Dobro očuvano NIKOLA TESLA 1936 ELECTRICAL EXYUGOSLAVIAN RADIO MAGAZINE #9 ULTRA RARE With NIKOLA TESLA pic. on FULL FRONT COVER. Inside there is about 82 b/w mostly textual pages, illustrated with lot of pictures. Magazine is COMPLETE in NICE VERY FINE condition. Ilustrovano Lepo očuvano Kao na slikama

Ovaj tip multimedije odgovara za svaki auto jer ima standardan ulaz. Multimedija nema navigaciju. Ekran osetljiv na dodir: samo dodirnite ekran da biste pronašli željenu funkciju jednostavan za rukovanje Podržava TF karticu (do 32 GB) i standardni USB interfejs. Bluetooth Hands Free Bluetooth Audio Streaming – reprodukujte muziku i aplikacije poput Spotifi / Pandora bežično 24 sata digitalni sat i datum. 7 „ HD Screen Supprot: RMVB / RM / FLV / 3GP / MPEG / DIVKS / KSVID / DAT / VOB / AVI / MP4. Podržava USB disk, SD / MM karticu i Front AUKS ulaz. Materijal: Metal + plastika Boja: Kao što je prikazano Ekran: 7 „ TFT ekran osetljiv na dodir Video format: Podržani RMVB; RM / FLV; 3GP; MPEG; DIVKS; KSVID; DAT; VOB; AVI; MP4 Podržani muzički format: MP3; VMA; VAV; DIS; ACC; OGG Podržani format slike: jpg Bluetooth verzija: V3.0 Interfejs: USB; TF; AUKS FM Tuning Range: 87.5-108.0MHZ Mak. Izlazna snaga: 4 * 60w Radna temperatura: -20 ~ + 60 ℃ Harmonična distorzija: ≤0,3% Impedansa zvučnika: 4Ō Frekventni odziv: 20 ~ 20000Hz Tonska kontrola: +/- 8db (100HZ) Osetljivost: 25dB Napajanje: DC 12V

Fabrička radio navigacija NAVIGATION PLUS Original za Audi A3 / S3 8L iz 2001 godine 1.6 AVU Period: 07.2001 - 11.2001 god Kataloški broj: 8L0035192G - 8L0 035 192 G Uz uređaj dobijate uputstvo na nemačkom jeziku i karticu sa kodom Radio radi i odlično hvata stanice, extra se čuje Navigacija nije ispitana CD plajer nije ispitan, mislim da je ostao neki CD zaglavljen unutra Uređaj ima izlaz za CD šaržer Ekran radi i osvetlenje dugmića radi Estetika kao na slikama, ima ogrebotina u skladu sa godinama a3/in/8L

Bluetooth / USB / CD / Radio Micro Audio Sistem, USB reproduktor; MP3/WMA; PLL FM sa memorisanjem radio stanica; USB ul; Ulaz za slu šalice; 2x15W RMS Audio izlaz;

Knjiga je uvrstena u Evropsku bastinu. (podaci skinuti sa interneta) Stampana 1867 god. u Parizu.Ilustracije radio Hadmar et Weir.

SVETI SAVA - Stanoje Stanojević crteže radio Aleksandar Deroko Izdavač: Beograd Godina izdanja: 1935. Povez: tvrd Broj strana: 123 Pismo: ćirilica Stanje: dobro

МИЛАН БРДАР / АЛЕКСАНДАР ЈОКИЋ ХРОНИКА РАЗОРЕНЕ ТРОЈЕ 1-2 ЦЕНТАР СЛОБОДАРСКИХ ДЕЛАТНОСТИ КРАГУЈЕВАЦ - БАЧКА ПАЛАНКА - БЕОГРАД 2О12 БИБЛИОТЕКА КАРТАГИНА а) Србија - Политичке прилике - 2ОО4-2О11 - Интервјуи б) Србија - Међународна заједница - 2оо4-2о11 - Интервјуи ц) Интелектуалци - Србија - 2о век .......................................................... МИЛАН БРДАР Књига прва: СРБИЈА У ПРОЦЕСИМА ДЕКОНСТРУКЦИЈЕ + РАЗГОВОРИ С БИЉАНОМ ЂОРОВИЋ 2ОО4-2011 (Атлантис, Радио Београд, II Програм) ............................................................ МИЛАН БРДАР / АЛЕКСАНДАР ЈОКИЋ Књига друга: СРПСКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА У ПРОЦЕСИМА ПИСОАРИЗАЦИЈЕ ........................................................... ТИРАЖ /С А М О/ 555 БИОГРАФИЈЕ АУТОРА ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНА 460 + 392 СТРАНЕ НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ПЕРФЕКТ ГАРАНЦИЈА ЗАШТИТНА КУТИЈА Екстра !!!!!!!!!!!!!

