Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tri dela ukoricena u jednu knjigu! - Zrtva Avramova, preveo sa grckog Vicentije Rakic, nekadasnji iguman u manastiru Feneku 1875 g. - Ljutica Bogdan u srpskim narodnim pesmama, 1875 g. - Zak Vensan - Merima, preveo: Branko Musicki, 1885 g. Retko !!! Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), bio je srpski pisac, pesnik i sveštenik. Biografija Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[1] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[2] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj Gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[3] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku,[4] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev.[5] U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. In se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799). Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. Dela Bekavica ili povrstnica na Mali bukvar za veliku decu..., u rukopisu, 1795; Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798; Kamen soblazni, prevod, 1798; Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799; Cvet dobodetelji, prevod sa grčkog, od Tomaza Gacodinija, 1800; Posledovanije svjatoga velikomučenika čudotvorca i mirotočca Joana Vladimira, carja srbskoga, Venecija 1802; Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802; Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija Plakide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803; Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804: Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804; Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805: Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808; Propovedi po vsja nedeli i praznici Gospodnija, Venecija 1808; Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810; zajedno sa Pavlom Solarićem Kratkaja beseda protiv zloupotrebleniji duvana, 1810; Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813. Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835. Ljutica Bogdan je srpski feudalni vlastelin, gospodar grada Drame i epski junak iz XIV veka [1]. Život U vreme vlasti srpskog cara Stefan Dušan, Bogdan ja imao titulu vojvode, a po raspadu Dušanovog carstva postao je gospodar oblasti u dolni reke Vardar. Pominje se u velikom broju srpskih epskih narodnih pesama. Najpoznatije su „Marko Kraljević i Ljutica Bogdan“, „Ljutica Bogdan i vojvoda Dragija“, baladite „Sestra Ljutice Bogdana“. Erlangenskom rukopisu, njegovo ime se ne spominje među primorskim uskocima.

G. K. Česterton - Četvrtak 1920. - retko (Gilbert Keith Chesterton - Čovek koji je bio Četvrtak) Sarajevo, Hrvatska tiskara D.D., 1920., 177 str., mek povez, 19.5x12.5cm antikvarni kolekcionarski primerak `Čovek koji je bio četvrtak: Noćna mora` prvi put je objavljen 1908. i često nazivan `metafizičkim trilerom`. London iz viktorijanskog doba, Gabriel Syme regrutovan je u Scotland Jardu u tajni anti-anarhistički policijski korpus. Lucian Gregori, anarhistički pesnik, živi u predgrađu parka Šafran. Syme ga upoznaje na zabavi i raspravljaju o značenju poezije. Gregori tvrdi da je pobuna osnova poezije. Syme se buni, insistirajući da suština poezije nije revolucija, već zakon. Antagonira Gregorija tvrdeći da je najpoetičnije od čovekovih kreacija red vožnje za Londonsko podzemlje. Sugeriše da Gregori zapravo nije ozbiljan u vezi sa anarhizmom, što toliko iritira Gregorija da odvodi Simea na podzemno mesto anarhista, pod zakletvom da nikome ne otkriva njegovo postojanje. Centralno veće se sastoji od sedam muškaraca, od kojih svaki koristi naziv dana u nedelji kao pseudonim. ... Česterton je bio engleski književnik, a njegov bogat i raznolik stvaralački opus uključuje novinarstvo, poeziju, religiozna dela, biografiju, fantaziju i detektivsku fikciju. Bio je omiljeni Borhesov pisac, i uticao na rad Erika Artura Blera (koga znamo po imenu Džordž Orvel). ---- Gilbert Keith Chesterton (Campden Hill, 29. svibnja 1874. – London, 14. lipnja 1936.), engleski književnik, pjesnik, romanopisac, esejist, pisac kratkih priča, filozof, kolumnist, dramatičar, novinar, govornik, književni i likovni kritičar, biograf i kršćanski apologet, književnik katoličke obnove. Chestertona su nazivali `princem paradoksa` i `apostolom zdravog razuma`. Jedan je od rijetkih kršćanskih mislilaca kojemu se podjednako dive liberalni i konzervativni kršćani, a i mnogi nekršćani. Chestertonovi vlastiti teološki i politički stavovi bili su prerafinirani da bi se mogli jednostavno ocijeniti `liberalnima` ili `konzervativnima`. Za paradoks je govorio da je istina okrenuta naglavačke, da bi tako bolje privukla pozornost. Osnovano je smatrati da pripada uskome krugu najvećih književnika 20. stoljeća. 1935. je bio nominiran za Nobelovu nagradu za književnost, ali upravo te godine jedini put u povijesti dotična nije dodijeljena ta nagrada za književnost, ne računajući godine svjetskih ratova. Ne zna se sa sigurnošću razloge, ali zacijelo nije dodijeljena da je ne bi dobio veliki i djelotvorni kršćanski pisac Chesterton. Mnoge su pape cijenili Chestertona, među kojima Benedikt XVI., još dok nije bio papa, često ga je citirao, a papa Franjo još dok je bio nadbiskup Buenos Airesa, dao je Jorge Mario Bergoglio svoj blagoslov na molitvu za proglašenje Chestertona blaženim. Jedan od najvećih tomista 20. stoljeća Étienne Gilson za Chestertonovo Pravovjerje kaže da je `najbolje apologetsko djel dvadesetoga stoljeća`. Institut za vjeru i kulturu Sveučilišta Seton Hall u New Jerseyu nosi njegovo ime te izdaje znanstveni časopis The Chesterton Review. Chesterton je rođen u Campden Hillu, Kensington, London, kao sin Marie Louise (Grosjean) i Edwarda Chestertona. U dobi od jednog mjeseca bio je kršten u Crkvi Engleske. Chesterton se prema vlastitim priznanjima kao mladić zainteresirao za okultno, a sa svojim bratom Cecilom eksperimantirao je sa zvanjem duhova. Chesterton se obrazovao u Školi `St. Paul`. Pohađao je školu umjetnosti kako bi postao ilustrator, a pohađao je i satove književnosti na Londonskom sveučilišnom kolegiju, no nije završio nijedan fakultet. Chesterton se oženio za Frances Blogg 1901., i sa njom ostao do kraja svog života. Sazrijevanjem Chesterton postaje sve više ortodoksan u svojim kršćanskim uvjerenjima, kulminirajući preobraćanjem na Katoličanstvo 1922. godine. Godine 1896. počeo je raditi za londonske izdavače `Redwaya`, i `T. Fisher Unwina`, gdje je ostao sve do 1902. Tijekom ovog perioda započeo je i svoja prva honorarna djela kao novinar i književni kritičar. `Daily News` dodijelio mu je tjednu kolumnu 1902., zatim 1905. dobiva tjednu kolumnu u `The Illustrated London News`, koju će pisati narednih trideset godina. Chesterton je pokazao i veliko zanimanje i talent za umjetnost. Chesterton je obožavao debate i često se u njih upuštao sa prijateljima kao što su George Bernard Shaw, Herbert George Wells, Bertrand Russell i Clarence Darrow. Prema njegovoj autobiografiji, on i Shaw igrali su kauboje u nijemom filmu koji nikada nije izdan. Godine 1931., BBC je pozvao Chestertona na niz radijskih razgovora. Od 1932. do svoje smrti, Chesterton je isporučio više od 40 razgovora godišnje. bilo mu je dopušteno, a i bio je potican, da improvizira kod svojih obraćanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, na desetak mesta ima podvucenih recenica hem. olovkom i ostavljeno nekoliko kvakica na margini, sve ostalo uredno! Cirilica! Konsulska vremena Retko ! Prvo izdanje! 1945. godina Travnička hronika je istorijski roman pisan za vreme Drugog svetskog rata, ostvaren po modelu evropskog realističkog romana. Obuhvata vreme od 1807. do 1814. godine i po tome predstavlja klasičan roman više od bilo kojeg drugog Andrićevog romanesknog ostvarenja. Roman je ispripovedan u trećem licu i sklopljen je od prologa, epiloga i 28 poglavlja. Razlika između travničke i višegradske hronike jeste u tome što se roman Na Drini ćuprija mahom zasniva na fikcionalnoj nadogradnji usmenih legendi dok je Travnička hronika nastala imaginiranjem vrlo bogate dokumentarne građe. Hronika o Travniku je beletristički sedmogodišnji letopis koji obrađuje vreme boravka stranih konzula u tom vezirskom gradu. Počinje dolaskom francuskog konzula, a završava se odlaskom drugopostavljenog austrijskog konzula. Prema poetičkom pravilu koje važi za sve Andrićeve romane (izuzimajući donekle Gospođicu) i ovaj roman okrenut je istoriji. U procesu stvaranja Travničke hronike Andrić se služio bogatom dokumentarnom građom iz oblasti istorije civilizacije, etnologije i autentičnu spisima o istorijskim ličnostima koje su predstavljene u romanu. Istorija je `utkana tako reći, u svaku rečnicu (do te mjere, ponekad, da bi se mogle staviti, pri dnu stranice referencije izvora), dajući joj na taj način izvjesnu autentičnost i životnost`, napisao je Mithad Šamić u studiji Istorijski izvori Travničke hronike Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ponegde ima flekice kao da je od vode, ali nije nista strasno, sve je suvo i uredno! Retko u ponudi !!! Ex Ponto je knjiga stihova u lirskoj prozi koju je napisao Ivo Andrić 1918. godine.[1] Naziv ovog dela inspirisan je nazivom zbirke pesama „Epistulae ex Ponto“ latinskog pesnika Ovidija, u kojima on peva svoje patne i utiske iz prognanstva u Pontu na obali Crnog mora gde je proteran od strane Oktavijana Avgusta.[2] U ovom ranom Andrićevom delu, nazvanom „razgovorom s dušom“ (Niko Bartulović), stilizovano je lično iskustvo u nastojanju da mu se, u lirskoj sentenci, pridoda značenje filozofsko-poetske istine, a da pritom zadrži fabulativno-narativnu osnovu, na osnovu koje bi se mogla rekonstruisati stanja jednog zatočenika. Ova knjiga pesama u prozi razvrstana je u tri ciklusa: prvi ima 26, drugi 25, a treći 88 tekstova, uz završni „Epilog“. U strasnom lirskom monologu, pesnik se obračunava sa sobom, pokušava da u tamničkim bdenjima razreši unutrašnju dramu i oslobodi se traume izazvane utamničenjem. Nepravedan pad iza rešetaka u drugi, surov i mučan svet, gde je žrtva „na suvom ukletom sprudu“, dovodi pesnika u stanje da postavlja važna egzistencijlna pitanja i grozničavo razmišlja o svetu i mestu pojedinca u njegovim tragičnim okvirima. U početku pisanja ga prate motivi usamljenosti, strepnje i melanholije. Zatočenost njegovih misli i obuzetost samoćom ga prate tokom celog dela. Osnovni motivi pisanja ovog dela su bili samoća i nemir, a zbog boravka u ćeliji i u izgnanstvu biva nemoćan da piše i jedini trenuci svetlosti su mu trenuci inspiracijakoja ga pogađa kao bljesak. Sama poenta dela se nalazi u epilogu kada mladić razočaran životom ipak odluči da živi jer je život kratkotrajan. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Lepo očuvano Kao na slikama Extra retko u ponudi 1891. Аутор - особа Matavulj, Simo, 1852-1908 Наслов Са Јадрана / приче Сима Матавуља Врста грађе кратка проза Језик српски Година 1891 Издавање и производња Београд : Љ. Јоксимовић, 1891 (Београд : Парна штампарија радикалне странке) Физички опис 228 стр. ; 18 cm Садржај Краљица Сликареве успомене Ђуро Кокот Све је у крви ... Simo Matavulj (Šibenik, 12. septembar 1852 — Beograd, 20. februar 1908) bio je srpski pisac iz Dalmacije i prvi predsednik Udruženja književnika Srbije.[1] Matavulj pripada epohi realizma a njegova najpoznatija dela su roman Bakonja fra Brne i pripovetka Pilipenda. Simo Matavulj Simo Matavulj.jpg Datum rođenja 12. septembar 1852. Mesto rođenja Šibenik, Austrijsko carstvo Datum smrti 20. februar 1908. (55 god.) Mesto smrti Beograd, Kraljevina Srbija Najvažnija dela Romani: Bakonja fra Brne (1892), Uskok (1893); Zbirke pripovedaka: Sa jadrana(1891), Primorska obličja(1893), S mora i planine(1901), Nemirne duše(1908), Iz primorskog života(1890), Iz Crne Gore i Primorja(1880,1889); Od pojedinačnih pripovedaka izdvajaju se: Povareta, Pilipenda, Pošljednji vitezovi i Oškotac i Bila, Sveta osveta, Novo oružje; Biografija Uredi Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 12. septembra (31. avgusta po julijanskom kalendaru) 1852. godine. Bio je jedan od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj (rođene Triva).[2] U Šibeniku je završio osnovnu školu na italijanskom i srpskom jeziku, kao i nižu gimnaziju. Zatim odlazi u manastir Krupu kod svoga strica, igumana Serafima, ali, izgubivši volju za manastirskim životom, odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871. godine.[3] Do prelaza u Crnu Goru, 1881., on je učitelj u raznim dalmatinskim selima i nastavnik Srpske pomorske zakladne škole u Srbini kod Herceg Novog. U Crnoj Gori je bio nastavnik gimnazije, nadzornik škola, urednik službenih novina i nastavnik kneževe dece. Putovao je u Milano i Pariz kao vođa jedne grupe crnogorskih mladića koji su odlazili na školovanje. Tom prilikom je u Parizu ostao nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik gimnazije i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju. Bio je oženjen Milicom nastavnicom beogradske Više ženske škole. Supruga je umrla marta 1893. godine, u prvoj godini njihovog, kako se govorilo `srećnog braka`.[4] Umro je neutešni Simo u Beogradu 20. februara (8. februara po julijanskom kalendaru) 1908. godine. Bio je redovni član Srpske kraljevske akademije od 30. januara 1904. Književni rad Uredi Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju u službenim crnogorskim novinama sa jednom istorijskom pričom, koju je napisao povodom veridbe kneza Petra Karađorđevića sa kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga kneza Nikole. Zatim je prešao na originalno stvaranje i do smrti radio vrlo živo na pripoveci i romanu. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela, mahom objavljenih u zasebnim zbirkama, kao: „Iz Crne Gore i Primorja“, „Iz primorskog života“, „Iz beogradskog života“, „Iz raznijeh krajeva“, „S mora i s planine“, „Sa Jadrana“, „Primorska obličja“, „Beogradske priče“, „Život i nemirne duše“, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima. Napisao je i dva romana: „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. Pored toga, Matavulj je ostavio i nekoliko svezaka putopisa, uspomena i književnih članaka razne sadržine („Boka i Bokelji“, „Deset godina u Mavritaniji“ itd.). Najznačajnije mu je delo iz te oblasti „Bilješke jednog pisca“, vrsta autobiografije, pisana živim, plastičnim stilom i pronicljivim posmatračkim darom. Matavulj je još napisao i dve drame: „3avjet“ i „Na slavi“, — prva sa predmetom iz dubrovačkog, a druga iz beogradskog života. On je i prevodio sa stranih jezika, najviše sa francuskog: „Na vodi“ od Mopasana, „San“ od Zole, „Pučanin kao vlastelin“ i „Mizantrop“ od Molijera, „Zimske priče“ od Vogiea. Po prirodi trezven i oprezan duh, Matavulj je počeo da piše tek u zrelijim godinama. On je postupno ali energično izgrađivao svoj talenat, trudeći se da nedostatke svoga uskog školovanja nadoknadi ličnim usavršavanjem. On čita ne samo francuske i italijanske književnike već i naučnike i mislioce. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače, on stiče i široko poznavanje istorije i filozofije. Ukoliko se više širio vidik njegova saznanja i njegovo životno iskustvo, utoliko je puštao maha svome talentu. U svoje vreme, Matavulj je bio jedan od najobrazovanijih i „najevropskijih“ srpskih pisaca. Do Matavulja, naši pisci se razvijaju poglavito pod uticajem ruske, nemačke i mađarske književnosti; od njega počinje i sasvim prevlađuje romanski uticaj, naročito francuski. Matavulj je najviše čitao i prevodio francuske realiste i naturaliste; na njihovim delima je razvio ukus i učio veštinu pisanja. Naročito je voleo i čitao Zolu i Gija de Mopasana, i po njihovim uzorima počeo i sam pisati. On je od francuskih naturalista naučio da oštro, objektivno i savesno posmatra život i potom unosi u delo, U svojim „Bilješkama“ on to izrično veli i objašnjava kako on shvata francuski književni realizam, koji se ne sastoji u grubom kopiranju života, već je piscu dozvoljeno da preinači detalje i skladno poveže prema višem umetničkom cilju u granicama stvarnosti. Do njega, naši se pisci nikada nisu sasvim otrgli od romantičarskih sklonosti; tek je Matavulj potpun i čist realista. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život, bez uzbuđenja i tendencija, uvek na osnovi obrazaca iz stvarnog života. Tako je Matavulj stvorio najbogatiju i najraznovrsniju galeriju nacionalnih tipova, oštro i tačno izvajanih prema životu. Dok su ostali srpski pripovedači prikazivali život samo u uskom vidiku svoga kraja, Matavulj opisuje razne srpske krajeve i ljude iz raznih društvenih slojeva. On opisuje Dalmaciju kao i Crnu Goru i Beograd, seljake i mornare kao i građane i intelektualce. Najbolja su mu dela „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. U prvom slika patrijarhalni moral i viteštvo gorštaka iz crnogorskog krša, a u drugom primorske seljake i franjevce jednog katoličkog manastira iz Primorja, na osnovi ličnih utisaka i uspomena iz svoga đakovanja u manastiru. „Bakonja fra Brne“ je pisan vedrim i dobrodušnim humorom, sa diskretnom podrugljivošću prema svetim ljudima, no bez sarkazma i tendencija, slično postupku Anatola Fransa, čija je dela cenio i koga je i lično poznavao. To je njegovo najbolje delo, prepuno humora, živopisnosti i pronicljive psihologije. To je, ujedno, i jedan od najboljih romana srpske književnosti. Najpoznatija njegova pripovetka je „Pilipenda“, koja opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji. Matavulj se odlikuje oštrim i trezvenim posmatranjem života, sposobnošću da zapazi i odabere karakteristike lica i situacija, da to kaže zanimljivo, neusiljeno i jednostavno. On ne izmišlja ni fabulu ni epizode, niti ih razvija prema sopstvenim afektima i raspoloženjima. Lica i događaje traži u životu, upravo u spoljnom životu, u onome što je dostupno čulnim opažanjima, i događaje razvija u granicama životnih mogućnosti. On je od francuskih naturalista primio ono što se moglo tehnički savladati i primiti razumom, ali kod njega nema ni Zoline tragike ni Mopasanova artizma. Zbog toga u njegovim novelama nema poezije i dubljeg i složenijeg unutrašnjeg života, nema pravog umetničkog sklada u celinama. Njegovim delima oskudeva mašta i lirizam. Te svoje nedostatke, koji su mu smetali da postane pisac šire publike, nadoknadio je svojim velikim književnim obrazovanjem, koje ga je učinilo popularnim kod književno obrazovane publike. Djela Uredi Noć uoči Ivanje, Zadar, 1873. Naši prosjaci, Zadar, 1881. Iz Crne Gore i Primorja I, Novi Sad, 1888. Iz Crne Gore i Primorja II, Cetinje, 1889. Novo oružje, Beograd, 1890. Iz primorskog života, Zagreb, 1890. Sa Jadrana, Beograd, 1891. Iz beogradskog života, Beograd, 1891. Bakonja fra-Brne, Beograd, 1892. Uskok, Beograd, 1893. Iz raznijeh krajeva, Mostar, 1893. Boka i Bokelji, Novi Sad, 1893. Primorska obličja, Novi Sad, 1899. Deset godina u Mavritaniji, Beograd, 1899. Tri pripovetke, Mostar, 1899. Na pragu drugog života, Sremski Karlovci, 1899. S mora i planine, Novi Sad, 1901. Beogradske priče, Beograde, 1902. Pošljednji vitezovi i Svrzimantija, Mostar, 1903. Život, Beograd 1904. Na slavi, Beograd, 1904. Zavjet / Zavet Beograd, 1904. Car Duklijan, Mostar, 1906. Nemirne duše, Beograd, 1908. Bilješke jednoga pisca, Beograd, 1923. Golub Dobrašinović

Psunjski HRVATI U SVETLOSTI ISTORIJSKE ISTINE Psunjski HRVATI U SVETLU ISTORIJSKE ISTINE Godina izdanja: mart 1944. (prvo izdanje) 243 + karta `Srbi u Nezavisnoj državi Hrvatskoj`. Sem što je požutela, veoma očuvana, bez podvlačenja, zapisa, neprijatnih mirisa... U okupiranom Beogradu su 1944. godine izašle iz štampe dve knjige sa tematikom iz srpsko-hrvatskih odnosa. Radi se o knjigama „Hrvati u svetlu istorijske istine“ i „U ime Hrista-Svetinje u plamenu“. Autor obe publikacije se potpisao kao Psunjski. Tim imenom je hteo da ukaže na svoj zavičaj, odnosno svoje ranije boravište. Psunjski je pisao na dobrom činjeničnom temelju, sa postavkama i dokazivanjem koji odaju oštroumnog, u istoriji i politici, izvežbanog čoveka. Sam je bio izbeglica u Nedićevoj Srbiji, jedan prognanik koji je sebe i porodicu sačuvao od svirepog ustaškog klanja. Njegove knjige izdate su u teškim uslovima nemačke okupacije. Autor ovih knjiga je posle rata ostao neprimećivan u javnosti. Ideologija „bratstva i jedinstva“ nije trpela potrzanje odgovornosti za istrebljivanje srpskog naroda u Krajini i u Bosni i Hercegovini. Svako osluškivanje onemelog krika pobacanih u jame nevinih žrtava, osuđivalo se kao reakcionarni revizionizam. Psunjski se i dalje krio pod svojim pseudonimom. Na žalost, ni kada su njegovi štampani spisi opet dobili na aktuelnosti, sa početkom raspada bivše Jugoslavije, opet su izdati pod pseudonimom iz doba okupacije (1941-1944). Iznad naslova „Hrvati u svetlu istorijske istine“ i „U ime Hrista - Svetinje u plamenu“ nije stavljeno zaslužno ime njihovog autora kome je ime Veliša Raičević. NEMAR I ZABLUDE Prvi koji je u svojim radovima koristio i javno citirao „Psunjskog“ bio je istoričar Veljko Đurić, a to je činio u svom magistarskom radu „Ustaše i pravoslavlje - Hrvatska pravoslavna crkva“ (Beograd 1989). Posle tog ozvaničenja, pojačalo se interesovanje za čudesne i tajanstvene knjige „Hrvati u svetlu istorijske istine“ i „U ime Hrista - svetinje u plamenu“. Knjiga „Hrvati u svetlu istorijske istine“ je ponovo izdata 1993. godine. Glavni izdavač je bilo „Novo delo“, a predgovor je napisao Momčilo Đerković. Drugo izdanje se pojavilo u aranžmanu izdavačke kuće „Nikola Pašić“ iz Beograda 2004. godine. To drugo izdanje obuhvata oba dela Veliše Raičevića, naime u produžetku je štampana knjiga „U ime Hrista - Svetinje u plamenu“. Uprkos tome što autor nije pisao u cilju sticanja književne slave i javnih priznanja, nego iz svoje nacionalne savesti i istinoljublja o progonjenom srpskom narodu na istorijskim teritorijama, radi tačnosti, izdavačkog poštenja i bibliografske preciznosti, bar u drugom slučaju moglo se navesti puno ime i prezime ovog istoriografskog pisca. Pogotovo kada se razrešavanjem enigme tajnog imena „Psunjski“ najiscrpnije i najtemeljitije bavio Ilija Petrović. (Rad muzeja Vojvodine, broj 36, 1994, str. 159-171), koji je dokazao da je Psunjski Veliša Raičević. Pre toga se mislilo da je knjige napisao Radoslav Grujić (+1955), Dušan Bogunović, Pero Slijepčević (+1964), ali da su autori možda starokatolički dostojanstvenik Milan Žmigavac ili neki Rašajski, zaposlen u Rektoratu Zagrebačkog Sveučilišta pre 1945. godine. U vreme kada je rađena opsežna srpska bibliografija, oko 1989. godine, ove dve knjige su iz neshvatljivih razloga prećutane, iako se pouzdano zna da su knjige Psunjskog poklonjene Narodnoj biblioteci posle smrti Josipa Broza Tita. Zanimljivo da je jedan od principa najpotpunije srpske bibliografije dosad glasio: „Šifre, pseudonimi i inicijali, ukoliko nisu razrešeni, uzimaju se za odrednice u obliku kakvom se javljaju u knjizi“. Ali, uprkos tome u toj bibliografiji koja obuhvata i 1944. godinu nisu zabeležene knjige koje je napisao i sa teškom mukom izdao Večiša Raičević - Psunjski. (Vidi: Srpska bibliografija, Knjige 1868-1944, Knjiga 1 (A-Bok), Beograd, 1989. i Srpska bibliografija, Knjige 1868-1944, Knjiga 15 (Priv-Rg), Beograd, 1999.) PSUNjSKI U BIBLIOTEKAMA U Biblioteci Srpske Patrijaršije javnosti je i čitalaštvu tek od 1992. godine dostupan jedan primerak knjige „Svetinje u plamenu“. Ona je zavedena u knjizi inventara sa beleškom da je nabavljena putem kupovine. Biblioteka Srpske Patrijaršije poseduje po tri primerka od svake Velišine knjige, međutim oni u periodu komunističke vladavine nisu bili dostupni. Po jedan primerak Psunjskog nalazi se u biblioteci-legatu prote Stevana Đurđevića, koja je od 1947. godine u Biblioteci Srpske Patrijaršije. Ni oni se nisu mogli dati na korišćenje jer su bili na „Indeksu zabranjenih knjiga“ narodnih vlasti. Po svedočanstvu dugogodišnjeg upravnika Biblioteke Srpske Patrijaršije Bogoljuba Ćirkovića po dva primerka ovih zanimljivih knjiga doneo je u biblioteku odmah nakon završetka Drugog svetskog rata istoričar Radoslav Grujić (+1955), po čemu se u krugovima obrazovanijeg srpskog sveštenstva i danas misli da je Psunjski zapravo ovaj srpski sveštenik i istoričar. Bogoljub Ćirković je prepričavao Grujićeve reči: „Radio sam na tome“, ali tim rečima darodavac nije mislio na autorstvo knjiga, nego na delatnost u komisiji Svetog Arhijerejskog Sinoda o prikupljanju svedočanstava i dokumentacije o stradanjima Srba u NDH 1941-1944. Jedan primerak knjige „Svetinje u plamenu“ je Narodna biblioteka Srbije otpisala, odnosno ona se nje oslobodila putem poklona. Faksimil njenih korica dajemo u prilogu. Zanimljivo da je bila u solidnom stanju, sa svim stranicama, sa koricama, koričnim naslovom, tj. da nije postojao nijedan objektivan razlog da se otpiše, sem možda što je bila duplikat. AMATER, ALI NE DILETANT Veliša Raičević se rodio 5. novembra 1903. godine u Trepči kod Andrijevice od oca Novaka i majke Mirune u porodici koja je imala još tri sina i jednu kći. Porodica je materijalno dobro stajala pa je Veliša, posle završene gimnazije u Kragujevcu, otišao na studije geodezije u Prag. Od 1929. stalno se nastanjuje u Vinkovcima gde dobija posao u struci kao geometar. Sa strašću prikuplja dokumentaciju o prošlosti srpsko-hrvatskih odnosa, gledajući oko sebe razbuktvanje hrvatskih secesionističkih strasti. U tom vremenu objavljuje članke u beogradskim novinama „Vreme“ i u vinkovačkoj „Slavoniji“, organu Jugoslovenske radikalne zajednice čiji je urednik bio dr Pavle Šumanovac. Ubijen je u toku rata od ustaša. Proglašenje Banovine Hrvatske 26. avgusta 1939. godine negativno se odrazilo na prečanske i prekodrinkse Srbe, na koje su već tada počeli prvi napadi, zastrašivanja i ubistva. Te godine je u Beograd doselio Antun Rot, vinkovački Nemac, prijatelj Veliše Rajčevića, knjižar i štampar koji je izdavao „Slavoniju“, a koji je izdao i Velišine dve knjige iz 1944. godine. Po kazivanju gospođe Raičević Iliji Petroviću, Antun Rot je bio „dušom i srcem veliki Jugosloven i veliki Srbin“. (str. 165) Ubili su ga komunisti po ulalasku u Beograd. Veliša Raičević, autor knjiga „Hrvati u svetlu istorijske istine“ i „U ime Hrista - Svetinje u plamenu“, posle 1945. godine bavio se inženjerskim poslovima, batalivši pisanje, a po četiri primerka svake od svoje knjige, istinite, ali i gorke čuvao dalje od očiju radoznalaca. O Psunjskom vodila reč na saslušanju etnologa Milenka Filipovića (+1969) pred komunističkim vlastima krajem januara 1945. godine u Beogradu. Taj zapisnik se čuva u Arhivu Jugoslavije (Fond „Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, inv. br. 16.390). Milenko Filipović je o radovima Veliše Raičevića doneo negativan sud: „Jednoga dana našao me je u Patrijaršiji neki g. Raičević, arhitekta ili agronom (to ne znam tačno ni danas i poveo sa mnom razgovor o Hrvatima, o stradanjima Srba u NDH i sl., pa mi je ostavio jedan obiman rukopis da ga pročitam. Pročitao sam taj rukopis, i kad je on ponovo došao, kazao sam mu svoj sud: da on sa takvim spisom ne sme izići na javnost, jer je pun netačnosti, neozbiljnih tvrđenja i sl. Preporučio sam mu da prve odeljke (razne odeljke iz istorije) izostavi ili skrati, da se okane istorijskih razmatranja o Hrvatima u prošlosti, a da se u svakom slučaju dokumentuje iz priznatih kritičkih dela, itd.Ali, on nije primio moje razloge, navodeći da on nije naučnik, da je samo publicista. Nije prošlo mnogo vremena, a pojavila se je štampana knjiga „Hrvati u svetlosti istoriske istine“ pod pseudonimom „Psunjski“. Odmah sam prepoznao delo i sa zaprepašćenjem konstatovao da pisac nije primio nijedan od mojih saveta, tako da mu knjiga nema nikakve vrednosti. Našao sam čak i to da je on jedan razgovor sa mnom predstavio sasvim naopako i mene nezgodno apostrofirao (str. 25) i uvrstio u red ‘nakrivo nasađenih srpskih učenjaka’...“ Neshvaćen od svojih savremenika, naučnika sa akademskim titulama, pisac knjiga koje su totalitarne ideologije - fašizam i komunizam htele da spale, Veliša Raičević je napisao zavetne tekstove koji će ostati trajni kamen u zdanju srpske nacionalne bibliografije. Ovim tekstom podsećamo na njegov svetli i ispovednički lik, trideset šest godina nakon njegove smrti.` (Pravoslavlje, novine srpske patrijaršije).

Branislav Nusic - Autobiografija Jubilarna knjiga Izdanje odbora za Nusicevu proslavu, 1924. Tvrd povez, nedostaje rikna, 364 strane. Kada se prekorici, bice to sasvim pristojan primerak. SVOJERUCNI POTPIS BRANISLAVA NUSICA! Branislav Nušić (ime po rođenju: Alkibijad Nuša; Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata.[3] Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Biografija Detinjstvo i školovanje Spomen-ploča na zidu Zgrade Narodne banke Srbije u Ulici kralja Petra u Beogradu, na mestu gde se nekada nalazila rodna kuća Branislava Nušića Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u „Nadinom” almanahu.[4] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u „Golubu” — listu za srpsku mladež 1879. godine.[5] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[6], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[7][8] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[9] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[10] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, u kojem se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[11] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[12] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina.[13] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[14] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalo u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Godine 1909. bio je Politikin dopisnik u Bitolju kada je izbio sukob između mladoturaka i staroturaka.[15] Glavni izvor mu je bio srpski đeneralni konsul u Skoplju Živojin Balugdžić.[15] Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopisi su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[16] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[17] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište (debitovalo četiri dana nakon njegove smrti[18]), preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Već u decembru 1936. je izveštavano da je teško oboleo,[19][20] operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[21] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[22] Na njegovom stolu u rukopisu je ostala nedovršena komedija `Vlast`, sa započetim trećim od planirana četiri čina - prvi čin je prikazan povodom prve godišnjice njegove smrti.[23] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Stvari su još za njegovog života nazivane imenom `Branislav Nušić`: kafana i škola u Beogradu, ulice u Beogradu, Bitolju, Smederevu i Kragujevcu, nekoliko diletantskih družina i, na njegovo čuđenje, pevačkih društava.[24][25] Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[26] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[26] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[14] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[27] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[28] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[26] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS)[29][30] Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora)[29] Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija)[29] Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS)[29] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Svetski rat” „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1934)[31] `Svinja` (1935)[32] „Dr“ (1936)[33] „Pokojnik“ (1937)[34] „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[35]) `Put oko sveta` - nastavak (nezavršen[36]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [37] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju, građen još 1922.[38] „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ (1923[39]) Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićevi dani, nagrada Ružici Sokić, deo njenog legata u Adligatu Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[40] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[41][42] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[43] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[44][45] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[46][47] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[48][49] Bista u Sokobanji, ispred Zavičajnog muzeja Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[50] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[51] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[52] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[53] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[54] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[55] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[56][57] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[58][59] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[60] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[61] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević.[62][63] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Ujež - TV film iz 1974, prema komadu prikazanom 1935.[64] Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Predstava „Put velikana” bavi se poslednjim danom Nušićevog života.[65] Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.[66]

49789) KRVAVI BEHARI , o. Ber. Markušić Tisak i naklada Voglera i drugova Sarajevo 1908 veoma retko prvo izdanje pesma Josipa ( Berislava ) Markušića ukoričeno sa još tri antikvarna izdanja u jednu knjižicu formata 11 x 14,5 cm , 1: Na moru ; Gi de Mopasan ; Umetnička biblioteka , preveo Grgur Berić ; 52 strane 2: Jesen; August. Strindberg ; preveo Vladimir Babić ; 48 str. 3: Jedna noć u raju ; autor Saher Mazoh - Psiha Psihanova ; Izdanje knjižare Bor. J. Dimitrijevića Beograd 1922 4: Krvavi behari ; o. Ber. Markušić , Tisak i naklada Voglera i drugova Sarajevo 1908 ; 93 str. autor : Josip (Berislav) Markušić (Čepak, kod Kotor Varoša, 23.1.1889 – Jajce, 26.2.1968.), bio je čovjek rada, reda i molitve. Osnovnu školu završio je u Kotor Varošu 1894, gimnaziju u Gučoj Gori (1894 – 1899), novicijat u Fojnici (1899 – 1900), teologiju u Kraljevoj Sutjesci (1900 – 1901) i Budimpešti (1901 – 1904). Za svećenika je zaređen 1904. Bio je duhovni pomoćnik u Jajcu 1905, profesor u Visokom (1905 – 1915), gvardijan u Jajcu (1915 – 1916, 1922 – 1928), Sarajevu (1919 – 1922) i Beogradu (1931 – 1939), te župnik u Kotor Varošu (1916 – 1919). Biran je za predsjednika gimnazije u Visokom (1914 – 1915), definitora, tri puta za provincijala (1928 – 1931, 1949 – 1952, 1952 – 1955) i kustosa (1934 – 1937) Bosne Srebrene. Bio je 1950. generalni vizitator u slovenskoj provinciji. Kao umirovljenik živio je i djelovao u Jajcu (1940 – 1949, 1955 – 1968), a skupa s gvardijanom fra Bonom Ostojićem sudjelovao je na Drugom zasjedanju AVNOJ-a. Kao pristaša kršćanskog pozitivnog aktivizma zalagao se za ostvarenje kršćanskih moralnih, etičkih i socijalnih načela. Spisateljskom djelatnošću počeo se baviti kao mladi svećenik i nastavio tijekom čitava života. Bavio se proučavanjem naše narodne i crkvene prošlosti. Osobito drag, bio mu je Ivan Franjo Jukić. Osim nekoliko samostalnih djela napisao je oko 200 raznih priloga: studija, članaka, refleksija, komemorativnih sastava, nekrologa, prikaza i pjesama. Zanimali su ga narodna i crkvena povijest, umjetnost, kulturna i društvena zbivanja. Pisanje mu je prožeto živom vjerom i ljubavlju prema Crkvi, franjevačkom redu, svojoj redovničkoj zajednici Bosni Srebrenoj, domovini i narodu. Znatan dio njegovih pjesama slika socijalnu bijedu bosanskog puka. Jajce i gradska okolica bili su također predmet njegova proučavanja. Najmanje, što ne samo fratri Bosne Srebrene i ne samo jajački katolici, nego svi Jajčani, i svi ljudi dobre volje duguju Markušiću, a to je živa uspomena na njegov život i njegovo djelo. Toj uspomeni pripada i susret koji se u ljeto 1926. odigrao u jajačkom samostanu između tadašnjeg gvardijana fra Joze Markušića i književnika Ive Andrića, kojeg je stvaralački nemir ovdje doveo da se upozna s kronikama fra Ante Kneževića. Naime nakon Milana Ilića, o kojem smo vam pisali prethodno u našoj rubrici „Ugledni jajčani“ sticajem okolnosti Markušić nastavlja da bilježi događaje vezane za grad na onom mjestu gdje je to prota silom prilika prekinuo. Služeći se tzv. monumentalnom historijom, kao okvirom za opisivanje događaja, prota Milan Ilić ostavio je vrijedna zapažanja o Markušiću, prije svega o njegovu nastojanju da pomogne taocima: „U manastiru je bio i fra Jozo Markušić, a to je bilo važno. Markušić je uživao najveći ugled među franjevcima. Veliki dio svog slobodnog vremena proveo je s nama, samnom i doktorom Mićom. Svaki dan je dolazio makar jedan put u našu sobu, tu je sjedio i pričao s nama. Inače je dolazio k nama u vrijeme šetnje. U manastiru su bili nastanjeni njemački oficiri. S desne strane i s lijeve strane fra Jozine bile su njihove sobe. On je ipak navijao radio London, tiho, i slušao vijesti pa ih nama prenosio. Upravo se vodila očajna borba za Krit. Fra Jozi je bila glavna briga da kod nas održi duh. Bio je sretan kad smo pjevali i skakali. Govorio je: Teško je biti Srbin. Teško ali slavno. Želio je da s ponosom nosimo svoje breme.“ Aktivnost fra Jozina i njegove otvorene simpatije za taoce nisu prošli nezapaženo kod Nijemaca. Jedan njemački podoficir rekao je Leli Matekalo – članici gradskog zbora: „Onaj stari fratar (Markušić) trebalo je da bude srpski pop.“ Prota Ilić bilježi od Markušićevih komentara povijesne težine, i to upravo onih dana kada su taoci trebali biti pušteni: „Milane! Nikoga nisam mrzio kao Sovjetsku Rusiju. Ali ako ona zarati s Njemcima, svaki dan ću se na svome klečalu moliti Bogu za njenu pobjedu.“ U svojim Memoarima prota je zapisao: Rijedak katolik, rijedak Sloven, rijedak čovjek.“ Ove fragmente o Markušiću nužno je znati kao „uputu“ za čitanje njegove samostanske kronike – dokumenta jednog vremena nazvanog vremenom mraka. Pored toga, Markušić pripada u red najistaknutijih bosanskohercegovačkih javnih djelatnika XX stoljeća, posebno kada se radi o praktičnom i teorijskom odnosu vjere i politike, vjerskih zajednica i države. Svojim se kroničarskim zapisima Markušić uvrstio u niz franjevačkih kroničara Bosne Srebrene, emanirajući razumjevanje općeg smisla povijesti kao drugog i upornog rada na dnevnim poslovima u kontinuitetu kroničarova čekanja ispunjenog vjerom i nadom. Zato je u Markušićevim ratnim zabilješkama, kao i inače u njegovom dugom i plodnom životu, uvijek prisutan motiv „rada za narod, a ne stranku“. Tako će otkaz tripartitnog pakta u Beogradu 27.3.1941. popratiti komentarom: “Svi smo voljeli mir, ali ne mir vezanog za čovjeka koji je izgubio slobodu, poštenje, čast i poštovanje u svijetu, nego mir među slobodnim narodima ili onima koji se bore za slobodu; mir među junacima, kako kaže narodna pjesma.“ Snažno osjećajući kako se u „nastupajućoj svjetskoj kataklizmi mrak spušta na našu zemlju, ali ne i na naša srca“, Markušić će tokom ratne oluje brižljivo bilježiti događaje ponajprije vezane za Jajce i gradsku okolicu, ali i one na širem planu. Neće zaobići odbijanje jajačkih fratara da 21.4.1941. na Hitlerov rođendan za banket angažiraju limenu glazbu, spomenuti će boravak srpskih talaca u samostanu kao „izuzetne jajačke dane svih nacija i nacionalnosti“, neće zaboraviti zlostavljanja Srba u režiji ustaških vlasti i njihovu svirepu likvidaciju, ali isto tako i opću solidarnost jajačkih katolika – Hrvata, dodjelu tridesetoro srpske siročadi na idržavanje viđeno „ tragičnim prizorom svojstvenim kamenom dobu“, vojne operacije koje su na svim stranama odnosile ljudske živote. Sve to sažeto u jednu misao: „Svaka sila za vremena, a nevolja redom ide.“ Za 1941. godinu zapisao je: „Kao brodolom po noći, pri kojem svak svoju glavu čuva; ne znaš ima li osim tebe još tko živ, ili kome bi mogao pomoći?! A nakon proživljene katastrofe da se vidimo i upoznamo tko je tko?! Ne pada snijeg da zamete svijet, već da svaka zvijerka svoj trag pokaže.“ Godinu 1942. ispratio je riječima: „U duši sam živio slobodan, premda sam izvanjski robovao i sjetio se narodne pjesme: „ Žari pali udbinski dizdaru i tvojoj će kuli reda doći.“ Ratno vrijeme u Jajcu, pored ostalog i šest bombardiranja grada 1943, našlo je u Markušiću kroničara, koji je pored spisateljskog dara za konciznim opisom događaja imao tu prednost da se poput prote Milana Ilića, ideološki neutralnim stavom približi običnom čovjeku. Već je bilo vrijeme da se ne samo ovo Markušićevo djelo, nego cijela njegova ostavština tiska i tako učini dostupnom javnosti kao „Pjesma novog doba“ kako nosi naslov jedna od njegovih rodoljubivih pjesama. Preuzeto iz: „Fotomonografija JAJCE Središte i margina povijesti i ljepote“; Prof. dr Dubravko Lovrenović, Danka Damjanović, dr Enes Milak; Društvo za zaštitu kulturno povijesnih i prirodnih vrijednosti Jajca, Grafid d.o.o. Banja Luku; Jajce 2008. U zaključku kronike, Markušić poručuje: Ja ovako mislim, a mislio sam i u aprilu 1941.: Ne možeš biti okupiran dok te ne zarobe; ali ni ako si svezan još nisi zarobljen, dok okupatoru dušu ne predaš. Godine 1941. ja i moje kolo u Jajcu smo bili okupirani, ali ne i zarobljeni, jer se nismo tuđinu predali, od one godine pa na stotine godina, do godina narodne vječnosti! (…) Cijelo vrijeme rata, na svaki dolazak ili pred svakim dolaskom Njemaca, održavani su u samostanu sastanci nekih građana Hrvata, Srba i Muslimana, da se zdogovore u onim tjeskobama: a kuda i šta sada?! Zdogovor kuće ne obara: stoga su se braća Muslimani, Srbi i Hrvati uvijek sretno izvlačili. (…) Ono što sam ja doživljavao i gledao, kako se seljaci, a ne manje i građanstvo, međusobno pomažu, čuvaju, štite, zauzimaju, zaklanjaju; jedan drugoga upozoravaju, brane, napominju, pravdaju i hrabre – to je od hiljadugodišnje vrijednosti za nasljedovanje. Pjesnički pripadajući naraštaju katoličkih neoromantičara s početka 20. st., zapaženo je djelovao na raznim područjima kulturnoga, crkvenoga i društvenoga života. Pjesme, njih ukupno stotinjak, i razne članke započeo je objavljivati u »Poletu« Zbora franjevačkih bogoslova »Jukić«, a zatim u »Serafinskom perivoju«, koji je 1907. – 1908. uređivao, te u njegovu sljedniku »Našoj misli«, »Vrhbosni«, »Hrvatskoj straži« (časopisu), »Osvitu«, »Glasniku sv. Ante«, »Prosvjeti«, kalendaru »Napredak«, »Hrvatskoj zajednici«, »Primorskim novinama«, »Franjevačkom vjesniku«, »Glasniku katoličke crkve u Beogradu«, »Kalendaru sv. Ante«, »Bosni Srebrenoj«, »Dobrom Pastiru« i dr. Godine 1908. objavio je zbirku »Krvavi behari«, u kojoj prevladavaju domoljubne i religiozne pjesme. Markušića se, kao Škaricu, Blažinčića, F. Galovića i Petkovića, označava neoromantičarom, koji je stajao pod utjecajem programa obnove kršćanske književnosti na osnovi programa austrijskoga književnika Rikarda von Kralika, koji je na hrvatskim prostorima početkom 20. st. promicao najutjecajniji katolički kritičar dr. Ljubomir Maraković.

59456) Novi Zavet prevod Atanasije Stojković Izdavač: Tipografija Karla Tauhnica Lajpcig 1830 godina. tvrd originalni povez iz epohe , na unurašnjoj strani naslovne korice nalepnica : Bound by Burn & Sons 17 Kirby St(reet) , Tomas Brn ( Thomas Burn ) i njegov sin Džejms Frederik Brn ( James Frederick Burn ) su više od 40 godina, sve do 1842 godine koričili knjige za Britansko Biblijsko društvo. Prvo Lajpciško izdanje iz 1830 godine, štampano u 5000 primeraka. tvrd kožni povez, format 12 x 19 cm , 628 strana, na naslovnoj strani i na više mesta u knjizi pečat Ilija Pavlov, crkveni pojac Varna ( Bugarska ) , stranice čiste bez pisanja, nanaslovnoj strani potpis sveštenik Kas?arov , očuvan primerak , RETKOST ! Novi Zavet u prevodu Atanasija Stojkovića Rusko biblijsko društvo je, pošto je odbacilo prvi Vukov prevod iz 1820. godine, naručilo prevod Novoga zaveta kod Atanasija Stojkovića. On je od Ruskog biblijskog društva dobio zadatak da proveri Vukov rukopis u skladu sa tadašnjim važećim srpskim pravopisom. Kako je primedaba bilo u skoro svakoj rečenici (a uradio je redakciju svih evanđelja i Dela apostolskih) Stojković umesto da `ispravi i preradi` Vukov prevod iz 1820. godine, o njemu se vrlo nepovoljno izražava i Društvu predlaže da uradi novi, svoj prevod, što i čini. U ovome su ga podržali neki predstavnici pravoslavne crkve (mitropolit Leontije i arhimandrit Filipović), a preporučio ga je i ruski ministar prosvete knez Galicin. Društvu je rukopis predao 1823. godine. Pojedini (naročito stariji) autori smatrali su da je Stojkovićev prevod plagijat Vukovog rada, međutim, sve je više onih koji veruju da je Stojković zaista uradio autorski prevod, jer na to ukazuju brojne intervencije, kao i to da se nije povodio za Vukom. Osim toga, Vukov rukopis je morao da vrati Biblijskom društvu, tako da ga nije imao kod sebe u trenutku rada na svom prevodu. On je Novi zavet preveo na slavjano-serbski jezik (koji inspektor Mirijevski naziva građanskim jezikom), . Stojković je svoj prevod radio sa grčkog i crkveno-slovenskog, zadržavajući neke crkveno-slovenske reči, i on predstavlja jedini prevod biblijskog teksta na slavjano-serbski jezik. `Stojkovićev je jezik više crkveno-slovenski i može služiti kao obrazac onog pravca protiv koga je Vuk ratovao. Prvo izdanje je štampano 1824. godine u Petrogradu, u dve hiljade primeraka, ali zbog prećutne zabrane srpskih crkvenih vlasti nikada nije rasparčano, jedva je nekoliko primeraka rastureno . Nekoliko godina kasnije uništen je ceo tiraž. Prema podacima koje je u svojoj knjizi objavio dr Peter Kuzmič, izgleda da je srpska crkva odustala od podrške ovom prevodu jer je rađen na građanskom jeziku, umesto na crkvenom. Kako je bilo planirano da ovaj prevod koriste samo sveštenici, a s obzirom da su oni imali najveću primedbu, srpski mitropolit Stratimirović nije dao svoj blagoslov. Posle prestanka rada Ruskoga biblijskoga društva, Britansko i inostrano biblijsko društvo je objavilo ponovno izdanje 1830. godine u Lajpcigu u pet hiljada primeraka, a kada je tiraž rasprodat, i drugo izdanje 1834. godine, u dve hiljade primeraka. Predstavnik Biblijskog društva u Beogradu, Benyamin Barker, je 1832. godine pokušavao da dobije pismeno odobrenje od kneza Miloša da se ovaj `slaveno-rosijski i slaveno-srbski-rosijski` prevod može rasparčavati po njegovoj kneževini, nudeći `bogatima veću cenu, a siromasima manju, a veoma siromasima bezplatno`. Miloš, međutim, to nije odobrio. Zanimljivo je da Britansko društvo nije tražilo ničije odobrenje za štampanje, već je samo tražilo dozvolu za rasparčavanje, očigledno računajući da će, zbog nestašice Novih zaveta, svaki primerak biti prodat - što se pokazalo tačnim. Godine 1840. načinjen je pokušaj štampanja još jednog izdanja, ali neuspešno. `Društvo je to izdanje planiralo tiskati u Ugarskoj kod Reichardta, ali ga je u tome omela cenzura. Srpski je mitropolit prijevod dao na ocjenu arhimandritu Mutibariću. Njegova je ocjena bila tako negativna da mitropolit i nadležne vlasti nisu dopustile tisak.` Za ovo, četvrto, izdanje planiran je tiraž od dve i po hiljade primeraka, zbog povećanog interesovanja. Međutim, pojavljivanje Vukovog prevoda, 1847. godine, i njegovih kasnijih desetak izdanja za sledećih četrdeset godina, prosto su pregazili Stojkovićev rad. Vukova jezička reforma ubrzo se ustalila, i slavjano-serbski (građanski) je pao u zaborav. Atanasije Stojković (1773–1832; sam Atanasije se potpisivao kao Stojkovič), prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima krajem XVIII i početkom XIX veka. Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je „gramatikalne latinske“ škole, potom nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije. Veruje se da je, boraveći u Getingenu, Stojković slušao i teologiju. Znao je mnoge strane jezike: grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, pomalo češki i poljski. Stojković je napisao prvi originalni roman na srpskom jeziku, sentimentalno delo iz 1801. godine „Aristid i Natalija“. Napisan na slavenosrbskom jeziku, roman je stekao ogromnu popularnost u građanskim slojevima. “Aristid i Natalija je čisto beletrističko delo, prvi originalni roman u srpskoj književnosti”, napisao je Jovan Deretić u Istoriji srpske književnosti . “To je izdanak sentimentalnog romana, u kojem pored ljubavne istorije imamo i druge krakteristične teme književnosti osećanja: veličanje prirode, poljskog rada i jednostavnog života na selu, kontrast selo grad, veličanje prijateljstva, porodice i braka, moralne pouke i rasuždenija”, piše Deretić. Autor je prvu srpsku enciklopediju prirode koja je, osim priče o flogistonu, dala pregled svih tadašnjih znanja o prirodnim pojavama. Bio je prvi pravi naučnik među Srbima, čija je naučna i profesorska karijera daleko dosegla. Međutim, danas ni u najvećim srpskim gradovima, kao što su Novi Sad i Beograd, ne postoji ulica sa imenom Atanasija Stojkovića. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovićevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime. Ovo nije još jedna tužna priča o tome kako neke nacije zaboravljaju svoje duhovne utemeljivače. Slučaj Atanasija Stojkovića, prvog srpskog fizičara i romanopisca, bitno je komplikovaniji. Zapravo, Stojković je vrlo prisutan u narodnom i umetničkom sećanju, ali kao negativna epizoda iz brojnih filmova, drama i knjiga o ovoj epohi. Uvek prikazan kao džangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, Stojković se javlja kao prevrtljiv i zlonameran kritičar progresivnih ideja i, pre svega, reforme srpskog jezika i kulture koju je sproveo jedan drugi velikan tog doba, Vuk Karadžić, književnik čije slike danas vise u svakoj učionici, u svim zemljama u kojima žive Srbi. Njegovo životno delo je Fisika koja je izdata u Budimu u tri toma – 1801, 1802. i 1803. godine , kao originalni i sistematični pregled nauke odakle su se obrazovale prve generacije srpskih naučnika. Stojkovićeva „Fisika“ je na neki način za srpsku kulturu imala podjednako pionirski i temeljan značaj kao Njutnova „Philosophiae Naturalis Principia Mathematica“ za svetsku nauku, pa je čudno da je spontano potisnuta. Osim osnovnih fizičkih razmatranja, Stojković je u ovo delo uneo razmatranja iz geografije, mineralogije, zoologije i botanike. Kao obiman pregled tadašnjeg znanja iz prirodnih nauka, knjiga je imala ogroman broj pretplatnika među Srbima u tadašnjoj Ugarskoj, a kasnije tokom XIX veka služila je kao nezaobilazan udžbenik za izučavanje prirode. Bio je profesor na Univerzitetu u Harkovu u Rusiji, u koju trajno odlazi 1804. godine. Živi u Harkovu, Kišnjevu i Petrogradu, a zbog naučnih dostignuća osvaja raznovrsne privilegije, dva puta biva biran za rektora univerziteta, stiče čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava. Brisanju zaostavštine Atanasija Stojkovića iz srpske kolektivne svesti nisu doprineli njegov karakter i neprijatne afere, koliko sukob sa Vukom Karadžićem oko uvođenja narodnog jezika u književnost. Sam Stojković je pisao slavenoserbskim jezikom, pa je posle rata oko prevoda „Novog zaveta“ iskoristio sve svoje uticaje da diskredituje Vukovu reformu. Potonji potpuni poraz slavenoserbskog jezika gurnuo je u senku slavu „Fisike“, kao i sve ostale Stojkovićeve doprinose. „Teško svjakomu onomu koji rod svoj prosvjećivati počne, teško njemu od sujevernih, nerazumnih i zlobnih nekih svojega roda ljudi“, pisao je svojevremeno sam Stojković, nesvestan da zapravo govori o Vuku, kao svom poslednjem, nemoćnom neprijatelju, koga je tokom života samo prividno porazio. Rascep između Vuka Karadžića i Stojkovića nastao je oko Vukovog prevoda „Novog zaveta“ na narodni jezik. Kako kaže Vladimir Mošin u tekstu „O Vukovom prevodu Novog zaveta“, Biblijsko društvo iz Beča poslalo je prevod na recenziju doktoru Stojkoviću u Rusiju, a on ga je sasvim iskasapio uz komentar da je „prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može“. Potom je sam preveo Novi zavet na slavenoserbski jezik ,a kojim je Stojković pisao svoja književna i naučna dela. Slavenoserbskim je pisao dobar deo elite tog doba – pre svega tadašnji „bestseler“ autor sentimentalnih romana Milovan Vidaković (1780–1841), takođe Vukov protivnik, koji je iščezao iz istorije.

