Štamparija - Jadran Požarevac - Beograd 1938.god Nacrt za omot izradila je gdja K. Garašanin - Sliku Kneza Miloša uz naslovnu stranu radila G-ca Milica Bešević po originalnoj slici - Crtež uz treći čin - Put - radio je g. Dj. Teodorović. G. Slobodanu Jovnoviću - kao čoveku koji ne samo da ume slobodno da misli - što je velika vrlina - nego zna i drugima da dozvoli slobodno da misle - što je danas jedna herojska osobina. Stanje knjige kao na slikama Mek povez 126.strana

Sacuvana knjiga , unutrašnjost u urednom stanju, pecat i paraf vlasnika na prvoj stranici! SADRŽAJ: - Dalmacija - Na Jadranu - Dubrovnik - Na otoku Lokrumu - Put Boke Kotorske - Herceg-Novi - Jadranski „intermezzo` - Spljetske starine - Trogir i Kaštela - Uspomene s Hvara - Šibenik - Zadar - Planinski zalijev `Marko Car (Herceg Novi, 30. avgust 1859 — Beograd, 1. novembar 1953) bio je srpski književni kritičar, esejista i putopisac. Car je radio u Kraljevini SHS 1921. godine kao inspektor umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete. Odlikovan je tada Ordenom Sv. Save III reda.

Милета Јакшић: ПЕСМЕ Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, Београд, 1922.год. Тврди повез, 194 стране, ћирилица. Врло пристојно очувано, уз потпис на предлисту. `Милета Јакшић (Српска Црња, 29. март 1863 — Београд, 8. новембар 1935) је био православни свештеник и српски песник. Милета Јакшић, синовац Ђуре Јакшића, потиче из банатске свештеничке породице. Деда Дионисије и отац Јован су били свештеници у Српској Црњи. Мајка Емилија је умрла кад је имао 7 година. Основну школу је завршио у Српској Црњи, па га је отац уписао у Велику српску гимназију у Новом Саду, коју је похађао од 1880. до 1889. године. Осми разред и матуру је завршио у Осијеку школске 1888/89. године. Од следеће, 1899, учио је богословију у Карловцима, и тада је био подпредседник па председник књижевног богословског друштва `Слога`. Када је завршио богословију 1893. године, уписао се на Филозофски факултет у Бечу, на коме је кратко време слушао професора Јагића, Минора и друге, али је факултет убрзо напустио због материјалних разлога. Конкурисао је безуспешно јуна 1894. године за место ђакона, у Великом Бечкереку. Радио је од 1896. до 1899. године као наставник монашке школе у Хопову у којој је предавао српски језик, историју и хомеолитику. Сам себе је назвао Ленски из (Х)Опова, док је писао стихове живећи на Фрушкој Гори. После укидања монашке школе боравио је у Црњи од 1899. до 1901, па је тражећи ново запослење, из Црње отишао и Темишвар, на дужност конзисторијалног подбележника, где је радио од 1901 до 1903. године. У Темишвару није остао дуго, па се 1904. године вратио у Црњу, примио као помоћник парохију преминулог оца. Потврђен је за црњанског пароха 1907. године и ту остао до 1920. године. За време балканских ратова је скупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст, због чега је 1915. године осуђен на 15 дана затвора. После рата 1919. године напустио је свештенички позив и отишао у Нови Сад, где је радио као библиотекар Матице српске. Маја 1921. године постављен је за суплента катихету у новосадској Мушкој гимназији. Као народни посланик демократа, иступио је јуна 1921. године из Демократске странке, и пришао режиму. Био је то велики идеолошки заокрет, јер је он од 1907. године уз Васу Стајића предњачио међу `кикиндским демократама`, окупљених око листа `Српског гласа`. Почетком 1922. године након што је поднео оставку Матици српској, отишао у Београд, где је радио као секретар Министарства социјалне политике. У Новом Саду је 1928. године склопио грађански брак са Вршчанком Зорком Андрејевић, тада учитељицом у Кларији, у Банату. Са њом је имао ћерку Емилију (1949. године трагично погинула у саобраћајној несрећи). Јакшић је по молби 1923. године пензионисан. Примљена је трочлана породица Јакшић за члана београдске Општине, марта 1932. године. У Београду је живео повучено, готово сиромашки, са породицом, далеко од очију јавности. Болујући од шећерне болести остао је у Београду до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу у гробници свог стрица, а 1970. године је постављена плоча на родној кући у Српској Црњи.`

