Милета Јакшић: ПЕСМЕ Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, Београд, 1922.год. Тврди повез, 194 стране, ћирилица. Врло пристојно очувано, уз потпис на предлисту. `Милета Јакшић (Српска Црња, 29. март 1863 — Београд, 8. новембар 1935) је био православни свештеник и српски песник. Милета Јакшић, синовац Ђуре Јакшића, потиче из банатске свештеничке породице. Деда Дионисије и отац Јован су били свештеници у Српској Црњи. Мајка Емилија је умрла кад је имао 7 година. Основну школу је завршио у Српској Црњи, па га је отац уписао у Велику српску гимназију у Новом Саду, коју је похађао од 1880. до 1889. године. Осми разред и матуру је завршио у Осијеку школске 1888/89. године. Од следеће, 1899, учио је богословију у Карловцима, и тада је био подпредседник па председник књижевног богословског друштва `Слога`. Када је завршио богословију 1893. године, уписао се на Филозофски факултет у Бечу, на коме је кратко време слушао професора Јагића, Минора и друге, али је факултет убрзо напустио због материјалних разлога. Конкурисао је безуспешно јуна 1894. године за место ђакона, у Великом Бечкереку. Радио је од 1896. до 1899. године као наставник монашке школе у Хопову у којој је предавао српски језик, историју и хомеолитику. Сам себе је назвао Ленски из (Х)Опова, док је писао стихове живећи на Фрушкој Гори. После укидања монашке школе боравио је у Црњи од 1899. до 1901, па је тражећи ново запослење, из Црње отишао и Темишвар, на дужност конзисторијалног подбележника, где је радио од 1901 до 1903. године. У Темишвару није остао дуго, па се 1904. године вратио у Црњу, примио као помоћник парохију преминулог оца. Потврђен је за црњанског пароха 1907. године и ту остао до 1920. године. За време балканских ратова је скупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст, због чега је 1915. године осуђен на 15 дана затвора. После рата 1919. године напустио је свештенички позив и отишао у Нови Сад, где је радио као библиотекар Матице српске. Маја 1921. године постављен је за суплента катихету у новосадској Мушкој гимназији. Као народни посланик демократа, иступио је јуна 1921. године из Демократске странке, и пришао режиму. Био је то велики идеолошки заокрет, јер је он од 1907. године уз Васу Стајића предњачио међу `кикиндским демократама`, окупљених око листа `Српског гласа`. Почетком 1922. године након што је поднео оставку Матици српској, отишао у Београд, где је радио као секретар Министарства социјалне политике. У Новом Саду је 1928. године склопио грађански брак са Вршчанком Зорком Андрејевић, тада учитељицом у Кларији, у Банату. Са њом је имао ћерку Емилију (1949. године трагично погинула у саобраћајној несрећи). Јакшић је по молби 1923. године пензионисан. Примљена је трочлана породица Јакшић за члана београдске Општине, марта 1932. године. У Београду је живео повучено, готово сиромашки, са породицом, далеко од очију јавности. Болујући од шећерне болести остао је у Београду до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу у гробници свог стрица, а 1970. године је постављена плоча на родној кући у Српској Црњи.`

Izdaje PROSVETA Beograd Rođen je 1871. godine u Terehotu, država Indijana. Njegov otac Džon Drajzer bio je Nemac koji je došao u Ameriku da bi izbegao vojnu obavezu, a majka je bila iz Dejtona. Teodor je bio dvanaesto od trinaest dece iz porodice Drajzer. Jedan od njegove starije braće bio je Pol Drajzer, tekstopisac. Teodor je odgajan kao katolik, a kasnije je postao ateista. Nakon što je završio srednju školu u Vorsu, pohađao je Univerzitet u Indijani (1889—1890), od kojeg je odustao. Godine 1983. oženio se Sarom Ozborn Vajt, a brak su okončali 28. decembra 1909. godine. Godine 1919. upoznao je Helenu Rikardson, sa kojim se oženio 13. juna 1944. godine. Preminuo je 28. decembra 1945. godine u Holivudu. Karijera Radio je nekoliko godina kao žurnalista u časopisu Čikago gloub, a nakon toga za St. Louis Globe-Democrat. Napisao je nekoliko članaka o književnicima, a radio intervjue sa Tomasom Edisonom, Teodorom Tomasom i mnogim drugim. Rad na svom prvom romanu Sestre Keri Drajzer je započeo 1899. godine u Momiju, a on je objavljen 1900. godine. U knjizi Sestre Keli, Drajzer je predstavio društvo koje se menja, pisao o mladoj ženi koja odlazi sa sela u Čikago, gde se bori sa siromaštvom i bavi prostutucijom. Knjiga je stekla značajn ugled. Godine 1901. Drajzer je napisao kratku priču Nigger Jeff. Knjiga je u solidnom stanju Tvrd povez 615.strana