Pjesme neviđenom / Jovanka Hrvaćanin ; [natpisnu stranu izradio Miloš Buzadžić] Beograd : izdanje uredništva `Venca`, 1926 ([Beograd] : Štamparija `Mlada Srbija` Anđelkovića) 78, [1] str. ; 18 cm RETKO!!! sadrži i posvetu autorke Jovanka Hrvaćanin rođena je 20. januara 1899. godine u Dubici (Hrvatskoj). Gimnaziju je učila u Bjelovaru i Beogradu. Maturirala je i diplomirala nemački jezik i književnost u Beogradu. Bavila se uredništvom i prevođenjem sa slovenačkog, ukrajinskog i makedonskog jezika. Objavila je više knjiga poezije: `Pjesme neviđenom` 1926, `Otkinuto lišće` 1939, `Sabiranje za najmanje` 1946, `Računske šale za naše male` 1946, `Zanat je zlatan` 1947, `I ja računam` 1951, `Mica s deset lica` 1954, `Pod brezom` 1955, `Tragom srca` (izbor) 1972. i knjigu proze: `Zapisi` 1933. Bila je član predratnog PEN-a i udruženja književnika Srbije. Umrla je 1987. godine u Beogradu. * * * `Jovanka Hrvaćanin je pesnik zrelog i umetnički visokog izraza. Njena poezija je topla, ženska i misaona. Stihovima se trudi da sa što manje reči izrazi misao i prenese osećanje. Njena prva zbirka `Pjesme neviđenom` je od onih knjiga koje ne podležu modi, koje će uvek imati čitaoce i osvajati svojom neposrednošću. Bavila se poezijom za decu i prevodima sa ruskog i slovenačkog, u koje unosi po što va nje i nesebičnost koji su potrebni da prevođeno delo ne izgubi ništa od svoje lepote prilikom prevoda. Kod ove pesnikinje je unutrašnji život moćniji od utisaka spolja. Po iskrenosti i elegičnosti donekle podseća na Danicu Marković. Peva po osećanju, i njena pesma je uvek izraz duševnog zbivanja. Kroz pesme se naslućuje idealistička, osetljiva, čežnjiva priroda, upućena na sebe. Ljubavni motiv uvek je diskretno opevan. Snežana S. Baščarević (Leposavić): Književnice međuratne književnosti i književni kanon O njenoj privatnoj situaciji Jovanka Hrvaćanin je rođena 20. januara 1899. godine u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), ali je rano detinjstvo provela u Beogradu. Nakon smrti mlađeg brata i očevog gubitka posla u Pres-birou, 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Zbog političkih prilika, ali i angažmana njenog oca, Moja, koji je, kao miletićevac, osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu i član glavnog odbora Radikalne stranke, uhapšen i odveden u Zagreb, gde je, u bolnici zagrebačkog zatvora, i dočekao kraj rata, Jovankino školovanje bilo je neuredno, obeleženo naglim prekidima i preseljenjima. Autorkina prepiska sa pomorskim kapetanom (od novembra 1915. do marta 1918), kome se javila na oglas u želji da prekrati vreme koje je u toku rata provela u rodnom mestu, u svojevrsnoj izolaciji, osnova je njenog jedinog, epistolarnog romana Neviđeni. Gimnaziju je učila u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik. Posle Drugog svetskog rata radi u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige (1951—1953) — sa te je pozicije i penzionisana 1953. Umrla je u Beogradu 1987. O njenoj profesionalnoj situaciji Jovanka Hrvaćanin je počela da piše još u osnovnoj školi, kada je i objavila prve pesme. Dve zbirke pesama (Pjesme neviđenom, Otkinuto lišće) i kratka lirska proza Zapisi nastaju u međuratnom periodu, kada je prisutna u gotovo svim tadašnjim časopisima (Književnom jugu, Književnoj reviji, Ženi, Svetlosti, Novoj svetlosti, Vencu, Misli, cetinjskom almanahu Zapisi, subotičkom Književnom Severu, dečjem listu Miroljub, novosadskim Dečjim novinama, Zastavi, Pravdi). Nakon Drugog svetskog rata pretežno se bavi pisanjem za decu, za koje ju je, kako je autorka govorila, pridobila Desanka Maksimović. Pisac je i kratkog epistolarnog romana Neviđeni, koji je prvi put objavljen 1995. godine u časopisu ProFemina, u tri nastavka. O njoj su pisali Jeremija Živanović, Isidora Sekulić, Ksenija Atanasijević, Ljubica Marković, Velimir Živojinović, Božidar Kovačević, Desanka Maksimović. Prevodila je mnogo, najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Gorkog, V. Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radovi ove autorke Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953) Recepcije Recepcija tokom života autorke Srbské básnířky: anthologije (Otto F. Babler — 1929) Jovanka Hrvaćanin i Kristina Brenkova (Desanka Maksimović — 1979) Jovanka Hrvaćanin: Zapisi, Novi Sad, 1933 (M. — 1933) Jovanka Hrvaćanin: Otkinuto lišće, Skoplje, 1939 (Desanka Maksimović — 1939) Jovanka Hrvaćanin: Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (Aleksandra Serđukova — 1938) Prva reč (Jeremija Živanović — 1926) Savremena srpska ženska lirika (Ljubica Marković — 1929) Recepcija nakon njene smrti Jovanka Hrvaćanin (Miomir Milinković — 2010) Sa piscima i o piscima međuratnim (Dragoljub S. Ignjatović — 1992) Пјесме невиђеном / Јованка Хрваћанин ; [натписну страну израдио Милош Бузаџић] Београд : издање уредништва `Венца`, 1926 ([Београд] : Штампарија `Млада Србија` Анђелковића) 78, [1] стр. ; 18 cm

NEMENIKUĆE ĆIRILO I METODIJE – ALEKSANDAR VUČO prvo nadrealističko izdanje 1932 god. izuzetno retko ponudi nekorišćen, još uvek nerasečeni primerak za svoje godine odlično očuvano, pogledati slike Aleksandar Vučo rođen je 25. septembra 1897. godine u trgovačkoj porodici u Beogradu. Kao gimnazijalac sa sedamnaest godina (1915), pridružio se srpskoj vojsci kao dobrovoljac i sa njom se povukao preko Albanije. Iz Drača, izmučen strahotama povlačenja, kao i dosta njegovih vršnjaka odlazi u Francusku. Sledeće godine se našao u Nici i tamo završio gimnaziju a zatim upisao Pravni fakultet na Sorboni, u Parizu. Tamo je upoznao i svoju buduću ženu Julijanu Simeonović i već 1920. godine su se venčali. U Parizu su dobili i svoja dva sina Đorđa (1921.) i Jovana (1922). Vučo se sa porodicom vratio u Beograd gde je po pravilu trebalo da nasledi porodičan posao, međutim Vuča je više zanimao intelektualni rad i tako je već 1923. godine počeo da sarađuje sa časopisom „Putevi“ a zatim i za „Svedočanstva“. Prvu poemu objavio je 1926. godine pod nazivom „Krov nad prozorom“ a 1928-e roman „Koren vida“. Sledeće godine izašla je knjiga „Ako se još jednom setim ili načela“. Na Beograd je tih godina uticalo posleratno raspoloženje. Vučo, koji je tokom svoje mladosti dosta iskusio i dosta video boraveći u Evropi i školujući se u francuskim školama, ubrzo je postao nezadovoljan društenim prilikama i stanjem duha u gradu. Sa prijateljima istomišljenicima osnovao je beogradsku grupu nadrealista i počeo da se aktivno uključuje u politički život. Kao jedan od osnivača i potpisnika manifesta postao je i jedan od urednika almanaha Nemoguće – L’impossible. Pored poezije objavio je i prvi scenario za film „Ljuskari na prsima“. Sarađivao je za časopis „Nadrealizam danas i ovde“ i pisao u „Politici“ priloge pod pseudonimom Askerland. Glavni članak: Beogradski nadrealizam Javio se početkom 20-ih godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. Godina 1932. bila je veoma plodna za njega jer je iste izašla čuvena poema „Nemenikuće – Ćirilo i Metodije“ ali i poema „Humor Zaspalo“. U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma“, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo“ vrhunac je te poezije apsurda i alegoričnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija“ srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Iste godine organizovana je i čuvena izložba nadrealista u paviljonu Cvijete Zuzorić u Beogradu, a već sledeće sa Dušanom Matićem izašli su „Podvizi družine Pet petlića“, delo namenjeno deci, sa fotografijama Vučovih sinova na naslovnoj strani knjige. Ovo je Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu. Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, „slobodnu i živu igru duha“, i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Aleksandar Vučo imao je odličnu saradnju sa Dušanom Matićem sa kojim ga je vezivalo veliko dugogodišnje prijateljstvo. Sa njim je objavio i poemu „Marija Ručara“ ali i koju godinu kasnije roman „Gluvo doba“. U periodu od 1936. do 1940. Vučo je bio urednik časopisa „Naša stvarnost“, ali budući da su ta vremena bila veoma turbulentna i da su se nadrealisti držali principa marksizma i aktivnije učestvovali u politici, Vučo je u tom periodu čak dva puta hapšen, 1937. i 1939. godine.[1] Tokom narodnooslobodilačke borbe je takođe dva puta lišen slobode i poznato je da je tokom 1941. godine pet meseci proveo zatočen u banjičkom logoru. Za poeziju nastalu nakon rata karakteristično je višestruko vraćanje prvobitnom: vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopska čudovišta (alegorijska poema o borbi protiv fašizma) „Mastodonti“, (1951), „Alge“ (1968), ronjenje u „prabiljna stanja“, u hladni i senoviti svet algi i drugog primarnog rastinja (Nepovrat Humora Zaspalog, 1978) povratak vlastitoj pesničkoj mladosti. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida“ (1928)[1] izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna. Opsežni koautorski roman „Gluvo doba“ (1940) predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima. Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji, „Raspust“ (1954), „Mrtve javke“ (1957) i „Zasluge“ (1966), koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, „svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi“. Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva „unutrašnjim pisanjem“, „unutrašnjim zabeleškama“. Poslednji Vučov veliki romansijerski poduhvat, trilogija, ili roman u tri dela, s naslovima „Omame“ (1973), „I tako, dalje Omame“ (1976) i „Omame, kraj“ (1980), neobičan je spoj poetskog, autobiografskog i romanesknog. Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu. Posle rata Vučo se posvetio i filmskoj umetnosti i postao upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije (1947.) i predsednik Komiteta za kinematografiju u jugoslovenskoj vladi. Osim toga bio je i direktor Zvezda-filma i Avala-filma. Pisao je dosta filmskih kritika i scenarija, bio je urednik “Borbe”, “Dela” i “Zmaja”. Za svoj rad bio je nagrađen Sedmojulskom nagradom za životno delo, nagradu saveza književnika (za roman „Raspust“) dok mu je roman „Mrtve javke“ bio proglašen za najbolji roman godine. Tadašnji predsednik SFR Jugoslavije Josip Broz Tito ga je odlikovao Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Godine 1982. dobio je nagradu “Aleksa Šantić” za knjigu „Pesme i poeme“. Do kraja života se bavio intelektualnim radom inspirišući i svoju ženu kao i najmlađeg brata Nikolu da se bave pisanjem. Bio je veliki prijatelj Ive Andrića i često su se mogli videti kako uz šetnju uživaju u priči. Dela[uredi | uredi izvor] Poezija[uredi | uredi izvor] Krov nad prozorom (poema) Nemenikuće (1932) Ćirilo i Metodije (1932) Humor Zaspalo (1930) Podvizi družine „Pet petlića” (1933) Marija Ručara (1935) Mastodonti (1951) Alge (1968) Nepovrat Humora Zaspalog (1978) Moj otac tramvaj vozi (1945) Proza[uredi | uredi izvor] Koren vida (1928) Ako se još jednom setim ili načela (roman) Gluvo doba (1940) Trilogija: Raspust (1954) Mrtve javke (1957) Zasluge (1966) Trilogija: Omame (1973) I tako, dalje Omame (1976) Omame, kraj (1980) Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. [1] Srpska književnost[uredi | uredi izvor] Kulturno-istorijski kontekst[uredi | uredi izvor] Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. [2] Poetičke odlike[uredi | uredi izvor] Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ [3] Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. [2] Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. [4] Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. [5] Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. [2] Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”.[6] U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo[7]“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. [8] U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. [9] U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. [10] U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović [11]: „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ [12] Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. [11] Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ [13] Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. [11] Dezintegracija nadrealizma[uredi | uredi izvor] U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. [11] Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. [4] Nadrealistička izdanja[uredi | uredi izvor] Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Srpski nadrealisti[uredi | uredi izvor] Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. [15] Milan Dedinac Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. [14] Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.[16] Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja.[14] Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu.[17] Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta.[14] Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. [18] Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. [19] Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe nadrealizam, almanah nemoguće, andre breton, marko ristić, koča popović, dadaizam, dada tank, dada jok, casopis zenit, zenitizam, nadrealistička izdanja...

Za prijatelje Engleze. Odnosi. Retko i znacajno. Stanje kao na snimcima. Михаило Јовановић Писмо патріярха православно-католичке восточне цркве о православной вěри : писано Енглезима 1723 год. Остали наслови Писмо патријарха православно-католичке восточне цркве о православној вери Врста/садржај тыпе оф материал писма Језик српски Година 1864 Издавање и производња У Београду : у Државной кньигопечатньи, 1864 Физички опис [2], 34 стр. ; 19 cm. Место: Београд Држава: Србија Година: 1864 Издавач: Књажеско српска књигопечатња Предметне одреднице: Религија Сигнатура: Р19Ср II 460.1 COBISS.SR-ID: 135510791 Језик: српски Врста грађе: Штампана Колекције: Српске књиге од 1801. до 1867. године ЈОВАНОВИЋ, Михаило Писмо патріярха православно-католичке восточне цркве о православной вѣри : писано Енглезима 1723 год. - У Београду : у Државной кньигопечатньи, 1864. - [2], 34 стр. ; 19 cm. Новаковић 2696; Кириловић 2365; КНБС 990; Српске штампане књиге БМС 1801-1867, 1639. - Аутор дат према КНБС. Михаило Јовановић, световно име Милоје (Соко Бања, 19/31. август 1826 — Београд, 5/17. фебруар 1898), епископ, архиепископ београдски и митрополит Српске православне цркве.1) Биографија Рођен је 19/31. августа 1826. године у варошици Соко Бањи, од мајке Марије и оца Милована.2) Његови родитељи су се раније звали Кашмерци и у Соко Бању су се доселили из села Трговишта, испод Врмџе.3) Школовање Основну школу је завршио у месту рођења.4) Завршио је нижу гимназију у Зајечару и Неготину.5) У Неготину је био питомац Доситеја Новаковића. Завршио је Богословију у Београду 1846, где је био питомац Петра Јовановића, који га је одредио за свог наследника. Као једног од својих најбољих ђака, тадашњи митрополит Петар га је заједно са још петорицом кандидата, послао 1846.6) на студије у Кијев,7) на Кијевску духовну семинарију, у трајању од три године, а затим и Духовну академију, коју је завршио са одличним успехом 1853,8) заједно са Савом Сретеновићем. Тиме је стекао академско образовање и степен кандидата за одбрану дисертације, под називом „Преглед историје српске цркве“.9) После тога је отишао у Кијевско-печерску лавру и замонашио се10) (1853)11) Тада је узео монашко име Михаило. Две недеље касније кијевски митрополит Филарет га је рукоположио у чин јерођакона, а четири дана касније за јеромонаха.12) Епископ Вративши се после седмогодишњег студирања13) у Србију 1854,14) краће време је радио као професор Семинарије у Београду,15) а октобра исте године у Крагујевцу је изабран за епископа шабачког.16) Истог месеца је произведен за архимандрита студеничког, хиротонисан за епископа у београдској Саборној цркви и убрзо устоличен у Шапцу.17) Један од његових првих предлога на архијерејском сабору је био да се српски епископи и митрополити, као монаси називају и потписују само именом, без презимена, што је сабор и усвојено.18) Шабачком епархијом је управљао близу пет година. У Шапцу је започео свој разноврсни национални рад.19) Још као епископ се веома заинтересовао за судбину српског народа у целини, нарочито Срба у неослобођеним крајевима.20) Био је потпуно свестан националне мисије Србије код српског народа, јер мада су живели у другој држави, Срби су се окретали ка матици, у жељи за ослобођењем. Настојао да систематизује и појача државну помоћ и пропаганду, ради заштите народа.21) Митрополит После изнуђене оставке22) митрополита Петра 1859,23) који је отишао у Аустрију да тамо буде епископ једне од српских епархија у Војводини,24) Михаило је са непуних 33 године изабран за митрополита српског.25) За митрополита је изабран на архијерејском сабору, који је сазвао Милош Обреновић 25. јула/6. августа у Крагујевцу.26) Управљао је за време владавине четири Обреновића: Милоша, Михаила, Милана и Александра и по династичком уверењу је био Обреновићевац.27) Митрополит Михало је наставио посао око организовања Српске цркве, који је започео његов претходник митрополит Петар Јовановић.28) Био је покретач и учествовао је у свим добротворним и патриотским друштвима и акцијама. За време његове управе Митрополија београдска је била средиште рада на ослобођењу Срба под туђинском влашћу, побољшавању њиховог положаја, као и целокупног српског народа.29) У марту 1868. године обратио се министру просвете са предлогом да се оснује Просветни одбор Срба у Турској.30) Његов предлог је прихваћен. Одбор су чинили Нићифор Дучић, који је изабран за председника, а уз њега су били професори Милош Милојевић, Панта Срећковић и Стојан Новаковић. Касније су им се придружили Љубомир Ковачевић, Сима Андрејевић Игуманов и други. Одбор је био задужен за одржавање везе са српским народом под турском влашћу, да развија просветно-културни рад, предлаже оснивање школа, спрема учитеље и професоре за рад у тим школама, предлаже обнављање и подизање цркава тамо где је то било могуће, а мишљење и процене одбора, у великој мери су помагали Министарству иностраних дела у одређивању националне политике.31) Такође је 1868. године предложио отварање посебног одељења Богословије, имајући у виду коментаре њених професора, који су приметили да младићи из турских крајева долазили довољно припремљени, као ђаци из Србије који су ову школу уписивали после четворогодишње гимназије.32) Друго одељење Богословије је отворено 1873. године, под називом Страначка богословија, са циљем да спрема учитеље и свештенике, као националне раднике.33) За то одељење је Стојан Новаковић направио посебан план, а школовање је трајало три године.34) После тога су питомци могли да наставе школовање на Великој школи или у иностранству, такође о трошку државе Србије.35) Они су у ратовима за ослобођење 1876-1878. учествовали у ослобођењу од Турака. У неослобођеним крајевима бавили су се просвећивању и јачањем наде у ослобођење.36) За време Херцеговачког устанка, Првог и Другог српско-турског рата (1875—1878) одржавао је везе са српским устаницима, који су му се обраћали за савет и помоћ. На његов предлог је у октобру 1876. основан