Izdaje PROSVETA Beograd Rođen je 1871. godine u Terehotu, država Indijana. Njegov otac Džon Drajzer bio je Nemac koji je došao u Ameriku da bi izbegao vojnu obavezu, a majka je bila iz Dejtona. Teodor je bio dvanaesto od trinaest dece iz porodice Drajzer. Jedan od njegove starije braće bio je Pol Drajzer, tekstopisac. Teodor je odgajan kao katolik, a kasnije je postao ateista. Nakon što je završio srednju školu u Vorsu, pohađao je Univerzitet u Indijani (1889—1890), od kojeg je odustao. Godine 1983. oženio se Sarom Ozborn Vajt, a brak su okončali 28. decembra 1909. godine. Godine 1919. upoznao je Helenu Rikardson, sa kojim se oženio 13. juna 1944. godine. Preminuo je 28. decembra 1945. godine u Holivudu. Karijera Radio je nekoliko godina kao žurnalista u časopisu Čikago gloub, a nakon toga za St. Louis Globe-Democrat. Napisao je nekoliko članaka o književnicima, a radio intervjue sa Tomasom Edisonom, Teodorom Tomasom i mnogim drugim. Rad na svom prvom romanu Sestre Keri Drajzer je započeo 1899. godine u Momiju, a on je objavljen 1900. godine. U knjizi Sestre Keli, Drajzer je predstavio društvo koje se menja, pisao o mladoj ženi koja odlazi sa sela u Čikago, gde se bori sa siromaštvom i bavi prostutucijom. Knjiga je stekla značajn ugled. Godine 1901. Drajzer je napisao kratku priču Nigger Jeff. Knjiga je u solidnom stanju Tvrd povez 615.strana

DVA ZLOČINA HORHE IBARGUENGOITIA PLATO B e o g r a d 2 O O 3 `SAVREMENA PROZA` 46 HORHE IBARGUENGOITIA (1928-1983) Meksički savremeni književnik i dramaturg. Početkom oktobra 1983. dok je radio na romanu `Isabel`, dobio je poziv da učestvuje na susretu pisaca u Kolumbiji. Nerado je pristao da prekine rad na knjizi. Dana 27. novembra 1983. godine svet je saznao da je pisac poginuo u avionskoj nesreći na letu Meksiko - Bogota. Sahranjen je u Parizu gde je živeo od 1979. godine........... ............................................................ Broš Latinica 1 8 3 stranice NEKORIŠĆENO