DVA ZLOČINA HORHE IBARGUENGOITIA PLATO B e o g r a d 2 O O 3 `SAVREMENA PROZA` 46 HORHE IBARGUENGOITIA (1928-1983) Meksički savremeni književnik i dramaturg. Početkom oktobra 1983. dok je radio na romanu `Isabel`, dobio je poziv da učestvuje na susretu pisaca u Kolumbiji. Nerado je pristao da prekine rad na knjizi. Dana 27. novembra 1983. godine svet je saznao da je pisac poginuo u avionskoj nesreći na letu Meksiko - Bogota. Sahranjen je u Parizu gde je živeo od 1979. godine........... ............................................................ Broš Latinica 1 8 3 stranice NEKORIŠĆENO

IZDANJE 2002 NARODNA I UNIVERZITETSKA BIBLIOTEKA `IVO ANDRIĆ` PRIŠTINA Pera Stefanović Rođen je u starosedelačkoj porodici u Prištini gde je završio osnovno obrazovanje, gimnaziju i Višu upravnu školu. Između dva rata, kao gimnazijalac, pripadao je naprednom omladinskom pokretu. Učestvovao je u NOB-u od 1941. godine. Posle rata bio je učesnik omladinskih radnih akcija „Brčko-Banovići“ i „Šamac-Sarajevo“ 1946. Bio je na značajnim funkcijama u politici i kulturi Kosova i Metohije. Radio je kao novinar i urednik u Radio Prištini (1951 – 1963), potom bio direktor Muzeja Kosova i Metohije (1963 – 1966), kada je otišao u penziju. Bio je član Saveta Republike Srbije. Prištinu je morao da napusti početkom septembra 1999. godine pod pritiskom albanskih terorista. U književnosti se javio krajem sedamdesetih godina prošloga veka najpre dramom `Tragovi tetoviranja` (Stremljenja, 1968), potom nizom pripovedaka iz života stare Prištine, oživljavajući ljude i događaje iz vremena kada je ovaj grad još bio orijentalna palanka. Ogledao se gotovo u svim književnim žanrovima od poezije, pripovetke, drame, romana do putopisa, aforizma i poezije za decu. Njegovo delo je bilo predmet dva magistarska rada. Dragan Lilić,na Filološkom fakultetu u Beogradu, 1985, bavio se jezikom njegovih pripovedaka, a Danica Radunović-Stolić, na Filološkom fakultetu u Prištini, 1996, pripovedačkim opusom vezanim za svet stare Prištine. Zastupljen je u brojnim izborima i antologijama srpske pripovetke. Knjiga pripovedaka `Svilene niti` bila je u lektiri za osmi razred osnovne škole po programu SAP Kosova. Dela su mu prevođena na albanski i turski jezik.

Poezija, mek povez, 48 strana, zagrebačko izdanje iz 1940. godine. Neznatno oštećeni rubovi korica, generalno sasvim solidno stanje, posebno iznutra. Vladimir Jurčić (Bjelovar, 24. rujna 1910. – Zagreb, polovica svibnja 1945.) bio je hrvatski pjesnik, esejist i feljtonist. Pisao je književnu, glazbenu, kazališnu i likovnu kritiku. Životopis U rodnom mjestu završio pučku školu i prvi razred gimnazije, ostatak u Gospiću, Senju, Vinkovcima i Zagrebu gdje je završio Klasičnu gimnaziju 1930. godine i diplomirao slavistiku na Filozofskom fakultetu. Do svibnja 1945. radio je na III Muškoj gimnaziji u Kušlanovoj, Zagreb, gdje je uhićen, odveden i ubijen. Na njegovoj rodnoj kući u Bjelovaru, podignuta je spomen-ploča.

Издавање и производња Београд : Народна просвета, [б. г.] (Београд : Народна просвета) Збирка Библиотека савремених југословенских писаца veoma dobro očuvano kao na slikama prva knjiga nema prednju koricu ostatak je odlicno ocuvan sabrana dela gustava krkleca u dve knjige Gustav Krklec rođen je u mestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dete u porodici Augusta i Hermine Krklec.[1] Detinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovom poetskom opusu. Gimnaziju je pohađao u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svetski rat zatekao ga je u Beogradu gde je doživeo bombardovanje grada. Zatim se u septembru 1941. preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i sarađivao u ustaškom listu “Graničar” sve do bombardovanja Zemuna, u martu 1944. U tom trenutku bio je predsednik Veslačkog kluba Zemuna.[2] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U septembru 1945. godine u Zagreb je došla i njegova supruga, te je od tada Krklec živeo i radio u Zagrebu sve do smrti. Najvažniji deo Krklecovog književnog dela čini poezija. Njegovo antologijsko pesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku teskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše sa ruskog, nemačkog, ali i sa slovenačkog i češkog jezika. Posebno se ističu njegovi prevodi Puškina, Prešerena, Brehta. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. poezija avangarda prva izdanja predratne knjige sabrana dela milos crnjanski moderna pesnicki modernizam medjuratna knjizevnost

