Nekorišćeni primerak, još nerasečen tabak 1935 Retko u ponudi Mihailo Pupin Slavko Bokšan Izdavač: Srpska manastirska štamparija, Sremski Karlovci 1935; Mihajlo Idvorski Pupin (Idvor, kod Kovačice, 9. oktobar 1854 — Njujork, 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija i počasni konzul Srbije u SAD.[a] Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“ (engl. From immigrant to inventor).[1][2] Mihajlo Pupin Mihajlo Pupin.jpg Mihajlo Pupin, oko 1890. godine Puno ime Mihajlo Idvorski Pupin Rođenje 9. oktobar 1854. Idvor, kod Kovačice, Austrijsko carstvo Smrt 12. mart 1935. (80 god.) Njujork, SAD Polje matematika, fizika Škola Univerzitet Kolambija, Columbia School of Engineering and Applied Science, Columbia College Humboltov univerzitet u Berlinu Univerzitet u Kembridžu Poznat po Pupinov kalem Potpis Pupin signature.png Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimentalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Takođe je zaslužan i za pronalazak Pupinovih kalemova. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta. Biografija Uredi Majka Olimpijada (levo) Grob Mihajla Pupina u Njujorku Mihajlo Idvorski Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatu (tada Austrijsko carstvo, danas Srbija). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada.[3] Deda po ocu mu se zvao Arsenije, a Pupini su u Idvori zabeleženi od sredine 18. veka.[4] Po odlasku u Ameriku, dodao je prezime „Idvorski“ (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara, od toga su ostale tri sestre: Persida, Ljubica i Hristina.[5] Porodica Pupin je autohtona u Banatu, gde živi barem od prve polovine 18. veka. Pupini nose tipično slovensku/srpsku Haplogrupu I2.[6] Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Varvaru.[7] U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: „ Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[8] ” Preminuo je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu.[9] Postoji inicijativa da njegovi posmrtni ostaci budu preneti u Srbiju.[5] Obrazovanje Uredi Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u srpskoj pravoslavnoj osnovnoj školi, a potom u nemačkoj osnovnoj školi u Crepaji. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. U gimnaziji nastavlja druženje sa Orlovaćaninom Urošem Predićem, započeto u Crepaji.[10] Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske, koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872, odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. „ Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[11] ” Studije u Americi i doktorat Uredi Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Ujedinjeno Kraljevstvo (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije, na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“.[12] Akademska karijera i naučno-istraživački rad Uredi Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo Kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. godine. Kao rezultat toga, Pupin je izumeo električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak Х-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Uredi Prenos signala pomoću pupinovih kalemova Pupinovi kalemovi u PTT muzeju u Beogradu Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. „ Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[13] ” Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901. godine, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj.[14] Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899., razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radio-tehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Uredi Prvi sastanak Nacionalnog savetodavnog komiteta za vazduhoplovstvo 1915. (Pupin sedi prvi zdesna) Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za vazduhoplovstvo. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[15] Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Uredi Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. „ Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[11] ” Pismo Mihajla Pupina poslanstvu Kraljevstva SHS 1920. Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebalo da pripadne Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Spisak patenata Uredi Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[16] i 34 patenta.[17] Patenti objavljeni u Americi[18][19] Broj patenta Naziv patenta Engleski naziv Datum objavljivanja 519.346 Aparat za telegrafske i telefonske prenose Apparatus for telegraphic or telephonic transmission 8. maj 1894. 519.347 Transformator za telegrafske, telefonske ili druge električne sisteme Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems 8. maj 1894. 640.515 Tehnika razvođenja električne energije pomoću naizmeničnih struja Art of distributing electrical energy by alternating currents 2. januar 1900. 640.516 Električni prenos pomoću rezonantnih strujnih kola Electrical transmission by resonance circuits 2. januar 1900. 652.230 Tehnika smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. jun 1900. 652.231 Metod smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to Method of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. jun 1900. 697.660 Mašina za namotavanje Winding-machine 15. april 1902. 707.007 Višestruka telegrafija Multiple telegraphy 12. avgust 1902. 707.008 Višestruka telegrafija Multiple telegraphy 12. avgust 1902. 713.044 Proizvođenje asimetričnih struja pomoću simetričnog elektromotornog procesa Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process 4. novembar 1902. 768.301 Bežično prenošenje električnih signala Wireless electrical signalling 23. avgust 1904. 761.995 Aparat za smanjenje slabljenja električnih talasa Apparatus for reducing attenuation of electric waves 7. jun 1904. 1.334.165 Prenošenje električnih talasa Electric wave transmission 16. mart 1920. 1.336.378 Antena sa raspodeljenim pozitivnim otporom Antenna with distributed positive resistance 6. april 1920. 1.388.877 Zvučni generator Sound generator 3. decembar 1921. 1.388.441 Višestruka antena za prenošenje električnih talasa Multiple antenna for electrical wave transmission 23. decembar 1921. 1.415.845 Selektivna impedancija koja se suprotstavlja primljenim električnim oscilacijama Selective opposing impedance to received electrical oscillation 9. maj 1922. 1.416.061 Radio-prijemni sistem visoke selektivnosti Radio receiving system having high selectivity 10. maj 1922. 1.456.909 Talasni provodnik Wave conductor 29. maj 1922. 1.452.833 Aparat za selektivno pojačavanje Selective amplifying apparatus 23. april 1923. 1.446.769 Aperiodični pilotni provodnik Aperiodic pilot conductor 23. februar 1923. 1.488.514 Selektivni aparat za pojačavanje Selective amplifying apparatus 1. april 1923. 1.494.803 Električno podešavanje Electrical tuning 29. maj 1923. 1.503.875 Radiofonski prijemnik Tone producing radio receiver 29. april 1923. Književna delatnost Uredi Portret Mihajla Pupina, rad Uroša Predića, deo umetničke zbirke Matice srpske Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities; 1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine; 1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Zadužbine Mihajla Pupina Uredi Narodni dom Mihajla I. Pupina - Pupinova zadužbina u Idvoru Rodna kuća Mihajla Pupina u Idvoru Pupin je 1914. godine oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u Staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. U Idvoru je od sopstvenih sredstava podigao Narodni dom Mihajlo I. Pupin, sa željom da objekat dobije funkciju narodnog univerziteta, odnosno da bude baštovanska i voćarska škola, što se do danas nije ostvarilo. Danas se u Idvoru nalazi Memorijalni kompleks, osnovan u spomen na rad i zaslugeovog velikog srpskog naučnika, pronalazača, profesora i dobrotvora.[20] Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Fond Mihajla Pupina u okviru Narodnog muzeja u Beogradu, finansirao je izradu i štampanje prvih savremenih naučnih monografija o srpskim srednjovekovnim manastirima, poput Studenice i Manasije.[21] Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.[22] U Americi je 1909. godine osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez Sjedinjenih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa.[23] Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom.[24] Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Profesor Pupin je sam finansirao štampanje jedne srpske patriotske knjige o Prvom svetskom ratu, delo Milana Toplice. Prihod od prodaje te knjige, bio je namenjen `Društvu za pomaganje Srba begunaca i proteranih iz Austrougarske monarhije`.[25] Kolekcija od 12 vrednih slika poklonjenih od strane Pupina Narodnom muzeju u Beogradu danas čini Legat Mihajlo Pupin.[26][27] Bogati profesor Pupin je oko 1915. godine napisao svoj testament, u kojem je odredio da budu pomognute mnoge srpske nacionalne, obrazovne i kulturne ustanove. Nakon njegove smrti, 1935. godine međutim poslednju očevu volju pred američkim sudom je pokušala da ospori njegova kćerka gđa Smit. Umesto namenjenih 50.000 dolara, obaranjem očevog testamenta ona bi dobila čak milion dolara. Kćerka je imala šanse po američkim zakonima, jer da bi testament bio valjan moraju postojati dva istovetna primerka. Problem je nastao zbog nedostatka još jednog istovetnom primerka testamenta.[28] Ubrzo posle njegove smrti ćerka Varvara je prodala njegovu zaostavštinu na aukciji.[29] Počasti Uredi Spomenik Mihajlu Pupinu u Novom Sadu Spomenik Mihajlu Pupinu u Idvoru Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925—1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske kraljevske akademije Titule Uredi Doktor nauka, Univerzitet Kolumbija (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929) Bio je počasni građanin Zrenjanina od 1921. godine.[30], i Bleda, koji je njegovom zaslugom pripao Kraljevini SHS[31] Medalje Uredi Bista Mihajla Pupina koja se nalazi u holu Univerziteta Kolumbija. Bista Mihajla Pupina u pročelju iznad ulaza u Narodni dom, rad Ivana Meštrovića Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[32] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931. U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom,[33] kao i jedna mala planeta koja je otkrivena 2001. godine.[34] Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime.[35] Godine 1927, na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Univerzitetom Kolumbija.[36] Posebno priznanje Uredi Srebrnjak sa likom Mihajla Pupina iskovan povodom 125 godina od njegovog rođenja. U Americi je 1958. godine ustanovljena Medalja Mihajla Pupina koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI).[37][38][39] Mihajlo