је Одбор за старање о купљењу прилога за Србе из Старе Србије, Босне и Херцеговине и Бугарске, а он је био председник одбора. Био је председник и Међународног комитета за помоћ избеглицама из Босне и Херцеговине.37) Припајањем Нишког, Пиротског и Врањског округа Србији, повећала се територија Цркве у Србији. Из егзархијске више јерархије примљен је у састав Српске цркве, фебруара 1879, митрополит нишки Виктор, који је до смрти остао веран митрополиту Михаилу.38) За време мандата митрополита Михаила, постигнуто је да православна црква у Србији, актом Васељенске патријаршије добије аутокефалност од цариградског патријарха (1879).39) Аутокефалност се односила и на епархије у тада неослобођеним крајевима.40) Као митрополит београдски и архиепископ српски слао је на школовање у Русију, поред богослова и будуће сликаре: Михаила Борисављевића, Живка Југовића, Благоја Кулића, Георгија Момчиловића и Милутина Бл. Марковића.41) Међутим, као љубитељ свих Словена, а на штету српских интереса, доста је помогао успостављању бугарске егзархије, примајући бугарске омладинце на школовање у српским школама, штампајући у Србији књиге за Бугаре и радећи на њиховој духовној обнови.42) Током целе његове управе, свештенство и манастири су се налазили у лошем материјалном стању и сви његови покушаји да тај проблем реши су били безуспешни, јер државне власти нису имали разумевања.43) По свом спољнополитичком опредељењу је био велики русофил,44) јер је у условима католичко-муслиманског окружења, за опстанак Србије сматрао да је неопходно одржавати политичке и културне веза са Русијом,45) због чега је сметао Бечу, кнезу Милану и напредњацима. Бечу је посебно сметао његов утицај преко српских свештеника у Босни, уз материјалну помоћ из руских словенских комитета.46) Када је од словенског комитета добио 80.000 динара за циљеве националне политике, Аустрија се разгневила и тражила да митрополит буде уклоњен са свог положаја.47) После Берлинског конгреса, а као последица пробугарске оријентације Русије, дошло је до спољнополитичке преоријентације у Београду. Њен инспиратор је био, кнез Милан (од 1882 краљ), који се одвојио од Русије и окренуо Аустрији. Још 1880. године он је изазвао велике кадровске промене у српској политици, па је либерал-националиста Јован Ристић, чији је митрополит био близак сарадник, поднео оставку.48) Осим тога, кнез је у Бечу 1881, без знања јавности и Владе, заједно са министром Чедомиљом Мијатовићем закључио „Тајну конвенцију“ са Аустроугарском, којом се обавезао да ће обуставити православну пропаганду у Босни и Херцеговини за њено јединство са Србијом и да неће склапати уговоре ни са једном земљом, док претходно не консултује Хабзбуршку монархију.49) Митроплит Михаило се бавио политиком,50) и био стожер Либералне странке,51) због чега је трпео непријатности, прогоне, а у току шест година је био лишен катедре.52) Кнез Милан, пошто је био врло аустрофилски настројен, хтео је да га уклони, и за то се само чекао повод.53) До митрополитовог сукоба са Владом је дошло када је уведен закон о таксама, који је оптерећивао представнике цркве,54) односно увођењем пореза за рукоположење црквених чиновника.55) Закон је донет без знања и пристанка Светог архијерејског сабора.56) Митрополит је протествовао рекавши да тај закон представља симонију и да је у супротности са Христовом науком, што је ражестило Стојана Новаковића, као министра просвете и црквених дела, који је кнезу предложио разрешавање митрополита Михаила са дужности.57) Кнез Милан је у октобру 1881.58) донео указ којим је митрополит уклоњен из црквене управе,59) без пензије, без издржавања, без икакве потпоре, после двадесет и пет година службе.60) На положај митролита тада је дошао архимандрит Теодосије Мраовић (1883).61) Овај кнежев поступак је у Бечу позитивно оцењен, посебно због кнежеве домишљатости и одлучности, док је у Петровграду изазвао негативне рекције, руски цар Александар III је митрополиту Михаилу нешто пре смене доделио руски орден Светог Александра Невског. Русија се после тога потпуно удаљила од Србије, а као услов за успостављање нормалних међудржавничких односа, тражила је да се митрополит Михаило врати на катедру.62) У Србији су и након његовог одласка настављени сукоби између државе и цркве, дошло је до измене црквеног закона о уређењу свештеничког стања, пошто су и остали епископи одбијали послушност, сви су били збачени са својих положаја, без права на пензију. Влада је поново мењала закон и увела, поред духовних, и цивилна лица у управу Цркве.63) Одлазак у иностранство После збацивања, митрополит Михаило се настанио прво у својој приватној кући на Врачару64) у Београду, а 1883. је морао да напусти Србију.65) Прко Бугарске и Цариграда је путовао у Јерусалим и Палестину, где је по узору на Светог Саву обишао све хришћанске светиње. Затим је био на Светој Гори, где је обишао све манастире, у којима је, по молби светогорских монаха, служио литургије.66) Затим је боравио у Бугарској, најпре у Варни, а касније у Рушчуку. Често мењање места боравка није било својевољно, већ на захтев српске владе, која је будно пратила сва његова кретања, тако да је и у Бугарској постао нежељени гост, није могао да оде ни у Румунију или неку аустроугарску бању.67) На лето 1884. је добио дозволу да отпутује у Русију. Отишао је у Кијев, где се настанио у истој ћелији у Кијев-печерској ларви, у којој је боравио 30 година раније као млад монах.68) У другој половини 1884. у Кијеву је учествовао у прослави педесетогодишњице Кијевског универзитета.69) Остатак времена у изгнанству је провео живећи између Кијева и Москве.70) У Москву је отишао да помогне у спасавању подворја71) Српске православне цркве на Сољанки, у храму Светог Кира и Јована, изграђен 1768. у част Катарине II.72) У Москви је остао све до пролећа 1889.73) Током свог боравка у изнанству бавио се црквеним, културно-просветитељским и политичким радом. Његов политички рад је био конспиративан. Наиме, сви српски радикални емигранти, на челу са Николом Пашићем, који су били су принуђени да после неуспеле Тимочке буне напусте Србију, ступили су одмах у контакт са митрополитом Михаилом, који је у то доба живео у Рушчуку. Покушавали су да га приволе за наставак борбе против Милана Обрановића,74) на шта је он и пристао.75) Протеривање митрополита из Бугарске највероватније се дугује жељи српске владе да га раздовоје од радикала, који су за август 1884. спремали атентат на краља Милана, мада је тај план разоткривен и спречен.76) У званичној Русији је покушај атентата на краља Милана, као и преврата у Србији, који је спремала радикална емиграција, посматран са неповерењем и резервом. Бавећи се пословима око Бугарске, руски кабинет је сматрао да револуција у Србији није дошла у право време и сматрали су да би преврат довео до неминовне аустроугарске окупације.77) Још по доласку у Русију, митрополит Михаило је користио своја познанства у друштвено-политичким круговима, да би добио подршку за планове преврата у Србији.78) Захваљујући његовом посредништву и препорукама, Николи Пашаћу, који је до тада виђен само као нихилиста и бунтовник, порастао је углед, тако да када се крајем 1885. године први пут појавио у Петровграду, у њему су видели савезника.79) Повратак митрополита Када је краљ Милан 1889. године абдицирао, малолетном Александру је додељено Намесништво, које су чинили Јован Ристић, генерал Коста С. Протић и Јован Бели-Марковић, а први акт нове владе је био позив упућен Митрополиту Михаилу, да се врати натраг у Србију и на свој положај у његовој канонској јерархији, док је неканонска (напредњачка) јерахија позвана да се повуче са својих епископских катедри.80) Митрополит Теодосије је својом вољом отишао у пензију.81) Од тада је митрополит Михаило радио на даљем учвршћивању православне вере, како унутар, тако и ван Краљевине Србије, не обазирући се на нове дипломатске протесте Беча, а уз подршку краља Александара Обреновић, који се обавезао да ће бити одан светосавској Цркви.82) Митрополит Михаило је наставио да ради на обнови црквеног живота.83) Одвојио је црквену администрацију од судства. Донесена су два црквена закона, којим су преуређени духовни судови и други црквени односи. Закони су од 1890. ступили на снагу.84) Највиша црквена законодавна власт био је Свети архијерејски сабор, Синод је одлуке Сабора спроводио у живот. Постојала је и Апелаторска конзисторија – Велики црквени суд, као и епархијске конзисторије. Основао је деветогодишњу богословију у Београду 1896, а затим катедру за иконопис, коју је водио сликар и професор Стеван Тодоровић. Основао је више фондова за збрињавање удовица и породица свештеника и ђакона и фонд за васпитавање српских монахиња у руским академијама, фонд за штампање књига у одбрану Православља и поуку народу, фонд за школовање ђака из његовог родног места Соко Бање. Једно време, због силних напада радикала, као и сукоба са министром просвете Љубом Стојановићем око избора неготинског епископа, био је спреман да се повуче у мировину.85) Захтевао је од државних службеника да се једном годишње исповеде и причесте. Био је један од најбољих оратора свог времена и позивао је цело свештенство да раде на том пољу. Трудио се да субије атеистички дух бившег ректора бањалучке богословије Васе Пелагића.86) Биран је за члана Комитета за одбрану хришћана у Отоманском царству. Такође је био председник Друштва за подизање Храма Светог Саве, лији је камен-темељац положен 1879.87) За живота је чинио лична и општа доброчинства. У свом родном крају је подигао задужбине, цркву Светог преображења Господњег (1884—1892) и школу (1894),88) у центру варошице, која и сада носи његово име. У октобру 1894. прославио је четрдесет година службе.89) Умро је 5. фебруара 1898. и сахрањен је у Саборној цркви,90) односно у цркви Светог архангела Михаила у Београду. Његова гробница се налази уз северни зид цркве, преко пута гробнице кнеза Милоша и Михајла Обреновића. Гробни споменик је 1902. године осветио митрополит Инокентије (Јаков) Павловић,91) син шабачког протојереја Јована Павловића.92) Споменик је израдио београдски каменорезац Никола Лукачек, по пројекту архитекте Милорада Рувидића.93) На гробу је уклесано:94) „Љубите српство – љубите православље.” Почасни члан Због својих књижевних радова,95) постао је почасни члан Друштва српске словесности 13/25. јануара 1857. За почасног члана Српског ученог друштва је наименован 29. јула/10. августа 1864. Изабран је за почасног члана Српске краљевске академије 15/27. новембра 1892.96) Истицао се радом на хуманом, социјалном и књижевном раду, за који су га одликовале и стране државе. Изабран је за председника Друштва за ослобођење афричких робова (1862), за члана Алтајске мисије (1866), чији је задатак био ширење хришћанства, почасни члан Универзитета у Петровграду (1869) и Универзитета у Москви (1871), почасни члан Црвеног крста у Бриселу (1871), почасни члан друштва Братства христољубивих у Атини (1876).97) Дела За 40 година свог служења је оставио 49 дела, која су била инспирација генерацијама.98) Књижевни рад му је био врло разноврстан и обиман, посебно у обредном и догматском богословљу. Обновио је српску богословску литературу. Писао је богословске уџбенике, поуке, упутства о унутрашњем поретку у српској цркви и њеним установама, целе томове духовних проповеди, монографије о богословљу и православној апологетици (одбрана православља). За његово најбоље дело се сматра „Одбрана истине“, која је издата у Београду 1877. године, и за коју му је од Кијевска духовна академија дала научни степен магистра богословља99) (1856).100) Главна дела су му:101) „Одбрана истине“, (1877) „Поглед на историју Српске цркве“ (1856) „Душевни дневник“102) „Црквено богословље“103) „Херменевтика“104) „Србљак“105) „Православни проповедник“ (1866, 1867. и 1871) „О лутерантству“106) „О монаштву“107) „Поука матери о васпитању деце“108) „Скуп беседа преко целе године, у недељне и празничне дане“ (1874) „Православна Српска црква у Кнежевини Србији“ (1874) „Хришћанске светиње на Истоку“ (1886) „Света Антонска гора“ (1886) „Књижевни радови“, у две књиге (1895) „Животопис Пресвете Богородице“109) Литература Радован Пилиповић, Српски богослови на школовању у Русији у другој половини 19. века према оцени руског царског дипломате, Годишњак за научну историју, број 1, Удружење за друштвену историју, Београд, 2012. Радослав Грујић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 181-182 Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 125-126 Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, уредник Јанко Брајковић, Евро, Унирекс, Каленић, Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996, стр. 116, 429–431 Миленко Пекић, Митрополит Михаило и Далмација, Зборник Матице српске за историју, број 53, уредник Војин Дабић, Матица српска, 1996, стр. 39-78, ИССН 0352-5716 Знаменити Срби XIX века (1800—1900), уредник Андра Гавриловић, Наклада и штампа Српске штампарије (деон. друштво), Загреб, 1903, стр. 19-21 Михаил, арихепископ биоградски и митрополит Србије, Босанска вила, број 1, уредник Никола Т. Кашиковић, Штампарија Шпиндлера и Лешнера, Сарајево, 15. 1. 1897, стр. 1-4 Александар Д. Средојевић, Канонски удар и нова јерархија у Српској Цркви, Православље, број 1006, СПЦ, 15. 2. 2009. Александар Д. Средојевић, Аутономна Митрополија и држава Србија, Православље, број 1005, СПЦ, 1. 2. 2009. Саборна црква у Београду - Гробови Милић Ф. Петровић, О националној акцији митрополита Михаила у Рашкој области и другим српским земљама под турском и аустроугарском управом, Зборник историјског музеја Србије, бр. 29-30, Историјски музеј Србије, Београд, 1998, стр. 45-55, ИССН 0354-3153 Андреј Л. Шемјакин, Митрополит Михаило у емиграцији, Зборник историјског музеја Србије, бр. 31, уредник Андреј Вујановић, Историјски музеј Србије, Београд, 2003, стр. 219-237, ИССН 0354-3153 Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Српска краљевска штампарија, Београд, 1901. Православна Српска црква у Краљевини Србији. Београд 1895. Стр. 206–209: Михаило.

Lepo očuvano Kao na slikama Crveni K. Nezavisna izdanja Dizajn Slobodan Mašić 1972 EKSTREMNO RETKO, ZVANICNO ZABRANJENA KNJIGA U SFRJ, CIJI JE NAJVECI DEO TIRAZA ZAPLENJEN I UNISTEN! Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]

odlično očuvano dve knjige ukoričene zajedno s tim da fali naslovna strana i jedna stranica sa prenumerantima na kraju kao i pogreške u Pavle (Platon) Atanacković Ogledalo čovečnosti (Uslikan je i početak i kraj možete videti na slikama) digitalni oblik možete proveriti ovde i uporediti http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=2587&m=2#page/294/mode/2up Magaraševićeva knjiga je kompletna kao na slikama ekstremno retko štampano u Beču 1823. Georgije Magarašević (10/22. septembar 1793, Srem, tada Habzburška monarhija — 6/18. januar 1830, Novi Sad) je bio srpski kulturni radnik, istoričar, književnik, književni kritičar, profesor Gimnazije u Novom Sadu, pokretač i prvi urednik časopisa Serbska letopis koji je kasnije nazvan Letopis serbski i koji je vremenom postao časopis sa najdužim kontinuitetom izlaženja u srpskoj kulturi. Pohađao je Karlovačku gimnaziju koju je završio 1811. godine, a zatim je manje od godinu dana studirao filozofiju u Pešti. Za profesora Karlovačke gimnazije postavljen je 1813. godine. Posle skandala izazvanog jednom Magaraševićevom ljubavnom aferom, a zauzimanjem epikopa bačkog Gedeona Petrovića, nastavio je nastavnički rad u Novosadskoj gimnaziji. Na tom mestu ostao je sve do svoje smrti 1830. godine. Magarašević je bio čovek velike radne energije i spisateljskog dara, a najveći deo svog nevelikog opusa posvetio je istorijskim temama, mada njegov rad ima više populizatorski nego istoriografski značaj. Na osnovu relevantnih istoriografskih dela napisao je Istoriju najnoviji priključenija (1823) gde je dao prikaz najznačajnijih evropskih političkih događaja od 1809. do 1821. godine. Godine 1822. izdao je, ne navodeći izvornik, jedno Napoleonovo memoarsko delo. Popularno pisana Kratka vsemirna istorija (1831) izdata je tek nakon Magaraševićeve smrti. Bavio se i izdavanjem istorijskih izvora ali u toj delatnosti nije ostavio znatnijeg traga. Obrazovan u klasičarskoj školi Magarašević se u književnom pogledu nije zadržao na klasicizmu već je širio krug svojih saznanja pa je bio upoznat sa književnošću nemačkog i ruskog predromantizma pod čijim uticajima je stvarao. U oštroj književnoj polemici između Vuka Karadžića i Milovana Vidakovića Magarašević se nije direktno uključio već je prevodima iz književnoteorijskih dela hteo da ukaže na pozitivan značaj književne kritike u razvoju književnosti i na visoke kriterijume književnog stvaranja koje su po njegovom mišljenju trebali da prihvate i srpski književnici. Iako Magaraševićev opus nije obiman on je pokretanjem časopisa Srbska letopis (1825) ostavio veliki trag u razvoju srpske kulture. Časopis je pokrenuo sa namerom da prati dešavanja u slovenskoj i srpskoj književnosti. Kako bi se pomoglo izdavanje Letopisa osnovana je Matica srpska početkom 1826. godine. Iako je ovo sužilo Magaraševićeve uredničke kompetencije njegov urednički program je sve do kraja njegovog života i uredništva u velikoj meri obeležio Letopis. Pod uticajem sentimentalističke putopisne književnosti Magarašević je napisao Pisma Filoserba objavljena u Letopisu 1828. i 1829. godine što se smatra za njegovo najznačajnije originalno delo. Platon Atanacković (Sombor, 10. jul 1788. — Novi Sad, 21. april 1867.) je bio episkop budimski (1839 — 1851) i bački (1851 — 1867), pisac, politički radnik i veliki dobrotvor srpske prosvjete. Platon Atanacković Datum rođenja 10. jul 1788. Mesto rođenja Sombor Habzburška monarhija Datum smrti 21. april 1867. (78 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Biografija Njegovo svetovno ime bilo je Pavle.[1] Otac Petar bio je somborski trgovac i građanin, a deda Atanacko se doselio iz Makedonije i na putu u Silbašu naprasno umro, gde je u porti pravoslvne crkve i sahranjen. Majka Marija rođena Stajić potiče takođe sa juga; njen deda se doselio iz Kožana, i zvali su ga zbog toga `starac Koža`. Koža je poklonio zvono Sv. Đurđevskoj crkvi u Somboru, koje se po njemu prozvalo `Kožno zvino`. Pavle je imao još tri brata i dve sestre.