GEOGRAFSKO RASPROSTIRANJE KULTURE KUKURUZA U JUGOSLAVIJI Napisao Dr. Milisav V. Lutovac Štampa državne štamparije Kraljevine Jugoslavije - Beograd, 1936 godine Format: 27,7 x 21,3 cm Broj strana: 10 ( numerisano od 59-68 ) Solidno stanje, ali presavijana nažalost, pa će tako i biti poslata. Posvećeno doktoru Aleksandru Arnautoviću, potpisano kao `pisac` Милисав В. Лутовац milisav lutovac МИЛИСАВ В. ЛУТОВАЦ, дописни члан, последњи Цвијићев непосредни ђак. Рођен је 7. марта 1901. године у селу Дапсићи крај Берана, а умро августа 1988. године у Београду. После завршене основне школе и гимназије у Беранама 1924. године студирао је на географској групи наука на Београдском универзитету. Дипломирао је 1928. године. Још прве године студија запазили су га универзитетски професори Јован Цвијић, Јован Ердељановић и Боривоје Ж. Милојевић, па је према њиховим упутствима после дипломирања и једногодишњег рада у Географском семинару Универзитета у Београду, положио докторски испит новембра 1929. године. Наставно-педагошки рад почео је као суплент у Другој мушкој гимназији у Београду. После двогодишњег службовања на конкурсу је изабран за питомца француске владе ради усавршавања у антропогеографији и привредној географији на Сорбони у Паризу. На завршетку ових студија, у периоду од 1931. до 1935. године, под руководством истакнутог географа-научника А. Деманжона одбранио је и свој други докторат (дисертација: La Métohija, Étude de géographie humaine) са највишом оценом (très honorable). По повратку у отаџбину наставио је са радом као професор у Другој мушкој гимназији у Београду, а затим 1937. године изабран је за ванредног професора новоосноване Економско-комерционалне високе школе (Економског факултета). После Другог светског рата био је професор у Шестој мушкој гимназији у Београду и у Војногеографском училишту при Војногеографском институту. У јуну 1948. године додељен је на рад Географском институту САН, у коме је касније био његов дугогодишњи директор. У јануару 1949. године постављен је за научног сарадника, затим за вишег научног сарадника 1950. и научног саветника 1959. године. Од 1958. године био је редовни хонорарни професор, а од 1961. године и стални редовни професор на Филозофском факултету у Београду, и шеф катедре за етнологију, а предавао је и антропогеографију и економску географију. Исте године, 21 децембра 1961. изабран је за дописног члана Српске академије наука. Основну проблематику научног рада Милисава Лутовца чини друштвена географија у ширем смислу (антропогеографија, економска географија, регионална географија и географија градских насеља). У то време он је био најистакнутији економски географ у нас, односно пионир у овој географској дисциплини, са оригиналном концепцијом међуусловљености и повезаности природних и друштвених чинилаца географске средине. Исто тако значајне научне резултате постигао је на антопогеографким проучаванима, као настављач Цвијићеве антопогеографске школе, у којима је за разлику од дотадашњих истраживача истицао већи привредногеографски и јачи социолошки значај. Од осталих научних активности бележи запажене резултате у области регионалне географије, коју хармонично повезује са економском географијом, и антропогеографијом у комплексну и складну целину. Поред наведеног, бавио се и синтетичким проучавањем миграција и етничких процеса становништва, уз то живо пратећи промене и преображај просторног пејзажа изазване новим привредним и друштвеним кретањима у земљи. Милисав Лутовац је имао врло широко научно интересовање и по тематици и по простору, а нарочито је значајно што су сва његова испитивања била везана за теренски рад и то у врло мало познатим и тешко приступачним крајевима. Тежио је да на терену постави јасне хипотезе и нађе адекватна решења показујући изузетне способности за тачна опажање и разлучивање битног од споредног, пишући концизним стилом и са особеном лепотом језичког израза. Радио је у два одељења Српске академије наука и уметности: Природно математичком одељењу и Одељењу друштвених наука. Био је председник Одбора за топономастику у Међуакадемијском савету. Радио је поред Географског и у Етнографском институту САНУ и у оба института је био председник Научног већа. Био је члан Академијског одбора за прославу стогодишњице рођења Јована Цвијића и одбор му је поверио редакцију Цвијићевог зборника и рад на издању Цвијићевих дела. Био је активни члан Српског географског друштва, као члан управе и уређивачког одбора, па му је друштво на годишњој скупштини 1966. године доделило Медаљу „Јован Цвијић“. Поводом тридесетогодишњице Географског института „Јован Цвијић“ САНУ 1977. године додељена му је „Повеља захвалности“ за свој дугогодишњи рад. Добитник је у то време и ширих друштвених признања значајне 13-јулске награде Скупштине СР Црне Горе и 7-јулске награде Скупштине СР Србије. ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... 1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatna knjiga 1956. Ilustracije: Dragica Tatarski Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Lično je upoznao dva srpska kralja, kralja Srbije Aleksandra Obrenovića pri poseti Beogradu 1. juna (17. maja) 1892, i kralja Jugoslavije Petra II Karađorđevića juna 1942. godine u Njujorku.

dvolist velikog formata dobro očuvano ANTIKVARNO -Rondo -Šta radiš sa kolenima Jovane -Sonya -Parlez-vouz francais -Rozi -Amo žene -Bela noć -Ramona -Sećaj se mene -Venecijana -Susie -Tanjka foxtrot -Beč, grad mojih snova -Ca c`est Paris -O` čuj me sad -Hajd bibi -Immorteli -Ti!.. Kad ćeš mi doć

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman jednog muzicara Henri Duvernois (zapravo: Henri Simon Schwabacher, rođen 4. ožujka 1875. u Parizu, † tamo 30. siječnja 1937.) bio je francuski književnik. Sin mađarskog trgovca dijamantima i Nizozemke počeo je raditi kao tajnik u Bibliothèque Charpentier u dobi od sedamnaest godina. Kao novinar potom je pisao za časopise kao što su Le Journal, Le Matin, Fémina, Comoedia, Candide i L`Illustration, gdje je ubrzo objavio novele na preporuku Catulle Mendès. Prvi veliki književni uspjeh postigao je 1908. romanom Crapotte. Godine 1910. oženio se s Margarethom Liebmann, koja je radila kao cirkuska umjetnica i glumica pod imenom Rita del Erido. Tijekom Prvog svjetskog rata doživio je ozljedu, a zatim je radio kao medicinska sestra u Villi Molière. Tamo je upoznao Guillaumea Apollinairea, s kojim je ostao u kontaktu putem pisama sve do svoje smrti. O svojim ratnim iskustvima objavio je 1919. roman Edgar, koji je André Breton nazvao jednim od najnadrealističnijih romana na svijetu. Sacha Guitry je 1921. uredio svoju novelu Morte la Bête za pozornicu. Kao rezultat toga, u suradnji njih dvojice nastale su uspješne jednočinke poput La Dame de Bronze et le Monsieur de cristal ou Seul. Od 1922. sprijateljio se s glumicom Gaby Morlay, za koju je adaptirao i producirao svoju dramu Jeanne kao film. Od 1920. do 1950. prema njegovim knjigama snimljeno je ukupno dvadesetak filmova. Od ranih 1930-ih napisao je nekoliko sjajnih romana, uključujući fantastičnu priču L`Homme qui s`est retrouvé. Također financijski uspješan autor posjedovao je vilu u Antibesu u kojoj su gostovali kolege književnici poput Marcela Prousta, Jeana Cocteaua, Rachilde, Edmonda Jalouxa i Mauricea Donnaya, glumica Mistinguett, pjevač Dranem, slikar Kees van Dongen i drugi. Proglašen je zapovjednikom Legije časti i dobio je Grand Prix de Littérature 1933. godine. 1937. umire od želučane bolesti i pokopan je na groblju Père Lachaise pored Oscara Wildea i Georgesa Courtelinea...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Guillermo Díaz-Caneja Gómez (Madrid, 14. listopada 1876.-Madrid, 23. travnja 1933.)1 bio je španjolski pisac i komičar. Biografija Učio je crtanje na Školi lijepih umjetnosti San Fernando i studirao deklamaciju na Konzervatoriju u Madridu. Završio je poslovne studije, a književnosti se posvetio tek u tridesetoj godini.2 U istom gradu radio je godinu dana u poduzeću zarzuela, ali nije volio estradni život i napustio je tu profesiju. Zatim je napisao knjigu priča, Escuela de humorismo (1913.), koja je bila njegova prva knjiga, nakon koje je uslijedilo nekoliko neuspješnih romana, od kojih je 1918. osvojio nagradu Fastenrath od Kraljevske španjolske akademije. Prazna omotnica.3 Iz zatim je njegova karijera uzletjela i počeo je biti među najprodavanijima. Obožavatelj i prijatelj Benita Péreza Galdósa, njegov rad ponavlja karakteristike, žanrove i likove realizma devetnaestog stoljeća i ima određeni moralni sadržaj. Preporuča stare obiteljske vrijednosti i kastiljanske vrline. Među ostalima se ističu Grešnik, 1914. i Hotelski misterij, 1928. Bio je i autor komedija (A Benefit, 1920. i Pilar Guerra, 1920., koju je kasnije adaptirao u roman, a dva puta je po njoj snimljen film: u 1926. režirao José Buchs, a 1941. Félix de Pomés).4​5​6​7​ Umro je od napada hemiplegije u Madridu, 23. travnja 1933., ostavivši udovicu i sina.