Opis Deklaracija Recenzije (0) X-Wave polica za monitor: Glass Stand (Staklena polica za monitor) Nosivost: 30 kg Materijal: kaljeno staklo Debljina stakla: 6 mm Hromirani nogari Da Boja: transparentna Deklaracija Tip i model X WAVE Monitor Glass Stand Naziv i vrsta robe Držač za monitor Uvoznik Nema podataka Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

U dobrom stanju Godina dana : pripovetke / Petar S. Petrović Vrsta građe kratka proza Cilјna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1930 Izdavanje i proizvodnja Skoplјe : Krajčinac, 1930 Fizički opis 148 str. ; 20 cm ISBN (Broš.) Napomene Posveta autora: NBKG: LDP 1844 Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) bio je književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predratne pripovijesti Josip Kosor (Tribounj,[1] kraj Drniša, danas Trbounje, 27. siječnja 1879. – Dubrovnik, 23. siječnja 1961.), hrvatski je dramatičar, novelist i romanopisac. Kao četverogodišnjak se s obitelji seli u Otok kraj Vinkovaca,[3] a kasnije radi kao pisar u Privlaci, Vukovaru, Tuzli, Đakovu i Mostaru.[4][5] S 23 godine stiže u Zagreb, radi u odvjetničkoj pisarnici, postaje članom Društva hrvatskih književnika i ubrzo se afirmira kao pisac. U prvomu razdoblju svoga stvaralaštva opisuje težak život dalmatinskih, bosanskih i slavonskih seljaka (romani Rasap, Radnici i Cupalo; zbirke pripovjedaka Optužba i Crni glasovi), zbog čega je prozvan hrvatskim Maksimom Gorkim.[6] Od 1905. putuje Europom (Beč, München, Berlin, Pariz) i sklapa prijateljstva s mnogobrojnim hrvatskim (Ivan Meštrović, Vladimir Becić, Mirko Rački) i stranim umjetnicima (Hermann Bahr, Stefan Zweig, Stanisław Przybyszewski, Maksim Gorki, Konstantin Stanislavski i dr.).[7] Upravo u Beču 1910. piše svoje ponajbolje djelo, dramu Požar strasti (objavljena 1912.),[2] koja je naišla na dobar odjek i u inozemstvu. U međuratnom razdoblju putuje Švicarskom, Skandinavijom, Rusijom, Engleskom i Francuskom, a nakon Drugoga svjetskog rata seli se u Dubrovnik. Najvažnijim proučavateljima njegova života i djela smatraju se Dubravko Jelčić, Marica Liović (Grigić) i Ivica Matičević. Zanimljivosti Zbog dobre recepcije njegovih djela u inozemstvu jedno je vrijeme slovio za kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.[8] Josip Kosor je u rodbinskoj svezi s bivšom predsjednicom Vlade Republike Hrvatske Jadrankom Kosor (stric njezinog oca).[9] Djela `Rasap`, 1906. `Radnici`, 1906. `Cupalo`, 1907. `Požar strasti`, 1912. `Mirne`, 1916. `People of the Universe`, 1917. `Razvrat`, 1923. `Rotonda`, 1925. `Miris zemlje i mora`, 1925. `Pomirenje`, 1926. `Atlantikom i Pacifikom`, 1927. `White flames`, 1929. U `Café du dôme`: drama u dva čina, 1926. Kosor, Josip, hrvatski književnik (Trbounje kraj Drniša, 27. I. 1879 – Dubrovnik, 23. I. 1961). Radio je kao tipograf i pisar. Puno je putovao, živio i radio u mnogim gradovima i zemljama (Zagreb, Beograd, Berlin, Pariz, London, Moskva, Južna Amerika). U književnosti se javio pripovijetkama 1903., a 1905. objavljene su mu zbirke pripovijedaka Optužba i Crni glasovi, u kojima prevladava socijalna tematika i zanimanje za malog, običnog čovjeka, zbog čega su ga i prozvali »hrvatski Gorki«. U pripovijestima se iskazao kao pripovjedač sklon ekspresionističkom izričaju i širokomu tematskom rasponu, a likove mu odlikuju jake emocije, iznimna ljubav prema prirodi, snaga i sirovost. No već se u tim pripovijestima primjećuje kako Kosor često zanemaruje stilsku dotjeranost, što vrijedi i za njegov prvi roman Rasap (1906), »socijalni roman iz savremenoga života«, kojega je fabula smještena na slavonsko selo i usredotočena na tada aktualnu temu propadanja seoskih zadruga, ali i raspadanja patrijarhalne zajednice. Roman je pobudio veliku čitateljsku pozornost, unatoč izrazitim kompozicijskim i stilskim nedostatcima. Poslije je pisao i romane koji su izlazili u nastavcima u novinama (Radnici, Obzor, 1906; Cupalo, Savremenik, 1907), te političko-satirički roman s glavnim likom književnika, Razvrat (1923). Cijeli njegov romaneskni opus odlikuje plošnost likova, narativna i stilska nedotjeranost, sirov izraz, odn. raskorak između često provokativne teme i njezine slabije realizacije. Pisao je i pjesme manje umjetničke vrijednosti (zbirka Beli plamenovi, 1919), a zanimljivo je da su mu pjesme prevođene na engleski i francuski. Najveći doprinos književnosti hrvatske moderne dao je kao dramatičar. Napisao je dvadeset i dvije drame. Najpoznatija je Požar strasti (izvorno napisana na njemačkome, objavljena 1911. u Münchenu, 1912. u Zagrebu, praizvedena 1911. u zagrebačkome HNK-u, a potkraj iste godine u Münchenu i Mannheimu), tipična ekspresionistička drama s temom odnosa seljaka prema zemlji, u kojoj borba dobra i zla završava pobjedom zla. Značajne su i drame Pomirenje (1923), o sudbini slavonske seoske obitelji, Žena (1920), Nepobjediva lađa (1921), s elementima egzotike, te drame kozmopolitske tematike, napisane za autorova boravka u Londonu i Parizu, Rotonda (1925) i U »Café du Dôme« (1922). Drama Maske na paragrafima, pronađena u piščevoj ostavštini, zbog provokativne teme o događajima nakon beogradskog atentata 1928. bila je zabranjena za tiskanje i izvođenje. Nakon uspjeha Požara strasti Kosorove su drame bile prevođene na njemački, engleski, češki, poljski i ruski, a 1917. u Londonu su mu tiskane i četiri drame. Pisao je i putopisnu (Atlantikom i Pacifikom, 1927) te autobiografsku prozu (Kratka autobiografija, 1954). Bez obzira na kvalitativnu neujednačenost svojega opusa, Kosor je značajan dramatičar hrvatske moderne te jedan od rijetkih pisaca svojega doba koji je dospio do stranih pozornica i čitatelja.

