IVAN IVAČKOVIĆ THE ROLING STONES UMETNOST POBUNE za početnike RADIO B92 1997 Pažnja !!! POSVETA AUTORA Ivana Ivačkovića, datirana, juli 1998 !!!! a) Rolingstounsi (vokalno-instrumentalni sastav b) Rok muzika ........................................................... Prednje korice: MICK JAGGER, Stadion RFK, Vašington, 1994 Fotografije Broš Latinica 132 strane NEKORIŠĆENO Sa POSAVETOM raritet !!!!!!!!!!!!!! Ekstra !!!!!!!!!!!!!!

Beograd u prošlosti Dr Dejan Medaković Velenje Jelj+ka Kostić Mladi prorodnjak na planini Vojislav Mišić Vazdušni okean Momčilo Jovetić Erozija Dušan Čolić Nuklearni reaktor Srđan Mitrović Kako se ostvaraju radio-prenos Inž Miodrag Miljković To je telegrafija Lazar Kostić tvrdo koričene, ilustrovane odlično očuvane Beograd 1961/`63.

50280) MK 2 BEŽIČNA TELEGRAFIJA objašnjena bez formula , kapetan Mihailo J. Lazović , Beograd 1935 , sa uputstvom za kupovinu prijemnih radio aparata , veoma retko , sačuvan samo jedan primerak u Narodnoj biblioteci Srbije , mek povez, format 15 x 21 cm , žirilica, ilustrovano, 83 strane + 8 strana reklama i oglasa , potpis na naslovnoj strani ,

VISLAVA ŠIMBORSKA IZABRANE PESME RADIO B92 BEOGRAD 1977 Biblioteka V R H O V I Pogovor: BISERKA RAJČIĆ Preveli s poljskog: PETAR VUJIČIĆ BISERKA RAJČIĆ ................................................................. BROJ PRIMERKA 282/500 LATINICA TVRDE KORICE OBELEŽIVAČ STRANICA O M O T NEKORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO KOLEKCIONARSKI/ BIBLIOFILSKI PRIMERAK - 282 (od 500) Ekstra za POKLON ********** db/12

Tajne staroga Zagreba Rudeša Habeduš Katedralis original izdanje sveske 1-56 nedostaje broj 46... .... U Krapini se rodio Rudolf HABEDUŠ KATEDRALIS (Rudeša, Heister), romanopisac, publicist i dramatičar. Uglavnom je pisao feljtone o ljudima i događajima iz zagrebačke gornjogradske prošlosti ali i iz suvremenog Zagreba. Pisao je i eseje, kritike, impresije, novele i romane u nastavcima od kojih su veći uspjeh postigli oni povijesne tematike. Bio je pokratač, urednik i izdavač `Hrvatske metropole`, jedan od pokretača i suradnik `Zagrebačkog lista` te urednik u `Narodnim novinama`. Feljtone je objavljivao na `Radio-Zagrebu` i `Hrvatskom krugovalu`. Jedan je od začetnika hrvatske radio-dramske tradicije. Poslije rata objavljivao je povijesne romane u tjednim sveščićima u nastavcima `Tajne starog Zagreba`. U povijesnim romanima slijedio je narativne formule H. Dragošića i Marije Jurić-Zagorke. Zagorkinu tipu povijesnog romana sa zapletenim fabulama, gomilanjem motiva i naglim obratima najviše se približio u `Katakombama svetoga Marka` što je izazvalo polemiku između njega i Zagorke koja ga je optužila za plagijat njezina romana.