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dopbrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Miroslav Feldman (Virovitica, 28. 12. 1899 - Zagreb, 30. 5. 1976), jugoslavenski književnik, liječnik, pjesnik i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Dr. Miroslav Feldman je rođen u Virovitici, 28. 12. 1899 u židovskoj obitelji.[1][2][3] Studirao je medicinu u Zagrebu i Beču. Nakon fakulteta vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju gdje je radio kao liječnik u Virovitici, Pakracu, Osijeku, Sarajevu i Zagrebu.[3] Tijekom Drugog svjetskog rata tj. po dolasku ustaša na vlast prebjegao je u Split, odakle se pridružio Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije (NOVJ). U NOVJ-u je organizirao sanitetsku službu tj. bio referent saniteta ratne mornarice za Istru i Hrvatsko primorje, lekar u bazi NOVJ-a, te u jugoslovenskom izbjegličkom logoru El šat na poluotoku Sinaj u Egiptu. Isto tako je bio upravnik pokretne bolnice Trećeg bosanskog korpusa, te zatim pokretne poljske bolnice Četvrte jugoslovenske armije.[2][4] Dr. Feldman je bio predsjednik jugoslavenskog i hrvatskog P.E.N.-a. Književnu karijeru započeo je kao pjesnik, ali je najznačajniji kao dramatičar. Pisao je psihološke drame s elementima groteske te djela s naglašenom socijalnom kritikom u kojima satirički progovara o pojavama u hrvatskoj provinciji i o životu viših društvenih slojeva.[3] Miroslav Feldman je preminuo u Zagrebu, 30. 5. 1976 godine. Pokopan je na Mirogoju.[5][6] Djela `Arhipelag snova`, `Vožnja`, `Zec`, `Profesor Žič`, `U pozadini`, `Iz mraka`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiski blok ima sitne staracke pegice, nista strasno! JOHN LAW , Stefan Pollatschek , Nolit Beograd 1938 , Roman o rađanju banknote , Stefan Pollatschek ( 1890 - 1942) bio je austrijski pisac i novinar. Potiče iz jevrejske porodice. Postao je socijaldemokrata i 1933. član udruženja socijalističkih pisaca, koje je austrofašistički režim raspustio sledeće godine. Tri meseca nakon aneksije Austrije Nemačkom carstvu 1938. godine, Pollatschek je sa porodicom izbegao u Čehoslovačku, a odatle u Veliku Britaniju. Pollatschek, koji potiče iz jevrejske porodice, u početku je radio u komercijalnoj profesiji. Postao je socijaldemokrata i 1933. član udruženja socijalističkih pisaca, koje je austrofašistički režim raspustio sledeće godine. Tri meseca nakon što se Austrija pridružila Nemačkom carstvu 1938., Pollatschek je sa porodicom pobjegao u Čehoslovačku, a odatle u Veliku Britaniju. Njegova prepiska i lični zapisi smatrani su izgubljenim do 2015. godine. Do tada, vanjski život pisca bio je donekle rekonstruiran, pre svega svedočenjem njegove ćerke, pisac Gerde Hoffer (1921–2012), koja se nastanila u Izraelu 1978. godine. Gerda Hoffer umrla je 2012. godine i ostavila arhivu Društva Theodora Kramera sa svojim nasledjem ne samo svoje beleške, prepisku itd., Već i beleške svog oca. [2] Roman Dr. Ascher i njegovi očevi, stvoreni 1939-42., Sa imanja su objavljeni tek 2004. godine, nakon što ih je ćerka Gerda Hoffer objavila.

PRVOSLAV DAVINIĆ PREKINUTA MISIJA AUTORSKO IZDANJE BEOGRAD 2O14 PRVOSLAV DAVINIĆ, magistirirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, doktorirao na temu nuklerarne bezbednosti, od 1967. radio u departmanu UN za razoružanje, ambasador MIP SRJ za pitanja razoružanja 1991. godine ... Za ministra odbrane Državne zajednice Srbije i Crne Gore izabran 2OO4. godine. Ostavku dao krajem 2OO5. godine posle niza isfabrikovanih političkih afera, moćnih i tajnih, poslovnih, političkih i finansijskih lobija, kojima je isključivi motiv bila LIČNA KORIST a ne intersi VOJSKE i DRŽAVE !!! Morao je ode i otišao je SVOJEVOLJNO !!!! Tužili su ga, vodili sudske pocese protiv njega i sve sudske pocese Prvoslav DAVINIĆ je DOBIO !!! Redak čovek od INTEGRITETA koga nisU mogli ni uspeli da SLOME !!! Za Srbiju, nažalost Don Kihot, ali dobro je da ih ima makar i na tragu !!! (Mihajlo Grušić) .................................................................... R e f e r e n c e 1. Zašto Vojska nije adekvatno opremljena? 2. Zašto nije rešavano pitanje vojne imovine? 3. Zašto nije vršena kontrola vojnoindustrisjkog i trgovačkog .. kopleksa? 4. Zašto nije izvršena korenita reforma vojnih službi bezbednosti? 5. Zašto vojne službe bezbednosti nisu stavljene pod efikasnu .. demokratsku kontrolu? 6. Zašto je iz vojske OTPUŠTENO 7.OOO ljudi? 7. Zbog čega je sprečena izgradnja 12.OOO vojnih stanova? 8. Kako je sve zloupotrebljavano vojno tužilaštvo! 9. Ko je hteo da iskoristi vojnu imovinu za nevojne svrhe ............................................................. BELEŠKA O AUTORU Na poleđini slika i biografija autora !!! BROŠ LATINICA 368 STRANICA NEKORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO EKSTRA !!!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lev Izraelevič Zubok (28. decembar 1894, Radomisli [2] — 13. maj 1967, Lenjingrad) — sovjetski američki istoričar. Doktor istorijskih nauka (1940), profesor (1938) Rođen u radničkoj porodici. 1913. emigrirao je sa rođacima u SAD.[3] Pridružio se američkom revolucionarnom pokretu[1]. 1919. pridružio se Komunističkoj partiji SAD. Godine 1922. diplomirao je na Univerzitetu u Pensilvaniji. Dobrovoljno je odlučio da napusti SAD i na poziv Profinterna[1] vratio se u SSSR 1924. godine. 1925. pristupio je KPSS(b). 1924-1930 radio je kao zamenik šefa anglo-američkog odeljenja Profinterna. 1929-1941 predavao je na Moskovskom institutu za filozofiju, književnost i istoriju. 1930-1949 predavao je na Višoj partijskoj školi pri Centralnom komitetu Svesavezne komunističke partije boljševika. 1938-1949, a od 1957. bio je viši naučni saradnik Instituta za istoriju Akademije nauka SSSR. 1942-1949 predavao je na Istorijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta. 1948-1961 predavao je na Institutu za međunarodne odnose (MGIMO). Godine 1949. suspendovan je sa nastave na Višoj partijskoj školi i na Moskovskom državnom univerzitetu zbog optužbi za kosmopolitizam[4][5]. Oženjen dva puta - prvi put 1919. sa Sesilijom Iljinišnom Grac, iz jevrejskog grada Ržiščeva (Kijevska gubernija), posle njene smrti 1931. sa Aleksandrom Mihajlovnom Naidu. Iz prvog braka ostao je sin jedinac - Martin Zubok (1926-2009). Unuk - Vladislav Martinovič Zubok, amerikanista po obrazovanju, objavljuje istoriju Hladnog rata, političku i intelektualnu istoriju Sovjetskog Saveza. Trenutno je profesor istorije na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1931 g. Radoslav Vesnić (Kraljevo, 11. septembar 1891 — Beograd 3. septembar 1980) bio je srpski pozorišni glumac i reditelj, profesor glume i dikcije, pisac, prevodilac i novinar. Biografija Još kao srednjoškolac igrao je u đačkom pozorištu Nada, bežao u putujuće pozorište Andre Delinija, potom glumio u omladinskom pozorištu Otadžbina. Po završetku gimnazije primljen je u Narodno pozorište za privremenog člana. Borio se u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine i u Prvom svetskom ratu. Glumu je učio kod Mage Magazinović i u Prvom studiju Hudožestvenog teatra u Moskvi kod Stanislavskog. Završio je Filosofski fakultet u Beogradu. Od 1920. do 1923. godine radio je kao novinar i urednik beogradskog lista Novosti. Sledeće dve godine bio je glumac, reditelj i upravnik drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu odakle odlazi u Osijek za upravnika Narodnog kazališta. Godine 1927. osniva beogradsku operetu koja nastupa u bašti restorana Kleridž na Terazijama i u sali Luksora u Balkanskoj ulici. Od 1928. do 1930. godine bio je sauplent kraljevačke gimnazije. Sezonu 1930/31. proveo je režirajući i glumeći u SNP-u. U periodu od 1931. do 1941. godine je reditelj i direktor drame u Narodnom pozorištu u Beogradu sa jednogodišnjom pauzom kada radi u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete i kao ataše za kulturu jugoslavenskog poslanstva u Sofiji. Tokom Aprilskog rata 1941. godine komanduje protivvazdušnom baterijom braneći