Pripovetke, tvrd povez, 132 strane, format 19x13cm, prilično solidno očuvana, ponegde korica malo iskrzana, sitan pečat na početku. Izdanje knjižare Geca kon Beograd 1935 Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Drama, tema sa varijacijama, jedan čin, prvo izdanje, format 21cm, mek povez, 32 strane, Beograd 1927. povez ojačan selotejpom, korica malo ofucana, unutra sasvim dobro stanje, kompletna i kompaktna. Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

UTISCI I RASMATRANJA, Velimir Živojinović Izdanje Srpske književne zadruge, Beograd 1940 god, 142 strane, edicija Savremenik, tvrd povez, malo oštećena kod poveza kako je prikazano, osim toga sasvim solidno stanje, kompletna i kompaktna. Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić. U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot izradio: Pjer Krizanic Velimir Živojinović Masuka, odnosno — kako se sâm potpisivao — Massuka (1886 — 1974) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Masuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku. (U Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Masukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha“, a novembra 1919. sa Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao“ u kojem je objavljivao pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirove „Zimsku bajku“ i „Romea i Juliju“. Jedno vreme bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu, a tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je Molijerovog „Tartifa“, u kojem su igrali Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

U dobrom stanju, neznatno oštećenje na hrbatu, kao na slici, može se sanirati RETKO Librairie Ancienne Honore Champion, Paris, broširan povez, 191 str, 1928. Profesor Milan Marković završio je studije na Sorboni i doktorirao na delima Žan-Žaka Rusoa i Tolstoja, i Tolstoja i Gandija. U Srbiji je radio kao docent na fakultetu, u Španiji izučavao Servantesa, a kulturni ataše Jugoslavije u Parizu bio je od 1937. do 1940. Preživeo je banjički logor i od 1942. radio u Parizu gde se družio sa mnogim uglednim Srbima. Na Univerzitetu u Nansiju, na kome je bio profesor od 1949, osnovao je katedru za slovenske jezike i književnost. AVANTPROPOS 1 Tolstoï dans la vie de Gandhi 15 CHAPITRE II Contre la violence Le principe de non 25 CHAPITRE III Le patriotisme LEtat La désobéissance 53 CHAPITRE IV Les idées religieuses et morales 81 CHAPITRE V La civilisation Retour à la simplicité 119 CONCLUSION 163 BIBLIOGRAPHIE 173 INDEX 183 Contre la conception occidentale de la patrie 188 milan marković tolstoj gandi nenasilje neposlušnost

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) književnik, osnivač Porodice bistrih potoka 1977. godine.[1] Svoje umetničko delovanje je započeo kao jedan od protagonista novosadske konceptualne scene. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Dotadašnje sprovođenje sve intimnijih akcija i neizlagačkih koncepata unutar grupe KOD (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Marko Radojičić i Slavko Bogdanović) i grupe „Januar-Februar-Mart“, doprineli su želji za svakodnevnim ostvarivanjem sličnih iskustava, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi. Slično onome što je je u isto vreme započela slovenačka grupa OHO (David Nez, Andraš Šalamun, Marko Pogačnik...) u selu Šempas (u Vipavskoj dolini). Godine 1977. iz Novog Sada se seli i nastanjuje u selu Brezovica, podno Rudnika gde je utemeljio prvu srpsku ekološko-umetničku komunu `Porodica bistrih potoka.[2] Objavio je petnaest knjiga, realizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Saradnik je Dečje redakcije Radio Beograda i Radio Televizije Srbije i kolumnista dnevnog lista Danas. miroslav mandic porodica bistrih potoka avangarda neoavangarda hipi komuna kopicl katalin ladik

odlično stanje prelepi časopisi iz ex yu ribolov smučanje izviđači logorovanje kampovanje u prirodi planinarenje izleti pioniri josip broz tito jugoslavija design ex yu yougoslavia yugoslavia obrazovanje u jugoslaviji sfrj titovi kako pricati price stolarski radovi za decu elektricar elektrika radio radionice ... tablice normi fizicko vaspitanje kultura zabava i razonoda pionira drustvene igre disciplina samodisciplina ugled škole učenje deci decije knjige decje ...

