TOMAS MAN Nastanak doktora Faustusa NIKOLA MILOŠEVIĆ Motiv smrti u Andrićevoj prozi RADOMIR KONSTANTINOVIĆ Četiri pesnika KLOD LEVI-STROS Totemizam danas TREĆI PROGRAM Radio Beograd 1 / 1975 Latinica Broš Šiven povez 586 stranica NEKORIŠĆENO Kondicija: 1O Radomir Konstantinović

ALEKSANDAR NENADOVIĆ MIRKO TEPAVAC sećanja i komentari RADIO B92 BEOGRAD 1998 Edicija RAT I MIR a) Tepavac, Mirko (1922-) - Intervjui ........................................................... Razgovore sa Tepavcem VODIO Aleksandar Nenadović Na koricama: Diplomatski pasoš Mirka Tepavca Broš Latinica 255 stranica NEKORIŠĆENO Ekstra !!!!!!!!!!!! DB1O

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušica Manojlović je apsolvirala pedagogiju, radila kratko u `Politici`, u Radio Beograd došla 1948. godine u tadašnju Pionirsku redakciju, kasnije Dečju redakciju, kada je urednik bio Voja Carić, a saradnici Vasko Popa, Olga Vlatković, Caca Mitrović, Ljubiša Bačić. Skoro punih deset godina stvarala dečji program pokušavajući zajedno sa svim saradnicima da osmisli nešto novo i zanimljivo za decu. Sa Lolom Vlatković autor je prve serije za decu na radiju Gradić Veseljak (koju je kasnje prilagodila televizijskom izrazu). Od 1956. godine učestvuje u pripremi programa za uvođenje televizije u grupi koja je formirana pod rukovodstvom direktora Radio Beograda Mirka Tepavca, pored Lole Đukića, Branka Popovića, Saše Markovića, Ljubomira Zečevića, Igora Leandrova, Vlade Mitrovića, Pavla Maletina. Na televiziji je uradila prvu seriju En-den-dinus u režiji Vere Belogrlić, seriju Pozorište šest i pet, pisala tekstove i adaptirala mnoga poznata dela za decu i omladinu. Ponovo se vraća na Drugi program Radio Beograda 1966. i ostaje do penzije 1976. godine. U svom bogatom radnom veku, Dušica je doživela dve tehnološke revolucije koje su presudno uticale, na autore, urednike i celokupno programsko ljudstvo: pojava magnetofona na radiju i pojava magnetoskopa na televiziji. Iako je tako, gledaoci neće moći da vide ni jednu emisiju koju je Dušica potpisala kao urednik, ni jednu sa njenim imenom na televizijskoj špici, jer ni jedna emisija iz te najranije, eksperimentalne faze emitovanja programa nije sačuvana.

Tajne staroga Zagreba Rudeša Habeduš Katedralis original izdanje sveske 1-56 nedostaje broj 46... .... U Krapini se rodio Rudolf HABEDUŠ KATEDRALIS (Rudeša, Heister), romanopisac, publicist i dramatičar. Uglavnom je pisao feljtone o ljudima i događajima iz zagrebačke gornjogradske prošlosti ali i iz suvremenog Zagreba. Pisao je i eseje, kritike, impresije, novele i romane u nastavcima od kojih su veći uspjeh postigli oni povijesne tematike. Bio je pokratač, urednik i izdavač `Hrvatske metropole`, jedan od pokretača i suradnik `Zagrebačkog lista` te urednik u `Narodnim novinama`. Feljtone je objavljivao na `Radio-Zagrebu` i `Hrvatskom krugovalu`. Jedan je od začetnika hrvatske radio-dramske tradicije. Poslije rata objavljivao je povijesne romane u tjednim sveščićima u nastavcima `Tajne starog Zagreba`. U povijesnim romanima slijedio je narativne formule H. Dragošića i Marije Jurić-Zagorke. Zagorkinu tipu povijesnog romana sa zapletenim fabulama, gomilanjem motiva i naglim obratima najviše se približio u `Katakombama svetoga Marka` što je izazvalo polemiku između njega i Zagorke koja ga je optužila za plagijat njezina romana.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot izradio: Pjer Krizanic Velimir Živojinović Masuka, odnosno — kako se sâm potpisivao — Massuka (1886 — 1974) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Masuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku. (U Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Masukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha“, a novembra 1919. sa Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao“ u kojem je objavljivao pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirove „Zimsku bajku“ i „Romea i Juliju“. Jedno vreme bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu, a tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je Molijerovog „Tartifa“, u kojem su igrali Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Kabli ISO muski / Univerzalni zenski 20 pina 1