Veliki grad: novele / Milutin Nehajev, Izdanje Matice hrvatske, Zagreb, 1919. mek povez, 156 strana, format 21cm, povez ojačan selotejpom, osrednje stanje, kompletna i kompaktna. Cihlar Nehajev (Nehajev Cihlar), Milutin, hrvatski književnik i novinar (Senj, 25. XI. 1880 – Zagreb, 7. IV. 1931). Studij kemije s doktoratom završio u Beču 1903. Od 1904. radio je kao gimnazijski profesor u Zadru. God. 1905. pokrenuo je časopis Lovor, u prvom broju kojega je objavio poznati usklik »Gjalski. – Eto, to je moj program.« Iste je godine radio u Obzoru, 1907. uređivao je tršćanski Balkan. God. 1909–11. bio je asistent na Gospodarskom učilištu u Križevcima. Od 1911. živio je u Zagrebu kao književnik i novinar Obzora i Jutarnjega lista. Bio je dopisnik iz Pariza, Beograda i Praga. Godine 1926. izabran je za predsjednika Društva hrvatskih književnika. Isticao se enciklopedijskom nadarenošću, pisao je kazališne kritike, bio dobar poznavatelj likovne i glazbene umjetnosti. Vrlo se rano počeo baviti hrvatskom političkom poviješću. Ušavši 1912. u Jutarnji list, izazvao je nepovjerenje i osudu nacionalno-revolucionarne omladine. Između dvaju svjetskih ratova objavio je seriju portreta iz područja memoarske književnosti (S. Radić, A. Starčević, E. Kvaternik, Khuen-Héderváry i dr.). Pisao je eseje (Knjiga eseja, 1936) nadahnute velikim europskim književnim temama (o L. N. Tolstoju, G. Flaubertu, H. Ibsenu, A. Strindbergu, É. Zoli, Studija o Hamletu) te rasprave o istaknutim imenima (K. Š. Gjalski, A. Šenoa, V. Nazor, Ivan i Vladimir Mažuranić) i razdobljima nacionalne književnosti (O stogodišnjici hrvatskog preporoda/1830–1930/, 1931). Kao dobar poznavatelj teorijskih misli (G. M. C. Brandes, H. Taine) i intuitivan strastven čitatelj, Cihlar Nehajev se uvrstio među najistaknutije kritičare svojega doba.

Mek povez, 116 strana, izdanje Narodna knjižnica Beograd, nema godine izdanja, stavljena je okvirno, sigurno je period između dva rata. Roman, preveo Nikola B. Jovanović, prilično solidno očuvana Teodor Fontane (nem. Theodor Fontane; Nojrupin, 30. decembar 1819 — Berlin, 20. septembar 1898) je bio nemački pisac i novinar. Poreklom je iz porodice francuskih emigranata hugenota. Radio je kao apotekar, a zatim novinar, ratni dopisnik i pozorišni kritičar. Bio je glavni sekretar Akademije umetnosti u Berlinu. Po uzoru na engleske i škotske balade piše setne lirske sastave sa motivima iz zavičaja i pruske istorije. Tek kao 60-godišnjak počeo je da piše romane i pokazuje se kao klasični slikar berlinskog građanstva. Jedan je od najznačajniji nemačkih romantičara realizma. Njegovim remek-delom smatra se i „Efi Brist“ (1894) jedan od najslavniji nemačkih romana svih vremena.

Sta da radim Lenjin jako lepo ocuvana

Fali prednja korica Timotije Bogoboj Atanacković (Baja, 22. jun 1826 — Baja, 9. septembra 1858) bio je srpski književnik i advokat.[1] U istoriji srpske književnosti zapamćen je kao utemeljivač srpske romantičarske novele i kao pisac romana „Dva idola”, najvažnijeg romana srpskog romantizma. Pored romana i novela, pisao je i poeziju i putopise. Atanacković je poticao iz ugledne srpske trgovačke porodice Austrijskog carstva. Studirao je prava u Požunu, Pešti i Beču. U Beču je postao deo Vukovog kruga, koji ga je priveo kolu mladih romantičara. Učestvovao je u Srpskoj revoluciji 1848—1849 i Majskoj skupštini, te je zbog odmazde mađarskog suda bio prisiljen da se skloni u Francusku. Od 1848. do 1850. putovao je po Evropi. Tokom 1851. i 1852. godine radio je kao sekretar kod bačkog vladike Platona Atanackovića. Vratio se u svoj rodni grad Baju 1852. U Baji je započeo uspešnu advokatsku karijeru, te je ubrzo napustio pisanje književnih dela. Umro je od tuberkuloze u svojoj trideset i drugoj godini života. 518 str