Vojislav Karanović : ZAPISNIK SA BUĐENJA , Matica srpska 1989, str. 84. Zbirka poezije. Očuvanost 4-. Vojislav Karanović je rođen 1. 1. 1961. godine u Subotici. Diplomirao je na katedri za jugoslovenske i i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.Piše poeziju, eseje. Pojedine pesme prevedene su mu na više jezika. Radi kao urednik u Radio-televiziji Srbije. Živi u Beogradu

Đorđe Kostić : Pesme nepozvane / poezija Beograd : Biblioteka grada Beograda, 1987 , Fizički opis 63 str. : ilustr. ; 25 cm Zbirka Nadrealistička izdanja Očuvanost 4. Đorđe Kostić: Ruma, 1909 – Beograd, 1995. Rođen je u svešteničkoj porodici. 1927. Završio je Filozofski fakultet u Beogradu, a zatim je kratko boravio u Parizu. 1928. Sa O. Davičom i Đ. Jovanovićem objavio je tri sveske časopisa Tragovi, a svaka je imala samo po osam primeraka. 1929. Sa O. Davičom, Đ. Jovanovićem i D. Matićem radio je na okupljanju grupe istomišljenika, među kojima su bili A. Vučo, M. Dedinac, M. Dimitrijević, koju je Ristić nazvao nadrealističkom. 1930. Jedan je od umetnika koji su potpisali manifest u almanahu Nemoguće–L`Impossible, gde je objavio i seriju crteža bez naslova (str. 32, 67, 104) i Tri puta san. 1931–1932. Sa O. Davičom i Đ. Jovanovićem bio je osnivač časopisa Nadrealizam danas i ovde. 1931. Sa O. Davičom i D. Matićem objavio je Položaj nadrealizma u društvenom procesu. 1933. Policija ga je uhapsila zbog revolucionarne aktivnosti pa je proveo više meseci u zatvoru. 1934. Napustio je Beograd i otputovao u London gde je ostao nekoliko godina. 1936. Prisustvovao je otvaranju nadrealističke izložbe u New Burlington Galleries u Londonu. Napisao je monodramu Dan bez noći (Beograd, 1974). 1939. Sa D. Frajem objavio je A Serbo–croat Phonetic Reader u Londonu. 1944–1949. Radio je kao urednik emisija za inostranstvo na Radio Beogradu. 1949–1978. Bio je direktor Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora u Beogradu. 1968–1980. Redovno je posećivao Indiju radi lingvističkih istraživanja. Objavio je mnogo stručnih radova iz uporedne lingvistike. 1972. Napisao je knjigu posvećenu uspomenama na nadrealizam Do nemogućeg. 1976. Sa M. Ristićem napravio je knjigu pastela i pesama Pass–T–Elle (Calcutta). 1989. Objavio je knjigu U središtu nadrealizma, Čeljust dijalektike, posvećenu nadrealističkoj anketi iz almanaha.

Đorđe Kostić: VREME TLA, Biblioteka grada Beograda 1988, str. 54. Poezija; Nadrealizam. Očuvanost 4. Ђорђе Костић Рума, 1909 – Београд, 1995. 1909. Рођен је у свештеничкој породици. 1927. Завршио је Филозофски факултет у Београду, а затим је кратко боравио у Паризу. 1928. Са О. Давичом и Ђ. Јовановићем објавио је три свеске часописа Трагови, а свака је имала само по осам примерака. 1929. Са О. Давичом, Ђ. Јовановићем и Д. Матићем радио је на окупљању групе истомишљеника, медју којима су били А. Вучо, М. Дединац, М. Димитријевић, коју је Ристић назвао надреалистичком. 1930. Један је од уметника који су потписали манифест у алманаху Немогуће– LæImpossible, где је објавио и серију цртежа без наслова (стр. 32, 67, 104) и Три пута сан. 1931–1932. Са О. Давичом и Ђ. Јовановићем био је оснивач часописа Надреализам данас и овде. 1931. Са О. Давичом и Д. Матићем објавио је Положај надреализма у друштвеном процесу. 1933. Полиција га је ухапсила због револуционарне активности па је провео више месеци у затвору. 1934. Напустио је Београд и отпутовао у Лондон где је остао неколико година. 1936. Присуствовао је отварању надреалистицке излозбе у New Burlington Galleries у Лондону. Написао је монодраму Дан без ноћи (Београд, 1974). 1939. Са Д. Фрњем објавио је A. Serbo–croat Phonetic Reader у Лондону. 1944–1949. Радио је као уредник емисија за иностранство на Радио Београду. 1949–1978. Био је директор Института за експерименталну фонетику и патологију говора у Београду. 1968–1980. Редовно је посећивао Индију ради лингвистичких истраживања. Објавио је много стручних радова из упоредне лингвистике. 1972. Написао је књигу посвећену успоменама на надреализам До немогућег. 1976. Са М. Ристћем направио је књигу пастела и песама Pass–T–Elle (Calcutta). 1989. Објавио је књигу У средишту надреализма, чељуст дијалектике, посвећену надреалистичкој анкети из алманаха.

Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Četiri kanona / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1996 (Bor : Bakar) Fizički opis 89 str. ; 18 cm Zbirka Mala biblioteka Srpske književne zadruge (karton) Napomene Tiraž 1000 Beleška o piscu: str. 87-88. Ivan V. Lalić (1931—1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika KC

Gvido Tartalja : PRED-RATNE PESME , Plato 2013, str. 110. Priredili Ivo i Marko Tartalja. Očuvanost 4. Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja.

KORICE 4,4+.UNUTRAŠNJOST U VRLO DOBROM STANJU Povez: meki sa klapnama Izdavač: Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad Godina izdanja: 1987. Obim: 49 Format: 19 x 12 Lenard Koen, kanadski kantautor, pesnik i romanopisac, rođen je 1934. u Montrealu, a preminuo 2016. u Los Anđelesu. Svoj život u književnosti počinje vrlo rano, 1956. kada sa sedamnaest godina objavljuje svoju prvu zbirku poezije Let Us Compare Mythologies (Hajde da poredimo mitologije). Nekoliko godina kasnije izlazi i The Spice-Box of Earth (Kutija sa začinima Zemlje), zahvaljujući kojoj ga kritičari proglašavaju jednim od najboljih mladih pesnika engleskog govornog područja u Kanadi. Početkom šezdesetih godina, Koen odlazi da živi na grčkom ostrvu Hidra, gde nastaju njegovi romani The Favourite Game (Omiljena igra, 1963) i Beautiful Losers (Divni gubitnici, 1966), kao i zbirke poezije Flowers for Hitler (Cveće za Hitlera, 1964) i Parasites of Heaven (Paraziti raja, 1966). Po povratku u Ameriku Koen se usredsređuje na muziku te 1967. izlazi njegov prvi studijski album Songs of Leonard Cohen. Tokom narednih decenija, Koen objavljuje dvanaest albuma, koji danas predstavljaju temelj i srž anglosaksonske muzike, a njega svrstavaju među najuticajnije umetnike današnjice. No, Koen ni u cvatu svoje muzičke karijere, prepune nagrada i priznanja, nije napustio svoju prvu ljubav, poeziju. Naime, 1972. izlazi zbirka pesama The Energy of Slaves (Snaga robova), potom 1978. Death of a Lady’s Man (Smrt ljubavnika), a 1984. Book of Mercy (Knjiga Milosti), za koju je dobio nagradu za poeziju, koju dodeljuje Kanadsko udruženje autora. Sredinom devedesetih, Koen se povlači u zen manastir nadomak Los Anđelesa, gde provodi narednih pet godina. Godine 1999. napušta izolaciju i vraća se (i javnom) pisanju, komponovanju i koncertima. U narednim godinama objavljuje knjige Stranger Music: Selected Poems and Songs (Muzika stranca: Izabrane pesme i songovi, 1993) i Book of Longing (Knjiga čežnje, 2006). Na srpskom jeziku do sada su mu objavljene knjige poezije Snaga robova (1981), Šta ja radim ovde: Izbor 1956-1986 (1987), obe u izboru i prevodu Vladislava Bajca, kao i zbirka pesama Napredovanje stila (1988), u prevodu Bogdana Mrvoša. Iako u poodmaklom životnom dobu, Koen je od 2008. do 2012. održao nekoliko svetskih muzičkih turneja, a domaća publika je imala priliku da ga gleda 2009. godine, kada je posetio i Beograd. Još jedna turneja je započela 2013. godine. Za roman Omiljena igra Koen je 1964. godine dobio „The Quebec Literary Competition Prize“, prvu godišnju književnu nagradu u Kanadi za pisce na engleskom jeziku. Godine 2011. Koen je primio špansku nagradu princa od Asturije za književnost. Među književnim nagradama je i „Inaugural PEN Award for Song Lyrics of Literary Excellence“ (PEN nagrada za stihove od izuzetne književne vrednosti), koja je Koenu dodeljena 2012. godine.