Pripovetke, tvrd povez, 132 strane, format 19x13cm, prilično solidno očuvana, ponegde korica malo iskrzana, sitan pečat na početku. Izdanje knjižare Geca kon Beograd 1935 Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Drama, tema sa varijacijama, jedan čin, prvo izdanje, format 21cm, mek povez, 32 strane, Beograd 1927. povez ojačan selotejpom, korica malo ofucana, unutra sasvim dobro stanje, kompletna i kompaktna. Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

UTISCI I RASMATRANJA, Velimir Živojinović Izdanje Srpske književne zadruge, Beograd 1940 god, 142 strane, edicija Savremenik, tvrd povez, malo oštećena kod poveza kako je prikazano, osim toga sasvim solidno stanje, kompletna i kompaktna. Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić. U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot izradio: Pjer Krizanic Velimir Živojinović Masuka, odnosno — kako se sâm potpisivao — Massuka (1886 — 1974) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Masuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku. (U Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Masukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha“, a novembra 1919. sa Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao“ u kojem je objavljivao pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirove „Zimsku bajku“ i „Romea i Juliju“. Jedno vreme bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu, a tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je Molijerovog „Tartifa“, u kojem su igrali Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

odlično stanje prelepi časopisi iz ex yu ribolov smučanje izviđači logorovanje kampovanje u prirodi planinarenje izleti pioniri josip broz tito jugoslavija design ex yu yougoslavia yugoslavia obrazovanje u jugoslaviji sfrj titovi kako pricati price stolarski radovi za decu elektricar elektrika radio radionice ... tablice normi fizicko vaspitanje kultura zabava i razonoda pionira drustvene igre disciplina samodisciplina ugled škole učenje deci decije knjige decje ...

U dobrom stanju, neznatno oštećenje na hrbatu, kao na slici, može se sanirati RETKO Librairie Ancienne Honore Champion, Paris, broširan povez, 191 str, 1928. Profesor Milan Marković završio je studije na Sorboni i doktorirao na delima Žan-Žaka Rusoa i Tolstoja, i Tolstoja i Gandija. U Srbiji je radio kao docent na fakultetu, u Španiji izučavao Servantesa, a kulturni ataše Jugoslavije u Parizu bio je od 1937. do 1940. Preživeo je banjički logor i od 1942. radio u Parizu gde se družio sa mnogim uglednim Srbima. Na Univerzitetu u Nansiju, na kome je bio profesor od 1949, osnovao je katedru za slovenske jezike i književnost. AVANTPROPOS 1 Tolstoï dans la vie de Gandhi 15 CHAPITRE II Contre la violence Le principe de non 25 CHAPITRE III Le patriotisme LEtat La désobéissance 53 CHAPITRE IV Les idées religieuses et morales 81 CHAPITRE V La civilisation Retour à la simplicité 119 CONCLUSION 163 BIBLIOGRAPHIE 173 INDEX 183 Contre la conception occidentale de la patrie 188 milan marković tolstoj gandi nenasilje neposlušnost

Velimir Živojinović : IZ KNJIŽEVNOSTI I POZORIŠTA , Knjižarnica Rajkovića i Ćukovića Beograd 1928, str. 200. Sadržaj na slikama. Očuvanost 3; nedostaje prva korica. Велимир Живојиновић Масука, односно — како се сâм потписивао — Massuka (1886 — 1974) био је српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, као и преводилац. Велики део своје активности посветио је позоришту, па је наизменично био драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу. Својим позоришним радом Масука је задужио и ужи завичај — Доњу Јасеницу (Велику Плану и Смедеревску Паланку. (У Паланци био управник позоришта и режирао 18 представа до одласка у Ниш). Масукино име носи аматерско позориште у Великој Плани. Рођен је 21. новембра/3. децембра 1886. у Великој Плани, од оца Мате и мајке Злате. Goдину дана по рођењу умрла му мајка, а са десет година остао је и без оца, кога су убили политички противници. Основну школу је завршио у Великој Плани, а гимназију у Смедереву и Другу мушку гимназију у Београду 1907. године. На Универзитет у Београду уписао се 1907. године, где је завршио студије германистике 1914. Од 1909. до 1912. боравио је на студијама германистике и естетике у Лајпцигу. Током Првог светског рата је радио у војној цензури и повлачио се са српском војском 1915. године преко Пећи, Рожаја и Подгорице до Сан Ђованија. Опорављајући се од тежег запаљења плућа након повратка из Сан Ђованија 1916. бива заробљен у Улцињу и одведен у логор Болдогасоњ у Мађарској, данашњи Фрауенкирхен у Аустрији. У логору је остао до јесени 1918. године. Након рата радио је као наставник у Четвртој мушкој гимназији у Београду, а затим прешао у Народно позориште у Београду. Од 11. новембра 1924. до 21. августа 1925. био је управник Народног позоришта у Београду. Радио је као сарадник и критичар дневног листа „Епоха“, а новембра 1919. са Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао“ у којем је објављивао позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика. Са Боривојем Недићем превео је Шекспирове „Зимску бајку“ и „Ромеа и Јулију“. Једно време био је директор драме Народног позоришта у Нишу, а током Другог светског рата радио је као редитељ Народног позоришта у Београду. Режирао је Молијеровог „Тартифа“, у којем су играли Страхиња Петровић, Олга Спиридоновић и Љубинка Бобић. У браку са супругом Даницом, рођеном Радмиловић 1893, имао је сина Бранимира Живојиновића, германисту и преводиоца. Књижевни рад збирка песама „Ведре и тамне ноћи“ (1922) драме „Станица“ и „Човек снује...“ (1927) песничка збирка „Одблесци у ноћи“ (1928) збирка критика „Из књижевности и позоришта“ (1928)

NINA BERBEROVA PISCI U EMIGRACIJI RADIO B92 BEOGRAD 1997 APATRIDI R e f e r e n c e 1. ANDREJ BELI 2. MAKSIM GORKI 3. ALEKSEJ TOLSTOJ 4. BORIS PASTERNAK 5. MARINA CVETAJEVA 6. DMITRIJ MEREŠKOVSKI 7. ZINAIDA GIPIJUS 8. IVAN BUNJIN 9. ALEKSEJ REMIZOV 10. BORIS ZAJCEV 11. VLADIMIR NABOKOV 12. ANA AHMATOVA .................................................................. PRIREDILA I PREVELA VERA ZOGOVIĆ BROŠ LATINICA 140 STRANA NEKORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO Ekstra **********

odlicno ocuvano za svoje godine, listovi prirodno malo pozuteli sa strane kao na slici omot vrlo dobro očuvan, iznutra učvršćen krep trakom (nije selotejp ne utice na kvalitet) izuzetno zanimljiva montaza na omotu retko u ponudi! podseca na montaze koje je radio Pavle Bihalji tags: avangarda predratni dizajn medjuratni medjuratne knjige predratna izdanja knjige zenit nadrealizam kolaž artists book casopis rok slobodan masic zenitizam dada jok dada jazz dragan aleksic ...

TELEMAH U LAVIRINTU SVETA O stvaralaštvu Džemsa Džojsa EGON NAGANOVSKI Radio Sarajevo Treći program S a r a j e v o 1 9 8 9 S e p a r a t - Džojs - klasik novatorske književnosti našeg vremena - Opsednutost - Ritam lepog - Prolegomena za remek-delo - Odiseja XX veka - Noć nad rekom života - Cenzori i kritičari - Telemah u lavirintu sveta ................................................. Prevod sa poljskog: PETAR VUJIČIĆ Latinica 114 stranica Inventarni broj