Izuzetna knjiga, objavljena u Parizu 1929. godine. Knjiga objedinjuje biografiju La Fontaene, njegovo kompletno delo, basne i pesme, veoma opširne gramatičke napomene i neku vrstu rečnika reči i izraza. Biografija pisca je dosta detaljno i opširno napisana na 33 stranice, sa osvrtom na uslove i vreme u kome je pisac živeo i radio. Obzirom da je La Fontaine rodjen 1621. godine, a da je ova knjiga sa njegovim delima objavljena 1929. godine, urednik knjige Dr. književnosti Renë Radouant, je opširno dao gramatičke i druge napomene, uporedjujući ih medjusobno sa njihovim značenjem u vreme kada je pisac živeo i radio i vremena kada je pisana ova knjiga. Takodje je dat prilično opširan rečnik reči i izraza sa njihovim značenjem u vreme kada je pisac stvarao svoja dela i sa njihovim značenjem u vreme izdavanja ove knjige. Knjige koje se ovako sveobuhvatno i temljno bave nekim piscem i njegovim delom, su veoma retke, i svakako će biti vredan izvor pravih informacija nekome ko se bavi Francuskom ili svetskom književnošću. Knjiga je obzirom na svoje godine u solidnom stanju, jedino bi neki knjigovezac mogao malo da popravi - zalepi prednju koricu knjige koja je malo odvojena ali ne potputo.

TELEMAH U LAVIRINTU SVETA O stvaralaštvu Džemsa Džojsa EGON NAGANOVSKI Radio Sarajevo Treći program S a r a j e v o 1 9 8 9 S e p a r a t - Džojs - klasik novatorske književnosti našeg vremena - Opsednutost - Ritam lepog - Prolegomena za remek-delo - Odiseja XX veka - Noć nad rekom života - Cenzori i kritičari - Telemah u lavirintu sveta ................................................. Prevod sa poljskog: PETAR VUJIČIĆ Latinica 114 stranica Inventarni broj

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pripovetke: Jelene Bilbije Petra S. Petrovica Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) bio je književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj[1]. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata. Jelena Bilbija Lapčević (Crni Lug, 28. novembar 1902 — Beograd, 8. avgust 1964) bila je srpska književnica, prevodilac, glumica, novinarka i spikerka.[1] Njoj je pripala čast da prva najavi svečani početak redovnog emitovanja programa Radio Beograda. Bila je prvi urednik časopisa za decu Poletarac. Napisala je više knjiga za decu.[2] Biografija Jelena Bilbija rođena je 1902. godine u Crnom Lugu, opština Bosansko Grahovo, kao jedno od petoro dece (tri ćerke i dva sina) Miloša i Milke Bilbije.[3] U ranom detinjstvu se sa roditeljima preselila se u Beograd, gde je završila učiteljsku školu.[4] Studirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i istovremeno pohađala Državnu glumačku školu, na kojoj je diplomirala 1928. godine.[2] Godine 1929. primljena je za spikera Radio Beograda. U periodu posle oslobođenja nastavila je da radi kao spiker u Radio Beogradu, a kasnije je prešla u Filmske novosti. U međuvremenu je pisala književnost za decu i 1947. godine postaje glavni urednik tek osnovanog časopisu za decu Poletarac.[1] Sarađivala je u više dečjih časopisa.[2] Bila je u braku sa Dejanom Lapčevićem. Umrla je u Beogradu, 8. avgusta 1964. godine.[3] Karijera radio voditelja Tabla na zgradi SANU Kada je 24. marta 1929. godine iz zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti počelo redovno emitovanje radio programa, čast da najavi taj svečani početak pripala je upravo Jeleni Bilbiji. Radio je prekinuo sa emitovanjem 6. aprila 1941, tokom bombardovanja Beograda, a kada je, 10. novembra 1944. godine, u oslobođenom Beogradu, ponovo počeo sa radom redovni program Radio Beograda Jelena Bilbija je ponovo bila prvi spiker. Poslije Drugog svetskog rata Jelena Bilbija se intenzivno posvetila novinarskoj profesiji. Uživala je ugled i popularnost najboljeg jugoslovenskog spikera, doprinoseći afirmaciji profesije i obučavanju mladog spikerskog kadra.[2] Bila je uzor plejadi talentovanih radijskih novinara, među kojima su Gordana Boneti, Draga Jonaš, Mića Orlović i Branislav Surutka. Pred kraj života Jelena Bilbija je bila savetnik pri osnivanju Televiziji Beograd.[4] Književni i novinarski rad Jelena Bilbija je objavila šest knjiga pripovedaka za decu, kojima se svrstala u sam vrh književnosti za decu Kraljevine Jugoslavije. Njeno remek delo, Priče o selu i gradu, uvršteno je u redovnu školsku lektiru, a objavljeno je u tada najuglednijoj izdavačkoj kući Gece Kona.[4] Kada je 1947. godine pokrenut pionirski mesečnik Poletarac, Jelena Bilbija postaje prvi glavni urednik ovog časopisa.[1] Pisala je i za Pionirske novine, časopis Žena danas, Književne novine i Politiku. Bibliografija Priče za decu (1932) Deca u selu i gradu (1935) Briki i druge priče (1946) Bakina prasad. Mačak Griša (1946) Jesenji putnici (1961)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reportaza kroz gradjanski rat Urednik: Pavle Bihaly Jean-Richard Bloch (25. svibnja 1884.-15. ožujka 1947.) bio je francuski kritičar, romanopisac i dramatičar. Bio je član Francuske komunističke partije (PCF) i radio je s Louisom Aragonom u večernjem dnevnom dnevniku Ce soir. Bloch je rođen u židovskoj obitelji. Otac mu je bio inženjer iz SNCF -a. Književna karijera Profesionalni pisac postao je 1909., nakon što je dvije godine radio u srednjoj školi kao zbirni učitelj. Do tada je već bio poznat kao lijevi intelektualac. 1910. pokrenuo je L’Effort libre, “pregled revolucionarne civilizacije”. [2] Pridružio se Francuskoj vojsci u Prvom svjetskom ratu i tri puta je ranjen na ratištima Marne i u Verdunu. Nakon rata osjećao je grižnju savjesti što se pridružio vojsci. Također je patio od neuroze uzrokovane užasima rata i prerane smrti najmlađe kćeri Solange. Za to vrijeme Bloch je otputovao u Afriku po savjetu prijatelja. Njegov brodski dnevnik napravljen tijekom ovog pomorskog putovanja objavljen je u novinama i časopisima tog razdoblja, a kasnije je serijski prerađen u troknjižni komplet knjiga. Godine 1937. bio je odgovoran za organizaciju Naissance d`une cité, `popularnog spektakla` izvedenog 19. listopada u sklopu Exposition Internationale des Arts et Techniques dans la Vie Moderne. Obiteljski život André Maurois bio mu je šurjak.