Beograd. Po kapitulaciji odbija položaj upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu i predsednika opštine Kraljevo te ga hapse i odvode na Sajmište, Banjicu i najzad u logore u Nirnbergu i Hamelburgu. U zarobljeništvu učestvuje u radu pozorišnih družina Boem i Zora. Od 1945. do 1947. je direktor i profesor francuskog i srpskog jezika kraljevačke gimnazije i rukovodilac KUD-a Kosta Abrašević. Potom je direktor drame Vojvođanskog pozorišta u Novom Sadu i profesor u Glumačkoj školi. Od 1951. do 1954. godine je upravnik, direktor drame i reditelj u Narodnom pozorištu u Banjoj Luci. Ponovo se vraća u Novi Sad za reditelja u SNP i direktora i profesora Dramskog studija. Kao penzioner režira u Narodnom pozorištu u Pirotu i u Banjoj Luci, u KUD Ivan Klarić u Novom Sadu, predaje u Glumačkoj školi u Prištini. Piše pozorišne kritike za novosadski Dnevnik i Našu scenu, daje osvrte na pozorišne premijere za Radio Beograd. Osniva Savez udruženja ratnika oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1920. godine, njegov je predsednik i pokreće i uređuje list 15. septembar. Radoslav Vesnić (1891–1980), glumac, reditelj, upravnik, druga polovina 20-ih godina 20. veka. Režije Od 1924. do 1965. godine režirao preko 126 premijera u SNP, NP u Beogradu, NP u Osijeku, Sofijskom narodnom teatru, Beogradskoj opereti u Kleridžu, Narodnom pozorištu u Cetinju, Narodnom pozorištu u Somboru, Narodnom pozorištu u Banjoj Luci, Narodnom pozorištu u Kragujevcu, Narodnom kazalištu u Sisku, Narodnom pozorištu u Pirotu. Uloge Od 1906. godine do 1975. godine igrao oko šezdesetak uloga u Narodnom pozorištu u Beogradu, Akademskom pozorištu u Beogradu, Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu i Narodnom pozorištu u Banjoj Luci. Prevodilački rad Prevodio je sa nemačkog, francuskog i ruskog poeziju, pripovetke i pozorišne komade. Pedagoški rad Bio je profesor srpskog i francuskog jezika, direktor Kraljevačke gimnazije, profesor glume, dikcije i direktor Glumačke škole u Novom Sadu i direktor Dramskog studija u Novom Sadu, profesor dikcije u Glumačkoj školi u Prištini. Odlikovanja Beli orao sa mačevima Zlatna Obilićeva medalja za hrabrost dve srebrne Obilićeve medalje za hrabrost Medalja za vojničke vrline Albanska spomenica orden Svetog Stanislava sa mačevima orden Svetog Vladimira sa mačevima bronzana medalja za zasluge Nacionalnog udruženja ratnika Francuske Legija časti Počasni je građanin Pariza

James Stokley - Science Remakes Our World Ives Washburn, New York, 1944 298 str. tvrdi povez stanje: dobro No Jacket. Issue 682 of Armed Services editions. In this book it is the author`s aim to tell the story of a few of the more important scientific developments of our day. Obviously it will be necessary to omit much that might have been included; but it is hoped that these chapters will give the reader some idea of typical ways by which, in its many branches, science is remaking our world. Physicists, chemists, biologists, psychologists, men and women in all branches of science have taken part, though perhaps the best-known scientific dis coverers of the past few years have been concerned with chemistry. So, before we start on our explorations, let us get acquainted with some of the Chemist`s tools. +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++ Asurvey of new frontiers, as governmental, industrial and educational laboratories collaborate to further knowledge and advance progress. It covers chemistry explosives, fuel, plastics, fabrics, rubber, vitamins, metals, glass, electrons, radio, television, film, sound, atoms and power, shows what the farm contributes to science, what science has contributed to cures. It outlines research programs, present and future, indicates lines of development, it underlines how war-inspired developments will have important applications in future times of peace, it stresses limitations and lacks and what is being done to supplement depleted stores of raw materials. Enlightening -- and in view of many books along similar lines, this seems to present a panoramic view of the entire field. kirkusreview Nonfiction

Autor - osoba Prišvin, Mihail Mihajlovič Naslov Riznica sunca : istinita bajka / M. Prišvin ; [preveo Božidar Kovačević ; ilustracije E. Račeva] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1948 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1948 (Beograd : Omladina) Fizički opis 70 str. : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Kovačević, Božidar Račeva, Evgenia Zbirka Biblioteka pionira Stanje kao na slikama. Prišvin, Mihail Mihajlovič, ruski pisac (Hruščovo, Orlovska gubernija, 4. II. 1873 – Moskva, 16. I. 1954). Rođen je u obiteljskoj vili Krutschevo u guvernorati Oriol (sada u okrugu Stanovljanski , Lipecka oblast u obitelj trgovca. Studirao je u politehničkoj školi u Rigi i jednom je uhićen zbog sudjelovanja u marksističkim krugovima. 1902. godine Prišvin je diplomirao na Sveučilištu u Leipzigu , diplomiravši agronomiju. Tokom Prvog svjetskog rata radio je kao vojni novinar. Nakon rata Prišvin je bio zaposlen kao publicist, a zatim seoski učitelj. Kao istražitelj prirode mnogo je putovao i crpio građu za pjesničku prozu, u kojoj stručni putopis povezuje lokalni folklor s autorovom simbolikom. Počeo je pisati za časopise 1898. godine, ali njegova prva pripovijetka `Sashok` objavljena je 1906. Prišvinova djela puna su poetike, iznimne oštrine promatranja i opisa prirode. Mnoga njegova djela prevedena su na različite jezike i postala su dio zlatnog fonda sovjetske dječje književnosti . Mihail Prišvin nagrađen je s dva ordena. Kareliji je posvetio prozu „U zemlji neplašenih ptica“ (V kraju nepugannyh ptic, 1907), a rezultat je putovanja na Daleki istok tekst „Ginseng“ (Žen’ – šen’, 1933). Objavio je i autobiografski roman „Kaščejev lanac“ (Kaščeeva cep’, 1923–54) te poemu u prozi „Facelija“ (1940). MG7 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice se odvojile od tabaka, i poslednjih 8 stranica takodje, sve ostalo uredno. Brakovi je zbirka kratkih priča iz 1884. koju je napisao August Strindberg. Kratke priče i njihovi opisi braka bili su doprinos raspravi o moralu 1880-ih. Odlomak u jednoj od kratkih priča doveo je do toga da je Strindberg procesuiran za bogohuljenje i priveden pravdi na takozvanom suđenju brakova, ali je oslobođen. August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman uzavrele krvi Stefan Żeromski (Strawczyn, 14. kolovoza 1864. - Varšava, 20. studenog 1925.), poljski književnik. Pisao je romane, dramska djela, pripovijesti. Zbog svojih rodoljubivih raspoloženja bio je 1888. zatvoren od ruskih carističkih vlasti. Bio je jedno vrijeme duhovni vođa omladine; kritika ga je nazivala `nezasićenim srcem` i `savješću naših dana`. Dao je majstorske opise poljskih krajolika. Prozna su mu djela prožeta lirskim pasažima koji ponekad nalikuju na pjesme u prozi. Djela Popioły Ludzie bezdomni Dzieje grzechu Uroda życia Walka z szatanem Stefan Żeromski rođen je 14. listopada 1864. u Strawczyn, blizu Kielcea. Dana 2. rujna 1892. oženio se udovicom Oktawiom Rodkiewiczowom, rođenom Radziwiłłowiczównom, koju je upoznao u toplicama u Nałęczówu, čiji je suvlasnik bio njezin očuh. Jedan od svjedoka na vjenčanju bio je romanopisac Bolesław Prus, Oktawijin obožavatelj koji nije bio za brak.[3] Mladenci su se preselili u Švicarsku, gdje je Żeromski radio od 1892. do 1896. kao knjižničar u poljskom nacionalnom muzeju u Rapperswilu. Na Oktawijin zahtjev, Prus, iako nije bio obožavatelj Żeromskijevih spisa,[4] pomogao je paru koji se borio koliko je mogao. Godine 1913. Żeromski je zasnovao novu obitelj sa slikaricom Annom Zawadzkom, koju je upoznao 1908.; imali su kćer Moniku. Godine 1924., kao priznanje za postignuća Żeromskog, predsjednik Stanisław Wojciechowski dao mu je trosobni stan na drugom katu Varšavskog kraljevskog dvorca.[5] Iste godine Żeromski je ušao u uži izbor za Nobelovu nagradu za književnost.[6] Preminuo je 20. studenog 1925. u Varšavi.

