Objašnjenje građanskog zakonika za Knjažestvo Serbsko Autor: Dimitrije Matić U Beogradu, u Knjažestva Serbskog knjigopečatnici, 1850. Tvrdi povez, srpski jezik, 704 str. Knjiga se sastoji iz dva dela Za svoje godine knjiga je u veoma dobrom stanju. Kompaktna je, ne ispada ni jedna strana. Ova knjiga predstavlja objašnjenje čuvenog Građanskog zakonika Kneževine Srbije iz 1844. U to vreme srpski zakonik je, nakon francuskog, austrijskog i holandskog, bio četvrti u Evropi. Dimitrije Matić je doktorirao filozofiju u Lajpcigu. U vreme dok je pisao ovu knjigu radio je kao profesor prava na Liceju u Beogradu. Tokom života bio je i ministar prosvete kao i predsednik Skupštine.

ОД ХЕМИНГВЕЈА ДО МАРКЕСА Разговори о поетици проф. др ВЛАДИМИР СУБОТИЋ Друштво за очување баштине П о д г о р и ц а 1 9 9 9 АРС ПОЕТИКА а) Свјетска књижевност - Поетика - 2О век б) Књижевници - 2О век - Интервјуи др ВЛАДИМИР СЕКУЛИЋ редовни професор универзитета. Преводио, написао велики број радова и више књига из лингвистике, методике наставе страних језика, есејистике, књижевних теорија и књижевности. Живео и радио у Подгорици. ...................................................... Р е ф е р е н ц е Хемингвеј Селин Бароуз Гинзбург Белоу Мајлер Пинтер Фуентес Маркес .............................................................. Пажња !!! Два /Ex libris/ печата !!! Изузетно занимљиво за колекционаре /Ex libris/ печата !!! На првој страници потпис `Михић` НЕКОРИШЋЕНО перфекТ кондицијА: 1О одличнО !!!

Poezija, mek povez, 48 strana, zagrebačko izdanje iz 1940. godine. Neznatno oštećeni rubovi korica, generalno sasvim solidno stanje, posebno iznutra. Vladimir Jurčić (Bjelovar, 24. rujna 1910. – Zagreb, polovica svibnja 1945.) bio je hrvatski pjesnik, esejist i feljtonist. Pisao je književnu, glazbenu, kazališnu i likovnu kritiku. Životopis U rodnom mjestu završio pučku školu i prvi razred gimnazije, ostatak u Gospiću, Senju, Vinkovcima i Zagrebu gdje je završio Klasičnu gimnaziju 1930. godine i diplomirao slavistiku na Filozofskom fakultetu. Do svibnja 1945. radio je na III Muškoj gimnaziji u Kušlanovoj, Zagreb, gdje je uhićen, odveden i ubijen. Na njegovoj rodnoj kući u Bjelovaru, podignuta je spomen-ploča.

DEŽE KOSTOLANJI Š E V A RADIO B92 1998 APATRIDI DEŽE KOSTOLANJI rođen 1885. Pisac, pesnik, publicista, prevodilac. Kostolanji, /k l a s i k/ mađarske književnosti! Tomas MAN je u predgovoru nemačkom izdanju romana `NERON, KRVAVI PESNIK` napisao da Kostolanjija smatra vrhunskim piscem ovog veka. Danilo KIŠ je beležio Kostolanjija u najužem izboru `svojih` pisaca. Fiktivno mesto Šarseg u romanu ŠEVA je S u b o t i c a... ............................................................. Izvrsan prevod sa mađarskog: MARKO ČUDIĆ. `ŠEVA` prekrasan roman preplavljen tugom! Ovu knjigu treba OBAVEZNO pročitati! Život postaje lakši i lepši! (Mihajlo Grušić) ................................................................ BTOŠ LATINICA 183 STRANICE ODLIČAN PRIMERAK Izvrsno za POKLON ********* dsp9