JALMAR SEDERBERG DOKTOR GLAS AGORA BEOGRAD 2016 JALMAR SEDENBERG (1869-1941) Smatra se za jednog od najvećih švedskih pisaca XX veka. Pisao je pesme, novele, kozerije, drame, a radio je kao činovnik i novinar! Bavio se večno skandaloznim temama, SEKSOM i SMRĆU. Opravdavao je abortus i eutanaziju, pa čak i racionalizaciju ubistva, što je 1905. godine izazvalo u Švedskoj prvorazredni skandal, ali to Jalmara nije mnogo pogađalo, želeo je da prikaže dvoličnost sopstvenog društva ******* ........................................................... Biblioteka `AGORA` REMEK-DELO O TRPLJENJU MOĆI Sa švedskog preveo: DORIJAN HAJDU ........................................................... TVRDE KORICE LATINICA OBELEŽIVAČ STRANA NEKORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO Ekstra **********

U dobrom stanju Stranjaković, Dragoslav, 1901-1966 = Stranjaković, Dragoslav, 1901-1966 Mihailo i Julija / napisao Drag.[Dragoslav] Stranjaković Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1940 (Beograd : Orao) Fizički opis [XV], 238 str., [17] str. s tablama fotogr. : ilustr. ; 23 cm. Srpski panteon. knj. 2 ISBN (Karton) Predmetne odrednice Obrenović, Mihailo, srpski knez, 1823-1868 -- Biografija Obrenović, Julija, srpska kneginja, 1831-1919 -- Biografija Dragoslav Stranjaković (Užice, 31. maj 1901 — Beograd, 27. novembar 1966) bio je srpski istoričar, profesor Beogradskog univerziteta i potpredsednik Srpskog kulturnog kluba. Za vreme Drugog svetskog rata bio je član četničkog Centralnog nacionalnog komiteta. Posle rata osuđen je na vremensku kaznu. Od 1925. je radio kao asistent na katedri za nacionalnu istoriju Filozofskog fakulteta. Vanredni profesor je postao uoči novog rata 1940. godine. Bio je takođe angažovan i u Srpskom kulturnom klubu kao uređivač tekstova. Za vreme okupacije, nastavio je da predaje na Beogradskom univerzitetu, ali je uskoro napustio službu. Od tada, pa sve do početka 1943. nije aktivno delovao. U januaru 1943. ulazi u sastav beogradskog političkog Odbora Ravnogorskog pokreta, a zatim i u Centralni nacionalni komitet Kraljevine Jugoslavije. Po uspostavljanju nove posleratne vlasti u Beogradu, Stranjaković se predaje. Uskoro je bio i penzionisan a zatim politički gonjen i zatvaran. Zatvorsku kaznu je izdržao u Sremskoj Mitrovici. Ponovo se vraća u društvenu sferu 1954. godine. Od 1955. radio je kao predavač na Bogoslovskom fakultetu.