[2] Osnovnu školu je Pavle pohađao u rodnom mestu u Somboru. Jedan od prvih učitelja bio mu je Vasilije Milanović, koji je docnije postao paroh somborski. Gimnaziju i bogosloviju završio je u Karlovcima, zatim je položio učiteljski ispit, oženio se, i postao đakon i učitelj u Somboru 1809. godine. Njegova supruga bila je Katarina rođena Sotinčev, sa kojom je imao sina jedinca Vasilija (umro 1854). Uskoro se istakao kao dobar pedagog i postao prvi profesor prve srpske preparandije u Sentandreji kod Budima (od 1812. do 1815) Na tom položaju ostao je punih sedamnaest godina i kada je preparandija premještena u Sombor(1815—1829). Uz to je bio i paroh Sv. Đurđevske crkve u Somboru od 1810. godine. Objavio je 1823. godine knjigu prevedenih pripovetki sa nemačkog i francuskog jezika, pod naslovom `Ogledalo čovečnosti` Kada je 1824. godine ostao udovac, naumio je da se zakaluđeri. Predstavnici crkve zamjerali su mu, što je ranije pisao protiv monaštva i morao je duže vremena da provede kao isposnik u manastiru Krušedolu, gdje se i zakaluđerio 1829. godine i dobio novo ime Platon. Poslije toga ubrzo je postao iguman i arhimandrit, prvo u Šišatovcu, a kasnije u Bezdinu. Episkopsko zvanje Uredi Godine 1839. postavljen je za budimskog episkopa. Za vrijeme srpskog ustanka protiv Mađara 1848. godine došao je u vrlo nezgodan položaj. Ranije već ponuđeno mu mjesto načelnika za pravoslavnu crkvu u ugarskom Ministarstvu Prosvjete uspio je da odbije na zgodan način, ali je biva primoran da se primi uprave nad cijelom srpskom crkvom pod ugarskom vlašću, kada je patrijarh Rajačić, kao duhovni vođa pobunjenih Srba, proglašen izdajnikom. Ta okolnost, uz premještaj Atanackovića u bačku eparhiju silom državne vlasti, bila je povod kasnijeg dugotrajnog sukoba s patrijarhom, iako se Atanacković međutim pridružio srpskoj vojsci kod Sombora i s njom prešao u Srem. Taj spor podastakao je Atanackovića da napiše svoju apologiju i štampa je u Beču 1850, pod naslovom Analitika. Austrijski car ga aprila 1854. godine odlikuje za zasluge `komardernim krstom Leopold ordena`.[3] Atanackovića je postavio za bačkog episkopa austrijski car 1848. godine a on je primio eparhijsku upravu tek 1851. godine. Veliko rodoljublje Atanackovića ogleda se u njegovim darovima srpskim prosvjetnim ustanovama. On je dao (kuću vrednu) 40.000 forinti u Fond za osnivanje srpske pravne akademije u Novom Sadu. Dok se ista ne otvori, prihodi tog fonda su pripadali novosadskoj gimnaziji. Kupio je štampariju Dr. Medakovića i poklonio je srpskoj novosadskoj gimnaziji, (tzv. `Platonova štamparija`). Osnovao je u Somboru `blagodejanije`[1] (đački internat), nazvan Platoneum za stanovanje i ishranu - izdržavanje siromašnih učenika preparandije, pomagao je narodno pozorište i druge ustanove. A na aljmaškom groblju kod Novog Sada podigao je sebi crkvicu - kapelu (u kojoj se redovno služba odvijala nedeljom i praznikom) za grobnicu, i pored nje je ustanovio školu za decu iz okoline (periferije grada) sa stanom za učitelje, i osigurao im izdržavanje. Godine 1841. je svoju ličnu biblioteku od 787 knjiga poklonio Biblioteci Matice srpske,.[traži se izvor][4] Zaveštao je zdanja za Srpsku akademiju u kojima se sada nalazi Ogranak SANU u Novom Sadu.[5] Umro je posle dugog bolovanja vladika bački Platon na Cveti 9. aprila 1867. godine u Novom Sadu. Sahranjen je uz velike počasti u kapeli Sv. Apostola Petra i Pavla[6], koju je sam podigao (kao zadužbinu) na Almaškom groblju u Novom Sadu.[7] Naučni i književni rad Uredi Naslovna strana Ogledala čovečnosti (1823) Pavla (Platona) Atanackovića Politički rad Atanackovića vidi se naročito iz njegove knjige Dijetalne besjede (1845), u kojoj su štampani njegovi govori, koje je u interesu srpskoga naroda držao na madžarskim zemaljskim saborima od 1837. do 1844. godine. Atanacković je znatne zasluge stekao i za Maticu srpsku, čiji je predsjednik bio od njena prenosa u Novi Sad[8] pa do svoje smrti. Kao književni radnik bio je već od 1845. godine počasni član ruskog Obščestva istorji i drevnostej pri univerzitetu u Moskvi, češkog muzeja u Pragu i Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Atanacković je poput više drugih pravoslavnih arhijereja (Stratimirovića) bio slobodni zidar.[9] Od književnih radova Atanackovića, kojih ima preko 40, najvažniji je Prinos rodoljubivih mislej na žertvenik narodnoga napretka, koji je je dvaput izdan (1856. i 1864), zatim Dijetalne besjede i Povijest rezidencije episkopata budimskago, a od časti i ovoga samog (1846); Pedagogika i metodika (1815) i dr. Uz to je Atanacković štampao nekoliko nadgrobnih i drugih prigodnih besjeda i poslanica. Godine 1857. izašla su čak tri njegova naslova.[10] Osobito mnogo je radio na školskoj književnosti i izdao je čitav niz udžbenika, iz nauke o vjeri, o jeziku srpskom i njemačkom, matematici, pedagogiji i katihetici. Osim toga, preveo i štampao veliki broj knjiga Sv. Pisma staroga i novoga zavjeta, kao i neke knjige stranih pisaca. Smatra se da je on bio prvi prevodilac pojedinih knjiga Starog zaveta na srpski jezik.[11] Tako je već pred kraj svoga života, kao sedamdesetsedmogodišnji starac preveo njemačko djelo J. F. Hilera Neotstupni vođa kroz vrleti i klance života, a za mladosti svoje 1823. i djelce L. Miterpachera Unterricht über Maulbaum – u. Seidenraupenzucht, što mu je iste godine donijelo i zvanje »svilodjelija profesora« u srpskom somborskom Pedagogijumu. U borbi oko pravopisa bio je na strani konzervativaca, te je i na godinu dana pred smrt štampao svoj Povtorni napjev nad azbukom, složen starcem Mirkom (1866). Georgije (Đorđe) Magarašević (Adaševci, 10. septembar 1793 — Novi Sad, 6. januar 1830) je bio profesor, književnik, osnivač Serbskog Letopisa u Budimu. Georgije Magarašević Georgije Magarašević 1.jpg Georgije Magarašević Datum rođenja 10. septembar 1793. Mesto rođenja Adaševci Habzburška monarhija Datum smrti 6. januar 1830. (36 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Potpis Georgije Magarašević signature.jpg Biografija Uredi Osnovnu školu je završio u Adaševcima, gimnaziju u Sremskim Karlovcima a filozofiju u Pešti. Nakon tog je učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima i tu je 1813. godine postao privremeni profesor na gimnaziji a 1817. godine je prešao u Novi Sad. U novosadskoj gimnaziji je predavao do smrti, predmet „krasnorečje”. Magarašević je bio književnik koji se nije bavio beletristikom i imao je smisao da zabeleži sve što je imalo značaja za istoriju Srba i ima karakter kulturno-istorijskog dokumenta. Preveo je i kompletirao knjige: „Nove istorijočeske pamjatodostojnosti života Napoleona Bonaparte“ (1822), „Istorija najvažnii politični Evropejski priključenija otvijenskoga mira“ (1823). 1831. godine, posle njegove smrti, izdala je Matica srpska njegovu „Kratku vsemirnu istoriju“ i dr. No njegova je najveće zasluga što je 1825. godine u Budimu pokrenuo Serbsku Letopis. Već krajem 1825. godine su nastale teškoće sa štampanjem, a da bi se Letopis održao osnovana je Matica srpska 4. februara 1826. Tako je Magarašević svojim Letopisom izazvao osnivanje Matice srpske. Magarašević je bio retko živa duha i humani čovek, čak i po pogledu na jezik i tako je branio i preporučivao narodni jezik, kao uslov za ulazak Srba u zajednicu prosvećenih naroda. Bio je oženjen Katarinom, sa kojom nije imao dece. Umro je o Bogojavljenju 1830. godine u Novom Sadu.[1] tags: istorija srpske knjizevnosti stare srpske knjige stara srpska knjiga devetnaesti vek xix veka 19. knjige štampane u beču antikvarne knjige ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! s uvodom Franje Markovica August Ivan Nepomuk Eduard Šenoa (Zagreb, 14. studenoga 1838. – Zagreb, 13. prosinca 1881.), bio je hrvatski novinar i književnik. Najutjecajniji je i najplodniji hrvatski pisac 19. stoljeća, te istinski tvorac moderne hrvatske književnosti. Autor je opsežnoga korpusa romana, toga egzemplarnoga žanra suvremene literature, inovator proze i tvorac razvijenoga urbanoga jezičnoga standarda (često je naglašavana Šenoina uloga kao jezikotvorca, čovjeka koji je više učinio za elastičnost i izražajnost suvremenoga hrvatskoga jezika od legije rječnikopisaca i purističkih savjetodavaca). Napisao je prvi moderni hrvatski roman, Zlatarovo zlato, 1871. godine.[2] Zbog njegove veličine i udjela kojeg je imao u hrvatskoj književnosti, razdoblje u kojemu je aktivno djelovao (između 1865. i 1881. godine) naziva se Šenoino doba.[3] August Šenoa umro je u 43. godini života od posljedica upale pluća od koje je obolio kada je kao gradski senator po hladnoći skrbio za unesrećene u Velikom potresu 1880. godine. Augustov otac, Alois Schönoa (1805. – 1878.), Nijemac iz Češke, doselio je u Zagreb 1830. godine i radio je kao biskupski slastičar, a majka Terezija pl. Rabacs (Therese Rabacs, 1813. – 1847.), Slovakinja iz Budimpešte, umrla je kad je imao 8 godina. Imao je još tri brata: Teodora (1841. – 1843.), Julija (1845. – 1897.), koji je također bio književnikom i Aurela (1847. – 1913.). Djed mu je bio Johannes Schöynoha (1775. – 1838.), kako se potpisao na obiteljskom molitveniku (Johannes Schöynocha),[6] a po zanimanju je bio pekar u Budimu. Pučku školu je pohađao u Zagrebu. Prvi razred gimnazije je pohađao Pečuhu, ali se godinu kasnije vratio u Zagreb gdje je završio Klasičnu gimnaziju 1857. godine.[7] Studirao je pravo u Zagrebu i Pragu. Upisao se je 1857. godine na zagrebačku Pravoslovnu akademiju.[8] Godine 1858. godinu dana studirao je medicinu u Beču. Potom je, dobivši stipendiju od biskupa Josipa Jurja Strossmayera, nastavio studij prava u Pragu, apsolviravši 1861. godine.[8] No, studij nije završio jer nije položio završne ispite.[3] Od 1865. godine ponovno je u Beču, i nakon uređivanja listova Glasonoša i Slawische Blätter vraća se u travnju 1866. godine u Zagreb i radi u uredništvu Pozora, do 1867. godine. Potom je sljedeće godine imenovan gradskim bilježnikom a 1871. godine velikim gradskim bilježnikom.[8] Bio je politički angažiran u Narodnoj stranci. Bijaše umjetničkim ravnateljem u Hrvatskom zemaljskome kazalištu (prethodnici HNK) od 1868. do 1870. godine, a potom njegovim dramaturgom do 1873. godine, kad postaje gradskim senatorom.[8] Bio je urednikom društvenoknjiževnoga časopisa Vienac od 1874. godine i potpredsjednikom Matice hrvatske od 1877. do 1881. godine. Prevodio je na hrvatski jezik s njemačkoga, francuskoga, češkoga i engleskoga jezika. Bio je počasnim članom Hrvatskoga pedagoško-književnoga zbora. Proglašen je počasnim građaninom Grada Zagreba 30. rujna 1881. godine.[9] Početci književnog rada Šenoa se okušao u svim književnim vrstama, i velikom broju je ili `zaorao` prvu brazdu, ili ostavio pisanu baštinu koju su kasniji pisci nasljedovali (a nerijetko se i pokušavali osloboditi autorova utjecaja). U javnosti se prvo pročuo kao novinar dopisima iz Praga za Pozor, osobito političkim člancima i feljtonima Praški listovi. Godine 1862. Šenoa udara temelje modernom hrvatskom feljtonu, osigurava mu dignitet i pretvara ga u eminentno literarni žanr. U seriji feljtona Zagrebulje (Pozor, 1866. – 67.; Vijenac, 1877., 1879. – 80.) izražajnim stilom i razornim satiričkim diskursom komentira aktualne, često negativne pojave u zagrebačkoj svakodnevnici: odnarođenost, njemčarenje, licemjerje i konformizam. Feljtoni su imali velikoga odjeka u javnosti, a javili su se i brojni oponašatelji (Rikard Jorgovanić, Kovačić), ali će tek Matoš ne samo nasljedovati, nego i razviti tip Šenoina podlistka. Na Šenoinu žurnalističku fazu prirodno se nadovezuje kritičarska praksa. Uz male prekide djeluje dvadesetak godina kao kazališni kritik dajući hrvatskomu glumištu presudne poticaje. Prokomentirao je više od sedam stotina izvedaba iznoseći - prvi u nas - relevantne sudove o svim bitnim sastavnicama kazališnoga čina (glumi, režiji, scenografiji, scenskom govoru). U manifestu `O hrvatskom kazalištu` (Pozor, 1866.) daje ne samo analizu stanja u našem glumištu, nego i program njegova budućeg razvitka. Izrazito antigermanski raspoložen, Šenoa traži radikalan zaokret prema klasičnoj i suvremenoj francuskoj, talijanskoj i slavenskoj, te izvornoj hrvatskoj dramskoj književnosti. Svoje će repertoarsko-teatarske zamisli pokušati provesti u djelo prvo kao član kazališnog odbora, a zatim i kao umjetnički ravnatelj i dramaturg Hrvatskoga zemaljskog kazališta. Uspio je samo djelomice: doveo je na scenu klasike (Shakespearea, Molièrea, Schillera, Goethea) i suvremene francuske autore (Sardou, Scribe), ali su ga prilike ipak prisiljavale na repertoarne kompromise s malobrojnom zagrebačkom kazališnom publikom. Piščevo djelovanje na dramskom polju je ograničeno na jedno djelo - komediju iz zagrebačkog života u tri čina `Ljubica` (Pozor, 1866., praizvedba 1868.). U njoj tematizira urbanu sredinu s nizom karakterističnih, no prilično šablonski oblikovanih likova. Posrijedi je zapravo dramatizirani feljton, zbog eksplicitnosti kritike često na rubu scenskog pamfleta. No - iako je doživjela neuspjeh i kod kritike i kazališne publike, `Ljubica` predstavlja prvi pokušaj prikazivanja suvremenoga zagrebačkog života s nizom realističnih portreta. Roman Poprsje Augusta Šenoe, rad Ivana Rendića na zagrebačkom Zrinjevcu Najveći je umjetnički domet ostvario kao romanopisac. Šenoa je uveo roman u hrvatsku književnost i odgojio čitateljsku publiku kojoj je ta, u Europi druge polovice 19. stoljeća dominantna književna vrsta, postala omiljenim štivom. U skladu s literarnim programom koji je formulirao u kritičko-polemičkom tekstu `Naša književnost`, 1865., Šenoin je veliki romaneskni projekt usmjeren na građu iz nacionalne povijesti te na suvremene događaje. No povijesni romani zauzimaju ipak središnje mjesto u njegovu opusu. Napisao ih je pet: Zlatarovo zlato, 1871., Čuvaj se senjske ruke, 1875., Seljačka buna, 1877., Diogenes, 1878. i Kletva, 1880. – 1881., nedovršeno djelo. U njima tematizira događaje iz različitih razdoblja hrvatske povijesti: sukob između Stjepka Gregorijanca i Zagrepčana u 16. stoljeću sa središnjom pričom o ljubavi između plemića i građanke (Zlatarovo zlato), važnu epizodu iz uskočke povijesti početkom 17. stoljeća (Čuvaj se senjske ruke), veliki sukob između feudalaca i seljaka u 16. stoljeću (Seljačka buna), političke spletke u habsburškoj Hrvatskoj u 18. stoljeću (Diogenes), događaje iz 14. stoljeća koji su preusmjerili hrvatsku povijest (Kletva). Djela slijede model povijesnog romana koji je u europsku književnost uveo Walter Scott. Bit je toga modela u vjernoj rekonstrukciji povijesnih zbivanja na temelju istraživanja autentičnih dokumenata i povijesnih vrela. Cilj je pokazati kako su neke ideje, društvene okolnosti, raspored političkih snaga djelovali u određenom vremenu i oblikovali život običnih, malih ljudi. No, uza svu sličnost, Šenou od Scottova modela dijele i neke bitne razlike: hrvatski je romanopisac djelovao u drugačijoj nacionalnoj, a i europskoj književnoj klimi (ne smijemo zaboraviti da je Šenoa mlađi suvremenik Dostojevskog i Flauberta). Iako je povijesni roman u onodobnoj hrvatskoj javnosti imao poglavito budničarsku ulogu, a sam je Šenoin književni program i bio na toj crti - valja primijetiti kako ga je, za razliku od trijeznoga škotskoga romansijera, strast nerijetko ponijela u opisu situacija, što je imalo dugoročno plodotvoran učinak. Šenoa nije pisac psihološkoga realizma ukotvljenoga u povijesne situacije (pa ni psihologiziranja romantičarskoga uklona, majstori kojega su francuski i engleski pisci kao Benjamin Constant ili Charlotte Bronte). Ni autor ni publika nisu jednostavno imali vremena ni sklonosti za prikaze interioriziranih svijesti ili problematiku raskoljenoga individuuma. Čitateljstvo je tražilo, i dobilo, rekreiranje događaja koje će osnažiti i obogatiti nacionalnu svijest. Šenoa je pisac velikih gesti, crno-bijelih likova, patosa koji je teško podnošljiv modernomu senzibilitetu. No, istodobno, on je tvorac monumentalnih masovnih scena, vrtoglavih prijeloma i preskoka u radnji, živopisno ocrtanih sporednih likova, te jezične invencije koja u bujici protoka događaja ostavlja dojam vitalnosti i snage kakvu ne nalazimo u njegova škotskoga uzora. Šenoino je romaneskno stvaralaštvo izraz vitalizma `profesora energije` koji je lomio skučene okvire onodobne provincijalne i provincijske Hrvatske; djelo važno ne samo kao povijesni dokument, nego i živo u snazi zamaha koji sve njegove spisateljske mane (plošnost, patetiku, teatralnost) baca u sjenu kao nevažnu brljotinu na fresci. Šenoin model povijesnog romana izvršio je velik utjecaj na hrvatsku pripovjednu prozu, i on će dominirati hrvatskim romanom sve do početka 20. stoljeća. Mnogi su pisci oponašali njegovu strukturu i tehniku (Josip Eugen Tomić, Eugen Kumičić, Viktor Car Emin, Zagorka i dr.). Povjestice Velik je uspjeh postigao i svojim povjesticama - pripovjednim djelima u stihu s motivima iz povijesti (Propast Venecije, Smrt Petra Svačića, Šljivari, Anka Neretvanka, Vinko Hreljanović) ili iz narodne predaje (Božja plahtica, Kameni svatovi, Kugina kuća, Postolar i vrag, Gvozdeni div, Prokleta klijet, Mile Gojslavica). Karakterizira ih lakoća izraza, gipkost stiha, naglašena ritmičnost i, često, humoristični ton. Namjera im je ista kao i kod povijesnih romana: biti sredstvo nacionalnoga odgoja i prava škola rodoljublja. Tematika djela Spomenik Augustu Šenoi na Mirogoju U romanima i pripovijetkama s građom iz suvremenog života tematizira konkretne socijalne, političke i etičke probleme svojega vremena: gospodarske i moralne odnose između sela i grada (Prosjak Luka, 1879.), raspadanja zadruga i život seljaka u okolici Zagreba (Barun Ivica, 1874.), moralno i materijalno propadanje plemstva (Vladimir, 1879.), odlazak seljačkih sinova na školovanje u grad te njihovo uzdizanje na društvenoj ljestvici ili propadanje (Prijan Lovro, 1873.), nemoral i rasipništvo u građanskim krugovima (Ilijina oporuka, 1876.), tragedije i zanose naših učiteljica u prosvjećivanju sela (Branka, 1881.). U tim djelima inzistira na psihološkoj i socijalnoj motivaciji pa je i fabula realizirana tako da pokazuje razvoj, karakter i motive djelovanja likova. Zbog naglašene društvene kritike i analitičnosti, zbog interesa za klasne odnose i za aktualna kretanja na političkoj pozornici svojega vremena, ali i zbog načina modeliranja zbilje, njegov se stvaralački pristup već približava realističkoj paradigmi. No, i ovdje valja primijetiti da po svom habitusu Šenoa nije bio protagonistom realističke poetike, bilo estetske provenijencije kakva je dominirala u Francuskoj, bilo etičko-religijske koja karakterizira veliki ruski roman onoga doba. Unatoč tomu, njegova djela suvremene tematike su početci hrvatskoga realizma, temelji škole koju su, uz preinake, dalje razvijali Ante Kovačić, Vjenceslav Novak, Ksaver Šandor Gjalski i Milutin Cihlar Nehajev. Svi su hrvatski realisti izašli iz Šenoine kabanice, svi su razrađivali njegovu tematiku, ugledali se u njegove likove, situacije i zaplete. Naslijeđe August Šenoa umro je u Zagrebu 1881. godine. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju.[10] Njegove lirske pjesme koje zauzimaju važnije mjesto samo u prvim godinama njegova stvaralaštva bile su slabijeg uspjeha. Manje je značajan kao ljubavni, a više kao politički i socijalni pjesnik. Šenoa je u mnogim pjesmama izražavao pokretačke ideje svojega doba i politički program Strossmayerova narodnjaštva (Na Ozlju gradu, Hrvatska pjesma, Budi svoj!, U slavu J. J. Strossmayera, Klevetnikom Hrvatske, Hrvat Bosni i ine). Valja napomenuti kako je Šenoa i osnivač moderne hrvatske kajkavske dijalektalne poezije. Napisavši u manje od dvadeset godina opus od preko dvadeset svezaka, Šenoa je zasnovao modernu hrvatsku književnost na svim poljima. Kakav bi oblik imala ne samo hrvatska pisana riječ, nego i kultura općenito, da nije bilo Šenoe – nemoguće je i zamisliti. Književne sveze Zbog pisanja o životu ljudi iz svog okruženja te pričama o junacima iz daleke povijesti, bosanski književnik hrvatskog podrijetla fra Eugen Matić (pseudonima Narcis Jenko) prozvan je bosanskim Šenoom u hrvatskoj književnosti.