Autor: Dušan Varičak Format: 14,5x20 Povez: broširan Br. strana: 94 Pesme u ovoj knjizi nastajale su u protekle tri decenije dok je autor radio za detektivsku agenciju, na stovarištima, kopao bunare, prodavao knjige i `valjao` robu u Knez Mihajlovoj. Ova njegova zbirka nadovezuje se na njegovu prvu knjigu poezije `Posmatračeva pesma`, koju je objaviop 2010. Pored poezije piše i kratke priče, pripovetke, satire i eseje...

S.M. Marinković - Kriminološke slike kod srpskih sudova, Iz advokatskih beležaka Beograd, 1906. Tematika: proza Meki povez, bez korica. Strana (1)+ VIII+ 145 Sava M. Marinković ( Beograd, 1866 - Šabac, 1933) advokat, pripovedač, slikar. Pokrenuo je 1926. godine nedeljnik `Šabačke novosti`. Slikarstvo je učio kod Đorđe Krstića. Radio je akvarele i ulja, većinom pejzaž i mrtvu prirodu. Lično preuzimanje knjige je moguće (po dogovoru) u ulici Braće Jerković

Petar Đuranović : KOMADI SMRTI ČISTE - Izabrane pjesme , Univerzitetska riječ Nikšić 1990, tvrdi povez, str. 296. Očuvanost 4. U Podgorici je 2002. umro crnogorski pjesnik, novinar i publicista Petar Đuranović. Rođen je 1930. godine. Bio je novinar «Omladinskog pokreta», «Mladosti», «Pobjede» i urednik Dokumentarnog programa Radio Titograda – Radija Crne Gore. Napisao je blizu petnaest knjiga poezije, a najpoznatije su «Raskršća», «Zajedno smo ubili boga», «Ljubav u Pelagoniji».