Vesna Parun - Zore i vihori Drustvo knjizevnika Hrvatske, Zagreb, 1947. Mek povez, zastitni omot, 170 strana. EKSTREMNO RETKO PRVO IZDANJE PRVE ZBIRKE PESAMA VESNE PARUN! Vesna Parun (Zlarin, 10. travnja 1922.- Stubičke Toplice, 25. listopada 2010.) je bila hrvatska pjesnikinja, koja se smatra jednom od najistaknutijih ličnosti hrvatske poezije i književnosti za djecu u drugoj polovici 20. vijeka. Vesna Parun rođena je 10. april 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Otac Ante rodom je s otoka Prvića, a majka Antica sa Šolte. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942.). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gdje se udala, razvela i doživjela novi niz nedaća. Od tada je živjela uglavnom u Zagrebu i radila kao slobodni književnik. No nakon pola stoljeća u Studentskom gradu, u zagrebačkoj Dubravi, u Badelovoj ulici 15 (danas Vile Velebita), Vesna Parun svoj je skromni dom 2000., iz nevolje, zauvijek napustila i, vjerujući da je riječ o privremenom smještaju iz zdravstvenih razloga, smjestila se u Stubičkim Toplicama. Ondje je još krajem 1970-ih upoznala svoju najveću životnu učiteljicu, prosjakinju Magdicu. Njeno višegodišnja izolacija iz javnog života je prekinuta godine 2007. kada je na izborima podržala Demokratsku stranku žena. Za svoj pjesnički rad dobila je značajne i brojne nagrade i priznanja. Za zbirku `Pjesme` (1948.) dobila je Nagradu Matice hrvatske, za zbirku `Crna maslina` (1955.) dobila je Nagradu grada Zagreba, za stihovani dječji roman `Mačak Džingiskan i Miki Trasi` (1968.) dobila je Nagradu Grigor Vitez, 1972. dobila je kao najuspješniji dječji pjesnik Zmajevu Nagradu Matice srpske u Novom Sadu, a 1970. u Parizu je dobila Diplomu za poeziju. Njena zbirka `Zore i vihori` (1947.) po mnogo čemu označava važan datum u razvojnom tijeku novije hrvatske poezije. Poezija `Zore i vihori`, 1947., `Pjesme`, 1948., `Crna maslina`, 1955., `Vidrama vjerna`, 1957., `Ropstvo`, 1957., `Pusti da otpočinem`, 1958., `Ti i nikad`, 1959., `Koralj vraćen moru`, 1959., `Konjanik`, 1961., `Jao jutro`, 1963., `Bila sam dječak`, 1963., `Vjetar Trakije`, 1964., `Pjesme`, 1964., `Gong`, 1966., `Otvorena vrata`, 1968., `Ukleti dažd`, 1969., `Tragom Magde Isanos`, 1971., `Sto soneta`, 1972., `I prolazim životom`, 1972., `Stid me je umrijeti`, 1974., `Olovni golub`, 1975., `Apokaliptičke basne`, 1976., `Ljubav bijela kost`, 1978., `Čitač snova`, 1978., `Izabrane pjesme`, 1979., `Mapa Magdica`, 1979., `Šum krila, šum vode`, 1981., `Salto mortale`, 1981., `Izabrana djela`, 1982., `Grad na Durmitoru`, 1988., `Kasfalpirova zemlja`, 1989., `Indigo grad`, 1990., `Sonetni vijenci`, 1991., `Tronožac koji hoda`, 1993., `Začarana čarobnica`, 1993., `Izbor iz djela`, 1995., `Ptica vremena`, 1996., `Smijeh od smrti jači`, 1997., `Pelin basne`, 1998., `Spužvica i spužva`, 1999., `Političko Valentinovo`, 2000., `Grijeh smrti`,2000.. Proza `Pod muškim kišobranom`, 1987., `Krv svjedoka`, 1988., `Hrvatska kraljica`, 1999., `Noć za pakost - moj život u 40 vreća`, 2001. Dječja poezija `Patka Zlatka`, 1957., `Tuga i radost šume`, 1958., `Zec mudrijan`, 1958., `Kornjačin oklop`, 1958., `Mačak Džingiskan i Miki Trasi`, 1968., `Mačak na mjesecu`, 1969., `Miki Trasi i baka Pim Bako`, 1968., `Miki slavni kapetan`, 1970., `Karneval u Kukljici`, 1974., `Poznanstvo s danima malog Maksima`, 1974., `Igre pred oluju`, 1979., `Dvanaest slikovnica o psima`, 1983., `Hoću ljutić, neću mak`, 1983., `Roda u školi`, 1988., `Pokraj Kupe kad se vrapci skupe`, 1989., `Moj prijatelj šišmiš`, 1990., `Uspavanka za poljubac`, 1995., `Kroz prozorčić zime`, 1995., `Pčela, duga i mlin`, 1997., `Tri morske pustolovke`, 2000., `Morska kočijica`, 2001. Dramska djela (izvedena) `Marija i mornar`, `Apsirt`, `Magareći otok, oliti homo homini asinus`, `Škola za skitnice`. Nagrade i priznanja Poetum oliveatus na manifestaciji `Croatia rediviva: Ča, Kaj, Što - baštinski dani` 1995. nagrada `Tin Ujević` 2003., za zbirku soneta `Suze putuju` `Nagrada Vladimir Nazor` 1959. godišnja nagrada 1982. za životno djelo

SARAJEVO,1937. meki povez. str. 71, dim. 21 x 14 cm. naslovna i ilustracije(drvorez) BRANKO SOTRA vise autora: markovic,cengic,softa,simic,dizdar,ujevic,mihic,grbic,kusan,kovac,kikic,bakula Бранко Шотра (Козице код Стоца 31. јануар 1906 — Стокхолм 21. мај 1960) је био српски сликар. Бавио се сликарством, графиком, примијењеном умјетношћу и ликовном критиком. Сликар Бранко Шотра рођен је у селу Козице код Стоца. Краљевску умјетничку школу завршио је у Београду 1929. године. У време студирања повезао се са Комунистичком партијом Југославије, па је због комунистичке делатности био више пута затваран. Службовао је у Охриду као стручни учитељ за дуборез у тамошњој Државној мушкој занатској школи. Након две године пребачен је у Вршац за наставника цртања у Мушкој занатској школи. За све време је сликао: портрете, пејзаже, што више тога, како би могао да их покаже у Београду. Хтео је да његова прва самостална изложба буде баш у престоници. Међутим, избио је Други светски рат и Бранко Шотра мобилисан у војску а сви његови радови су се загубили у току рата. Након капитулирања Краљевине Југославије наставио је да ратује борећи се у редовима НОВ и ПОЈ на просторима Херцеговине, Црне Горе, Косова и Метохије и Србије. Након рата радио је на формирању Дома Југословенске народне армије у Београду, а касније је постављен за његовог начелника. Био је управник Војног музеја у Београду у периоду његове обнове. За редовног професора и првог ректора Академије за примјењену умјетност у Београду изабран је 1948. године и на тој дужности се задржао до 1956. године. Умро је изненада 21. маја 1960. године у Стокхолму. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду. У уметнички живот Бранко Шотра је ушао тридесетин година двадесетог века и то као сликар, да би се касније кроз живот све више окретао графици. Када је постао професор на Академији примењених уметности графика и дуборез су му постали главна преокупација.

Lepo očuvano Retko Prvo izdanje Janko Kersnik (sloven. Janko Kersnik; 4. septembar 1852 — 28. jul 1897) bio je slovenački pisac i političar. Zajedno sa Josipom Jurčičem, smatra se najvažnijim predstavnikom književnog realizma na slovenačkom jeziku. Rođen je 4. septembra 1852. na Brdu pri Lukovici.[1] Njegov otac Jože Kersnik bio je okružni sudija, dok je majka Berta Hofern bila lokalna plemkinja. Kersnik je odrastao u dvojezičnom nemačko-slovenačkom okruženju. Pohađao je gimnaziju na nemačkom jeziku u Ljubljani, ali je izbačen pod optužbama za slovenački nacionalizam.[2] Studije je nastavio pod privatnim tutorstvom Frana Leveca, uticajnog mladog slovenačkog istoričara književnosti. Studirao je pravo na Univerzitetu u Beču i Gracu, gde je diplomirao 1874. Radio je u austrougarskoj administraciji u Ljubljani između 1874. i 1878. godine, gde je otvorio javnobeležničku kancelariju na Brdu pri Lukovici. Krajem 1870-ih, aktivirao se u politici, u liberalnoj mladoslovenskoj stranci. Godine 1883. izabran je za kranjsku stalež. Zajedno sa Franom Šukljem pripadao je umerenoj frakciji slovenačkih liberala i protivio se konzervativizmu Starih Slovenaca, centralizmu austrijskih liberala i slovenačkom radikalnom nacionalnom liberalizmu, za koji su se zalagali Ivan Hribar i Ivan Tavčar. Preminuo je u Ljubljani 28. jula 1897. Književno delo Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik na nemačkom jeziku. Pod uticajem slovenačkih post romantičarskih autora Josipa Stritara i Simona Jenkoa, počeo je pisanje na slovenačkom jeziku. Prvo je pisao u kasnom romantičnom stilu, ali je pod uticajem prijatelja Josipa Jurčiča prešao na književni realizam. Bio je plodan autor kratkih priča, feljtona i satira, u kojima je kritički ocenjivao zaostalost slovenačkih zemalja svog vremena i radikalizaciju političkog života. Bibliografija Na Žerinjah, 1876 COBISS.SR 62961664 Rokovnjači – završen nakon smrti Josipa Jurčiča, 1881 COBISS.SR 30308865 Lutrski ljudje, 1882 COBISS.SR 63837696 Ciklamen, 1883 COBISS.SR 34961408 Gospod Janez, 1884 COBISS.SR 75632128 Agitator, 1885 COBISS.SR 215794944 Mačkova očeta, 1886 Testament, 1887 COBISS.SR 37458176 Dohtar Konec in njegov konj, 1888 COBISS.SR 3350275 Kako je stari Molek tatu iskal, 1889 COBISS.SR 3350275 Kmetske slike, 1891 COBISS.SR 117854464 Jara gospoda, 1893 COBISS.SR 228680448 Očetov greh, 1894 COBISS.SR 26886145

BORBA PROTIV JEZUITA ili čovek bez predrasuda Sacher-Masoch **1934... Naslov : BORBA PROTIV JEZUITA ili čovek bez predrasuda FIGHTING Jesuit or a man without prejudice * istorijske pripovedke iz doba carice Marije Terezije * historical stories about the Jesuits from the time of Empress Maria Theresa autor: Leopold fon Zaher-Mazoh izdanje srpske knjižare i štamparije Braće M.Popović-a u Novom Sad-u 1900.g orginalan povez mek-prekoričen-mek karton-pvc omot.ćirilica.130+2.strane prilog izdanja knjižare,ćirillica,format 19 x 14 cm Sacher-Masoch,von Leopold von (1836-1895) Stanje : očuvana vrlo dobro,malo promena na nekim pojedinim listovima-10.-tak strana-providne fleke od stajanja-nema ispisivanja-odličan primerak STANJE KAO NA SLIKAMA Leopold fon Zaher-Mazoh (nem. Leopold von Sacher-Masoch; 27. januar 1836 — 9. mart 1895) bio je austrijski pisac istorijskih romana i romana sa temama iz alternativne seksologije. Pisao je pod pseudonimom, Šarlot Arand i Zoe fon Rodenbah. Po njemu je nazvan pojam u seksologiji — mazohizam. Počeo je sa pisanjem dela koja su vezana uglavnom za austrijsku istoriju. Njegove knjige su prevođene na ukrajinski, poljski, ruski i francuski jezik. U Galiciji njegove knjige su veoma čitane i cenjene. Njegovo najznačajnije delo je Venera u krznu objavljeno 1870. godine.[2] U romanu opisuje seksualne fantazije i fetiše, vezano za žene koje su dominantne i koje nose krzno. Kasnije, on je te svoje fantazije radio sa svojim ljubavnicama i suprugama. U Francuskoj je bio odlikovan krstom Legije časti za svoj doprinos književnosti Glavne podatke o životu Zaher-Mazoha ostavljaju nam njegov sekretar Šlihtegrol i njegova prva žena koja uzima ime junakinje `Venere u krznu`, Vanda. Vandina knjiga je jako lepa. Kasniji biografi su je oštro ocenjivali, pri čemu bi se često zadovoljili time da je potpuno otpišu. Po njihovom sudu, u toj knjizi Vanda daje odveć nevinu sliku o sebi. Priželjkivali su da ona bude sadistkinja, budući da je Mazoh bio mazohista. Međutim, možda problem nije bio dobro postavljen...