JOSIP JURAJ STROSSMAYER biskup bosansko-đakovački i sriemski Retka knjiga Josip Juraj Strossmayer, biskup bosansko-djakovački i srijemski god. 1850-1900. : posvećuje mu svećenstvo i stado prigodom njegove petdesetgodišnjice biskupovanja u Djakovu 8. rujna 1900. Korice kao na slici, unutra lepo očuvano Deo sadržaja uslikan Štrosmajer Biografija Josip Juraj Strossmayer (Osijek, 4. veljače 1815. – Đakovo, 8. travnja 1905.), je bio hrvatski biskup, teolog, političar, utemeljitelj središnjih hrvatskih znanstvenih i kulturnih institucija te pisac i mecena. Bio je jedna od najznačajnijih i najutjecajnijih hrvatskih osobnosti 19. stoljeća. Monsinjor Josip Juraj Strossmayer Bosansko-srijemski biskup sa sjedištem u Đakovu Strossmayer.jpg Sve za vjeru i domovinu Rođen 4. veljače 1815. Osijek Umro 8. travnja 1905. Đakovo Svećenik veljača 1838. Biskup 8. rujna 1850. Portal: Kršćanstvo Portal o životopisima Životopis Uredi Podrijetlo i školovanje Uredi Josip Juraj Strossmayer podrijetlom je iz kroatizirane njemačke vojničke obitelji: njegov se pradjed iz Gornje Austrije nastanio u Osijeku gdje se vjenčao Hrvaticom. Josip Juraj je u rodnome Osijeku pohađao pučku školu i gimnaziju, a dvogodišnji filozofski tečaj završio je u katoličkom sjemeništu u Đakovu. Potom je studirao teologiju u Pešti gdje je 1834. doktorirao iz filozofije. Godine 1838. je zaređen, i dvije godine boravi u Petrovaradinu kao vikar. Dvije godine kasnije (1840.) odlazi u Augustineum u Beč i 1842. godine postaje doktor teologije i profesor kanonskog prava na bečkom Sveučilištu, polaganjem disertacije o problemu crkvenoga jedinstva. Već za vrijeme školovanja pristajao je uz Ilirski pokret u Hrvatskoj. Od 1842. do 1847. godine profesor je đakovačkoga sjemeništa, a potom je dvije godine u Beču dvorski kapelan i jedan od trojice direktora u Augustineumu. U to doba predavao je i kanonsko pravo na bečkom Sveučilištu. Promocija u biskupa Uredi Na prijedlog bana Josipa Jelačića 18. studenoga 1849. godine imenovan je đakovačkim biskupom, a za biskupa posvećen je u Beču tek 8. rujna 1850. Prigodom ustoličenja u čast i dužnost biskupa Strossmayer je svoj program izrazio riječima `Sve za vjeru i za domovinu`. Tom je vjerskom i narodnosnom programu ostao vjeran čitava života. Kao biskup naslijedio je golema imanja đakovačke biskupije, koja je iskoristio za svoje kasnije mecenatske priloge i darove na kulturnom i prosvjetnom polju. Najveću i najizrazitiju mecenatsku aktivnost Strossmayer je razvio u vrijeme najžešćih političkih borba u Hrvatskoj. To je bilo razdoblje između 1860. i 1873. godine. Nakon tzv. Luksemburškog manifesta cara i kralja Franje Josipa I. o liberalizaciji društvenoga života imenovan u Carevinsko vijeće, gdje traži samostalnost Hrvatske i ujedinjenje svih njezinih dijelova. Kulturni rad Uredi Ističe se na Vatikanskom koncilu (1869. – 1870.), gradi katedralu u Ðakovu, zgradu HAZU (1877. – 1880.), podaruje Akademiji zbirku slika starih majstora (koja postaje temeljem Strossmayerove galerije 1884.), pomaže rad hrvatskih škola i knjižnica, čitaonica, rad na rječniku, podržava Hrvatsko-slavonsko gospodarsko društvo, pomaže časopise, novine, književnike, znanstvenike i umjetnike. Materijalno je pomagao i tiskanju raznih znanstvenih djela u akademijinim izdanjima. Zalaže se za ostvarenje hrvatskih nacionalnih interesa potičući narodni duh riječima: `Narodna je knjiga i glavni plod duha svakoga naroda i glavno pomicalo njegova razvitka, pače u nesnosnim prilikama javnoga života jedino sidro, koje ga čuva od propasti`. U političkom se pogledu zauzimao za sjedinjenje hrvatskih zemalja, za građanske slobode i za prava hrvatskoga jezika. Na kulturnom planu zauzimao se za to da hrvatski narod ide u korak s ostalim kulturno razvijenim narodima Europe. Akademijina knjižnica, arhiv i galerija slika najveće su kulturne dragocjenosti hrvatskoga naroda. Zalaganjem za to da se Mariju Jurić Zagorku 1860. godine primi u uredništvo Obzora, nasuprot protivljenju uredništva, pokazao se i kao pionirom borbe za ženska prava. Marija Jurić primljena je kao politička suradnica i referentica mađarsko-hrvatske politike.[1] Josip Juraj Strossmayer, darovatelj, osnivač i pokrovitelj Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, HAZU (tada JAZU, 1861.), utemeljitelj obnovljenoga Hrvatskog sveučilišta (1874.), skupljač umjetnina, znameniti domoljub i čovjek koji je golemom snagom djelovao na mnoge svoje suvremenike. O tome govore i mnoga njegova pisma. Također je igrao veliku ulogu u osnivanju zagrebačkog Sveučilišta 1874. godine. Pomagao je osnivanje tiskare na Cetinju, a zatim Matice slovenske. Također tiska prvu zbirku makedonskih narodnih pjesama braće Miladinova (1861.). Zbirka sadrži 584 makedonske i 76 bugarskih pjesama (ove posljednje otkupljene od bugarskog folklorista i književnika Vasila Čolakova), a Konstantin Miladinov htio ju je nazvati Makedonske narodne pjesme.[2][3] Ipak, na Strossmayerovo inzistiranje, zbirka je objavljena pod naslovom Bugarske narodne pjesme.[4]. Djeluje u duhu sjedinjenja katoličke i pravoslavne crkve, inicira kult slavenskog bogoslužlja Ćirila i Metoda i tiska glagoljske misale, pozdravlja proslavu devedestogodišnjice kijevskog pokrštenja svetog Vladimira. Obimnim priljevom iz dijeceza služio se prvenstveno kako bi utemeljio škole, sjemeništa i akademiju znanosti, likovnu galeriju i ornamentalnu katedralu u Đakovu (1866. – 1882.) u kojoj je i pokopan. Preminuo je 8. travnja 1905. godine u Đakovu, u 90-oj godini života. Politički rad Uredi U Pešti je ušao u krug prijatelja Jana Kolara i surađivao s češkim političarima Františekom Palackym i Rigerom. Istupao je kao pristalica kulturnog i političkog zbliženja slavenskih naroda. Kao dvorski kapelan, u periodu od 1849. – 1859. godine, u doba austrijske kontrarevolucije odlučno je bio na strani bana Josipa Jelačića. Od 1860. godine pa narednih 13 godina vođa je Narodne stranke (1860. – 1873.), zastupnik u Hrvatskom saboru i predsjednik Hrvatskog kraljevinskog odbora. Od 1861. do 1862. godine veliki je župan Virovitičke županije. U doba aktivnog bavljenja politikom smatrao je kako Austrija mora postati federativna država[5] u kojoj će svi narodi doći do izražaja. Težio je ujedinjenju južnih Slavena u okviru Austrije pod vlašću Habsburgovaca. Nastojao je Austriji prokrčiti put na slavenskom jugu šireći njenu utjecajnu sferu na južnoslavenske zemlje izvan granica austrijske države. U Pojačanom vijeću u Beču zalagao se 1860. godine za federaciju te zahtijevao prisajedinjenje Dalmacije Hrvatskoj, također i Rijeke i Međimurja sa sjevernom Hrvatskom i Slavonijom, kao i uvođenje hrvatskog jezika u administraciju i škole. Opirao se germanizaciji i mađarizaciji Hrvatske i svih ostalih slavenskih zemalja unutar Monarhije. Njegova borba za integritet Hrvatske i njezinu suverenost, rad na južnoslavenskoj uzajamnosti, usko su povezani s pokretanjem preporoda svih slavenskih naroda na temeljima duhovne baštine sv. Ćirila i Metoda, da tako Slaveni ravnopravno stanu uz bok Germana i Romana, kako u Europi, tako i u Crkvi. U zgradi tadašnjeg gradskog poglavarstva u Bjelovaru (danas zgrada Gradskog muzeja), na prvome katu susreo se s carem i kraljem Franjom Josipom I., 12. rujna 1888. godine. Tijekom susreta, Franjo Josip I. prigovorio mu je, što je poslao brzojavnu čestitku u Kijev prigodom 900. godina pokrštavanja Rusa. Taj događaj poznat je kao bjelovarska afera. Za banovanja Khuena Hedervaryja Neovisna narodna stranka, kojoj pripada, iznosi program kojim zahtijeva potpunu autonomiju Hrvatske s Dalmacijom i Rijekom unutar ugarskoga dijela Monarhije. U doba nagodbe Uredi Spomenik Josipu Jurju Strossmayeru u Zagrebu Pri zaključenju Hrvatsko-mađarske nagodbe borio se protiv ukidanja hrvatske autonomije po pitanjima proračuna i financija. Godine 1872. izabran je u Regnikolarnu deputaciju za reviziju Nagodbe. Nakon propasti pokušaja proširenja hrvatske autonomije (1873.) povukao se iz aktivnog političkog života i iz vodstva Narodne stranke, reviziju Nagodbe nije odobrio. Stao je na stranu državno-pravne oporbe Makanaca, a kasnije uz Nezavisnu narodnu stranku. Posvećuje se radu na južnoslavenskoj uzajamnosti i zajedništvu. Krivo je i posve nepravedno smatrati Strossmayera «jugoslavenom» u onom značenju koje je taj pojam dobio u 20. stoljeću. Njegovo je južnoslavenstvo tek jedna vizija političkih traženja u ondašnjem geopolitičkom okruženju i ideje austroslavizma, vizija koja je za konačni cilj imala suverenu, integralnu i samostalnu Hrvatsku. Godine 1861. u Hrvatskom Saboru održao je čuveni govor o odnosu Hrvatske prema Ugarskoj, a u kome se zalagao za federalni savez s ugarskim narodima. Pet godina kasnije (1866.) izabran je za predsjednika Hrvatske regnikolarne deputacije za pregovore s Mađarima, a koji su bezuspješno završeni. `Jugoslavenstvo` Uredi J. J. Strossmayer je, u suočavanju sa u 19. stoljeću aktualnim težnjama za germanizacijom i/ili mađarizacijom slavenskih naroda na području Austrije i Ugarske, vidio izlaz u idejama panslavizma i austroslavizma. Iz takvih promišljanja iznjedrilo se i ime današnje Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti: ona se 1866. godine kada ju je Strossmayer osnivao zvala `Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti`. Godine 1926. Đuro Šurmin objavio je dokument koji je Strossmayer sastavio 1874. godine, taj dokument trebao je biti osnovica za uređenje države južnih Slavena, a u njemu bilo je i: Wikicitati „Da u međusobnim odnošajima imadu državna samostalnost i samoupravna prava pojedinih zemalja ostati posve nepovrijeđena i u potpunoj slobodnoj volji onoga dijela, koji tu samostalnost i ta prava uživa.” ([5]) Nakon što se tijekom narednih desetljeća Strossmayer imao priliku podrobnije upoznati s političkim težnjama tadašnje srpske politike, on prepoznaje da od nje prijeti slična prijetnja kakva je dolazila i od drugih nacionalističkih politika koji su u ono doba htjele Hrvatsku i hrvatstvo posve dokinuti, te taj teritorij i stanovništvo pripojiti svojim nacionalnim područjima. U pismu Franji Račkom 1884. godine piše: `Narod nam je u vrlo opasnom položaju. Srbi su nam krvavi neprijatelji. Dobro je rekao, mislim Marković, da dočim se mi ljuto borimo prot Madžara, Srbin brat iza leđa na nas navaljuje`.[6] U pismu Serafinu Vannutelliju, papinskom nunciju u Beču od 2. prosinca 1885. godine biskup Strossmayer objašnjava svoje viđenje tada aktualnih geopolitičkih prestrojavanja, te izlaže svoju viziju balkanske federacije pod Habsburškom vladavinom, u kojoj bi hrvatsko pitanje bilo bolje riješeno nego u tada aktualnim okolnostima podijeljenosti hrvatskih područja između zona utjecaja Mađarske i Austrije: `Mađari već dva i više desetljeća posebno nastoje da srpski narod u Hrvatskoj i izvan Hrvatske za svoje ciljeve pridobiju i učine ih svojim nakanama posve odanim. Iskorištavaju u tu svrhu taštinu Srba koji smatraju da su ispred svih drugih pozvani da, uskrisivši carstvo svoga cara Dušana, jedini na Balkanskom poluotoku zavladaju... Mađarskim probitcima i nakanama odgovara da nadraže slavenski narod protiv slavenskog naroda te da Srbe nagovore da, s jedne strane, Hrvatska bude opljačkana i bačena u ropstvo; da se s druge strane, Bugare satru i učine nepomičnima, pa da oni uglavnom jedini vladaju i negdanje Dušanovo carstvo obnove.... Ja sam dabome najčvršće uvjeren da je na Balkanskom poluotoku jedino moguće, a po Bogu i moralnom zakonu valjano, imati bratsku federaciju raznih naroda, među kojim će narodima dakako Slaveni igrati glavnu ulogu... Ponavljam iz svega svog srca: Hrvatska, kakva je vazda bila i kakva će vazda ostati, pravi je Božji dar uzvišenoj vladarskoj kući i svemu carstvu da na Balkanskom poluotoku obdrži prvo mjesto... da bi tome uzvišenom cilju Hrvatska mogla odgovoriti, treba prije svega da se na slobodu izvuče ispod stranog odlučivanja, tiranije i vlasti, te da se sebi samoj, to jest svojoj cjelovitosti, slobodi i snazi vrati. Meni se čini da je skrajni čas da se jadnoj Hrvatskoj pomogne... danas mogu, kako se čini, počeci njena popravka i njezine snage biti ono, čega se Austrijsko Carstvo iz dana u dan sve većma trebati da svoju moćnu jakost i djelotvornost posvuda iskaže. U tom pogledu pitanje Hrvatske podnipošto nije, kako tvrde Mađari, samo nutarnje pitanje Ugarske, nego je pitanje cijeloga Carstva i uzvišene dinastije.`[7] Rad u Crkvi Uredi Na crkvenom polju smatrao je za najvažniji zadatak svog biskupskog zvanja propagiranje vjerskog jedinstva među Slavenima. Nastojao je spasiti privilegije slavenskog bogoslužlja kao most jedinstva među slavenskim narodima. Njegovim posredovanjem došlo je do konkordata između Vatikana i Crne Gore 1866. godine, a radio je na tome da i Rusija sklopi konkordat s Vatikanom. Godine 1868. poklanja svoju privatnu zbirku slika Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti. Na prvom vatikanskom koncilu (1869. – 1870.) u Rimu bio je jedan od najzapaženijih protivnika neograničene papinske vlasti i tom se prilikom istaknuo kao vičan govornik održavši čuveni trosatni govor protiv dogme o papinoj nepogrješivosti, poslije kojeg je s manjom skupinom biskupa napustio Rim. Papa je tada pohvalio Strossmayera da jako dobro govori latinski. Kao biskup Strossmayer 1869./1870. godine sudjeluje u radu I. vatikanskog sabora, na kojem je održao značajne i zapažene govore. U pet sadržajnih, elegantnom latinštinom sročenih govora, đakovački je biskup pokazao odmjerenost, toleranciju i teološku opravdanost zastupanih stavova. Usprotivio se proglašenju dogme o «papinoj nezabludivosti», vjerujući da će njezino svečano proglašenje štetiti zbližavanju Istočne i Zapadne Crkve. Rim je demonstrativno napustio prije glasovanja, ali je saborsku konstituciju kojom se proglašava nova dogma 1872. godine objavio u svojoj biskupiji. Unatoč protivljenjima ostao je vjerni sin Crkve. Na saboru je proslavio ne samo svoje ime nego i ime svoje male domovine. Nazivali su ga «biskup iz male Hrvatske» i «biskup s turskih granica». No, njegovo sudioništvo na I. vatikanskom saboru nije bilo samo u argumentiranom protivljenju novoj dogmi, nego prije svega u njegovim prijedlozima o reformi i posuvremenjenju Crkve. On jedini od biskupa predlaže kolegijalno upravljanje Crkvom s papom na čelu, predlaže internacionalizaciju Kardinalskog zbora, položaja pape, izvornu ulogu biskupa, novi odgoj svećeničkih kandidata. U bilješkama čak sprema prijedloge o mjestu i ulozi laika u Crkvi, želi ekumenski otvorenu Katoličku crkvu, kako prema drugim kršćanskim zajednicama, tako i prema društvu. Stoga ga danas objektivni poznavatelji crkvene povijesti mogu nazvati saborskim ocem ne I. nego II. vatikanskog sabora, jer su njegove ideje i prijedlozi ostvareni tek stotinjak godina kasnije, upravo na II. vatikanskom saboru (1962. – 1965.). Još jedan njegov prijedlog na hrvatskom crkvenom području, podjela prevelike Zagrebačke nadbiskupije na još dvije biskupije, ostvaren je tek u naše vrijeme. Na ekumenskom polju Strossmayer je bio pionir zbližavanja kršćanskih crkava i kultura, napose između katolika i pravoslavnih Slavena. Nadao se uspostavi crkvenog jedinstva pravoslavaca s Rimom, a ta ideja pomirenja bila je bitna komponenta njegove sveslavenske, napose južnoslavenske koncepcije. Upravo na tom ekumenskom polju đakovački je biskup vidio veliko poslanje svoga hrvatskog naroda. Kroz 46 godina (1851. – 1897.) upravlja kao Apostolski administrator Katoličkom crkvom u Srbiji, kontaktira sa srpskom vladom i Srpskom pravoslavnom crkvom. Upravo zato što je prema Srbima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi gajio osobne simpatije i iznimno razumijevanje, teško je doživljavao s koliko se mržnje i prezira neki njihovi predstavnici odnose prema Katoličkoj crkvi i Hrvatima. Nije uspio ni u sklapanju konkordata između Srbije i Svete Stolice, na čemu je