Dr. Golub Dobrašinović , Vuk Stefanović Karadžić ,izdanje Dečje novine , Gornji Milanovac 1987,solidno stanje,145 strana. Dobrašinović je bio istaknuti naučni radnik iza koga je ostalo oko 400 objavljenih radova iz oblasti domaće književnosti. Rođen je 1925. godine u Bijelom Polju, diplomirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao kustos Vukovog i Dositejevog muzeja i bio jedan od najboljih poznavalaca života i dela Vuka Karadžića i zahvaljujuci tome i nosilac projekta sabranih Vukovih dela. I početak i kraj njegovog naučnog rada vezan je za ime velikana srpske književnosti - Sima Matavulja, na čijim je delima doktorirao, ali ga je smrt prekinula u pripremi sabranih Matavuljevih dela.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fale nulte stranice, i na pocetku knjige i na kraju, sve ostalo uredno! Retko !!! Ljubavni roman s otoka Peli Laurids Bruun (rođen 25. juna 1864 u Odenseu, † 6. novembra 1935 u Kopenhagenu) je bio danski pisac. Takođe je pisao pod pseudonimom Pieter Adrian van Zanten. Laurids Bruun radio je kao kupac u Bataviji (Džakarta) za ujakovu trgovačku kuću. Evropsku slavu, takođe u nemačkom prevodu, stekao je svojim robinsonadama, ljubavnim pričama i pričama o Južnom moru, koje su rezultat njegovog sopstvenog iskustva. 1890-ih putovao je na nekoliko studijskih putovanja kroz Evropu, Malu Aziju, Jugoistočnu Aziju i Južna mora.

Slobodan Vujović : DOLAZE UBICE / Руски Крстур : Руске слово, 1996 (Руски Крстур : Руске слово) Fizički opis 151 стр. ; 20 cm Из рецензије / Петар Милатовић Острошки: стр. 151. Dokumentarna nacionalna proza o Drugom svetskom ratu ; četnici ; Crna Gora ; Očuvanost 4. Slobodan Vujović (Čevo Cetinje 1937 - Odžaci 2009) Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti u Odžacima. Doktorirao iz književnosti 1986. Pisao je nacionalnu i ravnogorsku prozu. Knjige Slobodana Vujovića : Jame i Jamari, Ubice dolaze, Bratoubice i oceubice, Mir prahu vašem, U Cik zore, biografija Slobodana Vujovića. Crnogorski retorički oblici : na primjerima usmene i pisane književnosti (1988). Komunistički zločni, Zločini komunista, Zločini partizana, Slobodan Vujović , Crna Gora za vreme rata.

Slobodan Vujović : JAME I JAMARI / Руски Крстур : Руске слово 1995, Fizički opis 133 стр. : ауторова слика ; 20 cm Кратки биографски подаци: стр. 131. Sećanja o Drugom svetskom ratu u Crnoj Gori --1941-1945 -- Црна Гора -- У сећањима Očuvanost 4. Slobodan Vujović (Čevo Cetinje 1937 - Odžaci 2009) Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti u Odžacima. Doktorirao iz književnosti 1986. Pisao je nacionalnu i ravnogorsku prozu. Knjige Slobodana Vujovića : Jame i Jamari, Ubice dolaze, Bratoubice i oceubice, Mir prahu vašem, U Cik zore, biografija Slobodana Vujovića. Crnogorski retorički oblici : na primjerima usmene i pisane književnosti (1988). Komunistički zločni, Zločini komunista, Zločini partizana, Slobodan Vujović , Crna Gora za vreme rata.

Gojko Šantić: DVOJSTVO ISTOGA, Muzej pozorišne umetnosti Srbije 1992, str. 70. Eseji, zapisi, tekstovi o glumi. Očuvanost 4. Gojko Šantić (Mostar, 23. jun 1946) je srpski glumac. Diplomirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju 1967. u klasi profesora Mate Miloševića. Dobitnik je Akademijine nagrade „Strahinja Petrović“ za diplomski ispit. Od iste godine je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, čiji je i trenutni istaknuti član.[1] Na scenama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Narodnog pozorišta, Beogradskog dramskog pozorišta, Dubrovačkih ljetnih igara, Crnogorskog narodnog pozorišta i Niškog narodnog pozorišta odigrao je sedamdeset uloga. Gostovao je i nastupao na najznačajnijim scenama širom bivše Jugoslavije i Evrope.