Poslednja, treća knjiga sabranih pripovedaka Isaka Samokovlije objavljena nakon njegove smrti 1955. u koju su uvrštene pripovetke koje nisu ušle u prethodna dva toma „Pripovijetke“ (1951) i „Hanka“ (1954), kao i prozna građa iz zaostavštine. Izuzetno retko u ponudi s omotom koji je izradio Radenko Mišević. Omot je blago iskrzan, po rubovima rikne, unutra mestimično trag grafitne olovke, može se izbrisati, inače knjiga izuzetno dobro očuvana. Autor - osoba Samokovlija, Isak Naslov Nemiri / Isak Samokovlija Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1956 (Sarajevo : `Veselin Masleša`) Fizički opis 422 str. : faks. ; 20 cm Drugi autori - osoba Marković, Marko Zbirka Savremenici ISBN (Karton) Napomene Prema napomeni s nasl. str., ovo je treća i završna, posmrtna knjiga, a naslov joj je dao izdavač Priređivačeva bilješka / Marko Marković: str. 407-420. Isak Samokovlija (Goražde, Austrougarska, 3. decembar 1889 – Sarajevo, 15. januar 1955) je bio jugoslovenski i jevrejski (sefardski) književnik. Gimnaziju je završio u Sarajevu, a medicinu je studirao u Beču. Živeo je i radio u Goraždu, Fojnici i Sarajevu. Pisao je pripovetke i drame sa temama iz života jevrejske zajednice u Bosni. Njegova porodica se u Bosnu doselila iz Samokova u Bugarskoj, odakle potiče njihovo prezime. U mladosti je pisao priloge za književni časopis „Jevrejski život“ i prevodio dela jevrejskih pisaca. Svoju prvu pripovetku „Rafina avlija“ objavljuje 1927. u Srpskom književnom glasniku, a dve godine kasnije izlazi prva zbirka pripovedaka „Od proljeća do proljeća“. Drugi svetski rat je preživeo u ustaškom zarobljeništvu, iz koga je utekao pred kraj rata. Za njegovo najbolje delo važi zbirka pripovedaka „Nosač Samuel“ iz 1946. Posle rata imao je nekoliko funkcija u književnim institucijama, uključujući mesto predsednika Udruženja pisaca BiH. Uređivao je književni časopis „Brazda“ u periodu 1948–1951. Posle toga je radio kao urednik u izdavačkom preduzeću „Svjetlost“. Bibliografija „Od proljeća do proljeća“ – Sarajevo, 1929. „Pripovijetke“ – Beograd, 1936. „Nosač Samuel“ – Sarajevo, 1946. „Tragom života“ – Zagreb, 1948 „Izabrane pripovetke“ – Beograd, 1949. „Pripovijetke“ – Sarajevo, 1951. „Đerdan“ – Sarajevo, 1952. „Priča o radostima“ – Zagreb, 1953. „Hanka“ (drama) – Sarajevo, 1954. „Plava jevrejka“ (drama) „On je lud“ (drama) „Fuzija“ (drama) Radenko Mišević (Rogatica, 14. juli 1920 – Beograd, 15. 2. 1995) je bio srpski slikar. U rodnoj Rogatici stekao je osnovno obrazovanje, a srednju tehničku školu, arhitektonski odsek, završio je u Sarajevu. Slikarstvo je završio u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića, od 1940. do 1946. godine. Specijalizovao se kod Ivana Tabakovića, Marka Čelebonovića i Nedeljka Gvozdenovića. U Sarajevo odlazi 1953. godine, po pozivu da radi Muzej Gavrila Principa, gde ostaje devet godina i radi kao urednik nedeljnika „7 dana“. Bio je profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu (1964-1985) i Akademije likovnih umetnosti u Sarajevu (1972–1985). Školovao se i u ateljeu Andre Lota u Parizu. Jedno vrijeme je izučavao freske i mozaik u Italiji. U dva mandata je bio dekan beogradske Likovne akademije. Osnivač je Škole za dizajn u Beogradu. Redovno je izlagao na kolektivnim izložbama ULUS-a. Jedan je od osnivača grupe „Samostalni“ sa kojom je izlagao u Beogradu, Ljubljani i Mariboru. Bio je član grupa „Sarajevo 55“ i „Grupa 57“. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine i u dva mandata bio je njegov predsednik. Najveći deo svog života Radenko Mišević proveo je u Beogradu, na Senjaku. Bio je profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu od 1964. do 1985. godine i Akademije likovnih umjetnosti u Sarajevu od 1972. do 1985. godine. Osnivač je Škole za dizajn u Beogradu, u kojoj je bio i profesor. Takođe je predavao i u Centru za likovnu kulturu u Beogradu. Za mesto profesora na Fakultetu likovnih umetnosti izabran je 1964. godine, gde je u zvanju profesora i penzionisan. Predavao je predmete Slikanje i crtanje i Teorija forme. U toku rada na fakultetu u dva mandata je biran za dekana, a 1979. godine je osnovao Galeriju FLU. Pored slikarstva se bavio novinarstvom i pozorišnom i filmskom scenografijom. Režirao je kratkometražni film „Ova kuća bogata“ za koji je dobio međunarodno priznanje. Tokom života je priredio oko 40 samostalnih i preko 150 zajedničkih izložbi. Izlagao je u skoro svim značajnim galerijama SFRJ. Godine 1985. organizovana je njegova retrospektivna izložba u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom Beograda. Bio je autor knjiga za predmet Teorija forme koji je predavao na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu, autor knjige „Dani i godine“, a bavio se i dizajnom i ilustracijom knjiga. Dela Radenka Miševića zastupljena su u zbirkama Narodnog muzeja u Beogradu, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Muzeja grada Beograda i u mnogim drugim značajnim muzejima u Srbiji i zemljama bivše SFRJ, kao i u značajnim muzejima i galerijama u inostranstvu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Po njemu je nazvana likovna galerija u njegovoj rodnoj Rogatici. MG81 (N)