ЕРНЕСТ ХЕМИНГВЕЈ ПРИПОВЕТКЕ МАТИЦА СРПСКА НОВИ САД 1966 САБРАНА ДЕЛА 51 ПРИПОВЕТКА СНЕГОВИ КИЛИМАНЏАРА БРЕГОВИ КАО БЕЛИ СЛОНОВИ ПРЕСТОНИЦА СВЕТА СТАРАЦ КРАЈ МОСТА ГОРЕ У МИЧИГЕНУ БОКСЕР ВЕОМА КРАТКА ПРИЧА БОКСЕР РЕВОЛУЦИОНАР МАЧКА НА КИШИ УБИЦЕ ПЕДЕСЕТ ХИЉАДАРКИ ДЕСЕТ ИНДИЈАНАЦА КАНАРИНАЦ ЗА НЕКОГА ДАНАС ЈЕ ПЕТАК БАНАЛНА ПРИЧА СВЕТЛОСТ СВЕТА ПРИЗНАЊЕ ШВАЈЦАРСКОЈ ВИНО ИЗ ВАЈОМИНГА КОЦКАР, КАЛУЂЕРИЦА И РАДИО ОЧЕВИ И СИНОВИ СВЕТСКИ ЧОВЕК . . . ................................................................. ТВРДЕ КОРИЦЕ ОДЛИЧНА БОРДО БОЈА КОРИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНА 551 СТРАНИЦА БЕЗ ПОДВЛАЧЕНИХ СТРАНИЦА БЕЗ ПОТПИСА БЕЗ ПЕЧАТА Ч И С Т О ******* ВРЛО ДОБРО ОЧУВАН ПРИМЕРАК РЕКЛО БИ СЕ, НЕКОРИШЋЕНО За ЛЕПО ЧИТАЊЕ, па и за ПОКЛОН *******

MILICA STEVANOVIĆ PERSPEKTIVA TEŽINSKIH POLJA I DRUGE TEME RADIO B 92 BEOGRAD 1999 Biblioteka ProFemina TEKST NA SRPSKO i ENGLESKOM JEZIKU R e f e r en c e PERSPEKTIVA TEŽINSKIH POLJA METOD JE PORUKA ĐUBRIŠTE KRAJA ISTORIJE SEDAM NOVIH OBJEKATA - STILSKE VEŽBE SIMBOLIKA URBANIH VIZURA UMETNOST NEBESKA ILI ZEMALJSKA O MATERIJALU ZA UMETNIČKO DELO SITUACIJE-DVOJNICI ILI FENOMEN VEĆ `VIĐENO` TRUDNOĆA KRALJICE DRAGE ILI IMIDŽIZAM U GODINAMA KULTURE TELO/OBLIK FRAKTALNOST UVIZUELNOM OPAŽANJU ............................................................... CRTEŽI SLIKE OBJEKTI INSTALACIJE RADOVI AUTORA FOTOGRAFIJE - MILAN JOZIĆ BELEŠKA O AUTORU ............................................................. FORMAT 28 cm BROŠ LATINICA 138 STRANA NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT Ekstra ***********

Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] tehnička oprema Pavle Bihalji (Pavle Bihali, Bihaly) Biblioteka Zenit 294 str. ; 20 cm Nolit Beograd 1939. retko izdanje mek povez sa omotačem omot: Pavle Bihaly, fotomontaža iz kraja 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Omot je zacepljen pogledati slike!

DEŽE KOSTOLANJI Š E V A RADIO B92 1998 APATRIDI DEŽE KOSTOLANJI rođen 1885. Pisac, pesnik, publicista, prevodilac. Kostolanji, /k l a s i k/ mađarske književnosti! Tomas MAN je u predgovoru nemačkom izdanju romana `NERON, KRVAVI PESNIK` napisao da Kostolanjija smatra vrhunskim piscem ovog veka. Danilo KIŠ je beležio Kostolanjija u najužem izboru `svojih` pisaca. Fiktivno mesto Šarseg u romanu ŠEVA je S u b o t i c a... ............................................................. Izvrsan prevod sa mađarskog: MARKO ČUDIĆ. `ŠEVA` prekrasan roman preplavljen tugom! Ovu knjigu treba OBAVEZNO pročitati! Život postaje lakši i lepši! (Mihajlo Grušić) ................................................................ BTOŠ LATINICA 183 STRANICE ODLIČAN PRIMERAK Izvrsno za POKLON ********* dsp9

U dobrom stanju. Naknadni tvrdi povez, sa posvetom autora Autor - osoba Živojinović, Velimir, 1886-1974 = Živojinović, Velimir, 1886-1974 Iz književnosti i pozorišta. Knj. 1 / Velimir Živojinović Vrsta građe esej Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1928 Beograd : Rajković i Ćuković, 1928 (Beograd : `Pavlović` Davidovića i druga) Fizički opis 200 str. ; 21 cm SADRŽAJ: I. Jedna knjiga o estetici: Sima Pandurović : „Ogledi iz Estetike. I Integralna poezija. (Misao, 1920) ... 3 II. Jedna knjiga „o nama“: Božidar Purić: „Pesme o nama“ (Misao 1919) ... 15 III. Poezija Božidara Kovačevića. (Misao 1926) ... 31 IV. Zbirka Božidara Stojadinovića. (Misao 1921) .51 V. Pesme Ž. Milićevića: Ž. Milićević: `Pesme` (Politika 1927) ... 59 VI Poezija A. R. Boglića: A. R. Boglić „Pesme`. (Misao 1927) ... 63 VII. Pripovetke Grigorija Božovića: Grigorije Božović: `Pripovetke“. (Misao 1926) ...67 VIII. Književno Delo Anđelije L. Lazarević: Anđelija L. Lazarević: „Palanka u Planini“ i „Lutanja“. (Misao 1926) 71 IX. Janković kao pripovedač: V. V. Janković: „Ivan Mandušić“. (Srpski Knjnž. Glasnik, 1922) .... 75 X. Jedan poetski roman: „Grozdanin kikot“ od Hamze Huma. (Misao, 1927) ... 82 XI. Pripovetke Bran. Ćosića: Bran. Ćosić: „Egipćanka“ (Misao. 1927) ... 84 XII. „Smrt Uroša V`, od Stefana Stefanovića. (Misao,1926) ... 87 XIII. „Plјusak“ od Petra Petrovića—Pecije. (Misao, 1920) ... 93 XIV. „Tašana` Bore Stankovića. (Misao, 1927) ... 99 XV. „Pukovnik Jelić“ od Milivoja Predića. (Misao, 1925) ... 104 XVI. Mosksvski Hudožestveni Teatr. (Misao, 1921) . . 108 XVII. Šekspirova Dramska Tehnika. (Misao, 1921) ... 119 XVIII. Repriza „Magbeta` i slučaj g. Gavele. (Misao, 1927) 127 XIX. Jedna promašena Šekspirova repriza: „Julije Cezar“ od V. Šekspira. (Misao, 1925) .... 139 XX. Sveta Jovanka` od Bernara Šo-a. (Misao, 1926) ... 150 Džentlmeni Džona Golsvorti-a. (Misao, 1926) ... 157 XXII. „Zalјublјvna Žena“ od Žorža de Porto-Riša. (Misao, 1925) ... 159 XXIII. „Osma Žena“ od Savoara. (Misao, 1925) ... 164 XXIV. Nemačka dramska proizvodnja. (Misao, 1924) ... 168 XXV. Iterpretacija Ibzenovih „Aveti*. (Mpsao, 1921) ... 177 XXVI „Suton` od Stevana Hristića. (Misao, 1926) ... 181 XXVII. „Boris Godunov` od Musorgskoga. (Misao, 1926) ... 190 Predmetne odrednice Pozorišna kritika Književna kritika Velimir Živojinović Masuka, odnosno — kako se sâm potpisivao — Massuka (1886 — 1974) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Masuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku. (U Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Masukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani. Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha“, a novembra 1919. sa Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao“ u kojem je objavljivao pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirove „Zimsku bajku“ i „Romea i Juliju“. Jedno vreme bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu, a tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je Molijerovog „Tartifa“, u kojem su igrali Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić. U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Povez poustio, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Ibler, Janko, hrvatski književnik, publicist i prevoditelj (Stara Gradiška, 19. IV. 1862 – Zagreb, 9. VI. 1926). Radio je kao profesionalni novinar u riječkoj Slobodi. Uređivao Vienac (1881–82), Hrvatsku vilu (1882), Slobodu (1885) te bio glavni urednik Narodnih novina (1897–1908). Objavljivao je književne i kazališne kritike, feljtone, književnopovijesne rasprave i publicističke tekstove. Neke tekstove potpisivao pseudonimom Desiderius. Kao književni kritičar bio je jedan od glavnih zagovornika realizma (Literarna pisma, 1881), a u polemikama o naturalizmu Zolin pristaša. Prevodio je s ruskoga, njemačkog, engleskog i danskog jezika. Priredio knjigu Gospodarsko-šumarska jubilarna izložba Hrvatsko-slavonskog gospodarskog društva u Zagrebu 1891 (1892). Okušao se i u književnom radu; pisao je kratku prozu, novele i roman Zora (1920), portret izobražene i emancipirane žene s konvencionalnim završetkom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Srpska književna zadruga 190 Roman iz Istre Viktor Car Emin (Kraj kod Lovrana, 1. XI. 1870. - Opatija, 17. IV. 1963), hrvatski književnik U mladosti je radio u školama po Istri i u Opatiji. Zbog svoje protutalijanske aktivnosti morao se 1929. godine skloniti u Sušak. Nakon Drugog svjetskog rata vratio se u Opatiju, gdje je ostao do kraja života. Viktor Car Emin je politički angažman u suprostavljanju talijanskim iredentistima i fašistima prenio i u svoje romane, pripovjetke i drame, u kojima je prije svega bio zaokupljen svjedočenjem o hrvatskom identitetu Istre. Stoga su osnovne teme njegovih literarnih djela borba hrvatskog puka u Istri, Rijeci i Hrvatskom primorju za očuvanje nacionalne svijesti te prikaz socijalnih prilika u toj regiji. Gradska knjižnica i čitaonica u Opatiji nosi njegovo ime

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Elin Pelin [eli`n peli`n] (pravo ime Dimităr Ivanov Stojanov), bugarski književnik (Bajlovo kraj Sofije, 8. VII. 1877 – Sofija, 3. XII. 1949). Pisao romane, novele, kratke priče, obrađivao narodne bajke za djecu. Tematski okrenut društvenim promjenama bugarskoga sela, raspadu patrijarhalnoga etosa i osiromašenju seljaštva. S književnopovijesnoga stajališta zaslužan je za stilski preokret od društveno-kritičkoga prema psihološkom realizmu. Glavna djela: Priče (Razkazi, I–II, 1904–11), Zbornik priča (Sbornik ot razkazi, 1923), Zemlja (Zemja, 1927), Jan Bibijan (1933), Jan Bibijan na Mjesecu (Jan Bibijan na Lunata, 1934), Pod manastirskom lozom (Pod manastirskata loza, 1936), Geraci (Geracite, 1943). Elin Pelin (rođen kao Dimitar Ivanov Stojanov; bug. Димитър Иванов Стоянов; 8. jul 1877. - 3. decembar, 1949.) je poznati bugarski pisac, slavljen zbog svojih prikaza seoskog života. Rođen je u selu Bajlovo u sofijskoj oblasti. Ime koje je dobio rođenjem je Dimitar Ivanov Stojanov. Otac mu je bio Ivan Stojanov , i majka Stojanka Ivanova i pripadali su vrlo velikoj seoskoj porodici koja je imala 11 dece.[3][4] Od detinjstva je voleo pisati. Najpre se okušao u slikarstvu i u pisanju stihova, da bi se kasnije u potpunosti posvetio proznom radu. Na kraju svog stvaralačkog puta je rekao: `Био сам толико млад када сам почео да пишем да сам једноставно заборавио који је био разлог за то` [4] Imao je formalno obrazovanje i želeo je postati učitelj. Nakon što je diplomirao, postao je učitelj u svom selu. Međutim, on dugo nije radio na tom poslu. Tada odlučuje postati pisac i uzima umetničko ime, Dimitar Stojanov je postao Elin Pelin 1897. godine. [3] [4] Rodna kuća Elina Pelina u selu Bajlovo u Bugarskoj Njegov susret s Jordanom Jovkovim doprineo je u izrastanje klasičnog reprezentativnog nacionalnog pisca kratkih priča, kojima je umnogome odredio kasniji smer i lik bugarskog umetničkog pripovedanja. Prvu pripovetku „Draga je domovina“ (bug. Мило е отечеството) objavio je 1895. Od 1899. živeo je u Sofiji, gde je uređivao časopis „Seosko ćaskanje“ (1902—1903), radio kao bibliotekar. To mu je davalo dovoljno slobode za pisanje. 1910. godine postavljen je za upravnika posebnih zbirki u biblioteci u Sofiji. Tokom Prvog svetskog rata Pelin je bio ratni izveštač, a kasnije je bio muzejski konzervator. U muzej Vazova dolazi 1924. godine i tamo je radio 20 godina.[3] Grob Elina Pelina na Sofijskom centralnom groblju Njegova najbolja dela nastala su tek nakon završetka Prvog svjetskog rata. Prije Prvog svetskog rata, pisao je `Prijedlog obitelji` 1911. - priča o transformaciji iz seoskog života u moderno društvo. Knjiga je bila vrlo dobro prihvaćena i hvaljena zbog svojih živopisnih slika seoskog života u Bugarska sela.[3] Pelinova najbolja dela su posvećena bugarskom selu, gde prikazuje svakidašnji život kroz prizmu socijalne kritike; junaci su obični siromašni seljaci ili seoski učitelji. Stil mu je bio izvoran, neposredan i topao, obogaćen narodnim poslovicama. Ostvario je izvanredne, životvorne portrete seljaka u čijem karakteru se sukobljavaju elementarne strasti i čistota duše sa primitivizmom koji je posledica zaostalesti i bede i uzrok strasti i prizemnih poriva, nemoračlnih postupaka i zločina.[2] Elin Pelin je i jedan od začetnika bugarske dečje književnosti. Nagrade i priznanja Godine 1940. postao je predsednik Društva bugarskih književnika. Grad Novoselci pored njegovog rodnog Bajlovo danas nosi njegovo ime. Izabran je za člana Bugarske akademije znanosti i umetnosti. Dela Pripovetke „Pripovetke I` (1904.) „Pepeo mojih cipela“ (1905.) „S prozora“ (1906.) „Pripovetke II` (1904.) „Geraci“ (1922.) „Zemlja“ (1922.) „Izabrane priče“ (1922.) „Zbirka kratkih priča“ (1923.)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Horvat Kiš, Franjo, hrvatski književnik (Lobor, 23. IX. 1876 – Zagreb, 2. VI. 1924). Učiteljsku školu završio u Zagrebu. Isprva radio kao učitelj po manjim mjestima, službovao u Karlovcu (1909–19), potom bio tajnik Medicinskoga fakulteta u Zagrebu. Njegovo se književno stvaralaštvo uglavnom vezuje uz razdoblje moderne. Javio se sredinom 1890-ih crticama i novelama, a napisao je dvije knjige putopisa (Viđeno i neviđeno, 1911; Istarski puti, 1919), koji su prema kritičkoj prosudbi najvrjedniji dio njegova književnog opusa. Obje su putopisne knjige zanimljive zbog proputovanih dionica, lirski i meditativno raspoložena putopisnog subjekta i, posebice, graničnoga mjesta između tradicionalne zabavno-poučne matrice, domoljubne intonacije i pomaka prema modernističkim, a neki književni povjesničari govore o impresionističkim, strujanjima. Prvi je putopis nastao prilikom Kiševa puta na sokolski slet u Sofiju i trodnevnoga boravka u Carigradu, a drugi je posljedica dvokratnoga putovanja po Istri 1912. i 1914. i naišao je, s obzirom na vrijeme objavljivanja, na veći odjek kritike i čitatelja.