Retko Odlično stanje Autor - osoba Koen, Leonard Naslov Šta ja radim ovde : izbor 1956-1986 / Lenard Koen ; izabrao i preveo Vladislav Bajac ; [foto Radivoj Bajac, Vladislav Bajac] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1987 Fizički opis 49 str. : ilustr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Bajac, Vladislav Bajac, Radivoj Zbirka Edicija Novi Sad ; knj. 90 Napomene Jedan dan u životu / Vladislav Bajac: str. 38-45. U početku svoje karijere, posle objavljivanja prvih knjiga pesama (Hajde, da poredimo mitologije, 1956, i Kutija sa začinima Zemlje, 1961), Lenard Koen je ubrajan u najznačajnije mlađe kanadske pesnike. Njegova poezija je predstavljala zanimljivu mešavinu tradicionalnih pesničkih formi, praiskonog romantizma i „snenolikih vizija nabijenih erotikom i hrišćanskim aluzijama“ (kako piše u jednom biografskom priručniku). Vera kritičara i čitalaca u njegov raskošan talenat ubrzo je potvrđena kvalitetom romana Omiljena igra (1963) i Divni gubitnici (1966), kao i zbirkama Cveće za Hitlera (1964) i Paraziti raja (1966). Pesme u ovim zbirkama su možda još intimnije nego u prethodnim, i često pokazuju grozničava nastojanja da se otkriju koreni bića u sukobu jevrejskih i hrišćanskih elemenata. Ove pesme, kao i nove pesme koje su uključene u Odabrane pesme 1956–1968 (1968), pridodale su istančanu meditativnost, svojevrsnu zrelost Koenovim gotovo baroknim slikama. Međutim, počev od 1967, Koen se sve više posvećuje muzici, tako da je do 1984. godine izdao devet ploča, a samo dve knjige pesama. Prelazak iz intimnih medija, kakvo je pisanje poezije, u masovne medije, kao što je rok muzika, za većinu književnih kritičara moglo je da znači samo jedno: gubljenje kvaliteta. Ta ocena, iako delimično tačna, ipak nije sasvim prihvatljiva: naime, Koenovu muziku pre možemo shvatiti kao „produžetak“ njegove poezije, kao širenje mogućnosti za njeno izražavanje, nego kao tipičan proizvod rok ili pop glazbe. Potvrdu za to nalazimo i u Knjizi milosti (1984), čudesnoj knjizi, teško odredljivog žanra, kojom Vladislav Bajac završava svoj izbor. U biblioteci kojom se trenutno služim pronašao sam je na polici sa knjigama hrišćanskih učitelja i svetaca! Knjiga milosti je knjiga meditacija, knjiga Koenove duše, koja potvrđuje da njegov pesnički, književni put još nije okončan. Izbor Koenovih pesama Šta ja radim ovde može istovremeno da se čita kao precizan presek njegove tridesetogodišnje pesničke karijere, i kao hronika stvaralačkog odnosa između pesnikovog dela i njegovog prevodioca. Vladislav Bajac već dugi niz godina prati stvaralaštvo Lenarda Koena – osim knjige stihova, objavio je brojne prevode i tekstove u časopisima i novinama – ali ovaj izbor predstavlja gotovo alhemičarsku esenciju Koenovog pesništva i prevodiočevog umeća. Dvadeset izabranih pesama jasno pokazuju konstante u Koenovom pesništvu: njegovu sposobnost da, bez ikakvih šavova, poveže nadrealističke i krajnje realističke slike; opsednutost ljubavlju kao možda jedinom silom koja može da izvuče čoveka iz sveta dvojnosti u kojem prebiva; nastojanja da se probiju okviri mitologija koje prete da se uspostave kao vrhovni čuvari ljudskog duha, ali isto tako: nastojanja da se sruše tabu-teme koje mogu dà zadobiju mitološku vrednost; nemoć pojedinca da pronađe postojane vrednosti u svetu u kojem tehnologija svakodnevno menja sistem vrednosti. Iz ovog izbora se vidi da je Koen trubadur, čovek koji stoji sâm naspram sveta. I sasvim je prirodno što Koen u pedesetoj godini piše Knjigu milosti, koja se završava stihom: „Blagosloven je onaj koji u putnikovom srcu čeka na svoj red.