Objašnjenje građanskog zakonika za Knjažestvo Serbsko Autor: Dimitrije Matić U Beogradu, u Knjažestva Serbskog knjigopečatnici, 1850. Tvrdi povez, srpski jezik, 704 str. Knjiga se sastoji iz dva dela Za svoje godine knjiga je u veoma dobrom stanju. Kompaktna je, ne ispada ni jedna strana. Ova knjiga predstavlja objašnjenje čuvenog Građanskog zakonika Kneževine Srbije iz 1844. U to vreme srpski zakonik je, nakon francuskog, austrijskog i holandskog, bio četvrti u Evropi. Dimitrije Matić je doktorirao filozofiju u Lajpcigu. U vreme dok je pisao ovu knjigu radio je kao profesor prava na Liceju u Beogradu. Tokom života bio je i ministar prosvete kao i predsednik Skupštine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veoma retko ovako u kompletu! ZAPISI ČASOPIS ZA NAUKU I KNjIŽEVNOST (1927-1940. godine) Urednik Dušan Vuksan 1927 - 1940 Početak razvoja naučne istoriografije u Crnoj Gori obično se vezuje za kraj tridesetih godina 20. vijeka. Ipak, počeci, posebno oni vezani za publikovanje časopisa „Zapisi“, mogu se pratiti i skoro deceniju ranije, od sredine dvadesetih godina prošlog vijeka. Dušan D. Vuksan (Medak, 3. jul 1881 — Beograd, 24. decembar 1944) je bio srpski filolog i istoričar. Bavio se proučavanjem književne, kulturne, društvene i političke istorije srpskog naroda, sa posebnim težištem na proučavanju novovekovne istorije Crne Gore, Boke Kotorske i Hercegovine tokom 18. i 19. veka. Takođe se bavio arheografskom obradom i opisivanjem starih srpskih rukopisnih knjiga. Rođen je u selu Medak kod Gospića u Lici. Poticao je iz srpske pravoslavne porodice. Studije iz oblasti slavistike i klasične filologije završio je na Sveučilištu u Zagrebu. Potom je radio kao nastavnik u Bjelovaru, a zatim se preselio u Kraljevinu Crnu Goru, gde je od 1910. do 1913. godine radio kao nastavnik latinskog i srpskog jezika u gimnaziji na Cetinju. Tokom narednih godina, radio je kao nastavnik u novoustanovljenim gimnazijama u Peći i Beranama, a takođe je obavljao i dužnost upravnika u pomenutim ustanovama. Kasnije je bio prosvetni inspektor Zetske oblasti, a potom i upravnik učiteljske škole u Beranama. Za direktora Cetinjske gimnazije postavljen je 1926. godine, a ujedno je postao i postao vršilac dužnosti upravnika Državnog muzeja na Cetinju. Nedugo potom, napustio je funkciju direktora gimnazije, posvetivši se istraživačkim i naučnim poslovima u Državnom muzeju. Prepoznavši izuzetan značaj arhivske građe koja je čuvana u fondovima Državnog muzeja, u potpunosti se posvetio sređivanju i temeljnom proučavanju arhivskog materijala, koji je najvećim delom poticao iz 18. i 19. veka. Neposredan uvid u istorijske izvore iz pomenutog razdoblja, koji su velikim delom bili neproučeni i neobjavljeni, omogućio mu je da u svojim radovima rasvetli mnoga ključna pitanja iz novovekovne istorije srpskog naroda u oblastima Crne Gore, Boke Kotorske i Hercegovine, a njegovi naučni radovi su upravo zahvaljujući svojoj neposrednoj utemeljenosti na istorijskim izvorima zadržali trajnu vrednost. U nameri da arhivsku građu učini dostupnom najširoj stručnoj i ostaloj javnosti, pokrenuo je 1927. godine stručni časopis pod nazivom Zapisi, koji je izlazio sve do 1941. godine. U tom razdoblju, na stranicama ovog časopisa objavio je gotovo 4500 dokumenata. Počevši od 1936. godine živeo je u Beogradu, posvetivši se daljem sređivanju i objavljivanju prikupljene građe. Ukupno je priredio tri posebne zbirke dokumenata, pod nazivima: Spomenica Petra II Petrovića-Njegoša (1926); Petar I Petrović Njegoš: Poslanice Crnogorcima, Brđanima i Primorcima (1935); Pisma Petra Petrovića Njegoša (1940). Najveći broj naučnih radova i stručnih priloga objavio je u vidu kraćih rasprava u raznim periodičnim publikacijama. Njegovo najznačajnije delo bila je monografija pod naslovom: Petar I Petrović Njegoš i njegovo doba (1951) koja je štampana nakon njegove smrti.