IZDANJE 2002 NARODNA I UNIVERZITETSKA BIBLIOTEKA `IVO ANDRIĆ` PRIŠTINA Pera Stefanović Rođen je u starosedelačkoj porodici u Prištini gde je završio osnovno obrazovanje, gimnaziju i Višu upravnu školu. Između dva rata, kao gimnazijalac, pripadao je naprednom omladinskom pokretu. Učestvovao je u NOB-u od 1941. godine. Posle rata bio je učesnik omladinskih radnih akcija „Brčko-Banovići“ i „Šamac-Sarajevo“ 1946. Bio je na značajnim funkcijama u politici i kulturi Kosova i Metohije. Radio je kao novinar i urednik u Radio Prištini (1951 – 1963), potom bio direktor Muzeja Kosova i Metohije (1963 – 1966), kada je otišao u penziju. Bio je član Saveta Republike Srbije. Prištinu je morao da napusti početkom septembra 1999. godine pod pritiskom albanskih terorista. U književnosti se javio krajem sedamdesetih godina prošloga veka najpre dramom `Tragovi tetoviranja` (Stremljenja, 1968), potom nizom pripovedaka iz života stare Prištine, oživljavajući ljude i događaje iz vremena kada je ovaj grad još bio orijentalna palanka. Ogledao se gotovo u svim književnim žanrovima od poezije, pripovetke, drame, romana do putopisa, aforizma i poezije za decu. Njegovo delo je bilo predmet dva magistarska rada. Dragan Lilić,na Filološkom fakultetu u Beogradu, 1985, bavio se jezikom njegovih pripovedaka, a Danica Radunović-Stolić, na Filološkom fakultetu u Prištini, 1996, pripovedačkim opusom vezanim za svet stare Prištine. Zastupljen je u brojnim izborima i antologijama srpske pripovetke. Knjiga pripovedaka `Svilene niti` bila je u lektiri za osmi razred osnovne škole po programu SAP Kosova. Dela su mu prevođena na albanski i turski jezik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Roman iz severnjačkoga života Laurids Bruun (rođen 25. juna 1864 u Odenseu, † 6. novembra 1935 u Kopenhagenu) je bio danski pisac. Takođe je pisao pod pseudonimom Pieter Adrian van Zanten. Laurids Bruun radio je kao kupac u Bataviji (Džakarta) za ujakovu trgovačku kuću. Evropsku slavu, takođe u nemačkom prevodu, stekao je svojim robinsonadama, ljubavnim pričama i pričama o Južnom moru, koje su rezultat njegovog sopstvenog iskustva. 1890-ih putovao je na nekoliko studijskih putovanja kroz Evropu, Malu Aziju, Jugoistočnu Aziju i Južna mora.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zagreb 1943 god. Tvrd povez. 257 str. Ilustrovano Rafael, pravog imena Raffaello Santi da Urbino, bio je talijanski slikar i arhitekt Visoke renesanse. Bio je učenik kod svog oca zlatara i kipala Giovannija Santija. U početku slika svoje prve Bogorodice, a dolaskom u Firencu na njega utječu toskanski majstori, te radi velike oltarne slike Bogorodice s djetetom, djelomice u pejzažnim ambijentima. U Rimu je boravio u službi papa i oslikao je tri odaje u Vatikanu freskama s povijesnim, mitološkim, alegorijskim i biblijskim temama. Kao graditelj je sljedbenik kasnog Bramanteova stila, a bio je upravitelj gradnje bazilike Sv. Petra. U Rafaelovu slikarskom djelu došao je do punog izražaja duh visoke renesanse sa svojim zanosom za klasičnu harmoniju i idealnu ljepotu. Kao objektivna vrijednost u slikarskoj umjetnosti ostaju čistoća njegovih crteža, jasnoća kompozicije, vedrina kolorita i neposredna ljudska realizacija portreta. Rafael je izvršio golem utjecaj na svoje učenike i suradnike. Njegov crtež i kompozicija bili su uzor mnoštvu njegovih sljedbenika. Od jeseni 1504. Rafael boravi i radi u Firenci na svojim prvim slikama. Tu se upoznaje sa radovima ondašnjih slikara, Leonarda da Vincija, Andree del Sarta, Michelangela i Fra Bartolomea. U Firencu je došao sa namjerom da ostane nekoliko mjeseci i da prostudira radove tih slikara, međutim tu ostaje četiri godine i 21. travnja 1508. potpisuje pismo koje je poslao svom stricu sa `Rafaelo. Slikar u Firenci`. U međuvremenu boravi na kratko u svom rodnom mjestu Urbino i u Perugiji. U tom vremenu nastaju njegove poznate slike o majci `Božijoj`; Madonna u zelenom (1505, Sveta Obitelj (1507), Vjenčanje Djevice (1504.). Rimsko doba Portet Pape Julija II., 1512., ulje na platnu, 63 × 40 cm, palača Pitti, Firenca. Krajem 1508. po preporuci Bramantesa Rafael dobija poziv od pape Julija II. da dođe u Rim da bi ukrasio privatne odaje sa freskama u Vatikanu. Glavni članak: Rafaelove sobe U Rimu dobija nalog za nalogom od pape, da freskama uljepša tri sale (Stance). Devet godina je radio na te tri Stanze u Vatikanu: 1509. - 1511. u tom vremenu je radio na prvoj sali Stanza della Segnatura 1511. - 1514. Stanza d`Eliodoro 1514. - 1517. Stanza dell`Incendio di Borgo Godine 1511. Rafael upoznaje Michelangela koji je radio strop poznate Sikstinske kapele. Kroz poznanstvo sa Sebastijanom del Piombom, koji je također u to vrijeme radio u Rimu, Rafael se upoznaje sa venecijanskim slikarstvom. Kod svih fresaka koje je Rafael uradio za Vatikan, pomagali su mu učenici iz njegove radionice kao i ostali radnici koje je on angažovao. Kod programa za Sala di Constantino za koju je Rafael napravio idejnu skicu očigledno je malo figura koje je on lično svojom rukom nacrtao, dalje izvođenje preuzeli su njegovi učenici od 1520. do 1524. Giulio Romano i Giovanni Francesco Penni. Tokom radova na stancama umire papa Julije II. 21. veljače 1513. i Giovanni de Medici dolazi kao papa Lav X. na prijestolje 11. ožujka. I novi papa je također bio privržen Rafaelu i nakon smrti Bramantea 11. ožujka 1514. proglašen je za nasljednika, i već 1. travnja te iste godine Rafael postaje arhitekt i izvođač radova. Godine 1515. postaje konzervator antičkih monumenata u Rimu, a pri tom ga podržava njegov prijatelj Baldasare Kasfiglione, u studenom te godine kupuje Rafaelo kuću u Borgo. Dana 20. travnja 1519. su prvih sedam tepiha koji su u Flamenskoj tkani, okačeni na zidove u `Sikstinskoj Kapeli`. Na veliki petak, 6. travnja 1520. u 37. godini života Rafael umire od neprekidne visoke temperature. Pogreb je izvršen sljedećeg dana uz veliku počast, a sahranjen je u Panteonu.