“ Koen je putnik; pesme su njegov put. David Albahari Lenard Norman Koen (engl. Leonard Norman Cohen; Vestmaunt, 21. septembar 1934 – Los Anđeles, 7. novembar 2016) bio je kanadski kantautor i književnik. Počeo je da piše 1952, dok je njegova prva knjiga pesama Let Us Compare Mythologies objavljena u Montrealu 1956. Primljen u Rokenrol kuću slavnih 2008. godine. Preminuo je 7. novembra 2016. u 82. godini Koen je rođen 21. septembra 1934. u Montrealu. Otac mu je preminuo kada mu je bilo 9 godina. Kao veoma praktičan čovek, na vreme je osnovao trust fond za svog sina tako što mu je uz malu mesečnu nadoknadu obezbedio budućnost. Leonard, međutim, nije mogao da preboli gubitak oca, pa se odaje drogama. Da bi se spasio, krajem šezdesetih godina odlazi u manastir, gde se susreće sa novim religijskim uticajima, što je bilo presudno za stvaranje pesama sa religijskom tematikom, poput Story of Isaac i Hallelujah. Inače, za prekretnicu u svom životu sam Koen smatra trenutak kada je kao petnaestogodišnjak u jednoj knjižari pronašao knjigu Gabrijela Garsije Lorke. Do te mere se zaljubio u Lorkinu poeziju da je često izjavljivao da mu je ona uništila život. Naučio je da svira gitaru, pa se od rane mladosti uporedo bavio i pisanjem i muzikom. Početkom 1951. upisuje fakultet, no pre diplomiranja objavljuje prvu knjigu pesama (1956). Kao nagradu dobija stipendiju od 2000 dolara i putovanje po Evropi. Ubrzo postaje poznato ime u kanadskim literarnim krugovima, a početkom šezdesetih, sa novcem dobijenim od prodaje prve knjige, odlazi na grčko ostrvo Hidra.Tamo je kupio kuću i u potpunoj izolaciji počeo intenzivnije da se bavi pisanjem. Prvi roman objavljuje 1963. Tada je nastala i njegova čuvena pesma So long, Marianne, posvećena njegovoj velikoj ljubavi Merijen Jensen. Sredinom šezdesetih vraća se u Ameriku gde postaje deo njujorške umetničke scene. Upoznaje krug oko Endija Vorhola i počinje da piše pesme za folk izvođače, kao što je Džudi Kolins. Prvi album Songs of Leonard Cohen (1967) prolazi nezapaženo u Americi, iako su se na njemu našli njegovi najveći hitovi: Suzanne, So long, Marianne, Sisters of Mercy. Ne obazirući se na kritike, Koen objavljuje još mračniji i nekomercijalniji album, Songs from a Room, sa kojeg se izdvajaju pesme Bird on a wire i Story of Isaac. Njegovo stvaralaštvo lirski je neuhvatljivo i za njegove najbolje poznavaoce. Služeći se metaforama, parafrazama, ironičnim i humorističkim odnosom prema društvu, u tekstovima se bavi ljubavlju, religijom, seksualnošću, samoubistvima, depresijom, istorijom i međuljudskim odnosima. U pevačkom smislu, takođe pravi velike promene. Karijeru je započeo kao visoki bariton, da bi godine pušenja njegov glas učinile najdubljim basom na savremenoj muzičkoj sceni. Najviše poklonika stiče po objavljivanju New Skin for Old Ceremony (1974), na kojem se našla čuvena pesma Chelsea Hotel No.2, a vrtoglavi uspeh doživljava sa albumom I`m Your man, koji ima veliki uticaj na savremenu muzičku scenu. Albumom The Future (1992) vraća se religijsko-proročkom stilu. Bavi se temama uništenja prirode, narkomanije, diktatorstva, abortusa, nuklearnog uništenja... Početkom ovog veka na scenu se vraća albumom Ten New Songs. Numeru In My Secret Life pisao je 13 godina. Marta 2008. Koen je primljen u Rokenrol kuću slavnih u Njujorku, a nagradu Gremi za životno delo dobio je 2010. Umro je 2016. godine u Los Anđelesu. Diskografija Songs of Leonard Cohen 1967. Songs from a Room 1969. Songs of Love and Hate 1971. Live Songs 1973. New Skin for the Old Ceremony 1974. The Best of Leonard Cohen/Greatest Hits 1975. Death of Ladies` Man Recent Songs 1979. Night Magic: Musical/Soundtrack 1985. Various Positions 1985. I`m Your Man 1988. The Future 1992. Cohen Live 1994. More Best Of Leonard Cohen 1997. Field Commander Cohen: Tour of 1979 2001. Ten New Songs 2001. The Essential Leonard Cohen 2002. 2008. Dear Hearher 2004. Live in London 2009. Live At the Isle of Wight 1970 2009. Songs From the Road 2010. Old Ideas 2012. Popular Problems 2014. You Want It Darker 2016. Bibliografija Let Us Compare Mythologies 1956. The Spice-Box of Earth 1961. The Favorite Game 1963. Flowers for Hitler 1964. Beautiful Losers 1966. Parasites of Heaven 1966. Selected Poems 1956. - 1968. 1968. The Energy of Slaves 1972. Death of A Lady`s Man 1978. Death of Mercy 1984. Stranger Music 1993. Book of Longing 2006. The Lyrics of Leonard Cohen 2009. Poems and Songs 2011. Fifteen Poems 2012. Leonard poezija pesme