Podvlačena u većoj meri, meki orig. povez i naknadni polukožni, potpis pravnika Save M. Šapčanina. Аутор - особа Јовановић, Слободан, 1869-1958 = Jovanović, Slobodan, 1869-1958 Наслов Основи јавног права Краљевине Србије. Књ. 1, Уставно право / од Слободана Јовановића Врста грађе књига Језик српски Година 1907 Издавање и производња Београд : Г. Кон, 1907 (Београд : `Доситије Обрадовић`) Физички опис VII, 320 стр. ; 25 cm ШАПЧАНИН Сава М. – преводилац (Београд, 1869 – ?). Син је Милорада Поповића Шапчанина (в). По занимању је био правник. Г. 1920. био је један од предлагача Закона о одређивању правних односа поводом ратова. Потом је у међуратном периоду радио као судија Касационог суда у Бгду. Његов превод дела О туђем хлебу Ивана Сергејевича Тургењева изведен је у СНП 1901, а превод комада Част Хермана Зудермана приказиван је у београдском НП 1892, у СНП 1910. и у НП у НСаду 1919. и 1924.

Extra retko! Očuvano kao na slikama 1847. Georgije - Đorđe Maletić (Jasenovo, 13. mart 1816 — Beograd, 13. januar 1888) bio je književnik, estetičar, prevodilac, političar, pozorišni pedagog i teoretičar.[1] Đorđe Maletić Đorđe Maletić 1881 Th. Mayerhofer.png Đorđe Maletić Пуно име Georgije Maletiċ Рођење 13. март 1816. Jasenovo, Смрт 13. јануар 1888. (71 год.). Beograd, Rođen je u Jasenovu kod Bele Crkve u Vojvodini 1816. godine. Prešao je 1838. godine u Kneževinu Srbiju.[2] Uz profesorsku katedru radio je i kao urednik beogradskih časopisa `Podunavka` i `Rodoljub`. Od 1844. godine se intenzivnije bavi pisanjem pozorišnih komada. Vredni pažnje su drame: Apoteoza velikom Karađorđu(1850), Preodnica srbske slobode ili srbski ajduci(1863), i Smrt cara Mijaila. Bio je drugi upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu 1871. godine. Postao je 27. decembra 1847. godine redovan član Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Poznat je po spevu Tri pobratima. Pisao je stručne knjige poput: Ritorika (1855, 1856) i Teorija poezije (1864). Danas u Jasenovu osmogodišnja osnovna škola nosi njegovo ime.[3]

Nove multimedije sa svi kablovima za povezivanje i rikverc kamerom. Imaju i GPS modul, instaliranu IGO Primo navigaciju. Sve sa slike ide u kompletu. Slike su originalne uređaja koji prodajem. Android 13 operativni sistem sa svim funkcijama kao i na telefonu-tabletu ( aplikacije preko Play Store-a, Internet preko wi-fi, USB, . . . ) - 7 inca kapacitivni ekran visoke rezolucije 1024x600 osetljiv na dodir (Capacitive Touch Screen kao na telefonima) - GPS navigacija sa najnovijim mapama sa kucnim brojevima. - USB čitač ide u kasetu (za muziku i filmove i ostale sadrzaje sa flesh memorije) - Podrzava A2DP za pustanje muzike sa telefona preko Bluetooth-a - Radio prijemnik FM / AM sa RDSom - Bluetooth Handsfree (za bezbednu voznju) (radi na svim telefonima i na iPhone) - Screen mirroring za Android i iPhone telefone (sve sa telefona prikazuje na ekranu multimedije) - Podrška za fabričke pakring senzore - Izlazna snaga 4x 60W, vrhunskog kvaliteta u rangu fabrickog ako ne i boljeg - Vise ulaza i izlaza za video - audio aux (nasloni za glavu, dodatne kamere, tv modul, . . . ) - Video ulaz za rikverc kameru (sama se ukljucuje kad se ubaci u rikverc).

Nove multimedije sa svi kablovima za povezivanje i rikverc kamerom. Imaju i GPS modul, instaliranu IGO Primo navigaciju. Sve sa slike ide u kompletu. Android 13 operativni sistem sa svim funkcijama kao i na telefonu-tabletu ( aplikacije preko Play Store-a, Internet preko wi-fi, USB, . . . ) - 7 inca kapacitivni ekran visoke rezolucije 1024x600 osetljiv na dodir (Capacitive Touch Screen kao na telefonima) - GPS navigacija sa najnovijim mapama sa kucnim brojevima. - USB čitač ide u kasetu (za muziku i filmove i ostale sadrzaje sa flesh memorije) - Podrzava A2DP za pustanje muzike sa telefona preko Bluetooth-a - Radio prijemnik FM / AM sa RDSom - Bluetooth Handsfree (za bezbednu voznju) (radi na svim telefonima i na iPhone) - Screen mirroring za Android i iPhone telefone (sve sa telefona prikazuje na ekranu multimedije) - Podrška za fabričke pakring senzore - Izlazna snaga 4x 60W, vrhunskog kvaliteta u rangu fabrickog ako ne i boljeg - Vise ulaza i izlaza za video - audio aux (nasloni za glavu, dodatne kamere, tv modul, . . . ) - Video ulaz za rikverc kameru (sama se ukljucuje kad se ubaci u rikverc).