Odlično očuvano! Autor - osoba Kaman, Milan = Kaman, Milan Naslov Šta je život / Milan Kaman Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1952 (Beograd : Kultura) Fizički opis 46 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka Nauka i život Predmetne odrednice Biologija (popularna nauka) Milan Kaman rođen je u Varaždinu godine 1888. Tamo je završio srednju školu, a prirodne nauke studirao je u Beču i Zagrebu gde je i diplomirao. Nakon završenih studija radio je neko vreme kao asistent Zoološkog instituta u Zagrebu, a zatim na Zoološkoj stanici u Trstu. Kasnije je službovao kao profesor gimnazije u Rumi i Gospiću, a kao direktor u Varaždinu i Novoj Gradiški. Odlikovao se organizatorskim sposobnostima i velikim pedagoškim iskustvom, pa je zdušno pomagao mlađim nastavnicima biologije. U školi je organizovao seminare, praktične vežbe iz biologije i ekskurzije, predavanja u okviru škole i narodnog sveučilišta koje je osnovao u Novoj Gradiški i u Varaždinu. Bio je napredan ne samo u stručnom pogledu nego i politički, pa se za rata kao nastavnik u Slavonskoj Požegi priključio Narodnooslobodilačkom pokretu. Radio je kao prosvetni radnik na oslobođenom teritoriju u Slavoniji. Nakon oslobođenja bio je neko vreme u Odjelu za prosvjetu GNO Zagreb, a zatim profesor na I muškoj gimnaziji u Zagrebu. Godine 1946. prešao je u Hrvatski narodni zoološki muzej kao muzeolog, a od godine 1950. bio je direktor toga muzeja sve do penzionisanja godine 1958. Za čitavo vreme svoga rada – gotovo pola stoleća – delovao je ne samo kao stručnjak nego prvenstveno kao prosvetni radnik u najširem smislu reči, a naročito kao popularizator prirodnih nauka. Bio je suautor brojnih udžbenika za srednje škole, sarađivao je u Glasniku Hrvatskog prirodoslovnog društva i časopisu „Priroda“ već od njenog osnivanja tj. od godine 1911. U popularnim izdanjima „Male naučne knjižnice“ i „Knjižnice Prirode“ štampani su brojni radovi Milana Kamana, koji se odlikuju vrlo lepim, lakim i razumljivim načinom pisanja. Propagirao je i zaštitu prirode u okviru Hrvatskog prirodoslovnog društva i tadašnjeg Odjela za zaštitu prirode Konzervatorskog zavoda. Održao je niz predavanja iz biologije na narodnim sveučilištima u Zagrebu i izvan Zagreba. Bio je doista odličan popularizator prirodnih nauka i mogao bi mnogima mlađima da služi za uzor, pa mu zbog toga i Hrvatsko prirodoslovno društvo duguje zahvalnost za njegovu dugogodišnju suradnju na tome području. MG51

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecati ! Na kraju knjige ima preskrabana posveta koliko mi se cini. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811[2]) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i tvorac svečane pesme „Vostani Serbije“. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[3] narečenoga u kaluđerstvu Dositeja drugi deo II dositeja obradovića dositej obradović

Sposaljnjost kao na fotografijiama, unutrasnjost: Korice se odvojile od tabaka, ali jos uvek se drze, ponegde skromno ostavljane beleseke obicnom olovkom na marginama, ostalo u dobrom i urednom stanju! Latinska Gramatika za Gimnazije II deo: Sintaksa Napisao: Jov. Turoman Dr Jovan Turoman (Uštica, Gornja Krajina, 18. januar 1840 – Beograd, 20. avgust 1915) je bio srpski filolog i profesor latinskog i starogrčkog jezika. Radio je kao profesor Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu od 1864. do 1875. godine. Po prelasku u Beograd, bio je profesor klasične filologije na Velikoj školi, odnosno od 1905. Univerzitetu u Beogradu.[1] Posebno se posvetio pročavanju života i dela oratora Demostena prevodeći njegove besede. Od članaka se izdvajaju demostenovska odbrana starogrčkog jezika i književnosti (1863, Preodnica), potom kritika srpskohrvatskog prevoda Antigone (1879, Javor) i „Književna zajednica Srba i Hrvata” (1874, Javor), u kome se zalaže za plansko prevođenje kako bi se izbegli duplikati. Autor je više udžbenika za grčki i latinski jezik.[1] Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1894. godine. Sahranjen je na Almaškom groblju u Novom Sadu

`Materijal za ovaj kratki prikaz partizanskih štamparija pribavio sam od drugova koji su rukovodili štamparijama i radili u njima ili oko njih; iz dva broja lista `Naprijed`, iz članka druga Vida o slovenačkoj štamparskoj tehnici, zatim iz svog dnevnika i najzad iz sećanja. Zato ovo ustvari nije potpuna istorija partizanskih štamparija, jer ima dosta praznina, a možda i neke štamparije nisu ni pomenute, naročito one koje se još uvek nalaze na poluoslobođenoj teritorji, mada su sve činjenice u knjizi proverene, koliko su prilike dopuštale, kod drugova koji su radili na ovom sektoru.` 1945., tabačni (nerasečeni) povez, 158 strana, nepodvlačena, nema posvetu, fotografije, crteži, težina 110 grama.