Novi Sad 1891. Mek povez, ćirilica, 65 strana. Na predlistu posveta autora. Knjiga je odlično očuvana. Jovan Živojnović (Dolovo, 1869 — Novi Sad, 1927) bio je srpski književnik, profesor srpskog i nemačkog jezika u srpskoj i upravitelj gimnazije u Novom Sadu, prvi načelnik i veliki župan Novog Sada posle Velikog rata, inspektor Ministarstva prosvete u Beogradu. Rođen je u Dolovu 1869, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je započeo u Pančevu, a maturirao je u Novom Sadu (1891). Kao pitomac Tekelijanuma filozofiju je studirao u Pešti, gde je položio i profesorski ispit (1896). Radio je kao suplent Učiteljske škole u Somboru (1896 — 1900), profesor srpskog i nemačkog jezika u Srpskoj velikoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (1900 — 1914). Bio je član Ekonomskog odseka Društva za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu (1905 — 1909). Posle Prvog svetskog rata u novoj državi Kraljevini SHS, postavljen je za gradskog načelnika i velikog župana Novog Sada (1919). Neko vreme je radio kao inspektor Ministarstva prosvete u Beogradu i upravitelj muške gimnazije u Novom Sadu (1925 — 1926). Preminuo je 1927. godine u Novom Sadu, i sahranjen je na Uspenskom groblju.

Izuzetna knjiga, objavljena u Parizu 1929. godine. Knjiga objedinjuje biografiju La Fontaene, njegovo kompletno delo, basne i pesme, veoma opširne gramatičke napomene i neku vrstu rečnika reči i izraza. Biografija pisca je dosta detaljno i opširno napisana na 33 stranice, sa osvrtom na uslove i vreme u kome je pisac živeo i radio. Obzirom da je La Fontaine rodjen 1621. godine, a da je ova knjiga sa njegovim delima objavljena 1929. godine, urednik knjige Dr. književnosti Renë Radouant, je opširno dao gramatičke i druge napomene, uporedjujući ih medjusobno sa njihovim značenjem u vreme kada je pisac živeo i radio i vremena kada je pisana ova knjiga. Takodje je dat prilično opširan rečnik reči i izraza sa njihovim značenjem u vreme kada je pisac stvarao svoja dela i sa njihovim značenjem u vreme izdavanja ove knjige. Knjige koje se ovako sveobuhvatno i temljno bave nekim piscem i njegovim delom, su veoma retke, i svakako će biti vredan izvor pravih informacija nekome ko se bavi Francuskom ili svetskom književnošću. Knjiga je obzirom na svoje godine u solidnom stanju, jedino bi neki knjigovezac mogao malo da popravi - zalepi prednju koricu knjige koja je malo odvojena ali ne potputo.

Ilustrovao: Ante Abramović Autor - osoba Tartalja, Gvido Naslov Zagonetke / Gvido Tartalja ; ilustrovao Ante Abramović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dečja knjiga, 1953 (Beograd : Jugoštampa) Fizički opis 31 str. : ilustr. ; 18 cm. Drugi autori - osoba Abramović, Ante Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu«. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. NJegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine . Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Ante Abramović (Posavski Podgajci, Županja 1903 — Beograd 1985) bio je slikar i likovni pedagog. Rođen je u Posavskim Podgajcima kod Županje 17. maja 1903. godine. Studije slikarstva počinje u Zagrebu da bi 1928. prešao u Beograd i nastavio studije na Umetničkoj školi u Beogradu kod profesora Ljube Ivanovića, Milana Milovanovića i Ivana Radovića gde je i diplomirao 1934. godine na nastavničkom odseku. Usavršavanje je nastavio u Parizu 1939. i 1952. a u Italiji 1947. i 1948. godine. Od 1949. bio je profesor crtanja u gimnaziji i Višoj pedagoškoj školi u Beogradu. Bavio se ilustrovanjem knjiga i dečjih slikovnica, slikao je portrete, pejzaže i mrtvu prirodu. Od tehnika je koristio ulje, temperu i akvarel. Njegovi radovi se nalaze u Narodnom muzeju, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, kao i Modernoj galeriji u Zagrebu. Umro je u Beogradu 25. maja 1985. godine. MG36