ODBLESCI U VODI velimir zivojinovic MASSUKA bgd,1928. tvrd povez. str 104, dim. 20 x 13,5 tiraz 100 knjiga. ovo je primerak broj 92. potpis autora Велимир Живојиновић Масука, Рођен је 21. новембра/3. децембра 1886. у Великој Плани. Годину дана по рођењу умрла му мајка, а са десет година остао је и без оца, кога су убили политички противници. Основну школу је завршио у Великој Плани, а гимназију у Смедереву и Другу мушку гимназију у Београду 1907. године. На Универзитет у Београду уписао се 1907. године, где је завршио студије германистике 1914. Од 1909. до 1912. боравио је на студијама германистике и естетике у Лајпцигу. Био је српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, као и преводилац. Велики део своје активности посветио је позоришту, па је наизменично био драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу. Радио је као сарадник и критичар дневног листа „Епоха`, а новембра 1919. са песником Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао`. У часопису „Мисао` објављивао је позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика. Умро је у Београду 24. августа 1974. године.

Svečana Proslava 350-godišnjice grada Karlovca sa predavanjem akademika Dr. Ferde Šišića Napisao profesor J. N. ( Josip Nikšić ) Karlovac / Knjigo-tiskara M. Fogina, 1929 godine Format: 21,5 x 11 cm Broj strana: 64 Korice sa slika, unutrašnjost očuvana ( listovi fabrički još spojeni ... ) Josip Nikšić se potpisao 1938 godine kao direktor ( za direktora učteljske škole u Karlovcu je postavljen 1932 godine ). Knjižicu je posvetio Aleksandru Arnautoviću - inspektoru ministarstva prosvete ( koji je postavljen na mesto inspektora 1937 godine ) ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... T1

PRVA OBJAVLJENA KNJIGA LAZE KOSTIĆA! za svoje godine knjiga je odlično očuvana korice su kao na slici, tvrd povez unutra ima pečate prethodnih vlasnika kao što se vidi na slici extra RETKO! Maksim Crnojević : tragedija u pet radnja / Napisao Laza Kostić [Novi Sad] : Izdala `Matica Srbska`, 1866 (U Novom Sadu : Episkopska štamparija) [4], 123 str. ; 23 cm Lazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) je bio srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka advokat, poliglota, novinar, dramski pisac i estetičar. Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); Pismo književnika Laze Kostića prijatelju Jovanu Miličiću, Sombor, 14. jula 1908. g. Pismo je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[8] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[9][10] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[11][12] Nasleđe Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [13]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku se dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[14] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Rekvijem Laze Kostića Srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović Ivanus napisao je marta 2017. godine lirsku, elegičnu pesmu „Rekvijem Laze Kostića”, zamišljenu kao nastavak poeme „Santa Maria della Salute” i omaž Lazi Kostiću. Stihove „Rekvijema...” javnost je prvi put čula u Čikagu, pre projekcije filma „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre u bioskopu „Century Centre”. Pred punom salom, govorila ih je novinarka nekadašnjeg Radio Sarajeva Milka Figurić.[15] Vokalno izvođenje „Rekvijema Laze Kostića” emitovano je u okviru emisije „Večeras zajedno” Prvog programa Radio Beograda aprila 2017.[16] U ulozi oratora ponovo je bila Milka Figurić, čiji se glas tada čuo na talasima Radio Beograda prvi put nakon raspada JRT sistema. dr laza kostic knjiga o zmaju srpska knjizevnost xix vek xix veka romantizam ...

m6 Vlasnik Jeremija Zivanovic Jeremija Živanović je bio srpski književnik. Rođen je u Vražogrncu kod Zaječara 17. septembra 1874. godine, a umro u Beogradu 27. oktobra 1940. godine. U Zaječaru je završio osnovnu školu i gimnaziju, fakultetske studije u Beogradu (jedan deo u Beču i Lajpcigu). Radio je kao srednjoškolski profesor u Zaječaru i Nišu (profesor maternjeg jezika i književnosti u gimnaziji Kralj Milan I ) zatim kao profesor i rektor Više pedagoške škole u Beogradu. Bio je narodni poslanik (1912—1914), načelnik Ministarstva prosvete (1918—1919), predsednik Glavne uprave ujedinjenog profesorskog društva i urednik časopisa Nastavnik, a svoje službovanje završio na visokoj dužnosti bana Moravske banovine sa sedištem u Nišu (1931. do 1935). Stvaralaštvo Pokretač i glavni saradnik časopisa Gradina (1900—1901), pokretač ideje o izgradnji zgrade Narodnog pozorišta u Nišu. Bavio se književnom kritikom, književnom istoriografijom, pisanjem proze i prevođenjem. Objavio književni ogled Rat i književnost (pisan u ratnim uslovima u Solunu, objavljen 1917. u Velikoj Srbiji), takođe, oglede o našim istaknutim piscima Lazi K. Lazareviću, Đuri Jakšiću, Janku Veselinoviću, Lazi Kostiću, Bogoboju Atanackoviću, Iliji Vukićeviću i drugima. Bio je osnivač, vlasnik i urednik književnog omladinskog lista Venac, koji je počeo da izlazi u Beogradu 1910. godine, i sa prekidima u vreme Prvog svetskog rata izlazio do 1935. Svoju prozu objavljivao je i pod pseudonimom S. Nedić.

Multimedija je radila ukupno 2-3h , nakon jednog od gašenja automobila, više se nije upalila, pojavio se plavi ekran, uklonjena je iz automobila, nije otvarana, dijagnostikovana, dolazi u frabričkoj kutiji sa pratećim kablovima. Prodaje se u neispravnom stanju, mogu vam proslediti snimak na viber, da vidite kako je izgledala dok je bila ugrađena i kada se pojavio plavi ekran, naknadne reklamacije ne uvažavam.

MEDICINA DIVINA (Božanstvena medicina): veština lečenja u svetlosti magije, filosofije i božanskog stvaranja Izdavač: Knjižarnica Milorada P. Milanovića, Beograd Godina izdanja: 1941 Povez: mek Broj strana: 335 Sadržaj priložen na slici. Potpis i pečat na prvom listu, 10-ak podvučenih rečenica crvenom bojicom i malo označavanja istom. Karakteristični tragovi starosti prisutni u sasvim maloj meri. Generalno, knjiga je veoma dobro očuvana. Prvo izdanje, izuzetno retko u ponudi. Petar Stanković je karijeru započeo kao seoski lekar. Suočen sa životnim izazovima shvatio je da znanje koje je poneo sa fakulteta može veoma malo da mu pomogne. Jer, kako je pirimetio, uopšte nije naučio šta je to život. Sa radoznalošću, a ne nadmenošću je prilazio svakom pacijentu i svakoj bolesti. Fascinirala ga je činjenica da prilikom porođaja žene u seoskim uslovima i majka i beba prežive, iako bi, po svemu što je na fakultetu učio, trebale ko zna čime sve da se zaraze i umru. To je bio početak njegovog učenja. Doktorirao je na psihologiji i radio u neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu. Autor je knjige Božanska medicina i zagovornik sasvim drugačijeg pristupa lečenju psihičkih bolesnika. Osnovao je ``Muzikalnu psihoterapiju``, koja se sastoji iz tri dela. Jedan deo je plavo osvetljenje u prostoriji u kojoj boravi pacijent. Drugi deo je disanje, koje je preuzeto iz joge. I treći deo je opuštajuća muzika. Zvuči tako jednostavno, a rezultati su bili odlični. Uveo je alternativne metode u zvaničnu medicinu. Nažalost, niko od mlađih kolega nije nastavio u tom pravcu. Od strane stručne javnosti je potpuno zapostavljen. (K-106)

Nikolaj Šimić lepo očuvano kao na slikama izuzetno retka knjiga Іконостасъ славныхъ и храбрыхъ лицъ / Николаемъ Шимичь произведенъ Въ Будинѣ Градѣ : Писмены Кралевскаго Всеучилища Венгерскаго, 1807 138, [3] стр. ; 19 cm Садржај: Петръ Великїй ; Екатерина Вторая ; Станиславъ Аvгустъ ; Потемкинъ ; Суваровъ ; Косцїушко. Nikolaj Šimić je napisao prvu Logiku srpskog jezika. Znameniti filozofsko-prosvetiteljski pisac, direktor škola, senator i kapetan grada Sombora, Nikolaj Šimić, rođen je u Somboru 4. januara 1766. godine. U Somboru je završio osnovnu i latinsku gramatikalnu školu, gimnaziju u Segedinu, a dva tečaja filozofije (logiku i fiziku) i prava u Peštije položio i advokatski ispit. Po završetku studija otišao je u Rusiju, gde je jedno vreme bio ruski oficir kada se 1801. godine vratio iz Rusije, jedno vreme je radio kao advokat u Somboru, a posle kao senator grada Sombora i gradski kapetan. Posle penzionisanja Avrama Mrazovića 1811. godine postavljen je za direktora svih srpskih osnovnih škola u Ugarskoj. Njegova je posebna zasluga što se školska mreža proširila i na somborske salaše. Šimić je pisac mnogobrojnih knjiga, originalnih, prevedenih i prerađenih, kao što su: Logika (u dva dela), prvi sistematski priručnik logike u Srba, koji je 150 godina bio i jedina knjiga ove vrste kod nas, Ikonostas slavnih i hrabrih lic. (Biografije Petra Velikog, Katarine II, Stanislava Avgusta, Potemkina, Cyvopova i Tadeuša Košćuškog), Turčin Abdalah i Serbij Serboslava, naravoučitelenaja povest, Aristej i Acencira, egipatskaja naravoučitelnaja povijest i druge. Njegovi spisi, iako nisu originalni, izvršili su jednu određenu progresivnu kulturno-prosvetnu misiju. Znalac nekoliko jezika i široke kulture Nikolaj Šimić je jedan od najobrazovanijih i najznamenitijih Somboraca s kraja XVIII i početka XIX veka. Umro je u Somboru 1848. godine.

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost knjige u dobrom i urednom stanju! Prvo Izdanje! Jako retko u ponudi!!! Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd), dekorater i slikar (Srbija); zaslužan sakupljač narodnih ornamenata i rukotvorina; na osnovu njih pokušao da osnuje nacionalne dekorativne stilove, naročito srpski. Rođen je u Splitu pod imenom Karlo Inkiostri (Carlo Inchiostri), a po dolasku u Beograd menja ime u Dragutin, kada očevom prezimenu dodaje i majčino prezime Medenjak.[1] Svršio je osnovnu školu i pet razreda realke, a zatim se dao na slikarstvo koje je prvo učio kao samouk (1885—1892.) a zatim u Firenci. Posle toga je putovao po južnoslovenskim zemljama i radio na prikupljanju narodnih šara i živopisanju crkava. Krajem 1905. godine dolazi u Beograd i tu je ostao do 1911. gde je radio na ukrašavanju mnogih značajnih zgrada. Od 1912. godine nalazi se u Bosni gde je radio patriotske plakate i bio gonjen od austrijskih vlasti. Za vreme Prvog svetskog rata bio je u Italiji i Trstu. Jedno vreme je živeo u Ljubljani, a zatim je 1923. godine ponovo došao u Beograd. Radio je na osnivanju originalnih jugoslovenskih dekorativnih stilova, naročito srpskog. Svoje nazore je izlagao u člancima i knjigama. Inkiostri je, pored Slovenca Ivana Jagra, prvi dekorativni umetnik u ovim krajevima. Njegovo glavno teoretsko delo je „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ (1925.). Jedno od njegovih najznačajnijih dela je uređenje enterijera Doma Vukove zadužbine (tada zgrada Ministarstva prosvete) u Beogradu, 1912. Dragutin Inkiostri Medenjak 1866. - 1942. Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd) Dragutin Inkiostri je rođen 18. oktobra 1866. u Splitu. Njegov otac, Antonio Inkiostri, poreklom je iz Venecije, dok je majka, Marija Medenjak, bila Srpkinja. Iz tog mešovitog braka, Inkiostri je bio vezan za Italiju zbog školovanja, ali se u jeku panslavističkog pokreta uvek osećao kao Srbin. Ocu, po profesiji arhitekti, Dragutin je još od malih nogu pomagao u poslu. Tako se vremenom razvila i njegova velika ljubav prema arhitekturi i umetnosti uopšte. Rano je prekinuo svoje školovanje kako bi se posvetio slikarstvu, jer se pokazalo da ima izuzetan dar za crtanje. Sa svega devetnaest godina napušta rodni Split i započinje svoje umetničko putovanje, postepeno gradeći likovni izraz. Prva stanica mu je bila Zadar, gde je u izlogu krojačke radnje izložio nekoliko slika. Takav vid reklame doneo je i prve porudžbine, mahom oltarske slike za crkve po okolnim mestima. Posle nekoliko godina, put ga vodi do Rijeke, gde dobija i prve porudžbine za oslikavanje prostorija bogataških kuća. Shvativši da dalje neće moći bez školovanja, odlučuje da ode u Italiju kako bi stekao adekvatno slikarsko obrazovanje. Pre toga se oženio kontesom Marijom iz zadarske italijanske porodice De Lupi, koja je bila izuzetno obrazovana žena. Govorila je nekoliko jezika, ali srpski nije znala. Imali su devetoro dece, od kojih se troje kasnije posvetilo slikarstvu. ZA NACIONALNI PREPOROD U UMETNOSTI Izabrao je Firencu i profesora Filadelfa Simija, ali je daleko više na Inkiostrija uticao arhitekta i teoretičar umetnosti Alfred Melani, koji je i sam bio zainteresovan za folklornu umetnost. Tokom boravka u Italiji, Inkiostri je savladao i fotografski zanat, koji će mu do kraja života biti glavni izvor prihoda. Njegov životni put nastavlja se u Zagrebu, gde otvara fotografski atelje. Biva angažovan da za „Milenijumsku izložbu” u Budimpešti pripremi album fotografija istorijskih spomenika. U Zagrebu stupa u kontakt i sa Vlahom Bukovcem, tada već nadaleko čuvenim slikarom, od kojeg je mnogo naučio. No, mladi umetnik se nije zadržao ni u Zagrebu. Godine 1900. odlazi u Karlovac, prvo mesto u kojem radi dekoraciju enterijera baziranu na narodnim motivima. Potom je u Sarajevu, gde se već čulo za njega, ali ne odlučuje ni tu da se skrasi. Nastavlja putovanje, počevši da skuplja etnografski materijal, koji će mu kasnije biti od velike koristi. Tokom celog tog perioda „lutanja i traženja” Inkiostri se zapravo pripremao da dođe u Beograd i Kraljevinu Srbiju, želeći da srpskoj umetničkoj sceni prikaže svoj program umetničke obnove. U potrazi za autentičnim narodnim motivima, prošao je celo Crnogorsko primorje, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Južnu Srbiju. Proputovao je Balkan, prikupivši i obradivši preko dve hiljade motiva iz narodnog veza, tkanja i rezbarije. Odmah po dolasku u Beograd 1905. dobija posao na dekoraciji Narodnog pozorišta, gde će i ostati da radi kao scenograf, dekorater i kostimograf. Da je bio uspešan i u toj oblasti umetničkog stvaralaštva svedoči činjenica da je pozvan da dekoriše bugarski Narodni teatar. Među prvima koji je angažovao još uvek nedovoljno afirmisanog umetnika bio je bogati industrijalac Đorđe Vajfert. Inkiostri je za njega dekorisao veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici portretima ličnosti iz srpske istorije, dok su zidovi bili ukrašeni narodnim ornamentima. Ta sala je uskoro postala centar kulturnog i društvenog života Beograda. Ovi prvi uspesi u srpskoj prestonici doneli su mu pohvale velikih stručnjaka za nacionalni stil Mihaila Valtrovića i Andre Stevanovića. Ubrzo su stigle i velike porudžbine, poput dekoracije Ministarstva finansija, Narodne banke i Ministarstva prosvete, gde je u saradnji sa Petrom Ubavkićem radio dekoraciju hodnika ulaza i ministrove sobe. Do danas su sačuvane alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti u hodniku. Tom prilikom se Inkiostri prvi put upustio u projektovanje nameštaja i pokazalo se da ima smisla i za ovu granu primenjene umetnosti. Iako je u tom periodu bio veoma tražen, finansijski je uvek bio na ivici egzistencije. ISPRESECANO RATOVIMA Inkiostrijev dizajn nameštaja dolazi do punog izražaja na „Balkanskoj izložbi” u Londonu 1907, gde je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, kao i dve keramičke peći. Pre nego što je nameštaj poslat za London, bio je izložen u Beogradu, gde ga je prvog dana videlo čak 1.500 posetilaca. Narednih godina oslikava Svečanu salu tada tek podignute Treće beogradske gimnazije. Međutim, pojavljuju se i prve negativne kritike i zainteresovanost za njegov rad postepeno počinje da slabi. Njegova teorija o srpskom dizajnu naišla je na osudu arhitekata, najviše Branka Tanazevića. Polemika između dva zastupnika nacionalnog preporoda u umetnosti dugo je trajala preko novina. I pored tih nesuglasica, bili su primorani da sarađuju na Srpskom paviljonu za „Svetsku izložbu” u Torinu 1911. Tanazević je, naravno, gledao da na svaki način sputa Inkiostrijevu kreativnost, ali su ovome ruke bile odrešene pri dekorisanju Turskog i Mađarskog paviljona, gde je takođe bio angažovan. Dragutin Inkiostri se nadao poslu na dekorisanju enterijera Narodne skupštine, čija je gradnja tada započeta, pa je jednom prilikom posetio Jovana Ilkića, autora projekta. Ovaj mu je obećao učešće, ali uzalud, jer su radovi na Skupštini nastavljeni tek posle Prvog svetskog rata. Usled sve veće neshvaćenosti, Inkiostri je čak pomišljao da se preseli u Budimpeštu, gde bi njegov rad bio više vrednovan, ali ga je u realizovanju te ideje sprečio Prvi balkanski rat. Iz tog vremena potiču i njegove prve patriotske slike: Orao i gusle, Sokolovi, Na oprezu, Soko i zmija... Vođen patriotizmom, u ratnom periodu krenuo je u obilazak južnoslovenskih zemalja, ostavljajući replike svojih patriotskih slika svakoj kući u kojoj mu je pruženo gostoprimstvo. Prvi svetski rat provodi u Italiji. Pošto je ostao udovac, ženi se po drugi put bivšom učenicom, Slavkom Korenjak, i nakon završetka rata boravi u Ljubljani. Radi plakate za Prvi jugoslovenski svesokolski slet. Tek se 1923. vraća u Beograd, gde biva postavljen za upravnika akcionarskog društva za izradu nameštaja u nacionalnom stilu. Narednih godina se u potpunosti posvećuje projektovanju nameštaja i izrađuje stolice od orahovog drveta za „Poštansku štedionicu”, ali i artdeco garnituru za tada tek otvorenu fabriku nameštaja braće Đorđević. Po njegovim nacrtima izrađivani su i ćilimi u fabrici Dunđerski. UVOĐENjE TOTALNOG DIZAJNA Krajem dvadesetih godina stari umetnik postepeno pada u zaborav, ali i dalje uspeva da ostvari remek-dela, poput paravana sa slikama na svili za Olgu Smederevac iz Pančeva, čiji je salon bio stecište umetnika između dva svetska rata. I Muzej Nikole Tesle bi sada krasila jedna soba po Inkiostrijevom nacrtu da kuću, tada u vlasništvu Đorđa Genčića, nije pogodila bomba u Drugom svetskom ratu. Pokušao je da skrene pažnju dvora na sebe poklonivši kralju Aleksandru I Karađorđeviću sliku Straže na Jadranu. Međutim, iz nepoznatih razloga poklon je bio odbijen. Umire 16. septembra 1942, u 76. godini. Dragutin Inkiostri je svoja najvrednija dela ostvario upravo u Beogradu i može se reći, iako je sam to poricao, da je bio pripadnik secesije. Kao potpunu novinu u Srbiji, uveo je tendenciju ka ukrašavanju celokupne životne sredine, što je za njegove evropskesavremenike bilokarakteristično. Nastojao je da ostvari ono što danas zovemo totaldesign, prenoseći tim putem narodnu mitologiju i magijsku simboliku oblika pretočenih u ornament. Upravo je zbog toga bilo teško kačiti slike na zidove koje je on oslikao, jer su oni već bili umetnička dela za sebe. Nažalost, tokom života nije naišao na mnogo razumevanja i ostao je usamljen u svom pokušaju da se tada formira srpska dizajnerska scena. Učenici Svoje veliko znanje na polju narodne ornamentike uspeo je da prenese đacima Umetničko-zanatske škole, gde je jedno vreme predavao. Kod učenika je najviše cenio individualnost, iako je to možda rezultiralo time da niko od njih nije nastavio njegovim putem u reformaciji nacionalnog stila. Kuća Jovana Cvijića Veliko priznanje bila je odluka Jovana Cvijića da poveri Inkiostriju ukrašavanje enterijera sopstvene kuće. S pravom se može reći da je to najbolje Inkiostrijevo delo u Beogradu. Deo tima bili su i dekorativni vajar, majstor za kaljeve peći, umetnički stolar i duborezac. Posao je teško napredovao, budžet je više puta bio prekoračen i nacrti menjani. Ideja vodilja je bila da svi motivi koji se budu pojavili u enterijeru ukazuju na Cvijićev poziv, pa je tako reljef orla sa čekićem predstavljao oštrinu geografove misli, dok su sova sa čekićem i knjigom aludirali na naučni rad. Istančanost i savremenost U projektovanju nameštaja, Inkiostri je bio vrlo istančan. Imao je smisla za funkcionalizam i udobnost, uvek koristio hrastovinu i orahovinu, koje se i danas smatraju za najkvalitetnije vrste drveta. Takav pristup, razume se, nije mogao da proizvede ni jeftinu, ni serijsku proizvodnju. Rado je i oslikavao nameštaj, što mu je, kao i rezbarija, davalo unikatnost. Ostavljao je uvek prirodnu boju drveta, smatrajući je najlepšom. Koliko je savremen bio njegov pristup govori činjenica da je uvek vodio računa o korisniku, projektujući tako da sve bude u skladu sa njegovim potrebama.