Izdaje zadružno izdavačko preduzeće Beograd Ilustracije: Đorđe Lobačev: ilustracije za roman „Pet stotina miliona beguminih“ Za laku noć i prijatan san: najnoviji projekat mog oca je da je uzeo sve stare knjige Žila Verna koje ima, rana ili prva srpska (a ja pretpostavljam i jugoslovenska) izdanja i prevode njegovih knjiga, pa ih skenira da bi ove po devedesetak godina stare knjige sačuvao od propadanja. Kako bi bilo čitljivije, on skenove protera kroz OCR softver, odabere font koji najčešće nije isti kao u originalu ali drži isti prored i margine i veličinu tako da su stranice praktično iste kao u originalu. Ima tu dosta posla ali ispadne lepo i čitljivo. Meni je vrlo zanimljivo da čitam te prve prevode i gledam kako se pravopis menjao od hiljadudevetstodvadesetih naovamo. Najnovija knjiga koju je skenirao je novija, izašla je 1946. godine, dakle posle rata i izdao ju je Privredni pregled. U pitanju je „Pet stotina miliona beguminih“ i razlog što je sada pominjem je da ovo izdanje ima i ilustracije rađene posebno za jugoslovensko izdanje, a koje je radio niko drugi do – Đorđe Lobačev. Stanje knjige je kao na slikama Mek povez sa ilustracijama 191.strana

SEKSUALNI ŽIVOT NAŠEG DOBA III. - Ivan Bloh***2225...d...2017. Panteon Beograd-nema godine/negde između dva rata povez-karton,185.str.ćírilica,format: 19 x 13 .cm,knjiga III.- stanje knjige: Korice kao na slici-naknadno krton.-vrlo blage promene,Nema podvlačenja, zapisa... nema ispisivanja iz sadržaja: -slobodna ljubav - zavođenje,život naslada i divlja ljubav , -prostitucija Jan Gotlib (Bogumił) Bloch ( ruski : Иван Станиславович Блиох ili Блох) (24. jul 1836, Radom - 25. decembar 1901/1902, Varšava) bio je poljski bankar i željezničkog finansijer koji je posvetio svoj privatni život na proučavanje moderne industrijske ratovanje . Rođen jevrejske i preobraćen na Kalvinizam , proveo je značajan napor da se protivi prevladava Antisemitske politike od carske vlasti, a bio naklonjen mladoj cionistički pokret. Bloch je studirao na Univerzitetu u Berlinu , radio je u Varšavi banci, a zatim se preselio u St. Petersburgu , glavnog ruskog carstva (koje upravlja mnogo poljskog zemljišta u to vrijeme). Tamo je učestvovao u razvoju Ruske železnice , kako u finansiranju izgradnje novih pruga i pismeno istraživačkih radova na tu temu. Osnovao je nekoliko bankarstva, kreditne i osiguravajućih društava. 1877. imenovan je za člana Znanstvenog odbora ruskog Ministarstva finansija.

Живот и прикљученија Димитрија Обрадовича нареченога у калуђерству Доситеја, њим истим списат и издат. Књ. 2 / Доситеј Обрадовић Београд : Српска књижевна задруга, 1893 (Београд : Штампано у штампарији Краљевине Србије) 140, XXИВ стр. ; 20 цм Српска књижевна задруга. коло 2 ; књ. 8 dobro očuvano, drvenom bojicom je neko dete pošaralo naslovnu stranu, može se obrisati Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811[2]) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i tvorac svečane pesme „Vostani Serbije“. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[3] narečenoga u kaluđerstvu Dositeja drugi deo II dositeja obradovića dositej obradović

Roman u dve knjige, tvrdi povezi, izdanje Geca kon 1939, antikvarna edicija Plejada, ukupno oko 500 strana, ponegde u manjoj meri oštećene korice kako se vidi, generalno dosta solidno stanje, posebno iznutra Konstantin Fedin rođen je 12. februara (24. februara po starom stilu) 1892. u Saratovu u porodici vlasnika prodavaonice konfekcije. 1911. stupio je u Moskovski trgovinski institut. 1914. godine poslan je u Nemačku da usavrši nemački jezik. Izbijanje Prvog svetskog rata prisililo ga je da ostane u Nemačkoj do prestanka neprijateljstava. Krajem 1918. vratio se u Rusiju i nastanio se u gradu Sazranu. U februaru 1919. organizovao je i uredio književno-umetnički časopis „Distinctions“. Sarađuje sa novinama `Izvestija Sizranskih Sovetov`, `Skarlet put` i `Sizran Communard`. U Sizranu je napisao svoje prve priče: `Sreća` i `Ujak Kissel`. Od 1921. godine učesnik je književnog kruga Braće Serapion. 1927. učestvovao je u pisanju kolektivnog romana Veliki požar, objavljenom u časopisu Ogoniok. Od 1933. do 1935. Fedin je radio na romanu Otmica Evrope, prvom političkom romanu u sovjetskoj literaturi. 1958. postao je akademik Akademije nauka SSSR-a. Od 1959. do 1971. bio je prvi sekretar, a od 1971 do 1977 predsednik Saveza pisaca SSSR-a. Konstantin Fedin umro je 15. jula 1977. godine. Sahranjen je u Moskvi na groblju Novodeviči.

SEKSUALNI ŽIVOT NAŠEG DOBA I-III. - Panteon Beograd-nema godine/štampa između dva rata povez-karton,ćírilica,format: 19 x 13 .cm, stanje knjiga: originalne korice neznatno iskrzane po obodu,bez pisanja ,cepanja i sl. -moralni prestupi u sudskom pogledu -problem uzdržavanja -seksualno vaspitanje -neomeltasionizam,preventivno seksualno opštenje,veštačka besplodnost i veštački pobačaj -seksualna higijena -seksualni žiivot u javnosti(seksualno nadri-lekarstvo,oglasi i skandali) -pornografski spissi i slike -ljubav u lepoj književnosti -naučna aknjiževnost u seksualnom životu -pogled u budućnost blag miris na magacin Jan Gotlib (Bogumił) Bloch ( ruski : Иван Станиславович Блиох ili Блох) (24. jul 1836, Radom - 25. decembar 1901/1902, Varšava) bio je poljski bankar i željezničkog finansijer koji je posvetio svoj privatni život na proučavanje moderne industrijske ratovanje . Rođen jevrejske i preobraćen na Kalvinizam , proveo je značajan napor da se protivi prevladava Antisemitske politike od carske vlasti, a bio naklonjen mladoj cionistički pokret. Bloch je studirao na Univerzitetu u Berlinu , radio je u Varšavi banci, a zatim se preselio u St. Petersburgu , glavnog ruskog carstva (koje upravlja mnogo poljskog zemljišta u to vrijeme). Tamo je učestvovao u razvoju Ruske železnice , kako u finansiranju izgradnje novih pruga i pismeno istraživačkih radova na tu temu. Osnovao je nekoliko bankarstva, kreditne i osiguravajućih društava. 1877. imenovan je za člana Znanstvenog odbora ruskog Ministarstva finansija.

Mark Twain : SKICE I PRIPOVETKE , Izdanje EOS Beograd 1938 , str. 96, mali format. Sadržaj na slici. Očuvanost 3; malo pohabano. Američki pisac Mark Tven rođen je 1835. godine, u saveznoj državi Misuri, pod imenom Samjuel Langhorn Klemens. Detinjstvo je proveo u gradu Hanibalu na obali reke Misisipi. Nakon očeve smrti napušta školu i počinje da uči štamparski zanat, a zatim kormilarski posao kojim će se baviti sve do početka građanskog rata 1861. godine. Pseudonim Mark Tven nastao je upravo u danima kada je kao kormilar plovio Misisipijem, a ova fraza se odnosila na termin koji su brodari koristili za označavanje dubine reke bezbedne za plovidbu parobroda. U građanskom ratu je učestvovao kao dobrovoljac u konjici Konfederacije, radio je u rudniku srebra, a 1862. postaje novinski dopisnik i počinje da koristi pseudonim pod kojim će postati poznat. Pored brojnih književnih radova, Tven je ostao upamćen i kao jedan od najvećih američkih humorista. U njegova najpoznatija dela ubrajaju se: Doživljaji Toma Sojera, Doživljaji Haklberija Fina, Jenki na dvoru kralja Artura i Kraljević i prosjak. Osim po književnim delima, Tven je ostao upamćen i kao borac za ljudska prava i veliki poštovalac nauke i tehnologije. Bio je veliki prijatelj Nikole Tesle, u čijoj su laboratoriji provodili mnogo vremena. Umro je 21. aprila 1910. godine u Njujorku, tri godine nakon što je primio počasni doktorat Oksfordskog univerziteta.