Poezija, mek povez, 48 strana, zagrebačko izdanje iz 1940. godine. Neznatno oštećeni rubovi korica, generalno sasvim solidno stanje, posebno iznutra. Vladimir Jurčić (Bjelovar, 24. rujna 1910. – Zagreb, polovica svibnja 1945.) bio je hrvatski pjesnik, esejist i feljtonist. Pisao je književnu, glazbenu, kazališnu i likovnu kritiku. Životopis U rodnom mjestu završio pučku školu i prvi razred gimnazije, ostatak u Gospiću, Senju, Vinkovcima i Zagrebu gdje je završio Klasičnu gimnaziju 1930. godine i diplomirao slavistiku na Filozofskom fakultetu. Do svibnja 1945. radio je na III Muškoj gimnaziji u Kušlanovoj, Zagreb, gdje je uhićen, odveden i ubijen. Na njegovoj rodnoj kući u Bjelovaru, podignuta je spomen-ploča.

Издавање и производња Београд : Народна просвета, [б. г.] (Београд : Народна просвета) Збирка Библиотека савремених југословенских писаца veoma dobro očuvano kao na slikama prva knjiga nema prednju koricu ostatak je odlicno ocuvan sabrana dela gustava krkleca u dve knjige Gustav Krklec rođen je u mestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dete u porodici Augusta i Hermine Krklec.[1] Detinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovom poetskom opusu. Gimnaziju je pohađao u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svetski rat zatekao ga je u Beogradu gde je doživeo bombardovanje grada. Zatim se u septembru 1941. preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i sarađivao u ustaškom listu “Graničar” sve do bombardovanja Zemuna, u martu 1944. U tom trenutku bio je predsednik Veslačkog kluba Zemuna.[2] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U septembru 1945. godine u Zagreb je došla i njegova supruga, te je od tada Krklec živeo i radio u Zagrebu sve do smrti. Najvažniji deo Krklecovog književnog dela čini poezija. Njegovo antologijsko pesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku teskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše sa ruskog, nemačkog, ali i sa slovenačkog i češkog jezika. Posebno se ističu njegovi prevodi Puškina, Prešerena, Brehta. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. poezija avangarda prva izdanja predratne knjige sabrana dela milos crnjanski moderna pesnicki modernizam medjuratna knjizevnost

Veliki grad: novele / Milutin Nehajev, Izdanje Matice hrvatske, Zagreb, 1919. mek povez, 156 strana, format 21cm, povez ojačan selotejpom, osrednje stanje, kompletna i kompaktna. Cihlar Nehajev (Nehajev Cihlar), Milutin, hrvatski književnik i novinar (Senj, 25. XI. 1880 – Zagreb, 7. IV. 1931). Studij kemije s doktoratom završio u Beču 1903. Od 1904. radio je kao gimnazijski profesor u Zadru. God. 1905. pokrenuo je časopis Lovor, u prvom broju kojega je objavio poznati usklik »Gjalski. – Eto, to je moj program.« Iste je godine radio u Obzoru, 1907. uređivao je tršćanski Balkan. God. 1909–11. bio je asistent na Gospodarskom učilištu u Križevcima. Od 1911. živio je u Zagrebu kao književnik i novinar Obzora i Jutarnjega lista. Bio je dopisnik iz Pariza, Beograda i Praga. Godine 1926. izabran je za predsjednika Društva hrvatskih književnika. Isticao se enciklopedijskom nadarenošću, pisao je kazališne kritike, bio dobar poznavatelj likovne i glazbene umjetnosti. Vrlo se rano počeo baviti hrvatskom političkom poviješću. Ušavši 1912. u Jutarnji list, izazvao je nepovjerenje i osudu nacionalno-revolucionarne omladine. Između dvaju svjetskih ratova objavio je seriju portreta iz područja memoarske književnosti (S. Radić, A. Starčević, E. Kvaternik, Khuen-Héderváry i dr.). Pisao je eseje (Knjiga eseja, 1936) nadahnute velikim europskim književnim temama (o L. N. Tolstoju, G. Flaubertu, H. Ibsenu, A. Strindbergu, É. Zoli, Studija o Hamletu) te rasprave o istaknutim imenima (K. Š. Gjalski, A. Šenoa, V. Nazor, Ivan i Vladimir Mažuranić) i razdobljima nacionalne književnosti (O stogodišnjici hrvatskog preporoda/1830–1930/, 1931). Kao dobar poznavatelj teorijskih misli (G. M. C. Brandes, H. Taine) i intuitivan strastven čitatelj, Cihlar Nehajev se uvrstio među najistaknutije kritičare svojega doba.

Mek povez, 116 strana, izdanje Narodna knjižnica Beograd, nema godine izdanja, stavljena je okvirno, sigurno je period između dva rata. Roman, preveo Nikola B. Jovanović, prilično solidno očuvana Teodor Fontane (nem. Theodor Fontane; Nojrupin, 30. decembar 1819 — Berlin, 20. septembar 1898) je bio nemački pisac i novinar. Poreklom je iz porodice francuskih emigranata hugenota. Radio je kao apotekar, a zatim novinar, ratni dopisnik i pozorišni kritičar. Bio je glavni sekretar Akademije umetnosti u Berlinu. Po uzoru na engleske i škotske balade piše setne lirske sastave sa motivima iz zavičaja i pruske istorije. Tek kao 60-godišnjak počeo je da piše romane i pokazuje se kao klasični slikar berlinskog građanstva. Jedan je od najznačajniji nemačkih romantičara realizma. Njegovim remek-delom smatra se i „Efi Brist“ (1894) jedan od najslavniji nemačkih romana svih vremena.

Sta da radim Lenjin jako lepo ocuvana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Evgenije Spektorski Evgenije Spektorski (rus. Evgeniй Vasilьevič Spektorskiй, ukr. Єvgen Vasilьovič Spektorsьkiй) (Ostrog, 15/27. oktobar 1875 — Njujork, 3. mart 1951), pravnik, doktor prava, profesor univerziteta (Varšava, Kijev, Beograd, Prag, Ljubljana i Njujork). Prije odlaska u emigraciju, bio je rektor Kijevskog univerziteta, a kasnije predsjednik Beogradskog društva ruskih naučnika.1) Život i rad Tokom 1898. završio je pravni fakultet u Varšavi. Radio je potom na katedri državnog prava. U periodu 1901—1903. bio je na naučnom putovanju. Od 1913. bio je profesor univerziteta u Kijevu. Godine 1918. izabran je za dekana pravnog fakulteta a kasnije i za rektora kijevskog univerziteta. Godine 1920. emigrirao je prvo u Čehoslovačku, a zatim u Jugoslaviju gdje je bio profesor univerziteta u Beogradu i Ljubljani (1930—1945). Nakon Drugog svjetskog rata je prešao u SAD. Tu je od 1947. bio profesor pravoslavne duhovne akademije Svetog Vladimira...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ujedinjenje Nemačke, dr Dragoljub Pavlović. Sa istorijskim kartama. 1. Prošlost Nemačke do reformacije 2. Nemačka od reformacije do Francuske revolucije 3. Nemačka za vreme Francuske revolucije 4. Nemačka za vlade Vilhelma I 5. Vihelm I, osnivač nemačkog narodnog jedinstva Dragoljub Pavlović, Draža (Knjaževac, 16. jun 1867 − Beograd, 3. april 1920) bio je srpski političar, istoričar, doktor filozofije, profesor i akademik. Bio je član Narodne radikalne stranke i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.[1][2] Biografija Rođen je 16. juna 1867. godine u Knjaževcu. Osnovnu i nižu gimnaziju pohađao je u rodnom gradu, a gimnaziju u Nišu. Završio je istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radio je kao profesorski pripravnik, suplent, u Zaječaru i jedno vreme je boravio kao državni pitomac u Beču. Potom je radio kao profesor učiteljske škole u Beogradu i usavršavao se u Nemačkoj, gde je odbranio doktorat iz filozofije.[3] Po povratku u Srbiju postao je profesor niže učiteljske škole u Knjaževcu, a zatim profesor u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Njegovo sledeće radno mesto 1893. godine bila je katedra istorije na Velikoj školi u Beogradu. Postao je jedan od osam prvih redovnih profesora Univerziteta u Beogradu 1905. godine.[3][2] Dragoljub Draža Pavlović izabran je 4. februara 1905. za dopisnog člana Srpske Kraljevske Akademije (Akademije društvenih nauka), dok je pravi član postao 16. februara 1920.[4] Bio je član Narodne radikalne strane i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva 1920. godine i kao takav prvi predsednik Jugoslovenskog Parlamenta.[1] Preminuo je u Beogradu od srčanog udara 3. aprila 1920. Sahranjen je vrlo svečano 5. aprila, sa svim počastima koje dolikuju položaju na kojem se nalazio i njegovom radu.[2] Dragoljub Pavlović je bio pokretač i urednik lista Timočanin i političko-književnog časopisa Dela, u kome je objavio više svojih radova. Ostali su objavljeni u posebnim knjigama, ili u izdanjima Akademije nauka. Najvažniji su mu radovi: U očima revolucije 1848 godine, Ujedinjenje nemačkog naroda, Administracija i crkvena politika Austrije u Severnoj Srbiji od 1717−1739, Požarevački Mir, Kočina Krajina, Kultura i ratovi.

Fali prednja korica Timotije Bogoboj Atanacković (Baja, 22. jun 1826 — Baja, 9. septembra 1858) bio je srpski književnik i advokat.[1] U istoriji srpske književnosti zapamćen je kao utemeljivač srpske romantičarske novele i kao pisac romana „Dva idola”, najvažnijeg romana srpskog romantizma. Pored romana i novela, pisao je i poeziju i putopise. Atanacković je poticao iz ugledne srpske trgovačke porodice Austrijskog carstva. Studirao je prava u Požunu, Pešti i Beču. U Beču je postao deo Vukovog kruga, koji ga je priveo kolu mladih romantičara. Učestvovao je u Srpskoj revoluciji 1848—1849 i Majskoj skupštini, te je zbog odmazde mađarskog suda bio prisiljen da se skloni u Francusku. Od 1848. do 1850. putovao je po Evropi. Tokom 1851. i 1852. godine radio je kao sekretar kod bačkog vladike Platona Atanackovića. Vratio se u svoj rodni grad Baju 1852. U Baji je započeo uspešnu advokatsku karijeru, te je ubrzo napustio pisanje književnih dela. Umro je od tuberkuloze u svojoj trideset i drugoj godini života. 518 str

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovna strana i ilustracije: Slobodan Bogojevic Dušan Kostić (Peć, 23. januar 1917 — Meljine, 19. oktobar 1997) bio je srpski književnik. Rođen je u Peći. Detinjstvo je proveo u Plavu gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Beranama, a potom Filozofski fakultet u Beogradu. [3][4]Još kao student, pre Drugog svetskog rata, pisao je revolucionarne pesme. Učestvovao je u ratu kao partizan. Posle rata je bio urednik Radio Beograda, lista „Borba“, „Književnih novina“, časopisa „Mladost“, „Književnost“, „Savremenik“. Napisao je više zbirki pesama: „Pjesme“, „Zemlji voljenoj“, „Poema o gradu i ljubavi“, „Proljeće nad rovom“, „Govor zemlje i mreže“. Napisao je zatim više romana: „Gluva pećina“, „Sutjeska“, „Modro blago“ i „Gora koštanova“.[3] Za svoj rad dobio je više nagrada, među kojima i nagradu Udruženja književnika Srbije za dečju poemu „Gradić Jelengaj“ i za zbirku pesama „Zov lišća“. Dobio je 1979. Zmajevu nagradu za delo „Postojbina masline“. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Herceg Novi.

Никола Трајковић: МЕЂУЛУЖЈА новеле Издавач: НАРОДНА КЊИЖНИЦА, Београд, 1920-30? Меки повез, 100 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама, уз потпис на предлисту. РЕЂЕ У ПОНУДИ `ТРАЈКОВИЋ Никола – песник, приповедач, драмски писац и преводилац (Београд, 17. VII 1896 – Краљево, 6. VIII 1985). Рођен је у угледној трговачкој породици на Варош-капији, у кући крај савског моста, коју је достојно овековечио у својим делима (посебно у књизи Стари Београд, 1977). Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. После повлачења кроз Албанију стигао је у Француску, где је неко време радио као контролор у париском метроу, а потом је, после трогодишњих студија у Греноблу, 1920. добио диплому високих студија француске литературе и језика. Исте г. дипломирао је и у Бгду на одсеку за француски језик и књижевност. Запослио се као професор француског језика у београдској гимназији. Једно време (од 1921) био је генерални секретар НП у Бгду, уредник позоришне стране листа „Време“, уређивао је прву илустровану позоришну ревију код нас – часопис „Comoedia“ (од 1923. до 1925), писао надахнуте есеје о знаменитим глумцима (пре свега о Пери Добриновићу, Чича-Илији Станојевићу, Драги Спасић, Сави Тодоровићу, Добрици Милутиновићу итд.) и све време се бавио књижевношћу и много преводио, најрадије у стиху. Према сопственом признању, превео је, или боље рећи препевао, око тристо хиљада стихова Превера, Елијара, Мишоа, Арагона, Сен-Џон Перса и других. Пензионисан је 1951, а радио је до последњег часа. У књижевности се јавио још 1912. песничким и другим прилозима у „Пијемонту“ и ондашњим вечерњим листовима, а истрајао је на нашој књижевној ветрометини више од седам деценија. У књизи Споменар о старом Београду (1984) – по којој је ТВ Бгд снимила и постхумно емитовала (30. IX 1985) истоимену емисију из серије „Некад и сад“ – Т. је опевао свој родни град, његову прошлост и спасао од заборава многобројне знаменитости. Поред свега писао је о позоришту и за позориште. Драматизовао је популарни роман Данијела Дефоа Робинсон Крусо и написао три драме: Ћоса (1926), Девојка бржа од коња (1934) и Краљевић Марко (1978). Ови оригинални комади, под насловом Три драме, штампани су у Бгду 1981. Девојка бржа од коња изведена је на београдском радију и у НП у Скопљу, још док је била у рукопису. На сцени СНП је 1951. играна Т. драматизација Робинсон Крусо по Д. Дефоу.` (Из Енциклопедије СНП)

Odlično očuvano! Autor - osoba Kaman, Milan = Kaman, Milan Naslov Šta je život / Milan Kaman Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1952 (Beograd : Kultura) Fizički opis 46 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka Nauka i život Predmetne odrednice Biologija (popularna nauka) Milan Kaman rođen je u Varaždinu godine 1888. Tamo je završio srednju školu, a prirodne nauke studirao je u Beču i Zagrebu gde je i diplomirao. Nakon završenih studija radio je neko vreme kao asistent Zoološkog instituta u Zagrebu, a zatim na Zoološkoj stanici u Trstu. Kasnije je službovao kao profesor gimnazije u Rumi i Gospiću, a kao direktor u Varaždinu i Novoj Gradiški. Odlikovao se organizatorskim sposobnostima i velikim pedagoškim iskustvom, pa je zdušno pomagao mlađim nastavnicima biologije. U školi je organizovao seminare, praktične vežbe iz biologije i ekskurzije, predavanja u okviru škole i narodnog sveučilišta koje je osnovao u Novoj Gradiški i u Varaždinu. Bio je napredan ne samo u stručnom pogledu nego i politički, pa se za rata kao nastavnik u Slavonskoj Požegi priključio Narodnooslobodilačkom pokretu. Radio je kao prosvetni radnik na oslobođenom teritoriju u Slavoniji. Nakon oslobođenja bio je neko vreme u Odjelu za prosvjetu GNO Zagreb, a zatim profesor na I muškoj gimnaziji u Zagrebu. Godine 1946. prešao je u Hrvatski narodni zoološki muzej kao muzeolog, a od godine 1950. bio je direktor toga muzeja sve do penzionisanja godine 1958. Za čitavo vreme svoga rada – gotovo pola stoleća – delovao je ne samo kao stručnjak nego prvenstveno kao prosvetni radnik u najširem smislu reči, a naročito kao popularizator prirodnih nauka. Bio je suautor brojnih udžbenika za srednje škole, sarađivao je u Glasniku Hrvatskog prirodoslovnog društva i časopisu „Priroda“ već od njenog osnivanja tj. od godine 1911. U popularnim izdanjima „Male naučne knjižnice“ i „Knjižnice Prirode“ štampani su brojni radovi Milana Kamana, koji se odlikuju vrlo lepim, lakim i razumljivim načinom pisanja. Propagirao je i zaštitu prirode u okviru Hrvatskog prirodoslovnog društva i tadašnjeg Odjela za zaštitu prirode Konzervatorskog zavoda. Održao je niz predavanja iz biologije na narodnim sveučilištima u Zagrebu i izvan Zagreba. Bio je doista odličan popularizator prirodnih nauka i mogao bi mnogima mlađima da služi za uzor, pa mu zbog toga i Hrvatsko prirodoslovno društvo duguje zahvalnost za njegovu dugogodišnju suradnju na tome području. MG51

Betty Crocker`s Guide to Easy Entertaining PRVO izdanje 1959g tvrd povez 176 strana engleski jezik bogato ilustrovana Rediscover the classic 1959 edition of `Betty Crocker`s Guide to Easy Entertaining` The year was 1959. People watched `Leave It to Beaver` on TV and listened to Elvis on the radio. And when they entertained, they turned to this indispensable guide from Betty Crocker, which you may remember from your mom`s or grandma`s kitchen. Now you too can rediscover Betty Crocker`s secrets for great parties. This authentic reproduction of the 1959 book gives you a nostalgic snapshot of an earlier era--and a mother lode of party tips and recipes that have stood the test of time. Inside you`ll find: Great ideas for a wide range of get-togethers, from dinners and buffets to barbecues, brunches, and potlucks89 time-tested recipes, 208 charming illustrations, and 11 nostalgic color photographsTried-and-true party favorites like Vichyssoise, Parmesan Oven-Fried Chicken, Herb Batter Bread, and Brownie Peppermint Pie poslednja spirala na rikni iskrzana , lepo očuvana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecati ! Na kraju knjige ima preskrabana posveta koliko mi se cini. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811[2]) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i tvorac svečane pesme „Vostani Serbije“. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[3] narečenoga u kaluđerstvu Dositeja drugi deo II dositeja obradovića dositej obradović