Kao na slikama Retko u ponudi Dizajn Pavle Bihalji Pisac ERIH MARIJA REMARK Izdavač NOLIT – BEOGRAD Izdanje 1929 Povez MEKI s omotom Strana 201 Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! Philips RC19039001/01 daljinski upravljac ORIGINAL za VCR i TV uredjaje. Model: RC 19039001/01 3139 228 86473 LF Philips Original Part 313922886471 TV Remote Control NE RIZIKUJTE! sa kineskim zamenskim kopijama loseg kvaliteta i kratkog veka trajanja kojima ne rade sve funkcije, vec kupite originalni daljinac! Ima tastere Smart i Radio izmedju ostalih. Potpuno ispravan i testiran. Radna garancija 30 dana. Podrzani modeli Philips uredjaja: 14PT2666 15PT2967/01B 21PT4438/01 21PT4457 21PT5407 21PT5408/01 21PT5457/01 21PT5507 21PT5606 21PT6807 24PW6407 25PT4457 25PT5007/01 28PT4438/01 28PT4557/01 28PT5007/01 28PW5407 28PW6006C 28PW6108/01 28PW6306/01 28PW6517/01 29PT5407/01 29PT5506 29PT5507/21 29PT5606 32PW6006 32PW6506 32PW6517/01 3139 238 06281 24PW6006/05 24PW6407/05 25PT4457/05 25PT4458/05 28PT441805 Philips 25PT Series Philips 72TA5216 OTTO-VERSAND 28PT4457 OTTO-VERSAND 28PW5407 OTTO-VERSAND 28PW600601 OTTO-VERSAND 32PW5407 OTTO-VERSAND 32PW600601 PHILIPS 14PT134701 PHILIPS 14PT134705 PHILIPS 14PT1465 PHILIPS 14PT1546 PHILIPS 14PT154601 PHILIPS 14PT154701 PHILIPS 14PT155601 PHILIPS 14PT155605 PHILIPS 14PT155621 PHILIPS 14PT155658 PHILIPS 14PT1665 PHILIPS 17PT166600 PHILIPS 17PT166601 PHILIPS 17PT166605 PHILIPS 17PT166658 PHILIPS 20PT1465 PHILIPS 20PT1546 PHILIPS 20PT154701 PHILIPS 20PT154705 PHILIPS 21PT1465 PHILIPS 21PT155621 PHILIPS 21PT155701 PHILIPS 21PT155705 PHILIPS 21PT1665 PHILIPS 21PT166601 PHILIPS 21PT166605 PHILIPS 21PT166658 PHILIPS 21PT196701 PHILIPS 21PT196705 PHILIPS 21PT196758 PHILIPS 21PT4365 PHILIPS 21PT441601 PHILIPS 21PT441605 PHILIPS 21PT442001 PHILIPS 21PT442005 PHILIPS 21PT442601 PHILIPS 21PT442658 PHILIPS 21PT445701 PHILIPS 21PT445705 PHILIPS 21PT445758 PHILIPS 21PT540701 PHILIPS 21PT540705 PHILIPS 21PT540758 PHILIPS 21PT545701 PHILIPS 21PT545705 PHILIPS 21PT545758 PHILIPS 24PW640705 PHILIPS 25PT445701 PHILIPS 25PT445705 PHILIPS 25PT445721 PHILIPS 25PT445758 PHILIPS 25PT510701 PHILIPS 25PT510758 PHILIPS 25PT5107P58 PHILIPS 28PT4365 PHILIPS 28PT4406 PHILIPS 28PT4426 PHILIPS 28PT445701 PHILIPS 28PT445705 PHILIPS 28PT445758 PHILIPS 28PT510701 PHILIPS 28PT510758 PHILIPS 28PW540701 PHILIPS 28PW6006 PHILIPS 28PW600601 PHILIPS 28PW600605 PHILIPS 28PW600621 PHILIPS 28PW600625 PHILIPS 28PW600648 PHILIPS 28PW600658 PHILIPS 28PW6506C PHILIPS 28PW650601 PHILIPS 28PW650605 PHILIPS 28PW650658 PHILIPS 28PW651701 PHILIPS 28PW651705 PHILIPS 28PW651801 PHILIPS 28PW652001 PHILIPS 28PW652005 PHILIPS 29PT5306 PHILIPS 29PT530601 PHILIPS 29PT540801 PHILIPS 29PT5506 PHILIPS 29PT550701 PHILIPS 29PT550721 PHILIPS 29PT550758 PHILIPS 32PW540701 PHILIPS 32PW540721 PHILIPS 32PW600601 PHILIPS 32PW600605 PHILIPS 32PW600621 PHILIPS 32PW600625 PHILIPS 32PW600648 PHILIPS 32PW600658 PHILIPS 32PW650601 PHILIPS 32PW650605 PHILIPS 32PW650658 PHILIPS 32PW651701 PHILIPS 32PW651705 PHILIPS 32PW651805 PHILIPS 32PW651858 PHILIPS 32PW652001 PHILIPS 32PW652005 PHILIPS 72TA5216

Gramatika i Stilistika Hrvatskog ili Srpskog jezika-1931.g *6786*02-2023 Dr.Prof.T.Maretić napisao,Tomislav (Tomo) Maretić, 2-popravljeno izdanje izdanje: Obnova Zagreb 1931.g, Naklada Jugoslovenskog nakladnog d.d. OBNOVA, Zagreb, 1931. Povez-broš-karton naknadno,latinica,stranica: 631. , Format: 24 x 16 cm. težina 880.grama Stanje: vrlo dobro-uredno-nema ispisivanja, korice naknadno ojačane kartonom i pvc omotom Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika Na izmaku 19. st., točnije 1899., Maretić je objavio dvije gramatike: 1. Gramatiku i stilistiku hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, 2. Gramatiku hrvatskoga jezika za niže razrede srednjih škola. Prva je spomenuta Gramatika veći dio 20. st. bila temelj jezične norme i glavni jezični priručnik generacijama učenika i studenata. Sadržava i Dodatak Stilistici (antibarbarus), u kojemu autor daje popis „običnijih barbarizama s naznakom, kako je mjesto njih bolje govoriti i pisati.” U skladu s time što je Maretić bio vukovac i mladogramatičar može se zaključiti da je njegova Gramatika, u koju nisu bila uključena djela hrvatske književnosti i u kojoj se nije obazirao na dotadašnji hrvatski jezični razvoj, tj. na tronarječnu dimenziju hrvatskoga jezika, u to doba bila najbolji i naopsežniji opis novoštokavskih govora. Tim je djelom, prema riječima M. Samardžije i A. Selaka, završio obračun s jezičnom koncepcijom hrvatskoga standardnog jezika zagrebačke filološke škole. Tomislav (Tomo) Maretić Tomislav (Tomo) Maretić (Virovitica, 1854. – Zagreb, 1938.) hrvatski je jezikoslovac. Pučku je školu pohađao u Virovitici, a gimnaziju u Varaždinu, Požegi i Zagrebu. Na Filozofskome fakultetu u Zagrebu diplomirao je slavistiku i klasičnu filologiju. Radio je kao gimnazijski profesor u Požegi (1879. – 1881.) i u Zagrebu (1881. – 1885.). Doktorirao je 1883. godine položivši doktorski ispit iz slavistike i filozofije te obranivši disertaciju O nekim pojavama kvantitete i akcenta u jeziku hrvatskom ili srpskom. Od 1886. predavao je slavensku filologiju na Filozofskome fakultetu u Zagrebu kao izvanredni profesor. Iste je godine bio u Leipzigu i Pragu na studijskome usavršavanju. Od 1890. postao je redoviti profesor zagrebačke slavistike. Umirovljen je 1914., ali se vratio na fakultet i od 1919. do 1924. predavao indoeuropeistiku. Pravi je član JAZU-a bio od 1890., a njegov predsjednik od 1915. do 1918. Godine 1892. na listi mađaronske Unionističke stranke izabran je za zastupnika gospićkoga, a 1900. slunjskoga kotara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi!!! 1934 g. Mirković, Mijo (Miho, književni pseudonim Mate Balota), hrvatski ekonomist i književnik (Rakalj, 28. IX. 1898 – Zagreb, 17. II. 1963). U početku I. svjetskog rata bio je s obitelji evakuiran u Moravsku. Nakon povratka radio je kao novinar u Hrvatskom listu u Puli, 1919–20. studirao je filozofiju i slavistiku u Zagrebu i Beogradu, potom ekonomske i društvene znanosti u Berlinu i Frankfurtu na Majni, gdje je 1923. i doktorirao disertacijom iz ekonomije. Predavao je na Pravnome fakultetu u Subotici (1928–39) i na Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi u Beogradu (1939–41), a nakon rata bio je sve do smrti redoviti profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Bio je sudionik više međunarodnih konferencija, među ostalima i Pariške mirovne konferencije (1946), koja je pridonijela konačnomu pripojenju Istre Hrvatskoj. Od 1947. bio je redoviti član JAZU. Godine 1960. dobio je Nagradu za životno djelo. Objavio je velik broj knjiga i rasprava s područja teorije vanjske i unutarnje trgovine, ekonomike agrara, industrijske politike, ekonomske povijesti, ekonomike narodnoga gospodarstva i dr. (Trgovina i unutrašnja trgovinska politika, 1931; Spoljna trgovinska politika, 1932; Industrijska politika, 1936; Agrarna politika, 1940; Ekonomska struktura Jugoslavije 1918–1941, 1950; Ekonomika agrara FNRJ, 1950; Seljaci u kapitalizmu, 1952; Ekonomska historija Jugoslavije, 1958; Uvod u ekonomiku Jugoslavije, 1959). Kao glavni tajnik Akademije 1951. pokrenuo je ediciju Građa za gospodarsku povijest Hrvatske. Od rane se mladosti bavio i književnim radom. Godine 1938. objavio je čakavsku zbirku Dragi kamen (1938). Ta zbirka zavičajne tematike i snažna socijalnog tona, s nostalgičnim doživljajem Istre, zbog velike je popularnosti postala kultnom knjigom istarskih Hrvata. Tijesna zemlja: roman iz istarskog narodnog života (1946) ekonomsko-socijalna je studija istarskoga sela u drugoj polovici XIX. i početkom XX. stoljeća. Objavio je i povijesno-autobiografske monografije Stara pazinska gimnazija (1959) i Puna je Pula (1954) te kulturnopovijesne studije u esejističko-znanstvenoj formi Flacius (1938) i Matija Vlačić Ilirik (1960). Njegovi putopisni zapisi nastali od 1930-ih do 1950-ih objavljeni su posmrtno (Na crvenoj istarskoj zemlji, 1979). U Raklju se njemu u spomen od 1968. održavaju Susreti na dragom kamenu.