Tvrd povez, 132 strane, format 20cm, original povez, ilustrovana, prilično dobro očuvana, posebno iznutra. Izdanje Matica hrvatska, Zagreb 1914 Vukelić, Zvonimir, hrvatski književnik i novinar (Senj, 14. VIII. 1876 – Zagreb, 18. III. 1947). Koristio se pseudonimom Zyr Xapula, Zyr Vukelić i dr. Nakon studija prava bavio se novinarstvom i književnim radom. Surađivao je u Hrvatskom pravu (od 1899), izdavao i uređivao Hrvatsku smotru (1906–10), pokrenuo satirički list Nos (1917). Radio je kao novinar u Tipografiji. Bio je prvi tajnik Hrvatskoga novinarskog društva. Od 1941. bio je u uredništvu dnevnika Hrvatski narod, a iste je godine pokrenuo i uređivao Polet: hrvatski slikovni časopis. Pisao je humoristične i satirične crtice, novele, kozerije i feljtone. Aktualnim temama pristupao je na humorističan način, obogaćen ironijskim i grotesknim efektima. S M. Ogrizovićem napisao je podulje satire Trgovina ideja (1901) i Nova trgovina ideja (1902), koje ironiziraju tadašnje umjetničke prilike, komediju Hrvati na Karpatima ili Gospođica od telefona (HNK, Zagreb, 1911), te roman iz hrvatskog života Stari plamen (s. a.). S R. Habedušom Katedralisom napisao je komediju Dr. Petricza Kerempuh ili Moglo bi se i danas dogoditi (HNK, Zagreb, 1944). Pisao je kazališne kritike, u kojima je popularnim pristupom želio i najširu čitateljsku publiku zainteresirati za hrvatski teatar. Ostala djela: Humoristične pripovijesti (1911), Kazalištna kronika (1913), Knjiga bez predgovora (1914), Joško Dundek izbornik i druge neke pripovijesti (1922), Pjesme nad pjesmama (1935).

Autor - osoba Strindberg, Johan August, 1849-1912 Naslov Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1939 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1939 (Beograd : Beletra) Fizički opis 294 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milović, Stevan Zbirka ǂBiblioteka ǂZenit. Beletristika ISBN (Karton sa omotom) Stanje: posveta na predlistu, inače dobro očuvano. August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 – Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnijih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestoro dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. avangarda MG3 (N)

Balkan i Balkanci Balkanski institut, Beograd, 1937, ćirilica,tvrd povez, 159 strana Knjga odlično očuvana O nastanku ove knjige:` `Ratko Parežanin, Petar Skoko, Milan Budimir i drugi, su pre Drugog svetskog rata u Beogradu osnovali (1934. godine) poznati Balkanski institut (prestao sa radom 1941. godine usled zabrane okupatorskih vlasti). Ova institucija radila je na naučnom proučavanju političkih, privrednih, kulturnih, etničkih, duhovnih i svakih drugih prilika na Balkanu... vr430

Nikola Šop : OD RANIH DO KASNIH PIJETLOVA, Srpska književna zadruga 1939, tvrdi povez, str. 96. Savremenik Srpske književne zadruge broj 33, kolo 9. Poezija. Očuvanost 4-; ima posvetu. Šop, Nikola, hrvatski književnik i prevoditelj (Jajce, BiH, 19. VIII. 1904 – Zagreb, 2. I. 1982). Diplomirao komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1931. Prve pjesme objavio je u Anđelu čuvaru (1918). Do II. svjetskog rata radio je u Beogradu kao gimnazijski profesor latinskog jezika. Za bombardiranja Beograda 1941. teško ranjen, preselio se u Zagreb, gdje je radio kao korektor, a od 1949. kao znanstveni suradnik JAZU sa zadaćom da prevodi hrvatske latiniste (preveo je djela Jana Panonca, J. Šižgorića, Đ. Ferića, I. Đurđevića, K. Pucića, M. P. Katančića i dr.). Nakon studije Knjiga o Horaciju (1935) objavio je i knjigu prepjeva Iz lirike starog Rima (1950) s prijevodima Katula, Propercija i Tibula. Vodio je korespondenciju s francuskim pjesnikom F. Jammesom i engleskim pjesnikom W. H. Audenom, koji je prevodio njegovu liriku. Djelo N. Šopa u znaku je intimističkih meditacija. U tom se tijeku mogu razdvojiti dvije različite, ali komplementarne faze. U prvom razdoblju, od Pjesama siromašnog sina (1926) do zbirke Za kasnim stolom (1943), Šop progovara o »prizemnoj egzistenciji« očitujući ljubav i razumijevanje za svijet malih stvari, bukoličkih ugođaja, običnih zbivanja i skromnih istina. Međutim, iza tog svijeta običnosti i prividne banalnosti sluti se viši, skriveni transcendentalni smisao, a obične i skromne stvari postaju znamen božanskoga reda. Takva ga duhovna dispozicija dovodi u vezu s koncepcijom religioznosti Franje Asiškoga. Stavljajući u središte lirskog interesa statične, kontemplativne slike, pastoralni repertoar motiva, asketski senzibilitet, duhovni ideal siromaštva i božansku antropologiju Isusa u dnevnim situacijama, u najboljoj zbirci toga razdoblja Isus i moja sjena (1934) Šop afirmira »čedni katolicizam«, jednostavna izraza, bez ukrasa i retoričkih bravura. Šopove kratke proze, okupljene u zbirci Tajanstvena prela (1943), tematiziraju fantastične ugođaje i čudesne doživljaje preuzimajući najčešće kôd legende, pučke predaje i bajke. Lirska proza Predavanje o dimovima iz knjige Tajanstvena prela prijelazna je u njegovu pjesništvu, pa se od 1950-ih sve intenzivnije upuštao u filozofske meditacije o fenomenologiji nastajanja stvari i dinamici beskraja svemira. U drugoj se fazi, od svijeta prizemnosti i gotovo pastoralnih ugođaja okreće astralnim prostorima, svemirskim visinama, beskonačnosti i vječnosti te spoznaji nepoznatih svjetova (Kućice u svemiru, 1957; Svemirski pohodi, 1957; Astralije, 1961; Dok svemiri venu, 1975; Nedohod, 1979). Izraz se mijenja i postaje hermetičniji i apstraktniji, u potrazi za novim riječima koje bi morale izražavati nova svemirska ostvarenja. Na tom putu otkriva i bezdan vlastitoga bića: put u nutrinu, u „nedoživljene samoće“. Spjev Tremenda (Mogućnosti, 1961; Kolo, 1964), „spjev jeze i grohota“, govori o doživljaju praznine i izgubljenosti te o rasapu puti i ideje ljepote. U poemama Osvajanje kocke (1974) i O kugli (1974) Šop mijenja prostornu koncepciju doživljaja, povezujući oblike i sfere s ljudskim stanjima i životnim situacijama. Lirika te faze nastavlja se na svemirske uzlete S. S. Kranjčevića i T. Ujevića, ali u hrvatsku kozmičku poeziju unosi i nove akcente: neobično bogatstvo imaginacije, jezičnu invenciju i originalnu simboliku. Izraz je reduciran, geometriziran; smislovi tek naslućeni. Dramski tekstovi i pjesnički dijalozi imaju više poetske nego scenske kvalitete (Pompejanska balada, 1961; Drijada, 1964; Vječni preludij, 1971; Izgubljeni Arijel, 1972; Pjesnikovi rasprodani prostori, 1974; Bosanska trilogija, 1980; Kroz vrevu stećaka, 1987). Djelujući izvan pomodnih struja i tendencija, Šop je izgradio originalan i prepoznatljiv pjesnički izraz koji ga uvrštava u vrh hrvatske poezije te privlači pozornost mnogih hrvatskih i inozemnih kritičara. Poezija mu je prevedena na više stranih jezika. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo 1970.

Posveta na najavnom listu, inače odlično očuvano. Naslovnu stranu izradio slikar Sava Nikolić. Autor - osoba Merijet, Frederik Naslov Koralno ostrvo / po kapetanu Merijetu ; [prepričao za decu Živojin-Bata Vukadinović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Udruženje novinara Srbije `Sedma sila`, 1954 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 158 str. : ilustr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vukadinović, Živojin Zbirka Zlatna knjiga ; 4 Lepa jedrilica „Gazela“ brodila je uzburkanom pučinom Atlanskog okeana. Na palubi, pored starog mornara Marka Mansfilda stojao je jedan dečak. – Kakve su one male ptice, koje lete iznad samog mora? pitao je dečak mornara. – To su, vidiš, ptice koje se obično pojave kada se približuje nepogoda. Zato ih mornari i nazivaju pticama bure. – Da li ste vi, čika-Marko, pretrpeli već neki brodolom? Da li ste bili na nekom ostrvu, kao Robinzon Kruso? – Brodolom sam pretrpeo, Vilieme, ali o tom Robinzonu ništa nisam čuo. – O, to piše u jednoj knjizi koju sam lane čitao. Kada se more umiri, sve ću vam ispričati. A sada moram dole, jer sam obećao mami da neću dugo ostati na palubi. – Uvek tako drži svoju reč, drago dete! rekao je stari mornar. Daj mi ruku, da ne padneš, pa kada se vreme prolepša, ja ću ti pričati o mome brodolomu, a ti meni o tvome Robinzonu… SAVA NIKOLIĆ, akademski slikar (Orolik, 1920 – Beograd, 1981), učenik Gimnazije (1939/40.). Upisao slikarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu kod profesora V. Becića. Poslije rata 1948. završio Likovnu akademiju u Beogradu. Živio i radio u Beogradu. MG103 (N)