ŽAN KAZNEV SOCIOLOGIJA RADIO-TELEVIZIJE BIGZ BEOGRAD 1976 BIBLIOTEKA MISAO I DILEME Predgovor RATKO BOŽOVIĆ ............................................................ Broš Latinica 145 strana NEKORIŠĆENO

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Oto Merin - Hans Hajnc Stukensmit ... Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije.[1] Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda.[2] Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku - onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu).[3] Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije.[4] Glavni članak: Treći program Radio Beograda Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković.[5] Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu.[6] Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju[3] od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo.[7] Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922-1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Kornvol - Kenjon - Kregel - Ajhner - Balcezan - Pajper - Slavinjski - Frojd - Zizek ... Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije.[1] Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda.[2] Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku - onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu).[3] Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije.[4] Glavni članak: Treći program Radio Beograda Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković.[5] Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu.[6] Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju[3] od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo.[7] Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922-1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević.

Povez: meki Izdavač: Radio B92, Beograd Godina izdanja: 1995 Obim: 80 Stanje: odlično

HRISTOS I PSI VIDOSAV STEVANOVIĆ RADIO B 92 BEOGRAD 1994 APATRIDI Broš Latinica 165 stranice

BRANKO MILANOVIĆ PROTIV NACIZMA RADIO B92 BEOGRAD 2014 APATRIDI a) JUGOSLAVIJA - POLITIČKE PRILIKE .................................................................. LATINICA B R O Š 21 CM 171 STRANICA ODLIČNO dsp17

Britain Advances Ratno izdanje Izdavac - Longmans Green Godina - 1943. BBC Radio, Ratna propaganda Knjiga u dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,ilustracije,format 21 cm,32 str. (66)

Izdavač: Radio Beograd 1970. odlično očuvana 464 str. Neki od naslova: Između logike, matematike i tehnike Odgovori Markuzeu Ulrih Homes Izazov razumu Alfred Šmit Egzistencijalna ontologija i istroijski materijalizam Herberta Markuzea Teodor Adorno Disonance Mikel Difrem Poetsko...

Милета Јакшић: ПЕСМЕ Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, Београд, 1922.год. Тврди повез, 194 стране, ћирилица. Врло пристојно очувано, уз потпис на предлисту. `Милета Јакшић (Српска Црња, 29. март 1863 — Београд, 8. новембар 1935) је био православни свештеник и српски песник. Милета Јакшић, синовац Ђуре Јакшића, потиче из банатске свештеничке породице. Деда Дионисије и отац Јован су били свештеници у Српској Црњи. Мајка Емилија је умрла кад је имао 7 година. Основну школу је завршио у Српској Црњи, па га је отац уписао у Велику српску гимназију у Новом Саду, коју је похађао од 1880. до 1889. године. Осми разред и матуру је завршио у Осијеку школске 1888/89. године. Од следеће, 1899, учио је богословију у Карловцима, и тада је био подпредседник па председник књижевног богословског друштва `Слога`. Када је завршио богословију 1893. године, уписао се на Филозофски факултет у Бечу, на коме је кратко време слушао професора Јагића, Минора и друге, али је факултет убрзо напустио због материјалних разлога. Конкурисао је безуспешно јуна 1894. године за место ђакона, у Великом Бечкереку. Радио је од 1896. до 1899. године као наставник монашке школе у Хопову у којој је предавао српски језик, историју и хомеолитику. Сам себе је назвао Ленски из (Х)Опова, док је писао стихове живећи на Фрушкој Гори. После укидања монашке школе боравио је у Црњи од 1899. до 1901, па је тражећи ново запослење, из Црње отишао и Темишвар, на дужност конзисторијалног подбележника, где је радио од 1901 до 1903. године. У Темишвару није остао дуго, па се 1904. године вратио у Црњу, примио као помоћник парохију преминулог оца. Потврђен је за црњанског пароха 1907. године и ту остао до 1920. године. За време балканских ратова је скупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст, због чега је 1915. године осуђен на 15 дана затвора. После рата 1919. године напустио је свештенички позив и отишао у Нови Сад, где је радио као библиотекар Матице српске. Маја 1921. године постављен је за суплента катихету у новосадској Мушкој гимназији. Као народни посланик демократа, иступио је јуна 1921. године из Демократске странке, и пришао режиму. Био је то велики идеолошки заокрет, јер је он од 1907. године уз Васу Стајића предњачио међу `кикиндским демократама`, окупљених око листа `Српског гласа`. Почетком 1922. године након што је поднео оставку Матици српској, отишао у Београд, где је радио као секретар Министарства социјалне политике. У Новом Саду је 1928. године склопио грађански брак са Вршчанком Зорком Андрејевић, тада учитељицом у Кларији, у Банату. Са њом је имао ћерку Емилију (1949. године трагично погинула у саобраћајној несрећи). Јакшић је по молби 1923. године пензионисан. Примљена је трочлана породица Јакшић за члана београдске Општине, марта 1932. године. У Београду је живео повучено, готово сиромашки, са породицом, далеко од очију јавности. Болујући од шећерне болести остао је у Београду до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу у гробници свог стрица, а 1970. године је постављена плоча на родној кући у Српској Црњи.`

DVA ZLOČINA HORHE IBARGUENGOITIA PLATO B e o g r a d 2 O O 3 `SAVREMENA PROZA` 46 HORHE IBARGUENGOITIA (1928-1983) Meksički savremeni književnik i dramaturg. Početkom oktobra 1983. dok je radio na romanu `Isabel`, dobio je poziv da učestvuje na susretu pisaca u Kolumbiji. Nerado je pristao da prekine rad na knjizi. Dana 27. novembra 1983. godine svet je saznao da je pisac poginuo u avionskoj nesreći na letu Meksiko - Bogota. Sahranjen je u Parizu gde je živeo od 1979. godine........... ............................................................ Broš Latinica 1 8 3 stranice NEKORIŠĆENO

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zagreb 1943 god. Tvrd povez. 257 str. Ilustrovano Rafael, pravog imena Raffaello Santi da Urbino, bio je talijanski slikar i arhitekt Visoke renesanse. Bio je učenik kod svog oca zlatara i kipala Giovannija Santija. U početku slika svoje prve Bogorodice, a dolaskom u Firencu na njega utječu toskanski majstori, te radi velike oltarne slike Bogorodice s djetetom, djelomice u pejzažnim ambijentima. U Rimu je boravio u službi papa i oslikao je tri odaje u Vatikanu freskama s povijesnim, mitološkim, alegorijskim i biblijskim temama. Kao graditelj je sljedbenik kasnog Bramanteova stila, a bio je upravitelj gradnje bazilike Sv. Petra. U Rafaelovu slikarskom djelu došao je do punog izražaja duh visoke renesanse sa svojim zanosom za klasičnu harmoniju i idealnu ljepotu. Kao objektivna vrijednost u slikarskoj umjetnosti ostaju čistoća njegovih crteža, jasnoća kompozicije, vedrina kolorita i neposredna ljudska realizacija portreta. Rafael je izvršio golem utjecaj na svoje učenike i suradnike. Njegov crtež i kompozicija bili su uzor mnoštvu njegovih sljedbenika. Od jeseni 1504. Rafael boravi i radi u Firenci na svojim prvim slikama. Tu se upoznaje sa radovima ondašnjih slikara, Leonarda da Vincija, Andree del Sarta, Michelangela i Fra Bartolomea. U Firencu je došao sa namjerom da ostane nekoliko mjeseci i da prostudira radove tih slikara, međutim tu ostaje četiri godine i 21. travnja 1508. potpisuje pismo koje je poslao svom stricu sa `Rafaelo. Slikar u Firenci`. U međuvremenu boravi na kratko u svom rodnom mjestu Urbino i u Perugiji. U tom vremenu nastaju njegove poznate slike o majci `Božijoj`; Madonna u zelenom (1505, Sveta Obitelj (1507), Vjenčanje Djevice (1504.). Rimsko doba Portet Pape Julija II., 1512., ulje na platnu, 63 × 40 cm, palača Pitti, Firenca. Krajem 1508. po preporuci Bramantesa Rafael dobija poziv od pape Julija II. da dođe u Rim da bi ukrasio privatne odaje sa freskama u Vatikanu. Glavni članak: Rafaelove sobe U Rimu dobija nalog za nalogom od pape, da freskama uljepša tri sale (Stance). Devet godina je radio na te tri Stanze u Vatikanu: 1509. - 1511. u tom vremenu je radio na prvoj sali Stanza della Segnatura 1511. - 1514. Stanza d`Eliodoro 1514. - 1517. Stanza dell`Incendio di Borgo Godine 1511. Rafael upoznaje Michelangela koji je radio strop poznate Sikstinske kapele. Kroz poznanstvo sa Sebastijanom del Piombom, koji je također u to vrijeme radio u Rimu, Rafael se upoznaje sa venecijanskim slikarstvom. Kod svih fresaka koje je Rafael uradio za Vatikan, pomagali su mu učenici iz njegove radionice kao i ostali radnici koje je on angažovao. Kod programa za Sala di Constantino za koju je Rafael napravio idejnu skicu očigledno je malo figura koje je on lično svojom rukom nacrtao, dalje izvođenje preuzeli su njegovi učenici od 1520. do 1524. Giulio Romano i Giovanni Francesco Penni. Tokom radova na stancama umire papa Julije II. 21. veljače 1513. i Giovanni de Medici dolazi kao papa Lav X. na prijestolje 11. ožujka. I novi papa je također bio privržen Rafaelu i nakon smrti Bramantea 11. ožujka 1514. proglašen je za nasljednika, i već 1. travnja te iste godine Rafael postaje arhitekt i izvođač radova. Godine 1515. postaje konzervator antičkih monumenata u Rimu, a pri tom ga podržava njegov prijatelj Baldasare Kasfiglione, u studenom te godine kupuje Rafaelo kuću u Borgo. Dana 20. travnja 1519. su prvih sedam tepiha koji su u Flamenskoj tkani, okačeni na zidove u `Sikstinskoj Kapeli`. Na veliki petak, 6. travnja 1520. u 37. godini života Rafael umire od neprekidne visoke temperature. Pogreb je izvršen sljedećeg dana uz veliku počast, a sahranjen je u Panteonu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasična hronika kineske filozofske misli od trećeg milenijuma do 20. veka. Od kraljeva mudraca drevne Kine do rušenja najstarijeg monarhijskog sistema na svetu 1911. godine, kineska filozofija je evoluirala i uticala na škole mišljenja širom sveta. Pristupačnim glasom, Kratka istorija kineske filozofije jasno osvetljava konfucijanizam, taoizam, mohizam, Jin-Jang i drugo. Za one koje zanima filozofija ili azijske studije, ovo je savršen prozor u drevnu i modernu kinesku ideologiju. Feng Jou-lan (kin. 冯友兰, pin. Féng Yǒulán), nadimak Dž’-šeng (kin. 芝生, pin. Zhīshēng), rođen 4. decembra 1895. godine, umro 26. novembra 1990. godine. Kineski filozof i istoričar filozofije. Feng Jou-lan se rodio 4. decembra 1895. godine, u mestu Tang-h’ u današnjoj kineskoj provinciji Henan. Studirao je filozofiju na Šangajskom i Pekinškom univerzitetu. Diplomirao je 1918. godine, a potom je otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kolumbija doktorirao 1923. godine. Po povratku u Kinu radio je na nekoliko univerziteta (Džuang-džou, Guang-dung te Jen-đing i Ćing-hua u Pekingu). Na Ćing-hua univerzitetu je radio od 1928. do 1952. kao profesor filozofije i šef katedre za filozofiju. Po izbijanju Kinesko-japanskog rata studenti i osoblje Pekinškog univerziteta odlaze iz Pekinga i formiraju Privremeni univerzitet Čang-ša u Heng-šanu, a zatim Jugozapadni pridruženi unverzitet u Kun-mingu. Kada su se univerziteti vratili u Peking 1946. godine, Feng je ponovo otišao u SAD. U Americi je radio kao gostujući profesor na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kada se završio građanski rat i komunisti došli na vlast, Feng se vratio u Kinu. Bio je simpatizer komunista, njegovi lični politički stavovi bili su uveliko socijalistički, i počeo je da proučava marksizam-lenjinizam. Međutim, sredinom pedesetih godina, pa do Maove smrti, vlasti su napadale njegov rad, i bio je prinuđen da se odrekne nekih svojih dela, a druga, uključujući i svoju Istoriju kineske filozofije da prepravi da se uklope u idejne okvire Kulturne revolucije. Uprkos tome, Feng nije napuštao Kinu, i posle puno mukotrpnog rada doživeo je slabljenje cenzure nad svojim radovima i povratak određenog stepena slobode za svoj rad. Od 1952. godine, radio je i kao član komiteta Odseka za društvene nauke Kineske akademije nauka, član komiteta Svekineskog političkog saveta na drugom, trećem i četvrtom zasedanju, član stalnog komiteta na petom zasedanju konferencije Politčkog saveta kineskog naroda i delegat na četvrtom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Umro je 26. novembra 1990. godine u Pekingu. Filozofija Njegovo najpoznatije delo je Istorija kineske filozofije (1934). U njemu je primenio zapadnjački pristup na kinesku filozofiju, i tako stvorio standard za sva buduća proučavanja iz te oblasti. Za formiranje njegove filozofije presudna je bila neo-konfučijanska metafizika XII veka, i uticaj njegovog prvog profesora iz SAD, Džona Djuia, koji je bio predstavnik pragmatičarskog pravca. Fengova se filozofija temelji na kineskoj metafizici, koju je on dalje razvio i analizirao koristeći metode zapadnjačke logike. Na osnovu toga, on je izgradio svoj sistem racionalnog neo-konfučijanizma koji se temelji na logici, što mu je omogućilo da pruži uvid ne samo u prirodu morala, već i u strukturu ljudskog moralnog razvoja. Bibliografija Istorija kineske filozofije, 1934. (中国哲学史, pinjin: Zhōngguó zhéxuéshǐ) Novi racionalizam, 1939. (新理学, pinjin: Xīn lǐxué) Novo razmatranje ljudske prirode (新原人, pinjin: Xīn yuán rén) Novo razumevanje reči, 1946. (新知言, pinjin: Xīn zhī yán) Duh kineske filozofije, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, preveo E. R. Hjuz) Novo razmatranje prirode Puta (新原道, pinjin: Xīn yuán Dào)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasična hronika kineske filozofske misli od trećeg milenijuma do 20. veka. Od kraljeva mudraca drevne Kine do rušenja najstarijeg monarhijskog sistema na svetu 1911. godine, kineska filozofija je evoluirala i uticala na škole mišljenja širom sveta. Pristupačnim glasom, Kratka istorija kineske filozofije jasno osvetljava konfucijanizam, taoizam, mohizam, Jin-Jang i drugo. Za one koje zanima filozofija ili azijske studije, ovo je savršen prozor u drevnu i modernu kinesku ideologiju. Feng Jou-lan (kin. 冯友兰, pin. Féng Yǒulán), nadimak Dž’-šeng (kin. 芝生, pin. Zhīshēng), rođen 4. decembra 1895. godine, umro 26. novembra 1990. godine. Kineski filozof i istoričar filozofije. Feng Jou-lan se rodio 4. decembra 1895. godine, u mestu Tang-h’ u današnjoj kineskoj provinciji Henan. Studirao je filozofiju na Šangajskom i Pekinškom univerzitetu. Diplomirao je 1918. godine, a potom je otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kolumbija doktorirao 1923. godine. Po povratku u Kinu radio je na nekoliko univerziteta (Džuang-džou, Guang-dung te Jen-đing i Ćing-hua u Pekingu). Na Ćing-hua univerzitetu je radio od 1928. do 1952. kao profesor filozofije i šef katedre za filozofiju. Po izbijanju Kinesko-japanskog rata studenti i osoblje Pekinškog univerziteta odlaze iz Pekinga i formiraju Privremeni univerzitet Čang-ša u Heng-šanu, a zatim Jugozapadni pridruženi unverzitet u Kun-mingu. Kada su se univerziteti vratili u Peking 1946. godine, Feng je ponovo otišao u SAD. U Americi je radio kao gostujući profesor na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kada se završio građanski rat i komunisti došli na vlast, Feng se vratio u Kinu. Bio je simpatizer komunista, njegovi lični politički stavovi bili su uveliko socijalistički, i počeo je da proučava marksizam-lenjinizam. Međutim, sredinom pedesetih godina, pa do Maove smrti, vlasti su napadale njegov rad, i bio je prinuđen da se odrekne nekih svojih dela, a druga, uključujući i svoju Istoriju kineske filozofije da prepravi da se uklope u idejne okvire Kulturne revolucije. Uprkos tome, Feng nije napuštao Kinu, i posle puno mukotrpnog rada doživeo je slabljenje cenzure nad svojim radovima i povratak određenog stepena slobode za svoj rad. Od 1952. godine, radio je i kao član komiteta Odseka za društvene nauke Kineske akademije nauka, član komiteta Svekineskog političkog saveta na drugom, trećem i četvrtom zasedanju, član stalnog komiteta na petom zasedanju konferencije Politčkog saveta kineskog naroda i delegat na četvrtom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Umro je 26. novembra 1990. godine u Pekingu. Filozofija Njegovo najpoznatije delo je Istorija kineske filozofije (1934). U njemu je primenio zapadnjački pristup na kinesku filozofiju, i tako stvorio standard za sva buduća proučavanja iz te oblasti. Za formiranje njegove filozofije presudna je bila neo-konfučijanska metafizika XII veka, i uticaj njegovog prvog profesora iz SAD, Džona Djuia, koji je bio predstavnik pragmatičarskog pravca. Fengova se filozofija temelji na kineskoj metafizici, koju je on dalje razvio i analizirao koristeći metode zapadnjačke logike. Na osnovu toga, on je izgradio svoj sistem racionalnog neo-konfučijanizma koji se temelji na logici, što mu je omogućilo da pruži uvid ne samo u prirodu morala, već i u strukturu ljudskog moralnog razvoja. Bibliografija Istorija kineske filozofije, 1934. (中国哲学史, pinjin: Zhōngguó zhéxuéshǐ) Novi racionalizam, 1939. (新理学, pinjin: Xīn lǐxué) Novo razmatranje ljudske prirode (新原人, pinjin: Xīn yuán rén) Novo razumevanje reči, 1946. (新知言, pinjin: Xīn zhī yán) Duh kineske filozofije, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, preveo E. R. Hjuz) Novo razmatranje prirode Puta (新原道, pinjin: Xīn yuán Dào)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasična hronika kineske filozofske misli od trećeg milenijuma do 20. veka. Od kraljeva mudraca drevne Kine do rušenja najstarijeg monarhijskog sistema na svetu 1911. godine, kineska filozofija je evoluirala i uticala na škole mišljenja širom sveta. Pristupačnim glasom, Kratka istorija kineske filozofije jasno osvetljava konfucijanizam, taoizam, mohizam, Jin-Jang i drugo. Za one koje zanima filozofija ili azijske studije, ovo je savršen prozor u drevnu i modernu kinesku ideologiju. Feng Jou-lan (kin. 冯友兰, pin. Féng Yǒulán), nadimak Dž’-šeng (kin. 芝生, pin. Zhīshēng), rođen 4. decembra 1895. godine, umro 26. novembra 1990. godine. Kineski filozof i istoričar filozofije. Feng Jou-lan se rodio 4. decembra 1895. godine, u mestu Tang-h’ u današnjoj kineskoj provinciji Henan. Studirao je filozofiju na Šangajskom i Pekinškom univerzitetu. Diplomirao je 1918. godine, a potom je otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kolumbija doktorirao 1923. godine. Po povratku u Kinu radio je na nekoliko univerziteta (Džuang-džou, Guang-dung te Jen-đing i Ćing-hua u Pekingu). Na Ćing-hua univerzitetu je radio od 1928. do 1952. kao profesor filozofije i šef katedre za filozofiju. Po izbijanju Kinesko-japanskog rata studenti i osoblje Pekinškog univerziteta odlaze iz Pekinga i formiraju Privremeni univerzitet Čang-ša u Heng-šanu, a zatim Jugozapadni pridruženi unverzitet u Kun-mingu. Kada su se univerziteti vratili u Peking 1946. godine, Feng je ponovo otišao u SAD. U Americi je radio kao gostujući profesor na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kada se završio građanski rat i komunisti došli na vlast, Feng se vratio u Kinu. Bio je simpatizer komunista, njegovi lični politički stavovi bili su uveliko socijalistički, i počeo je da proučava marksizam-lenjinizam. Međutim, sredinom pedesetih godina, pa do Maove smrti, vlasti su napadale njegov rad, i bio je prinuđen da se odrekne nekih svojih dela, a druga, uključujući i svoju Istoriju kineske filozofije da prepravi da se uklope u idejne okvire Kulturne revolucije. Uprkos tome, Feng nije napuštao Kinu, i posle puno mukotrpnog rada doživeo je slabljenje cenzure nad svojim radovima i povratak određenog stepena slobode za svoj rad. Od 1952. godine, radio je i kao član komiteta Odseka za društvene nauke Kineske akademije nauka, član komiteta Svekineskog političkog saveta na drugom, trećem i četvrtom zasedanju, član stalnog komiteta na petom zasedanju konferencije Politčkog saveta kineskog naroda i delegat na četvrtom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Umro je 26. novembra 1990. godine u Pekingu. Filozofija Njegovo najpoznatije delo je Istorija kineske filozofije (1934). U njemu je primenio zapadnjački pristup na kinesku filozofiju, i tako stvorio standard za sva buduća proučavanja iz te oblasti. Za formiranje njegove filozofije presudna je bila neo-konfučijanska metafizika XII veka, i uticaj njegovog prvog profesora iz SAD, Džona Djuia, koji je bio predstavnik pragmatičarskog pravca. Fengova se filozofija temelji na kineskoj metafizici, koju je on dalje razvio i analizirao koristeći metode zapadnjačke logike. Na osnovu toga, on je izgradio svoj sistem racionalnog neo-konfučijanizma koji se temelji na logici, što mu je omogućilo da pruži uvid ne samo u prirodu morala, već i u strukturu ljudskog moralnog razvoja. Bibliografija Istorija kineske filozofije, 1934. (中国哲学史, pinjin: Zhōngguó zhéxuéshǐ) Novi racionalizam, 1939. (新理学, pinjin: Xīn lǐxué) Novo razmatranje ljudske prirode (新原人, pinjin: Xīn yuán rén) Novo razumevanje reči, 1946. (新知言, pinjin: Xīn zhī yán) Duh kineske filozofije, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, preveo E. R. Hjuz) Novo razmatranje prirode Puta (新原道, pinjin: Xīn yuán Dào)

U dobrom stanju! Lucian Goldman (fr. Lucien Goldmann, 1913, Bukurešt, Rumunija - 1970, Pariz, Francuska) - francuski filozof i sociolog, teoretičar marksizma, osnivač genetskog strukturalizma. Rođen je u rumunskoj jevrejskoj porodici. Goldman je studirao na Univerzitetu u Bukureštu, a takođe godinu dana na Bečkom univerzitetu, gde je jedan od teoretičara austro-marksizma, filozof Mak Adler, imao veliki uticaj na njega. 1934. godine dobio je diplomu iz Sorbone. Iste 1934. godine izbačen je iz podzemnog komunističkog saveza omladine Rumunije zbog `trockizma`. Lucien Goldman je 1942. emigrirao u Švajcarsku, gde je radio kao asistent Jean Piaget-a i pridružio se njegovom istraživanju u genetskoj epistemologiji. Godine 1945. preselio se u Pariz, gde je živeo do kraja svog života. Lucien Goldman je bila zaposleni u Nacionalnom centru za naučno istraživanje, kao i profesor na Višoj školi društvenih nauka i na Sorboni. Radio je kao direktor Praktične škole za viši studij 1959-1964. Direktor Centra za sociologiju književnosti od 1964. Ovaj istraživački centar organizovan je na njegovu inicijativu na Slobodnom univerzitetu u Briselu. Goldmanova biografija poslužila je kao izvor za roman francuske književnice i filozofa Julije Kristeve `Samurai` (1990). Naučna aktivnost Na Goldmana je snažno uticao ne-marksizam. Posebno važno za oblikovanje filozofskog pogleda na svet bilo je rano delo George Lukacsa. Na Goldmana je uticala i genetska psihologija Žana Piageta. Goldmanova glavna dela posvećena su istoriji zapadnoevropske filozofije i njenim odnosima sa kulturnim i društvenim pojavama. Goldmanova knjiga „Tajni Bog“ (1955) posvećena je uporednoj analizi filozofskih i religijskih pogleda Blaisa Pascala, Jansenizma i Jeana Racinea.

Autori: Marijana Rirmajer Peter M. Štajner Povez: tvrd Br. strana: 244 Format: 14 x 21 Marijana Rirmajer je redaktor, studijska do-maćica i voditelj na Bavarskom radiju i televiziji. Redaktorski je zadužena za programe magazinskog karaktera i tok-šou emisije, a kao autorka uređuje različite filmove i serije na savremene teme, o putovanjima, kulinarstvu i kuvanju. Peter M. Štajner, doktorirao je na filosofiji i, između ostalog, radio je kao asistent za filosofiju u Tibingenu i Vircburgu. Radi u Glavnoj upravi Društva „Maks Plank” u Minhenu. Sadržaj: - Aperitiv - Filosofija i pijanstvo - Plodovi vrta uživanja - Bekstvo od prokletog zadovoljstva - Obrazovanje ukusa u doba prosvećenosti - Idealizam uživanja - Prevrednovanje vrednosti: od kušanja do varenja - Filosofija između brzog i sporog načina ishrane - Digestiv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Evgenije Spektorski Evgenije Spektorski (rus. Evgeniй Vasilьevič Spektorskiй, ukr. Єvgen Vasilьovič Spektorsьkiй) (Ostrog, 15/27. oktobar 1875 — Njujork, 3. mart 1951), pravnik, doktor prava, profesor univerziteta (Varšava, Kijev, Beograd, Prag, Ljubljana i Njujork). Prije odlaska u emigraciju, bio je rektor Kijevskog univerziteta, a kasnije predsjednik Beogradskog društva ruskih naučnika.1) Život i rad Tokom 1898. završio je pravni fakultet u Varšavi. Radio je potom na katedri državnog prava. U periodu 1901—1903. bio je na naučnom putovanju. Od 1913. bio je profesor univerziteta u Kijevu. Godine 1918. izabran je za dekana pravnog fakulteta a kasnije i za rektora kijevskog univerziteta. Godine 1920. emigrirao je prvo u Čehoslovačku, a zatim u Jugoslaviju gdje je bio profesor univerziteta u Beogradu i Ljubljani (1930—1945). Nakon Drugog svjetskog rata je prešao u SAD. Tu je od 1947. bio profesor pravoslavne duhovne akademije Svetog Vladimira...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ujedinjenje Nemačke, dr Dragoljub Pavlović. Sa istorijskim kartama. 1. Prošlost Nemačke do reformacije 2. Nemačka od reformacije do Francuske revolucije 3. Nemačka za vreme Francuske revolucije 4. Nemačka za vlade Vilhelma I 5. Vihelm I, osnivač nemačkog narodnog jedinstva Dragoljub Pavlović, Draža (Knjaževac, 16. jun 1867 − Beograd, 3. april 1920) bio je srpski političar, istoričar, doktor filozofije, profesor i akademik. Bio je član Narodne radikalne stranke i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.[1][2] Biografija Rođen je 16. juna 1867. godine u Knjaževcu. Osnovnu i nižu gimnaziju pohađao je u rodnom gradu, a gimnaziju u Nišu. Završio je istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radio je kao profesorski pripravnik, suplent, u Zaječaru i jedno vreme je boravio kao državni pitomac u Beču. Potom je radio kao profesor učiteljske škole u Beogradu i usavršavao se u Nemačkoj, gde je odbranio doktorat iz filozofije.[3] Po povratku u Srbiju postao je profesor niže učiteljske škole u Knjaževcu, a zatim profesor u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Njegovo sledeće radno mesto 1893. godine bila je katedra istorije na Velikoj školi u Beogradu. Postao je jedan od osam prvih redovnih profesora Univerziteta u Beogradu 1905. godine.[3][2] Dragoljub Draža Pavlović izabran je 4. februara 1905. za dopisnog člana Srpske Kraljevske Akademije (Akademije društvenih nauka), dok je pravi član postao 16. februara 1920.[4] Bio je član Narodne radikalne strane i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva 1920. godine i kao takav prvi predsednik Jugoslovenskog Parlamenta.[1] Preminuo je u Beogradu od srčanog udara 3. aprila 1920. Sahranjen je vrlo svečano 5. aprila, sa svim počastima koje dolikuju položaju na kojem se nalazio i njegovom radu.[2] Dragoljub Pavlović je bio pokretač i urednik lista Timočanin i političko-književnog časopisa Dela, u kome je objavio više svojih radova. Ostali su objavljeni u posebnim knjigama, ili u izdanjima Akademije nauka. Najvažniji su mu radovi: U očima revolucije 1848 godine, Ujedinjenje nemačkog naroda, Administracija i crkvena politika Austrije u Severnoj Srbiji od 1717−1739, Požarevački Mir, Kočina Krajina, Kultura i ratovi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovna strana i ilustracije: Slobodan Bogojevic Dušan Kostić (Peć, 23. januar 1917 — Meljine, 19. oktobar 1997) bio je srpski književnik. Rođen je u Peći. Detinjstvo je proveo u Plavu gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Beranama, a potom Filozofski fakultet u Beogradu. [3][4]Još kao student, pre Drugog svetskog rata, pisao je revolucionarne pesme. Učestvovao je u ratu kao partizan. Posle rata je bio urednik Radio Beograda, lista „Borba“, „Književnih novina“, časopisa „Mladost“, „Književnost“, „Savremenik“. Napisao je više zbirki pesama: „Pjesme“, „Zemlji voljenoj“, „Poema o gradu i ljubavi“, „Proljeće nad rovom“, „Govor zemlje i mreže“. Napisao je zatim više romana: „Gluva pećina“, „Sutjeska“, „Modro blago“ i „Gora koštanova“.[3] Za svoj rad dobio je više nagrada, među kojima i nagradu Udruženja književnika Srbije za dečju poemu „Gradić Jelengaj“ i za zbirku pesama „Zov lišća“. Dobio je 1979. Zmajevu nagradu za delo „Postojbina masline“. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Herceg Novi.

Никола Трајковић: МЕЂУЛУЖЈА новеле Издавач: НАРОДНА КЊИЖНИЦА, Београд, 1920-30? Меки повез, 100 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама, уз потпис на предлисту. РЕЂЕ У ПОНУДИ `ТРАЈКОВИЋ Никола – песник, приповедач, драмски писац и преводилац (Београд, 17. VII 1896 – Краљево, 6. VIII 1985). Рођен је у угледној трговачкој породици на Варош-капији, у кући крај савског моста, коју је достојно овековечио у својим делима (посебно у књизи Стари Београд, 1977). Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. После повлачења кроз Албанију стигао је у Француску, где је неко време радио као контролор у париском метроу, а потом је, после трогодишњих студија у Греноблу, 1920. добио диплому високих студија француске литературе и језика. Исте г. дипломирао је и у Бгду на одсеку за француски језик и књижевност. Запослио се као професор француског језика у београдској гимназији. Једно време (од 1921) био је генерални секретар НП у Бгду, уредник позоришне стране листа „Време“, уређивао је прву илустровану позоришну ревију код нас – часопис „Comoedia“ (од 1923. до 1925), писао надахнуте есеје о знаменитим глумцима (пре свега о Пери Добриновићу, Чича-Илији Станојевићу, Драги Спасић, Сави Тодоровићу, Добрици Милутиновићу итд.) и све време се бавио књижевношћу и много преводио, најрадије у стиху. Према сопственом признању, превео је, или боље рећи препевао, око тристо хиљада стихова Превера, Елијара, Мишоа, Арагона, Сен-Џон Перса и других. Пензионисан је 1951, а радио је до последњег часа. У књижевности се јавио још 1912. песничким и другим прилозима у „Пијемонту“ и ондашњим вечерњим листовима, а истрајао је на нашој књижевној ветрометини више од седам деценија. У књизи Споменар о старом Београду (1984) – по којој је ТВ Бгд снимила и постхумно емитовала (30. IX 1985) истоимену емисију из серије „Некад и сад“ – Т. је опевао свој родни град, његову прошлост и спасао од заборава многобројне знаменитости. Поред свега писао је о позоришту и за позориште. Драматизовао је популарни роман Данијела Дефоа Робинсон Крусо и написао три драме: Ћоса (1926), Девојка бржа од коња (1934) и Краљевић Марко (1978). Ови оригинални комади, под насловом Три драме, штампани су у Бгду 1981. Девојка бржа од коња изведена је на београдском радију и у НП у Скопљу, још док је била у рукопису. На сцени СНП је 1951. играна Т. драматизација Робинсон Крусо по Д. Дефоу.` (Из Енциклопедије СНП)

Poznavanje opštila — čovekovih produžetaka / Maršal Makluan Beograd 1971. Tvrd povez, zaštitni omot, 434 strane Napomena: pohaban zaštitni omot; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Najpoznatija knjiga Makluana, autora koji se na dosad najkompleksniji i svakako najzanimljiviji način pozabavio jednim od bitnih fenomena današnjeg trenutka naše civilizacije: prirodom masovnih komunikacija i njihovom ulogom u razvitku savremenog sveta. Pod opštilima Makluan podrazumeva svako u nauci i tehnici ostvareno produženje ljudskih organa: knjiga, novine, radio, televizor, gramofonska ploča itd. Po Makluanovoj ideji opštila koja čovek koristi da bi obogatio svoje sposobnosti i osećanja više nego išta drugo određuju šta je on sam. Sredstva komunikacije radikalno menjaju način upotrebe pet ljudskih čula, čovekovu reakciju u raznim situacijama, njegovu prirodu, pa prema tome i život i društvo. Ključ za razumevanje društvenog razvitka Makluan vidi u pravilnom tumačenju problema komunikacija. Istorijske, kulturne i ostale pojave u životu društva, on objašnjava fazama dostignuća u oblasti usavršavanja opštila. Pri tome, on smatra da društveni sistem u većoj meri odreduje priroda opštila nego njihova sadržina.

Betty Crocker`s Guide to Easy Entertaining PRVO izdanje 1959g tvrd povez 176 strana engleski jezik bogato ilustrovana Rediscover the classic 1959 edition of `Betty Crocker`s Guide to Easy Entertaining` The year was 1959. People watched `Leave It to Beaver` on TV and listened to Elvis on the radio. And when they entertained, they turned to this indispensable guide from Betty Crocker, which you may remember from your mom`s or grandma`s kitchen. Now you too can rediscover Betty Crocker`s secrets for great parties. This authentic reproduction of the 1959 book gives you a nostalgic snapshot of an earlier era--and a mother lode of party tips and recipes that have stood the test of time. Inside you`ll find: Great ideas for a wide range of get-togethers, from dinners and buffets to barbecues, brunches, and potlucks89 time-tested recipes, 208 charming illustrations, and 11 nostalgic color photographsTried-and-true party favorites like Vichyssoise, Parmesan Oven-Fried Chicken, Herb Batter Bread, and Brownie Peppermint Pie poslednja spirala na rikni iskrzana , lepo očuvana

Priroda i Grci - Ervin Šredinger Ervin Šredinger bio je jedan od poslednjih velikih naučnika za koga bi se, bez zadrške, moglo reći da je bio i filozof. Kako, međutim, razlikovati naučnika i filozofa? Ta nam se razlika, intuitivno, čini jasnom, sve dok ne pokušamo da utvrdimo njen sadržaj? Tada nastaju problemi. Šredinger, međutim, pokazuje da se ta razlika sastoji u stepenu formalizacije jezika: naučnik se služi visokoformalizovanim, specijalističkim jezikom – matematika je takav jedan jezik, dok su matematičke formule svojevrsne skraćenice koje nas spasavaju predugih opisa – dok filozof, ma koliko njegova teorija bila komplikovana, govori svakodnevnim jezikom. U svojim predavanjima iz 1948. godine, naslovljenim Priroda i Grci, Šredindger je napustio svoju „prirodnu sredinu“, dakle jezik naučnika (premda ne sasvim: ubaci Šredinger, tu i tamo, po koju formulu), i okrenuo se filozofskom jeziku, iako je, u osnovi, radio istu stvar: nastojao da pronikne u prirodu i njene zakone. Upravo taj spoj naučne invencije i filozofske radoznalosti doveo je do originalnog i na svaki način živog pristupa starim Grcima i njihovim genijalnim uvidima. Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2007 Broj strana: 98 Format: 20 cm Povez: Broširani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga eseja, publicističkih tekstova, dnevničkih zapisa, priča i crtica, ovog plodnog pisca predstavlja gotovo savršeni uvid u njegovu intimnu radionicu, ali istovremeno i duhovit književni snimak zemalja Srednje Evrope, priču o iskušenjima njenih žitelja, ideološkim promenama i svim paradoskima tranzicije. „Živimo u lažnim državama, državama operetama...“ počinje autor, secirajući oštrim intelektualnim skalpelom stvarnost oko nas. Peter Esterhazi (Budimpešta, 1950), romansijer, esejista, pripovedač. Jedan od vodećih savremenih evropskih pisaca, preveden na većinu svetskih jezika. Potiče iz najslavnije mađarske aristokratske porodice koja je vekovima davala grofove, kardinale i biskupe i presudno uticala na mađarsku i dugo vremena austrougarsku politiku. Prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. O gotovo osam vekova svoje porodice Esterhazi je napisao obimni roman Harmonia caelestis, na kome je radio nepunih deset godina, da bi posle šokantnog otkrića da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi, bio doušnik režima i mađarske komunističke policije napisao nastavak ovog romana Ispravljeno izdanje. Esterhazijevoj porodici je u komunističkoj Mađarskoj konfiskovana celokupna imovina, da bi 1951. godine bila deportovana u unutrašnjost zemlje, gde Esterhazijev otac, doktor prava, okopava kukuruz na državnom poljoprivrednom imanju. Tek 1956. porodici Esterhazi je dozvoljen povratak u Budmpeštu, gde Esterhazi pohađa prerstižnu i poslednju nezatvorenu crkvenu gimnaziju. Jedno vreme je aktivno igrao fudbal. Peter Esterhazi je završio studije matematike. Samo nekoliko godina je radio u svojoj struci, u matematičkom institutu u Budmipešti. Od 1978. godine je profesionalni pisac. Najznačajnija dela: Proizvodni roman (1979), Visak (1981), Ko garantuje bezbednost ove dame (1982), Taljigaši (1983), Mala mađarska pornografija (1984), Pomoćni glagoli srca (1985), Uvod u lepu književnost (1986), Dvanaest labudova (1987), Knjiga o Hrabalu (1990), Iz kule od slonovače (1991), Čudesni život ribice (1991), Pogled grofice Han-Han. Nizvodno Dunavom (1992), Zapisi jednog dušebrižnika (1994), Oproštajna simfonija (1994), Jedna žena (1995), Močvarni petlić (1996), Harmonia caelestis (2000), Ispravljeno izdanje (2002), Sloboda je težak otrov (2003), Nemačka u šesnaestercu (2006), Ništa od umetnosti (2008), Veče (2010). Zajedno sa mađarskim nobelovcem Imreom Kertesom, napisao je knjigu Ista priča (1993) koja sadrži dve pripovetke: Kertesov Zapisnik i Esterhazijev Život i književnost. Peter Esterhazi je dobitnik niza mađarskih i međunarodnih književnih nagrada i priznanja, među kojima se nalaze Košutova nagrada, Nagrada „Šandor Marai“, Nagrada „Vilenica“, Herderova nagrada, Austrijska državna nagrada za književnost, Bjornsonova nagrada, Legija časti u oblasti književnosti umetnosti i književnosti, Nagrada za mir nemačkih izdavača i knjižara. Član je Nemačke akademije za jezik i književnost, Akademije umetnosti u Berlinu, kao i Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti. Živi u Budimpešti....

Naslov: PREOBRAŽAJI INTELIGENCIJE: Šta da radimo sa njihovim plavim mozgom? Autorka: Katrin Malabu [Catherine Malabou] Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije Edicija: Philoxenia Prevod s francuskog: Srđa Janković, Suzana Bojović Obim: 148 strana Format: 13 x 22 cm Povez: broširan U novoj knjizi Katrin Malabu preispituje i revidira neke od temeljnih pretpostavki svog ranijeg rada posvećenog plastičnosti mozga. U toj samokritici novi avatar plastičnosti postaje inteligencija. Malabu konceptualizuje inteligenciju kao posrednika između područja transcendentalnog i empirijskog, te pomoću nje ocrtava novu topologiju mišljenja, slobode i otpora. Preobražaji inteligencije lucidna je, koncizna i izvanredno napisana studija koja pri orijentisanju u razmišljanju nepogrešivo pokazuje sever. ************************************************** plastičnost / neuroplastičnost / inteligencija / AI / VR / veštačka inteligencija / filozofija / nauka / kapitalizam / šta da radimo sa našim mozgom / MaMa / tehnologija / posthumano / mozak / ideologija