Na solinskih rusevinah. Pripoviest iz staro-kršćanske dobe u Solinu, Šegvić Cherubin Kerubin Šegvić (Split, 23. veljače 1867. – Zagreb, 30. srpnja 1945.), hrvatski povjesničar, književni kritičar, političar, katolički svećenik i profesor filologije, pogubljen nakon Drugoga svjetskog rata. Rođen je u Splitu, u seljačkoj obitelji kao Matej-Marin Šegvić. Pohodio je zadarski Teološki fakultet, gdje je i doktorirao. Zaredio se je 1889., ali je kasnije napustio franjevački red i ostao samo biskupski svećenik. Od 1890. do 1891. i od 1895. do 1898. studirao je filologiju u Zagrebu, a nakon toga arheologiju u Beču. U Splitu i Kotoru Šegvić je radio kao srednjoškolski profesor hrvatskog jezika, povijesti, grčkog i latinskog. Nakon umirovljenja Šegvić se posvetio potpuno intelektualnoj djelatnosti, pišući brojne članke i knjige. Na otoku Šolti od 1914. do 1918. bio je na svećeničkoj službi, a od 1918. živio je i djelovao uglavnom u Zagrebu. Nešto kasnije imenovan je i ravnateljem crkvice Ranjenog Isusa na Jelačićevom trgu. Stanje : solidno očuvana, fali deo naslovne i poslednja strana. Povez : meki Str: 206 God - oko 1912 nikk2045

U dobrom stanju! Naslov: Naše finansije - 1918-1925 Jezik: Srpski Godina: 1926 god! Izdavanje i proizvodnja Beograd : Napredak, 1926 (Beograd : Jugoslavija) Fizički opis 204, IV str. ; 23 cm. Finansije - Jugoslavija - 1918-1925 Redje u ponudi! Slavko Šećerov, 1888 – 1967), ekonomista i političar. Filozofski fakultet (prirodne nauke) završio u Beču, gde je doktorirao 1910. godine. Prešao je u Srbiju 1912. godine. Magistrirao je ekonomiju na Londonskoj ekonomskoj školi 1919. godine. Bio je poverenik agrarne reforme za Banat, Bačku i Baranju posle I svetskog rata i aktivan u finansijskim odborima kao višestruki poslanik. Radio je u ministarstvu finansija. Pisao je o uticaju ratova na privredu, o inflaciji u Jugoslaviji, smatrajući je rezultatom povećanja novčanog opticaja i nepovoljnog platnog bilansa, o agrarnoj krizi i ekonomskoj politici. Kritikovao je ministre finansija za deficite i analizirao agrarnu reformu i njene posledice. Dela: 1925. Problemi agrarne reforme 1926. Naše finansije 1918-1925 1930. Iz naše agrarne politike 1935. Problemi svetske i naše privrede 1952. Istorija agrarne refrome (rukopis) kraljevina jugoslavija srbija između dva svetska rata vreme netrpeljivih andrej mitrovic srpska jugoslovenska ekonomija ... Slavko Šećerov

Izuzetno retko u ponudi. Spolja kao na slikama, unutra ima fleku u gornjem desnom ćošku, ništa strašno (v. sliku), dobro očuvano. Sjajna naslovnica nepoznatog autora iz 1946. godine. Poezija, posvećena izgradnji i graditeljima omladinske pruge Brčko – Banovići. Vrlo retko u ponudi. Autor - osoba Tartalja, Gvido, 1899-1984 = Tartalja, Gvido, 1899-1984 Naslov Poema o pruzi / Gvido Tartalja Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1946 Izdavanje i proizvodnja Beograd : NOPOK, 1946 (Beograd : `Omladina`) Fizički opis 27 str. ; 20 cm (Broš.) Napomene Tiraž 4.000. Gvido Tartalja. Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu“. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i „Pesma i grad“, „Lirika“, „Začarani krug“, „Srmena u gradu ptica“, pesme za decu: „Oživela crtanka“, „Šta meseci pričaju“, „Od oblaka do maslačka“, „Dedin šešir i vetar itd. Biografija Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj „Pravdi“ pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. II izd. 1937. Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. II izd. 1934; III izd. 1937. Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968. Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. S one strane duge, izd. „Nolit“ – „Prosveta“ – „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. Vesela zoologija, 1–6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. MG36 (N)

Mirko Banjevic- Pobune uma Pesme Braca Kavaja, Niksic, 1930. Mek povez, 63 strane, korice razdvojene, vidi slike. Ipak, kada se prekorici, bice to sasvim pristojan primerak. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Mirko Banjević (Pješivci, 28. mart 1905 — Beograd, 6. septembar 1968) bio je crnogorski i jugoslovenski pjesnik.[1] Život i rad Nakon završenog Filozofskog fakulteta u Beogradu radio je kao novinar i urednik lista Pobjeda i časopisa za književnost i kulturu Stvaranje u Podgorici.[1] Prkosno je zbog svojih ideja robijao u zloglasnom zatvoru Glavnjača. Imao je težak život i pjesničku sudbinu. Banjević je pisac o kome je mnogo pisano, a najpoznatiji esej o njemu, u kome je pjesnik Milo Kralj dao njegov pjesnički portret, nosi naziv „Do iskapi, do iskona“. U Nikšiću, postoji književna zajednica „Mirko Banjević“.[2] Književna zajednica “Mirko Banjević” je osnovana 1979. godine.[2] Oformljena je i književna nagrada “Mirko Banjević” koja se dodjeljuje za poeziju i prozu na nivou države Crne Gore.[2] Dela Objavljene knjige:[1] Pobune uma, Nikšić, 1930. Šume, Nikšić, 1930. Ognjena jutra, Paraćin, 1940. Njegošev spomenik, Cetinje, 1947. Zemlja na kamenu, Beograd, 1950. Zvjezdani voz, Zagreb, 1951. Bezdani, Cetinje, 1956. Sutjeska, Cetinje, 1961. Do iskapi, Beograd, 1964. Roždanici, Cetinje, 1968.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Tkalcic Tkalčić, Vladimir, hrvatski muzeolog i kulturni djelatnik (Zagreb, 30. IX. 1883 – Zagreb, 11. XI. 1971). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao zemljopis, povijest, arheologiju i povijest umjetnosti (1910). Od 1907. radio kao asistent Historijsko-arheološkoga odjela Hrvatskoga narodnoga muzeja (HNM) u Zagrebu. God. 1918. postao je kustos u HNM-u, odakle je 1919. prešao u novoosnovani Etnografski muzej, kojega je 1925–33. bio i ravnatelj. Od 1934. do umirovljenja 1952. ravnatelj Muzeja za umjetnost i obrt. Začetnik hrvatske muzeologije, izvrstan konzervator i fotograf. Postavio je temelje znanstvenoga i stručnoga rada u Etnografskom muzeju; autor je njegova prvoga postava (1919), organizator i provoditelj terenskih istraživanja uz primjenu fotografskoga i filmskoga snimanja te fonografskoga snimanja folklorne glazbe. Potaknuo je izdavačku djelatnost muzeja; pokrenuo je i uredio ediciju Zbirka jugoslavenskih ornamenata (I–VI, 1925–34) i Etnološku biblioteku (I–XXI, 1924–35). Pripremao je i inozemne etnografske izložbe (Barcelona, Pariz, Saarbrücken-Metz). Kao konzervator posebno je bio aktivan u spašavanju kulturnih dobara u I. i II. svjetskom ratu. Djela: Seljačke nošnje na području Zagrebačke gore (1925), Seljačko ćilimarstvo u Jugoslaviji (1929)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Tkalcic 30. str Tkalčić, Vladimir, hrvatski muzeolog i kulturni djelatnik (Zagreb, 30. IX. 1883 – Zagreb, 11. XI. 1971). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao zemljopis, povijest, arheologiju i povijest umjetnosti (1910). Od 1907. radio kao asistent Historijsko-arheološkoga odjela Hrvatskoga narodnoga muzeja (HNM) u Zagrebu. God. 1918. postao je kustos u HNM-u, odakle je 1919. prešao u novoosnovani Etnografski muzej, kojega je 1925–33. bio i ravnatelj. Od 1934. do umirovljenja 1952. ravnatelj Muzeja za umjetnost i obrt. Začetnik hrvatske muzeologije, izvrstan konzervator i fotograf. Postavio je temelje znanstvenoga i stručnoga rada u Etnografskom muzeju; autor je njegova prvoga postava (1919), organizator i provoditelj terenskih istraživanja uz primjenu fotografskoga i filmskoga snimanja te fonografskoga snimanja folklorne glazbe. Potaknuo je izdavačku djelatnost muzeja; pokrenuo je i uredio ediciju Zbirka jugoslavenskih ornamenata (I–VI, 1925–34) i Etnološku biblioteku (I–XXI, 1924–35). Pripremao je i inozemne etnografske izložbe (Barcelona, Pariz, Saarbrücken-Metz). Kao konzervator posebno je bio aktivan u spašavanju kulturnih dobara u I. i II. svjetskom ratu. Djela: Seljačke nošnje na području Zagrebačke gore (1925), Seljačko ćilimarstvo u Jugoslaviji (1929)

retko! 1923 naslovni list ilustrovao Marino Tartalja Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu« [2]. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Biografija Uredi Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[3] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[3] i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[3] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[4] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[5] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[6] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[3] Gvido Tartalja painting.JPG Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[7] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[8] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[3] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [9]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[10] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Uredi Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. COBISS.SR 124185095 Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. COBISS.SR 46760967 Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. COBISS.SR 58675719 Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. COBISS.SR 209853703 Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. COBISS.SR 49830919 Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. COBISS.SR 96408332 Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. COBISS.SR 51775239 Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. COBISS.SR 14333959 Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. COBISS.SR 189612300 Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. COBISS.SR 93264647 Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. COBISS.SR 53957639, II izd. 1937. COBISS.SR 205116167 Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. COBISS.SR 7588871; II izd. 1934; III izd. 1937. COBISS.SR 14463495 Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. COBISS.SR 203948807 Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. COBISS.SR 26465039 Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. COBISS.SR 95543808 Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. COBISS.SR 51773959 Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. COBISS.SR 78388231 Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46804999 Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46720263 Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46761735 Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. COBISS.SR 6040641 Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. COBISS.SR 28864519 Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. COBISS.SR 26465551 Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. COBISS.SR 46762503 Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. COBISS.SR 134787079 Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. COBISS.SR 42353671 Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. COBISS.SR 63738887 U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. COBISS.SR 88558855 Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. COBISS.SR 88725511 Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. COBISS.SR 93876487 Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. COBISS.SR 131941383 Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. COBISS.SR 94124295 Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. COBISS.SR 256143367 Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. COBISS.SR 100682503 Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968.[3] COBISS.SR 83800071 Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. COBISS.SR 112710407 Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. COBISS.SR 512058029 Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. COBISS.SR 512244134 Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. COBISS.SR 15604231 Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. COBISS.SR 119974663 I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. COBISS.SR 74871052 I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. COBISS.SR 16621575 Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Сарајево, 1976. COBISS.SR 122021127 Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. COBISS.SR 41955591 Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. COBISS.SR 17260551 Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. COBISS.SR 45471495 S one strane duge, izd. „Nolit“ - „Prosveta“ - „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. COBISS.SR 45364487 Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. COBISS.SR 18538759 Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. COBISS.SR 18864647 Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. COBISS.SR 46351623 Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. COBISS.SR 26218759 S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. COBISS.SR 10764807 Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. COBISS.SR 2461186 Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. COBISS.SR 997894 Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. COBISS.SR 3959052 Vesela zoologija, 1 - 6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. COBISS.SR 173677831 Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. COBISS.SR 136971020 Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. COBISS.SR 186302476 Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. COBISS.SR 199421196 Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. COBISS.SR 201973260 Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. COBISS.SR 214447884 Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. COBISS.SR 214066956 avangarda srpska poezija književnost između dva rata

ZORA - OMLADINSKI ČASOPIS ZA KNjIŽEVNOST, god. 1.: br. 1-10, god. 2.: br. 1-12, Sarajevo, 1948-1949. Naknadni tvrdi kartonski platneni povez sa zlatotiskom na rikni i sa očuvanim originalnim meki kartonskim koricama za svaki broj unutar njega. Odlična očuvanost korice, poveza, zlatotiska, listova, originalnih korica, bez podvlačenja i zapisa po listovima. Sadrži pečat prethodnog vlasnika na prednjim forzecima. Jezik srpski, latinica, različita paginacija za svaki broj i svako godiše. Izdavač: `Zemaljsko vijeće NO BiH` Sarajevo. Štampa: `Št. Oslobođenje`. Odgovorni urednik: Ahmet Hromadžić. NAPOMENA: Ahmet Hromadžić (1923-2003) bio je muslimanski književnik iz Bosne i Hercegovine, rođen u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca, umro u Sarajevu. Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, a Tehničku i Višu pedagošku školu u Sarajevu. Posle Drugog svetskog rata, u kojem je učestvovao, radio je kao novinar i urednik `Oslobođenja`, `Krajine` i `Sarajevskog dnevnika`. Pisao je romane i pripovetke za decu i odrasle, književne kritike, reportraže, crtice i članke. Bio je član Društva pisaca BIH; jedan je od pokretača manifestacije `Sarajevski dani poezije`. Najpoznatija dela, zbog kojih ga često nazivaju `bosanskohercegovački Andersen, su mu: `Patuljak iz zaboravljene zemlje`, `Patuljak vam priča` i `Okamenjeni vukovi`. U BIH njegova dela su deo školske lektire, a jedna osnovna škola u Bosanskom Petrovcu nosi njegovo ime.

57633) MK1 ODESA, Isak Babelj , Nolit Beograd 1930 , šest priča : Kako se to radilo u Odesi : Kralj ; Otac ; Ljubka Kozak ; Istorija mog golubinjaka ; Moja prva ljubav ; preveo sa ruskog Gustav Krklec ; sa dvanaest originalnih crteža od M. Tartaglie ; mek povez, format 14 x 20,5 cm , zaštitni omot sa manjim zacepljenima na ivicama, opšte stanej knjige veoma dobro ( 4) , latinic,a 130 strana

ЕМБРОУЗ БИРС ПРИЧЕ О ВОЈНИЦИМА И ЦИВИЛИМА СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 1 9 9 6 З А Б А В Н И К 20 ПРИЧА ЕМБРОУЗ БИРС (1842-1914) амерички новинар, писац и мизантроп, 20 година радио за Рандолфа Херста, `краља штампе`, његовим писањем били су одушевљени Марк ТВЕН, Теодор РУЗВЕЛТ, британски премијер ГЛЕДСТОН, његов сарказам био је легендаран, исмевао је све редом - феминисткиње, сифражеткиње, глумце и глумице, раскринкавао јавне личности, поготово политичаре и бизнисмене, отворено се ругао судству и свештенству, сатирао је списатеље аматере, а није зарезивао ни `ту бесмртну гузицу просечног човека`. Био је шампион погрде, циник за сва времена. Осим што је немилице млатио пером ко` тољагом, волео је још вино и бренди у гаргантуовским количинама, усамљеничке шетње шумом. Нарочито је волео да подучава младе писце: ` И било би нужно да он (писац) зна и да стално буде свестан свега тога, како је ово свет будала и ниткова, заслепљених сујеверјем, морених завишћу, обузетих таштином, себичниХ, притворниХ, утуцаниХ илузијама - запенушаниХ од беснила!` (Михајло Грушић) .................................................................. ВОЈНИЦИ Син богова Коњаник на небу Љути мегдан Врста официра Изгинули код Ризаке Један официр, један човек Паркер Едерсон, филозоф Coup de grace Догађај са моста на Совином потоку Јупитер Гуз, бригадни генерал Мајорова прича ЦИВИЛИ Једне летње ноћи Мали скитница Чувено Гилсоново завештање Друм обасјан месечином Удовац Тирмор Хипнотизер Моје омиљено убиство Псеће уље .................................................... Поговор Ћирилица Шивен повез Тврде корице 173 страница НЕКОРИШЋЕНО дб49 (4)

odlicno stanje za knjigu ovog tipa retko u ponudi Sarajevo 1921 Mihailo Miron je bio srpski pjesnik i dramski pisac. Rođen je u Pješivci, Stolac, 25. novembar 1879. Umro je u Sarajevu 1964. Biografija Potiče iz familije Pičeta. Ime je sam kasnije promijenio u Miron. Gimnaziju pohađa i završava u Mostaru. Na Bečkom univerzitetu od 1905, studira filozofiju i klasičnu filologiju gdje brani doktorsku tezu Platon i Šopenhauer (1910). Poslije Prvog svjetskog rata objavljuje dvije zbirke pjesama `Zaratustrin rat`, 1921. i `Romanija`, 1923. Napisao je raspravu Platon i Šopenhauer, 1923, kojom je i doktorirao na Bečkom univerzitetu. Sarađuje u Gajretu, urednika A. Hifzi Bjelevca, Narodu Pere Slijepčevića, te je saradnik SPKD Prosvjeta. Mironovo djelo Starina Novak izvedeno je u Narodnom pozorištu u Sarajevu 27.11.1927. godine. 27.11.1930. izveden je Mironov Herceg Stjepan, a tragikomedija Lovci, igrana je na sceni Sarajevskog pozorišta 12.12.1935. godine. Radio je kao profesor u Tuzli i Sarajevu do 1941, kada je penzionisan. Književni rad Književnim radom počeo se baviti veoma rano. Kao učenik objavljuje pjesme od 1902. u Bosanskoj vili, Srđu, Srpskom književnom glasniku, zatim u Književnoj kritici, na čelu s Borivojem Jevtićem, časopisu koji je na izvjestan način nastavljao tradicije Mlade Bosne. Bio je član Grupe sarajevskih književnika, sa Isakom Samokovlijom, Jovanom Palavestrom, Borivojem Jevtićem, Markom Markovićem, Hamidom Dizdarom i drugima. Dramska djela Starina Novak Herceg Stjepan Arslan-beg (1925) Stjepan Tomašević, posljednji kralj bosanski Sokrat Lovci (tragikomedija) tags: moderna poezija modernizam simbolizam predratna sarajevska izdanja avangarda simbolizam tako je govorio zaratustra fridrih niče ...

Kosta N. Milutinović, POLITOVA INTERPRETACIJA ISTOČNOG PITANjA. Svetosavski temat, nagrađen prvom nagradom Čehoslovačke vlade, Izdanje časopisa „Kritike“, Beograd, 1931. Originalni meki kartonski povez. Odlična očuvanost poveza, listova i korice, osim što je zadnja korica malo zacepljena pri dnu. Jezik srpski, ćirilica, 52 str. Štampa: „Jugoslavija“ Zemun. Primerak sa rukopisnom posvetom autora: „Gospođi i Gospodinu Dimitrijeviću sa najboljim željama. Pisac“. Retko (kao primerak sa posvetom). NAPOMENA: „Polit“ iz naslova knjige je MIHAILO POLIT-DESANČIĆ (1833-1920), srpski političar, novinar i književnik, rođen u Novom Sadu, umro u Temišvaru. Studirao je u Beču (pravne nauke) i u Parizu (političke nauke). Bio je bliski saradnik Svetozara Miletića i jedan od najuticajnijih političara Srpske Vojvodine u XIX veku; poslanik u ugarskom i hvarskom Saboru i poslanik Crkveno-školskog sabora u Sremskim Karlovcima. Bio je šef vojvođanskih liberala i istaknuti besednik; zalagao se za političku saradnju i zbližavanje sa Mađarima kroz učestvovanje u radu Sabora. Najpoznatija dela su mu: „Verenica Crnogorka“, „Branivoj knez Zahumski“, „Putne uspomene“, „Kako sam svoj vek proveo“, „Uspomene iz 1848-1849“, „Pokojnici“ i „Besede“ u 4 knjige. Sahranjen je u Novom Sadu, na Uspenskom groblju. KOSTA N. MILUTINOVIĆ, srpski istoričar i univerzitetski profesor, rođen u Pančevu 1909. godine. Osnovnu školu pohađao je u svom rodnom mestu, a klasičnu gimnaziju i Filozofski fakultet u Beogradu; postdiplomske studije završio je u Beču i Budimpešti. Radio je kao profesor u gimnazijama u Osijeku, Novom Sadu i Beogradu, a zatim i kao arhivar Istorijskog arhiva Vojvodine i kustos Vojvođanskog muzeja u Novom Sadu; jedno vreme bio je i univerzitetski profesor na Sveučilištu u Zadru. Penziju je dočekao kao savetnik Instituta za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (1976). Bio je aktivni član Matice srpske.

Lokomotive Opšti deo V.Farmakovski, D.Vitas ,sa 278.slika *2564*05-2021 ilustrovana sa 278.slika , lokomotive-tipovi, sklopovi i delovi lokomotive Vladimir Farmakovski , Dušan Vitas autori Izdavač : Zadužbina Luke Trebinjca 1941.g. Povez : tvrd,ćírilica,Stranica: 303.,,ilustrovana sa 278.slika , format: 24,5 x 17,5 cm, težina 650.grama stanje: korice tvrde-vrlo blage promene ,stranice uredne i očuvane maksimalno dobro-nema ispisivanja iz sadržaja: - poglavlja- 1.- Diferencijalna jednačina za kretanje voza 2.-. Vučna sila Lokomotive 3.-Otpori pri kretanju voza 4.-Potrošnja Pare, Vode i Goriva 5.- Voz u Kretanju 6.- Kretanje voza pri Kočenju 7.- Izbor glavnih dimenzija Lokomotive 8.-Parne Lokomotive Visokog Pritiska 9.- Lokomotive sa pomoćnom Parom mašinom i Lokomotive sa posebnim pogonom vratila 10.- Parne Lokomotive bez Vatre 11.- Turbo Lokomotive 12.- Lokomotive `VELOX` 13-Lokomotive sa sabijenim vazduhom 14.-Lokomotive sa Dizelovim Motorima 15.-Računanje vremena vožnje 16.- Dinamika lokomotive 17.- Lokomotive u Krivini 18.- Ekonomika Lokomotive 19.-Ispitivanje Lokomotiva -TABLICE sa glavnim dimenzijama lokomotiva Vladimir Farmakovski (Simbirsk, 21. oktobar 1880 — Beograd, 5. jun 1954) je bio mašinski inženjer, konstruktor lokomotiva, univezitetski profesor, osnivač i upravnik Mašinskog instituta SAN i prvi redovni član Srpske akademije nauka (SAN) iz redova inženjera. Radna biografija Radio je u mornarici, industriji i na železnicama 1906. i 1907, zatim kao konstruktor lokomotiva u Hanomagu (Hanover), pa ponovo na železnicama u Rusiji. U periodu 1909—1920. je bio docent, a potom profesor na Politehničkom institutu u Kijevu. Bio je osnivač a od 1947. i upravnik Mašinskog instituta SANU kao dopisni član, a 1948. je izabran za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! SRPSKI PRAVOSLAVNI NAROD I CRKVA U SARAJEVU u 17. i 18. vijeku , Vladislav Skarić , Državna štamparija Sarajevo 1928. Vladislav Skarić (Sarajevo, 10/22. juni 1869 — Sarajevo, 6. avgust 1943) bio je srpski istoričar i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Rodio se u bogatoj srpskoj trgovačkoj porodici u Sarajevu. Njegov otav Kosta Skarić je bio trgovac duvanom koji se trgovinom obogatio i sagradio jednu od najvećih kuća u Sarajevu toga doba. U toj kući kod hotela Evrope se danas nalazi muzej savremene umjetnosti. U Sarajevu je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije, nakon čega ga otac šalje na školovanje u Sremske Karlovce. Nakon završene Karlovačke gimnazije odlazi na školovanje u Grac gdje je studirao istoriju i geografiju. Po povratku iz Graca je radio kao prvi profesor u Relnoj gimnaziji u Banjaluci, te kao profesor u Srpskoj školi u Sarajevu. Bio je aktivista srpskog narodnog pokreta toga doba, pisao je za srpski časopis Bosanska vila, i bio jedan od osnivača Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva Prosvjeta. Kao istaknutog srpskog intelektualca, austrougarske vlasti ga hapse zajedno sa velikim brojem Srba odmah nakon Vidovdanskog atentata 1914. Prvi svjetski rat je proveo u austrougarskom zatočeništvu. Ubrzo nakon oslobođenja 1919. postaje kustos Zemaljskog muzeja, čiji je bio direktor od 1926. do 1936. godine. Pred Drugi svjetski rat je izvršio popis predmeta Muzeja Stare srpske pravoslavne crkve na Baščaršiji, a 1939. je zajedno sa Đokom Mazalićem i Darinkom Despić otvorio nove prostorije i novu postavku muzeja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti je izabran na Izbornoj skupštini, 18. februara 1935. godine.

Prokletstvo : drama u četiri čina / Andrija Milčinović i Milan Ogrizović ; s prologom A. G. Matoša RETKO!!! U Zagrebu : C. Albrecht, 1907 VII, 72 str. ; 24 cm Prolog: str. III-VII. extra retko, ima po jedan primerak samo u 4 biblioteke u Srbiji knjiga je očuvana kao na slikama, nedostaju originalne korice Ogrizović, Milan, hrvatski književnik (Senj, 12. II. 1877 – Zagreb, 25. VIII. 1923). Studij matematike i klasične filologije završio 1901. na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1904. i doktorirao temom iz filologije. Radio je kao srednjoškolski profesor, lektor i dramaturg u zagrebačkome HNK-u te kao nastavnik na Glumačkoj školi u Zagrebu. Pisao je pjesme, novele, crtice, operna libreta, kazališne i književne kritike, bio je aktivan u kulturnom i političkom životu (pravaški zastupnik u Hrvatskome saboru), a najveći doprinos književnosti hrvatske moderne dao je kao dramatičar. Prva mu je drama Dah, ibsenovskoga nadahnuća, praizvedena u zagrebačkome HNK-u 1901. Poslije se sve više nadahnjivao narodnim pjesništvom i nacionalnom poviješću. Jedan je od najizvođenijih hrvatskih dramatičara, neke su mu drame bile iznimno popularne, osobito Hasanaginica (1909), za koju je dobio i Demetrovu nagradu, a koja se na repertoaru zagrebačkoga HNK-a zadržala desetljećima. Tetralogiju Godina ljubavi (1907) čine jednočinke Proljetno jutro (1903), Ljetno popodne (1904), Jesenje veče (1903) i Zimska noć (1906). Izvedene su mu i drame Banović Strahinja (1912), Objavljenje (1917), Smrt Smail-age Čengića (1919), Vučina (1921), U Bečkom Novom Mjestu (1921) i dr. Više je djela objavio u suradnji s drugim književnicima. S A. Milčinovićem objavio je naturalistički pisanu povijesnu dramu Prokletstvo (1907), koju je cenzura zabranjivala pa je praizvedena tek 1965. U knjizi Tajna vrata (1917) tiskao je sedam novela, objavljivanih u časopisima 1905–17. Teatrološki su vrijedna i njegova djela Pedeset godina hrvatskog kazališta: (1860–1910) (1910) i Hrvatska opera: (1870–1920) (1920). Milan Ogrizović (Senj, 11. veljače 1877. - Zagreb, 25. kolovoza 1923.), hrvatski književnik i političar (Čista stranka prava). Bio je pravoslavne vjere. Završio je klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Predavao je na Klasičnoj gimnaziji u Zagrebu od 1900. do 1906. godine.[1] Osim što je bio profesor, djelovao je kao lektor i dramaturg u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Pisao je pjesme, novele, crtice, operne librete, ali je ponajprije dramski pisac. 1908. je uspio postati zastupnikom kao kandidat na listi Čiste stranke prava.[2] Do Prvoga svjetskog rata bio je lektor u Hrvatskom zemaljskom kazalištu, a poslije profesor glumačke škole. Pisao je pjesme i satire, a najpoznatije su njegove drame `Dah`, `Hasanaginica` i `Prokletstvo`. Povremeno se bavio glazbenom kritikom, a posebnu pozornost posvećivao je operi te je pisao libreta za njih. Autor je tragičnoga igrokaza `Nepoznati` o životu Vatroslava Lisinskog. Baveći se sporadično i književnom kritikom, Ogrizović je najavio dva najveća hrvatska pisca svojega doba: Matoša i Krležu. Njegov sin bio je profesor Bogdan Ogrizović. Milčinović, Andrija, hrvatski književnik (Sisak, 10. XI. 1877 – Zagreb, 28. IX. 1937). Gimnaziju završio u Karlovcu, radio kao učitelj. Dvije je godine studirao dramaturgiju u Hamburgu i Münchenu. Među ostalim, neko je vrijeme bio ravnatelj kazališta u Skoplju i Osijeku. Kao tipičan predstavnik hrvatske moderne pisao je većinom kraće prozne oblike, osobito crtice s elementima simbolizma. Samostalno je izdao tri knjige novela i crtica (Zapisci, 1900; U areni, 1913; Mali ljudi, 1919). Knjigu Pod branom (1903) objavio je sa suprugom Adelom Milčinović, te u nju uvrstio svoju oveću novelu Nejačići, koja psihološkom analizom iscrtava lik tipičnoga hrvatskog intelektualca, iznimna ali unaprijed poražena. Pisao je i kritike iz područja likovnih umjetnosti, književnosti i kazališta. Njegov interes za kazalište kulminira u povijesnoj drami Prokletstvo (1907), nastaloj u koautorstvu s M. Ogrizovićem, koja prikazuje pobunu srednjovjekovnoga zagrebačkoga sudca majstora Tome protiv samovoljne vlasti kaptolskoga klera. Matoš, Antun Gustav

S Vikipedije, slobodne enciklopedije Aleksej Stahanov Stakhanov.JPG Aleksej Stahanov razgovara sa kolegom Puno ime Aleksej Grigorjevič Stahanov Datum rođenja 3. januar 1906. Mesto rođenja Lugovija Ruska Imperija Datum smrti 5. novembar 1977. (71 god.) Mesto smrti Torez Sovjetski Savez Aleksej Grigorjevič Stahanov (rus. Алексе́й Григо́рьевич Стаха́нов; 3. januar 1906 — 5. novembar 1977) je bio sovjetski rudar koji je postao poznat 1935. godine, kada je u jednoj smeni iskopao 102 tone uglja, što je od strane sovjetskih vlasti proglašeno svetskim rekordom. Odmah nakon toga, u SSSR je počeo da se razvija stahanovski pokret, nazvan po njemu. Biografija Stahanov je rođen 3. januara 1906. godine u mestu Lugovija blizu Orela u zapadnoj Rusiji. U svojoj 21. godini počeo je da radi u rudniku Centralna-Irmino u Kadijevki (region Donbas, današnja Ukrajina). Dana 31. avgusta 1935. godine Stahanov je za 5 sati i 45 minuta iskopao 102 tone uglja. Odmah nakon ovoga postao je sovjetski radnički heroj, a ovaj podvig doneo mu je i svetsku slavu. Magazin Tajm je objavio njegovu sliku na naslovnoj strani u broju od 16. decembra 1935. godine.[1] Nakon ovoga, Stahanov je postao student akademije u Moskvi, a po završetku školovanja 1942. postao je direktor rudnika u Karagandi (Kazahstan). Od 1943. do 1957. radio je u Ministarstvu industrije SSSR. Od 1957. pa do penzionisanja 1974. radio je kao rukovodilac (direktor ili inženjer) u državnim rudnicima. Bio je poslanik Vrhovnog Sovjeta SSSR, a dobitnik je više državnih ordena za rad, od kojih su najznačajniji Orden heroja socijalističkog rada i Orden Lenjina. Umro je 5. novembra 1977, a naredne 1978. godine grad Kadijevka u kojem je započeo svoju radnu karijeru dobio je ime po njemu. Taj grad i danas nosi naziv Stahanov. Stahanovski pokret Glavni članak: Stahanovci Po imenu Alekseja Stahanova nazvan je čitav jedan pokret koji se razvio u Sovjetskom Savezu nakon njegovog podviga. Ovaj stahanovski pokret je bio pokret za povećanje radnih rezultata, za povećanje proizvodnje i uvođenje inovacija u socijalističkoj proizvodnji. Zbog velikih materijalnih stimulacija koje je davala sovjetska država pokret se veoma brzo razvio u svim sferama privredne i industrijske delatnosti. Najpoznatiji stahanovci bili su: Paša Angelina (poljoprivreda), Aleksandar Busigin (automobilska industrija), sestre Vinogradov (tekstilna industrija), Peter Krivonos (železnički saobraćaj) i mnogi drugi. Ovaj pokret je u kasnijim vremenima kritikovan kao propagandni manevar SSSR, zato što po tim kritičarima dobri rezultati u proizvodnji nisu mogli biti postignuti samo revnošću radnika. Zapravo, njihovo mišljenje je da gde god su radnici dobili kvalitetnu i savremenu opremu, tu su i postignuti najbolji rezultati. Osporavanje rekorda Takođe i rekord Alekseja Stahanova je osporavan. Naime, po nekim svedočanstvima utvrđeno je da je Stahanov imao logističku pomoć prilikom kopanja uglja i da je sve urađeno u režiji sovjetske države, tj. Komunističke partije da bi se podigao moral sovjetskih radnika. Naime, tajna je bila u tome što je Stahanov imao zadatak samo da kopa, a drugi rudari su postavljali potporne skele na koje se ugalj izbacivao. Posao postavljanja potpornih skela rudari su ranije sami obavljali, tako da je Stahanov dobivši korisnu logistiku, mogao kontinurano da radi sa svojom pneumatskom bušilicom. Stahanovci u drugim zemljama Stahanovizam danas označuje udarnog radnika. Stahanovljev rekord je izazvao pravu pomamu u drugim socijalističkim zemljama. Naročito je posle Drugog svetskog rata bio popularizovan ovaj način rada. Najpoznatiji poljski stahanovac bio je Vinsent Pstrovski, a u SFRJ su to bili Arif Heralić i Alija Sirotanović. Neostahanovizam Neostahanovizmom možemo slobodno nazvati sva nastojanja modernih kapitalističkih preduzeća da materijalnom stimulacijom motivišu radnike na kvalitetniji i kvantitatativniji rad. Kao što je dobro poznato, u mnogim većim prehrambenim lancima, kao što je npr. Mek Donalds, srećemo zaposlenog kome na grudima stoji oznaka „radnik meseca“. Dakle, ta osoba će za svoj pojačani i produktivan rad tokom prethodnog meseca dobiti nagradu u vidu novčanih ili drugih materijalnih dobara. edicija SAVREMENA KNJIGA `BELI MEDVED` Beograd 1940 džepni format retko u ponudi MAJ.21/10

Каменко Суботић: МОРСКИ ГАЛЕБ Штампарија ЗАСТАВА, Нови Сад, 1927(1926?) год. Меки повез, 99 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама. ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ `Др Каменко Суботић (Вуковар, 9. септембар 1870 — Нови Сад, 14. октобар 1932) био је српски књижевник, новинар, историчар и библиотекар. Студирао је на Филозофском факултету у Загребу, Прагу и Грацу, где је и докторирао. радио у библиотекама и Царском архиву у Бечу (1895-1896). Од младости се бавио новинарством. У Загребу уређивао Омладину (1894-1895), а током студија у Прагу издавао је Српско цвеће (1904-1905). У периоду 1904-1906. године уређивао забавни месечник Илустровани гласник, испрва у Прагу, а потом у Новом Саду. Из Чешке се преселио у Нови Сад 1905. године. За кратко време покренуо два листа: Новости (1905-1906) и Новосадске новине (март-септембар 1907). У октобру 1907. прелази у Београд, где је сарађивао у Београдским новинама и био дописник немачких (Die Zeit, Wochige Zeitung) и чешких (Lidové noviny, Národní politika) листова. У Војводину се враћа 1912. године. За време Балканских ратова објављивао Илустровану ратну хронику. Потом сарађује са листом радикалских дисидената Српство и оснива Српски свет (1913-1914). Након завршетка Првог светског рата био је један од обновитеља и организатора Српског народног позоришта у Новом Саду. У овој установи обављао је дужност драматурга, секретара (у два наврата, 1918-1919. и 1925-1926.) и председника (1924-1925.) Друштва за СНП. Од 1920. до 1922. уређивао је недељни лист Дунав, у кoме је као дисидент Радикалне странке заступао идеје Стојана Протића о државном уређењу. Последњу деценију живота провео на функцији библиотекара Матице српске (1922-1932). Обављао је и послове секретара Матичиног Књижевног и Научног одељења, а 1923. му је поверено уређивање 101. књиге Летописа Матице српске. Као библиотекар покренуо је Културни пресбиро, обавештавајући јавност о културним догађањима у Војводини, а нарочито у Матици српској.`

Kao na slikama Prvo izdanje Sibe (Josip) Miličić (Brusje, Hvar 3. april 1886.[1] — Bari, Italija 1944) bio je srpski književnik i književni kritičar. Biografija[uredi | uredi izvor] Sibe Miličić rođen je kao Josip Miličić 1886. godine na Hvaru. Studirao je romanistiku i slavistiku na univerzitetima u Beču, Firenci, Rimu i Parizu. Na studijama u Beču prihvatio je ideju o Srbiji kao jugoslavenskom Pijemontu i postao unitarista. Po završetku studija u privatnim školama u Firenzi, Rimu i Parizu proučavao je slikarstvo. Od 1913. godine gimnazijski je nastavnik u Srbiji. U Prvom svetskom ratu ordonans je među srpskim dobrovoljcima prvo u Srbiji a potom u Rusiji. Priključio se grupi srpskih pisaca okupljenih oko Zabavnika, na Krfu (1917—1918), zajedno sa Vladimirom Čerinom i Tinom Ujevićem. Posle nacističkog bombardovanja Roterdama 1939. godine gde je radio u konzulatu Kraljevine Jugoslavije vraća se u Zagreb gde objavljuje knjigu pjesama `Apokalipsa`. Rat provodi na Hvaru, a posle pada Italije 1943. godine odlazi u partizane. Prebacuju ga u Bari, gđe se već nalaze brojni intelektualci iz Dalmacije (Vladimir Nazor, Jure Kaštelan i drugi). Početkom 1945. na povratku iz Barija na Vis tokom noći nestao je s broda. [2] Miličić je autor manifesta književnog pokreta kosmizam pod naslovom Jedan izvod koji bi mogao da bude program (1920). Pored toga, pisao je pesme, pripovetke i romane. Svoje radove objavljivao je često i u velikom broju listova i časopisa, kao što su: Pijemont, Srpski književni glasnik, Delo, Politika, Zabavnik, Jugoslavija, Književne novosti, Dan, Misao, Republika, Budućnost, Tribuna, Kritika, Epoha, Revi, Savremenik, Novo doba, Vijenac, Almanah Branka Radičevića,, Vreme, Pravda, Život i rad, Volja, Reč i slika i mnogim drugim. Dela[uredi | uredi izvor] Objavio je sledeće zbirke pesama: Pjesme (Beč, 1906) 10 pjesama o don Juanu (Beč, 1912) Treća knjiga pjesama (1914) Knjiga radosti (1920) Knjiga večnosti (1922) Moje selo Brusje (1936) Deset partizanskih pjesama (Bari, 1944)[3][4]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Isidor Bajić (Kula, 16. avgust 1878 — Novi Sad, 15. septembar 1915) bio je srpski kompozitor, učitelj, pedagog, melograf i izdavač. Osnovao je i bio prvi direktor Muzičke škole u Novom Sadu, jedne od prvih takvih institucija na tlu Vojvodine. Biografija Bista u školskom dvorištu u Kuli Gimnaziju je završio u Novom Sadu, a diplomirao je na Muzičkoj akademiji u Budimpešti. Od 1901. do 1915. godine radio je u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (danas gimnazija Jovan Jovanović Zmaj) kao učitelj pevanja i pojanja, dirigent učeničkih horova, gudačkog i tamburaškog orkestra, hora SZPD Neven i organizator Svetosavskih beseda. Pomagao je darovitim učenicima u njihovim prvim kompozitorskim koracima. Kao rezultat Bajićevog pedagoškog rada nastao je Projekat za promenu učenja pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji (1912). Osnovao je muzičku školu u Novom Sadu, 17. oktobra 1909. godine, posle Škole pjenija Aleksandra Morfidisa-Nisisa, prvu instituciju toga tipa na tlu Vojvodine (Srbija).[1] U skoro svim periodičnim časopisima i dnevnoj štampi toga vremena (Brankovo kolo, Letopis Matice srpske, Zastava, Sloga) objavljivao je tekstove iz oblasti muzike i muzičke pedagogije (Pevanje kao pedagoško sredstvo i korist njegova, Kako treba učiti muziku u preparandiji i bogosloviji, Naše crkveno pojanje i druge). Niz članaka o Savezu srpskih pevačkih društava prouzrokovali su oštru javnu polemiku sa Petrom Konjovićem. Pokrenuo je notnu ediciju Srpska muzička biblioteka i časopis Srpski muzički list (u istoriji srpskog izdavaštva, hronološki treći muzički list u Srba). Napisao je i objavio dva udžbenika: Klavir i učenje klavira (1901) i Teorija pravilnog notnog pevanja (1904).[2] Zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima sa pevanjem i u operi Knez Ivo od Semberije. Srpsko crkveno pojanje je upoređivao sa pojanjem drugih naroda na putovanju za Hilandar sa horom karlovačkih bogoslova u leto 1911. godine. Obraćao se lično Lukijanu Bogdanoviću, pravoslavnom episkopu budimskom, u vezi sa predlogom za redigovanje srpskog crkvenog pojanja (1907).

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje, prvo potpuno izdanje, B.m, b.g (anonimno izdata), meki originalni povez stanje vrlo dobro: rikna kao na slici, na četiri stranice s početka knjige uredno podvučeno nekoliko rečenica (v. sliku), ne smeta čitanju Ova knjiga je bila zabranjena i izdavana je samo po odobrenju upravnika biblioteke. Kako je navedeno na predlistu „Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove ’Nove klase’ na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` Autor - osoba Đilas, Milovan, 1911-1995 = Đilas, Milovan, 1911-1995 Naslov Nova klasa i anatomija jednog morala / Milovan Đilas Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja [s. l. : s. n., s. a.] Napomene `Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove `Nove klase` na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` --> poleđ. nasl. lista. Predmetne odrednice Komunizam Politički sistemi -- Socijalističke države Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 – Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti – đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime. Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906–1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914–1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921–1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871–1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice. Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas. U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948–2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921–1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava. U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju, pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (tj. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi – cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti. U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje. Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin. Bibliografija Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: „Nova klasa“, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga „Nova klasa“ je od strane „Njujork Tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX. veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute. KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Prvo izdanje druge knjige Žarka Vasiljevića. Izuzetno retko. Solidno očuvano, kompaktna, ima dva pečata gimnazije i biblioteke na prve dve stranice. Autor - osoba Vasiljević, Žarko, 1892-1946 = Vasiljević, Žarko, 1892-1946 Naslov Minijature / Žarko Vasiljević Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1924 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Raskrsnice, 1924 (Beograd : `Jugoslavija`) Fizički opis 23 str. ; 15 cm (Broš.) Napomene Kor. nasl. ŽARKO VASILJEVIĆ (Bela Crkva, 7. 5. 1892 – Novi Sad, 19. 9. 1946). Žarko Vasiljević, srpski pesnik, dramaturg i reditelj, hroničar raspričanog, ironičnog lirskog tona. „Niko ni pre ni posle njega nije lirski autentično overio toponime i sudbine Novog Sada i drugih istorijskih naših gradova (Sombor, Bela Crkva), i niko, kao on, vremenu pomračene evropske savesti, nije nagovestio holokaust i zle datume nacističkih orgija.“ Bio je prvi posleratni upravnik pozorišta u Novom Sadu. Pozorište je obnovljeno pod imenom Vojvođansko narodno pozorište, pod kojim će raditi sve do 1951, kada mu se vraća ime Srpsko narodno pozorište. Prometej pre dve decenije objavio knjigu izabranih pesama Žarka Vasiljevića „Na uglu gde Zlatna greda preseca sokak Hlebarski“, sa predgovorom Draška Ređepa. Žarko Vasiljević sahranjen je na Almaškom groblju u Novom Sadu. ... [Društvo književnika Vojvodine] * * * „Umereni modernizam, blizak orijentaciji neoromantičara, ispoljili su vojvođanski pesnici Nenad Mitrov i Žarko Vasiljević. Vršnjaci prve modernističke generacije, oni se javljaju sasvim retko u manifestacijama modernista, a svoju pravu književnu zrelost dostižu znatno kasnije, na izmaku modernizma ili u postmodernističkom periodu. ... Žarko Vasiljević (1892–1946), iz porodice glumca, i sam pozorišni radnik, pred smrt upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, prešao je u svom razvoju put od umerenog, u biti epigonskog modernizma do poezije okrenute stvarnosti. Pravi svoj izraz našao je u pesničkom ciklusu o građanskoj Vojvodini ostvarenom osobenim poetskim realizmom. Na njemu je radio od 1936. do smrti. Pesme u dugim stihovima, čiji je slobodni ritam stalno na rubu prelaza u prozni izraz, izgledaju kao fragmenti jedinstvenog epa o Vojvodini, o njenim iluzijama i mitovima, o životu njenih građana koji teče u skladu s gotovim, unapred datim formulama, eposa ispevanog običnim, razgovornim, ponekad namerno suvoparnim jezikom, usporenog, monotonog ritma.“ [Jovan Deretić] Dela: Šaputanja, Beograd 1924; Minijature, Beograd 1924; Bol ulice, u: Tri prema jedan za poeziju (sa M. Leskovcem, D. Mikićem i N. Mitrovim), Novi Sad 1934; Zapisi o Srbiji, Novi Sad 1946; Lirski zapisi, Novi Sad 1949; Na uglu gde Zlatna greda preseca sokak Hlebarski, Novi Sad 1971; Pesme, Novi Sad 1976. KC (K)

U dobrom stanju, 1. izdanje sa posvetom autora Zvezdani hlad / Janko Tufegdžić ; [naslovni list radio St. Čalić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1929 Izdavanje i proizvodnja [S. l.] : Književni polet, 1929 (Ruma : Štamparija Emila St. Pušića) Fizički opis 44 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Čalić, Stevan, 1892-1943 = Čalić, Stevan, 1892-1943 Tufegdžić, Janko, 1907-1944 = Tufegdžić, Janko, 1907-1944 *** Janko Tufegdžić izgubio se u bespućima i bludnjama. To nisu bespuća i bludnje iz prve njegove knjižice pesama, koju je objavio 1928, u Beogradu (Bespuća i bludnje), pošto je tek jedva prevalio dvadeset godina (Tufegdžić je rođen 1907), i sa rečima Miloša Crnjanskog, na prvoj stranici: »A mir, sve je mir, kad raspem što je bilo / i prislonim glavu na ono što me čeka «. To su bespuća i bludnje zemlje ubistva i krađe, čije jezivo buđenje je ovaj pesnik, u samo predvečerje valpurgijske noći fašizma, naslutio, sa jezom: Zemlia ubistva, zemlja krađe i paljevine se budi. (Zdravica), ali koja zemlja je, u tom jezomornom svom buđenju, odnela i njega samoga: za vreme rata i revolucije, Janko Tufegdžić , koji je 1938. pokušao sa radnicima i seljacima Španije i sveta da oplače smrt Garsije Lorke, našao se u odredima kontrarevolucije Draže Mihailovića. Kao šef propagande Cersko-majevičke grupe korpusa, uređivao je (od proleća 1941) šapirografisane listove Glas Cera i Uljez: koji su četničko klanje srpskih rodoljuba l komunista u Mačvi pratili stihovanjem parole »naše vreme ide« i obećanjem klanja »od Nemca pa sve do Hrvata«: »Naše vreme ide, I već kuca na vrata: I klaćemo, od Nemca, pa sve do Hrvata«. (...) U tome »smušeniju« svi su izvori poslednje Tufegdžićeve poezije; ali u njemu su i sva njena ograničenja . U njemu je ona nerazgovetnost, ali i ona dvosmislenost koje je, kao nekakvo kolebanje, nepogrešno osetio Đorđe Jovanović, prikazujući Nevidjive bitke: » Čim Tufegdžić pokuša da ukaže na snage kojim želi da prevaziđe svoje malaksalosti, pesnički je daleko manje ubedljiv ili je čak sasvim neubedljiv. Jer on te snage oseća veoma mutno, shvata ih veoma neodređeno. Daleko sam od pomisli da prebacim Tufegdžiću što peva o narodu srpskom i o Srbiji, ali hoću i moram da istaknem da u Tufegdžićevim stihovima i srpski narod i Srbija veoma često postoje samo u rečima čiji je smisao u najmanju ruku dvosmislen. Kada Tufegdžić peva o Srbiji ne oseća se jasno kojoj se Srbiji obraća: da li ,Srbiji` Dragiše Vasića ili pravoj Srbiji? Izjasniti se protiv ‘zlih volšebnika`, istaći da se ne srne pasti za tuđe nego za svoje snove, ne može da deluje ubedljivo, ni poetski ni na ma koji drugi način, jer u Tufegdžićevim stihovima su i ,zli volšebnici` i ,svoji snovi` toliko nerazgovetni da se sa sigurnošću ne srne poverovati da li se zaista radi o pravim našim snovima. I kao pesnik i kao Srbin J anko Tufegdžić je dužan da se otarasi ove dvosmislenosti. Desi li se da, svesno ili ne, pođe za ,zlim volšebnicima`, neće biti ni dobar Srbin, ni pesnik uopšte. Volimo Srbiju, ali je baš zato branimo i lečimo od šovinističkih nakaznosti kojim neki hoće da je unakarade i zagade! « - To su reči opomene, ali to su i proročanske reči; nije bila potrebna ni godina dana pa da one budu potvrđene , jezivo (jer u Tufegdžiću je bilo pesnika): kao da ih uopšte nije ni čuo, ovaj bludni sin koji je sanjao da bude dobar kao cvet na ivici ponora, ali koji je govorio samim glasom ponora tradicionalizma o »zatrovanoj krvi« i »odrođavanju«, u »noć ( ... ) mrtvijeh ura« našao se na strani »zlih volšebnika«, - na strani koljačke » `Srbije` Dragiše Vasića«. - Radomir Konstantinović, Biće i jezik **** Janko Tufegdžić (Šabac, 1907 – novembar 1944) bio je srpski i jugoslovenski književnik i novinar, profesor jugoslovenske književnosti, rezervni pešadijski kapetan II klase Jugoslovenske vojske i šef propagandnog odseka Cersko-majevičke grupe korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Rođen je 1907. godine u Šapcu, kao sin badovinačkog sveštenika Dragolјuba Tufegdžića i Perside Veselinović, kćerke književnika Janka Veselinovića, pisca kultnog istorijskog romana Hajduk Stanko. Završio je studije jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Primlјen je u Udruženje srpskih književnika 1928. godine. Iste godine, izlazi i njegova prva zbirka pesama pod nazivom Bespuća i bludnje. Već naredne godine, izlazi i njegova druga zbirka pesama Zvezdani hlad. Radio je kao novinar lista Pravda do 1938. godine, a bio je i urednik Ošišanog ježa i stalni dopisnik Politike. Sprijatelјio se sa Milošem Crnjanskim u vreme sukoba sa književnom levicom, koji je vodio preko časopisa Ideje. ****