Sposaljnjost kao na fotografijiama, unutrasnjost: Korice se odvojile od tabaka, ali jos uvek se drze, ponegde skromno ostavljane beleseke obicnom olovkom na marginama, ostalo u dobrom i urednom stanju! Latinska Gramatika za Gimnazije II deo: Sintaksa Napisao: Jov. Turoman Dr Jovan Turoman (Uštica, Gornja Krajina, 18. januar 1840 – Beograd, 20. avgust 1915) je bio srpski filolog i profesor latinskog i starogrčkog jezika. Radio je kao profesor Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu od 1864. do 1875. godine. Po prelasku u Beograd, bio je profesor klasične filologije na Velikoj školi, odnosno od 1905. Univerzitetu u Beogradu.[1] Posebno se posvetio pročavanju života i dela oratora Demostena prevodeći njegove besede. Od članaka se izdvajaju demostenovska odbrana starogrčkog jezika i književnosti (1863, Preodnica), potom kritika srpskohrvatskog prevoda Antigone (1879, Javor) i „Književna zajednica Srba i Hrvata” (1874, Javor), u kome se zalaže za plansko prevođenje kako bi se izbegli duplikati. Autor je više udžbenika za grčki i latinski jezik.[1] Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1894. godine. Sahranjen je na Almaškom groblju u Novom Sadu

`Materijal za ovaj kratki prikaz partizanskih štamparija pribavio sam od drugova koji su rukovodili štamparijama i radili u njima ili oko njih; iz dva broja lista `Naprijed`, iz članka druga Vida o slovenačkoj štamparskoj tehnici, zatim iz svog dnevnika i najzad iz sećanja. Zato ovo ustvari nije potpuna istorija partizanskih štamparija, jer ima dosta praznina, a možda i neke štamparije nisu ni pomenute, naročito one koje se još uvek nalaze na poluoslobođenoj teritorji, mada su sve činjenice u knjizi proverene, koliko su prilike dopuštale, kod drugova koji su radili na ovom sektoru.` 1945., tabačni (nerasečeni) povez, 158 strana, nepodvlačena, nema posvetu, fotografije, crteži, težina 110 grama.

Izdaje zadružno izdavačko preduzeće Beograd Ilustracije: Đorđe Lobačev: ilustracije za roman „Pet stotina miliona beguminih“ Za laku noć i prijatan san: najnoviji projekat mog oca je da je uzeo sve stare knjige Žila Verna koje ima, rana ili prva srpska (a ja pretpostavljam i jugoslovenska) izdanja i prevode njegovih knjiga, pa ih skenira da bi ove po devedesetak godina stare knjige sačuvao od propadanja. Kako bi bilo čitljivije, on skenove protera kroz OCR softver, odabere font koji najčešće nije isti kao u originalu ali drži isti prored i margine i veličinu tako da su stranice praktično iste kao u originalu. Ima tu dosta posla ali ispadne lepo i čitljivo. Meni je vrlo zanimljivo da čitam te prve prevode i gledam kako se pravopis menjao od hiljadudevetstodvadesetih naovamo. Najnovija knjiga koju je skenirao je novija, izašla je 1946. godine, dakle posle rata i izdao ju je Privredni pregled. U pitanju je „Pet stotina miliona beguminih“ i razlog što je sada pominjem je da ovo izdanje ima i ilustracije rađene posebno za jugoslovensko izdanje, a koje je radio niko drugi do – Đorđe Lobačev. Stanje knjige je kao na slikama Mek povez sa ilustracijama 191.strana

SEKSUALNI ŽIVOT NAŠEG DOBA III. - Ivan Bloh***2225...d...2017. Panteon Beograd-nema godine/negde između dva rata povez-karton,185.str.ćírilica,format: 19 x 13 .cm,knjiga III.- stanje knjige: Korice kao na slici-naknadno krton.-vrlo blage promene,Nema podvlačenja, zapisa... nema ispisivanja iz sadržaja: -slobodna ljubav - zavođenje,život naslada i divlja ljubav , -prostitucija Jan Gotlib (Bogumił) Bloch ( ruski : Иван Станиславович Блиох ili Блох) (24. jul 1836, Radom - 25. decembar 1901/1902, Varšava) bio je poljski bankar i željezničkog finansijer koji je posvetio svoj privatni život na proučavanje moderne industrijske ratovanje . Rođen jevrejske i preobraćen na Kalvinizam , proveo je značajan napor da se protivi prevladava Antisemitske politike od carske vlasti, a bio naklonjen mladoj cionistički pokret. Bloch je studirao na Univerzitetu u Berlinu , radio je u Varšavi banci, a zatim se preselio u St. Petersburgu , glavnog ruskog carstva (koje upravlja mnogo poljskog zemljišta u to vrijeme). Tamo je učestvovao u razvoju Ruske železnice , kako u finansiranju izgradnje novih pruga i pismeno istraživačkih radova na tu temu. Osnovao je nekoliko bankarstva, kreditne i osiguravajućih društava. 1877. imenovan je za člana Znanstvenog odbora ruskog Ministarstva finansija.