SRPSKA VOJSKA U EVROPSKOM RATU - Dr JOV. HADŽI VASILJEVIĆ PREDAVANJE ODRŽANO U NOVOM SADU 6. JANUARA 1919. GODINE 32 STRANA, BROŠ POVEZ. KORICE MALO ZACEPANE NA NEKOLIKO MESTA. Јован Хаџи-Васиљевић (Врање, 18. октобар 1866 — Београд, 29. март 1948) је био српски историчар, етнограф и књижевник. Основну школу завршио је у Врању, гимназију у Врању и Нишу, а Велику школу (историјско-филолошки одсек) у Београду. Докторат из филозофије положио је у Бечу 1898. Као чиновник Министарства иностраних послова службовао је од 1898. до 1904. у Битољу, Скопљу и Београду. Државну службу напустио је 1904. Од тада па до 1940. године био је секретар Друштва Светог Саве. Све време је радио на националном просвећивању Срба у Турској. Учесник је балканских ратова и Првог светског рата. Јован Хаџи-Васиљевић је написао велики број радова из историје, географије и етнологије. Вредност његових радова је у томе што су засновани на теренским истраживањима, а посебно на просторима Старе Србије и Македоније (Јужне Србије). Био је уредник часописа `Браство`, билтена Друштва Светог Саве. Најважнији радови Јована Хаџи-Васиљевића су: Прилеп и његова околина, Београд, 1902; Јужна Стара Србија, историјска, етнографска и политичка истраживања I–II, Београд, 1909, 1913; Бугарска зверства у Врању и околини 1915-1918 , Нови Сад, 1922; Четничка акција у Старој Србији и Маћедонији, Београд, 1928; Хаџи-Васиљевић, Јован (1930). Скопље и његова околина: Историска, етнографска и културно политичка излагања. Београд: Штампарија Свети Сава. Аутобиографија, Врање, б. г. У градском парку у Врању 2012. постављена је спомен биста са његовим ликом. Такође и једна улица у Bрању носи његово име.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zivot Eugena Delacroixa, odlomci iz Dnevnika Sa 32 Ilustracije Ežen Ferdinand Viktor Delakroa (franc. Delacroix Ferdinand Victor Eugène;[1] Sen Moris, 26. april 1798 — Pariz, 13. avgust 1863) bio je francuski slikar, glavni predstavnik romantizma.[2] Radio je portrete, istorijske kompozicije, predele i mrtve prirode. On se borio protiv sivila u slikarstvu neoklasicista. Ežen Delakroa, Sloboda vodi narod 1830. U koloritu njegovih slika ima jakih tonova boje, obojenih senki i naporedo postavljenih komplementarnih boja. Delakroovo slikarstvo se oslanja na barokno slikarstvo, posebno Rubensovo. Javnosti je postao poznat 1824. godine nakon izlaganja njegove slike Pokolj na Hiosu (gde prikazuje borbe Grka protiv Turaka). Pun naziv slike glasi Pokolj na Hiosu: grčke porodice u iščekivanju smrti ili ropstva. Konzervativci su sliku nazvali pokoljem slikarstva, dok su je drugi oduševljeno pozdravili. Nije slikao po narudžbini, već je ljude s kojima je dolazio u kontakt, a na koje je gledao kao žrtve romantične patnje. Tako imamo i slike poput Odaliske i Frederik Šopen. Između ostalog naslikao je i Zauzeće Carigrada, kao i Grčka umire na ruševinama Misolungija. Takođe je i ilustrovao dela romantičara ali i drugih, čega je jedinstven primer delo Sardanapalova smrt i veliki broj Šekspirovih, Bajronovih i Danteovih likova ušao je u nasleđe evropske kulture zahvaljujući najviše slikama Ežena Delakroa. Slikao je i portrete od kojih su najpoznatiji Šopen i Žorž Sand. Odlazi u Afriku (Alžir, Maroko), gde slika život i običaje lokalnog stanovništva.[4] Tu se ističu etnografske kompozicije kao : Alžirske žene u haremu, Jevrejska svadba u Maroku, Beli konj u vihoru (gde koristi kombinaciju svetlo-tamnog). Uz slike, ostavio je i Dnevnik,[6] u kojem je četiri decenije beležio misli i uočavanja o umetničkim pojavama svog doba; njegova bogata korespondencija objavljena je u dva toma 1878. godine. Životopis Dante i Vergilije u Paklu (1822), ulje na platnu, Luvr, Pariz Delakro je rođen u Sen Moris an Šalansonu, u jugoistočnoj Francuskoj. Nagađa se da je njegov pravi otac bio političar i diplomata Šarl Moris de Taleran, koji je bio prijatelj porodice i kojem je po izgledu i karakteru sličio. Pokolj na Híosu (1824), Luvr, Pariz Grčka umire na ruševinama Misolongija (1826), Muzej lepih umetnosti, Bordo. Godine 1815, u 17. godini života, Ežen Delakro je stupio u atelje Pjer-Narcisa Guerina, koji je svojim strogim akademskim shvatanjima mogao malo uticati na Delakroa.[10] Tu je kopirao dela P. P. Rubensa i Veroneza, a cenio je i engleske pejsažiste (R. P. Bonington, Džon Konstabl) koje je upoznao tokom svog putovanja u Englesku 1825. godine. U pariskom je Salonu debitovao 1822. godine delom Dante i Vergilije u paklu, kojim je obeležen prelom između akademskog klasicizma J. L. Dejvida i novog naziranja, koje se istodobno s književnim romantizmom, borilo za slobodu likovnog izraza. Slika je nastala pod uticajem Žerikove slike Splav Meduze. Alžirke u Haremu (1834), Luvr, Pariz Godine 1832. putuje u Alžir i Maroko, gde dozreva njegov smisao za jake kolorističke ekspresije. Delakroa je velikom upornošću radio skice i studije svega što je video, nastojeći naročito da fiksira ritmove pokreta. Boravak u kraju egzotičnih nošnja, krajolika, flore i faune fiksiraće na brojnim platnima u više verzija, neobično bogato ekspresivnog kolorita (Alžirke u haremu, 1834, Židovsko venčanje u Maroku, 1839, Borba konja u staji). Od 1833. do 1861. godine izvodio je po narudžbi velike dekoracije u pariskim javnim ustanovama (plafon u Senatu, 1846, i Luvru, 1850), palatama i crkvama (nedovršena Burbonska palata 1831-37; Borba Jakova s anđelom u crkvi Sveti Sulpis, 1855). Delakroa je 1862. učestvovao u stvaranju Francuskog društva umetnika (Société Nationale des Beaux-Arts). Njegov prijatelj, pisac Teofil Gotje, postao je predsedavajući, a slikar Eme Mije bio je zamenik predsednika. Zima 1862–63 bila je izuzetno teška za Delakroa. Bolovao je od teške upale grla koja se pogoršala tokom proleća. Svojoj pouzdanoj domaćici, Ženi Le Giju, ostavio je dovoljno novca za život, dok je naredio da se sve u njegovom studiju proda.[12] Dana 13. avgusta 1863. Delakro je preminuo i sahranjen je na groblju Per Lašez. Delo Svojom imaginacijom, dinamikom, te rodoljubivim zanosom Ežen Delakroa se suprotstavljao akademskim formulama i ustrajavao na slobodi likovnog izraza. Tako je u vreme Španske revolucije 1830. godine, u rodoljubivom zanosu naslikao čuvenu sliku Sloboda predvodi narod. Slika prikazuje alegorijski lik slobode među stvarnim učesnicima ustanka koje mu je opisao brat, učesnik revolucije. U odabiru tema i tehnika (uljene boje, akvarel, freska, i drugo) bio je vrlo raznolik, a bio je i neobično dobar crtač.[11] Slikao je velike kompozicije, u kojima je prikazivao dramatične trenutke iz istorije (Car Justinijan sastavlja zakonik, 1826; Krstaši osvajaju Carigrad, 1841), mitološku tematiku (Medeja, 1838), biblijske prizore (Dobri Samaritanać`, 1850; Tobija i anđeo, 1863), egzotične zveri i konje (Lov na lavove, 1854), teme iz dela Dantea, Vilijama Šekspira, Dž. G. Bajrona, V. Skota i J. V. Getea (većinom u grafici).[7] Slika Pokolj na Hiosu (1824) prikazuje patnje Grka pod osmanskom vlašću, čime je umetnik podupirao opštu podršku za Grčki rat za nezavisnost. Ono je prožeto dramom, unutrašnjom napetošću i saosećanjem za ljude koji pate, kao i većina njihovih slika. Velikim fresnim kompozicijama istorijskih, mitoloških i alegorijskih tema odslikao brojne zidove i plafone javnih i privatnih rezidencija u Parizu i Versaju. Radio je i portrete, posebno likove muzičara (Frederik Šopen, Ektor Berlioz, Nikolo Paganini). Time što je rehabilitirao boju kao početak slikarske kreacije, nagovestio je impresionizam, te nadahnuo slikare kao što su Pjer Ogist Renoar, Žorž-Pjer Sera i Vinsent van Gog.

Božidar Kovačević - Ptičije mleko - Zlatna knjiga 46 PTIČIJE MLEKO , Božidar Kovačević , Zlatna knjiga Beograd 1935 , čudne , strašne i nestašne priče , čuo ih od patuljka pobauljka , od svrake budiranke i od starca bradojarca Čika Boža , Božidar Kovačević rođen je u Studenici, 26. 8. 1902, u činovničkoj porodici. Neretko u njegovoj biografiji piše da je rođen u Beogradu. Činjenica je da je on kao tek rođen donesen u Beograd i kršten i crkvi sv. Marka. Osnovnu školu i III mušku gimnaziju završio je u Beogradu. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao stipendista francuske vlade proveo je godinu dana na Sorboni u Parizu na studijama, slušajući francusku i rusku književnost, rusku istoriju, sociologiju. Radio je kao pisar-dnevničar Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, profesor II muške gimnazije u Beogradu, referent za književnost i likovne umetnosti Ministarstva prosvete, naučni saradnik Instituta književnosti, upravnik arhiva SANU... Umro je u Beogradu 21. 5. 1990. godine. Bio je vaspitač prestolonaslednika Petra. Za vreme nemačke okupacije bio je u logoru na Banjici, zato što je 13.8.1941. odbio da potpiše `Apel srpskom narodu`. Pesnik, pripovedač, književni kritičar i istoričar književnosti, Božidar Kovačević je autor zapaženih studija iz istorije književnosti. Kao istaknuti pesnik između dva rata, zapažen je i po teorijsko programskom tekstu `Boj Apolonov s Marsijem - Prilog proučavanju našeg pesništva`. Njegovi radovi, pesme i proza, prevoženi su na: bugarski, češki, engleski, mađarski, nemački, ruski, slovački i slovenački. Takođe komponovane su i pesme `Mene je majka rodila` i `Dok ulica spi`... ilustrovao Vladimir Ivanović Žedrinski ; edicija Zlatna knjiga broj 46 ; tvrd povez, format 13 x 19 cm , ćirilica, potpisi na predlistu i naslovnoj strani , 160 strana

U dobrom stanju, sa posvetom autora Politova interpretacija istočnog pitanja / K. [Kosta] N. Milutinović Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1931 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Časopis Kritike, 1931 (Zemun : `Jugoslavija`) Fizički opis 52 str. ; 21 cm a nasl. str. : Svetosavski temat, nagrađen prvom nagradom Čehoslovačke vlade. Predmetne odrednice Polit-Desančić, Mihailo, 1833-1920 Istočno pitanje Milutinović, Kosta N., 1909-1998 MIHAILO POLIT-DESANČIĆ (1833-1920), srpski političar, novinar i književnik, rođen u Novom Sadu, umro u Temišvaru. Studirao je u Beču (pravne nauke) i u Parizu (političke nauke). Bio je bliski saradnik Svetozara Miletića i jedan od najuticajnijih političara Srpske Vojvodine u XIX veku; poslanik u ugarskom i hvarskom Saboru i poslanik Crkveno-školskog sabora u Sremskim Karlovcima. Bio je šef vojvođanskih liberala i istaknuti besednik; zalagao se za političku saradnju i zbližavanje sa Mađarima kroz učestvovanje u radu Sabora. Najpoznatija dela su mu: „Verenica Crnogorka“, „Branivoj knez Zahumski“, „Putne uspomene“, „Kako sam svoj vek proveo“, „Uspomene iz 1848-1849“, „Pokojnici“ i „Besede“ u 4 knjige. Sahranjen je u Novom Sadu, na Uspenskom groblju. KOSTA N. MILUTINOVIĆ, srpski istoričar i univerzitetski profesor, rođen u Pančevu 1909. godine. Osnovnu školu pohađao je u svom rodnom mestu, a klasičnu gimnaziju i Filozofski fakultet u Beogradu; postdiplomske studije završio je u Beču i Budimpešti. Radio je kao profesor u gimnazijama u Osijeku, Novom Sadu i Beogradu, a zatim i kao arhivar Istorijskog arhiva Vojvodine i kustos Vojvođanskog muzeja u Novom Sadu; jedno vreme bio je i univerzitetski profesor na Sveučilištu u Zadru. Penziju je dočekao kao savetnik Instituta za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (1976). Bio je aktivni član Matice srpske.