Dobro očuvano, nerasečeno, bez pisanja. Originalne meke korice. Rikna kompaktna (v. sliku) Autor - osoba Tartalja, Gvido, 1899-1984 = Tartalja, Gvido, 1899-1984 Naslov Sablazan sa duhovima : priče-groteske-feljtoni / Gvido Tartalja Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1931. Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1931. (Beograd : Orao) (Broš.) Gvido Tartalja. Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu“. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i „Pesma i grad“, „Lirika“, „Začarani krug“, „Srmena u gradu ptica“, pesme za decu: „Oživela crtanka“, „Šta meseci pričaju“, „Od oblaka do maslačka“, „Dedin šešir i vetar itd. Biografija Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj „Pravdi“ pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. II izd. 1937. Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. II izd. 1934; III izd. 1937. Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968. Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Сарајево, 1976. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. S one strane duge, izd. „Nolit“ – „Prosveta“ – „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. Vesela zoologija, 1–6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. MG82 (L) avangarda srpska poezija književnost između dva rata

GEOGRAFSKO RASPROSTIRANJE KULTURE KUKURUZA U JUGOSLAVIJI Napisao Dr. Milisav V. Lutovac Štampa državne štamparije Kraljevine Jugoslavije - Beograd, 1936 godine Format: 27,7 x 21,3 cm Broj strana: 10 ( numerisano od 59-68 ) Solidno stanje, ali presavijana nažalost, pa će tako i biti poslata. Posvećeno doktoru Aleksandru Arnautoviću, potpisano kao `pisac` Милисав В. Лутовац milisav lutovac МИЛИСАВ В. ЛУТОВАЦ, дописни члан, последњи Цвијићев непосредни ђак. Рођен је 7. марта 1901. године у селу Дапсићи крај Берана, а умро августа 1988. године у Београду. После завршене основне школе и гимназије у Беранама 1924. године студирао је на географској групи наука на Београдском универзитету. Дипломирао је 1928. године. Још прве године студија запазили су га универзитетски професори Јован Цвијић, Јован Ердељановић и Боривоје Ж. Милојевић, па је према њиховим упутствима после дипломирања и једногодишњег рада у Географском семинару Универзитета у Београду, положио докторски испит новембра 1929. године. Наставно-педагошки рад почео је као суплент у Другој мушкој гимназији у Београду. После двогодишњег службовања на конкурсу је изабран за питомца француске владе ради усавршавања у антропогеографији и привредној географији на Сорбони у Паризу. На завршетку ових студија, у периоду од 1931. до 1935. године, под руководством истакнутог географа-научника А. Деманжона одбранио је и свој други докторат (дисертација: La Métohija, Étude de géographie humaine) са највишом оценом (très honorable). По повратку у отаџбину наставио је са радом као професор у Другој мушкој гимназији у Београду, а затим 1937. године изабран је за ванредног професора новоосноване Економско-комерционалне високе школе (Економског факултета). После Другог светског рата био је професор у Шестој мушкој гимназији у Београду и у Војногеографском училишту при Војногеографском институту. У јуну 1948. године додељен је на рад Географском институту САН, у коме је касније био његов дугогодишњи директор. У јануару 1949. године постављен је за научног сарадника, затим за вишег научног сарадника 1950. и научног саветника 1959. године. Од 1958. године био је редовни хонорарни професор, а од 1961. године и стални редовни професор на Филозофском факултету у Београду, и шеф катедре за етнологију, а предавао је и антропогеографију и економску географију. Исте године, 21 децембра 1961. изабран је за дописног члана Српске академије наука. Основну проблематику научног рада Милисава Лутовца чини друштвена географија у ширем смислу (антропогеографија, економска географија, регионална географија и географија градских насеља). У то време он је био најистакнутији економски географ у нас, односно пионир у овој географској дисциплини, са оригиналном концепцијом међуусловљености и повезаности природних и друштвених чинилаца географске средине. Исто тако значајне научне резултате постигао је на антопогеографким проучаванима, као настављач Цвијићеве антопогеографске школе, у којима је за разлику од дотадашњих истраживача истицао већи привредногеографски и јачи социолошки значај. Од осталих научних активности бележи запажене резултате у области регионалне географије, коју хармонично повезује са економском географијом, и антропогеографијом у комплексну и складну целину. Поред наведеног, бавио се и синтетичким проучавањем миграција и етничких процеса становништва, уз то живо пратећи промене и преображај просторног пејзажа изазване новим привредним и друштвеним кретањима у земљи. Милисав Лутовац је имао врло широко научно интересовање и по тематици и по простору, а нарочито је значајно што су сва његова испитивања била везана за теренски рад и то у врло мало познатим и тешко приступачним крајевима. Тежио је да на терену постави јасне хипотезе и нађе адекватна решења показујући изузетне способности за тачна опажање и разлучивање битног од споредног, пишући концизним стилом и са особеном лепотом језичког израза. Радио је у два одељења Српске академије наука и уметности: Природно математичком одељењу и Одељењу друштвених наука. Био је председник Одбора за топономастику у Међуакадемијском савету. Радио је поред Географског и у Етнографском институту САНУ и у оба института је био председник Научног већа. Био је члан Академијског одбора за прославу стогодишњице рођења Јована Цвијића и одбор му је поверио редакцију Цвијићевог зборника и рад на издању Цвијићевих дела. Био је активни члан Српског географског друштва, као члан управе и уређивачког одбора, па му је друштво на годишњој скупштини 1966. године доделило Медаљу „Јован Цвијић“. Поводом тридесетогодишњице Географског института „Јован Цвијић“ САНУ 1977. године додељена му је „Повеља захвалности“ за свој дугогодишњи рад. Добитник је у то време и ширих друштвених признања значајне 13-јулске награде Скупштине СР Црне Горе и 7-јулске награде Скупштине СР Србије. ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... 1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatna knjiga 1956. Ilustracije: Dragica Tatarski Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Lično je upoznao dva srpska kralja, kralja Srbije Aleksandra Obrenovića pri poseti Beogradu 1. juna (17. maja) 1892, i kralja Jugoslavije Petra II Karađorđevića juna 1942. godine u Njujorku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman jednog muzicara Henri Duvernois (zapravo: Henri Simon Schwabacher, rođen 4. ožujka 1875. u Parizu, † tamo 30. siječnja 1937.) bio je francuski književnik. Sin mađarskog trgovca dijamantima i Nizozemke počeo je raditi kao tajnik u Bibliothèque Charpentier u dobi od sedamnaest godina. Kao novinar potom je pisao za časopise kao što su Le Journal, Le Matin, Fémina, Comoedia, Candide i L`Illustration, gdje je ubrzo objavio novele na preporuku Catulle Mendès. Prvi veliki književni uspjeh postigao je 1908. romanom Crapotte. Godine 1910. oženio se s Margarethom Liebmann, koja je radila kao cirkuska umjetnica i glumica pod imenom Rita del Erido. Tijekom Prvog svjetskog rata doživio je ozljedu, a zatim je radio kao medicinska sestra u Villi Molière. Tamo je upoznao Guillaumea Apollinairea, s kojim je ostao u kontaktu putem pisama sve do svoje smrti. O svojim ratnim iskustvima objavio je 1919. roman Edgar, koji je André Breton nazvao jednim od najnadrealističnijih romana na svijetu. Sacha Guitry je 1921. uredio svoju novelu Morte la Bête za pozornicu. Kao rezultat toga, u suradnji njih dvojice nastale su uspješne jednočinke poput La Dame de Bronze et le Monsieur de cristal ou Seul. Od 1922. sprijateljio se s glumicom Gaby Morlay, za koju je adaptirao i producirao svoju dramu Jeanne kao film. Od 1920. do 1950. prema njegovim knjigama snimljeno je ukupno dvadesetak filmova. Od ranih 1930-ih napisao je nekoliko sjajnih romana, uključujući fantastičnu priču L`Homme qui s`est retrouvé. Također financijski uspješan autor posjedovao je vilu u Antibesu u kojoj su gostovali kolege književnici poput Marcela Prousta, Jeana Cocteaua, Rachilde, Edmonda Jalouxa i Mauricea Donnaya, glumica Mistinguett, pjevač Dranem, slikar Kees van Dongen i drugi. Proglašen je zapovjednikom Legije časti i dobio je Grand Prix de Littérature 1933. godine. 1937. umire od želučane bolesti i pokopan je na groblju Père Lachaise pored Oscara Wildea i Georgesa Courtelinea...