Štamparija - Jadran Požarevac - Beograd 1938.god Nacrt za omot izradila je gdja K. Garašanin - Sliku Kneza Miloša uz naslovnu stranu radila G-ca Milica Bešević po originalnoj slici - Crtež uz treći čin - Put - radio je g. Dj. Teodorović. G. Slobodanu Jovnoviću - kao čoveku koji ne samo da ume slobodno da misli - što je velika vrlina - nego zna i drugima da dozvoli slobodno da misle - što je danas jedna herojska osobina. Stanje knjige kao na slikama Mek povez 126.strana

Leopold Lenard: STARI SRBI I SRPSKA PRAOTADŽBINA - Beograd - štamparija `jedinstvo`, kosmajska 16 - 1927., mek povez 87strana, ima urednog podvlačenja?? Леополд Ленард (Свибно, 1876 – Београд, 1962) био је словеначки публисциста, филозоф и теолог који је од 1918. живео и радио у Београду. Објавио је десетак књига и мноштво чланака са темама из лингвистике, историје, етнологије и теологије, међу којима је за нас посебно интересантна књига „Стари Срби и српска праотаџбина“, објављена 1927. године у Београду.

PODMLADAK LIST ZA OMLADINU SREDNJIH ŠKOLA - GODINA PRVA 1897-1898 BROJEVI 1-27 uredio: Momčilo Ivanić profesor Prve Beogradske Gimnazije u Beogradu u štamparijama: Dragoljuba Mirosavljevića i S. Horovica 1898. Tvrd povez, 444strane, na predlistu ima đačka posveta, korice su oštećene kao što se vidi na slici - unutra je mnogo bolje!! Момчило Иванић (Пивнице, 2/14. март 1853 — Београд, 23. април/6. мај 1916), српски филолог, професор гимназије и секретар Лексикографског одсека СКА Момчило Иванић је рођен 2/14. марта 1853. године у Пивницама у Бачкој.1) Његов отац Стеван прешао је у Београд, где је радио као чиновник управе града.2) Момчило Иванић похађао је до четвртог разреда основну школу у Београду, а онда се са оцем морао вратити у Војводину.3) Због тих околности уписао се тек 1867. у гимназију у Београду.4) Похађао је историјско-филолошки одсек Велике школе, а завршио га је 1876. године.5) На Великој школи Београду био је ђак Даничића и Новаковића. Радио је најпре од 1877. у једној приватној школи, а од јесени 1877. био је професорски приправник Стојана Новаковића.6) Постао је 1879. предавач на гимназији, а 1885. професор београдске реалке. Од 1898. радио је у лексикографском одјелу Српске краљевске академије (СКА). Повлачио се са војском крајем 1915, али није могао даље од Призрена, па се вратио, али затекао је растурену кућу и разбацане књиге и папире.7) За време окупације није му било допуштено да дође на Академију, па је нешто покушавао да ради код куће.8) На Ђурђевдан 1916. изашао је да са гомиле књиге пробере, оно што би се дало искористити, али ударила га је срчана кап.9) У радовима је помагао Даничићу и Новаковићу, преводио је чланке, и писао приказе и реферате. Самосталних радова од значаја нема. Сакупљао је грађу за велики рјечник СКА дуги низ година, и написао је Оглед тог рјечника како га је он замишљао (Српски рјечник књижевног и народног језика, 1913). Академик Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од почетка 1903.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pripovetke: Jelene Bilbije Petra S. Petrovica Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) bio je književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj[1]. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata. Jelena Bilbija Lapčević (Crni Lug, 28. novembar 1902 — Beograd, 8. avgust 1964) bila je srpska književnica, prevodilac, glumica, novinarka i spikerka.[1] Njoj je pripala čast da prva najavi svečani početak redovnog emitovanja programa Radio Beograda. Bila je prvi urednik časopisa za decu Poletarac. Napisala je više knjiga za decu.[2] Biografija Jelena Bilbija rođena je 1902. godine u Crnom Lugu, opština Bosansko Grahovo, kao jedno od petoro dece (tri ćerke i dva sina) Miloša i Milke Bilbije.[3] U ranom detinjstvu se sa roditeljima preselila se u Beograd, gde je završila učiteljsku školu.[4] Studirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i istovremeno pohađala Državnu glumačku školu, na kojoj je diplomirala 1928. godine.[2] Godine 1929. primljena je za spikera Radio Beograda. U periodu posle oslobođenja nastavila je da radi kao spiker u Radio Beogradu, a kasnije je prešla u Filmske novosti. U međuvremenu je pisala književnost za decu i 1947. godine postaje glavni urednik tek osnovanog časopisu za decu Poletarac.[1] Sarađivala je u više dečjih časopisa.[2] Bila je u braku sa Dejanom Lapčevićem. Umrla je u Beogradu, 8. avgusta 1964. godine.[3] Karijera radio voditelja Tabla na zgradi SANU Kada je 24. marta 1929. godine iz zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti počelo redovno emitovanje radio programa, čast da najavi taj svečani početak pripala je upravo Jeleni Bilbiji. Radio je prekinuo sa emitovanjem 6. aprila 1941, tokom bombardovanja Beograda, a kada je, 10. novembra 1944. godine, u oslobođenom Beogradu, ponovo počeo sa radom redovni program Radio Beograda Jelena Bilbija je ponovo bila prvi spiker. Poslije Drugog svetskog rata Jelena Bilbija se intenzivno posvetila novinarskoj profesiji. Uživala je ugled i popularnost najboljeg jugoslovenskog spikera, doprinoseći afirmaciji profesije i obučavanju mladog spikerskog kadra.[2] Bila je uzor plejadi talentovanih radijskih novinara, među kojima su Gordana Boneti, Draga Jonaš, Mića Orlović i Branislav Surutka. Pred kraj života Jelena Bilbija je bila savetnik pri osnivanju Televiziji Beograd.[4] Književni i novinarski rad Jelena Bilbija je objavila šest knjiga pripovedaka za decu, kojima se svrstala u sam vrh književnosti za decu Kraljevine Jugoslavije. Njeno remek delo, Priče o selu i gradu, uvršteno je u redovnu školsku lektiru, a objavljeno je u tada najuglednijoj izdavačkoj kući Gece Kona.[4] Kada je 1947. godine pokrenut pionirski mesečnik Poletarac, Jelena Bilbija postaje prvi glavni urednik ovog časopisa.[1] Pisala je i za Pionirske novine, časopis Žena danas, Književne novine i Politiku. Bibliografija Priče za decu (1932) Deca u selu i gradu (1935) Briki i druge priče (1946) Bakina prasad. Mačak Griša (1946) Jesenji putnici (1961)

Божа Мулер Жене са зеленим очима izuzetno redak primerak knjige, na slovačkom После дипломирања (1915) на Чехословачкој пословној академији у Прагу, морао је да се пријави, после рата је још годину дана радио у чехословачкој војсци. Потом је радио као новинар; 1921-24 у редакцији Словачког истока у Кошицама, 1924-27 као дописник Чехословачке штампе у Будимпешти, 1927-39 у братиславском Мелантрицху као уредник разних новина (1928-29 Хласу, 1931-33 Понделлни . Оженио се у Кошицама 1923. године, жена му је била мађарског порекла. Тада је у књижевност ушао и као словачки писац; писао је приповетке (Тадеаш Вавра, инспектор, 1923, Жене зелених очију, 1926), стихове (Тужни тонови, 1924) и драме (Барбора Целлска, 1936). У пролеће 1939. вратио се у родни крај, настанио се у Точнику, 1942-43 био чиновник у Жебраку. Октобра 1944. интерниран је у логоре Остероде и Клајнштајн, априла 1945. побегао је и сакрио се у Бероунским шумама. После ослобођења прелази у Праг-Холешовице и посвећује се уређивачком раду; 1945-49 истовремено је радио у одељењу за штампу Министарства информисања и просвете, 1950. у Прагопресу, 1951. у Чехословачкој штампи, од 1952. до пензионисања 1958. у дневном листу Свободне слово. Почео је да преводи двадесетих година (са немачког на словачки: Шопенхауер, Животна мудрост, 1926). Од почетка 30-их година 20. века, циљано почиње да преводи и мађарску књижевност. Највише се интересовао за песника Е. Адија, касније је постао његов доживотни промотер и први чешки преводилац књига; међутим, напор за тачним преносом био је подвргнут крутој прецизности, а вишак пажње био је на штету поетског узлета и естетског доживљаја дела. Више од лирских превода, Милер је успео у прозаичним преводима. После 1945. ступио је у један мађарски кружок, где је учествовао у преводилачким манифестацијама, мотивисан савременим градитељством. У његовим преводима објављена су значајна дела мађарских класика (Петефијев Луди Ишток), проза З. Морича, Седам кројача и Срећни човек, а учествовао је и у чешком Моричком комитету за варваре и другим приповеткама. Кроз бројне преводе А. Јозсеф-а и Ф. Каринтхија, радио је на радију и у часописима и уписао се у први послератни период као добар преводилац са мађарског, упркос многим неспретностима превода, у којима је стилистова неравнотежа осцилирала између чешко- Поларитет словачког језика је играо улогу. Преводи са мађарског Барани, Тамас: Промена власти у држави Парана (Корманивалсаг Паранабан; Р, Праг, Праце 1960) Болдизсар, Иван: Форточка (Фортоцска; Р, Праг, Мелантрицх 1950) Илес, Бела: Хори Тиса (Ег а Тисза; Р, Праг, Статни накладателстви политицке литератури 1960) Морицз, Жигмонд: Варвари и друге приче (потпредседница, Праг, Одеон 1971, + Дагмар Еиснерова, Павел Еиснер) Морицз, Жигмонд: Седм крејцару (ВП, Праг, Свобода 1951) Морицз, Жигмонд: Срећни човек (Сваки жар; Р, Праг, СНКЛХУ 1955) Петофи, Сандор: Блазен Ишток (Болонд Исток; Б, Праг, Мелантрицх 1952, + Дагмар Еиснерова, Павел Еиснер [поновљена песма]) APR.21/10

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice se odvojile od tabaka. Jugovici Melodrama iz junacke srpske starine Jovan Živojnović (Dolovo, 1869 — Novi Sad, 1927) bio je srpski književnik, profesor srpskog i nemačkog jezika u srpskoj i upravitelj gimnazije u Novom Sadu, prvi načelnik i veliki župan Novog Sada posle Velikog rata, inspektor Ministarstva prosvete u Beogradu.[1] Život i karijera Obrazovanje Rođen je u Dolovu 1869, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je započeo u Pančevu, a maturirao je u Novom Sadu (1891). Kao pitomac Tekelijanuma filozofiju je studirao u Pešti, gde je položio i profesorski ispit (1896). Karijera Radio je kao suplent Učiteljske škole u Somboru (1896 — 1900), profesor srpskog i nemačkog jezika u Srpskoj velikoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (1900 — 1914).[2][3] Bio je član Ekonomskog odseka Društva za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu (1905 — 1909).[4] Posle Prvog svetskog rata u novoj državi Kraljevini SHS, postavljen je za gradskog načelnika i velikog župana Novog Sada (1919).[5] Neko vreme je radio kao inspektor Ministarstva prosvete u Beogradu i upravitelj muške gimnazije u Novom Sadu (1925 — 1926).[6] Preminuo je 1927. godine u Novom Sadu, i sahranjen je na Uspenskom groblju.

August Strindberg - Sluzavkin sin Nolit, Beograd, 1939. Mek povez, zastitni omot, stanje kao na slikama, 295 strana. RETKO SA OMOTOM! Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Nova literatura, Nolit, Pavle Bihalji, fotomontaza...