retko se nalazi u prodaji s omotačem Martin Arousmit (енгл. Arrowsmith) roman je američkog književnika Sinklera Luisa, objavljen 1925. godine. Osvojio je Pulicerovu nagradu 1926. godine (koju je Luis odbio). Luisu je u pripremi ovog romana mnogo pomogao pisac naučnih dela Pol de Kruif[1] kome je pripadalo 25% zarade od prodaje, iako je Luis potpisan kao jedini autor. Martin Arousmit je roman koji se bavi kulturom nauke. Napisan je nakon reformi medicinskog obrazovanja koje su proistekle iz Fleksnerovog izveštaja o Medicinskom obrazovanju u Sjedinjenim Državama i Kanadi: izveštaj Fondaciji Karnegi za unapređenje obrazovanja iz 1910. godine, koji je pozivao medicinske fakultete u Sjedinjenim Državama da se drže konvecionalne nauke u svojim predavanjima i istraživanjima. Ovaj roman je priča o inteligentnom zaljubljeniku u nauku Martinu Arousmitu koji prelazi put od malog grada na srednjem zapadu do visokih ešalona naučne zajednice. (Rođen je u Elk Milsu u Vinemaku, izmišljenoj državi u kojoj se odvija radnja nekoliko drugih Luisovih romana). Usput se okušava na medicinskom fakultetu. Verio se sa jednom ženom, prevario je sa drugom pa se i s njom verio, i na kraju pozvao obe na ručak da izgladi stvari. Na kraju je uvredio svog mentora, Maksa Gotliba, i bio suspendovan s medicinskog fakulteta. Postaje običan radnik, a potom se venčava sa Leorom dok ga njena porodica izdržava uz obećanje da će osnovati privatnu ordinaciju kao jedini lekar u malenoj Vitsilvaniji u Severnoj Dakoti. Isfrustriran privatnom ordinacijom, postaje javni zdravstveni službenik u Ajovi i započinje ljubavnu vezu sa mladom ćerkom direktora za zdravstvenu zaštitu. Nakon niza političkih rasprava, daje otkaz i prelazi da radi u ekskluzivnoj privatnoj bolnici u Čikagu. Konačno, Arousmit dobija priznanje od bivšeg mentora s medicinskog fakulteta, Maksa Gotliba, za naučni rad koji je napisao i dobija poziv da se pridruži prestižnom istraživačkom institutu u Njujorku. Kulminacija knjige govori o Arousmitovom otkriću jednog bakteriofaga koji uništava bakterije i o njegovim iskustvima na izmišljenom karipskom ostrvu dok se suočava sa epidemijom bubonske kuge. Njegovi naučni principi mu govore da izbegava masovnu upotrebu bakteriofaga na ostrvu. Tačno naučno razumevanje bakteriofaga je važnije od svih osoba na ostrvu koje bi umrle bez lečenja. Nakon što njegova žena, Leora, i svi drugi iz instituta koji su došli s njim na ostrvo umru od kuge, on nerado odbacuje naučne principe i počinje da leči sve na ostrvu bakteriofagom. Na ostrvu, započinje ljubavnu vezu sa jednom bogatašicom s kojom se kasnije venčava. Smatra da njegovi postupci na ostrvu predstavljaju izdaju nauke i njegovih principa. Po povratku u Njujork, tretiraju ga kao heroja zbog onoga što je uradio na ostrvu. Prvo dobija unapređenje u laboratoriji, a potom mu je ponuđeno da postane direktor čitavog instituta. Odbija unapređenje. Napušta svoju novu ženu i sinčića da bi radio u šumi u Vermontu kao potpuno nezavisni naučnik. Kada mu žena konačno ponudi da se preseli u Vermont da mu bude blizu, on joj govori da ne želi ništa da ima s njom i da treba samo da ga ostavi na miru. Teme[уреди] Knjiga sadrži značajne društvene komentare o stanju i očekivanjima medicine u Sjedinjenim Državama dvadesetih godina XX veka. Arousmit je napredan, pomalo čak i buntovnik, i često preispituje postojeće stanje stvari kada smatra da ono ima nedostataka. Ovaj roman je bio inspiracija za nekoliko generacija studenata medicine. Glavni junak se suočava s mnogo nedoumica kada su u pitanju njegova karijera i životne odluke. Dok detaljno opisuje Arousmitove plemenite ideale u vezi sa medicinskim istraživanjima za dobrobit čovečanstva i njegovu nesebičnu posvećenost pacijentima, Luis ubacuje i mnoga ne tako plemenita iskušenja i samoobmane na Arousmitovom putu. Privlačnost finansijske sigurnosti, priznanja, čak i bogatstva i moći, odvajaju Arousmita od njegovog prvobitnog plana da se ugleda na svog prvog mentora, Maksa Gotliba, sjajnog ali grubog bakteriologa. U romanu Luis opisuje različite strane lekarske obuke, prakse, naučnog istraživanja, naučne prevare, lekarske etike, javnog zdravlja, i ličnih/profesionalnih sukoba koji se dešavaju i danas. Ljubomora među kolegama, pritisci od strane instituta, pohlepa, glupost i nemarnost su prikazani na satiričan način, a sam Arousmit kao iritantni egocentrik. Ali prisutni su i neumorna posvećenost i poštovanje naučnih metoda i intelektualne iskrenosti. Martin Arousmit deli neke biografske sličnosti sa životom Feliksom d’Erelom, koji je u romanu zajedno sa Arousmitom otkrio bakteriofage i preduhitrio ga u objavljivanju rezultata. Zbog detaljnih i zanimljivih opisa eksperimentalnih laboratorijskih istraživanja kao prakse, profesije, ideologije, pogleda na svet, „istaknute niti u modernoj kulturi, načina života“,[2] Martin Arousmit se uopšteno smatra klasičnim „naučnim romanom“, koji je usredsređen na moralne dileme s kojima se mogu susresti biomedicinski naučnici.[3] Martin Arousmit je upoređivan sa romanom Citadela Arčibalda Kronina (objavljen posle Arousmita, 1937. godine), koji se takođe bavi životnim iskustvima mladog lekara idealiste koji pokušava da preispita i poboljša postojeći medicinski sistem. De Kruif je inspiraciju za lokacije i likove u Arousmitu izvlačio iz posebnih izvora. Rad u laboratoriji i eksperimenti Maksa Gotliba su zasnovani na karijerama Frederika Džordža Novija i Žaka Louba. I Loub i De Kruif su radili na Rokfelerovom institutu za medicinska istraživanja u Njujorku, a Novi je bio De Kruifov dugogodišnji mentor.[4] Jedan pisac za stručni časopis Izveštaji javnog zdravlja prokomentarisao je da je ovaj roman predvideo mnoge uspehe i probleme koji utiču na lekarsku profesiju danas, kao što su sukobljene potrebe i ciljevi kliničkih i medicinskih naučnika; komercijalni interesi farmaceutskih kuća koje proizvode nove lekove i vakcine nasuprot potrebi da se traga za naučnom istinom; političke i društvene poteškoće u razvijanju programa za zaštitu javnog zdravlja; i sve veća uloga lekara u američkom društvu.[5] Pulicerova nagrada[уреди] Luis je za roman Martin Arousmit osvojio Pulicerovu nagradu za književnost 1926. godine, ali je odbio da je primi. U pismu komisiji je napisao: Želim da Vam se zahvalim što ste odabrali moj roman Martin Arousmit za Pulicerovu nagradu. Tu nagradu moram da odbijem, a moje odbijanje bi bilo besmisleno ako ne objasnim razloge. Sve nagrade, kao i sve titule, opasne su. Oni koji žude za nagradama su skloni da rade ne zbog inherentne izvrsnosti već zbog spoljnih nagrada; oni su skloni da napišu ovo ili da oprezno izbegnu da napišu ono, da bi udovoljili predrasudama nasumične komisije. A Pulicerovoj nagradi za romane se naročito može prigovoriti da su njeni uslovi konstatno i gnusno pogrešno prikazivani. Ti uslovi glase da će nagrada biti dodeljena „za američki roman objavljen tokom godine koji će na najbolji način predstaviti zdravu atmosferu američkog života i najviši standard američkih običaja i čovečnosti“. Ova rečenica, ako i ima ikakvo značenje, značila bi da će se procena romana vršiti ne prema stvarnim književnim zaslugama, već prema pokornosti kodeksu lepog ponašanja koji je u tom trenutku popularan.[6] Njujork tajms je izvestio da je, prema očevicima, pravi razlog to što je Luis i dalje bio ljut što roman Glavna ulica nije osvojio ovu nagradu 1921. godine.[7] Filmske, radio i televizijske adaptacije[уреди] Jedina filmska adaptacija ove knjige je film Arousmit iz 1931. godine, sa Ronaldom Kolmanom i Helenom Hejz u ulogama Arousmita i Leore. Film je bio nominovan za četiri Oskara, uključujući i onaj za najbolji adaptirani scenario. Radio pozorište Luks je 25. oktobra 1937. godine predstavilo jednočasovnu radio adaptaciju sa Spenserom Trejsijem i Fej Rej u glavnim ulogama.[8][9] Helen Hejz je ponovila svoju ulogu Leore u jednočasovnoj adaptaciji na radio programu Kembel plejhaus, sa Orsonom Velsom u ulozi Arousmita. Program je emitovan 3. februara 1939. godine.[10][11][12][13] Američka grupa konjanika predstavila je svoju verziju sa Tajronom Pauerom u glavnoj ulozi, 23. februara 1942. godine. Pedesetih i šezdesetih godina XX veka, knjiga je više puta adaptirana za male ekrane, a sažete verzije ove priče su prikazane u okviru serija kao što su Televizijsko pozorište Kraft i Dupon šou meseca. Češka mini-serija je napravjena 1999. godine, sa Janom Štastnijim u glavnoj ulozi i Terezom Brodskom u ulozi „Leore Tozerove“. Postoji popularan mit da je rok bend Aerosmit pozajmio ime od ove knjige. Iako su članovi ove grupe čitali ovu knjigu kao lektiru u školi, više puta su izričito negirali bilo kakvu vezu. Zapravo, ime je prvi put odbijeno, jer su ostali mislili da je bubnjar Džoi Krejmer pozajmio ime od Sinklerovog romana. Kada je objasnio da se imena različito pišu i da je ime smislio dok je slušao album Harija Nilsona, Erial bale (Aerial Ballet), ostali članovi su prihvatili ime.[14] Sinkler Luis (engl. Sinclair Lewis; 7. februar 1885 — 10. januar 1951.), bio je američki književnik i Nobelovac. Rođen je 1885, imao je život ispunjen raznovrsnim iskustvima, korisnim za stvaranje široke vizije američkog društva, čiju će snažnu sliku dati u svojim romanima. Tako je on, recimo, prekinuo studije na univerzitetu Jejl, i otišao da radi na Panamskom kanalu. A onda se vratio na Jejl i diplomirao, 1908. Narednih godina je puno putovao po Americi, radeći kao izveštač mnogih listova i agencija. U početku, dok još nije našao svoj pravi put, pisao je bulevarsku prozu, priče i romane, sve dok 1920. nije objavio roman „Glavna ulica” i postigao ogroman uspeh. Za kratko vreme bilo je rasprodato pola miliona primeraka, a roman je preveden na bezmalo sve evropske jezike. Usledili su potom romani:„Kraljevska krv”,„Bebit”, „Elmer Gantri”, „Čovek koji je poznavao Kulidža”, „Dodsvort”, „Martin Arousmit”, „Ana Vikers”, „Umetničko delo”, „To je ovde nemoguće”. Njima je Luis izbio u red velikih realističkih pisaca savremene Amerike, s podjednakim poznavanjem opisujući život različitih slojeva i vrlo različitih junaka. Snažna satirička, kritička nota izazivala je često protivrečne reakcije javnosti. Od pohvala kritike i slobodoumnih intelektualaca – do poziva na bojkot, linč, hapšenje! Sinkler Luis je jedan od najslavnijih pisaca takozvane izgubljene generacije. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1930. godine. Preminuo je 1951.

