Ovaj tip multimedije odgovara za svaki auto jer ima standardan ulaz. Multimedija nema navigaciju. Ekran osetljiv na dodir: samo dodirnite ekran da biste pronašli željenu funkciju jednostavan za rukovanje Podržava TF karticu (do 32 GB) i standardni USB interfejs. Bluetooth Hands Free Bluetooth Audio Streaming – reprodukujte muziku i aplikacije poput Spotifi / Pandora bežično 24 sata digitalni sat i datum. 7 „ HD Screen Supprot: RMVB / RM / FLV / 3GP / MPEG / DIVKS / KSVID / DAT / VOB / AVI / MP4. Podržava USB disk, SD / MM karticu i Front AUKS ulaz. Materijal: Metal + plastika Boja: Kao što je prikazano Ekran: 7 „ TFT ekran osetljiv na dodir Video format: Podržani RMVB; RM / FLV; 3GP; MPEG; DIVKS; KSVID; DAT; VOB; AVI; MP4 Podržani muzički format: MP3; VMA; VAV; DIS; ACC; OGG Podržani format slike: jpg Bluetooth verzija: V3.0 Interfejs: USB; TF; AUKS FM Tuning Range: 87.5-108.0MHZ Mak. Izlazna snaga: 4 * 60w Radna temperatura: -20 ~ + 60 ℃ Harmonična distorzija: ≤0,3% Impedansa zvučnika: 4Ō Frekventni odziv: 20 ~ 20000Hz Tonska kontrola: +/- 8db (100HZ) Osetljivost: 25dB Napajanje: DC 12V

Bluetooth / USB / CD / Radio Micro Audio Sistem, USB reproduktor; MP3/WMA; PLL FM sa memorisanjem radio stanica; USB ul; Ulaz za slu šalice; 2x15W RMS Audio izlaz;

Podvlačena u većoj meri, meki orig. povez i naknadni polukožni, potpis pravnika Save M. Šapčanina. Аутор - особа Јовановић, Слободан, 1869-1958 = Jovanović, Slobodan, 1869-1958 Наслов Основи јавног права Краљевине Србије. Књ. 1, Уставно право / од Слободана Јовановића Врста грађе књига Језик српски Година 1907 Издавање и производња Београд : Г. Кон, 1907 (Београд : `Доситије Обрадовић`) Физички опис VII, 320 стр. ; 25 cm ШАПЧАНИН Сава М. – преводилац (Београд, 1869 – ?). Син је Милорада Поповића Шапчанина (в). По занимању је био правник. Г. 1920. био је један од предлагача Закона о одређивању правних односа поводом ратова. Потом је у међуратном периоду радио као судија Касационог суда у Бгду. Његов превод дела О туђем хлебу Ивана Сергејевича Тургењева изведен је у СНП 1901, а превод комада Част Хермана Зудермана приказиван је у београдском НП 1892, у СНП 1910. и у НП у НСаду 1919. и 1924.

Nove multimedije sa svi kablovima za povezivanje i rikverc kamerom. Imaju i GPS modul, instaliranu IGO Primo navigaciju. Sve sa slike ide u kompletu. Slike su originalne uređaja koji prodajem. Android 13 operativni sistem sa svim funkcijama kao i na telefonu-tabletu ( aplikacije preko Play Store-a, Internet preko wi-fi, USB, . . . ) - 7 inca kapacitivni ekran visoke rezolucije 1024x600 osetljiv na dodir (Capacitive Touch Screen kao na telefonima) - GPS navigacija sa najnovijim mapama sa kucnim brojevima. - USB čitač ide u kasetu (za muziku i filmove i ostale sadrzaje sa flesh memorije) - Podrzava A2DP za pustanje muzike sa telefona preko Bluetooth-a - Radio prijemnik FM / AM sa RDSom - Bluetooth Handsfree (za bezbednu voznju) (radi na svim telefonima i na iPhone) - Screen mirroring za Android i iPhone telefone (sve sa telefona prikazuje na ekranu multimedije) - Podrška za fabričke pakring senzore - Izlazna snaga 4x 60W, vrhunskog kvaliteta u rangu fabrickog ako ne i boljeg - Vise ulaza i izlaza za video - audio aux (nasloni za glavu, dodatne kamere, tv modul, . . . ) - Video ulaz za rikverc kameru (sama se ukljucuje kad se ubaci u rikverc).

Nove multimedije sa svi kablovima za povezivanje i rikverc kamerom. Imaju i GPS modul, instaliranu IGO Primo navigaciju. Sve sa slike ide u kompletu. Android 13 operativni sistem sa svim funkcijama kao i na telefonu-tabletu ( aplikacije preko Play Store-a, Internet preko wi-fi, USB, . . . ) - 7 inca kapacitivni ekran visoke rezolucije 1024x600 osetljiv na dodir (Capacitive Touch Screen kao na telefonima) - GPS navigacija sa najnovijim mapama sa kucnim brojevima. - USB čitač ide u kasetu (za muziku i filmove i ostale sadrzaje sa flesh memorije) - Podrzava A2DP za pustanje muzike sa telefona preko Bluetooth-a - Radio prijemnik FM / AM sa RDSom - Bluetooth Handsfree (za bezbednu voznju) (radi na svim telefonima i na iPhone) - Screen mirroring za Android i iPhone telefone (sve sa telefona prikazuje na ekranu multimedije) - Podrška za fabričke pakring senzore - Izlazna snaga 4x 60W, vrhunskog kvaliteta u rangu fabrickog ako ne i boljeg - Vise ulaza i izlaza za video - audio aux (nasloni za glavu, dodatne kamere, tv modul, . . . ) - Video ulaz za rikverc kameru (sama se ukljucuje kad se ubaci u rikverc).

Svečana Proslava 350-godišnjice grada Karlovca sa predavanjem akademika Dr. Ferde Šišića Napisao profesor J. N. ( Josip Nikšić ) Karlovac / Knjigo-tiskara M. Fogina, 1929 godine Format: 21,5 x 11 cm Broj strana: 64 Korice sa slika, unutrašnjost očuvana ( listovi fabrički još spojeni ... ) Josip Nikšić se potpisao 1938 godine kao direktor ( za direktora učteljske škole u Karlovcu je postavljen 1932 godine ). Knjižicu je posvetio Aleksandru Arnautoviću - inspektoru ministarstva prosvete ( koji je postavljen na mesto inspektora 1937 godine ) ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... T1

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost knjige u dobrom i urednom stanju! Prvo Izdanje! Jako retko u ponudi!!! Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd), dekorater i slikar (Srbija); zaslužan sakupljač narodnih ornamenata i rukotvorina; na osnovu njih pokušao da osnuje nacionalne dekorativne stilove, naročito srpski. Rođen je u Splitu pod imenom Karlo Inkiostri (Carlo Inchiostri), a po dolasku u Beograd menja ime u Dragutin, kada očevom prezimenu dodaje i majčino prezime Medenjak.[1] Svršio je osnovnu školu i pet razreda realke, a zatim se dao na slikarstvo koje je prvo učio kao samouk (1885—1892.) a zatim u Firenci. Posle toga je putovao po južnoslovenskim zemljama i radio na prikupljanju narodnih šara i živopisanju crkava. Krajem 1905. godine dolazi u Beograd i tu je ostao do 1911. gde je radio na ukrašavanju mnogih značajnih zgrada. Od 1912. godine nalazi se u Bosni gde je radio patriotske plakate i bio gonjen od austrijskih vlasti. Za vreme Prvog svetskog rata bio je u Italiji i Trstu. Jedno vreme je živeo u Ljubljani, a zatim je 1923. godine ponovo došao u Beograd. Radio je na osnivanju originalnih jugoslovenskih dekorativnih stilova, naročito srpskog. Svoje nazore je izlagao u člancima i knjigama. Inkiostri je, pored Slovenca Ivana Jagra, prvi dekorativni umetnik u ovim krajevima. Njegovo glavno teoretsko delo je „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ (1925.). Jedno od njegovih najznačajnijih dela je uređenje enterijera Doma Vukove zadužbine (tada zgrada Ministarstva prosvete) u Beogradu, 1912. Dragutin Inkiostri Medenjak 1866. - 1942. Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd) Dragutin Inkiostri je rođen 18. oktobra 1866. u Splitu. Njegov otac, Antonio Inkiostri, poreklom je iz Venecije, dok je majka, Marija Medenjak, bila Srpkinja. Iz tog mešovitog braka, Inkiostri je bio vezan za Italiju zbog školovanja, ali se u jeku panslavističkog pokreta uvek osećao kao Srbin. Ocu, po profesiji arhitekti, Dragutin je još od malih nogu pomagao u poslu. Tako se vremenom razvila i njegova velika ljubav prema arhitekturi i umetnosti uopšte. Rano je prekinuo svoje školovanje kako bi se posvetio slikarstvu, jer se pokazalo da ima izuzetan dar za crtanje. Sa svega devetnaest godina napušta rodni Split i započinje svoje umetničko putovanje, postepeno gradeći likovni izraz. Prva stanica mu je bila Zadar, gde je u izlogu krojačke radnje izložio nekoliko slika. Takav vid reklame doneo je i prve porudžbine, mahom oltarske slike za crkve po okolnim mestima. Posle nekoliko godina, put ga vodi do Rijeke, gde dobija i prve porudžbine za oslikavanje prostorija bogataških kuća. Shvativši da dalje neće moći bez školovanja, odlučuje da ode u Italiju kako bi stekao adekvatno slikarsko obrazovanje. Pre toga se oženio kontesom Marijom iz zadarske italijanske porodice De Lupi, koja je bila izuzetno obrazovana žena. Govorila je nekoliko jezika, ali srpski nije znala. Imali su devetoro dece, od kojih se troje kasnije posvetilo slikarstvu. ZA NACIONALNI PREPOROD U UMETNOSTI Izabrao je Firencu i profesora Filadelfa Simija, ali je daleko više na Inkiostrija uticao arhitekta i teoretičar umetnosti Alfred Melani, koji je i sam bio zainteresovan za folklornu umetnost. Tokom boravka u Italiji, Inkiostri je savladao i fotografski zanat, koji će mu do kraja života biti glavni izvor prihoda. Njegov životni put nastavlja se u Zagrebu, gde otvara fotografski atelje. Biva angažovan da za „Milenijumsku izložbu” u Budimpešti pripremi album fotografija istorijskih spomenika. U Zagrebu stupa u kontakt i sa Vlahom Bukovcem, tada već nadaleko čuvenim slikarom, od kojeg je mnogo naučio. No, mladi umetnik se nije zadržao ni u Zagrebu. Godine 1900. odlazi u Karlovac, prvo mesto u kojem radi dekoraciju enterijera baziranu na narodnim motivima. Potom je u Sarajevu, gde se već čulo za njega, ali ne odlučuje ni tu da se skrasi. Nastavlja putovanje, počevši da skuplja etnografski materijal, koji će mu kasnije biti od velike koristi. Tokom celog tog perioda „lutanja i traženja” Inkiostri se zapravo pripremao da dođe u Beograd i Kraljevinu Srbiju, želeći da srpskoj umetničkoj sceni prikaže svoj program umetničke obnove. U potrazi za autentičnim narodnim motivima, prošao je celo Crnogorsko primorje, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Južnu Srbiju. Proputovao je Balkan, prikupivši i obradivši preko dve hiljade motiva iz narodnog veza, tkanja i rezbarije. Odmah po dolasku u Beograd 1905. dobija posao na dekoraciji Narodnog pozorišta, gde će i ostati da radi kao scenograf, dekorater i kostimograf. Da je bio uspešan i u toj oblasti umetničkog stvaralaštva svedoči činjenica da je pozvan da dekoriše bugarski Narodni teatar. Među prvima koji je angažovao još uvek nedovoljno afirmisanog umetnika bio je bogati industrijalac Đorđe Vajfert. Inkiostri je za njega dekorisao veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici portretima ličnosti iz srpske istorije, dok su zidovi bili ukrašeni narodnim ornamentima. Ta sala je uskoro postala centar kulturnog i društvenog života Beograda. Ovi prvi uspesi u srpskoj prestonici doneli su mu pohvale velikih stručnjaka za nacionalni stil Mihaila Valtrovića i Andre Stevanovića. Ubrzo su stigle i velike porudžbine, poput dekoracije Ministarstva finansija, Narodne banke i Ministarstva prosvete, gde je u saradnji sa Petrom Ubavkićem radio dekoraciju hodnika ulaza i ministrove sobe. Do danas su sačuvane alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti u hodniku. Tom prilikom se Inkiostri prvi put upustio u projektovanje nameštaja i pokazalo se da ima smisla i za ovu granu primenjene umetnosti. Iako je u tom periodu bio veoma tražen, finansijski je uvek bio na ivici egzistencije. ISPRESECANO RATOVIMA Inkiostrijev dizajn nameštaja dolazi do punog izražaja na „Balkanskoj izložbi” u Londonu 1907, gde je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, kao i dve keramičke peći. Pre nego što je nameštaj poslat za London, bio je izložen u Beogradu, gde ga je prvog dana videlo čak 1.500 posetilaca. Narednih godina oslikava Svečanu salu tada tek podignute Treće beogradske gimnazije. Međutim, pojavljuju se i prve negativne kritike i zainteresovanost za njegov rad postepeno počinje da slabi. Njegova teorija o srpskom dizajnu naišla je na osudu arhitekata, najviše Branka Tanazevića. Polemika između dva zastupnika nacionalnog preporoda u umetnosti dugo je trajala preko novina. I pored tih nesuglasica, bili su primorani da sarađuju na Srpskom paviljonu za „Svetsku izložbu” u Torinu 1911. Tanazević je, naravno, gledao da na svaki način sputa Inkiostrijevu kreativnost, ali su ovome ruke bile odrešene pri dekorisanju Turskog i Mađarskog paviljona, gde je takođe bio angažovan. Dragutin Inkiostri se nadao poslu na dekorisanju enterijera Narodne skupštine, čija je gradnja tada započeta, pa je jednom prilikom posetio Jovana Ilkića, autora projekta. Ovaj mu je obećao učešće, ali uzalud, jer su radovi na Skupštini nastavljeni tek posle Prvog svetskog rata. Usled sve veće neshvaćenosti, Inkiostri je čak pomišljao da se preseli u Budimpeštu, gde bi njegov rad bio više vrednovan, ali ga je u realizovanju te ideje sprečio Prvi balkanski rat. Iz tog vremena potiču i njegove prve patriotske slike: Orao i gusle, Sokolovi, Na oprezu, Soko i zmija... Vođen patriotizmom, u ratnom periodu krenuo je u obilazak južnoslovenskih zemalja, ostavljajući replike svojih patriotskih slika svakoj kući u kojoj mu je pruženo gostoprimstvo. Prvi svetski rat provodi u Italiji. Pošto je ostao udovac, ženi se po drugi put bivšom učenicom, Slavkom Korenjak, i nakon završetka rata boravi u Ljubljani. Radi plakate za Prvi jugoslovenski svesokolski slet. Tek se 1923. vraća u Beograd, gde biva postavljen za upravnika akcionarskog društva za izradu nameštaja u nacionalnom stilu. Narednih godina se u potpunosti posvećuje projektovanju nameštaja i izrađuje stolice od orahovog drveta za „Poštansku štedionicu”, ali i artdeco garnituru za tada tek otvorenu fabriku nameštaja braće Đorđević. Po njegovim nacrtima izrađivani su i ćilimi u fabrici Dunđerski. UVOĐENjE TOTALNOG DIZAJNA Krajem dvadesetih godina stari umetnik postepeno pada u zaborav, ali i dalje uspeva da ostvari remek-dela, poput paravana sa slikama na svili za Olgu Smederevac iz Pančeva, čiji je salon bio stecište umetnika između dva svetska rata. I Muzej Nikole Tesle bi sada krasila jedna soba po Inkiostrijevom nacrtu da kuću, tada u vlasništvu Đorđa Genčića, nije pogodila bomba u Drugom svetskom ratu. Pokušao je da skrene pažnju dvora na sebe poklonivši kralju Aleksandru I Karađorđeviću sliku Straže na Jadranu. Međutim, iz nepoznatih razloga poklon je bio odbijen. Umire 16. septembra 1942, u 76. godini. Dragutin Inkiostri je svoja najvrednija dela ostvario upravo u Beogradu i može se reći, iako je sam to poricao, da je bio pripadnik secesije. Kao potpunu novinu u Srbiji, uveo je tendenciju ka ukrašavanju celokupne životne sredine, što je za njegove evropskesavremenike bilokarakteristično. Nastojao je da ostvari ono što danas zovemo totaldesign, prenoseći tim putem narodnu mitologiju i magijsku simboliku oblika pretočenih u ornament. Upravo je zbog toga bilo teško kačiti slike na zidove koje je on oslikao, jer su oni već bili umetnička dela za sebe. Nažalost, tokom života nije naišao na mnogo razumevanja i ostao je usamljen u svom pokušaju da se tada formira srpska dizajnerska scena. Učenici Svoje veliko znanje na polju narodne ornamentike uspeo je da prenese đacima Umetničko-zanatske škole, gde je jedno vreme predavao. Kod učenika je najviše cenio individualnost, iako je to možda rezultiralo time da niko od njih nije nastavio njegovim putem u reformaciji nacionalnog stila. Kuća Jovana Cvijića Veliko priznanje bila je odluka Jovana Cvijića da poveri Inkiostriju ukrašavanje enterijera sopstvene kuće. S pravom se može reći da je to najbolje Inkiostrijevo delo u Beogradu. Deo tima bili su i dekorativni vajar, majstor za kaljeve peći, umetnički stolar i duborezac. Posao je teško napredovao, budžet je više puta bio prekoračen i nacrti menjani. Ideja vodilja je bila da svi motivi koji se budu pojavili u enterijeru ukazuju na Cvijićev poziv, pa je tako reljef orla sa čekićem predstavljao oštrinu geografove misli, dok su sova sa čekićem i knjigom aludirali na naučni rad. Istančanost i savremenost U projektovanju nameštaja, Inkiostri je bio vrlo istančan. Imao je smisla za funkcionalizam i udobnost, uvek koristio hrastovinu i orahovinu, koje se i danas smatraju za najkvalitetnije vrste drveta. Takav pristup, razume se, nije mogao da proizvede ni jeftinu, ni serijsku proizvodnju. Rado je i oslikavao nameštaj, što mu je, kao i rezbarija, davalo unikatnost. Ostavljao je uvek prirodnu boju drveta, smatrajući je najlepšom. Koliko je savremen bio njegov pristup govori činjenica da je uvek vodio računa o korisniku, projektujući tako da sve bude u skladu sa njegovim potrebama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslov Štijenja i evangjelja za sve nedjelje i svetkovine priko godine koja za porabu cerkvenu i domacu poboznost - Kajo Agjić 1865. Pozega Tiskara Miroslava Kraljevica Kajo Andrija Adžić, vjerski pisac i kulturni poslenik rođen je u Pleternici kod Slavonske Požege 19. siječnja 1805., a preminuo je u Slavonskoj Požegi 1. prosinca 1892. godine. Nakon osnovnog školovanja u rodnom mjestu, polazio je gimnaziju u Zagrebu i Slavonskoj Požegi. Godine 1823., postao je član franjevačke provincije Sv. Ivana Kapistrana. Filozofsku i teološku izob-razbu stekao je u franjevačkim učilištima u Našicama i Baji, te na Sveučilištu u Budimpešti. Predavao je moralno i pastoralno bogoslovlje na franjevačkim bogoslovnim školama u Mohaču (1831. -1832.), i Vukovaru (1832. -1845.). Obavljao je upravne crkvene službe: bio je župnik i samostanski starješina u Vukovaru (1839. -1845.), a u više navrata je bio gvardijan u Slavonskoj Požegi, dok je generalni vizitator svoje provincije 1866. godine. Kajo Adžić se kao pristaša iliraca pridružio hrvatskom preporodnom pokretu. Dopisivao se s Lj. Gajem, V. Babukićem, I. Kukuljevićem Sakcinskim, a poslije i s J. J. Strossmayerom i F. Račkim. Zapažanja o društvenom, kulturnom, privrednom i vjerskom životu u Slavoniji objavljivao je u listu »Slavonac« (1863.). Priredio je i objavio »Štijenja i Evangjelja«, prvi lekcionar na hrvatskom jeziku u kojem su upotrijebljeni dijakritički znakovi. Prvo izdanje (1851.) pisao je ikavicom, a u drugom (1865.) prihvatio je ijekavski govor radi jedinstva književnog jezika. Preveo je teološki priručnik Josepha Stapfa »Epitome theologicae moralis« i objavio ga u dva sveska pod naslovom »Sastav bogoslovja delorednog« (1847.). Sakupljao je građu iz domaće kulturne i crkvene prošlosti i mnogo radio na uređenju arhiva franjevačkog samostana u S. Požegi...

Nauka o Gradji, prvi deo, Prirodno i veštačko kamenje sa 261 slikom u tekstu : za upotrebu slušalaca Velike škole, arhitekta, inženjera, industrijskih i građevinskih preduzimača, prodavaca građe, tesara kamena, zidara, stolara... Dragutin S. Milutinović Tvrd naknadni poluplatneni povez dobro očuvan, nalepnica sa naslovom na rikni, potpis mastilom na predlistu i naslovnoj strani, manji deo listova sa sitnim žutim flekama, ostalo odlično, povez knjige je čvrst, na kraju knjige na 17 stranica lista literature koja je korišćena pri pisanju ovog dela. Beograd, Državna štamparija Kraljevine Srbije 1894. god. XIII + 766 str. format 24 cm, ilustrovano. Deo iz predgovora: „Pre svega mislio sam, da našoj tehničkoj literaturi, koja mora krepko potpomagati već i po sebi trudno izučavanje građevinskih struka, - treba položiti čvrstu i široku osnovu, na kojoj će se ona smišljeno i korisno dalje razvijati. Takve osnove naša tehnička literatura za sad nema, te zato izgleda kao ono zdanje bez temelja. Tu osetnu prazninu u literaturi treba da ispuni ovo delo. Jer kao što svaki budući građevinski tehničar otpočinje svoje stručno obrazovanje s izučavanjem gradje, u kojoj će docnije svoje zamisli praktično i ostvariti, - tako se najpre i Naukom o Gradji mora položiti temelj prirodnome daljem razvijanju naše građevinsko-tehničke literature`. Dragutin Dragiša Milutinović (Beograd, 17. novembar(po st. kal.)/29. novembar 1840 — Pančevo, 3. decembar(po st. kal.)/16. decembar 1900) je bio inženjer, arhitekta i istoričar umetnosti, nastavnik u Velikoj školi i član Srpskog učenog društva. Sin je Sime Milutinovića Sarajlije i Marije. Biografija Studirao je građevinarstvo u Berlinu, Minhenu i Karlsrueu. U Srbiji je radio u Ministarstvu građevina. U saradnji sa Mihailom Valtrovićem snimao je i proučavao srpske srednjovekovne spomenike. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine. Značajni su njegovi projekti nekoliko tipova malih crkava, inženjerski rad na presecanju nove pruge Beograd-Aleksinac, kao i Beogradska železnička stanica (1884). Uradio je urbanistički plan nove varoši Danilovgrada u Crnoj Gori; projektovao je privatne zgrade i ikonostase za crkvu Svetog Đorđa u Novom Sadu; u Dolovu kod Pančeva itd. Izabran je za dopisnog člana Moskovskog arheološkog društva (1878) i počasnog člana Srpske kraljevske akademije (1892). Profesor fakulteta, akademik, jedan od najangažovanih intelektualaca svoga doba.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prisutan malo miris podruma, nista strasno! Sve ostalo uredno! Format 32 x 46 cm, Cirilica `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

odlično očuvano kao na slikama retko! Ivan Mažuranić Zagreb 1895, tvrdi orig. povez sa zlatotiskom, stanje: odlicno, str. 245 + 2 ilustracije sa slikom autora + 1 faksimil, latinica Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Spoljašnje veze 4 Literatura Biografija Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Bio je oženjen Aleksandrom Demeter (sestrom književnika Dimitrija Demetera bogatom i obrazovanom devojkom iz Zagreba, sa kojom je imao sedmoro dece. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Započeo je filozofiju u Zagrebu, a druge školske 1834/35. godine slušao je u Mađarskoj u Sombathelju,[2] pa se 1835. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[3] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Međutim započeo je književni rad kao `mađarski pesnik`, objavivši 1832. godine u Rijeci, `Oproštajnu pesmu`, na mađarskom jeziku.[4] Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvjetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju (pomirenju) Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[5], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorska kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[6], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[7]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[8], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[9] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[10] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.[11] antikvarne knjige

prevod s latinskog od Jelene Marković tvrde korice/zlatotisak/ odlično očuvana minimalni tragovi na koricama potpisana na naslovnoj prigodna posveta na belom predlistu upućena Mihajlu Avramović /S Vikipedije, slobodne enciklopedije Mihailo Avramović Lični podaci Datum rođenja 16. novembar 1864. Mesto rođenja Smederevo, Kneževina Srbija, Osmansko carstvo Datum smrti 16. april 1945. (80 god.) Mesto smrti Beograd, DF Jugoslavija Mihailo Avramović (Smederevo, 16. novembar 1864 — Beograd, 16. april 1945) bio je srpski publicista, naučni radnik i političar. Biografija Završio je Veliku školu u Beogradu. Bio profesor zadrugarstva na Poljoprivrednom fakultetu. Smatra se ocem srpskog zadrugarstva, kako po praktičnom radu (osnovao je prve zadruge krajem XIX veka i više decenija predsedavao Glavnim savezom srpskih zemljoradničkih zadruga), tako i po veoma obimnom publicističkom radu. Na polju zadrugarstva je radio sa Kostom Glavinićem. Osnivač je zemljoradničkog zadrugarstva u Srbiji. U Vranovu kod Smedereva osnovao je 1894. godine prvu zemljoradničku zadrugu.[1] Posebno je izučavao zemljoradničko zadrugarstvo u Nemačkoj i Italiji. Bio je upravnik Saveza zemljoradničkih zadruga u Srbiji, od osnivanja 1895. do 1927. Učestvovao je u osnivanju Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu 1895. i bio član njegovog centralnog odbora skoro do smrti. Pokrenuo je i uređivao prvi zadružni list u Srbiji: Zemljoradničku zadrugu. Osnivač je Saveza zemljoradnika 1919. godine. Biran je za narodnog poslanika na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920.[2] Danas njegovo ime nosi jedna ulica u beogradskom naselju Dedinje./ a posvetio suplent bogoslovije Sv Save Josif Cvijović /S Vikipedije, slobodne enciklopedije Josif Cvijović (Drežnik, 28. avgust (jk) 1878 — Beograd, 3. jul 1957) je bio episkop bitoljski od 1920. do 1931, i mitropolit skopski Srpske pravoslavne crkve, od 1932. do 1957. godine. Biografija Rođen je u selu Drežnik od oca Krste i majke Jelisavete. Osnovnu školu završio je u Požegi i šest razreda gimnazije u Užicu. Pravoslavnu bogosloviju je završio u Beogradu. Oženio se i rukopoložen je u čin đakona 15. septembra 1903, a u čin sveštenika 1. oktobra 1903. Bio je sveštenik u makoviškoj i zatim dragojevačkoj parohiji. Josif je sa suprugom Milevom imao dve ćerke, starija je rođena maja 1904. a mlađa septembra 1905. i umrla 1. novembra 1905. 21. novembra 1905. umrla je i Josifova supruga. Kada je ostao udovac zamonašio se 15. septembra 1913. u manastiru Rakovica. Završio je Duhovnu akademiju u Kijevu i magistrirao tezom „Uloga srpskog sveštenstva u oslobađanju svoga naroda“. Po povratku iz Kijeva predavao je jedno vreme u Bogosloviji u Beogradu i rukovodio Monaškom školom u manastiru Rakovica. Učestvovao je u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu gde je bio vojni sveštenik u četničkom odredu Vojvode Vuka. Poslat je u diplomatsku misiju u Bizerti, zatim u Rusiju, a od 1917. je bio rektor u Srpskoj pravoslavnoj bogosloviji u Oksfordu gde je radio zajedno sa Nikolajem Velimirovićem. Po završetku rata postao je rektor Prizrenske bogoslovije i sa tog mesta je izabran 19. decembra 1920. za episkopa bitoljskog. U Bitolju je osnovao bogosloviju gde je predavao jeromonah Jovan Šangajski. Godine 1931. su ujedinjene eparhije ohridska i bitoljska i sedište je postavljeno u Bitolj, a episkop objedinjene ohridsko-bitoljske eparhije bio je dotadašnji episkop ohridski Nikolaj Velimirović. Tokom 1930. i 1931. zajedno sa jeromonahom Justinom Popovićem poslat je u Prikarpatsku Rusiju (Karpato-Ukrajina) koja je tada pripadala Češkoj. Njihov zadatak je bio da pravoslavce koji su pounijaćeni vrate u pravoslavlje. Izabran je sa mesta episkopa bitoljskog za mitropolita skopskog i ustoličen u Skoplju 1. januara 1932. godine. U Skoplju je pokrenuo časopis „Hrišćansko delo“. U Skoplju se tada osniva Crkveni muzej Južne Srbije zaslugom Radoslava Grujića, kao i prva Galerija fresaka u tadašnjoj državi. Uz njegovu i zaslugu patrijarha Varnave dobrotvorka Persa Milenković se odlučila da podigne manastir Vavedenje u Beogradu. U svom rodnom selu Drežniku mitropolit Josif je podigao školu i crkvu. Po izbijanju Drugog svetskog rata iz Skoplja su ga proterali Bugari 5. maja 1941. godine. Došao je u Beograd kada su već bili uhapšeni patrijarh Gavrilo i episkop žički Nikolaj. Okupljeni oko njega svi prisutni episkopi, niški Jovan, šabački Simeon, braničevski Venijamin, zvorničko-tuzlanski Nektarije, vikarni Arsenije i Valerijan, sastavili su Sinod koji je delovao u ratnim uslovima od 1941. do 1947. godine. Predsednik ovog Sinoda u odsustvu patrijarha bio je mitropolit skopski Josif. Tokom rata organizovao je ekipu Srpske crkve koja je sarađivala sa Komesarijatom za izbeglice Tome Maksimovića. Posle Drugog svetskog rata Srpska pravoslavna crkva je ostala bez imanja i prihoda, pa je mitropolit Josif u zgradi Patrijaršije 1946. osnovao Zavod za izradu sveća. Rukovođenje crkvom preuzeo je patrijarh Gavrilo po povratku u Beograd 1946. godine. Mitropolit Josif je sa saradnicima napisao „Izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda Svetom Arhijerejskom Saboru SPC o radu od 1941. do 1947. godine“, koji svedoči o teškom ratnom periodu, koji je Sabor SPC 1947. usvojio. Posle Drugog svetskog rata vlast mu nije dozvolila da se vrati u Skoplje i preuzme upravljanje eparhijom. Nastanio se tada u Vranju da bi upravljao delom skopske eparhije kome je Vranje pripadalo. Međutim i odatle je proteran. Bio je od aprila 1945. do novembra 1946. administrator mitropolije crnogorsko-primorske. U drugoj polovini 1950. je uhapšen i držan u zatvoru bez suđenja, kasnije je pritvoren u manastiru Žiča. Posle puštanja na slobodu bio je 18 meseci administrator eparhije žičke u odsustvu vladike Nikolaja. Kada je oboleo živeo je u manastiru Vavedenje u Beogradu gde je i umro 3. jula 1957. godine. Sahranjen je u manastirskom dvorištu pored mitropolita zagrebačkog Dositeja...

Vitomir Nikolic- Sunce, hladno mi je Izdanje pjesnikovih prijatelja, Niksic, 1968. Mek povez, 92 strane. POSVETA PESNIKA! Vito Nikolic Витомир Вито Николић (Мостар, 27. април 1934 — Подгорица, 10. септембар 1994)[1] био је црногорски пјесник, новинар и путописац. За живота је објавио три збирке пјесама. Четврту збирку пјесама објавио је његов пријатељ Рајко Бабовић. Постхумно је објављено неколико издања пјесама као и збирка фељтона, путописа, репортажа и записа. [2] Дјетињство Поријеклом Никшићанин, рођен је 1934. године у Мостару, гдје му је отац био у војној служби. Други свјетски рат је пресјекао његово дјетињство. У априлу 1941. његова породица бјежи у Никшић. `Рођен сам у Мостару. Мајка ми је из Буковице, од Јегдића. Моји Николићи су из Озринића. Ја сам комплетан Никшићанин, иако већ дуго живим у Титограду`, увијек је истицао.[3] Вито Николић је био свједок ратних недаћа и страдалник у годинама у којима се уче слова. Рањен је приликом експлозије бомбе од које су погинули његов брат и друг. Италијани су 1943. године убили Витовог оца. Рат га је опет вратио у Мостар, гдје је неко вријеме живио код тетке. Из Мостара је по други пут морао бјежати у Никшић. У бомбардовању Никшића 7. априла 1944. године, Вито је за длаку избјегао смрт. Кад се рат завршио живио је у домовима за ратну сирочад.[1] Боловао је од туберкулозе. Често је у стиховима писао о генерацији која је морала да схвати сву окрутност живота у добу када се „тешко шта схвата”. Стваралаштво Прве збирке пјесама „Друмовања” и „Сунце, хладно ми је!” Вито је штампао о свом трошку. Иако у скромној опреми, биле су тражене и радо читане. Најчешће су их куповали пријатељи са којима је живио кафанским животом. Из Никшића се преселио у Подгорицу гдје је радио у редакцији Побједе.[4] У Побједи је објављивао популарне репортаже „Црном Гором путем и беспућем”. Понекад је приређивао књижевне вечери у кафанама, пред бројном публиком коју је знао да разгали и узбуди својим стиховима. Неки од његових стихова били су извор инспирације музичарима. Витова пјесма „Пијем”, коју је отпјевао пјевач Мики Јевремовић и данас је радо слушана. Рат и распад Југославије Распад Југославије учинио је да Вито Николић као пјесник занијеми. Због непристајања да се укључи у ратно-хушкачу пропаганду матичног листа „Побједа” у септембру 1991. године добио је радну књижицу и рјешење о престанку радног односа. Тешко је поднио рушење Старог моста у Мостару и гранатирање Дубровника. Због свега тога повукао се у тишину свог дома.[1][5] Вито Николић је преминуо 1994. године. Сахрањен је у Никшићу.[5]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! RETKO !!! u ponudi Smrt Smail-age Čengijica, pjesan Ivana Mazuranica. 1876 god. Zagreb Naakladom sveucilistne knjizare Franje Zupana (Albrecht i Fiedler) Sesto izdanje Sa slikom pjesnika i ilustracijama po nacrtu F. Kanitza Smrt Smail-age Čengića je istorijski spev Ivana Mažuranića objavljen 1846. godine, a ujedno je i njegovo najpoznatije delo. Osnovnu građu za delo pesnik pronalazi u istorijskom događaju: pogibiji hercegovačkog paše Smail-age Čengića. Spev se sastoji iz pet pevanja (Agovanje, Noćnik, Četa, Harač, Kob), koja čine ukupno 1134 stiha U ovom su epskom Mažuranićevom delu, kroz pet je dramatičnih pevanja: „Agovanje“, „Noćnik“, „Četa“, „Harač“, „Kob“,prikazan, u lokalnom kontekstu, univerzalni sukob sila dobra i zla, te borba za slobodu. Smail-aga je, u Mažuranićevom spevu, prikazan kao surovi tlačitelj, koji u mučenju nalazi sadistički i brutalni užitak. Četa junaka ide kroz noć, kroz tajne prolaze i šume i klisure, sa misijom osvete. Osveta je u ovom spevu ona silna, tinjajuća snaga koja u čitaocu budi napetost koja neprekidno uzrasta i na kraju doživljava olkašanje korz neki neobični, emotivno angažovani, dramski katarzis. Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Bio je oženjen Aleksandrom Demeter (sestrom književnika Dimitrija Demetera bogatom i obrazovanom devojkom iz Zagreba, sa kojom je imao sedmoro dece. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Započeo je filozofiju u Zagrebu, a druge školske 1834/35. godine slušao je u Mađarskoj u Sombathelju,[2] pa se 1835. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[3] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Međutim započeo je književni rad kao `mađarski pesnik`, objavivši 1832. godine u Rijeci, `Oproštajnu pesmu`, na mađarskom jeziku.[4] Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvjetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju (pomirenju) Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[5], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorska kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[6], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[7]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[8], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[9] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[10] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pocepana je folija kao sto vidite na fotografijma i neka sirovina je pokusala da precrta potpis, posvetu, osim toga knjiga unutra jako lepo ocuvana. Retko! Ivan Mažuranić Zagreb 1895, tvrdi orig. povez sa zlatotiskom, stanje: odlicno, str. 245 + 2 ilustracije sa slikom autora + 1 faksimil, latinica Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Bio je oženjen Aleksandrom Demeter (sestrom književnika Dimitrija Demetera bogatom i obrazovanom devojkom iz Zagreba, sa kojom je imao sedmoro dece. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica. Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Započeo je filozofiju u Zagrebu, a druge školske 1834/35. godine slušao je u Mađarskoj u Sombathelju,[2] pa se 1835. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[3] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Međutim započeo je književni rad kao `mađarski pesnik`, objavivši 1832. godine u Rijeci, `Oproštajnu pesmu`, na mađarskom jeziku.[4] Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvjetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju (pomirenju) Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara, a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorska kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[6], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu, pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`. U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`. Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu. Mažuranić, Ivan, hrvatski književnik, političar i pravnik (Novi Vinodolski, 11. VIII. 1814 – Zagreb, 4. VIII. 1890). Studij filozofije, započet u Zagrebu, završio je u madžarskom Szombathelyu 1835., pravo završio na Kraljevskoj akademiji znanosti u Zagrebu 1837. Radio je kao gimnazijski profesor u Zagrebu, a zatim kao odvjetnik u Karlovcu, gdje je napisao najznačajnija književna i publicistička djela. Od 1850. u Beču je obnašao najviše političke funkcije vezane uz Hrvatsku: zamjenik generalnoga prokuratora i državni nadodvjetnik, predsjednik Privremenoga dvorskoga dikasterija za Hrvatsku i Slavoniju, predsjednik Hrvatske dvorske kancelarije. Zaslužan je za osnivanje Stola sedmorice 1862. Bio je djelatan u radu Hrvatskoga sabora 1861. Kao ban 1873–80. potaknuo je živu reformsku djelatnost kojom su u Hrvatsku uvedeni mnogobrojni moderni instituti, uglavnom preuzeti iz austrijskog zakonodavstva. Tada su uvedeni odgovornost bana (vlade) Saboru, dioba sudstva i uprave te neovisnost sudaca, moderna upravna organizacija, racionalnija sudbena organizacija i racionalniji kazneni postupak, moderniji penološki sustav, sloboda tiska i porotno suđenje, uređeno je pravo na javno okupljanje, donesen je zakon o zavičajnoj pripadnosti, liberaliziran izborni postupak, uvedeni su zametci nekih javnih službi (statistička služba, javno zdravstvo, unaprjeđenje poljoprivrede), laicizirano je i poboljšano pučko školstvo i osnovano Zagrebačko sveučilište. Mažuranićeve reforme po intenzitetu i značenju nemaju premca u razdoblju do 1918., ali su za vlasti bana K. Khuen-Héderváryja (1883) bile stavljene izvan snage ili umrtvljene. Mažuranić je bio vrlo obrazovan čovjek, poznavatelj klasičnih i suvremenih europskih jezika. Prve stihove, u Kačićevu duhu, napisao je kao gimnazijalac (Vinodolski dolče, da si zdravo!). God. 1835. čakavac Mažuranić pozdravio je na štokavskome izlaženje Danice pjesmom Primorac Danici, zanosnim tonom i u klasicističkoj maniri, a početkom 1837. objavio je pjesmu Danica Ilirom, sročenu stihom Gundulićeva Osmana. Kao uglednu pjesniku Matica ilirska povjerila mu je da napiše dopunu Osmana (XIV. i XV. pjevanje), što je on i učinio, a kritika je njegov dopjev proglasila »kongenijalnim«. Klasična naobrazba i odlično poznavanje suvremene književnosti utjecali su na Mažuranićevo pjesništvo. Bliski su mu bili A. de Lamartine, G. G. Byron, A. S. Puškin, A. Mickiewicz i drugi pjesnici, osobito talijanski i njemački, neke je i prevodio, a započeo je prevoditi i Tassov Oslobođeni Jeruzalem. S Jakovom Užarevićem sastavio je i Deutsch-ilirisches Wörterbuch/Njemačko-ilirski slovar (1842). Bio je i predsjednik Matice ilirske (1858–72). Napredan građanski prosvjetiteljski nazor očitovao je zagovaranjem »jednakosti, slobode i bratinstva«, a te su ideje osobito izražene u političkom spisu Hrvati Mađarom (1848) kao zaključnome preporodnom programskom tekstu i ujedno jednome od uspjelijih naših tadašnjih proznih tekstova. Glavno je Mažuranićevo književno djelo Smrt Smail-age Čengića, koje je objavio 1846. u almanahu Iskra pod naslovom Smrt Čengić-age. Građeno je od 1134 deseteračko-osmeračka stiha raspoređena u pet nejednakih pjevanja, u kojima su prikazana zlodjela turskog silnika Smail-age Čengića nad zarobljenim Crnogorcima (Agovanje), njihovo spremanje na osvetu (Noćnik), sakupljanje osvetničke čete (Četa), napad na zločinca i njegova smrt (Harač), te silnikov udes nakon smrti (Kob). Silništvo Smail-age osnovica je skromne fabule cijeloga spjeva, a središnje je mjesto u govoru što ga u Četi starac-svećenik drži junacima s ključnim motivom domovine kao mjesta gdje su živjeli predci i slobode kao jedinoga oblika sretnoga života. Boj glasovitoga hercegovačkoga junaka Smail-age Čengića i Crnogoraca na Grahovu 1836. Mažuranić je uzeo tek kao povod da opiše patnju i stradanja vlastitoga naroda. Odstupivši od istine i stvarnih zbivanja te pretvorivši povijesne ličnosti u prototipove za svoje književne likove, događaj mu je poslužio kao ilustracija vlastitih romantičkih ideja o nacionalnoj borbi »za krst časni i slobodu zlatnu« te mržnje prema svakoj sili i tlačenju, ali i kao upozorenje tadašnjoj Europi na nemar prema zbivanjima na njezinu slavenskom jugu. Epski značaj priče u Smail-agi Čengiću narušen je ne samo izborom suvremenoga događaja kao teme, njezinom nedovoljnom dužinom i razvedenošću već i naglašenom liričnošću, lapidarnošću i izborom likova i situacija koje su neepske, odn. nejunačke. Skromna radnja isprekidana je opisima, refleksijama i asocijacijama, uzvicima, aforizmima i retoričkim pitanjima, likovi su bez izrazitih individualnih značajki, glavnog lika nema, opisan je kolektiv, njegovo raspoloženje i težnje, a pojedini prizori ocrtavaju samo najvažnije aspekte događaja. S druge strane Smail-aga nije ni poema jer mu nedostaju njezine bitne značajke poput viđenja radnje iz perspektive jednoga od likova te istovjetnost vremena pripovijedanja i vremena radnje, a i jednu i drugu žanrovsku moguću pripadnost najizrazitije opovrgava upravo naglašena perspektiva samoga autora, odn. piščev odnos prema radnji i temi. Ostvarivši kontinuitet istodobno i s nacionalnom književnom tradicijom i s europskom suvremenošću, Smrt Smail-age Čengića najzrelije je djelo hrvatskog romantizma, prvo klasično djelo obnovljene i otad jedinstvene hrvatske književnosti, te još uvijek jedno od najprevođenijih.

Izuzetno retko prvo izdanje jedine zbirke pripovedaka Milutina Uskokovića objavljene za njegovog života, s originalnim mekim koricama. Stanje kao na slikama, staračke pege (foxing) kroz celu knjigu po marginama. Inače kompletno, bez pisanja, podvlačenja, cepanja. Autor - osoba Uskoković, Milutin, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Naslov Kad ruže cvetaju / M. M. Uskoković Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1912 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1912 ([B. m. : b. i.]) Fizički opis 275 str. ; 18 cm ISBN (Karton) „Kad ruže cvetaju“ je jedina zbirka pripovedaka Milutina Uskokovića objavljena za njegova života. Užički kraj i palanačka sredina predstavljaju nepresušni izvor njegove inspiracije i doprinos za dalji razvoj pripovedačke forme u 20. veku. Prožimanje različitih životnih priča – od prvih ljubavi iz mladalačkih dana, prvih razočarenja i rastanaka zbog međusobne udaljenosti, teškog života usled siromaštva – i različitih formi pripovedanja čini ove pripovetke autentičnim, naročito time što pisac u velikom broju slučajeva govori iz svojih junaka, puštajući ih da sami prenesu svoje ili tuđe životno iskustvo. Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 – Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane .Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanja 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke izložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konferenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Došljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 KC

Preko 60 plakata iz pozorišnih sezona 1955–1956 i 1956–1957 predstava odigranih u Narodnom pozorištu u Beogradu. Veoma dobro očuvano. Između ostalih, tu su plakati za izvođenja predstava i opera: TRAVIJATA, HOVANŠČINA, KNEZ IGOR, KONZUL, BORIS GODUNOV, KLIVIJA, KAĆA KABANOVA. Na nekoliko plakata autogrami dirigenta Mladena Jagušta, glumca Ljubiše Bačića Baje, američkog operskog pevača Džordža Londona i prvakinje Metropoliten opere Elinor Stiber. Mladen Jagušt (Sunja, 10. decembar 1924), je jedan od najznačajnijih dirigenata u Srbiji. Iskusni horski, operski, simfonijski i oratorijumski dirigent međunarodnog renomea. Na Zagrebačkoj Muzičkoj akademiji je bio učenik Fridriha Cauna kod koga je diplomirao 1949. godine. Svoje praktično osposobljavanje za dirigentski poziv počeo je još 1945. godine sa horom „Ivan Goran Kovačić” koji je i osnovao. Zatim je radio sa Kamernim horom Radio Zagreba, te kao korepetitor i dirigent zagrebačke Opere. Rukovodi horom i orkestrom Umetničkog ansambla Doma JNA u Beogradu u periodu 1957.-1966, a dirigent i direktor Opere sa Baletom Srpskog narodnog pozorišta je od 1. jula 1966. do 31. decembra 1970. U tom periodu (1968) dodeljena mu je i Oktobarska nagrada Novog Sada. Nakon odlaska iz Novog Sada, bio je dirigent i šef Simfonijskog orkestra i hora RTV Beograd. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, Vukove nagrade, a nagradu Udruženja kompozitora Jugoslavije je dobio za izvođenje domaćih autora i snimke tih izvođenja („Koštana”, „Ohridska legenda”, kao i kompletan opus Stevana St. Mokranjca). Delovao je i kao redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, a za rad sa orkestrom novosadske Akademije je dobio i nagradu za životno delo. Gostovao je u Austriji, Belgiji, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Kubi, Mađarskoj, Maroku, Nemačkoj, Poljskoj, Rusiji, Rumuniji, Švajcarskoj i Ukrajini, kao i u svim većim centrima bivše Jugoslavije. 80 godina života i 60 godina umetničkog rada je obeležio velikim izvođenjem „Rekvijema” Đuzepea Verdija u Centru Sava u 19. novembra 2004. Ljubiša Bačić – Baja (Sokobanja, 30. decembar 1922 – Beograd, 24. mart 1999) bio je srpski glumac, pesnik i prevodilac. Svoju popularnost je stekao sinhronizovanjem crtanih filmova koji su se emitovali na Televiziji Beograd tokom 1980-ih i ranih 1990-ih, a najpoznatije su njegove kreacije Petla Sofronija, Sime Strahote, Elmera Daveža i većeg broja likova u crtanom serijalu Nindža kornjače. Radio je i sinhronizaciju likova u poznatoj lutkarskoj seriji Laku noć deco, gde je davao glas magarcu, psu i ježu. Učestvovao je i u brojnim drugim televizijskim dečjim emisijama, gde je nastupao i sa poznatim dečjim horom Kolibri. Bio je član Ateljea 212 i ostvario je niz epizodnih uloga na filmu i televiziji. Pored sinhronizovanja crtanih filmova i glume, pisao je i pesme, a jedna od njegovih najpoznatijih je „Bolji život“ koju peva Dado Topić na odjavnoj špici istoimene serije. Takođe je napisao pesmu „A ja bez tebe“ koju je posvetio Mileni Dravić, a koju je otpevala Snežana Mišković Viktorija na svom albumu iz 1991. godine. Snimio je nekoliko singlova sa pesmama za decu, kao i singlove sa šlagerima. Pisao je poeziju na dijalektu, i to govoru svoga sokobanjskog kraja u kojoj je pokazao izuzetni talenat, a isto tako i prevodio s ruskog jezika. Među kolegama bio je poznat pod nadimkom Baja. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Knjige pesama Stena gologlava, Srpska književna zadruga, Beograd, 1985. COBISS.SR 24672007 Moj živote, malo li te ima, pesme, sećanja (priredio Feliks Pašić), Savez dramskih umetnika Srbije, Atelje 212, Centar za kulturu `Stari grad`, Beograd, 1999. STIBER Elinor (Eleanor Steber) – američka operska pevačica, sopran (Viling, Zapadna Virdžinija, SAD, 17. VII 1914 – Lenghorn, Pensilvanija, 3. X 1990). Pevanje je učila od majke koncertne pevačice, a zatim je studirala u Bostonu i Njujorku. Debitovala je na sceni Metropoliten-opere u Njujorku 1940, kada je došao do izražaja njen moćni „srebrni“ glas širokog raspona, te je decenijama potom na njujorškoj pozornici bila neprikosnoven tumač pre svega Mocartovih i Vagnerovih heroina, ali i likova italijanske i francuske opere. Sa velikim uspehom je nastupila 1946. na festivalu u Edinburgu (Kontesa u Mocartovoj Figarovoj ženidbi), 1953. na festivalu u Bajrojtu (Elza u Vagnerovoj operi Loengrin), 1954. na Majskom festivalu u Firenci (Mini u Pučinijevoj Devojci sa zapada)… Često je gostovala u Evropi, pa je tako i u SNP pevala Tosku (6. VI 1955). Posle predstave je, na prijemu, domaćinima otpevala i jednu ariju iz Madam Baterflaj prateći sebe na klaviru. Predavala je tehniku pevanja u školi „Džulijard“ i na Muzičkom institutu u Klivlendu, a osnovala je i fondaciju pod svojim imenom iz koje je, pošto je jednom godišnje lično vodila audiciju za stipendistu, finansirala školovanje siromašnih mladih talentovanih pevača. Njen drugi muž Gordon Endrjus bio joj je menadžer koji se postarao da sva njena ostvarenja budu snimljena vrhunskom tehnikom; ćerka im je operska pevačica, jedan sin diskografski menadžer a drugi horski dirigent. S. je umrla posle komplikovane operacije na srcu; sahranjena je u rodnom gradu. George London (bass-baritone) George London (born George Burnstein; May 30, 1920 – March 24, 1985) was an American[1][2][3] concert and operatic bass-baritone. Biography George Burnstein was born to U.S. naturalized parents of Russian origin in Montreal, Quebec, Canada, and grew up in Los Angeles, California. His operatic debut was in 1941 as George Burnson, singing Dr Grenvil in La traviata at the Hollywood Bowl.[4] In the summer of 1945 Antal Doráti invited his longtime friend, the Hungarian bass Mihály Székely, to sing at the first concert of the newly reorganized Dallas Symphony Orchestra. Due to travel difficulties, Székely was unable to arrive in time, so Doráti called upon young George London as a substitute. After performing widely with tenor Mario Lanza and soprano Frances Yeend as part of the Bel Canto Trio in 1947–48, London was engaged by the Vienna State Opera, where he scored his first major success in 1949. In 1950, he sang the role of Pater Profundis in Mahler`s Eighth Symphony, conducted by Leopold Stokowski. He was among the most famous exponents of his five signature roles: Don Giovanni, Boris Godunov, Wotan, Scarpia and Amfortas. He never recorded any role in Die Meistersinger von Nürnberg, although recital performances of Hans Sachs` monologues exist on record. In 1951 he sang at the Bayreuth Festival as Amfortas in Parsifal, and reappeared frequently in the 1950s and early 1960s as Amfortas and in the title role of The Flying Dutchman. He made his debut with the Metropolitan Opera in 1951 as Amonasro in Aida, and sang over 270 performances, both baritone and bass roles, such as Figaro and Count Almaviva in The Marriage of Figaro, The Speaker in The Magic Flute, Mandryka in Arabella, Scarpia in Tosca, the title role in Don Giovanni, Boris in Boris Godunov, Escamillo in Carmen, Iago in Otello, Amfortas in Parsifal, Wolfram in Tannhäuser, the four villains in The Tales of Hoffmann, Golaud in Pelléas et Mélisande, and Mephistopheles in Faust. In 1964, he created the role of Abdul in the American premiere of Gian Carlo Menotti`s The Last Savage. He was the first North American to sing the title role of Boris Godunov at the Bolshoi Theatre in Moscow, at the height of the Cold War in 1960. He frequently performed in English: Broadway show tunes and negro spirituals. He recorded many of his roles for RCA Victor, Columbia Records, and Decca. He recorded Verdi`s Requiem with Richard Tucker and Lucine Amara, under Eugene Ormandy. A recording of a live concert with piano accompaniment is also available from VAI, which includes Mussorgsky`s Songs and Dances of Death, as well as several Schubert Lieder and a variety of songs in English. During his Met career, in 1956, he appeared on Ed Sullivan`s television program in an abridged version of act 2 of Tosca, opposite Maria Callas, conducted by Dimitri Mitropoulos. A kinescope of that performance was preserved. Another black-and-white videotape of him in the same role, opposite Renata Tebaldi in a complete performance, is sometimes[clarification needed] available. In 1958, London performed the leading role of Wotan, in the groundbreaking recording of Richard Wagner`s opera Das Rheingold, conducted by Georg Solti, and produced by John Culshaw for Decca. Having already sung the Rheingold Wotan and the Siegfried Wanderer roles at the Met in New York in December 1961 and January 1962, he was ready to sing his first complete Ring Cycle. This was to be the now legendary new production mounted by Wieland Wagner at the Cologne Opera in West Germany in May 1962. Wieland Wagner was ready to try out new singers and production ideas in advance of his new Bayreuth Festival production which was scheduled for the summer of 1965 with London as Wotan and the Wanderer. The Cologne Ring proved to be a great success (a private recording of Das Rheingold from this cycle exists to verify this) but London`s vocal health began to deteriorate rapidly during the 1963/64 season; subsequently the problem was diagnosed as a paralysed vocal cord. This problem increased so much that shortly after singing Wotan in Die Walküre at the Met in March 1965, he canceled his upcoming appearances at the Bayreuth Festival to rest and ideally recover his voice. However, his vocal decline continued so severely that by March 1966, he performed his last appearance at the Metropolitan Opera: the role of Amfortas in Parsifal. London subsequently received injections of Teflon in his paralyzed vocal cord – then the state-of-the-art treatment for this condition – which filled it out and therefore restored his voice to some extent. But he decided the improvement did not let him achieve again his self-imposed highest standards. He therefore ended his singing career in 1967, at 46. George London Foundation In 1971, London established the George London Foundation for Singers, which gives grants to young opera singers early in their careers. $80,000 is given each year to the winners of an annual competition. Directing In 1975, he directed the first Ring Cycle produced by Seattle Opera, creating its `Pacific Northwest Wagner Festival`. From 1975 until 1977 he was general director of the Washington Opera. Vocal signature His voice was large, dark and resonant with a massive, penetrating top. Although it was also rather thickly-textured, London at his best commanded a wide range of dynamics, from delicate pianississimi to resounding fortes. His musicianship won him acclaim on three continents. London was also a fine actor with a robust stage presence; he was tall, powerfully built and striking. London`s talent was celebrated twice before his death. In the Carnegie Hall concert of 1981, introduced by Beverly Sills, performances were given by a long list of colleagues.[9] In Vienna, 1984, some of the world`s greatest singers assembled to honor the artist. Health issues and death In the 1960s, his voice began to deteriorate and partial vocal paralysis was diagnosed. He took injections of silicone and teflon, but did not improve. In 1977, a massive heart attack left him half paralyzed, with brain damage. After that, his health inexorably declined. A few years later, he managed to survive a second heart attack. On March 24, 1985, he died in Armonk, New York, after a third heart attack. He was 64 years old. KC (N)

U dobrom stanju! Raritet, veoma retka! Tri knjige povezane u jedni - Pesme lirske - Pesme epske - Pripovetke Autor: Jakšić, Đura, 1832-1878 Naslov: Dela Đure Jakšića. Knj. 1, Pesme lirske Poezija Jezik: Srpski Izdavanje i proizvodnja Beograd : U kraljevsko-srpskoj drž. štampariji, 1882 Fizički opis: 181 str. 16 cm Autor: Jakšić, Đura, 1832-1878 Naslov: Dela Đure Jakšića. Knj. 2, Pesme epske Poezija Jezik: Srpski Izdavanje i proizvodnja Beograd : U kraljevsko-srpskoj drž. štampariji, 1882 Fizički opis: 149 str. 16 cm Autor: Jakšić, Đura, 1832-1878 Naslov: Dela Đure Jakšića. Knj. 3, Pripovetke Jezik: Srpski Izdavanje i proizvodnja Beograd : U kraljevsko-srpskoj drž. štampariji, 1882 Fizički opis: 165 str. 16 cm Georgije „Đura“ Jakšić (Srpska Crnja, 8. avgust 1832 — Beograd, 16. novembar 1878) je bio srpski slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac, učitelj i boem. Rođen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Njegovo pravo ime je Georgije. Otac Dionisije ga je upisao u trgovačku školu, iz koje je bežao tri puta, da bi na kraju upisao nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1847. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika. U revoluciji od 1848—1849. godine iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga nemaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen. Krajem 1855. godine nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše i pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856. Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini). U to vreme boravi i u manastiru Vraćevšnica, gde crta nekoliko istorijskih portreta, koje poklanja manastiru.[1] U Kragujevcu je bila sačuvana kuća u kojoj je stanovao dve godine dok je radio u gimnaziji.[2][3] Ova kuća srušena je 2018. godine.[4] U Sabanti je 1936. godine na svečanosti otkrivena spomen-bista Jakšića, koji je tu došao za učitelja u avgustu 1865. godine.[5] Bista Đure Jakšića u Maloj Krsni Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se surovosti i lakomosti rugao, originalno i starično. Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske. Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine. Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na starom Tašmajdanskom groblju[6], a potom na Novom groblju u Beogradu.[7] Đura Jakšić, Noćna straža (ulje na platnu). Slika je posvećena javorskim junacima iz srpsko-turskog rata 1876—1878. godine Književni rad Stihovi Đure Jakšića u Skadarliji Spomenik Đuri Jakšiću podignut 1990. u Skadarliji (autor: Jovan Soldatović) Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka.[8] Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku poezije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreontske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura. U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim delima i na slikarskim platnima. Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike. Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak. Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: „Stanoje Glavaš“, „Seoba Srbalja“ i „Jelisaveta“. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876—1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike „Pesme“. Najznačajnije epske pesme su: „Bratoubica“, „Nevesta Pivljanina Baja“, „Barjaktarovići“, „Mučenica“ i „Pričest“. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu. Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih. Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo. Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasične vrednosti. Neke od njih, kao „Na Liparu“, „Mila“, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, „Kroz ponoć nemu“, spadaju u najbolje stihove srpske poezije. Đura Jakšić, Devojka u plavom (ulje na platnu) Đura Jakšić, Knez Lazar (ulje na platnu), 1857-1858, danas u Narodnom muzeju u Beogradu Kritički osvrt Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta. On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutrašnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara“, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje predstavlja, kao što Bajron predstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima. Njegove najlepše pesme („Na Liparu“, „Padajte, braćo“ i druge) uobličene su na taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i njegova mana“, rekavši da je Jakšić ’pesnik snage, ali bez mere i sklada’ Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja“ je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta“ i „Stanoje Glavaš“ vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš“ se i danas igra. Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče. Nagrada Đura Jakšić Za više informacija pogledajte: Nagrada „Đura Jakšić“ U Srpskoj Crnji se svake godine (2015. po 54. put) održavaju manifestacije posvećene Đuri Jakšiću. Tom prilikom se dodeljuje nagrada „Đura Jakšić“ za najbolju zbirku poezije koja je izdata na srpskom jeziku prethodne godine. Postoji i nagrada „Đurin šešir”.[9] U Jagodini od 1955. godine postoji književni klub „Đura Jakšić” koji od 2000. dodeljuje „Đurinu gramatu” kao najveće priznanje kluba.[10] Memorijalni muzej Đure Jakšića U Srpskoj Crnji se, u njegovoj rodnoj kući (koja je spomenik kulture SK 1123), nalazi muzej posvećen ovom velikom umetniku.[11] Otvoren je 1980.

Srpski slikari Lazar Nikolić,dr.Vladimir Nikolić Zemun 1895.g *01*2020 Srpski slikari Prilog kulturnoj povestnici srpskog naroda Lazar Nikolić, Vladimir Nikolić: `Srpski slikari`, Zemun 1895. godine Srpski slikari : prilog kulturnoj povestnicu srpskog naroda, napisali Lazar Nikolić ,dr.Vladimir Nikolić , Zemun 1895.g Srpski slikari - Prilog kulturnoj povestnici srpskog naroda (1895) Lazara Nikolića i dr Vladimira Nikolića Zemun : Štamparija Jove Karamat, 1895.g lazar Nikolić `Golubov` (Jarkovac, 29.03.1824 — Dobrica, 24.03.1889) je bio učitelj, istoriograf i slikar. Predgovor / Vladimir Nikolić: str. I-IV. Fotografija izdavača,V, 192 str. : slika L. Nikolića ; format: 18 cm. Tvrd povez ,IV.str.-predgovor, 192.strana +, 2.sadržaj,ćirilica,format: 19,5 x 12,5 cm stanje: vrlo očuvana-uredna-nema ispisivanja, ima potpis bivšeg vlasnika iz sadržaja: -1* predgovor, -2* Nekoliko srpskih slikara, -3* Spomenici starog srpskog slikarstva, -4* Predstavnici Novijeg našeg slikarstva, -5* Teodor Ilić Češljar, -6* Konstantin Grigorijević Danil, -7* Jošt nekoliko srpskih veštaka, -8* Fr.Kanic o srpskom slikarstvu, -9* K.G.Danil (Danilo Petrović) i njegova slikarska škola, -10* uspomene na srpskog slikara K.G.Danila,- 11* Marko Zavišić mlađi, -12* Konstantin Arsenović.prota pančevački, -13* Konstantin Grigorijević Danil, -14* Lazar Nikolić, 15* -Nikola Mišić, -16* Zaharija Orfelin * * * Lazar Nikolić Datum rođenja:29. mart 1824.,Mesto rođenja Jarkovac Datum smrti,24. mart 1889. (64 god.),Mesto smrti Dobrica Bio je učenik - pomoćnik i biograf slavnog slikara Konstantina Gligorijevića Danila. Pripravnički učiteljski tečaj završio je kod direktora banatskih graničarskih škola Jovana Pantelića. Radni vek (43 godine) je proveo kao srpski narodni učitelj u banatskom selu Dobrici. Bavio se tokom života pod uticajem Danilovim -kojem je bio pomoćnik `mešaja`, amaterski slikanjem (od 1852) i publicistikom. Po završetku radova u crkvi u Dobrici 1855. godine, dobio je ponudu od komande Belocrkvanske regimente, od pukovnika Himelića da uzme stipendiju i nastavi usavršavanje na Bečkoj akademiji. Ponudu nije prihvatio jer je već bio zasnovao porodicu, koju nije mogao ostaviti. Uradio je za života ukupno 235 različitih slika - najviše portreta i ikona. Ikone je slikao za Crepaju, Orlovat, Deliblato, Margitu, Pančevo i Dobricu. Naslikao je svoj autoportret uz pomoć ogledala, i portret majke Teodore. Pisao je za srpske listove feljtone o Konstantinu Danijelu i Teodoru Iliću Češljaru, te drugim srpskim umetnicima, savremenicima. Sa svojim sinom Vladimirom zemunskim advokatom, uradio je puno na glorifikaciji srpskog slikara iz Bečkereka, Danila. Portretisao ga je po fotografiji 1895. godine, narudžbinom sina Vladimira, slikar Uroš Predić. Umro je u 65-oj godini života u Dobrici. Posthumno mu je objavljeno istoriografsko delo, pisano po želje Natoševićevoj 1876—1877. godine: `Hronika mesta Dobrice u Banatu` (2002) Vladimir Nikolić (1857-1922) Velelepni Patrijaršijski dvor i Bogoslovija u Sremskim Karlovcima, Vladičanski dvor i zgrada današnje gimnazije `Jovan Jovanović Zmaj` u Novom Sadu, Preparandija i Kronić palata u Somboru samo su neka od dela arhitekte Vladimira Nikolića. Reč je o čoveku koji spada u red najznačajnijih srpskih arhitekata s kraja 19. i početka 20. veka na prostoru današnje Vojvodine. Projektovao je niz značajnih objekata u Sremskim Karlovcima, Novom Sadu, Somboru i drugim vojvođanskim gradovima, koji i danas predstavljaju prvoklasne primere arhitektonskog nasleđa srpskog naroda u nekadašnjoj Austrougarskoj. Vladimir Nikolić je rođen u Senti 1857. godine, a krstio ga je kao kapelan u crkvi Georgije Branković, koji će kasnije postati patrijarh. Nikolić je studirao prvo u Minhenu pa u Beču gde je apsolvirao arhitekturu na Politehnikumu, ali diplomski rad nikada nije odbranio. Tako je kao apsolvent došao u Beograd i dobio mesto u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije, gde je radio devet godina. - O ovom periodu njegovog života nema puno podataka i pouzdano se zna samo za jedan njegov projekat, zgradu leskovačke Gimnazije, koja je stradala u savezničkom bombardovanju 1944. godine . -Godina 1892. predstavlja prekretnicu u njegovom radu. Tada je na poziv patrijarha srpskog Georgija Brankovića prešao u Sremske Karlovce i uradio projekat Patrijaršijskog dvora. Vladimir Nikolić je najveći deo svog života proveo u Sremskim Karlovcima, gde je i sahranjen

Izuzetno retko u ponudi! Prvo izdanje iz 1926. s originalnim mekim koricama. Autor: Stanislav Vinaver Izdavač: S. B. Cvijanović Mesto: Beograd Opis: 1. izdanje Godina: 1926 Povez: meki originalni povez Broj stranica: 43 Pismo: ćirilica Stanje: Knjiga je vrlo dobro očuvana. Stanje kao na slikama. Inventarska nalepnica u gornjem levom uglu prednje korice. Malo popustio povez pri vrhu hrbata, u dužini 2 cm, može se lako reparirati. Korice mestimično iskrzane po rubovima. Listovi knjige su i dalje povezani i knjiga se može normalno listati. Sve ostalo OK, bez pisanja, podvlačenja, pečata. „Čuvari sveta“ je izrazito modernistička zbirka, sastavljena od kratkih pesama, naizgled fragmentarna, ali u suštini najcelovitija njegova zbirka. Sva u zvučnim igrama i neobičnim humornim obrtima, prisutan je sloj humora, filosofije i muzike. „Čuvari sveta“ Stanislava Vinavera karakteristična je po tome što je okrenuta ka samoj poeziji i njenoj suštini. Pesnik se shvata kao „čuvar sveta”, borac protiv „zlih volšebnika”, protiv prolaznosti i konačnosti. U njoj sve lebdi, leprša, menja se, kreće se, sve je treperavo. Kao da je cela zbirka jedna poema koja se ne završava. Sve je samo večna promena. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 – Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona, a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa. Diplomata i novinar Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine. Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine. Radio je kao saradnik listova „Politika“, „Republika“, „Vreme“ i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine. Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista „Vreme“ i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja. Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine. Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande. I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet. Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine. Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj, cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću. U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine. Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast. Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine. Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača „Ošišanog ježa“, decembra 1934. godine. Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora. Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića. Prilikom posete francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Jugoslaviji 1937. godine, Vinaver je odlikovan IV stepenom ordena Legije časti. Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik. Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Poslednje godine (1945–1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 stranica eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću. Bibliografija Mjeća – Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu – Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika – Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike – Beograd 1920. Gromobran svemira – Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike – Beograd 1922, Čuvari sveta – Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija – Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije – Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji – Beograd 1938, Momčilo Nastasijević – Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike – Beograd 1938, Živi okviri – Beograd 1938, Ratni drugovi – Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ – Beograd 1945, Evropska noć – Beograd 1952, Jezik naš nasušni – Novi Sad 1952, Nadgramatika – Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića – Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu. Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama), Čika Staša, Džim Dim Presni, Profesor Sveznanov. avangarda, prva izdanja, first edition, bibliofilski primerak, Crnjanski, međuratna književnost KC (K)

Prvo izdanje knjige rodoljubivih pesama koju je Branko Miljković napisao sa crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem. Bogato ilustrovano crtežima Ivana Šubića, dok je nacrt naslovnih korica uradio Dida de Majo. Stanje kao na slikama. Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Miljković, Branko, 1934-1961 = Miljković, Branko, 1934-1961 Šćepanović, Blažo Naslov Smrću protiv smrti / Branko Miljković, Blažo Šćepanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1959 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Mlado pokolenje, 1959 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 66 str. : ilustr. ; 21 cm. Zbirka Biblioteka Ideali Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i već na samom početku pokazao niz prednosti što su im omogućile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesničkim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolička. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljković (1934–1961). On je prekratio život u dvadeset sedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrću protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem (1934–1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetničku disciplinu i samosvest. Miljković je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom` i da izražava „stanja uma`, a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vraćao prvim grčkim filosofima, naročito Heraklitu, dovodeći u vezu njihovo učenje o praelementima s modernom filosofijom bića. U pesničkom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasičnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveći ideal pesme, smatrao da „nema velike poezije bez stroge i određene forme`, bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme. Blažo Šćepanović (Bijelo Polje, 7. april 1934 – Struga, 26. avgust 1966) bio je crnogorski i jugoslovenski pesnik. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem. Blažo Šćepanović rođen je 1934. godine u bjelopoljskom naselju Livadice. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je u Kulturno-prosvetnom veću SFRJ. Umro je na samom početku pesničke karijere, ali je uspeo da ostavi za sobom nekoliko zbirki poezije. Zajedno sa pesnikom Lazarom Vučkovićem utopio se u Ohridskom jezeru, tokom boravka na Struškim večerima poezije, jednoj od najznačajnijih kulturnih manifestacija u tadašnjoj Jugoslaviji. Priznanja Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića. O životu Blaža Šćepanovića 2017. godine snimljen je dokumentarni film Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića.[3] Film je premijerno prikazan u Mojkovcu, u okviru pratećeg programa 42. po redu filmskog festivala Mojkovačka filmska jesen 25. septembra 2017. Skupština opštine Bijelo Polje donela je oktobra 2013. godine odluku da se jedna ulica u ovom gradu nazove imenom Blaža Šćepanovića. Književni rad Književno stvaralaštvo Blaža Šćepanovića sakupljeno je u sedam zbirki pesama: Lobanja u travi (1957) Ivicom zemlje zmija (1958) Smrću protiv smrti (1959) – zajedno sa Brankom Miljkovićem Smrt pjesnikova (1961) Zlatna šuma (1966) Ljubavlju izmjereno vrijeme (1973) – objavljena posthumno Pjesnikov dvojnik (1976) – objavljena posthumno Dida De Majo (Beograd, 29. mart 1906 – Beograd, 24. jul 1964) bio je grafičar, ilustrator i scenograf. Dida De Majo rođen je 29. marta 1906. godine, u Beogradu, u porodici sefardskih Jevreja, na dunavskoj Jaliji. Otac mu se zvao Solomon i bio je trgovac, a majka Jelena-Lenka, rođena Alkalaj, bila je učiteljica. Prvi svetski rat proveo je sa sestrom, Vojkom, u Beču, da bi se u Beograd vratio 1917. godine. Pohađao je beogradsku Realku. Zbog učestvovanja u demonstracijama studenata 1923/24. bio je isključen iz gimnazije. Vanredno je maturirao 1924. godine. Tokom školovanja sarađivao je kao grafičar u časopisu „Refleks mladih”, a izradio je i naslovnu stranu zbirke pesama Desimira Blagojevića „Šaputanje s mostova”. Za vreme boravka u Beču (1924), učio je crtanje i grafiku kod profesora Požedajeva i učestvovao u izradi dekoracija i kostima za predstavu „San letnje noći”, u pozorištu „Teatar u Jozefštatu” (nem. Theater in der Josefstadt) i za Šuv suri (franc. Chauve-souris) baletsku trupu Nikite Balijeva. Iz Beča otišao je u Pariz, gde je ostao do 1932. godine. Krajem dvadesetih, zajedno sa Monijem de Bulijem, priključio se grupi avangardnih umetnika okupljenih oko časopisa „Lu Grand Žu“ (franc. Le Grand Jeu), koji su uređivali pesnici Rože Žilber Lekont i Rene Domal. Školovao se na nekoliko pariskih akademija: Grand Šomijer (franc. Grande Chaumière), Kanson (franc. Canson), Andre Luta (franc. Andre Lotha). U Parizu je radio dekoracije za kabaree „Džokej” (engl. Jockey) i „Batu ivr” (franc. Bâteau ivre). Bio je kostimograf za Mulen ruž. Sarađivao je na scenografijama za reditelje A. Kavalkantija, Ž. Renoara, M. Reja i L. Bunjuela. Radio je crteže za tekstil za pariske modne kuće, ilustrovao je revije i uređivao enterijere pariskih stanova. Bio je jedan od osnivača nadrealističkog časopisa „Diskontinuite” (franc. Discontinuité). Grafički je osmislio diplomu Jevrejskog ženskog društva u Beogradu. Po povratku u Beograd, uspostavlja prijateljstvo sa članovima beogradskog nadrealističkog kruga i angažuje se na ilegalnom radu u Komunističkoj partiji Jugoslavije - radio je na tehničkom opremanju publikacija i letaka i izradi lažne dokumentacije. Zbog te delatnosti, uhapšen je 1935. godine. Bio je nekoliko meseci u Glavnjači, gde je nakon desetodnevnog mučenja, pokušao samoubistvo. Potom je osuđen na dve godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je 1937. godine, ali je nastavio aktivnost u okviru Komunističke partije Jugoslavije, gde je izradio stotinu i pedeset falsifikovanih putnih isprava za jugoslovenske dobrovoljce na putu za Španiju. Posle pokušaja policije da ga uhapsi, emigrirao je u Francusku, 1938. godine. U Francuskoj je delovao u okviru tehničkog aparata KPJ, na izradi falsifikovanih pasoša. Posle okupacije Pariza odlazi u južni, neokupirani, deo Francuske, gde će u Brivu, u regionu Koreze, provesti najveći deo rata, bez vesti o brojnoj familiji u Beogradu, koja nije preživela Holokaust. U Drugom svetskom ratu borio se kao pripadnik Francuskog pokreta otpora. Jedna od najvećih Demajovih zasluga tokom rata jeste učešće u oslobađanju književnika Andre Malroa, iz gestapovskog zatvora, u Tuluzu. Za Jugoslovensko vojno predstavništvo u Francuskoj, počeo je da radi 1944. godine. U maju 1945. godine, vratio se u Beograd. Odmah po dolasku, uhapšen je i sproveden u Glavnjaču, gde je proveo tri meseca. Posle puštanja iz zatvora, radio je kao tehnički urednik u časopisu „Ošišani jež”. Bio je v.d. direktor Novinsko-izdavačkog preduzeća Saveza udruženja novinara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, potpredsednik Zemaljskog veća Saveza sindikata NR Srbije, savetnik u Grafičkoj direkciji SR Srbije i u Komitetu za auto saobraćaj pri Vladi FNRJ. Početkom 1946. godine oženiće se sa Beograđankom Mirom Šoten. U septembru 1948. godine, zbog optužbe da je pristalica „Rezolucije Informbiroa”, uhapšen je i odveden, ponovo, u Glavnjaču, da bi novembra 1949. godine bio poslat na Goli otok, gde je mučen i ponižavan. Prvo je bio u logoru Stara žica, a zatim u specijalnom logoru Petrova rupa. Oslobođen je aprila 1953. godine. Do smrti (1964), radio je kao tehnički urednik časopisa „Žurnal” (engl. Journal) i tehnički urednik u štampariji Beogradskog grafičkog zavoda. Njegova dela izlagana su na kolektivnim izložbama u Brivu 1943. godine, Udruženju primenjenih umetnika Srbije 1955. godine, kao i u okviru izložbe Sefardski slikari u Beogradu 2007. godine. Veliki broj njegovih dela izgubljen je ili uništen. Radovi: Diploma jevrejskog ženskog društva, 1925 Tragična istorija jednog nevaljalog dečaka, strip 1925; Crteži (1935, 1936, 1940, 1941); Autoportreti i portreti; Banditski prorok, strip, 1950; Mrtva priroda; Igra, grupa crteža, 1960; Ilustracije i drugi radovi, 1960. Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 – Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim. Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu. Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“... Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću. Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin. Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: ’Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?’ Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza.” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav ’slučaj’ prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”. Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo. Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52. Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Pesništvo U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje „Vaš put do pesme“ naveo sledeće: „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.” U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“. „Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha...” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno.” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj. Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao. Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da „sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog. Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika... Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala: „Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971)” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa). Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta. Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu. Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela. Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku. Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”. Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934–1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine. Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige. Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma („Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića – orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, N KC

КЊИГЕ Љубомира П. Ненадовића- девета/десета/једанаеста/дванаеста свеска Издавач: ПАРНА ШТАМПАРИЈА ЗАДРУГЕ ШТАМПАРСКИХ РАДНИКА, Београд/КЊИЖАРА ТАСЕ ЈОВАНОВИЋА, Ваљево 1884/1884/1885/1887.год. Тврди кожни повез, златотиск, (116+118+135+150) страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама (врло пристојно, за своје годиште) РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ Садржај: девета свеска- Писма из Немачке- први део ( У Хомбургу 1870.год.) десета свеска- Писма из Немачке- други део (У Бизбадену 1870.год,) једанаеста свеска- Теофило - Бегунци - Кузман дванаеста свеска- Писма из Грајфсвалда - Песме - Записи `Љубомир Ненадовић (Бранковина, 14/26. септембар 1826 — Ваљево, 21. јануар/2. фебруар 1895) био је српски књижевник, дипломата и политичар. Рођен је 14/26. септембра 1826. године у Бранковини код Ваљева, у породици Ненадовића. Отац му је прота Матија Ненадовић, а деда кнез Алекса. Гимназију је завршио у Београду, а потом студије у Немачкој, Универзитет у Хајделбергу. Кад се вратио, био је кратко време професор Лицеја у Београду, виши чиновник министарства и дипломата. Током 1860. године био је министар просвете и по положају председник Друштва српске словесности. Неколико година је провео у Црној Гори, као гост кнеза Николе. Био је један од првих Срба који су се школовали у иностранству и започели рад на књижевности. Био је међу првих 16 редовних чланова Српске краљевске академије које је 1887. именовао краљ Милан Обреновић. Као пензионер, живео је у Ваљеву до смрти 21. јануара/2. фебруара 1895. године, сахрањен је у порти цркве у Бранковини. Био је под старост мецена будућем сликару Драгомиру Глишићу из Ваљева. По њему су назване ОШ „Љуба Ненадовић” Чукарица и ОШ „Љубомир-Љуба Ненадовић” Раниловић. Ненадовић је почео да пише још као ђак и на књижевности је радио озбиљно и без прекида. Он је имао широко филозофско образовање, доста је путовао и био упознат са савременим идејама и културом западних народа. Он је присталица рационалистичке филозофије и поштовалац Доситеја Обрадовића, на кога иначе умногоме подсећа. Као и Доситеј, и Ненадовић је више практичан дух и реформатор, који књижевност узима само као средство за популарисање напредних и слободоумних идеја. Написао је две збирке песама, шаљивих, програмских и у облику епиграма и басни. Неке од њих, као „Попара“ и „Манити глумац“, биле су веома популарне и високо цењене. Као поезија, његове песме су слабе, без заноса и праве песничке дикције. То је поука у стиху, напредне и добронамерне идеје казане ведро, духовито и интимно. Знатно су важнији Ненадовићеви путописи, пет књига, писани у облику писама. То су Писма из Швајцарске, Прва писма из Немачке, Писма из Италије, у којима највише говори о Његошу, Друга писма из Немачке и Писма о Црногорцима. Сва су та писма пуна хумора, ведрине и досетљивости. „Сваки читатељ, каже он, може држати да су управо њему писана“. И писма немају више уметничке, па ни филозофске вредности, јер нису тако ни замишљена. У њима нема пластичних описа природе и дубљих филозофских запажања о народима и културама. Ненадовић избегава тај начин намерно и увек остаје само занимљив, једноставан и срдачан. Његов је циљ да поучи, да забави и разведри душу читаочеву. Писма о Црногорцима су свакојако најинтересантнија. Он је Црну Гору и Црногорце посматрао из кнежеве пратње, па је због тога његово приказивање одвећ идеалисано, али у сваком случају занимљиво. Ма колико да је Ненадовић био Европљанин и рационалиста, он је нагонски осетио високу вредност српског патријархалног морала, и у тој покрајини, у заклону од свих културних утицаја, где су народни живот и обичаји сачували најстарије облике, он је запазио многе лепе особине „чојства и образа“ нашег народа. У писмима о Црногорцима он је те особине нарочито истицао и описивао. Ненадовић се бавио и превођењем. Нарочито је вредан помена његов превод „Француске револуције“ од Мињеа, „дело у своје доба јако омиљено и много читано у либералним омладинским редовима“. Вредност Ненадовићева рада је више историјска него уметничка. Пишући лако и занимљиво, језиком необично чистим и течним, он је у своје време био веома популаран и много читан. За стварање читалачке публике и уобличавање савременог књижевног језика његова је заслуга несумњива. Ненадовић је био један од првих српских планинара. Издавао је и уређивао лист Шумадинка, у којем је 1850. објавио чланак „Један дан из путовања мог по Србији 1845. године“. Осим на планинске врхове Србије и Црне Горе, попео се и на многе друге европске планине и о њима је писао у својим главним делима: Писма из Италије, Писма из Немачке, Писма из Швајцарске.`

Prvo izdanje iz 1933. godine, u prilično dobrom antikvarnom stanju. Na naslovnici manji tragovi vremena. Korice i rikna kao na slikama, unutra odlično očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata, mirisa vlage. Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Hegedušić, Krsto, 1901-1975 = Hegedušić, Krsto, 1901-1975 Naslov Podravski motivi : 34 crteža / Krsto Hegedušić ; s predgovorom Miroslava Krleže Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1933 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Minerva, 1933 (Zagreb : Union) Fizički opis 60 str. : ilustr. ; 25 cm. Drugi autori - osoba Krleža, Miroslav, 1893-1981 = Krleža, Miroslav, 1893-1981 (Broš.) Predmetne odrednice Hegedušić, Krsto, 1901-1975 -- Podravski motivi Krsto Hegedušić: Podravski motivi-predgovor Miroslav Krleža Prvo izdanje. Minerva, Zagreb, 1933. godine. Podravski motivi tiskani 1933. kao vizualni korelat književnog ruralnog mita Miroslava Krleže i popraćeni su i Krležinim predgovorom. Trideset i četiri crteža Krste Hegedušića. S predgovorom Miroslava Krleže. Godine 1933. Miroslav Krleža objavljuje Predgovor podravskim motivima Krste Hegedušića – esej o umjetnosti čime započinje tzv. Sukob na književnoj ljevici i Krleža se suprotstavlja mišljenju da umjetničko stvaranje mora biti odraz društvenih trenutaka Podravski motivi Krste Hegedušića – zbirka crteža objavljena 1933. u Zagrebu – pokazali su se jednom od prijelomnih točaka u hrvatskoj umjetnosti međuratnog razdoblja. Njihova se važnost prepoznaje na dvije temeljne razine. Prvo, tridesetak Hegedušićevih crteža može se interpretirati u kontekstu osnovnih obilježja djelovanja Udruženja umjetnika Zemlja, kao eksplicitan iskaz autorovih oblikovnih nastojanja, ali i sadržajnih inklinacija. S druge strane, Podravski motivi posjeduju osobitu važnost zbog složene ideološke bitke koja ih je pratila. Naime, Predgovor Podravskim motivima Miroslava Krleže – po riječima Stanka Lasića, njegova najznačajnijeg tumača – „osnovni je tekst čitava sukoba na književnoj ljevici“. U tom smislu i sami su crteži nedugo nakon objavljivanja zadobili dodatnu težinu, pa su značenjski promatrani prije svega u temeljnom kontekstu uvodnoga teksta: u svjetlu zalaganja za društveno angažiranu, ali neovisnu umjetnost, za umjetničko djelo kao produkt individualnih stvaralačkih poticaja, a protiv njegove sveobuhvatne ideologizacije. Ipak, kritičko sagledavanje samih crteža, kao i njihova predgovora, ne može biti ograničeno isključivo na spektar značenja povezan s glasovitim sukobom na ljevici. Naime, u Predgovoru Krleža raspravlja i o mnogim problemima koje prepoznaje kao ključne za određivanje obilježja hrvatskog kulturnog identiteta početkom četvrtog desetljeća. Tako se pojedini dijelovi teksta mogu tumačiti kroz prizmu odnosa nacionalnog identiteta i umjetničkog stvaralaštva, kao jednog od temeljnih problema koji su nastojali artikulirati vodeći članovi Udruženja umjetnika Zemlja, ali i drugi protagonisti hrvatske umjetnosti. U tom smislu, posebna se pozornost pridaje Hegedušićevoj ulozi u procesu artikulacije ideje o nezavisnom, nacionalnom likovnom izrazu te se ističe značenje Podravskih motiva u povezivanju ideoloških pozicija s lijevim političkim predznakom i nacionalnih kategorija, što toj ideji daje specifično obilježje među srodnim pojavama u srednjoeuropskom kulturnom prostoru. Hegedušić, Krsto, hrvatski slikar (Petrinja, 26. XI. 1901 – Zagreb, 7. IV. 1975). Završio Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu 1926 (T. Krizman, V. Becić), potom se usavršavao u Parizu 1926–28. Godine 1929. bio je jedan od pokretača i osnivača Udruženja umjetnika Zemlja. U Hlebinama počeo 1930. podučavati seljake slikarstvu, pa se ondje tijekom vremena razvila tzv. hlebinska slikarska škola. U časopisima i zbornicima (Književnik, Savremena stvarnost, Pečat, Ars) objavljivao članke o likovnoj i kulturnoj problematici. Zbog svojih socijalističkih pogleda u više je navrata bio zatvaran. Od 1937. predavao na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu; od 1950. vodio Majstorsku radionicu za poslijediplomski studij slikarstva. Jedan od utemeljitelja skupine Mart (1956). Bio je član JAZU (danas HAZU) od 1948. Godine 1953. pokrenuo je časopis Bulletin Instituta za likovne umjetnosti i potaknuo osnivanje Arhiva za likovne umjetnosti i Kabineta grafike HAZU. Dobio je Nagradu »Vladimir Nazor« za životno djelo (1970). U traganju za samostalnim, istodobno nacionalnim i socijalnim likovnim govorom, nalazio je poticaje u flamanskom slikarstvu i angažiranome realizmu skupine nova stvarnost, preuzimao je iskustva ekspresionizma, kubizma, fovizma. U hrvatsko slikarstvo unosio je gotovo posvemašnju plošnost boja mjesnoga kolorita, nižući intenzivne kromatske površine jednu do druge. Na njegovim se jednostavnim kompozicijama iz toga razdoblja prepleću satirički, groteskni i nadrealni elementi (Bilo nas je pet u kleti, 1927; Rekvizicija, 1929; Poplava, 1932; Justitia, 1934; Bitka kod Stubice, 1939). Tih je godina izdao zbirku realističkih socijalno angažiranih crteža Podravski motivi, s predgovorom M. Krleže (1932). Od 1945. razrađivao je vlastiti koncept, pročišćavao i sažimao likovni izraz, proširivao krug motiva (sve su češći motivi grada), a u djela nerijetko unosio tjeskobu i prosvjed (Marija Gorska, 1950; Liquer Foxy, 1959; Soho, 1967). Godine 1969. izradio svečani zastor Hrvatskoga narodnoga kazališta u Zagrebu (Anno Domini 1573); za isto je kazalište radio scenografije i kostime (Adelova pjesma, I. Parać; Matija Gubec, M. Begović). Godine 1971–74. izradio je predloške za ciklus fresaka u Spomen-domu na Tjentištu, BiH; lapidarnim realizmom prikazao je mnogobrojne potresne ratne prizore (Tifusari, Zbjeg, Apokalipsa). Ilustrirao je knjige (Balade Petrice Kerempuha M. Krleže). KC (K)