Издавање и производња Београд : Народна просвета, [б. г.] (Београд : Народна просвета) Збирка Библиотека савремених југословенских писаца veoma dobro očuvano kao na slikama prva knjiga nema prednju koricu ostatak je odlicno ocuvan sabrana dela gustava krkleca u dve knjige Gustav Krklec rođen je u mestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dete u porodici Augusta i Hermine Krklec.[1] Detinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovom poetskom opusu. Gimnaziju je pohađao u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svetski rat zatekao ga je u Beogradu gde je doživeo bombardovanje grada. Zatim se u septembru 1941. preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i sarađivao u ustaškom listu “Graničar” sve do bombardovanja Zemuna, u martu 1944. U tom trenutku bio je predsednik Veslačkog kluba Zemuna.[2] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U septembru 1945. godine u Zagreb je došla i njegova supruga, te je od tada Krklec živeo i radio u Zagrebu sve do smrti. Najvažniji deo Krklecovog književnog dela čini poezija. Njegovo antologijsko pesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku teskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše sa ruskog, nemačkog, ali i sa slovenačkog i češkog jezika. Posebno se ističu njegovi prevodi Puškina, Prešerena, Brehta. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. poezija avangarda prva izdanja predratne knjige sabrana dela milos crnjanski moderna pesnicki modernizam medjuratna knjizevnost

Veliki grad: novele / Milutin Nehajev, Izdanje Matice hrvatske, Zagreb, 1919. mek povez, 156 strana, format 21cm, povez ojačan selotejpom, osrednje stanje, kompletna i kompaktna. Cihlar Nehajev (Nehajev Cihlar), Milutin, hrvatski književnik i novinar (Senj, 25. XI. 1880 – Zagreb, 7. IV. 1931). Studij kemije s doktoratom završio u Beču 1903. Od 1904. radio je kao gimnazijski profesor u Zadru. God. 1905. pokrenuo je časopis Lovor, u prvom broju kojega je objavio poznati usklik »Gjalski. – Eto, to je moj program.« Iste je godine radio u Obzoru, 1907. uređivao je tršćanski Balkan. God. 1909–11. bio je asistent na Gospodarskom učilištu u Križevcima. Od 1911. živio je u Zagrebu kao književnik i novinar Obzora i Jutarnjega lista. Bio je dopisnik iz Pariza, Beograda i Praga. Godine 1926. izabran je za predsjednika Društva hrvatskih književnika. Isticao se enciklopedijskom nadarenošću, pisao je kazališne kritike, bio dobar poznavatelj likovne i glazbene umjetnosti. Vrlo se rano počeo baviti hrvatskom političkom poviješću. Ušavši 1912. u Jutarnji list, izazvao je nepovjerenje i osudu nacionalno-revolucionarne omladine. Između dvaju svjetskih ratova objavio je seriju portreta iz područja memoarske književnosti (S. Radić, A. Starčević, E. Kvaternik, Khuen-Héderváry i dr.). Pisao je eseje (Knjiga eseja, 1936) nadahnute velikim europskim književnim temama (o L. N. Tolstoju, G. Flaubertu, H. Ibsenu, A. Strindbergu, É. Zoli, Studija o Hamletu) te rasprave o istaknutim imenima (K. Š. Gjalski, A. Šenoa, V. Nazor, Ivan i Vladimir Mažuranić) i razdobljima nacionalne književnosti (O stogodišnjici hrvatskog preporoda/1830–1930/, 1931). Kao dobar poznavatelj teorijskih misli (G. M. C. Brandes, H. Taine) i intuitivan strastven čitatelj, Cihlar Nehajev se uvrstio među najistaknutije kritičare svojega doba.

Mil. K. Nikolić Rasinski austrougarski logor za Srbe 1914−1918 ILI KRVAVI LISTOVI IZ ZIVOTA SRBA U LAGERU. Novi Sad 1919 godina Knjižarnica Sv.F.Ognjanovica. Nežider je bio jedan od mnogih logora u prvom svetskom ratu na teritoriji crne monarhije. Posveta autora Petru Krstonošiću 104 stranice koje su odvojene od korica KRSTONOŠIĆ Petar – glumac, reditelj, pozorišni upravnik, dramski pisac i prevodilac (Velika Kikinda, 9. VI 1871 – Beograd, 16. II 1963). U rodnom gradu je izučio za trgovačkog pomoćnika i jedno vreme je radio u trgovini; zatim je stupio u putujuće pozorište Đorđa Jovanovića, pa u družine Đ. Peleša, P. Ćirića, M. Lazića Strica i Đ. Protića. Član SNP je bio u sezoni 1899/1900. i ponovo 1902. U međuvremenu je u dva maha osnivao sopstveno putujuće pozorište koje je davalo predstave po Srbiji i Vojvodini. Od 1905. je bio upravnik štamparije „Branik“, a od 1906. nominalni urednik Zmajevog lista „Starmali“. Iako nije imao urođenog glumačkog dara, rado je priman u najbolja putujuća pozorišta zbog ozbiljnosti, inteligencije i snalaženja u svim pozorišnim poslovima. Naročito je bio cenjen kao organizator u SNP posle Prvog svetskog rata, kada je u njemu radio kao glumac, reditelj i upravnik od 1921. do 1923. (izgleda da od rukovodećih poslova nije ni stizao da režira). Bavio se i novinarstvom prilozima u „Malom žurnalu“ (1901), „Braniku“ i „Zastavi“ (1905), a potom i u „Starmalom“. Napisao je dva nekada veoma popularna komada koji su igrani i u SNP: Krajiškinja (1896. i 1932) i Uskočnica (1928). SNP je izvelo i tri njegova prevoda: Ženidba na probu Karolja Gerea (1899), Mali ljudi Karla Karlvajsa (1900) i Rakija Geze Gardonjija (1907).

Prvo izdanje iz 1945. godine. Potpis u vrhu prve stranice, inače veoma dobro očuvano. Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Samokovlija, Isak Naslov Prazničko veče / Isak Samokovlija Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1945 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1945 (Sarajevo : Državna štamparija) Fizički opis 20 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka ; 3 Isak Samokovlija (Goražde, Austrougarska, 3. decembar 1889 – Sarajevo, 15. januar 1955) je bio jugoslovenski i jevrejski (sefardski) književnik. Gimnaziju je završio u Sarajevu, a medicinu je studirao u Beču. Živeo je i radio u Goraždu, Fojnici i Sarajevu. Pisao je pripovetke i drame sa temama iz života jevrejske zajednice u Bosni. Njegova porodica se u Bosnu doselila iz Samokova u Bugarskoj, odakle potiče njihovo prezime. U mladosti je pisao priloge za književni časopis „Jevrejski život“ i prevodio dela jevrejskih pisaca. Svoju prvu pripovetku „Rafina avlija“ objavljuje 1927. u Srpskom književnom glasniku, a dve godine kasnije izlazi prva zbirka pripovedaka „Od proljeća do proljeća“. Drugi svetski rat je preživeo u ustaškom zarobljeništvu, iz koga je utekao pred kraj rata. Za njegovo najbolje delo važi zbirka pripovedaka „Nosač Samuel“ iz 1946. Posle rata imao je nekoliko funkcija u književnim institucijama, uključujući mesto predsednika Udruženja pisaca BiH. Uređivao je književni časopis „Brazda“ u periodu 1948–1951. Posle toga je radio kao urednik u izdavačkom preduzeću „Svjetlost“. Bibliografija „Od proljeća do proljeća“ – Sarajevo, 1929. „Pripovijetke“ – Beograd, 1936. „Prazničko veče“ – Sarajevo, 1945. „Nosač Samuel“ – Sarajevo, 1946. „Tragom života“ – Zagreb, 1948 „Izabrane pripovetke“ – Beograd, 1949. „Pripovijetke“ – Sarajevo, 1951. „Đerdan“ – Sarajevo, 1952. „Priča o radostima“ – Zagreb, 1953. „Hanka“ (drama) – Sarajevo, 1954. „Plava Jevrejka“ (drama) „On je lud“ (drama) „Fuzija“ (drama) MG59 (L)

Dobro očuvano, listovi malo požuteli od starosti sa pegama, povez se čvrsto drži. Korice očuvane. Ilustracije u knjizi akademski slikar Sava Nikolić Autor - osoba Karić, Živojin D. Naslov Čitanka : za I razred osnovne škole / [sastavio] Živojin D. Karić ; [ilustrovao Sava Nikolić] Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 1962 Izdanje 6. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za izdavanje udžbenika, 1962 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 99 str. : ilustr. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Nikolić, Sava SAVA NIKOLIĆ, akademski slikar (Orolik, 1920 – Beograd, 1981), učenik Gimnazije (1939/40). Upisao slikarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu kod profesora V. Becića. Posle rata 1948. završio Likovnu akademiju u Beogradu. Živeo i radio u Beogradu. MG26 (K)

Kao na slikama Omot Pavle Bihaly / Bihalji Preveo sa nemačkog originala Stevan Milović. Omot prema crtežu G. Grosza od Pavla Bihalya. Ovitak Pavle Bihaly. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Autor: Bernard Brentano Izdavač: Nolit, Beograd Izdanje: prvo Godina: 1938 Nolit nolitova izdanja iz tridesetih nova literatura avangarda avant-garde design georg grosz

BURA NA ZEMLJI Biografija Vilhelma Rajha Majron Saraf Dimenzije: 14,5 x 21,5 cm Izdavač: Radio B92 Godina: 1997. Pismo: latinica Povez: meki Broj strana: 614 Gordana Miljević, Marija Landa(prevod) Izdavač: Samizdat B92 Naslov originala: Futy on Earth: a biography on Wilhelm Reich Stanje: Vrlo dobro, potpis na predlistu. Biografija Vilhelma Rajha. Sveti gnev zivog organizma do sada je neprevazidjena, najdetaljnija i najobuhvatnija biografija Vilhelma Rajha cija istrazivanja u oblasti psihoanalize, medicine, teorije fasizma i biofizickih osnova zivota danas u Evropi dozivljavaju pravu renesansu. Po delima koja su nam do sada poznata (Analiza karaktera; Funkcija orgazma; Psihologija mase i fasizma) Rajh je bio jedan od najznacajnijih teoretskih predvodnika studentske revolucije i antiautoritarnog pokreta sezdesetih i sedamdesetih godina.

-Izdavač: `Makondo` -Povez: Mek -Pismo: Latinica -Broj strana: 184 -Format: 25 cm -Stanje: kao novo Biografija jednog od najznačajnijih pisaca svih vremena, iz pera Milana Balinde, našeg novinara, pisca, fotografa i izdavača koji je radio kao urednik i novinar u mnogobrojnim glasilima na prostoru bivše Jugoslavije, kao i u onim stranim, kao što su The Miami Herald, El Nuevo Herald, Chicago Tribune, The Seattle Times i drugi. Ova knjiga je klesana novinarskim stilom, i sadrži brojne zanimljivosti iz pišcevog života i njegovih dela, između ostalog i intervju koji je autor uradio sa Markesom 1981. godine, Markesov govor prilikom uručenja Nobelove nagrade, hronologiju prijateljstva sa F. Kastrom i sukoba sa M. V. Ljosom, uz bibliografiju i nezaboravne Gabove citate...

Stanje: Kao Novo - Nekorišćeno Naslov: Šapat ispod obešenih - iz mojih dnevnika za nemačke okupacije Autor: Voja Čolanović Izdavač: Službeni glasnik Ćirilica, Mek Povez, 20 cm, 185 str. _____ Za minulih sedam decenija, uzalud sam (opet i opet) pokušavao da dokučim ne zašto sam vodio dnevnik – činili su to i drugi (da ne zaborave ono što bi inače zaboravili; da zabeleže svoje misli i osećanja; da pročiste um, uspostave perspektivu, razlabave ligamente) – nego zašto sam to radio u grču, bez odlaganja, maltene fanatično. Kao da je u pitanju bio sam život. Što se ishoda tiče, i sad je isto: odgonetke nema. Sem ako dnevnik nisam tako predano i osobenjački vodio da ne bih poludeo. (Voja Čolanović)

Izdavač: Makondo Broj strana: 184 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 25 cm Godina izdanja: 2017. Biografija jednog od najznačajnijih pisaca svih vremena, iz pera Milana Balinde, našeg novinara, pisca, fotografa i izdavača koji je radio kao urednik i novinar u mnogobrojnim glasilima na prostoru bivše Jugoslavije, kao i u onim stranim, kao što su The Miami Herald, El Nuevo Herald, Chicago Tribune, The Seattle Times i drugi. Ova knjiga je klesana novinarskim stilom, i sadrži brojne zanimljivosti iz pišcevog života i njegovih dela, između ostalog i intervju koji je autor uradio sa Markesom 1981. godine, Markesov govor prilikom uručenja Nobelove nagrade, hronologiju prijateljstva sa F. Kastrom i sukoba sa M. V. Ljosom, uz bibliografiju i nezaboravne Gabove citate...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo Izdanje !!! Eduard i Branko Spoljar Eduard (Edo) Špoljar (Zagreb, 1913. – Zagreb, 5. lipnja 2003.), hrvatski književnik i kazališni djelatnik. Bio je ravnateljem i redateljem Narodnoga kazališta u Bjelovaru, te profesorom hrvatskoga jezika na Gimnaziji u Bjelovaru. Diplomirao je na Visokoj pedagoškoj školi u Zagrebu. Do 1951. bio je nastavnikom učiteljske škole, a od 1951. direktor Narodnog kazališta u Bjelovaru. Nakon gašenja kazališta radio je kao srednjoškolski nastavnik u Gimnaziji. Pisao je drame i komedije, te romane i pripovijetke. Dobio je nagradu Foringer za najbolji feljton o učiteljstvu.[1] Prevodio je s engleskoga jezika. Posljednje mu je počivalište na Mirogoju, gdje je pokopan 9. lipnja 2003.

Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Retko u ponudi! Autor - osoba Бианки, Виталий Валентинович, 1894-1959 = Bianki, Vitalij Valentinovič, 1894-1959 Naslov Po tragovima / V. [Виталий] Бианки; [s ruskog preveo Radoslav Marković ; crteže prema originalu radio Boško Petrović] Vrsta građe bajke Jezik srpski Godina 1947 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1947 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 102 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Marković, Radoslav, 1865-1948 = Marković, Radoslav, 1865-1948 Petrović, Boško ISBN (Broš.) Vitalij Valentinovič Bianki (Bjanki) rođen je 11. februara 1894. godine u rusko-italijanskoj porodici u Sankt Peterburgu, Rusija. Vitalij je bio jedan od trojice sinova Valentina Bjankija, čuvara Zoološkog muzeja u Sankt Peterburgu. Zajedno sa svojim ocem mladi Bjanki je postao strastveni putnik i posmatrač divljeg života. Studirao je u Sanktpeterburskoj gimnaziji, zatim na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, diplomirao je 1916. godine biologiju, specijalizirao ornitologiju. Takođe je studirao umetnost na Umetničkom institutu u Sankt Peterburgu, specijalizujući se za crtanje biljaka i životinja. Nakon ruske revolucije 1917. godine, Bjanki je poslat u Sibir. Tamo je predavao biologiju u sibirskom gradu Bijsku od 1920–1923. Vrativši se u Sankt Peterburg, Bjanki se pridružio krugu pisaca oko Korneja Ivanoviča Čukovskog. Postao je član Saveza pisaca i blizak prijatelj Samuila Maršaka i Borisa Žitkova. Njegova prva priča objavljena je u dečjem časopisu Vorobei 1923. Iste godine Bjanki je objavio svoju prvu knjigu priča za decu pod nazivom „Čiji je nos bolji“. Njegova najpoznatija knjiga bila je „Lesnaja gazeta“ (Šumske novosti). Ova jedinstvena i neobična knjiga o divljem životu napisana je tokom 1920-ih; rastao je tokom narednih 35 godina, uz mnogo dodataka i ažuriranja koje je autor pisao svake godine do kraja svog života. Knjiga je prevedena na mnoge jezike, korišćena je i kao scenario za popularnu dečiju radio emisiju „Vesti is lesa“ (Šumske vesti), koju je Bjanki vodio na Lenjingradskom radiju u Lenjingradu (Sankt Peterburg). Bianki je napisao da životinje i biljke doživljavaju isto toliko događaja u svom životu kao i ljudi. Svakog dana i svakog minuta životinjska populacija šume gradi svoje domove, stvara porodice i podiže svoje bebe, baš kao i ljudi. Kako saznajemo o ovome? Kako možemo razumeti različite glasove ptica i životinja? Kako možemo pročitati njihove otiske? Šta riba radi zimi? Kako kokoška diše u jajetu? Sve ovo, i više, možemo saznati iz „Šumskih novosti” Vitalija Biankija. Vitali Bianki je bio veoma popularan dečji pisac u Rusiji. Njegova radio-emisija „Šumske vesti” imala je izuzetno mnogo slušalaca u zemlji; Emisija je proizvedena u Lenjingradu (Sankt Peterburg) i ponovo je emitovana širom Sovjetskog Saveza dostigavši procenjenu publiku od pedeset miliona slušalaca tokom 1950-ih. Vitali Bianki je umro u Lenjingradu (Sankt Peterburg) 10. juna 1959. godine i položen je na Bogoslovskom groblju u Sankt Peterburgu, Rusija. MG98 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SKZ Knjiga broj 97. Mrtvo motre Ukidanje strasti Moderni ustanak Ne razumem Pozorište u palanci U seoskoj mehani Sreća Pevačev Uskrs Božje suze Slava Nigde spasa Radoje Domanović (Ovsište, 16. februar 1873 — Beograd, 17. avgust 1908) bio je srpski književnik. Najpoznatiji je kao satirični pripovedač.[1] Biografija Radojev deda Milić Domanović je doseljenik iz Hercegovine sa jedne visoravni između Trebinja i Nevesinja. Po istraživanjima Milinka Domanovića njihovo poreklo je iz sela Domanovići u Hercegovini.[2] Deda se zadržao u okolini Kragujevca. Radio je i služio kod Simeona Cukića, srodnika Pavla Cukića, ustanika i Karađorđevog vojvode. Ovaj oštroumni Hercegovac se uskoro svojim radom i znanjem uzdigao od najamnog radnika do slobodnog seljaka. Korakom ispred vremena obojicu sinova, Aleksu i Miloša - Radojevog oca, školuje na bogosloviji. Aleksa se zapopio, a Miloš je otišao u učitelje. Radi kao učitelj, ali se bavi i unosnim poslovima. Hrabar i inteligentan uskoro postaje imućan čovek. Ženi se Persidom, ćerkom Simeona Cukića, onog gazde kod koga je njegov otac Milić radio kao sluga. [3] Iz tog braka rođen je 16. februara (ili 4. februara po julijanskom kalendaru) 1873. godine u porodici seoskog učitelja, na trenutnoj službi u selu Ovsište kod Kragujevca Radoje Domanović. Detinjstvo je proveo u susednom selu Gornje Jarušice, odakle mu je otac i gde i danas živi familija Domanović, i gde je završio i osnovnu školu.[4] Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu.[1] Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Oženio se 1895. godine učiteljicom Natalijom sa kojom je imao ćerku Danicu (1896—1956) i sinove Dragišu (1902), koji je umro ubrzo po rođenju, i Zorana (1905—1944).[5] Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički list „Stradija“, u kojem pokušava da se bori protiv mana novog režima. Razočaran, odavao se sve više boemskom životu, mnogo je pio, i usamljen, ogorčen i siromašan umro je od tuberkuloze u 35. godini života, 4. avgusta/17. avgusta 1908. godine u Beogradu.[1] Književni rad Presudan uticaj na karakter i književni rad Radoja Domanovića, imaju dve činjenice. Njegov otac Miloš i njegova moć, ali i majka, unuka ustanika Pavla Cukića. Miloš je bio prvenstveno seoski gazda pa onda učitelj. Tvrdoglav i svestan svoje snage. Majka, nežna i puna ljubavi prema sinu učila ga je srpskoj narodnoj poeziji, čojstvu i ponosu srpskog seljaka - revolucionara. Radoje Domanović je beskompromisan i hrabar. Njegova misao britka i provokativna. On je prvi pravi satiričar među srpskim realistima. Satira je glavno obeležje njegovog talenta. On je tvorac srpske satirične pripovetke.

omot: Pavle Bihaly, fotomontaža iz kraja 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. veoma dobro stanje, kao na slikama, na rikni ima malih oštećenja Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] tehnička oprema Pavle Bihalji (Pavle Bihali, Bihaly) Biblioteka Zenit 294 str. ; 20 cm Nolit Beograd 1939. retko izdanje mek povez sa omotačem August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. Preveo Stevan Milović. Oprema Pavle Bihaly.

Srbija - Pijemont Južnih Slovena 1842-1853 Drag. Stranjaković Izdavač: Narodna štamparija, Beograd 1932; Dragoslav Stranjaković (Užice, 31. maj 1901 — Beograd, 27. novembar 1966) je bio srpski istoričar, profesor Beogradskog univerziteta i potpredsednik Srpskog kulturnog kluba. Za vreme Drugog svetskog rata bio je član četničkog Centralnog nacionalnog komiteta. Posle rata osuđen je na vremensku kaznu. Dragoslav Stranjaković Datum rođenja 31. maj 1901. Mesto rođenja Užice Kraljevina Srbija Datum smrti 27. novembar 1966. (65 god.) Mesto smrti Beograd SFRJ Biografija Uredi Rođen je u Užicu, 31. maja 1901. godine. Studije istorije je završio 1927. u Beogradu. Za vreme svog nastavničkog zanimanja najviše je posvetio pažnju na istoriju 19. veka i period vladavine dinastije Obrenovića.[1] Od 1925. je radio kao asistent na katedri za nacionalnu istoriju Filozofskog fakulteta. Vanredni profesor je postao uoči novog rata 1940. godine. Bio je takođe angažovan i u Srpskom kulturnom klubu kao uređivač tekstova. Za vreme okupacije, nastavio je da predaje na Beogradskom univerzitetu, ali je uskoro napustio službu. Od tada, pa sve do početka 1943. nije aktivno delovao. U januaru 1943. ulazi u sastav beogradskog političkog Odbora Ravnogorskog pokreta, a zatim i u Centralni nacionalni komitet Kraljevine Jugoslavije. Po uspostavljanju nove posleratne vlasti u Beogradu, Stranjaković se predaje. Uskoro je bio i penzionisan a zatim politički gonjen i zatvaran. Zatvorsku kaznu je izdržao u Sremskoj Mitrovici. Ponovo se vraća u društvenu sferu 1954. godine. Od 1955. radio je kao predavač na Bogoslovskom fakultetu.[1] Preminuo je 27. novembra 1966. u Beogradu. Objavljena dela Uredi Vlada Ustavobranitelja, Beograd, 1935. Biografija Karađorđa Petrovića, Beograd, 1946. Stranjaković, Dragoslav (1991). Najveći zločini sadašnjice: Patnje i stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941-1945. Gornji Milanovac-Priština: Dečje novine, Jedinstvo. Pored ovih knjiga napisao i objavio blizu 300 naučnih radova. istorija srba srpska srpskog naroda 19. xix vek

omot: Pavle Bihaly, fotomontaža iz kraja 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. veoma dobro stanje, kao na slikama Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] tehnička oprema Pavle Bihalji (Pavle Bihali, Bihaly) Biblioteka Zenit 294 str. ; 20 cm Nolit Beograd 1939. retko izdanje mek povez sa omotačem August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole.