Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot izradio: Pjer Krizanic Velimir Živojinović Masuka, odnosno — kako se sâm potpisivao — Massuka (1886 — 1974) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Masuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku. (U Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Masukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha“, a novembra 1919. sa Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao“ u kojem je objavljivao pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirove „Zimsku bajku“ i „Romea i Juliju“. Jedno vreme bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu, a tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je Molijerovog „Tartifa“, u kojem su igrali Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Izuzetna knjiga, objavljena u Parizu 1929. godine. Knjiga objedinjuje biografiju La Fontaene, njegovo kompletno delo, basne i pesme, veoma opširne gramatičke napomene i neku vrstu rečnika reči i izraza. Biografija pisca je dosta detaljno i opširno napisana na 33 stranice, sa osvrtom na uslove i vreme u kome je pisac živeo i radio. Obzirom da je La Fontaine rodjen 1621. godine, a da je ova knjiga sa njegovim delima objavljena 1929. godine, urednik knjige Dr. književnosti Renë Radouant, je opširno dao gramatičke i druge napomene, uporedjujući ih medjusobno sa njihovim značenjem u vreme kada je pisac živeo i radio i vremena kada je pisana ova knjiga. Takodje je dat prilično opširan rečnik reči i izraza sa njihovim značenjem u vreme kada je pisac stvarao svoja dela i sa njihovim značenjem u vreme izdavanja ove knjige. Knjige koje se ovako sveobuhvatno i temljno bave nekim piscem i njegovim delom, su veoma retke, i svakako će biti vredan izvor pravih informacija nekome ko se bavi Francuskom ili svetskom književnošću. Knjiga je obzirom na svoje godine u solidnom stanju, jedino bi neki knjigovezac mogao malo da popravi - zalepi prednju koricu knjige koja je malo odvojena ali ne potputo.

TELEMAH U LAVIRINTU SVETA O stvaralaštvu Džemsa Džojsa EGON NAGANOVSKI Radio Sarajevo Treći program S a r a j e v o 1 9 8 9 S e p a r a t - Džojs - klasik novatorske književnosti našeg vremena - Opsednutost - Ritam lepog - Prolegomena za remek-delo - Odiseja XX veka - Noć nad rekom života - Cenzori i kritičari - Telemah u lavirintu sveta ................................................. Prevod sa poljskog: PETAR VUJIČIĆ Latinica 114 stranica Inventarni broj

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pripovetke: Jelene Bilbije Petra S. Petrovica Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) bio je književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj[1]. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata. Jelena Bilbija Lapčević (Crni Lug, 28. novembar 1902 — Beograd, 8. avgust 1964) bila je srpska književnica, prevodilac, glumica, novinarka i spikerka.[1] Njoj je pripala čast da prva najavi svečani početak redovnog emitovanja programa Radio Beograda. Bila je prvi urednik časopisa za decu Poletarac. Napisala je više knjiga za decu.[2] Biografija Jelena Bilbija rođena je 1902. godine u Crnom Lugu, opština Bosansko Grahovo, kao jedno od petoro dece (tri ćerke i dva sina) Miloša i Milke Bilbije.[3] U ranom detinjstvu se sa roditeljima preselila se u Beograd, gde je završila učiteljsku školu.[4] Studirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i istovremeno pohađala Državnu glumačku školu, na kojoj je diplomirala 1928. godine.[2] Godine 1929. primljena je za spikera Radio Beograda. U periodu posle oslobođenja nastavila je da radi kao spiker u Radio Beogradu, a kasnije je prešla u Filmske novosti. U međuvremenu je pisala književnost za decu i 1947. godine postaje glavni urednik tek osnovanog časopisu za decu Poletarac.[1] Sarađivala je u više dečjih časopisa.[2] Bila je u braku sa Dejanom Lapčevićem. Umrla je u Beogradu, 8. avgusta 1964. godine.[3] Karijera radio voditelja Tabla na zgradi SANU Kada je 24. marta 1929. godine iz zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti počelo redovno emitovanje radio programa, čast da najavi taj svečani početak pripala je upravo Jeleni Bilbiji. Radio je prekinuo sa emitovanjem 6. aprila 1941, tokom bombardovanja Beograda, a kada je, 10. novembra 1944. godine, u oslobođenom Beogradu, ponovo počeo sa radom redovni program Radio Beograda Jelena Bilbija je ponovo bila prvi spiker. Poslije Drugog svetskog rata Jelena Bilbija se intenzivno posvetila novinarskoj profesiji. Uživala je ugled i popularnost najboljeg jugoslovenskog spikera, doprinoseći afirmaciji profesije i obučavanju mladog spikerskog kadra.[2] Bila je uzor plejadi talentovanih radijskih novinara, među kojima su Gordana Boneti, Draga Jonaš, Mića Orlović i Branislav Surutka. Pred kraj života Jelena Bilbija je bila savetnik pri osnivanju Televiziji Beograd.[4] Književni i novinarski rad Jelena Bilbija je objavila šest knjiga pripovedaka za decu, kojima se svrstala u sam vrh književnosti za decu Kraljevine Jugoslavije. Njeno remek delo, Priče o selu i gradu, uvršteno je u redovnu školsku lektiru, a objavljeno je u tada najuglednijoj izdavačkoj kući Gece Kona.[4] Kada je 1947. godine pokrenut pionirski mesečnik Poletarac, Jelena Bilbija postaje prvi glavni urednik ovog časopisa.[1] Pisala je i za Pionirske novine, časopis Žena danas, Književne novine i Politiku. Bibliografija Priče za decu (1932) Deca u selu i gradu (1935) Briki i druge priče (1946) Bakina prasad. Mačak Griša (1946) Jesenji putnici (1961)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reportaza kroz gradjanski rat Urednik: Pavle Bihaly Jean-Richard Bloch (25. svibnja 1884.-15. ožujka 1947.) bio je francuski kritičar, romanopisac i dramatičar. Bio je član Francuske komunističke partije (PCF) i radio je s Louisom Aragonom u večernjem dnevnom dnevniku Ce soir. Bloch je rođen u židovskoj obitelji. Otac mu je bio inženjer iz SNCF -a. Književna karijera Profesionalni pisac postao je 1909., nakon što je dvije godine radio u srednjoj školi kao zbirni učitelj. Do tada je već bio poznat kao lijevi intelektualac. 1910. pokrenuo je L’Effort libre, “pregled revolucionarne civilizacije”. [2] Pridružio se Francuskoj vojsci u Prvom svjetskom ratu i tri puta je ranjen na ratištima Marne i u Verdunu. Nakon rata osjećao je grižnju savjesti što se pridružio vojsci. Također je patio od neuroze uzrokovane užasima rata i prerane smrti najmlađe kćeri Solange. Za to vrijeme Bloch je otputovao u Afriku po savjetu prijatelja. Njegov brodski dnevnik napravljen tijekom ovog pomorskog putovanja objavljen je u novinama i časopisima tog razdoblja, a kasnije je serijski prerađen u troknjižni komplet knjiga. Godine 1937. bio je odgovoran za organizaciju Naissance d`une cité, `popularnog spektakla` izvedenog 19. listopada u sklopu Exposition Internationale des Arts et Techniques dans la Vie Moderne. Obiteljski život André Maurois bio mu je šurjak.

JALMAR SEDERBERG DOKTOR GLAS AGORA BEOGRAD 2016 JALMAR SEDENBERG (1869-1941) Smatra se za jednog od najvećih švedskih pisaca XX veka. Pisao je pesme, novele, kozerije, drame, a radio je kao činovnik i novinar! Bavio se večno skandaloznim temama, SEKSOM i SMRĆU. Opravdavao je abortus i eutanaziju, pa čak i racionalizaciju ubistva, što je 1905. godine izazvalo u Švedskoj prvorazredni skandal, ali to Jalmara nije mnogo pogađalo, želeo je da prikaže dvoličnost sopstvenog društva ******* ........................................................... Biblioteka `AGORA` REMEK-DELO O TRPLJENJU MOĆI Sa švedskog preveo: DORIJAN HAJDU ........................................................... TVRDE KORICE LATINICA OBELEŽIVAČ STRANA NEKORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO Ekstra **********

U dobrom stanju Stranjaković, Dragoslav, 1901-1966 = Stranjaković, Dragoslav, 1901-1966 Mihailo i Julija / napisao Drag.[Dragoslav] Stranjaković Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1940 (Beograd : Orao) Fizički opis [XV], 238 str., [17] str. s tablama fotogr. : ilustr. ; 23 cm. Srpski panteon. knj. 2 ISBN (Karton) Predmetne odrednice Obrenović, Mihailo, srpski knez, 1823-1868 -- Biografija Obrenović, Julija, srpska kneginja, 1831-1919 -- Biografija Dragoslav Stranjaković (Užice, 31. maj 1901 — Beograd, 27. novembar 1966) bio je srpski istoričar, profesor Beogradskog univerziteta i potpredsednik Srpskog kulturnog kluba. Za vreme Drugog svetskog rata bio je član četničkog Centralnog nacionalnog komiteta. Posle rata osuđen je na vremensku kaznu. Od 1925. je radio kao asistent na katedri za nacionalnu istoriju Filozofskog fakulteta. Vanredni profesor je postao uoči novog rata 1940. godine. Bio je takođe angažovan i u Srpskom kulturnom klubu kao uređivač tekstova. Za vreme okupacije, nastavio je da predaje na Beogradskom univerzitetu, ali je uskoro napustio službu. Od tada, pa sve do početka 1943. nije aktivno delovao. U januaru 1943. ulazi u sastav beogradskog političkog Odbora Ravnogorskog pokreta, a zatim i u Centralni nacionalni komitet Kraljevine Jugoslavije. Po uspostavljanju nove posleratne vlasti u Beogradu, Stranjaković se predaje. Uskoro je bio i penzionisan a zatim politički gonjen i zatvaran. Zatvorsku kaznu je izdržao u Sremskoj Mitrovici. Ponovo se vraća u društvenu sferu 1954. godine. Od 1955. radio je kao predavač na Bogoslovskom fakultetu.

ЕРНЕСТ ХЕМИНГВЕЈ ПРИПОВЕТКЕ МАТИЦА СРПСКА НОВИ САД 1966 САБРАНА ДЕЛА 51 ПРИПОВЕТКА СНЕГОВИ КИЛИМАНЏАРА БРЕГОВИ КАО БЕЛИ СЛОНОВИ ПРЕСТОНИЦА СВЕТА СТАРАЦ КРАЈ МОСТА ГОРЕ У МИЧИГЕНУ БОКСЕР ВЕОМА КРАТКА ПРИЧА БОКСЕР РЕВОЛУЦИОНАР МАЧКА НА КИШИ УБИЦЕ ПЕДЕСЕТ ХИЉАДАРКИ ДЕСЕТ ИНДИЈАНАЦА КАНАРИНАЦ ЗА НЕКОГА ДАНАС ЈЕ ПЕТАК БАНАЛНА ПРИЧА СВЕТЛОСТ СВЕТА ПРИЗНАЊЕ ШВАЈЦАРСКОЈ ВИНО ИЗ ВАЈОМИНГА КОЦКАР, КАЛУЂЕРИЦА И РАДИО ОЧЕВИ И СИНОВИ СВЕТСКИ ЧОВЕК . . . ................................................................. ТВРДЕ КОРИЦЕ ОДЛИЧНА БОРДО БОЈА КОРИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНА 551 СТРАНИЦА БЕЗ ПОДВЛАЧЕНИХ СТРАНИЦА БЕЗ ПОТПИСА БЕЗ ПЕЧАТА Ч И С Т О ******* ВРЛО ДОБРО ОЧУВАН ПРИМЕРАК РЕКЛО БИ СЕ, НЕКОРИШЋЕНО За ЛЕПО ЧИТАЊЕ, па и за ПОКЛОН *******

MILICA STEVANOVIĆ PERSPEKTIVA TEŽINSKIH POLJA I DRUGE TEME RADIO B 92 BEOGRAD 1999 Biblioteka ProFemina TEKST NA SRPSKO i ENGLESKOM JEZIKU R e f e r en c e PERSPEKTIVA TEŽINSKIH POLJA METOD JE PORUKA ĐUBRIŠTE KRAJA ISTORIJE SEDAM NOVIH OBJEKATA - STILSKE VEŽBE SIMBOLIKA URBANIH VIZURA UMETNOST NEBESKA ILI ZEMALJSKA O MATERIJALU ZA UMETNIČKO DELO SITUACIJE-DVOJNICI ILI FENOMEN VEĆ `VIĐENO` TRUDNOĆA KRALJICE DRAGE ILI IMIDŽIZAM U GODINAMA KULTURE TELO/OBLIK FRAKTALNOST UVIZUELNOM OPAŽANJU ............................................................... CRTEŽI SLIKE OBJEKTI INSTALACIJE RADOVI AUTORA FOTOGRAFIJE - MILAN JOZIĆ BELEŠKA O AUTORU ............................................................. FORMAT 28 cm BROŠ LATINICA 138 STRANA NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT Ekstra ***********

Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] tehnička oprema Pavle Bihalji (Pavle Bihali, Bihaly) Biblioteka Zenit 294 str. ; 20 cm Nolit Beograd 1939. retko izdanje mek povez sa omotačem omot: Pavle Bihaly, fotomontaža iz kraja 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Omot je zacepljen pogledati slike!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Roman iz severnjačkoga života Laurids Bruun (rođen 25. juna 1864 u Odenseu, † 6. novembra 1935 u Kopenhagenu) je bio danski pisac. Takođe je pisao pod pseudonimom Pieter Adrian van Zanten. Laurids Bruun radio je kao kupac u Bataviji (Džakarta) za ujakovu trgovačku kuću. Evropsku slavu, takođe u nemačkom prevodu, stekao je svojim robinsonadama, ljubavnim pričama i pričama o Južnom moru, koje su rezultat njegovog sopstvenog iskustva. 1890-ih putovao je na nekoliko studijskih putovanja kroz Evropu, Malu Aziju, Jugoistočnu Aziju i Južna mora.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zagreb 1943 god. Tvrd povez. 257 str. Ilustrovano Rafael, pravog imena Raffaello Santi da Urbino, bio je talijanski slikar i arhitekt Visoke renesanse. Bio je učenik kod svog oca zlatara i kipala Giovannija Santija. U početku slika svoje prve Bogorodice, a dolaskom u Firencu na njega utječu toskanski majstori, te radi velike oltarne slike Bogorodice s djetetom, djelomice u pejzažnim ambijentima. U Rimu je boravio u službi papa i oslikao je tri odaje u Vatikanu freskama s povijesnim, mitološkim, alegorijskim i biblijskim temama. Kao graditelj je sljedbenik kasnog Bramanteova stila, a bio je upravitelj gradnje bazilike Sv. Petra. U Rafaelovu slikarskom djelu došao je do punog izražaja duh visoke renesanse sa svojim zanosom za klasičnu harmoniju i idealnu ljepotu. Kao objektivna vrijednost u slikarskoj umjetnosti ostaju čistoća njegovih crteža, jasnoća kompozicije, vedrina kolorita i neposredna ljudska realizacija portreta. Rafael je izvršio golem utjecaj na svoje učenike i suradnike. Njegov crtež i kompozicija bili su uzor mnoštvu njegovih sljedbenika. Od jeseni 1504. Rafael boravi i radi u Firenci na svojim prvim slikama. Tu se upoznaje sa radovima ondašnjih slikara, Leonarda da Vincija, Andree del Sarta, Michelangela i Fra Bartolomea. U Firencu je došao sa namjerom da ostane nekoliko mjeseci i da prostudira radove tih slikara, međutim tu ostaje četiri godine i 21. travnja 1508. potpisuje pismo koje je poslao svom stricu sa `Rafaelo. Slikar u Firenci`. U međuvremenu boravi na kratko u svom rodnom mjestu Urbino i u Perugiji. U tom vremenu nastaju njegove poznate slike o majci `Božijoj`; Madonna u zelenom (1505, Sveta Obitelj (1507), Vjenčanje Djevice (1504.). Rimsko doba Portet Pape Julija II., 1512., ulje na platnu, 63 × 40 cm, palača Pitti, Firenca. Krajem 1508. po preporuci Bramantesa Rafael dobija poziv od pape Julija II. da dođe u Rim da bi ukrasio privatne odaje sa freskama u Vatikanu. Glavni članak: Rafaelove sobe U Rimu dobija nalog za nalogom od pape, da freskama uljepša tri sale (Stance). Devet godina je radio na te tri Stanze u Vatikanu: 1509. - 1511. u tom vremenu je radio na prvoj sali Stanza della Segnatura 1511. - 1514. Stanza d`Eliodoro 1514. - 1517. Stanza dell`Incendio di Borgo Godine 1511. Rafael upoznaje Michelangela koji je radio strop poznate Sikstinske kapele. Kroz poznanstvo sa Sebastijanom del Piombom, koji je također u to vrijeme radio u Rimu, Rafael se upoznaje sa venecijanskim slikarstvom. Kod svih fresaka koje je Rafael uradio za Vatikan, pomagali su mu učenici iz njegove radionice kao i ostali radnici koje je on angažovao. Kod programa za Sala di Constantino za koju je Rafael napravio idejnu skicu očigledno je malo figura koje je on lično svojom rukom nacrtao, dalje izvođenje preuzeli su njegovi učenici od 1520. do 1524. Giulio Romano i Giovanni Francesco Penni. Tokom radova na stancama umire papa Julije II. 21. veljače 1513. i Giovanni de Medici dolazi kao papa Lav X. na prijestolje 11. ožujka. I novi papa je također bio privržen Rafaelu i nakon smrti Bramantea 11. ožujka 1514. proglašen je za nasljednika, i već 1. travnja te iste godine Rafael postaje arhitekt i izvođač radova. Godine 1515. postaje konzervator antičkih monumenata u Rimu, a pri tom ga podržava njegov prijatelj Baldasare Kasfiglione, u studenom te godine kupuje Rafaelo kuću u Borgo. Dana 20. travnja 1519. su prvih sedam tepiha koji su u Flamenskoj tkani, okačeni na zidove u `Sikstinskoj Kapeli`. Na veliki petak, 6. travnja 1520. u 37. godini života Rafael umire od neprekidne visoke temperature. Pogreb je izvršen sljedećeg dana uz veliku počast, a sahranjen je u Panteonu.

DEŽE KOSTOLANJI Š E V A RADIO B92 1998 APATRIDI DEŽE KOSTOLANJI rođen 1885. Pisac, pesnik, publicista, prevodilac. Kostolanji, /k l a s i k/ mađarske književnosti! Tomas MAN je u predgovoru nemačkom izdanju romana `NERON, KRVAVI PESNIK` napisao da Kostolanjija smatra vrhunskim piscem ovog veka. Danilo KIŠ je beležio Kostolanjija u najužem izboru `svojih` pisaca. Fiktivno mesto Šarseg u romanu ŠEVA je S u b o t i c a... ............................................................. Izvrsan prevod sa mađarskog: MARKO ČUDIĆ. `ŠEVA` prekrasan roman preplavljen tugom! Ovu knjigu treba OBAVEZNO pročitati! Život postaje lakši i lepši! (Mihajlo Grušić) ................................................................ BTOŠ LATINICA 183 STRANICE ODLIČAN PRIMERAK Izvrsno za POKLON ********* dsp9

Povez poustio, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Ibler, Janko, hrvatski književnik, publicist i prevoditelj (Stara Gradiška, 19. IV. 1862 – Zagreb, 9. VI. 1926). Radio je kao profesionalni novinar u riječkoj Slobodi. Uređivao Vienac (1881–82), Hrvatsku vilu (1882), Slobodu (1885) te bio glavni urednik Narodnih novina (1897–1908). Objavljivao je književne i kazališne kritike, feljtone, književnopovijesne rasprave i publicističke tekstove. Neke tekstove potpisivao pseudonimom Desiderius. Kao književni kritičar bio je jedan od glavnih zagovornika realizma (Literarna pisma, 1881), a u polemikama o naturalizmu Zolin pristaša. Prevodio je s ruskoga, njemačkog, engleskog i danskog jezika. Priredio knjigu Gospodarsko-šumarska jubilarna izložba Hrvatsko-slavonskog gospodarskog društva u Zagrebu 1891 (1892). Okušao se i u književnom radu; pisao je kratku prozu, novele i roman Zora (1920), portret izobražene i emancipirane žene s konvencionalnim završetkom.

U dobrom stanju. Naknadni tvrdi povez, sa posvetom autora Autor - osoba Živojinović, Velimir, 1886-1974 = Živojinović, Velimir, 1886-1974 Iz književnosti i pozorišta. Knj. 1 / Velimir Živojinović Vrsta građe esej Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1928 Beograd : Rajković i Ćuković, 1928 (Beograd : `Pavlović` Davidovića i druga) Fizički opis 200 str. ; 21 cm SADRŽAJ: I. Jedna knjiga o estetici: Sima Pandurović : „Ogledi iz Estetike. I Integralna poezija. (Misao, 1920) ... 3 II. Jedna knjiga „o nama“: Božidar Purić: „Pesme o nama“ (Misao 1919) ... 15 III. Poezija Božidara Kovačevića. (Misao 1926) ... 31 IV. Zbirka Božidara Stojadinovića. (Misao 1921) .51 V. Pesme Ž. Milićevića: Ž. Milićević: `Pesme` (Politika 1927) ... 59 VI Poezija A. R. Boglića: A. R. Boglić „Pesme`. (Misao 1927) ... 63 VII. Pripovetke Grigorija Božovića: Grigorije Božović: `Pripovetke“. (Misao 1926) ...67 VIII. Književno Delo Anđelije L. Lazarević: Anđelija L. Lazarević: „Palanka u Planini“ i „Lutanja“. (Misao 1926) 71 IX. Janković kao pripovedač: V. V. Janković: „Ivan Mandušić“. (Srpski Knjnž. Glasnik, 1922) .... 75 X. Jedan poetski roman: „Grozdanin kikot“ od Hamze Huma. (Misao, 1927) ... 82 XI. Pripovetke Bran. Ćosića: Bran. Ćosić: „Egipćanka“ (Misao. 1927) ... 84 XII. „Smrt Uroša V`, od Stefana Stefanovića. (Misao,1926) ... 87 XIII. „Plјusak“ od Petra Petrovića—Pecije. (Misao, 1920) ... 93 XIV. „Tašana` Bore Stankovića. (Misao, 1927) ... 99 XV. „Pukovnik Jelić“ od Milivoja Predića. (Misao, 1925) ... 104 XVI. Mosksvski Hudožestveni Teatr. (Misao, 1921) . . 108 XVII. Šekspirova Dramska Tehnika. (Misao, 1921) ... 119 XVIII. Repriza „Magbeta` i slučaj g. Gavele. (Misao, 1927) 127 XIX. Jedna promašena Šekspirova repriza: „Julije Cezar“ od V. Šekspira. (Misao, 1925) .... 139 XX. Sveta Jovanka` od Bernara Šo-a. (Misao, 1926) ... 150 Džentlmeni Džona Golsvorti-a. (Misao, 1926) ... 157 XXII. „Zalјublјvna Žena“ od Žorža de Porto-Riša. (Misao, 1925) ... 159 XXIII. „Osma Žena“ od Savoara. (Misao, 1925) ... 164 XXIV. Nemačka dramska proizvodnja. (Misao, 1924) ... 168 XXV. Iterpretacija Ibzenovih „Aveti*. (Mpsao, 1921) ... 177 XXVI „Suton` od Stevana Hristića. (Misao, 1926) ... 181 XXVII. „Boris Godunov` od Musorgskoga. (Misao, 1926) ... 190 Predmetne odrednice Pozorišna kritika Književna kritika Velimir Živojinović Masuka, odnosno — kako se sâm potpisivao — Massuka (1886 — 1974) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Masuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku. (U Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Masukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani. Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha“, a novembra 1919. sa Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao“ u kojem je objavljivao pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirove „Zimsku bajku“ i „Romea i Juliju“. Jedno vreme bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu, a tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je Molijerovog „Tartifa“, u kojem su igrali Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić. U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Srpska književna zadruga 190 Roman iz Istre Viktor Car Emin (Kraj kod Lovrana, 1. XI. 1870. - Opatija, 17. IV. 1963), hrvatski književnik U mladosti je radio u školama po Istri i u Opatiji. Zbog svoje protutalijanske aktivnosti morao se 1929. godine skloniti u Sušak. Nakon Drugog svjetskog rata vratio se u Opatiju, gdje je ostao do kraja života. Viktor Car Emin je politički angažman u suprostavljanju talijanskim iredentistima i fašistima prenio i u svoje romane, pripovjetke i drame, u kojima je prije svega bio zaokupljen svjedočenjem o hrvatskom identitetu Istre. Stoga su osnovne teme njegovih literarnih djela borba hrvatskog puka u Istri, Rijeci i Hrvatskom primorju za očuvanje nacionalne svijesti te prikaz socijalnih prilika u toj regiji. Gradska knjižnica i čitaonica u Opatiji nosi njegovo ime

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Evgenije Spektorski Evgenije Spektorski (rus. Evgeniй Vasilьevič Spektorskiй, ukr. Єvgen Vasilьovič Spektorsьkiй) (Ostrog, 15/27. oktobar 1875 — Njujork, 3. mart 1951), pravnik, doktor prava, profesor univerziteta (Varšava, Kijev, Beograd, Prag, Ljubljana i Njujork). Prije odlaska u emigraciju, bio je rektor Kijevskog univerziteta, a kasnije predsjednik Beogradskog društva ruskih naučnika.1) Život i rad Tokom 1898. završio je pravni fakultet u Varšavi. Radio je potom na katedri državnog prava. U periodu 1901—1903. bio je na naučnom putovanju. Od 1913. bio je profesor univerziteta u Kijevu. Godine 1918. izabran je za dekana pravnog fakulteta a kasnije i za rektora kijevskog univerziteta. Godine 1920. emigrirao je prvo u Čehoslovačku, a zatim u Jugoslaviju gdje je bio profesor univerziteta u Beogradu i Ljubljani (1930—1945). Nakon Drugog svjetskog rata je prešao u SAD. Tu je od 1947. bio profesor pravoslavne duhovne akademije Svetog Vladimira...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Elin Pelin [eli`n peli`n] (pravo ime Dimităr Ivanov Stojanov), bugarski književnik (Bajlovo kraj Sofije, 8. VII. 1877 – Sofija, 3. XII. 1949). Pisao romane, novele, kratke priče, obrađivao narodne bajke za djecu. Tematski okrenut društvenim promjenama bugarskoga sela, raspadu patrijarhalnoga etosa i osiromašenju seljaštva. S književnopovijesnoga stajališta zaslužan je za stilski preokret od društveno-kritičkoga prema psihološkom realizmu. Glavna djela: Priče (Razkazi, I–II, 1904–11), Zbornik priča (Sbornik ot razkazi, 1923), Zemlja (Zemja, 1927), Jan Bibijan (1933), Jan Bibijan na Mjesecu (Jan Bibijan na Lunata, 1934), Pod manastirskom lozom (Pod manastirskata loza, 1936), Geraci (Geracite, 1943). Elin Pelin (rođen kao Dimitar Ivanov Stojanov; bug. Димитър Иванов Стоянов; 8. jul 1877. - 3. decembar, 1949.) je poznati bugarski pisac, slavljen zbog svojih prikaza seoskog života. Rođen je u selu Bajlovo u sofijskoj oblasti. Ime koje je dobio rođenjem je Dimitar Ivanov Stojanov. Otac mu je bio Ivan Stojanov , i majka Stojanka Ivanova i pripadali su vrlo velikoj seoskoj porodici koja je imala 11 dece.[3][4] Od detinjstva je voleo pisati. Najpre se okušao u slikarstvu i u pisanju stihova, da bi se kasnije u potpunosti posvetio proznom radu. Na kraju svog stvaralačkog puta je rekao: `Био сам толико млад када сам почео да пишем да сам једноставно заборавио који је био разлог за то` [4] Imao je formalno obrazovanje i želeo je postati učitelj. Nakon što je diplomirao, postao je učitelj u svom selu. Međutim, on dugo nije radio na tom poslu. Tada odlučuje postati pisac i uzima umetničko ime, Dimitar Stojanov je postao Elin Pelin 1897. godine. [3] [4] Rodna kuća Elina Pelina u selu Bajlovo u Bugarskoj Njegov susret s Jordanom Jovkovim doprineo je u izrastanje klasičnog reprezentativnog nacionalnog pisca kratkih priča, kojima je umnogome odredio kasniji smer i lik bugarskog umetničkog pripovedanja. Prvu pripovetku „Draga je domovina“ (bug. Мило е отечеството) objavio je 1895. Od 1899. živeo je u Sofiji, gde je uređivao časopis „Seosko ćaskanje“ (1902—1903), radio kao bibliotekar. To mu je davalo dovoljno slobode za pisanje. 1910. godine postavljen je za upravnika posebnih zbirki u biblioteci u Sofiji. Tokom Prvog svetskog rata Pelin je bio ratni izveštač, a kasnije je bio muzejski konzervator. U muzej Vazova dolazi 1924. godine i tamo je radio 20 godina.[3] Grob Elina Pelina na Sofijskom centralnom groblju Njegova najbolja dela nastala su tek nakon završetka Prvog svjetskog rata. Prije Prvog svetskog rata, pisao je `Prijedlog obitelji` 1911. - priča o transformaciji iz seoskog života u moderno društvo. Knjiga je bila vrlo dobro prihvaćena i hvaljena zbog svojih živopisnih slika seoskog života u Bugarska sela.[3] Pelinova najbolja dela su posvećena bugarskom selu, gde prikazuje svakidašnji život kroz prizmu socijalne kritike; junaci su obični siromašni seljaci ili seoski učitelji. Stil mu je bio izvoran, neposredan i topao, obogaćen narodnim poslovicama. Ostvario je izvanredne, životvorne portrete seljaka u čijem karakteru se sukobljavaju elementarne strasti i čistota duše sa primitivizmom koji je posledica zaostalesti i bede i uzrok strasti i prizemnih poriva, nemoračlnih postupaka i zločina.[2] Elin Pelin je i jedan od začetnika bugarske dečje književnosti. Nagrade i priznanja Godine 1940. postao je predsednik Društva bugarskih književnika. Grad Novoselci pored njegovog rodnog Bajlovo danas nosi njegovo ime. Izabran je za člana Bugarske akademije znanosti i umetnosti. Dela Pripovetke „Pripovetke I` (1904.) „Pepeo mojih cipela“ (1905.) „S prozora“ (1906.) „Pripovetke II` (1904.) „Geraci“ (1922.) „Zemlja“ (1922.) „Izabrane priče“ (1922.) „Zbirka kratkih priča“ (1923.)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ujedinjenje Nemačke, dr Dragoljub Pavlović. Sa istorijskim kartama. 1. Prošlost Nemačke do reformacije 2. Nemačka od reformacije do Francuske revolucije 3. Nemačka za vreme Francuske revolucije 4. Nemačka za vlade Vilhelma I 5. Vihelm I, osnivač nemačkog narodnog jedinstva Dragoljub Pavlović, Draža (Knjaževac, 16. jun 1867 − Beograd, 3. april 1920) bio je srpski političar, istoričar, doktor filozofije, profesor i akademik. Bio je član Narodne radikalne stranke i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.[1][2] Biografija Rođen je 16. juna 1867. godine u Knjaževcu. Osnovnu i nižu gimnaziju pohađao je u rodnom gradu, a gimnaziju u Nišu. Završio je istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radio je kao profesorski pripravnik, suplent, u Zaječaru i jedno vreme je boravio kao državni pitomac u Beču. Potom je radio kao profesor učiteljske škole u Beogradu i usavršavao se u Nemačkoj, gde je odbranio doktorat iz filozofije.[3] Po povratku u Srbiju postao je profesor niže učiteljske škole u Knjaževcu, a zatim profesor u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Njegovo sledeće radno mesto 1893. godine bila je katedra istorije na Velikoj školi u Beogradu. Postao je jedan od osam prvih redovnih profesora Univerziteta u Beogradu 1905. godine.[3][2] Dragoljub Draža Pavlović izabran je 4. februara 1905. za dopisnog člana Srpske Kraljevske Akademije (Akademije društvenih nauka), dok je pravi član postao 16. februara 1920.[4] Bio je član Narodne radikalne strane i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva 1920. godine i kao takav prvi predsednik Jugoslovenskog Parlamenta.[1] Preminuo je u Beogradu od srčanog udara 3. aprila 1920. Sahranjen je vrlo svečano 5. aprila, sa svim počastima koje dolikuju položaju na kojem se nalazio i njegovom radu.[2] Dragoljub Pavlović je bio pokretač i urednik lista Timočanin i političko-književnog časopisa Dela, u kome je objavio više svojih radova. Ostali su objavljeni u posebnim knjigama, ili u izdanjima Akademije nauka. Najvažniji su mu radovi: U očima revolucije 1848 godine, Ujedinjenje nemačkog naroda, Administracija i crkvena politika Austrije u Severnoj Srbiji od 1717−1739, Požarevački Mir, Kočina Krajina, Kultura i ratovi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovna strana i ilustracije: Slobodan Bogojevic Dušan Kostić (Peć, 23. januar 1917 — Meljine, 19. oktobar 1997) bio je srpski književnik. Rođen je u Peći. Detinjstvo je proveo u Plavu gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Beranama, a potom Filozofski fakultet u Beogradu. [3][4]Još kao student, pre Drugog svetskog rata, pisao je revolucionarne pesme. Učestvovao je u ratu kao partizan. Posle rata je bio urednik Radio Beograda, lista „Borba“, „Književnih novina“, časopisa „Mladost“, „Književnost“, „Savremenik“. Napisao je više zbirki pesama: „Pjesme“, „Zemlji voljenoj“, „Poema o gradu i ljubavi“, „Proljeće nad rovom“, „Govor zemlje i mreže“. Napisao je zatim više romana: „Gluva pećina“, „Sutjeska“, „Modro blago“ i „Gora koštanova“.[3] Za svoj rad dobio je više nagrada, među kojima i nagradu Udruženja književnika Srbije za dečju poemu „Gradić Jelengaj“ i za zbirku pesama „Zov lišća“. Dobio je 1979. Zmajevu nagradu za delo „Postojbina masline“. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Herceg Novi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Horvat Kiš, Franjo, hrvatski književnik (Lobor, 23. IX. 1876 – Zagreb, 2. VI. 1924). Učiteljsku školu završio u Zagrebu. Isprva radio kao učitelj po manjim mjestima, službovao u Karlovcu (1909–19), potom bio tajnik Medicinskoga fakulteta u Zagrebu. Njegovo se književno stvaralaštvo uglavnom vezuje uz razdoblje moderne. Javio se sredinom 1890-ih crticama i novelama, a napisao je dvije knjige putopisa (Viđeno i neviđeno, 1911; Istarski puti, 1919), koji su prema kritičkoj prosudbi najvrjedniji dio njegova književnog opusa. Obje su putopisne knjige zanimljive zbog proputovanih dionica, lirski i meditativno raspoložena putopisnog subjekta i, posebice, graničnoga mjesta između tradicionalne zabavno-poučne matrice, domoljubne intonacije i pomaka prema modernističkim, a neki književni povjesničari govore o impresionističkim, strujanjima. Prvi je putopis nastao prilikom Kiševa puta na sokolski slet u Sofiju i trodnevnoga boravka u Carigradu, a drugi je posljedica dvokratnoga putovanja po Istri 1912. i 1914. i naišao je, s obzirom na vrijeme objavljivanja, na veći odjek kritike i čitatelja.

Никола Трајковић: МЕЂУЛУЖЈА новеле Издавач: НАРОДНА КЊИЖНИЦА, Београд, 1920-30? Меки повез, 100 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама, уз потпис на предлисту. РЕЂЕ У ПОНУДИ `ТРАЈКОВИЋ Никола – песник, приповедач, драмски писац и преводилац (Београд, 17. VII 1896 – Краљево, 6. VIII 1985). Рођен је у угледној трговачкој породици на Варош-капији, у кући крај савског моста, коју је достојно овековечио у својим делима (посебно у књизи Стари Београд, 1977). Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. После повлачења кроз Албанију стигао је у Француску, где је неко време радио као контролор у париском метроу, а потом је, после трогодишњих студија у Греноблу, 1920. добио диплому високих студија француске литературе и језика. Исте г. дипломирао је и у Бгду на одсеку за француски језик и књижевност. Запослио се као професор француског језика у београдској гимназији. Једно време (од 1921) био је генерални секретар НП у Бгду, уредник позоришне стране листа „Време“, уређивао је прву илустровану позоришну ревију код нас – часопис „Comoedia“ (од 1923. до 1925), писао надахнуте есеје о знаменитим глумцима (пре свега о Пери Добриновићу, Чича-Илији Станојевићу, Драги Спасић, Сави Тодоровићу, Добрици Милутиновићу итд.) и све време се бавио књижевношћу и много преводио, најрадије у стиху. Према сопственом признању, превео је, или боље рећи препевао, око тристо хиљада стихова Превера, Елијара, Мишоа, Арагона, Сен-Џон Перса и других. Пензионисан је 1951, а радио је до последњег часа. У књижевности се јавио још 1912. песничким и другим прилозима у „Пијемонту“ и ондашњим вечерњим листовима, а истрајао је на нашој књижевној ветрометини више од седам деценија. У књизи Споменар о старом Београду (1984) – по којој је ТВ Бгд снимила и постхумно емитовала (30. IX 1985) истоимену емисију из серије „Некад и сад“ – Т. је опевао свој родни град, његову прошлост и спасао од заборава многобројне знаменитости. Поред свега писао је о позоришту и за позориште. Драматизовао је популарни роман Данијела Дефоа Робинсон Крусо и написао три драме: Ћоса (1926), Девојка бржа од коња (1934) и Краљевић Марко (1978). Ови оригинални комади, под насловом Три драме, штампани су у Бгду 1981. Девојка бржа од коња изведена је на београдском радију и у НП у Скопљу, још док је била у рукопису. На сцени СНП је 1951. играна Т. драматизација Робинсон Крусо по Д. Дефоу.` (Из Енциклопедије СНП)

Betty Crocker`s Guide to Easy Entertaining PRVO izdanje 1959g tvrd povez 176 strana engleski jezik bogato ilustrovana Rediscover the classic 1959 edition of `Betty Crocker`s Guide to Easy Entertaining` The year was 1959. People watched `Leave It to Beaver` on TV and listened to Elvis on the radio. And when they entertained, they turned to this indispensable guide from Betty Crocker, which you may remember from your mom`s or grandma`s kitchen. Now you too can rediscover Betty Crocker`s secrets for great parties. This authentic reproduction of the 1959 book gives you a nostalgic snapshot of an earlier era--and a mother lode of party tips and recipes that have stood the test of time. Inside you`ll find: Great ideas for a wide range of get-togethers, from dinners and buffets to barbecues, brunches, and potlucks89 time-tested recipes, 208 charming illustrations, and 11 nostalgic color photographsTried-and-true party favorites like Vichyssoise, Parmesan Oven-Fried Chicken, Herb Batter Bread, and Brownie Peppermint Pie poslednja spirala na rikni iskrzana , lepo očuvana

Dobro očuvano, nerasečeno, bez pisanja. Originalne meke korice. Rikna kompaktna (v. sliku) Autor - osoba Tartalja, Gvido, 1899-1984 = Tartalja, Gvido, 1899-1984 Naslov Sablazan sa duhovima : priče-groteske-feljtoni / Gvido Tartalja Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1931. Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1931. (Beograd : Orao) (Broš.) Gvido Tartalja. Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu“. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i „Pesma i grad“, „Lirika“, „Začarani krug“, „Srmena u gradu ptica“, pesme za decu: „Oživela crtanka“, „Šta meseci pričaju“, „Od oblaka do maslačka“, „Dedin šešir i vetar itd. Biografija Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj „Pravdi“ pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. II izd. 1937. Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. II izd. 1934; III izd. 1937. Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968. Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Сарајево, 1976. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. S one strane duge, izd. „Nolit“ – „Prosveta“ – „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. Vesela zoologija, 1–6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. MG82 (L) avangarda srpska poezija književnost između dva rata

Tvrd povez, 55 strana, izdanje Matice hrvatske 1938, poezija Prično dobro očuvana, ima posvetu, i dva pečata, SFRJ i NDH, konzulat u Bratislavi Antun Nizeteo (Zadar, 5. veljače 1913. − 4. travnja 2000.), hrvatski domovinski i iseljenički književnik, prevoditelj, knjižničar, povjesničar i diplomat Rodio se je u Zadru. U Zadru i Sinju je išao u osnovnu školu. U Splitu je završio klasičnu gimnaziju. Poslije mature bio je neko vrijeme u uredništvu splitskoga dnevnog lista Novog doba. Zatim je otišao u Zagreb gdje je diplomirao na Pravnom fakultetu 1936. godine. Poslije studija odlužio je vojni rok u Zemunu. Zaposlio se je kao državni službenik u Iseljeničkom uredu Ministarstva socijalne politike. Otamo je 1941. premješten u Ministarstvo vanjskih poslova NDH i imenovan izaslanikom za kulturne veze u hrvatskom poslanstvu u Rimu. Dok je bio ondje surađivao je svodećim talijanskim slavistima. Primjerice L. Salviniju je pomogao sastaviti i prevesti mu antologiju Poeti croati. Također je pokrenuo europski književno-umjetnički časopis `Parallelo`.[1] Njegovom zaslugom u Rimu s uspjehom gostovala Hrvatska opera s Gotovčevim »Erom« kao i to da je B. Gigli gostovao u Zagrebu. Prvi je kod nas upozorio na talijanskog pisca Itala Sveva te je za Zabavnu biblioteku preveo njegov roman Mlada starost.[2] Koncem 1943. imenovan je nadstojnikom Odjela za kulturne veze Ministarstva vanjskih poslova Hrvatske u Zagrebu, te izabran za odbornika Matice hrvatske i za urednika Suvremene knjižnice. Pored ostalih, uređivao je i objavio Mile Budaka, Side Košutić i Ante Cilige. Siječnja 1945. premješten je u hrvatski konzulat u Pragu gdje je dočekao kraj rata s dr. B. Gavellom i dr. L Vitezićem u pripremi velike izložbe hrvatske knjige. Sve pristigle knjige iz Zagreba ostale na dar praškoj Nacionalnoj knjižnici. Izabrao je ne vratiti se u domovinu, nego ostati u emigraciji. U emigraciji je surađivao s hrvatskim listovima i časopisima. Iste je godine otišao u München, u kojem je ostao do 1950. godine.[1] Odanle je otišao u Chicago u SAD, pa nakon jedne godine u New York gdje je radio u sveučilišnim knjižnicama i studirao. U New Yorku je surađivao s američkim profesorima hrvatskog podrijetla C. S. Mihanovićem i W. Reevom, s kojima je osnovao Hrvatsku akademiju Amerike koja djeluje do danas i izdaje godišnjak The Journal of Croatian Studies. Skupa s američkom prevoditeljicom Carolyn Hunter (u. 1991.) prevodio na engleski i u njemu objavljivao hrvatsku poeziju. Magistrirao je povijesne znanosti na sveučilištu Fordham 1956. godine. Magistrirao je knjižničarstvo na sveučilištu Columbia 1958. godine. Potom je odselio u Ithacu, država New York, gdje se je zaposlio kao knjižničar u knjižnici sveučilišta Cornella. Ondje je radio do odlaska u mirovinu 1978. godine. Sljedeće odredište bilo mu je Kensington u saveznoj državi Marylandu.[1] Od tada do povratka u domovinu živio je u Washingtonu