Kada je vreme za nas radilo Beograd, 1943. 220 strana. odlicno ocuvano Pol Muse (Paul Mousset, 1907-1981), francuski pisac,rezervni oficir, reporter i putopisac. 1941. nagrađen literarnom nagradom Renaudot za ovaj roman, čiji je originalni naslov `Quand le temps travaillait pour nous`(u ovom izdanju stavljen u podnaslov). Autor kritički govori o sposobnosti francuskih generala i britanske vojske da se uspešno suprotstave nemačkoj vojsci. Kod nas je roman izdat u vreme okupacije, očigledno u propagandne svrhe. vojna istorija vojska drugi svetski rat okupacija jugoslavije srbije srpska stampa u drugom svetskom ratu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Naslovna strana i ilustracije: Dragan Savic Čedo Vuković (28. septembar 1920 — 8. april 2014) bio je jugoslovenski i crnogorski književnik i akademik.[1] Pisao je pripovetke, poeme, drame, romane, eseje i knjige za decu, i smatra se jednim od najznačajnijih crnogorskih književnika.[1] Biografija Čedo Vuković je rođen 1920. godine u selu Đulići kod Andrijevice u Crnoj Gori, od oca Mihaila i majke Ljubice. U rodnom mestu je završio osnovnu školu, a gimnaziju je pohađao u Peći. Studirao je slavistiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Po početku Drugog svetskog rata vratio se u Crnu Goru i učestvovao u Narodno-oslobodilačkoj borbi. Radio je u redakciji lista „Omladinski pokret” u Kolašinu, Nikšiću i Cetinju 1943. godine.[2] Nakon oslobođenja, 1945. opet odlazi u Beograd gde je i ostao da radi sve do 1953. godine. Oženio se 1950. godine i dobio dve ćerke.[2] Od 1953. godine Čedo Vuković živi u Crnoj Gori. U Podgorici je radio kao urednik književnog časopisa „Stvaranje” sve do penzionisanja 1972. godine. Bio je član Saveta Crne Gore, nekoliko puta biran za predsednika Udruženja književnika Crne Gore, dva puta izabran za potpredsednika Crnogorske akademije nauka i umetnosti čiji je dopisni član od 1977. godine, a redovni od 1981. godine.[1][2] Preminuo je u Budvi 2014. godine.[3] Književni rad Spisateljski dar je pokazao rano i već je 1936. godine u podgoričkom listu „Zeta” objavio prvu priču „Za hljebom”.[2] Prvu knjigu objavio je 1948. godine. Reč je o poemi za decu, o jagnjetu i ratu, pod naslovom „Vitorog”. Već sledeće godine objavio je zbirku „Pripovijetke” a zatim i roman „Visine”. Roman za decu „Svemoćno oko” objavio je 1953. godine. Reč je o 19 priča o avanturama dečaka Željka, koji uz pomoć magične sprave doživljava neverovatne stvari.[1] Pisao je vredno i knjige za decu i knjige za odrasle. Godine 1955. objavio je roman „Bez redenika”, a 1956. godine dečji roman „Tim Lavlje srce”. Reč je o neobičnoj fudbalskoj ekipi „Lavlje srce” gde glavni junak dečak Željko, sastavlja svoj tim u kom igraju životinje. Roman je preveden na italijanski jezik pod naslovom „La squadra Cuor di Leone”.[1] Veliku pažnju književnih kritičara širom bivše Jugoslavije privukao je romanom „Mrtvo Duboko”. Glavni junaci ove priče su partizani koji se kriju od četnika u zabačenom crnogorskom selu Mrtvo Duboko.[1] Usledili su novi romani: „Sudilište”, „Poruke”, „Sinovi sinova”, „Razvođe”, kao i nove knjige za decu „Halo nebo” i „Letilica profesora Bistrouma”. Roman „Rijeka” štampan je 1988. godine, a 1990. godine objavljen je „Mitski dekameron”. Početkom devedesetih godina objavio je knjigu „Harmonija” i poeme „Sinovi mikrokozma” i „Makarije”.[1] Kao književni urednik, priredio je izdanja : „Petar I Petrović: Freske na kamenu”, „Nadvremenski glasovi” (izbor starih zapisa), „Izviriječ” (izbor iz crnogorske proze) i „Petar I Petrović: Poslanice”.[3] Sabrana dela Čeda Vukovića objavljena su 2000. godine.[3] Nagrade Dobitnik je Nagrade AVNOJ-a za književnost, dvostruki je dobitnik Trinaestojulske nagrade Crne Gore, Zmajeve nagrade (za roman „Tim Lavlje srce”), Nagrade Udruženja književnika Crne Gore, Nagrade Grada teatra „Stefan Mitrov Ljubiša”, Ordena Republike Francuske, kao o drugih nagrada i priznanja.[4] Bibliografija Vitorog (1948) — peoma za decu Pripovijetke (1949) Visine (1952) — roman Svemoćno oko (1953) — roman za decu Bez redenika (1955) — roman Tim Lavlje srce (1956) — roman za decu Ratni gosti (1958) — drama Mrtvo Duboko (1959) — roman Letilica profesora Bistrouma (1961) — roman za decu Poruke (1963) — roman o Petru I Halo nebo (1963) — roman za decu Razvođe (1968) — roman Sudilište (1971) — roman Sinovi sinova (1979) — roman u 5 knjiga Brđovići s Karuča Pod Skadrom Izbi buna Kolo nad kolom Teče Tara Na bjelinama vremena (1986) — zbirka eseja Sam sobom (1986) — zbirka eseja Rijeka (1988) — roman Mitski dekameron (1989) — roman Deveta zora (1990) — roman Harmonija (1992) — mitska igra u tri čina Snovi mikrokozma (1993) — poema Makarije (1994) — poema Crnogorsko proljeće (2006) — zbirka eseja Zlatna Knjiga

U dobrom stanju, naknadni tvrdi povez Polkanovi memoari : pripovetka iz psećeg života / Nikola A. Ljejkin ; preveo s ruskoga Milovan Đ. Glišić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1901 Beograd : Lovac, 1901 (Beograd : Bojović i Mićić) Fizički opis 183 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Glišić, Milovan Đ. Nikolaj Aleksandrovič Ljejkin (Никола́й Алекса́ндрович Ле́йкин; 19. decembar 1841 — 19. januar 1906) je bio ruski pisac, umetnik, dramaturg, novinar i izdavač. Ljejkin je rođen u Sankt Peterburgu u trgovačkoj porodici. Klasa trgovaca bila je tema većine njegove dela. Njegovo popularno delo „Naš narod u inostranstvu“ čija se radnja odvija u Parizu, koje je doživelo dvadeset pet izdanja, bilo je laka satira na temu neznanja i prostakluka ruskih poslovnih ljudi. Od 1882. do 1905. Ljejkin je bio izdavač i urednik časopisa Fragmenti. U ovom časopisu Anton Čehov je započeo svoju književnu karijeru. Čehov je doprineo preko dve stotine priča za Fragmente od 1882. do 1887. godine. Ljejkin je upoznao Antona Čehova i njegovog brata Nikolaja Čehova u oktobru 1882. Čehov je bio plaćen po redu za svoje nedeljne priloge. Kao urednik bio je poznat po svom oštrom stavu prema cenzorima. Doveo je velike pisce u Fragmente, uključujući Nikolaja Ljeskova. Milovan Glišić Milovan Đ. Glišić (Gradac, 19. januar 1847 — Dubrovnik, 1. februar 1908) bio je srpski književnik i prevodilac. Glišić je najviše radio na prevođenju iz ruske i francuske književnosti i osamdesetih godina bio je glavni i najbolji prevodilac sa ruskog i francuskog. Savestan i talentovan prevodilac, a uz to odličan znalac narodnog jezika, on je najviše učinio za upoznavanje srpske publike sa velikim ruskim piscima i znatno uticao svojim prevodima na razvoj književnog jezika i stila. Najbolji su mu i najvažniji prevodi sa ruskog: „Mrtve duše“ i „Taras Buljba“ od Gogolja, „Krojcerova sonata“ i „Rat i mir“ od Tolstoja, „Oblomov“ od Gončarova, uz ostale od Ostrovskog i Dančenka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edward Ligocki (rođen 5. ožujka 1887. u selu Tucza kod Berdyczówa, preminuo 6. svibnja 1966. u Varšavi) - književnik, pjesnik, novinar, diplomat, slobodni zidar, bojnik poljske vojske. 1904. završio je gimnaziju u Kijevu. U godinama 1904–1907 studirao je na Filozofskom fakultetu Jagelonskog sveučilišta. U godinama 1907–1909 nastavio je studij filozofije na sveučilištima u Lausannei, Fribourgu i Sorbonnei. Godine 1909. vratio se u Kijev i počeo raditi s časopisima u Kijevu, Lavovu i Krakovu. Objavio je i romane `Sudbina` (1909.) i `Legende o kraljici Jadwigi` (1911.). U godinama 1912-1913 boravio je u Švicarskoj, gdje se oženio Olimpiom Gozdawa-Giżyckom. Od sredine 1913. preselio se u Pariz, gdje je ponovno studirao na Sorboni i na École Libre des Sciences Politiques. Nakon izbijanja Prvog svjetskog rata brinuo se o poljskim ratnim zarobljenicima iz njemačke vojske. Od 1915. u Švicarskoj, gdje je radio u Središnjem tiskovnom uredu povezanom s Vrhovnim nacionalnim komitetom. Godine 1916. objavio je roman `Sambra i Meuse` o borbama Poljaka u Francuskoj. U godinama 1918–1919 bio je tajnik poljske misije u Bernu. U ljeto 1919. preselio se u Zakopane. Sudjelovao je u borbama Pomeranskog fronta pod zapovjedništvom generala Józefa Hallera. Godine 1920., za vrijeme Poljsko-boljševičkog rata, služio je u Drugom odjelu za informiranje i tisak Glavnog inspektorata Dobrovoljačke vojske [1]. Od jeseni 1921., nakon što je napustio vojsku kao bojnik, preselio se u Poznań. Počeo je raditi kao novinar. Bio je delegat na kongresu Saveza poljskih književnika 4. veljače 1922. u Varšavi [2]. Objavio je nekoliko svezaka poezije. Godine 1921. bio je predsjednik Poznanjskog ogranka Saveza poljskih književnika. Nakon ubojstva predsjednika Gabriela Narutowicza, uhićen je zajedno s drugim osobama povezanim s generalom Hallerom, ali je u siječnju 1923. pušten iz pritvora pod amnestijom. Objavio je niz knjiga posvećenih generalu Halleru, kao što su `Plameni Reims` (1921.), `Lav sv. Marek `(1922.),` Nova legenda `(1921.),` Plešeći derviš `(1924.),` Mare Polonum `(1924.),` Ako od Radzymina ... `(1927.). Godine 1925. sudjelovao je u medijskoj kampanji protiv `Przedwiośńa` Stefana Żeromskog. Godine 1926., pod pseudonimom Jan Młot, objavio je tekst koji napada Piłsudskijev logor, `Riskeri`. Napao je i Tadeusza Boya Żeleńskog u Rzeczpospoliti [3]. U travnju 1926. preselio se u Toulon u Francuskoj i tamo se počeo baviti književnošću. 1927. ostao je udovica. Godine 1933. preselio se u Pariz i postao dopisnik poljskih dnevnih novina. 1936. postao je tajni agent poljske obavještajne službe sa statusom diplomata. Godine 1939. ponovno se oženio francuskom pjesnikinjom Germaine Rale. Početkom Drugoga svjetskog rata sudjelovao je u organizaciji poljskih vojnih postrojbi u Francuskoj. Od lipnja 1940. boravio je u Škotskoj. 29. siječnja 1941. premješten je iz 7. streljačke brigade u stožer grada Edinburgha na mjesto zamjenika zapovjednika, prosvjetnog časnika i referenta za donacije [4]. Nakon što je 1942. objavljen pamflet u kojem se kritizira politika Piłsudskog, on je kazneno pušten iz vojske. Od jeseni 1943. predavao je polistiku na Sveučilištu sv. Andrews. Godine 1945. vraća se u Poljsku i počinje raditi kao novinar, 1948.–1951. u Publicističko-informativnoj agenciji, zatim u RSW `Press`. Objavio je nekoliko knjiga i prijevod Galileova djela `Dijalog o dva najvažnija svjetska sustava`. Iznenada je umro u Varšavi i pokopan na groblju Powązki (odjeljak 6-4-1) [5]. Kontakti s masonstvom Prema jednom od pokojnih slobodnih zidara Velikog Orijenta Poljske, Edward Ligocki je predsjedao masonskom ložom `Nicolaus Copernicus`, koja je u Varšavi trebala postojati drugu polovicu godina. 40. do 1. polugod 1960-ih [6] No, ne postoje drugi izvori koji potvrđuju funkcioniranje takvog tajnog objekta, neovisno o varšavskoj loži `Kopernik`. S druge strane, navodna pripadnost Ligockog masoneriji potvrđena je u memoarima poljskog biskupa Józefa Gawline s početka 20. stoljeća. 40-ih godina

Plodovi srca i uma Dr Mate Ujevic Zagreb 1941 NDH Hrvatska citanka za vise razrede srednjih skola Nakladni odjel Hrvatske drzavne tiskare Nezavisna Drzava Hrvatska treci dio hrvatska lnjizevnost od narodnog preporoda do danas listopad 1941 stranica 740 sve stranice na broju povez popustio RETKO Lib 13 Mate Ujević hrvatski pjesnik i enciklopedist. Rođen je 13. srpnja 1901. godine u Krivodolu kod Imotskog u zidarskoj obitelji Jakova i Ane Ujević. Gimnaziju je polazio u Sinju i Splitu, studirao je komparativnu književnost, francuski jezik, južnoslavenske književnosti, staroslavenski i povijest u Zagrebu, diplomirao 1928. u Ljubljani. Godine 1929. oženio se profesoricom Marijom Juras s kojom je imao sedmero djece. Otac je kiparice Marije Ujević. Radio je kao profesor u Nadbiskupskoj klasičnoj gimnaziji u Zagrebu do 1939. godine. Profesorski ispit položio je obranivši radnju Prilog za povijest pokreta hrvatske omladine koncem XIX. i početkom XX. stoljeća. Doktorirao 1935. u Zagrebu disertacijom o pjesniku Jovanu Hraniloviću. 1941. godine imenovan je ravnateljem Hrvatskog izdavalačkoga bibliografskoga zavoda, gdje radi do svibnja 1945. na poznatoj Hrvatskoj enciklopediji, čijih je 5 svezaka izašlo do 1945. godine. 1950. godine pozvan je u Leksikografski zavod za zamjenika direktora Miroslava Krleže, gdje radi do mirovine 1965. godine. Umro je u Zagrebu 7. siječnja 1967. godine. 1994. godine posmrtno je proglašen pravednikom među narodima u Memorijalnom muzeju Jad Vašem u Izraelu.[1] Vrlo se rano počeo baviti književnim i novinarskim radom. Radovima je sudjelovao u mnogim srednjoškolskim i studentskim listovima (Studium, Luč, Mladost) te je bio stalni dopisnik ljubljanskog dnevnika Slovenac. Pisao je pjesme, novele, feljtone, putopise, kritike, komentare te prikaze djela domaćih i stranih autora. Objavio je autobiografski roman Mladost Tome Ivića 1928. godine. 1931. godine izdao je pregled književnosti Hrvatska književnost, te 1934. studiju Gradišćanski Hrvati. Potaknut interesom za probleme hrvatskih manjina u svijetu tridestih godina prošlog stoljeća godina počeo je objavljivati o toj temi članke u dnevnom tisku te je osnovao biblioteku HRID (Hrvati izvan domovine) u kojoj su izašle dvije knjige posvećene Istri. Pod pseudonimom Josip Sučević 1935. godine objavio je brošuru Abesinija, njegov protest protiv Mussolinijeve okupacije Etiopije. U vlastitoj je nakladi (Biblioteka Alfa) objavio Hrvatsku narodnu pjesmaricu s Kačićevim i narodnim pjesmama (1938.) koja je imala više izdanja. Godine 1939. u vrijeme Banovine, kada je Hrvatska dobila određenu političku i kulturnu samostalnost, koncipirao je nekoliko školskih čitanki koje će biti objavljene tek 1941. godine. Neke čitanke, koje se i danas, nakon šezdeset godina, ističu kao vrhunski udžbenički dosezi, uredio je sam, a neke zajedno sa suradnicima (Prve brazde, Knjiga radosti, Sjetva, Plodovi srca i uma). Ranih tridestih godina Matu Ujevića počinje zaokupljati ideja za koju smatra da je bitna za ostvaraj kulturnog identiteta hrvatskog naroda: pokretanje Hrvatske enciklopedije. O tome svjedoči jedna njegova bilješka: Ja sam dugo vremena, još negdje 1931, razmišljao kako bi došao do Hrvatske enciklopedije, koja bi s jedne strane dala hrvatskom čitaču najpotrebnije informacije o svim problemima koji zanimaju suvremenog čovjeka, a s druge strane donijela u riječi i slici, sve ono što može prikazati hrvatskog čovjeka, hrvatsku zemlju i hrvatski narod u prošlosti i sadašnjosti. Rad na Enciklopediji formalno je započeo 1939. godine kad se upoznao s ravnateljem Tipografije Dragutinom Schulhofom, koji je preuzeo financijski rizik posla, a Mate Ujević kao glavni urednik obvezao se voditi posao i naći suradnike, što je bilo vrlo teško u ideološki razjedinjenoj intelektualnoj sredini tadašnje Hrvatske. Godine 1939. osnovan je konzorcij Hrvatske enciklopedije u koji uz Matu Ujevića i suradnike, te Dragutina Schulhofa ušao i Rudolf Herceg, član Hrvatske seljačke stranke, zadužen za odnose s javnošću. Prvi svezak Enciklopedije izašao je tik uoči Drugog svjetskog rata na Jugoslavenskim prostorima. U predgovoru je prvom svesku Mate Ujević napisao: U vrlo teškim i tmurnim vremenima izlazi Hrvatska enciklopedija pred hrvatsku javnost, ali baš činjenica da izlazi u sadašnje vrijeme potvrđuje našu moralnu i intelektualnu otpornost. Drugi svezak izlazi koncem 1941. godine, treći 1942. godine, četvrti polovicom 1943. godine, a peti u svibnju 1945. godine. Hrvatska enciklopedija zamišljena je kao enciklopedija u 12 svezaka, međutim kasnije se ukazuje potreba za većim brojem svezaka. Sa završetkom rata obustavlja se tiskanje tog iznimnog djela, a kasniji pokušaji daljnjeg izdavanja nisu uspjeli. Hrvatska enciklopedija zbog svoje stručnosti, objektivnosti, bogatstva podataka i ilustracija ima iznimno mjesto u hrvatskoj leksikografiji i smatra se začetkom moderne enciklopedistike u Hrvatskoj. Konzorcij se Hrvatske enciklopedije u kolovozu 1941. godine zakonskom odredbom pretvara u Hrvatski izdavalački bibliografski zavod (HIBZ), koji je bio u nadležnosti Ministarstva prosvjete, što je pomoglo da u svojem radu zadrži određenu samostalnost. O svojemu uredničkom radu u HIBZu Mate je Ujević rekao na predavanju 1943. godine: U ovim teškim ratnim prilikama možda se mnogim kulturno djelovanje čini suvišnim poslom, ali nije tako - kulturni rad u posljednjoj analizi - nije ništa drugo nego opredjeljivanje prema životu i stvaranje ljepšeg, boljeg i istinijeg svijeta, a pogotovo sada kada previše sila nastoji uništiti ne samo ono što je sadašnja generacija dala na kulturnom području nego i ono što su vjekovi davali i stvarali. Razornih snaga je previše, a stvaralačkih premalo. Kako se nosio sa svim problemima u tim tmurnim vremenima teško je i zamisliti kada se zna da ga je početkom rata uhitio GESTAPO i da je poslije cijelo vrijeme rata bio interniran u Zagrebu, a prema pisanju Josipa Horvata u knjizi Živjeti u Hrvatskoj HIBZ je bio sklonište ljudi s protuustaškim stavovima. Nakon rata radio je u Nakladnom zavodu Hrvatske i u komisiji za razgraničenje (izradio za ministarstvo vanjskih poslova monografiju Burgenland). 1946. godine u Sveučilišnoj biblioteci radio je bibliografiju članaka, rasprava, knjiga i književnih priloga. 1949. godine postao je glavni urednik Pomorskog leksikona u Jugoslavenskoj akademiji. Godine 1950. Miroslav Krleža, osnivač i direktor Jugoslavenskog leksikografskog zavoda pozvao je Matu Ujevića, uprkos različitih svjetonazora, da mu bude pomoćnik vjerujući njegovom znanju i stručnosti u enciklopedistici i leksikografiji. Prva je enciklopedija koja izlazi nakon osnivanja Leksikografskog zavoda, Pomorska je enciklopedija (1954.) kojoj je glavni urednik Mate Ujević. Pomorska enciklopedija koja je izašla u osam svezaka prema riječima Lawrence S. Thompson (University of Kentucky, Lexington) jedno je od najboljih izdanja svoje vrste u svijetu. Ta enciklopedija osim što je stručna enciklopedija za pomorce obuhvaća znatan dio i drugih struka kao što su pravo, povijest, geografija i drugo. Izlazak prvog sveska Pomorske enciklopedije tisak je proglasio velikim kulturnim događajem, a hrvatski publicist Miroslav Feller duhovito je napisao u Novom listu da Pomorska enciklopedija može biti štivo zanimljivije i napetije od romana, da pomorcima može biti neusporediva putna lektira, a onima što ostaju kod kuće, `brod kojim će preploviti sva mora svijeta, proći sve prostore i sva vremena, krcajući svuda korist i radost, iskrcavajuću usput mnoge zablude`. Bibliografija Mate Ujević također je pokrenuo, organizirao i vodio popis članaka, rasprava i književnih priloga u južnoslavenskoj periodici od kraja 18. stoljeća do 1945. godine. To djelo poznato kao Bibliografija članaka, rasprava i književnih priloga ne obuhvaća samo književne priloge već i sve ostale znanstvene discipline i javne djelatnosti. Idejni autor tog maestralnog bibliografskog doprinosa smatrao je da mora popisati sve jedinice koje mogu imati značaj za bilo koji znanstveni ili stručni rad. Unutar tog projekta obrađeno je više od 6000 periodičkih publikacija te je popisano 3000 000 bibliografskih jedinica. Ujević je uredio 6 svezaka. Radeći na Hrvatskoj enciklopediji, Mate Ujević već je 1940. godine sa suradnicima počeo skupljati građu za hrvatsku znanstvenu bibliografiju te je predložio njezinu koncepciju. Povodom stote godišnjice Ujevićeva rođenja 2001. godine dr. Nataša Bašić zapisala je: U Bibliografskom katalogu periodike Leksikografskog zavoda nalazi se oko 10 milijuna bibliografskih kartica i ta je građa, može se bez pretjerivanja reći, spomenik nulte vrijednosti koji je Mate Ujević ostavio hrvatskoj kulturi i znanstvenoj javnosti, te kao takva nadilazi nacionalne okvire i postaje dijelom svjetske kulturne baštine. Osim spomenutih djela uredio je Anale Leksikografskog zavoda FNRJ 1-3, građu za pomorsku terminologiju, za bibliografiju Jugoslavenske periodike, za toponimiku Zapadne Istre, Cresa i Lošinja. Bio je pomoćnik glavnog urednika Enciklopedije Jugoslavije. Izabrao je i uredio tekst za knjigu Misli i pogledi A. G. Matoša, koja je postala jedna od publicističkih uspješnica kod hrvatskog čitateljstva. Iako je u Leksikografskom zavodu radio niz značajnih i mnogovrsnih poslova, on se djelu bibliografije intimno u sebi najviše priklanjao. Bio je izvrstan organizator, zanesenjak rada, humanist, koji je svoje znanje s ljubavlju prenosio mlađim suradnicima i pomagao mnogima kojima je bilo potrebno na ovim našim burnim prostorima.

Komisijonalna naklada Mirka Breyera Zagreb, 1921. RETKO! pitanje činovništva, afera radić, afera komunista, zabrana izvoza stoke iz hrvatske u inozemstvo, afera zagorac... dobro očuvano kao na slikama Potočnjak, Franko, hrvatski političar i publicist (Novi Vinodolski, 2. VIII. 1862 – Zagreb, 18. I. 1932). Nakon studija prava u Zagrebu radio kao sudski službenik do 1887., kada je otvorio odvjetnički ured u Svetom Ivanu Zelini. God. 1896–97. u Zagrebu je uređivao list Hrvatska domovina, glasilo Stranke prava. Njegovim zauzimanjem za udruživanje oporbe bila je stvorena izborna koalicija Folnegovićeve stranke prava (matice Stranke prava) i Neovisne narodne stranke pa je 1897. bio izabran za poslanika u Hrvatski sabor, ali je zbog kritike Khuenova režima bio isključen sa saborskih sjednica. God. 1898. zajedno s E. Barčićem pokrenuo je almanah Napredne omladine Narodna misao, kojemu je bio glavni urednik, a u kojem se zauzimao za hrvatsko-srpsko jedinstvo. Zbog političkih zbivanja 1903. bio je uhićen te mu je bilo oduzeto pravo obavljanja odvjetničke prakse, a pošto je 1906. ponovno otvorio odvjetnički ured u Zagrebu, bio je biran u Hrvatski sabor i zajednički hrvatsko-ugarski sabor 1906–07. Smatrajući politiku Hrvatsko-srpske koalicije pasivnom i oportunističkom, povukao se 1908. iz političkoga života i u Crikvenici otvorio odvjetnički ured. Snažniju političku djelatnost započeo je ponovno početkom I. svjetskoga rata, kada se priključio Jugoslavenskomu odboru u Rimu i 1915. u Chicagu organizirao iseljenički kongres, koji je donio rezoluciju o ujedinjenju Hrvata, Srba i Slovenaca s područja Monarhije s Kraljevinom Srbijom. Iste godine predao je predsjedniku srpske vlade N. Pašiću memorandum o centralističkom i unitarističkom uređenju buduće zajedničke države. God. 1916. sudjelovao je u osnivanju jugoslavenskih dobrovoljačkih odreda u Odesi, gdje je uređivao list Slovenski jug. Na Pašićev poziv sudjelovao je 1917. u radu Krfske konferencije i u donošenju Krfske deklaracije. God. 1920. bio je imenovan podbanom Hrvatske, ali je nakon pada vlade S. Protića dao ostavku. Od 1922. do umirovljenja 1924. bio je državni odvjetnik. Značajnija djela: Šta ćemo i kako ćemo (1905), Iz mojih političkih zapisaka (1914), Iz emigracije (I–IV, 1919–27), Malo istine iz naše nedavne prošlosti (1921), Rapalski ugovor (1921), Kobne smjernice naše politike spram Italije (1925), Gdje smo to mi i na čemu smo? (1927), Moja posljednja (1928).