Video rekorderi se prodaju zajedno za 1500 dinara. U oba video rekordera ne mogu da se ubace kasete ali na slikama se vide da ekran (display) radi kada su video rekorderi ukljuceni u struju. Posaljite mi poruku pre nego sto kupite vhs da bih jos jednom proverio da li display radi. Siemens vhs sam prosle godine probao i sve je radilo (snimanje, premotavanje kaseta) ali pred postavljanje oglasa nije mogla da se ubaci kaseta. Oba vhs-a dugo nisu koriscena a drugi najverovatnije nije ni bio mnogo upotrebljavan. Kupite video rekordere ako mislite da mogu da se poprave ili da se iskoriste neki delovi. Nisam siguran da upravljaci rade. Nasao sam samo jedan kabl za povezivanje video rekordera i tv-a. Video rekorderi se prodaju kao neispravni i ne dobija se garancija uz njih. Cena je za oba vhs-a.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali prva naslovna stranica, sve ostalo uredno! Prvo izdanje! 1921 g. Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine. Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. godine u monaštvu dobiti ime Gerasim, i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je ćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko nedelja nakon porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, peštanskog Tekelijanuma. Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. Kao mladić Petrović piše o izrazitoj apatiji kod srpske omladine i naroda u Somboru, za koju kaže da vegetira i malo šta zna o Srbima iz drugih krajeva, kao i da masovno koriste mađarizme. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpska sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. Godine 1908. Veljko prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. godine emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U `Srpskom književnom glasniku` objavljuje 1912. godine pripovetku `Zaborav`. Između 1914—1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor, za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. `Malo je pisaca koji su kao Veljko Petrović u književnost ušli tako sigurno, bez okolišenja, bez kucanja, pravo na glavna vrata. Otvorio ih je lično moćni Jovan Skerlić 1908. godine.` Književni kritičar Skerlić je za njega izrekao sudbonosne reči: `Čitajte te pesme! To su ne samo najbolje patriotske pesme koje danas jedan Srbin iz Ugarske peva, to ide možda u najbolje, ali izvesno u najoriginalnije stvari celokupne poezije srpske.`[6] Uz Veljka Petrovića vezuju se dva osnovna određenja: rodoljubivi pesnik i realistički pripovedač. U jeku balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. U dugom, srećnom braku ipak neće sve biti potaman, jer nisu imali dece. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. godine na štampi i publikacijama. Objavio je 1916. godine u američkom `Srbobranu`, na naslovnoj strani rodoljubivu pesmu `Srbiji`. Godine 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. godine je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Veljko Petrović je bio mason i njegov uspon u javnom i kulturno-umetničkom životu je bio nesumnjivo podržan iz tog miljea. On će u mnogim organizacijama, odborima, udruženjima prednjačiti - voditi glavnu reč i usmeravati kulturne tokove. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od decembra 1924. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu. Kasnije je Petrović napredovao i bio dugogodišnji načelnik u Ministarstvu prosvete (1927). U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. Veljko Petrović je 1928. godine postao potpredsednik beogradskog Pen-kluba.[9] Godine 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog, tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Veljko Petrović je boravio u nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić, doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Februara 1936. godine dotadašnji dopisni član Srpske kraljevske akademije Veljko Petrović književnik izabran je za redovnog člana. [10] Postojalo je u Beogradu 1925. godine Društvo književnika, za čijeg je predsednika izabran tada Petrović. U Beogradu je inicijativom beogradskog centra Pen-kluba došlo do novog udruživanja pisaca. Prva skupština Udruženja književnika održana je marta 1937. godine u sali beogradske kafane `Kod dva jelena`.[11] Izabran je na tom burnom skupu, pred četrdesetak prisutnih književnika, za predsednika Veljko Petrović.[12] U januaru 1938. postavljen je za programskog direktora Beogradske radio stanice.[13] Za vreme Drugog svetskog rata je bio izvesno vreme zatvoren od strane okupatora, zbog masonskog članstva. Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Književnost Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Godine 1912. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku rata rukopis izgubljen. Tek 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. godine u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Nasleđe Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu. Po njemu je nazvana Ulica Veljka Petrovića (Sombor). Nagrada „Veljkova golubica“ Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić. Dela 1902. „Rodoljubive pesme” 1909. „Bunja” 1912. „Na pragu” 1921. „Bunja i drugi iz Ravangrada” 1921. „Varljivo proleće” 1922. „Pomerene savesti” 1922. „Tri pripovetke” 1924. „Iskušenja” 1925. „Pripovetke” 1932. „Izdanci iz opaljena grma” 1948. „Prepelica u ruci” 1964. „Dah života”

Opis Deklaracija Recenzije (0) Brend Prosto Tip Zglobni Nosivost 30 kg Za uređaje veličine Od 13″ do 60″ Nagib -5°/+15° Ugao okretanja -90°/+90° Udaljenost od zida 60-365 mm Udaljenost rupa za montiranje Maks. 400×400 mm Ostale napomene Montažni materijal u sklopu Opis Zglobni nosač namenjen za postavljanje TV uređaja Zahvaljujući pokretnim delovima uređaj možete postaviti u idealan položaj Laka i stabilna metalna konstrukcija Deklaracija Tip i model PROSTO Nosač za televizor 13″ do 60″ LCDH544BH Naziv i vrsta robe Nosači za televizore Uvoznik Elementa d.o.o. Zemlja porekla Kina Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Souvenirs, impressions, pensées et paysages, pendant un voyage en Orient (1832-1833), ou notes d`un voyageur. Bruxelles 1836. Lamartine, (Marie Louis) Alphonse de. M.Alphonse de Lamartine Alfons de Lamartin, putopis, francuski jezik, treći tom od četiri ukupno, tvrdi povez, 300 strana, 14,5 cm format, vrlo dobro očuvana. Brisel 1836. Prvo izdanje je izašlo 1835. u Parizu - Lamartin (1790-1869), sa suprugom i ćerkom, putovao je svojom privatnom jahtom u stilu osmanskog princa, dajući skupocene poklone svojim domaćinima. Bio je poznat na istoku kao l`Emir Francais (Francuski princ) . Lamartin je ostavio svoju porodicu u Bejrutu i ​​sam otišao u Svetu zemlju, vratio se u Francusku kopnom preko Carigrada i doline Dunava. Na Levantu je proveo 16 meseci. Alfons de Lamartin (franc. Alphonse-Marie-Louis de Prat de Lamartine; Makon, 21. oktobar 1790 — Pariz, 28. februar 1869), francuski književnik i političar. Poznat je po autobiografskoj poemi `Jezero`, koja retrospektivno opisuje ljubav jednog para gledana kroz oči propalog čoveka. Lamartin je bio umetnik u francuskoj poetičkoj formi. Bio je jedan od retkih Francuza koji je svoj književni dar kombinovao sa politikom. Odgojen u strogom hrišćanstvu postao je bogoljub, te je napisao Jocelyn i La Chute d`un ange(Džoselin i pad andjela) . Napisao je Istoriju žirondinaca 1847. koja opisuje žirondince.[4][5] Puno je putovao a u Turskoj se 1820. godine oženio engleskinjom Marijom Birč. Radio je za fracusku diplomatiju u Italiji od 1825. do 1828. godine. Član Francuske akademije postao je 1829. godine. Bio je ministar spoljnih poslova od 24. februara 1848. do 11. maja 1848. godine. U svom prolasku kroz Niš, o Ćele kuli je rekao: Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu djecu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cijenu platili njihovi očevi. Lamartin, jula 1833. Preminuo je u Parizu završivši svoju karijeru literarnim slomom. Bista francuskog književnika Alfonsa de Lamartina (visina 60 cm, ukupna visina 260 cm) nosi natpis „Lamartinu proroku jugoslovenskog ujedinjenja“, a otkrivena je 1933. godine, u znak sećanja na Lamartinov boravak u Srbiji i stogodišnjicu objavljivanja njegovog dela „Put na Istok“ u kojem se nalazi poglavlje „Beleške o Srbiji“. On je tada izneo svoje čvrsto uverenje da će uskoro doći do ujedinjenja Južnih Slovena. Nedaleko od spomenika počinje ulica nazvana po francuskom piscu. To nije jedini spomenik Lamartinu u Beogradu, postoji još jedan u Zemunskom parku.

Magyar ipar és kereskedelem Magyar ipar és kereskedelem Magyar ipar és kereskedelem Magyar ipar és kereskedelem SZERZŐ Dr. Dobsa László Dr. Kovalóczy Rezső Dr. Tahy István Dr. Rézler Gyula Dr. Móricz Miklós Borotvás Nagy Sándor Dr. Bányász Jenő Magyar Ipar és Kereskedelem Kiadóhivatala (Budapest) , 1941 Vászon , 781 oldal Sorozatcím: Kötetszám: Nyelv: Magyar Méret: 24 cm x 17 cm ISBN: Megjegyzés: Fekete-fehér ábrákkal, fotókkal illusztrált kiadás. Sárik Gyula és Géza Könyvnyomdai Műintézete nyomása, Budapest-Cegléd. ELŐSZÓ ELŐSZÓ Részlet a könyvből: Nagyon jól tudóm, nagy merészség, mikor ezt a címet írtam dolgozatom fölé, mert a világ történetét, egyes nemzetek történelmét, akár egyes korok, időközök, városok, társadalmi osztályok, vagy nagyobbszabású események történetét a hivatásos történetírók egész sokasága igyekezett több-kevesebb sikerrel megörökíteni; de a kézművesipar történetéről az egész világirodalomban sem` találunk olyan munkát, amelyik ennek a gazdasági ágazatnak, ennek az értékes társadalmi rendnek a történetét - ha csak vázlatosan is, - de a különböző korokra, fejlődési fokokra és népekre kiterjedőleg elénk tárná. A feladat tehát igen nehéz kell, hogy legyen. Mivel hivatásos történetíró nem vagyok s ipartörténeti tanulmányokkal csak mellékesen, kedvtelésből, hivatásom1 betöltése során foglalkoztam és foglalkozom, korántsem tartom magamat hívatottnak a most említett történeti hiány pótlására; e könyv rendeltetéséből és gyenge felkészültségemből folyólag csak arra vállalkozom, hogy ennek a kiadványnak iparos olvasóit nagy vonásokban megismertessem a kézműves mesterségek kifejlődésének és történetének` egyes főbb mozzanataival, hogy felhívjam az olvasók figyelmét az ipartörténet érdekes és tanulságos (voltára s beigazoljam előttük, hogy a kézművesipar milyen fontos szerepet játszik az emberiség művelődésének történetéiben; mennyire büszke lehet minden iparos arra, hogy az ő kezemunkája, kézügyessége, találékonysága, szépérzéke, tudása és szorgalma révén létrejött alkotások nélkül az emberi kultúra sohasem jutott volna el a repülőgépek és a rádió korszakáig. Horváth Mihály, aki a magyar ipar és kereskedés történetét elsőnek megírta, e nagyszabású és eredeti kútfőkre támaszkodó munkájának második része (Az ipar és kereskedés története Magyarországon a három utolsó század1 alatt, Budán, 1840-ben) előszavában találóan mondja: »Sajátsága az embernek, hogy a rendkívüli és csillogó, a szokatlan és zajtütő, bár belérték nélkül, mindig élénkebben leköti figyelmét, mint a csöndes és lassú, de magasztos és boldogító működése az életnek. Vissza

Retko u ponudi. Korica kao na slikama, reparirano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Dizajn: Pavle Bihalji Pisac: ERIH MARIJA REMARK Izdavač: NOLIT – BEOGRAD Izdanje: 1929 Povez MEKI s omotom Stranica: 201 Prevod: J. S. Marić Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Oprema Pavle Bihaly. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji – Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti – kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju – Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice MG43 (N)

Opis Kamera Špijunska kamera A9, mala špijun kamera Kamera Špijunska kamera A9, mala špijun kamera Full HD A9 wifi ip mini kamera sa puno korisnih funkcija. može se koristiti i kao sigurnosna kamera. možem se koristiti u kući uredu, garaži, kafiću, restoranu, skladištu ili bilo gdje drugdje a 2-3 sata može raditi i bez struje jer ima ugrađenu bateriju. može se montirati na magnet pa je montaža brza, a preko aplikacije slika ili video je dostupna bilo kad i bilo gdje. a zbog malih dimenzija nikad se ne ističe pa se teško primjeti. kad radi u noćnom naćinu infracrveno svijetlo se ne primjeti kao na nekim kamerama, pa potencijalni uljez ni ne zna da se snima a ukoliko služi za nadzor djeteta ili neke starije osobe svijetlo ne smeta kod spavanja. podržava sve platforme: android, iOS, windows, mac u isto vrijeme više korisnika može pratiti što se snima može se povezati direktno ili putem interneta uglavnom jako korisna i kvalitetna stvarčica : Kamera Špijunska kamera A9, mala špijun kamera Kamera Špijunska kamera A9, mala špijun kamera

Unutra dobro očuvano kao na slikama, spolja se vidi stanje na slici jedan, samo fali zadnja korica Bio bi baš lep primerak kad bi se prekoričila Bogato ilustrovano Mnogo kvalitetnije nego neke novije monografije o Studenici Dr Vlad. R. Petković - Manastir Studenica, Narodni muzej: Srpski spomenici II, Izdavačka knjižarnica Napredak, Beograd 1924 godine Vladimir Petković (Donja Livadica, kod Velike Plane, 30. septembar 1874 — Beograd, 13. novembar 1956) bio je srpski istoričar umetnosti i arheolog. Vladimir Petković Vladimir Petković.JPG Vladimir Petković, srpski istoričar umetnosti Rođenje 30. septembar 1874. Donja Livadica, kod Velike Plane,, Kneževina Srbija Smrt 13. novembar 1956. (82 god.) Beograd, Socijalistička Republika Srbija NR Srbija, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Biografija Uredi Rođen je 30. septembra 1874. godine u selu Donja Livadica, kod Velike Plane.[1] Prof. dr Vladimir Petković je diplomirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1897). Godine 1900. odlazi u na studije u Minhen, potom 1902. u Hale gde 1905. stiče doktorat. Po povratku u Srbiju 1911. postaje docent, 1919. vanredni, a 1922. redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Od 1921. do 1935. godine bio je direktor Narodnog muzeja u Beogradu. Od 1932. je član Srpske akademije nauka, a od 1947. do 1956. upravnik njenog Arheološkog instituta. Naučni rad Uredi Glavna oblast naučnog istraživanja Vladimira Petkovića bila je srpska srednjovekovna umetnost, posebno fresko-slikarstvo. U srpskoj istoriografiji postavio je temelje naučnog izučavanja spomeničke baštine. Znanja je sticao tokom velikog terenskog rada nakon koga je publikovao brojne članke i monografske studije o srpskim srednjovekovnim manastirima, crkvama i živopisu. Objavio je znamenite zbirke građe o srednjovekovnim freskama u Srbiji i Makedoniji, a posebno je značajan njegov pregled crkvenih spomenika. Pisao je o stilskim karakteristikama živopisa, posebno o ikonografiji kada je uočio postojanje posebnih škola u srpskom srednjovekovnom slikarstvu. Takođe je prvi obratio pažnju na značaj spomenika kasnog srednjeg veka - XVI i XVII stoleća, deo kojih istraživanja je i publikovao. Kao arheolog radio je u Stobima i Caričinom gradu. Bibliografija (izbor) Uredi 1906 „Žiča, arhitektura i živopis“, Starinar, Beograd 1908 „Freske iz unutrašnjeg narteksa crkve u Kaleniću“, Starinar, Beograd 1911 „Srpski spomenici VII-VIII veka“, Starinar, Beograd 1922 Manastir Ravanica, Beograd 1924 Manastir Studenica, Beograd 1926 Manastir Kalenić, Vršac 1933 Staro Nagoričino - Psača - Kalenić (ikonografija i živopis), Beograd 1937 „Antičke skulpture u Stobiju“, Starinar, Beograd 1939 „Iskopavanje Caričinog grada kod Lebana 1938. godine“, Starinar, Beograd 1941 Manastir Dečani, Beograd 1950 Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd Izvori Uredi „Vladimir R. Petković“, Starinar, V-VI, Beograd, 1954 — 1955 (kompletna bibliografija) Svetozar Radojčić, „Dr. Vladimir Petković“, Glasnik SAN, br. 2, 1957, Beograd Enciklopedija likovnih umjetnosti, knj. 3, pp. 662, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1964.

Izuzetno retko u ponudi!!! Naslov: ŠARENI OPNOKRILCI Stihovi: Vladimir Čerkez Prema crtežima L. V. Morpurgo Izdavač: „Polet“, Sarajevo Dimenzije: 11.5 x 13.5 cm Povez: tvrdi Broj stranica: 18 str. Stanje: korice malo iskrzane na rikni, potpis na predlistu, inače dobro očuvano. Vladimir Čerkez (Sarajevo, 26. novembar 1923 – 9. novembar 1990) bio je pesnik, romanopisac, dramski pisac, pisac za decu. Četiri razreda gimnazije i tri razreda Srednje tehničke škole završio je u Sarajevu. Od 1947. do 1952. radio je u listu Oslobođenje i bio urednik književnih časopisa Zora i Život. Od 1971. je savetnik Skupštine SR BiH. Prvu pesmu Braniocima Barcelone objavio je 1939. u listu Snaga. U partizanskim biltenima i listovima javljao se pesmama i aktovkama. Nakon rata bavio se književnim i publicističkim radom te objavljivao u Stvaranju, Republici, Životu, Književnosti, Kolu, Delu, Letopisu Matice srpske, Mogućnostima, Mostu, Književnim novinama, Odjeku, Forumu i dr. Jedan je od najplodnijih pisaca u BiH. Pisao je ljubavnu i rodoljubnu liriku, nastavio estradnim i revolucionarnim pesničkim ispovedima, te dodirnuo i neke probleme svakodnevnice. Objavio je više knjiga žanrovske proze za decu i omladinu s temama iz rata. Autor je više poučnih knjižica za decu. Pisao je i drame, a neke su i izvođene. Njegove su pesme uvrštene u više antologija svetske poezije. Prevodio je rusku liriku, od Puškina do savremenika. Bavio se i slikarstvom, a triput je samostalno izlagao u Sarajevu (1964, 1965, i 1966. godine). Umro je 9. novembra 1990. godine. Nagrade Nagradu Društva pisaca BiH za roman Sunce u dimu (1959) Nagradu Festivala Kurirček (1967. i 1976) Nagradu 4. jul za knjigu poema Sunčana zemlja (1976) Bibliografija Na livadama (pesme, 1948) Zastave Krajine (poema, 1949) Majska lirika (pesme, 1949) Ruže u oluji (pesme, 1951) Cvijeće (pesme, 1952) Poema o ljubavi 1953) Špijuni (drama, 1955) Dječja knjiga (stihovi, 1955) Bez povratka (kronika, 1955) 12 knjižica za decu (stihovi, 1956) Krv i ćudnje (pesme, 1958) Sunce u dimu (roman, 1958) Žuti zarobljenik (bajke, 1957) Arena (roman, 1961) Bajke (stihovi, 1964) Doba zrenja ( pesme, 1965) Orlovi i vuci (roman, 1965) Vino voća iz mog vrča (pesme, 1967) Breza među rovovima (roman, 1969) Stihovi (izbor, 1969) Svemir (poeme, 1971) San i život (pripovijetke, 1971) Hrabri vojnik Cvitan (roman, 1971) Zajedništvo/pojam i suština (separat, 1973) Lenjin o umjetnosti, umjetnost o Lenjinu (1974) Sunčana zemlja (poeme, 1975) Sjaj života, sjena smrti (pripovijetke, 1977) Zemlja sunca (poeme, 1979) Zlato iz stijene (pesme, 1981) Noć strepnje (drama, 1982) Espanja (poema, 1983) Brojevi i ljudi (poeme, 1984) MG75 (N)

Miško Međedović stihovi Buda Gudurić,crteži Radomir Perica *6008*07-2022 izdanje:Sreska Narodna štamparija Proleter Stari Bečej 1953.g, Tehnička redakcija Miroslav Borota Tvrd povez,latinica,32 stranice ,ilustrovana,format: 23,5 x17,5 cm, težina 200.grama Stanje: vrlo dobro, nema ispisivanja-stranice uredne Radomir Perica (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 20. septembar 1924 — Vašington, SAD, 23. decembar 2006) je bio srpski stripar, ilustrator, dizajner i slikar. Tvorac je prvih naučnofantastičnih parodija u srpskom stripu. Lik omladinca Kiće koji nosi tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina je oblikovan po Radomiru Perici. Profesionalno je debitovao u svojoj šesnaestoj godini stripom „Novi Tarcan“ (Mikijevo carstvo, br. 191, 8. januar 1941). Najpoznatiji stripovi su mu „Put na Mesec“, „Ivica i Marica“, „Doživljaji Džure Pacova“, „San mladog Jocka“, „Poslednji dani Pompeje“ i „Til Ojlenšpigel“. Sa početkom Drugog svetskog rata, Perica se sa nekoliko prijatelja pridružuje Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, sa kojim je inače bio u srodstvu po majčinoj liniji. Tokom ratnih godina crta lažne pasoše i ausvajse za američke pilote i saborce, ali i stripove od kojih su neki bili objavljeni u beogradskim novinama. Kada je partizanski pokret preuzeo vlast u Jugoslaviji, Perica nije uspeo da pobegne u Ameriku, već je uhapšen i suđeno mu je u okviru procesa Mihailoviću i saradnicima. Na robiji u Sremskoj Mitrovici je proveo šest godina, gde je često bio fizički zlostavljan i mučen. Nakon izlaska iz zatvora se bavi likovnim i primenjenim umetnostima, za šta je dobijao i međunarodne nagrade (nagrada „Rizoli“ za najbolju evropsku grafiku, Milano). Kao već formiran autor se 1960-ih seli sa porodicom u SAD, gde iznova počinje likovnu karijeru. Posle skoro sedam decenija zaborava, kulturna javnost u Srbiji se ponovo upoznala sa Peričinim opusom tek u septembru 2009. kada je izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada reprintovala njegova dva stripa u svesci „Put na Mesec“ i objavila u propratnom članku nepoznate detalje iz života ovog stvaraoca. Filmske reference Perica je imao višestruke veze sa filmskom umetnošću. U mladosti je radio stripove pod uticajem američkog animiranog filma, a deo karijere je proveo kao dizajner u beogradskom „Avala filmu“. U američkom filmu „Tesla: gospodar munje“ (engl. Tesla Master of Lightning, 2000) glumio je Nikolu Teslu. Ipak, široj publici je najpoznatiji lik Kiće, oblikovan po Radomiru Perici, koji nosi skrivenu tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina (bliskog Peričinog prijatelja). Ovo je zasnovano na anegdoti sa suđenja Radomiru Perici, kada je na pitanje komunističkog istražitelja u šta veruje, Perica odgovorio: „Verujem u Miki Mausa“. strip knjige za decu dečije knjige dečje slikovnice slikovnica antikvarne knjige

Knjiga je nerasečenih tabaka, spolja nekoliko mrlja po koricama i rikni, unutra odlično očuvana. Autor - osoba Mirković, Mijo, 1898-1963 = Mirković, Mijo, 1898-1963 Naslov Agrarna politika / Mijo Mirković Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂIzdavačko-prosvetna zadruga ǂS.O.J., 1940 (Beograd : Zadružna štamparija) Fizički opis VIII, 312 str. ; 24 cm. ISBN (Broš.) Napomene Registar. Predmetne odrednice Agrarna politika – Istorija – Jugoslavija – 1918-1939 Agrarna ekonomija Mirković, Mijo (Miho, književni pseudonim Mate Balota), hrvatski ekonomist i književnik (Rakalj, 28. IX. 1898 – Zagreb, 17. II. 1963). U početku I. svjetskog rata bio je s obitelji evakuiran u Moravsku. Nakon povratka radio je kao novinar u Hrvatskom listu u Puli, 1919–20. studirao je filozofiju i slavistiku u Zagrebu i Beogradu, potom ekonomske i društvene znanosti u Berlinu i Frankfurtu na Majni, gdje je 1923. i doktorirao disertacijom iz ekonomije. Predavao je na Pravnome fakultetu u Subotici (1928–39) i na Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi u Beogradu (1939–41), a nakon rata bio je sve do smrti redoviti profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Bio je sudionik više međunarodnih konferencija, među ostalima i Pariške mirovne konferencije (1946), koja je pridonijela konačnomu pripojenju Istre Hrvatskoj. Od 1947. bio je redoviti član JAZU. Godine 1960. dobio je Nagradu za životno djelo. Objavio je velik broj knjiga i rasprava s područja teorije vanjske i unutarnje trgovine, ekonomike agrara, industrijske politike, ekonomske povijesti, ekonomike narodnoga gospodarstva i dr. (Trgovina i unutrašnja trgovinska politika, 1931; Spoljna trgovinska politika, 1932; Industrijska politika, 1936; Agrarna politika, 1940; Ekonomska struktura Jugoslavije 1918–1941, 1950; Ekonomika agrara FNRJ, 1950; Seljaci u kapitalizmu, 1952; Ekonomska historija Jugoslavije, 1958; Uvod u ekonomiku Jugoslavije, 1959). Kao glavni tajnik Akademije 1951. pokrenuo je ediciju Građa za gospodarsku povijest Hrvatske. Od rane se mladosti bavio i književnim radom. Godine 1938. objavio je čakavsku zbirku Dragi kamen (1938). Ta zbirka zavičajne tematike i snažna socijalnog tona, s nostalgičnim doživljajem Istre, zbog velike je popularnosti postala kultnom knjigom istarskih Hrvata. Tijesna zemlja: roman iz istarskog narodnog života (1946) ekonomsko-socijalna je studija istarskoga sela u drugoj polovici XIX. i početkom XX. stoljeća. Objavio je i povijesno-autobiografske monografije Stara pazinska gimnazija (1959) i Puna je Pula (1954) te kulturnopovijesne studije u esejističko-znanstvenoj formi Flacius (1938) i Matija Vlačić Ilirik (1960). Njegovi putopisni zapisi nastali od 1930-ih do 1950-ih objavljeni su posmrtno (Na crvenoj istarskoj zemlji, 1979). U Raklju se njemu u spomen od 1968. održavaju Susreti na dragom kamenu. MG31

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Moguce da je prvo izdanje! Branislav Nušić (pravo ime Alkibijad Nuša) (Beograd, 20. oktobra 1864. – Beograd, 19. januara 1938.), srpski pisac romana, drama, priča i eseja i začetnik retorike u Srbiji. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Nušić je rođen u Beogradu kao Alkibijad Nuša u cincarinskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve godine gimnazije. Preselio se u Beograd, gde je maturirao. Kad je napunio 18 godina,zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine. Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu. Nušić se borio u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu `Dva roba` u Dnevnom listu, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku monarhiju, a posebno kralja Milana. Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnjih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini. Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom.Pisao je pod pseudonimom `Ben Akiba`. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, ali je tokom balkanskih ratova, u februaru 1913 godine smenjen, jer je smatran isuviše umerenim, a na njegovo mesto je postavljen službenik bliži nazorima vojne frakcije i Crne ruke.[1] 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio je u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi.