Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ibler, Janko, hrvatski književnik, publicist i prevoditelj (Stara Gradiška, 19. IV. 1862 – Zagreb, 9. VI. 1926). Radio je kao profesionalni novinar u riječkoj Slobodi. Uređivao Vienac (1881–82), Hrvatsku vilu (1882), Slobodu (1885) te bio glavni urednik Narodnih novina (1897–1908). Objavljivao je književne i kazališne kritike, feljtone, književnopovijesne rasprave i publicističke tekstove. Neke tekstove potpisivao pseudonimom Desiderius. Kao književni kritičar bio je jedan od glavnih zagovornika realizma (Literarna pisma, 1881), a u polemikama o naturalizmu Zolin pristaša. Prevodio je s ruskoga, njemačkog, engleskog i danskog jezika. Priredio knjigu Gospodarsko-šumarska jubilarna izložba Hrvatsko-slavonskog gospodarskog društva u Zagrebu 1891 (1892). Okušao se i u književnom radu; pisao je kratku prozu, novele i roman Zora (1920), portret izobražene i emancipirane žene s konvencionalnim završetkom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1938 g. Prvo izdanje !!! Kovačić, Vladimir, hrvatski književnik (Vinkovci, 28. III. 1907 – Zagreb, 22. VIII. 1959). Pravo i filozofiju studirao u Zagrebu. Radio je u zagrebačkim dnevnim listovima i na radiju, a nakon II. svjetskog rata bio je zaposlen u izdavačkome poduzeću Zora. Njegova je lirika tematski ili senzibilitetom povezana s rodnim Vinkovcima i sa Šokadijom. Pisao je pjesme sjetnih i nostalgičnih ugođaja, s najčešćim motivima jeseni i smrti. Na izražajnome planu osjetan je utjecaj hrvatske pučke pjesničke tradicije. Nastojeći na konciznosti i zgusnutosti izraza, ponajbolje stihove ostvario je u najstrožim vezanim formama, tercini i sonetu. Objavljene su mu zbirke Otrovano proljeće (1938), Ceste i jablani (1952) i Jantar na suncu (1959). Pisao je i novele, feljtone te književne i kazališne kritike.

Povez poustio, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Ibler, Janko, hrvatski književnik, publicist i prevoditelj (Stara Gradiška, 19. IV. 1862 – Zagreb, 9. VI. 1926). Radio je kao profesionalni novinar u riječkoj Slobodi. Uređivao Vienac (1881–82), Hrvatsku vilu (1882), Slobodu (1885) te bio glavni urednik Narodnih novina (1897–1908). Objavljivao je književne i kazališne kritike, feljtone, književnopovijesne rasprave i publicističke tekstove. Neke tekstove potpisivao pseudonimom Desiderius. Kao književni kritičar bio je jedan od glavnih zagovornika realizma (Literarna pisma, 1881), a u polemikama o naturalizmu Zolin pristaša. Prevodio je s ruskoga, njemačkog, engleskog i danskog jezika. Priredio knjigu Gospodarsko-šumarska jubilarna izložba Hrvatsko-slavonskog gospodarskog društva u Zagrebu 1891 (1892). Okušao se i u književnom radu; pisao je kratku prozu, novele i roman Zora (1920), portret izobražene i emancipirane žene s konvencionalnim završetkom.

U dobrom stanju. Naknadni tvrdi povez, sa posvetom autora Autor - osoba Živojinović, Velimir, 1886-1974 = Živojinović, Velimir, 1886-1974 Iz književnosti i pozorišta. Knj. 1 / Velimir Živojinović Vrsta građe esej Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1928 Beograd : Rajković i Ćuković, 1928 (Beograd : `Pavlović` Davidovića i druga) Fizički opis 200 str. ; 21 cm SADRŽAJ: I. Jedna knjiga o estetici: Sima Pandurović : „Ogledi iz Estetike. I Integralna poezija. (Misao, 1920) ... 3 II. Jedna knjiga „o nama“: Božidar Purić: „Pesme o nama“ (Misao 1919) ... 15 III. Poezija Božidara Kovačevića. (Misao 1926) ... 31 IV. Zbirka Božidara Stojadinovića. (Misao 1921) .51 V. Pesme Ž. Milićevića: Ž. Milićević: `Pesme` (Politika 1927) ... 59 VI Poezija A. R. Boglića: A. R. Boglić „Pesme`. (Misao 1927) ... 63 VII. Pripovetke Grigorija Božovića: Grigorije Božović: `Pripovetke“. (Misao 1926) ...67 VIII. Književno Delo Anđelije L. Lazarević: Anđelija L. Lazarević: „Palanka u Planini“ i „Lutanja“. (Misao 1926) 71 IX. Janković kao pripovedač: V. V. Janković: „Ivan Mandušić“. (Srpski Knjnž. Glasnik, 1922) .... 75 X. Jedan poetski roman: „Grozdanin kikot“ od Hamze Huma. (Misao, 1927) ... 82 XI. Pripovetke Bran. Ćosića: Bran. Ćosić: „Egipćanka“ (Misao. 1927) ... 84 XII. „Smrt Uroša V`, od Stefana Stefanovića. (Misao,1926) ... 87 XIII. „Plјusak“ od Petra Petrovića—Pecije. (Misao, 1920) ... 93 XIV. „Tašana` Bore Stankovića. (Misao, 1927) ... 99 XV. „Pukovnik Jelić“ od Milivoja Predića. (Misao, 1925) ... 104 XVI. Mosksvski Hudožestveni Teatr. (Misao, 1921) . . 108 XVII. Šekspirova Dramska Tehnika. (Misao, 1921) ... 119 XVIII. Repriza „Magbeta` i slučaj g. Gavele. (Misao, 1927) 127 XIX. Jedna promašena Šekspirova repriza: „Julije Cezar“ od V. Šekspira. (Misao, 1925) .... 139 XX. Sveta Jovanka` od Bernara Šo-a. (Misao, 1926) ... 150 Džentlmeni Džona Golsvorti-a. (Misao, 1926) ... 157 XXII. „Zalјublјvna Žena“ od Žorža de Porto-Riša. (Misao, 1925) ... 159 XXIII. „Osma Žena“ od Savoara. (Misao, 1925) ... 164 XXIV. Nemačka dramska proizvodnja. (Misao, 1924) ... 168 XXV. Iterpretacija Ibzenovih „Aveti*. (Mpsao, 1921) ... 177 XXVI „Suton` od Stevana Hristića. (Misao, 1926) ... 181 XXVII. „Boris Godunov` od Musorgskoga. (Misao, 1926) ... 190 Predmetne odrednice Pozorišna kritika Književna kritika Velimir Živojinović Masuka, odnosno — kako se sâm potpisivao — Massuka (1886 — 1974) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Masuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku. (U Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Masukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani. Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha“, a novembra 1919. sa Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao“ u kojem je objavljivao pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirove „Zimsku bajku“ i „Romea i Juliju“. Jedno vreme bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu, a tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je Molijerovog „Tartifa“, u kojem su igrali Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić. U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Robert Neumann Panoptikum Robert Nojman (22. maj 1897, Beč — 3. januar 1975, Minhen) bio je nemački pisac i pisac engleskog govornog područja. Objavio je brojne romane, autobiografske tekstove, drame i radio-drame, kao i nekoliko scenarija. Kroz svoje parodijske zbirke, Sa čudnim perjem (1927) i Unter false Flag (Pod lažnom zastavom) (1932), smatra se osnivačem „parodije kao kritičkog žanra u književnosti 1920-ih“. Robert Nojman je bio sin jevrejskog bankarskog službenika sa socijaldemokratskim sklonostima. Nojman je studirao medicinu, hemiju i jedan semestar germanistike od 1915. do 1919. godine u Beču. Radio je kao blagajnik, trener plivanja i saradnik u kompaniji za uvoz hrane, ali je 1925. godine bio primoran da proglasi bankrot. Nakon toga je kratko vreme radio kao mornar i nadzornik tereta na kruzeru. Pošto je već objavio male tomove lirske poezije 1919. i 1923. godine, uspeo je u književnom prodoru u parodiji sa zbirkom Mit Fremden Federn 1927. U anketi pod nazivom Tomas Man je tu knjigu ocenio kao najbolju u godini. Nojman se tako uspostavio i postao slobodni pisac. Ubrzo je objavljivao druge romane, parodije i drame. Pored toga, predavao je i radio kao književni kritičar za, između ostalih, Die Literatur i Die Literarische Velt. Njegove parodije su bile toliko uspešne da su njegova druga dela izbledela zbog kontrasta. Rudolf Valter Leonhardt je kasnije napisao u svojoj nekrologu Robertu Nojmanu o njegovom javnom uspehu: „Dva uska benda imaju zakopanih petnaest debelih tomova života.“[1] Nojmanova dela su bila žrtve nacističkih spaljivanja knjiga 1933. i zabranjena od strane Trećeg rajha. Odmah po uspostavljanju austrofašističke diktature u februaru 1934. napustio je Beč i otišao u egzil u Britaniju. Godine 1936. i 1937. proveo je nekoliko meseci u Austriji, gde su biblioteke očišćene od njegovih dela. Do 1938. njegovi romani su se i dalje pojavljivali u Švajcarskoj. Bio je jedan od retkih pisaca u egzilu koji je uspeo da se objavi u Engleskoj. Godine 1935. napisao je priču za britanski film Abdul the Damned sa Fricom Kortnerom u glavnoj ulozi. Posle okupacije Austrije 1938. organizovao je „Klub slobodnih austrijskih P.E.N.“ u Londonu da pomogne piscima kojima su nacisti pretili da napuste svoju zemlju. Godine 1939. podneo je zahtev za britansko državljanstvo, ali ga je dobio tek 1947. Umesto toga, 1940. je bio interniran na nekoliko meseci kao „neprijateljski stranac”. Tokom ratnih godina periodično je davao kritike za BBC. Od 1942. objavio je šest romana na engleskom jeziku. Kao urednik i suvlasnik izdavačke kuće „Hučinson internešenel autors“, inicirao je objavljivanje engleskih prevoda nemačkih pisaca u egzilu kao što su Arnold Cvajg i Hajnrih Man. Njegov zahtev za vizu za ulazak u Sjedinjene Države je odbijen, uprkos pozivu u Holivud. Rudolf Valter Leonhard je tvrdio da je roman An den Vassern von Babilon (Pokraj vavilonskih reka), objavljen 1939. na engleskom i 1945. na nemačkom, bila Nojmanova najbolja knjiga: jevrejski ep ogromne hitnosti.[1] Po završetku Drugog svetskog rata, Nojman je do kraja 1958. nastavio da živi u Engleskoj, zatim u Lokarnu u Tičinu u Švajcarskoj. Godine 1947. postao je počasni predsednik obnovljenog austrijskog PEN kluba. Godine 1955. rekao je u svom završnom govoru na kongresu Međunarodnog PEN-a, u kojem je 1950. bio i potpredsednik, govor protiv predsednika PEN-a „hladnog rata” Čarlsa Lengbridža Morgana zbog čega je bio napadnut u štampi kao „ komunista“. 1971. tražio je preorijentaciju PEN-a protiv desničarskih napora. On je inicirao smenu bivšeg predsednika PEN-a Pjera Emanuela i predložio kandidaturu Hajnriha Bela, koji je takođe izabran na glasanju. Godine 1966. u levičarskom časopisu Magazin Konkret objavio je oštru polemiku protiv Grupe 47, a posebno protiv Hansa Vernera Rihtera, Valtera Helerera i Gintera Grasa.[2] Između 1959. i 1974. Nojman je nastavio da radi kao romanopisac, politički novinar i priznati književni kritičar sa polemičkom i satiričnom orijentacijom, uključujući za Konkret, Die Zeit, Pardon, Tribune, die Deutsche Zeitung - Christ und Velt i ARD emitere. Povremeno je objavljivao i u Der Spiegel i Stern. Godine 1961. bio je umešan u kontroverzu o plagijatu u vezi sa njegovim romanom Olimpija. Nojman, koji se nekoliko puta u životu borio sa ozbiljnim bolestima, 1974. se smrtno razboleo od raka. Nakon samoubistva, prema izjavi njegove porodice, sahranjen je 1975. godine na minhenskom hajdhauzenskom groblju. Njegovo imanje se nalazi u Odeljenju rukopisa Austrijske nacionalne biblioteke u Beču. Panoptikum: Izveštaj o pet brakova iz tog vremena. (1930) odlično očuvana

POSVETA STEVANA DEDIJERA.Рођен је 25. јуна 1911. године у Сарајеву. Његов отац Јевто Дедијер био је доцент географије на Београдском универзитету, а млађи брат Владимир познати историчар и биограф Јосипа Броза Тита. Од 1924. до 1929. године похађао је Интернационални колеџ „Монте Марио“ у Риму. Године 1929. отишао је у Америку где је завршио физику на Универзитету у Принстону. Године 1936. године постао је члан Комунистичке партије. Када је почео Други светски рат, Стеван је позван у америчку обавештајну службу (ОСС). Било је планирано његово пребацивање у Југославију, у штаб Драже Михаиловића, али пошто се Стеван изјаснио као комуниста, избачен је из обавештајне службе. Касније је пребачен у 101. америчку ваздухопловну дивизију, у којој је био један од најбољих редова. Учествовао је у савезничком искрцавању у Нормандији, јуна 1944. године. Сам Двајт Ајзенхауер му је дозволио да се почетком 1945. године пребаци у Југословенску армију. Радио је као обавештајац за Удбу 1947. године за време грађанског рата у Грчкој.[1] После рата је био новинар у „Борби“, а потом извесно време уредник у „Политици“ и ТАНЈУГ-у. Од 1950. до 1957. године био је директор Института за нуклеарна истраживања у Београду и Института „Руђер Бошковић“ у Загребу. Заједно са Павлом Савићем радио је на југословенском нуклеарном програму. Године 1961. Стеван је напустио ФНРЈ и отишао у Шведску, где на Лунд универзитету формирао, прву у свету, катедру за обавештајну делатност у друштву и привреди. Почетком деведесетих година отворено је критиковао политику Слободана Милошевића и српску националну елиту, доводећи их у везу са идејом Велике Србије. Почетком 2003. године послао је отворено писмо премијеру Зорану Ђинђићу, у коме је предлагао да се распусти и потпуно реорганизује САНУ, јер се „не бави развитком креативне моћи српског народа у науци, технологији, у изумима и иновацијама“.[2] Женио се три пута и имао четворо деце.[3] Преминуо је 13. јуна 2004. године, у 93. години, у Дубровнику, у коме је провео последње године животa.DVRD POVEZ,367 STRANICA,ODLICNO OCUVANA

Odlično očuvano, većim delom nerasečeni tabaci! Autor - osoba Elin Pelin, 1878-1949 = Elin Pelin, 1878-1949 Naslov Rod rođeni / Elin Pelin ; s bugarskog preveo Siniša Paunović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1937 Izdavanje i proizvodnja Beograd : R. D. Ćuković, 1937 (Beograd : `Davidović`) Fizički opis 46 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Paunović, Siniša, 1903-1995 = Paunović, Siniša, 1903-1995 (Broš.) Napomene Pravo ime autora: Ivanov Dimitar. Elin Pelin (rođen kao Dimitar Ivanov Stojanov; bug. Dimitъr Ivanov Stoяnov; 8. jul 1877. – 3. decembar, 1949) bio je bugarski pisac. Slavljen je zbog literarno uspešnih prikaza seoskog života. Rođen je u selu Bajlovo u sofijskoj oblasti. Ime koje je dobio rođenjem je Dimitar Ivanov Stojanov. Otac mu je bio Ivan Stojanov, i majka Stojanka Ivanova i pripadali su vrlo velikoj seoskoj porodici koja je imala 11 dece. Od detinjstva je voleo pisati. Najpre se okušao u slikarstvu i u pisanju stihova, da bi se kasnije u potpunosti posvetio proznom radu. Na kraju svog stvaralačkog puta je rekao: „Bio sam toliko mlad kada sam počeo da pišem da sam jednostavno zaboravio koji je bio razlog za to` Imao je formalno obrazovanje i želeo je postati učitelj. Nakon što je diplomirao, postao je učitelj u svom selu. Međutim, on dugo nije radio na tom poslu. Tada odlučuje postati pisac i uzima umetničko ime, Dimitar Stojanov je postao Elin Pelin 1897. godine.[3][4] Njegov susret s Jordanom Jovkovim doprineo je u izrastanje klasičnog reprezentativnog nacionalnog pisca kratkih priča, kojima je umnogome odredio kasniji smer i lik bugarskog umetničkog pripovedanja. Prvu pripovetku „Draga je domovina“ (bug. Milo e otečestvoto) objavio je 1895. Od 1899. živeo je u Sofiji, gde je uređivao časopis „Seosko ćaskanje“ (1902–1903), radio kao bibliotekar. To mu je davalo dovoljno slobode za pisanje. 1910. godine postavljen je za upravnika posebnih zbirki u biblioteci u Sofiji. Tokom Prvog svetskog rata Pelin je bio ratni izveštač, a kasnije je bio muzejski konzervator. U muzej Vazova dolazi 1924. godine i tamo je radio 20 godina. Njegova najbolja dela nastala su tek nakon završetka Prvog svetskog rata. Prije Prvog svetskog rata, pisao je „Predlog porodici“ 1911. – priča o transformaciji iz seoskog života u moderno društvo. Knjiga je bila vrlo dobro prihvaćena i hvaljena zbog svojih živopisnih slika seoskog života u Bugarska sela. Pelinova najbolja dela su posvećena bugarskom selu, gde prikazuje svakidašnji život kroz prizmu socijalne kritike; junaci su obični siromašni seljaci ili seoski učitelji. Stil mu je bio izvoran, neposredan i topao, obogaćen narodnim poslovicama. Ostvario je izvanredne, životvorne portrete seljaka u čijem karakteru se sukobljavaju elementarne strasti i čistota duše sa primitivizmom koji je posledica zaostalosti i bede i uzrok strasti i prizemnih poriva, nemoralnih postupaka i zločina. Elin Pelin je i jedan od začetnika bugarske dečje književnosti. Nagrade i priznanja Godine 1940. postao je predsednik Društva bugarskih književnika. Grad Novoselci pored njegovog rodnog Bajlovo danas nosi njegovo ime. Izabran je za člana Bugarske akademije znanosti i umetnosti. Dela Pripovetke „Pripovetke I` (1904) „Pepeo mojih cipela“ (1905) „S prozora“ (1906) „Pripovetke II` (1904) „Geraci“ (1922) „Zemlja“ (1922) „Izabrane priče“ (1922) „Zbirka kratkih priča“ (1923) Književnost za decu „Jan Bibijan: Neverovatni doživljaji jednog klinca“ (1933) „Jan Bibijan na Mesecu“ (1934) MG43 (N)

Mato Hanžeković Mato Hanžeković (Požega, 31. kolovoza 1884. – Zagreb, 12. kolovoza 1955.), hrvatski književnik. Završio je pravo u Zagrebu te je radio kao sudac u Bihaću i Žepču, odvjetnik u Bijeljini i Bosanskoj Dubici. Za službovanja kao odvjetnički perovođa u Bijeljini rodio mu se sin Fedor. Od 1927. godine živio je u Zagrebu kao profesionalni pisac i publicist. Objavljivao je i pod pseudonimom M. Gabrijel. Pisao je novele, dnevničku prozu i romane, a okušao se i u političkoj publicistici. Djela `Pisma iz Lumbarde`, `Sa zlatnih polja`, `Bijeli grijesi`, `Na prijelomu`, `Gospodin čovjek` (1932.) SA ZLATNIH POLJA - Slike iz Slavonskog narodnog života Zagreb 1910 Naklada pisca Povez: Tvrd Format: 19,4 x 13,5 cm Broj strana: 143 Stanje loše Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... Q

Svetislav Mandić - Pesme ilustracije A. Deroko Beograd, 1966. godine na 36. nepovezanih strana, u 400. primeraka, ilustrovano. Knjiga je odlicno ocuvana. POSVETA AUTORA na predlistu. Svetislav Mandić (Mostar, 8. mart 1921 — Beograd, 4. oktobar 2003) je bio srpski pesnik, konzervator i slikar kopista fresaka. U rodnom mestu završio je osnovnu školu i gimnaziju (1939) a Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu 1950. Svoj radni vek proveo je u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Srbije i u Galeriji fresaka u Beogradu. Bio je i urednik u izdavačkim kućama „Novo pokoljenje“, „Jugoslavija“ i „Turistička štampa“. Poezijom je počeo da se bavi još u gimnazijskim danima, potom kao student, objavljujući u listovima i časopisima. U vreme dok je radio na konzervaciji i kopijama fresaka intenzivno se bavio proučavanjem srpske srednjovekovne kulture i prošlosti, ostavivši za sobom niz stručnih radova iz ove oblasti.

Upton Sinclair - Metropola Nolit, Beograd, 1929 209 str. tvrdi povez stanje: dobro, rikna je nešto labavija. PRVO IZDANJE NA SRPSKOM JEZIKU. Tvrdi originalni uvez, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu od Pavla Bihalya., knjiga sadrži fotografiju autora, 199 str, 13x19 cm Pavle Bihali, Bihali Pál Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina.Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Izdanje Nolit 1929. godine. oštećenja.Ex Yugoslavia (1910-1945) avant – garde . Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Preveo Bogdan Bilbija The Metropolis

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Srpska književna zadruga 190 Roman iz Istre Viktor Car Emin (Kraj kod Lovrana, 1. XI. 1870. - Opatija, 17. IV. 1963), hrvatski književnik U mladosti je radio u školama po Istri i u Opatiji. Zbog svoje protutalijanske aktivnosti morao se 1929. godine skloniti u Sušak. Nakon Drugog svjetskog rata vratio se u Opatiju, gdje je ostao do kraja života. Viktor Car Emin je politički angažman u suprostavljanju talijanskim iredentistima i fašistima prenio i u svoje romane, pripovjetke i drame, u kojima je prije svega bio zaokupljen svjedočenjem o hrvatskom identitetu Istre. Stoga su osnovne teme njegovih literarnih djela borba hrvatskog puka u Istri, Rijeci i Hrvatskom primorju za očuvanje nacionalne svijesti te prikaz socijalnih prilika u toj regiji. Gradska knjižnica i čitaonica u Opatiji nosi njegovo ime

Podvlačena u većoj meri, meki orig. povez i naknadni polukožni, potpis pravnika Save M. Šapčanina. Аутор - особа Јовановић, Слободан, 1869-1958 = Jovanović, Slobodan, 1869-1958 Наслов Основи јавног права Краљевине Србије. Књ. 1, Уставно право / од Слободана Јовановића Врста грађе књига Језик српски Година 1907 Издавање и производња Београд : Г. Кон, 1907 (Београд : `Доситије Обрадовић`) Физички опис VII, 320 стр. ; 25 cm ШАПЧАНИН Сава М. – преводилац (Београд, 1869 – ?). Син је Милорада Поповића Шапчанина (в). По занимању је био правник. Г. 1920. био је један од предлагача Закона о одређивању правних односа поводом ратова. Потом је у међуратном периоду радио као судија Касационог суда у Бгду. Његов превод дела О туђем хлебу Ивана Сергејевича Тургењева изведен је у СНП 1901, а превод комада Част Хермана Зудермана приказиван је у београдском НП 1892, у СНП 1910. и у НП у НСаду 1919. и 1924.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na sredini se knjiga odvojila uredno na pola, sve ostalo u redu. 1928 g. I izdanje !!! Crtez: Gabrijel Jurkic Naslovni crtež od Gabrijela Jurkića. Sadržaj: - Dubrovačka legenda - Josaki - Osvetnik - Pismo - Mjesečarka - Zašto sam ubio - Čudnovati doživljaji jednog reportera - Legenda o sv. Nikiforu Jurkić, Mirko, hrvatski književnik i pedagog (Livno, BiH, 24. III. 1886 – Zagreb, 27. XII. 1965). Studirao pedagogiju u Beču, Leipzigu i Jeni. Radio kao učitelj, profesor i školski nadzornik u Bosni i Dubrovniku. Pisao pjesme bez veće umjetničke vrijednosti, pripovijesti, drame i znanstvene radove iz područja pedagogije. U zbirci Iz Završja (1917) objavio je slikovite pripovijesti, pisane lapidarnim stilom, o Livnu i okolici, s ilustracijama brata blizanca, slikara G. Jurkića. U knjizi pripovijedaka Dubrovačka legenda (1928) prevladavaju psihološke analize likova, ali i satire političkog stanja i administracije.

Sta da radim Lenjin jako lepo ocuvana

PORTRETI PREMA ŽIVIM MODELIMA MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ MATICA SRPSKA Novi Sad 1 9 9 8 MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ (1888-1966) Ataše za štampu pri poslanstvu JugoSlavije u Berlinu (1929). U Skoplju izDavao list `Vardar` (1932-1935). Radio u Centralnom presBirou (1935-1937). Načelnik političkog odeljenja Ministarskog saveta JugoSlavije (1940). DiRektor državnog arhiva u BeoGradu (1941-1944) i glavni uRednik `Obnove` (1941). Posle rata o/Suđen na 15 godina robije, pušten posle polovine izDržane kazne... DOKUMENT I Ksenija Atanasijević Nikolaj Velimirović Branislav Petronijević Ljubomir Stojanović Aleksandar Belić Miloš Đurić Slobodan Jovanović Jovan Cvijić II Rista J. Odavić Jovan Dučuć Milan Rakić Radovan Tunguz Perović Nevesinjski Gligorije Božović Sima Pandurović Veljko Petrović Sibe Miličić Ivo Andrić Miloš Crnjanski Rastko Petrović Rade Drainac III Bogdan i Pavle Popović Milan Bogdanović Brana Cvetković Geca Kon Na klapni slika i biografija autora, Broš, Ćirilica, 280 str, NEKORIŠĆENO Izvrsno za POKLON !!!!!!!!

Retko Jako lepo očuvano Nolit Pavle Bihaly Ima malu posvetu iz 1941. ostalo unutra odlično Metropola : roman / Upton Sinclair ; [preveo Bogdan Bilbija] Beograd : Nolit, 1930 (Beograd : Jedinstvo) 209 str. : autorova slika ; 21 cm kao na slikama RETKO U PONUDI!!! Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina.Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit casopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda ... Nova literatura Apton Sinkler američka književnost ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Evgenije Spektorski Evgenije Spektorski (rus. Evgeniй Vasilьevič Spektorskiй, ukr. Єvgen Vasilьovič Spektorsьkiй) (Ostrog, 15/27. oktobar 1875 — Njujork, 3. mart 1951), pravnik, doktor prava, profesor univerziteta (Varšava, Kijev, Beograd, Prag, Ljubljana i Njujork). Prije odlaska u emigraciju, bio je rektor Kijevskog univerziteta, a kasnije predsjednik Beogradskog društva ruskih naučnika.1) Život i rad Tokom 1898. završio je pravni fakultet u Varšavi. Radio je potom na katedri državnog prava. U periodu 1901—1903. bio je na naučnom putovanju. Od 1913. bio je profesor univerziteta u Kijevu. Godine 1918. izabran je za dekana pravnog fakulteta a kasnije i za rektora kijevskog univerziteta. Godine 1920. emigrirao je prvo u Čehoslovačku, a zatim u Jugoslaviju gdje je bio profesor univerziteta u Beogradu i Ljubljani (1930—1945). Nakon Drugog svjetskog rata je prešao u SAD. Tu je od 1947. bio profesor pravoslavne duhovne akademije Svetog Vladimira...

Retko Odlično stanje S posvetom Dušana Matića Ilustrovao Vladimir Veličković Dušan Matić (Ćuprija, 31. avgust 1898 — Beograd, 12. septembar 1980) bio je srpski pesnik, prevodilac, pisac i univerzitetski profesor.[1] Jedan je od pokretača nadrealizma u srpskoj književnosti i jedan od trinaest osnivača beogradske grupe nadrealista.[2] Bio je pesnik sa intelektualnim i filozofskim težnjama. Radio je kao profesor gimnazije pre rata i profesor Akademije za pozorište, film i televiziju Beograd posle rata. Kratko vreme, odmah posle rata, radio je u redakciji izdavačkog preduzeća „Prosveta“. Kao gimnazijski profesor predavao je 13 godina, a onda posle dva politička hapšenja biva bez osude penzionisan. Biografija[uredi | uredi izvor] Školovao se u Francuskoj - Grenoblu i Nici, Filozofski fakultet započeo u Parizu, završio u Beogradu. Kao mladić preživeo je povlačenje preko Albanije.[3] Godine 1922. diplomira na Filozofskom fakultetu u Beogradu i objavljuje prve tekstove u časopisu „Putevi“. Vraća se u Francusku, zatim putuje u Nemačku (Drezden, Vajmar, Berlin), Austriju, Belgiju, Holandiju i Dansku.[3] On je bio saradnik u avangardnim časopisima „Zenit“ i „Putevi“. Bio je jedan od osnivača grupe beogradskih nadrealista i potpisnik manifesta i jedan od osnivača, pokretača i urednika almanaha „Nemoguće-L`Impossible`. Tu je objavio fotokolaž Mutan lov u bistroj vodi. Sa Oskarom Davičom i Đorđem Kostićem napisao knjigu „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“. Početkom rata je uhapšen i neko vreme proveo u Banjičkom logoru.[3] Bio je saradnik Radio-Beograda od 1944. do 1948, od 1952. do 1953. jedan od urednika lista Svedočanstva, od 1955 do 1968. sa Eli Fincijem uređuje Književnost.[4] Godine 1945. je kratko vreme bio urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[3] Bio je član redakcije bibliotke Srpska književnost u sto knjiga.[4] Postavljen je za direktora Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu 1948. godine gde je i predavao savremenu književnost sve do odlaska u penziju 1966. godine.[3] Sarađivao je sa Aleksandrom Vučom - fotomontaže i roman Gluvo doba. Značajna je njihova saradnja na Vučovoj poemi za decu Podvizi družine „Pet petlića”, za koju je Matić napisao predgovor i uradio naslovnu stranu i ilustracije - pet tabli narativnih kolaža. U ovom predgovoru praktično je dao definiciju tehničke i semantičke logike kolaža beogradskih nadrealista.[5] Nakon nadrealističkog eksperimenta, Matić je svoj poetski izraz pronašao u misaonoj i intelektualnoj poeziji. Njegovi eseji odlikuju se preciznošću izraza, širokom erudicijom i stilskom jasnoćom. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti“ (1952), objavio je tek u pedesetčetvrtoj godini života. Prvu pesničku knjigu, `Bagdala` (1954), u pedesetšestoj. Kasnije, sve do smrti, bio je plodan u obe oblasti, i u poeziji i u esejistici. Kao nadrealista, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. U prvoj fazi obeležja njegove poezije su: antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme, eksperimentalizam. Razračunavao se ne samo s određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Tako su nastale njegove najpoznatije, „antipesme“ – Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i dr, u kojima se pesnik igra jezikom i smislom, pravi duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči.[6] Godine 1969. je izabran za profesora emeritus Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.[3] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) izabran je 16. decembra 1965, a za redovnog člana 28. maja 1970.[1] 12. septembra 1980. godine umire u 82. godini na internoj B klinici u Beogradu.[3] Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Dušan Matić je dobitnik više nagrada i priznanja:[3] Nagrade Udruženja književnika NR Srbije (1953., 1957.). Sedmojulske nagrade Izvršnog veća NR Srbije za zbirku pesama „Buđenje materije“ (1960.), Zmajeve nagrade Matice srpske u Novom Sadu (1965.), Zlatne značke Sterijinog pozorja u Novom Sadu (1965.), Sedmojulske nagrade Izvršnog veća SR Srbije za životno delo (1966.). Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem (1968.), Plakete Univerziteta umetnosti u Beogradu (1974.), Nagrade AVNOJ-a (1975.), Ordena Republike sa zlatnim vencem (1978. Oktobarske nagrade grada Beograda za zbirku pesama „Munjevit mir“ (1978.) Nasleđe[uredi | uredi izvor] U Ulici Vojvode Dobrnjca u Beogradu postavljena je spomen-ploča na zgradi u kojoj je Dušan Matić dugo živeo.[3] Obeležje je postavljeno u sklopu velike akcije “Vratimo dug piscima” koju vode Ministarstvo kulture i “Večernje novosti” “Zavojitim stepeništem koje vodi do drugog sprata zgrade u Vojvode Dobrnjca 26, gde je stolovao, sanjao, pisao i razgovarao Dušan Matić, znameniti srpski i evropski pesnik, romansijer, esejista, prevodilac, na prstima su se uspinjali, gotovo ritualno, mladi pesnici, glumci, putnici namernici, boemi i mondeni... Dolazili su u ovu jedinstvenu pričaonicu sa uzbuđenjem iščekujući taj neopisivi razgovorni dril jer - ovde se učilo razgovoru...” Rekao je dr Draško Ređep, prilikom otkrivanja spomen-ploče na ulazu zgrade u kojoj je Matić proveo 39 godina, od 1941. do smrti 1980. godine. Gradska biblioteka u njegovom rodnom gradu, Ćupriji, nosi njegovo ime.[7] U Ćuprijskoj biblioteci se nalazi Legat — spomen-soba Dušana Matića, u kojoj se čuvaju lični predmeti velikog pesnika.[8] Matićevi dani[uredi | uredi izvor] U Ćupriji se godinama održavaju “Matićevi dani”. U okviru ove tradicionalne manifestacije od 8. do 15. septembra odvijaju se mnogobrojna zanimljiva kulturna dešavanja, okrugli stolovi, pozorišne predstave, izložbe slika, kao i dodela nagrade „Matićev šal“. Cilj manifestacije je promocija i afirmacija mladih literarnih stvaraoca kao i sećanje na delo i rad Dušana Matića.[3] Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Belgijska rok grupa T.C. Matic u svom nazivu nosi prezime ovog književnika. Dela[uredi | uredi izvor] „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“ sa Oskarom Davičom i Đ. Kostićem „Gluvo doba“ sa Aleksandrom Vučom (1940) „Jedan vid francuske književnosti“ (1952) Knjiga pesama „Bagdala“ (1954) „Buđenje materije“ - pesme (1959) „Laža i paralaža“ (1962) Izbor ranije objavljenih tekstova (1966) „Knjiga rituala` „Prošlost dugo traje“ (1977) Veliki broj eseja, filozofskih rasprava, kritika i scenarija za radio emisije Nadrealizam mediala avangarda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Elin Pelin [eli`n peli`n] (pravo ime Dimităr Ivanov Stojanov), bugarski književnik (Bajlovo kraj Sofije, 8. VII. 1877 – Sofija, 3. XII. 1949). Pisao romane, novele, kratke priče, obrađivao narodne bajke za djecu. Tematski okrenut društvenim promjenama bugarskoga sela, raspadu patrijarhalnoga etosa i osiromašenju seljaštva. S književnopovijesnoga stajališta zaslužan je za stilski preokret od društveno-kritičkoga prema psihološkom realizmu. Glavna djela: Priče (Razkazi, I–II, 1904–11), Zbornik priča (Sbornik ot razkazi, 1923), Zemlja (Zemja, 1927), Jan Bibijan (1933), Jan Bibijan na Mjesecu (Jan Bibijan na Lunata, 1934), Pod manastirskom lozom (Pod manastirskata loza, 1936), Geraci (Geracite, 1943). Elin Pelin (rođen kao Dimitar Ivanov Stojanov; bug. Димитър Иванов Стоянов; 8. jul 1877. - 3. decembar, 1949.) je poznati bugarski pisac, slavljen zbog svojih prikaza seoskog života. Rođen je u selu Bajlovo u sofijskoj oblasti. Ime koje je dobio rođenjem je Dimitar Ivanov Stojanov. Otac mu je bio Ivan Stojanov , i majka Stojanka Ivanova i pripadali su vrlo velikoj seoskoj porodici koja je imala 11 dece.[3][4] Od detinjstva je voleo pisati. Najpre se okušao u slikarstvu i u pisanju stihova, da bi se kasnije u potpunosti posvetio proznom radu. Na kraju svog stvaralačkog puta je rekao: `Био сам толико млад када сам почео да пишем да сам једноставно заборавио који је био разлог за то` [4] Imao je formalno obrazovanje i želeo je postati učitelj. Nakon što je diplomirao, postao je učitelj u svom selu. Međutim, on dugo nije radio na tom poslu. Tada odlučuje postati pisac i uzima umetničko ime, Dimitar Stojanov je postao Elin Pelin 1897. godine. [3] [4] Rodna kuća Elina Pelina u selu Bajlovo u Bugarskoj Njegov susret s Jordanom Jovkovim doprineo je u izrastanje klasičnog reprezentativnog nacionalnog pisca kratkih priča, kojima je umnogome odredio kasniji smer i lik bugarskog umetničkog pripovedanja. Prvu pripovetku „Draga je domovina“ (bug. Мило е отечеството) objavio je 1895. Od 1899. živeo je u Sofiji, gde je uređivao časopis „Seosko ćaskanje“ (1902—1903), radio kao bibliotekar. To mu je davalo dovoljno slobode za pisanje. 1910. godine postavljen je za upravnika posebnih zbirki u biblioteci u Sofiji. Tokom Prvog svetskog rata Pelin je bio ratni izveštač, a kasnije je bio muzejski konzervator. U muzej Vazova dolazi 1924. godine i tamo je radio 20 godina.[3] Grob Elina Pelina na Sofijskom centralnom groblju Njegova najbolja dela nastala su tek nakon završetka Prvog svjetskog rata. Prije Prvog svetskog rata, pisao je `Prijedlog obitelji` 1911. - priča o transformaciji iz seoskog života u moderno društvo. Knjiga je bila vrlo dobro prihvaćena i hvaljena zbog svojih živopisnih slika seoskog života u Bugarska sela.[3] Pelinova najbolja dela su posvećena bugarskom selu, gde prikazuje svakidašnji život kroz prizmu socijalne kritike; junaci su obični siromašni seljaci ili seoski učitelji. Stil mu je bio izvoran, neposredan i topao, obogaćen narodnim poslovicama. Ostvario je izvanredne, životvorne portrete seljaka u čijem karakteru se sukobljavaju elementarne strasti i čistota duše sa primitivizmom koji je posledica zaostalesti i bede i uzrok strasti i prizemnih poriva, nemoračlnih postupaka i zločina.[2] Elin Pelin je i jedan od začetnika bugarske dečje književnosti. Nagrade i priznanja Godine 1940. postao je predsednik Društva bugarskih književnika. Grad Novoselci pored njegovog rodnog Bajlovo danas nosi njegovo ime. Izabran je za člana Bugarske akademije znanosti i umetnosti. Dela Pripovetke „Pripovetke I` (1904.) „Pepeo mojih cipela“ (1905.) „S prozora“ (1906.) „Pripovetke II` (1904.) „Geraci“ (1922.) „Zemlja“ (1922.) „Izabrane priče“ (1922.) „Zbirka kratkih priča“ (1923.)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergeje Vornov - Presadjivanje Semnika (ogledi podmladjivanja) Serž Voronov (rus. Sergej Abramovič Voronov, transkribovan Sergej Abramovič Voronov; * pre 10. jula 1866. u blizini Voronježa, Rusko carstvo kao Samuel Voronoff; † 3. septembra 1951. u Lozani, Švajcarska) je bio francuski hirurg ruskog porekla i pionir oblast ksenotransplantacije. Serž Voronov je rođen kao Samjuel Voronov pre 10. jula 1866. godine (na dan njegovog obrezivanja u ruskoj sinagogi). Sa 18 godina, Voronov je emigrirao u Francusku da studira medicinu u Parizu. Godine 1895. postao je francuski državljanin. Budući nobelovac Aleksis Karel bio je jedan od njegovih učitelja, a kasnije i prijatelj. Od 1896. do 1910. Voronov je radio u Egiptu kao lični lekar na dvoru Hediva. Tamo je smatran jednim od pionira moderne medicine.[2] Između ostalog, proučavao je dvorske evnuhe, koji su kastrirani u detinjstvu. Otkrio je da kastracija osim seksualnih efekata ima i druge efekte na skelet, mišiće, nervni sistem i psihički razvoj. Ove studije će u velikoj meri uticati na njegov kasniji rad.[3] Kada se 1910. vratio u Francusku, Voronov se uključio u transplantacije, po uzoru na Karela. Prvo je presađivao jajnike i štitne žlezde, tokom Prvog svetskog rata vršio je i transplantaciju kostiju. Voronov je bio veoma bogat i osnovao je sopstvenu istraživačku laboratoriju na renomiranom College de France, koju je sam finansirao kao i druge svoje istraživačke institucije. Počeo je da se specijalizuje za transplantaciju testisa. Voronoff je bio impresioniran uspehom transplantacije štitne žlezde i želeo je da postigne „nespecifičnu revitalizaciju“ transplantacijom testisa.[4] Voronoff je izvršio preko pet stotina transplantacija testisa kod ovaca, koza i bikova. Preneo je testise sa mladih životinja na stare životinje. Otkrio je da se vitalnost starih životinja povećala. Zatim je 1920-ih radio sa implantatima testisa majmuna. Ohrabren rezultatima „podmlađivanja“ kod raznih vrsta, 12. juna 1920. godine, prvi put je pacijentu ugradio isečene testise šimpanze u skrotum. Tanke rezine treba da promovišu spajanje ksenotransplantata sa tkivom pacijenta. Godine 1926. objavio je knjigu Proučavanje starosti i moj metod podmlađivanja o svojim transplantacijama i (navodnim) postignutim uspesima.[5] Do 1930-ih, Voronoff je izvršio preko 500 transplantacija. Širom sveta — posebno u Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu, Brazilu, Čileu i Indiji — broj takvih intervencija se meri hiljadama. S vremena na vreme, potražnja za šimpanzama i babunima, čiji su testisi korišćeni za transplantaciju, teško je mogla da se zadovolji. U Engleskoj, gde je vivisekcija u to vreme bila strogo zabranjena, testisi su presađivani sa leševa. U Austriji je Eugen Steinach radio na varijanti Voronoffovih transplantacija.[6] Voronoff je izgradio specijalnu kuću za majmune u Mentonu. Kasnije je takođe transplantirao jajnike majmuna (neuspešno) ženama da bi sprečio menopauzu.[7][8] Na Međunarodnom kongresu hirurga u Londonu 1923. godine, kome je prisustvovalo preko 700, Voronovov rad na „podmlađivanju staraca“ je prepoznat.[9] Kada se efekti koje je Voronoff obećao nisu materijalizovali kod pacijenata – kratkoročni uspesi koji se danas primećuju u suštini se pripisuju placebo efektu – Voronovljev metod transplantacije je izašao iz mode i uglavnom je zaboravljen.[10][11] Nekoliko godina kasnije, kada je testosteron identifikovan kao aktivna supstanca u testisima, ponovo su proklijale nade u revitalizaciju i podmlađivanje muškaraca. Voronov se kockao da će otkriće testosterona potvrditi njegove teorije. Međutim, očekivani efekat se nije ostvario. Testosteron nije produžio životni vek ispitivanih životinja. Zbog pleiotropnog dejstva testosterona, slučaj je suprotan. Voronov je tražio sumu od 100.000 zlatnih franaka po intervenciji...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Izdanje !!! Roman izgubljenog narastaja Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. jun 1899 — Zagreb, 30. oktobar 1977) bio je hrvatski književnik.[1] Biografija Gustav Krklec rođen je u mestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dete u porodici Augusta i Hermine Krklec.[2] Detinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovom poetskom opusu. Gimnaziju je pohađao u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju.[1] U periodu između dva rata radio je različitim zagrebačkim redakcijama. Bio je urednik Nolita u Beogradu od 1929 do 1933. godine. [1] Drugi svetski rat zatekao ga je u Beogradu gde je doživeo bombardovanje grada. Zatim se u septembru 1941. preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i sarađivao u ustaškom listu “Graničar” sve do bombardovanja Zemuna, u martu 1944. U tom trenutku bio je predsednik Veslačkog kluba Zemuna.[3] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U septembru 1945. godine u Zagreb je došla i njegova supruga, te je od tada Krklec živeo i radio u Zagrebu sve do smrti.[4] Posle rata je bio dugogodišnji urednik u Nakladnom zavodu Hrvatske. Bavio se i novinarstvom. Od 1951. godine je član JAZU.[1] Posvetio se i pisanju za decu. Objavljivao je pesme u časopisu za decu Radost za koji je bio i jedan od glavnih osnivača.[4] Najvažniji deo Krklecovog književnog dela čini poezija. Njegovo antologijsko pesništvo kratkog, neposrednog i jasnog izraza odražava vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku teskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše sa ruskog, nemačkog, ali i sa slovenačkog i češkog jezika. Posebno se ističu njegovi prevodi Puškina, Prešerena, Brehta.[5] Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja.[5] Gustav Krklec je autor poetskih zbirki «Lirika» (1919), «Srebrna cesta» (1921), «Ljubav ptica» (1926), «Izlet u nebo» (1928). U vreme reakcije i nemačke okupacije u stihovima Krkleca pojavili su se osećaji bezizlaza, brige za sudbinu domovine (zbirke «San pod brezom», 1940, «Darovi za bezimenu», 1942, «Tamnica vremena», 1944). Pobedu nad nacizmom, i socijalno prestrojavanje u FNRJ opevao je u ciklusu stihova «Žubor života» (1955). Ljudska osećanja, rodni kraj, uloga pesnika u drušvu — osnovne su teme poezije Krkleca, u najvećem obimu napisane u vidu soneta. Njegova poezija za decu sadrži humorističke motive (Telegrafske basne, 1952). Nagrade Antunovska nagrada (1944)[3] Nagrada Vladimir Nazor za životno delo (1968) Disova nagrada Zmajeva nagrada Dela Lirika (1919) Srebrna cesta (1921) Beskućnici (1921) Nove pjesme (1923) Ljubav ptica (1926) Izlet u nebo (1928) San pod brezom (1940) Darovi za bezimenu (1942) Ranjeni galeb (1942) Tamnica vremena (1944) Lica i krajolici (1946) Pisma Martina Lipnjaka iz provincije (1956) Telegrafske basne (1952) Noćno iverje (1960) Povodom stogodišnjice rođenja Gustava Krkleca na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pesnik proveo detinjstvo. Matica hrvatska u Varaždinu i Opština Maruševec postavile su mu spomen-ploču. [4] U Varaždinskoj gradskoj biblioteci nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca Autor: Gustav Krklec Izdavač: Naklada St. Kugli Godina izdanja: 1921. Mjesto izdanja: Zagreb Broj stranica: 173 Format: 15×11 cm Uvez: meki Prvo izdanje.

narodne satiricno-zanimljive PODRUGAČICE skupio ih po boki ktorskoj,crnoj gori,dalmaciji,a najvise po hrcegovini Vuk vitez Vrčević u dubrovniku 1883 meki povez, str.142 Vuk Vrčević (Risan, 26. februar 1811 – Dubrovnik, 13/25. avgust 1882) je bio sakupljač narodnih lirskih pjesama i saradnik Vuka Karadžića. Njegovi originalni radovi, kao i sakupljene narodne umotvorine objavljeni su u petnaestak posebnih knjiga. Vuk Vrčević se rodio u Risnu 26. februara 1811 od oca Stefana i majke Tode. Otac Stefan je bio pisar i učitelj u Risnu, pa je prvo obrazovanje (italijanski jezik i matematiku) Vuk Vrčević dobio je od svog oca. Kao dječak je radio i pomogao svom ocu u opštinskoj pisarnici. Poslije jedne svađe sa ocem, prešao je u Budvu. Tu je počeo da se bavi trgovinom i naučio je njemački jezik. Novi crnogorski vladika Petar II Petrović Njegoš mu je ponudio posao vladičinog pisara na Cetinju, ali Vrčeviću roditelji nisu dozvolili da stupi u vladičinu službu. Upoznao se sa Vukom Karadžićem 1835. prilikom Karadžićeve posjete Crnoj Gori. Od tada se dopisivao i sarađivao sa Karadžićem na sakupljanu narodnih lirskih pjesama. Bio je trgovac, opštinski pisar i učitelj u Budvi, Grblju, rodnom Risnu i Kotoru. Godine 1836. Vuk Vrčević na poziv vladike Njegoša došao u manastir Maine gdje je prepisivao djelo Njegoševo „Slobodijadu“ koje je Njegoš namjeravao posvetiti ruskom prestolonaslijedniku Aleksandru. Svoje prvo djelo Vuk Vrčević je štampao 1839. godine u Srpsko-dalmatinskom magazinu. Godine 1852. Vuk Vrčević na Cetinju je posta sekretar knezu Danilu Petroviću. Pored sekretarskog posla knez Danilo ga je odredio i za svog učitelja za italijanski jezik. Vrčević je od 1855. do 1861. radio u Zadru kod guvernera Lazara Mamule. Od 1861. godine postavljen je za austrijskog vicekonzula u Trebinju. Sarađivao je sa Lukom Vukalovićem za vrijeme buna u Hercegovini. Bio je saradnik novina Crnogorac i Glas Crnogorca. Poslije austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, konzul u Trebinju nije bio potreban Austro-Ugarskoj, pa se Vrčević penzionisao i prešao da živi u Dubrovnik do kraja života. Umro je 13/25. avgusta 1882. godine u Dubrovniku. Vrčević je bio počasni član Srpskog učenog društva od 16. februara 1868. godine, vitez crnogorskog ordena Kneza Danila i ordena austrijskoga Franje Josifa.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potrebno koricenje, fali zadnja korica! Sve otalo u dobrom i urednom stanju! Upoznavanje samoga sebe - Dr. Ante Biankini Prvo izdanje! Zagreb 1913 g. Ante Biankini (Stari Grad, 31. kolovoza 1860. - Chicago, 9. veljače 1934.), hrvatski liječnik i političar. Brat je hrvatskog političara Jurja Biankinija i poznatog hrvatskog agronoma Petra Luke Biankinija.[1] Djelovao je u Starom Gradu, a od 1898. godine u Chicagu kao suradnik znamenita kirurga J. B. Murphyja te je bio docent kirurgije na sveučilištu Sveučilište Nordwestern. Bavio se i političkom djelatnošću među našim iseljenicima zalažući se za oslobođenje i ujedinjenje južnoslavenskih naroda. Bio je i predsjednik Jugoslavenskog odbora u SAD-u u Chicagu[2], a u Chicagu je izdavao listove Hrvatska zastava i Jugoslavenska zastava`. Biankini, Ante, hrvatski liječnik i političar (Stari Grad na Hvaru, 31. VIII. 1860 – Chicago, 9. II. 1934). Studij medicine završio 1886. u Beču. Tijekom studija bio je djelatan član Hrvatskoga akademskog društva »Zvonimir« (predsjednik od 1882 do 1883). Kao liječnik kraće je vrijeme najprije radio u Beču, potom u Starome Gradu. Nastanio se 1898. u Chicagu, gdje je do 1916. radio kao suradnik poznatoga kirurga J. B. Murphyja. Od 1900. do 1915. docent je na Sveučilištu Northwestern, a između 1904. i 1906. primarijus i glavni kirurg u bolnici Columbus. Osim medicinom, Biankini se intenzivno bavio i političkim radom među hrvatskim iseljenicima u SAD-u, zastupajući ideju o ujedinjenju južnih Slavena u zajedničkoj državi. Svoja je politička shvaćanja iznosio u listovima koje je sam financirao i izdavao u Chicagu između 1914. i 1918 (Hrvatska zastava, Jugoslavenska zastava). Izabran je 1915. za predsjednika Jugoslavenskog narodnog odbora, a 1916. za predsjednika Jugoslavenskog narodnog vijeća. Istodobno bio je i član Hrvatske bratske zajednice. God. 1916. postao je članom Jugoslavenskog odbora u Londonu. – Objavljivao je radove s područja medicine: Kriminalna sociologija (1909), Amerikanski način uzgoja i školstva (1910), Upoznavanje samoga sebe (1913). Autor je mnogobrojnih članaka o kulturnim i političkim pitanjima, koje je objavljivao u domaćim listovima i časopisima, a o političkoj djelatnosti iseljeništva u SAD-u objavio je posebnu knjigu Amerika za Jugoslaviju (1926).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko! Prvo Izdanje! Jovan Đorđević (1908 — 1989) , pravnik i politikolog; doktor pravnih nauka i redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, profesor na Sorboni-Pariz, član SANU i svih južnoslovenskih akademija nauka i umjetnosti.[1] [2] [3] [4] Đorđević je radio na izradi čuvenog Zakona o samoupravljanju iz 1950. godine, kojim su uvedeni društvena svojina i samoupravni socijalizam, kao alternativa sovjetskom modelu. Jovan Đorđević rođen je 10. marta 1908. u Beogradu. Potiče iz ugledne i obrazovane beogradske prodice Đorđević. Mlađi brat Božidar Đorđević (lekar) bio je takođe profesor Beogradskog univerziteta i akademik. Jovan je osnovnu školu, Četvrtu beogradsku gimnaziju i Pravni fakultet završio je u Beogradu. Doktorske studije u Parizu na Sorboni. 1945. postaje prvi dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Od 1946. predaje ustavno pravo, teoriju države i sociologiju. Jovan Đorđević je 1950. radio na formulisanju Zakona o samoupravljanju, čijim je uvođenjem trebalo napraviti distancu prema sovjetskom modelu. Za Đorđevića je samoupravljanje, zapravo uvođenje radničkih saveta bilo takođe sredstvo da se poveća proizvodnja putem veće zainteresovanosti radnika, jer je privredna situacija bila „tragična`.[5] 1954. učestvuje u „pravnoj izgradnji“ Ustava i zakona FNRJ kao pomoćnik ministra gdje obavlja funkciju sekretara Komiteta za zakonodavstvo i organizaciju Saveznog izvršnog veća. Sudija je Ustavnog suda Jugoslavije i predsjednik Ustavnog suda Srbije. Urednik je `Arhiva za pravne i duštvene nauke`.[1] Pridruženi je profesor Univerziteta u Parizu - Sorbona . Dr Jovan Đorđević je član SANU, odeljenja društvenih nauka: dopisni od 17.12.1959, redovni od 20.12.1961. u odborima za izvore srpskog prava i filozofiju i društvenu teoriju - Član je Predsedništva SANU od 7.4.1966 do 24.4.1969. Bio je član svih južnoslovenskih akademija nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 9. decembra 1989. g. [4] Djela fr. Les rapports entre la notion d`etat et la notionde classes sociales, these, Paris 1935; Kontrola ustavnosti zakona SAD, (1937) Javno mnjenje, (1939) Osnovna pitanja federalne države,(1940) Ustavno pravo FNRJ, (1947-1948) Narodni odbori, ( 1949) Ustavno pravo , ( 1953. I 1958) Državno uređenje FNRJ, (1954) Ogled o birokratiji, (1960) Ustavno pravo i politički sistem, (1961,1962) Socijalizam i demokratija, (1961). Novi ustavni sistem, (1963,1964)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ujedinjenje Nemačke, dr Dragoljub Pavlović. Sa istorijskim kartama. 1. Prošlost Nemačke do reformacije 2. Nemačka od reformacije do Francuske revolucije 3. Nemačka za vreme Francuske revolucije 4. Nemačka za vlade Vilhelma I 5. Vihelm I, osnivač nemačkog narodnog jedinstva Dragoljub Pavlović, Draža (Knjaževac, 16. jun 1867 − Beograd, 3. april 1920) bio je srpski političar, istoričar, doktor filozofije, profesor i akademik. Bio je član Narodne radikalne stranke i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.[1][2] Biografija Rođen je 16. juna 1867. godine u Knjaževcu. Osnovnu i nižu gimnaziju pohađao je u rodnom gradu, a gimnaziju u Nišu. Završio je istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radio je kao profesorski pripravnik, suplent, u Zaječaru i jedno vreme je boravio kao državni pitomac u Beču. Potom je radio kao profesor učiteljske škole u Beogradu i usavršavao se u Nemačkoj, gde je odbranio doktorat iz filozofije.[3] Po povratku u Srbiju postao je profesor niže učiteljske škole u Knjaževcu, a zatim profesor u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Njegovo sledeće radno mesto 1893. godine bila je katedra istorije na Velikoj školi u Beogradu. Postao je jedan od osam prvih redovnih profesora Univerziteta u Beogradu 1905. godine.[3][2] Dragoljub Draža Pavlović izabran je 4. februara 1905. za dopisnog člana Srpske Kraljevske Akademije (Akademije društvenih nauka), dok je pravi član postao 16. februara 1920.[4] Bio je član Narodne radikalne strane i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva 1920. godine i kao takav prvi predsednik Jugoslovenskog Parlamenta.[1] Preminuo je u Beogradu od srčanog udara 3. aprila 1920. Sahranjen je vrlo svečano 5. aprila, sa svim počastima koje dolikuju položaju na kojem se nalazio i njegovom radu.[2] Dragoljub Pavlović je bio pokretač i urednik lista Timočanin i političko-književnog časopisa Dela, u kome je objavio više svojih radova. Ostali su objavljeni u posebnim knjigama, ili u izdanjima Akademije nauka. Najvažniji su mu radovi: U očima revolucije 1848 godine, Ujedinjenje nemačkog naroda, Administracija i crkvena politika Austrije u Severnoj Srbiji od 1717−1739, Požarevački Mir, Kočina Krajina, Kultura i ratovi.