Odlično stanje 3 knjige zajedno Poezija Konak Raška zemlja Rascija Ćamil Sijarić (Šipovice, 18. decembar 1913 — Sarajevo, 6. decembar 1989) bio je crnogorski i bosanskohercegovački književnik i romanopisac. Biografija[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banjoj Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista „Glas“ i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista „Pregled“. Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji „Zadrugar“. U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela[uredi | uredi kod] «Ram bulja», 1953. pripovijetke, «Naša snaha i mi momci», pripovijetke, «Bihorci», roman, Sarajevo, 1956, «Kuću kućom čine lastavice», 1962, pripovijetke, «Sablja», 1969. pripovijetke, «Putnici na putu», 1969, pripovijetke, «Kad djevojka spava», 1972, pripovijetke, «Francuski pamuk», 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) «Priče kod vode», 1982, «Rimski prsten», 1985, Raška zemlja Rascija, roman, «Miris lišća orahova», 1991, «Konak», roman, «Mojkovačka bitka», roman, «Carska vojska», roman, «Zelen prsten na vodi», pripovijetke, «Zapis o gradovima»… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988,

Velimir Živojinović : IZ KNJIŽEVNOSTI I POZORIŠTA , Knjižarnica Rajkovića i Ćukovića Beograd 1928, str. 200. Sadržaj na slikama. Očuvanost 3; nedostaje prva korica. Велимир Живојиновић Масука, односно — како се сâм потписивао — Massuka (1886 — 1974) био је српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, као и преводилац. Велики део своје активности посветио је позоришту, па је наизменично био драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу. Својим позоришним радом Масука је задужио и ужи завичај — Доњу Јасеницу (Велику Плану и Смедеревску Паланку. (У Паланци био управник позоришта и режирао 18 представа до одласка у Ниш). Масукино име носи аматерско позориште у Великој Плани. Рођен је 21. новембра/3. децембра 1886. у Великој Плани, од оца Мате и мајке Злате. Goдину дана по рођењу умрла му мајка, а са десет година остао је и без оца, кога су убили политички противници. Основну школу је завршио у Великој Плани, а гимназију у Смедереву и Другу мушку гимназију у Београду 1907. године. На Универзитет у Београду уписао се 1907. године, где је завршио студије германистике 1914. Од 1909. до 1912. боравио је на студијама германистике и естетике у Лајпцигу. Током Првог светског рата је радио у војној цензури и повлачио се са српском војском 1915. године преко Пећи, Рожаја и Подгорице до Сан Ђованија. Опорављајући се од тежег запаљења плућа након повратка из Сан Ђованија 1916. бива заробљен у Улцињу и одведен у логор Болдогасоњ у Мађарској, данашњи Фрауенкирхен у Аустрији. У логору је остао до јесени 1918. године. Након рата радио је као наставник у Четвртој мушкој гимназији у Београду, а затим прешао у Народно позориште у Београду. Од 11. новембра 1924. до 21. августа 1925. био је управник Народног позоришта у Београду. Радио је као сарадник и критичар дневног листа „Епоха“, а новембра 1919. са Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао“ у којем је објављивао позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика. Са Боривојем Недићем превео је Шекспирове „Зимску бајку“ и „Ромеа и Јулију“. Једно време био је директор драме Народног позоришта у Нишу, а током Другог светског рата радио је као редитељ Народног позоришта у Београду. Режирао је Молијеровог „Тартифа“, у којем су играли Страхиња Петровић, Олга Спиридоновић и Љубинка Бобић. У браку са супругом Даницом, рођеном Радмиловић 1893, имао је сина Бранимира Живојиновића, германисту и преводиоца. Књижевни рад збирка песама „Ведре и тамне ноћи“ (1922) драме „Станица“ и „Човек снује...“ (1927) песничка збирка „Одблесци у ноћи“ (1928) збирка критика „Из књижевности и позоришта“ (1928)

Lepo očuvano Dnevnik / Ćirpanov Novi Sad 1985 Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) književnik je i osnivač Porodice bistrih potoka 1977. godine.[1] Božidar Mandić Датум рођења 1952. Место рођења Novi Sad Svoje umetničko delovanje je započeo kao jedan od protagonista novosadske konceptualne scene. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Dotadašnje sprovođenje sve intimnijih akcija i neizlagačkih koncepata unutar grupe KOD (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Marko Radojičić i Slavko Bogdanović) i grupe „Januar-Februar-Mart“, doprineli su želji za svakodnevnim ostvarivanjem sličnih iskustava, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi. Slično onome što je je u isto vreme započela slovenačka grupa OHO (David Nez, Andraš Šalamun, Marko Pogačnik...) u selu Šempas (u Vipavskoj dolini). Godine 1977. iz Novog Sada se seli i nastanjuje u selu Brezovica, podno Rudnika gde je utemeljio prvu srpsku ekološko-umetničku komunu `Porodica bistrih potoka.[2] Objavio je petnaest knjiga, realizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Saradnik je Dečje redakcije Radio Beograda i Radio Televizije Srbije i kolumnista dnevnog lista Danas.[3] Tags: Miroslav Mandić Porodica bistrih potoka Avangarda Konceptualna umetnost Toro Valden

Novi Sad 1891. Mek povez, ćirilica, 65 strana. Na predlistu posveta autora. Knjiga je odlično očuvana. Jovan Živojnović (Dolovo, 1869 — Novi Sad, 1927) bio je srpski književnik, profesor srpskog i nemačkog jezika u srpskoj i upravitelj gimnazije u Novom Sadu, prvi načelnik i veliki župan Novog Sada posle Velikog rata, inspektor Ministarstva prosvete u Beogradu. Rođen je u Dolovu 1869, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je započeo u Pančevu, a maturirao je u Novom Sadu (1891). Kao pitomac Tekelijanuma filozofiju je studirao u Pešti, gde je položio i profesorski ispit (1896). Radio je kao suplent Učiteljske škole u Somboru (1896 — 1900), profesor srpskog i nemačkog jezika u Srpskoj velikoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (1900 — 1914). Bio je član Ekonomskog odseka Društva za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu (1905 — 1909). Posle Prvog svetskog rata u novoj državi Kraljevini SHS, postavljen je za gradskog načelnika i velikog župana Novog Sada (1919). Neko vreme je radio kao inspektor Ministarstva prosvete u Beogradu i upravitelj muške gimnazije u Novom Sadu (1925 — 1926). Preminuo je 1927. godine u Novom Sadu, i sahranjen je na Uspenskom groblju.

Vladimir Jagličić : NEMOJ DA ME ZOVEŠ , Prosveta 2002, str. 120. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Vladimir Jagličić (1961-2021) Jagličić je rođen 1961. godine u Kragujevcu, gde je diplomirao na Pravnom fakultetu. Bio je pesnik, prozaista, kritičar, esejista, antologičar, prevodilac. Važnije zbirke pesama „Izvan uma”, „Tamni vrt”, „Usamljeni putnik”, „Posle rata”, „U gorama”, „Srbija zemlja”, „Knjiga o zločinu”, „Nemoj da me zoveš” i druge. Poezija mu je prevođena na engleski, poljski, ukrajinski, bugarski i jermenski jezik. Sastavio antologiju savremene srpske poezije „Kad budemo trava” 1998. godine, kao i ruske poezije i anglofonog pesništva. Preveo duži niz knjiga sa ruskog jezika, različitih žanrova. Dobitnik je mnogih značajanih književnih prizanja u našoj zemlji, ali i u Rusiji. U svojoj profesionalnoj karijeri radio je kao sekretar Osnovne škole „Đura Jakšić“, zamenik glavnog urednika časopisa „Pogledi“, novinar - reporter lista „Nezavisna svetlost“. U periodu od 2004. do 2011.godine bio je direktor Spomen-parka „Kragujevački oktobar“ gde je dao značajan doprinos uspešnom radu Ustanove i očuvanju svih tradicionalnih manfestacija. Takođe je pokrenuo i kulturno-umetničku manifestaciju „Bdenje“, koja se od 2006. godine održava noć uoči svakog 21. oktobra. Od 2011. godine radio je u Narodnom muzeju u Kragujevcu kao bibliotekar i urednik pojedinih muzejskih izdanja

Izuzetna knjiga, objavljena u Parizu 1929. godine. Knjiga objedinjuje biografiju La Fontaene, njegovo kompletno delo, basne i pesme, veoma opširne gramatičke napomene i neku vrstu rečnika reči i izraza. Biografija pisca je dosta detaljno i opširno napisana na 33 stranice, sa osvrtom na uslove i vreme u kome je pisac živeo i radio. Obzirom da je La Fontaine rodjen 1621. godine, a da je ova knjiga sa njegovim delima objavljena 1929. godine, urednik knjige Dr. književnosti Renë Radouant, je opširno dao gramatičke i druge napomene, uporedjujući ih medjusobno sa njihovim značenjem u vreme kada je pisac živeo i radio i vremena kada je pisana ova knjiga. Takodje je dat prilično opširan rečnik reči i izraza sa njihovim značenjem u vreme kada je pisac stvarao svoja dela i sa njihovim značenjem u vreme izdavanja ove knjige. Knjige koje se ovako sveobuhvatno i temljno bave nekim piscem i njegovim delom, su veoma retke, i svakako će biti vredan izvor pravih informacija nekome ko se bavi Francuskom ili svetskom književnošću. Knjiga je obzirom na svoje godine u solidnom stanju, jedino bi neki knjigovezac mogao malo da popravi - zalepi prednju koricu knjige koja je malo odvojena ali ne potputo.

NINA BERBEROVA PISCI U EMIGRACIJI RADIO B92 BEOGRAD 1997 APATRIDI R e f e r e n c e 1. ANDREJ BELI 2. MAKSIM GORKI 3. ALEKSEJ TOLSTOJ 4. BORIS PASTERNAK 5. MARINA CVETAJEVA 6. DMITRIJ MEREŠKOVSKI 7. ZINAIDA GIPIJUS 8. IVAN BUNJIN 9. ALEKSEJ REMIZOV 10. BORIS ZAJCEV 11. VLADIMIR NABOKOV 12. ANA AHMATOVA .................................................................. PRIREDILA I PREVELA VERA ZOGOVIĆ BROŠ LATINICA 140 STRANA NEKORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO Ekstra **********

odlicno ocuvano za svoje godine, listovi prirodno malo pozuteli sa strane kao na slici omot vrlo dobro očuvan, iznutra učvršćen krep trakom (nije selotejp ne utice na kvalitet) izuzetno zanimljiva montaza na omotu retko u ponudi! podseca na montaze koje je radio Pavle Bihalji tags: avangarda predratni dizajn medjuratni medjuratne knjige predratna izdanja knjige zenit nadrealizam kolaž artists book casopis rok slobodan masic zenitizam dada jok dada jazz dragan aleksic ...