mnogo radio. No, uspio je postići sklapanje konkordata s Crnom Gorom 1886. godine kojim su katolici Kotorske i Barske biskupije dobili slobodu života i djelovanja, a nedugo zatim i pravo na upotrebu staroslavenskoga jezika u liturgiji. Vođen načelom «Prosvjetom k slobodi» biskup Strossmayer je iznimno značenje pridavao kulturnoj djelatnosti Crkve u Hrvata. Iako se Katolička crkva u Europi u to vrijeme, pod pritiskom raznih liberalno-antikršćanskih i antikatoličkih strujanja, počela povlačiti iz kulturnog života, Strossmayer u isto vrijeme ugrađuje hrvatsku Crkvu i crkvena dobra u suvremenu kulturu hrvatskog naroda. Naslijedivši i višestruko unaprijedivši bogato vlastelinstvo đakovačkih biskupa, koristio je njegove prihode za dobrotvorni rad i kulturni razvoj cijele Hrvatske. Na Hrvatskom saboru 29. travnja 1861. potaknuo je osnivanje Jugoslavenske (u značenju južnoslavenske) akademije znanosti i umjetnosti (danas HAZU). Upravo Hrvatski sabor izabran 15. travnja 1861. godine već 29. travnja iste godine jednoglasno prihvaća Strossmayerov prijedlog o osnutku Akademije znanosti i stavlja je u svoju zaštitu, a istoga dana izabran je odbor koji će izraditi statut Akademije, s jasnim određenjem njezine svrhe i ustroja. Tada su prihvaćena Pravila i u obliku zakonskoga prijedloga poslana kralju na sankciju, koji ih potvrđuje tek 7. kolovoza 1863. godine uz zahtjev za promjenom određenih tekstualnih izričaja zbog posebnih interesa bečkih političkih čimbenika. Novoizabrani Sabor 1865. godine prerađuje Pravila i kralj odobrava prilično izmijenjena pravila o Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti tek 4. ožujka 1866. godine. Odmah zatim vladar je potvrdio i prvih 14 (od 16) pravih članova Akademije. Strossmayer je dao značajan novčani prilog za izgradnju nove velebne Akademijine palaču te trajno podupirao njezin rad, ostavivši joj vlastitu galeriju slika starih majstora. Nikada nije bio član Akademije ali izabran za njezinoga pokrovitelja. Na njegov prijedlog Hrvatski sabor 1861. godine pokreće pitanje Hrvatskog sveučilišta u Zagrebu, koje je, njegovom zaslugom i materijalnom potporom, otvoreno 1874. godine. Vjerovao je da hrvatski narod može biti suveren i ravnopravan europskim narodima samo ako ima svoje najviše kulturne i znanstvene ustanove. Stoga nije pretjerano tvrditi da je Zagreb i Strossmayerovom zaslugom postao kulturna metropola hrvatskog naroda. Osim toga, moralno i materijalno pomagao je izgradnju i rad svih hrvatskih gimnazija, a za njih ustanovljuje «Strossmayerovu zakladu» za pomoć siromašnim đacima. Stipendirao je mnoge perspektivne mlade ljude: pisce, umjetnike, pravnike, liječnike... Novčano je pomagao izdavačku djelatnost kao i osnivanje narodnih čitaonica i to ne samo u Hrvatskoj nego i u ostalim slavenskim zemljama: od Slovačke, Češke i Poljske do Makedonije. Želio je sačuvati ćirilometodsku baštinu i proširiti staroslavenski jezik u liturgiji na sve hrvatske biskupije, ne želeći istisnuti latinski. Naglašavao je latinsko-glagoljsku kulturnu baštinu kao hrvatsku posebnost i dio europske kulture. Ta baština bila mu je polazište ideje o posebnom poslanju Hrvatske prema slavenskom svijetu i prema Europi. Pomagao je katolike i franjevce u Bosni i Hercegovini kako prije tako i nakon njene okupacije 1878. godine Zauzeo se i za uređenje redovite hijerarhije Katoličke crkve u Bosni i Hercegovini, te za njezinu integraciju s Crkvom u Hrvatskoj. Jedan je od glavnih sudionika Prvoga hrvatskog katoličkog sastanka, koji je održan u Zagrebu, 1900. godine. Sažetak Uredi Iako je polje djelovanja Josipa Jurja Strossmayera bilo vrlo široko, on je ponajprije bio pastir svojih sjedinjenih biskupija Đakovačke i Srijemske. Mnogi su ga napadali da je, zanesen svojim velikim idejama i pothvatima, zanemario svoju biskupiju i svoj biskupsko-pastirski poziv. No, dovoljno je samo pogledati Đakovo i biskupiju kakvu je naslijedio i kakvu je predao svojim nasljednicima. Kroz 55 godina biskupovanja učinio je Đakovo pravim središtem biskupije. Dao je izgraditi velebnu neoromaničku katedralu (1866. – 1882.), obnoviti zgradu sjemeništa, osniva tiskaru i izdaje Glasnik biskupije bosanske i sriemske (1873.) koji izlazi i danas. Zalagao se za studij teologije na hrvatskom jeziku, o čemu piše: «Tkogod je učio te (teološke) nauke na tuđem jeziku, pak poslije morao propovijedati puku, zna koliko ga je truda i muke to stalo upravo stoga što ga škola nije jur privikla našem jeziku. Ja barem ispovijedam da sam s te strane osobite muke oćutio i pretrpio». Neumorno je obilazio župe svoje biskupije, svećenicima i vjernicima upućivao je svoje glasovite okružnice. U Đakovo je doveo Milosrdne sestre sv. Križa kako bi svojim školskim i karitativnim radom pomogle vjernicima biksupije. U Osijeku je otvorio Dječačko sjemenište, pomagao izgradnju velebne neogotičke župne crkve Sv. Petra i Pavla, prozvane osječkom «katedralom». Zalagao se za pripajanje Đakovačkoj i Srijemskoj biskupiji baranjskih župa, kao i župa valpovačkog i donjomiholjačkog dekanata koje su tada pripadale Pečuškoj biskupiji. To je djelomično ostvareno tek nakon I. svjetskog rata, a potpuno početkom sedamdesetih godina 20. stoljeća. Za svoju domovinu, Crkvu i biskupiju Strossmayer je učinio zaista mnogo. Unatoč čestim razočaranjima, jer mnogi su sprječavali njegov rad, nije odustajao. Bio je doista znak protivljenja, često neshvaćen u svom dobu, a u kasnijim razdobljima jednostrano prikazivan izvan konteksta i u dnevnopolitičke svrhe svih vlada i država koje su se na ovim prostorima izmijenile tijekom 20. stoljeća. Rodio se prerano. Vrijeme za oživotvorenje nekih njegovih ideja došlo je tek stotinjak godina kasnije s II. vatikanskim saborom koji je, prema nekima, bio najbolja Strossmayerova rehabilitacija. O Strossmayerovoj širini i veličini naš pjesnik Antun Gustav Matoš je u tekstu Strossmayerov spomenik iz 1906. godine napisao: »Njemačko dijete i najljepši primjer naše asimilacione snage, `Eseker` i hrvatski rodoljub, velikaš Crkve i pionir nauke, najomraženiji i najmiliji sin roda, bez sumnje najslavniji, `naša dika`. Kao zvuk katedralnih zvona što zvuči nad salašima i u dubini šuma ubave đakovštine [sic!], tako je njegov jaki glas učio Evropu da nas još ima – `još Hrvata`.«.[8] Zanimljivosti Uredi Za vrijeme održavanja Prvog vatikanskog koncila, biskup Strossmayer došao je u težak konflikt s većinom koncilskog tijela. Sporno pitanje je bila dogma o papinskoj nezabludivosti, za koju je biskup smatrao da će nepotrebno smanjiti mogućnosti ujedinjenja s Pravoslavnom Crkvom. Njegov konstruktivan otpor, nažalost, postao je predmetom krivotvoritelja koji su 1870. godine medijima podastrli izmišljeni govor u kojem se biskup osvrće na neutemeljenost mnogih dogmi Katolicizma[9] Krivotvorina govora na I. vatikanskom koncilu bila je u prvo vrijeme uglavnom ignorirana od medija, zbog očitih pokazatelja da se radi o neautentičnom dokumentu. Naime, sporni je dokument za sebe tvrdio da se radi o govoru kojeg je Strossmayer napisao i pročitao pred koncilskim vijećem, te koji je jednostavno preuzet iz vatikanskog arhiva - s druge strane, u istome se spominju negativne reakcije slušatelja, čak i biskupove replike na iste. Strossmayer, naravno, nije mogao predvidjeti te reakcije, kao niti napisati odgovore na njih. Navedenu krivotvorinu napisao je otpali katolički svećenik Jose Augustin Escudero, te je proklamirao u svojoj brošuri `Papa e Vangelo di un Vescovo al Concilio Vaticano`, objavljenoj u Firenci 1870. godine: valja opaziti je krivotvorina tog J. A. Escudera – koji je sam sebe prikazivao kao pristalicu karbonarske ideje - nastala u vrijeme iznimno napetih odnosa između Italije i Papinske Države (papa Pio IX. je dekretom `Non expedit` iz 1868. godine čak zabranio katolicima da sudjeluju na izborima u Italiji) koja je naposlijetku završila kratkotrajnim ratom 10. – 20. rujna 1870. godine u kojem je Kraljevina Italija osvojila Rim. Escudero je potom otišao u Južnu Ameriku, predstavljajući se u Urugvaju i Brazilu za protestantskog biskupa; na kraju se nastanio u Buenos Airesu. Naposljetku je priznao svoju krivotvorinu[10] i čak se vratio u Katoličku Crkvu, te objavio priznanje u časopisu `America del Sud` 1876. godine: broj časopisa u kojem je objasnio svoju krivotvorinu poslao je Strossmayeru, uz pismo isprike. I sam je biskup Strossmayer u nekoliko je navrata govorio protiv krivotvorine, brišući svaku sumnju u povezanost s istom. Primjerice u pastoralnoj poslanici iz 1881. godine navodi `Ružni govor (Krivotvorina govora) mi je po obliku i sadržaju tako tuđ, kao što mi je tuđe ono mjesto u Južnoj Americi, gdje je neki otpali svećenik skrušeno priznao, da mi je taj govor podmetnuo.... Sto puta bih radije vidio, da mi desnica usahne i jezik u ustima se ukoči, nego da bih izrekao ili napisao samo i jedan stavak ružnog govora, koji se širio pod mojim imenom`.[11] Međutim su kasnijih desetljeća objavljivani prijepisi krivotvorine iz 1870. godine, te se daljnjim prepisivanjem tih prijepisa do danas događa da se – uglavnom kod zajednica koje gaje radikalni anti-katolicizam – objavi krivotvoreni tekst, prikazajući ga kao stvarni govor J.J. Strossmayera. Imenom Josipa Jurja Strossmayera (čitaj: Štrosmajer) nazvane su ulice u mnogim hrvatskim gradovima i mjestima. U Osijeku je njegovim imenom nazvano Sveučilište, dvorana na Ekonomskom fakultetu u Osijeku kao i jedna od glavnih ulica, koja vodi od središnjeg gradskog Trga Ante Starčevića prema zapadu odn. prema Višnjevcu. Tu ulicu Osječani žargonski i odmila zovu – Štrosika. Također se njegova bista nalazi i na rondelu osječkih velikana u Tvrđi. Đakovački trg ispred đakovačke katedrale se također zove njegovim imenom, na sred trga se nalazi njegov kip, a u ulici pored se nalazi Strossmayerov muzej. U Pragu je njegovim imenom nazvan trg. U Sarajevu je jedna od važnijih ulica dobila ime Štrosmajerova. U Sofiji (Bugarska) i Beogradu (točnije Zemunu) također postoje ulice koje nose ime Josipa Jurja Strossmayera. Ante Starčević ga je posprdno zvao Joca Štroca.[12] Imao je brata blizanca, koji je preminuo vrlo brzo nakon rođenja. Roditelji su planirali nazvati dječake Josip i Juraj. Budući da nisu znali koji od njih dvojice je preminuo, preživjeli blizanac od tog trenutka nosi imena obojice braće. Josip Juraj. Obiteljskog prezimena – Strossmayer.

Retko u ponudi Sundečić Jovan 1825-1900. Tužna knjiga ; Odisaji roditeljskoga srca Srce i ljubav Zagreb : Tisak Dioničke tiskare, 1885 JOVAN SUNDEČIĆ (Golinjevo, 1825 — Kotor, 1900) Ocenjujući prilike pod kojima se javio u srpskoj književnosti plodni i zaslužni Jovan Sundečić, veli M. Car: `Kad na oko uzmemo sliku duševnog i političko-književnog života u Dalmaciji kroz prve decenije prošloga vijeka, red nam je priznati da je ta slika ondašnjim pregaocima, spremnim i voljnim da u narodno-prosvjetni rad svoje snage ulažu, morala izgledati kao kukavna. Začmalost koja tada u duhovima vladaše morala je teško padati starijim ljudima, naročito Dubrovčanima koji se sjećahu ili se kićahu još svježijem lovorima svog Antuna Kaznačića, svog L. D. Sorkočevića i dvaju Bunića. Naraštaji koji na snagu stadoše poslije propasti dubrovačke slobodne opštine i kojijema usud usudi da, preživljujući razne faze međunarodne oružane utakmice u Primorju, ugledaju konačnu promjenu vladavine i staloženje novijehprilikau svojoj otađbini, osjetiše za dugouticaj tijeh događaja na svoj socijalni i društveni život. Nova vlada u Dalmaciji bijaše pregla svom silom da u primorskijem varošima podupire zatečeni talijanski jezik i kulturu, zanemarujući sasvim seoski živalj, i onako u prosvjetnom pogledu od mletačke republike kroz vijekove zapušten. Tako zvana inteligentna, većinom potalijančena, klasa, da bi očuvala i nadalje svoje stare privilegije, izlažaše voljno u susret apsolutističkijem težnjama nove vlade, koja u Dalmaciji gledaše neku vrstu `vojničke granice`, podesne jedino da bude upravljana sabljom i trorogijem šeširom. U duhu starog mletačkog i novog austrijskog oligarhizma, ta vajna inteligencija preziraše narodnu prostotu seljačku smatrajući narodni jezik nesposobnijem za bud` kakav kulturni razvitak. U takijem prilikama malenom broju narodnijeh ljudi... ne ostajaše drugo već da se povuku u se i da ćuteći sačekuju bolje dane. I ti bolji dani osvanuše narodnijem ljudma u Dalmaciji zorom 1835. godine, kad se u Hrvatskoj započe pokret `ilirski`, koji je za nas Primorce, ako ništa drugo, tu dobru stranu imao što je u život izazvao najprije Petranovićev `Srpsko-dalmatinski Magazin` (1836), a osam godina kašnje (1844) Kuzmanovićevu `Zoru Dalmatinsku`, koja oba listam nogo dopriniješe narodnom preporodu u Dalmaciji. Oko tijeh listova, kojima se docnije pridruži i `Dubrovnik`, okupljala se tadašnja srpska i hrvatska omladina... Razumije se već da je u tom kolu bio magna pars i J o v a n S u n d e č i ć, koji je u tijem listovima više od jednog prvenčeta svog obnarodio.` Javivši se u takim prilikama i na taj način kao radnik na boljitku narodnom, Sundečić je svega veka svoga ostao sebi dosledan. On je bio jedan od najizrazitijih propovednika sloge — naročito književne — između Srba i Hrvata, i ta propoved njegova i jeste prvo i najvažnije obeležje ukupnoga značaja njegova. On je u tom pravcu radio naročito pesmama svojim, koje su od nesumnjive literarno-istoriske vrednosti. Ali je tom istom odanošću pevao i samo svome narodu srpskom, oduševljen narodnom poezijom, životom, borbom i prošlošću. `Patriotizam, građanska vrlina i ljubav za slobodu, to su, moglo bi se kazati, tri velika motiva kojijem je pjesnik sav svoj književni rad protkao. Da se takva etička podloga u njemu razvije, dopriniješe mnogo teške i, u neku ruku dramatske, prilike njegova djetinjstva, kad je Sundečić, kao malen dječko, primoran bio da skupa sa svojijem roditeljima dobjegne iz Bosne u Dalmaciju, da se zakloni od turskoga zuluma... Od osobina koje pravog pjesnika odliku imao je Sundečić živu i živopisnu frazu, potkrijepljenu toplim, dubokim, upravo južnjačkim osjećajem za ljepote prirodne. Što se njegovijeh mana tiče — koje ne bjehu ni sitne ni malobrojne — one su poticale najviše otuda, što se on bijaše odao pjesništvu odveć `slavujski`, ne imajući, u prvi mah, bistra pojma ni o suštini poezije, ni o zahtjevima prave umjetnosti, ni, po svoj prilici, o granicama svog pjesničkog dara`... Pa ipak ostaje fakat, koji je istorik srpske književnosti uočio još pre trideset i više godina, da je Sundečić, kao malo ko u srpskom narodu, budio svoje zemljake i savremenike i da ih je probudio pesmom svojom i patriotskim tonovima njenim. — Jovan Sundečić rodio se 24. juna 1825. godine u Golinjevu kod Livna u Bosni. Školovao se u Dalmaciji — Imockom i Zadru. Svršivši zadarsku bogosloviju, Sundečić 1848. primi sveštenički čin, služeći, po tom, u raznim mestima. Godina 1854.—1863. bio je profesor u zadarskoj bogosloviji. Po tom je proputovao srpske zemlje i pohodio Srbiju, pa se 1864., s jeseni, preseli na Cetinje gde je bio Knežev sekretar. S prekidom od nekoliko meseci koje je 1868. proveo u Beogradu, gde je bio vredan saradnik `Vile` St. Novakovića, Sundečić je probavio na Cetinju bez malo punih deset godina. Godine 1848. — i ako je još pre toga pevao manje pesme — štampao je spev `Ananije i Sampfira`, a za tim mu dolaze zbirke pesama i spevovi: `Srce`, `Niz dragocjenog bisera`, `Cvijeće`, `Vršidba` koji je spev pesnik najviše cenio, `Vjenčić domoljubnih pjesama`, `Krvava košulja`, spev koji je 1864. za nekoliko dana rasprodat u 5000 primeraka, `Kula Baja Pivljanina`, `Ljubav i cvijeće`, `Anđelija Kosorića`, `Tužnaknjiga`, `Sjetva`, `Milje i omilje`, `Slavospjev` it. d. Pojedine zbirke njegove štampane su i latinicom, te je Sundečić podjednako poznat i u jednoj i u drugoj polovini naroda našega. Poslednje dane proveo je stari pesnik u Kotoru, gde mu je 1898. omladina priredila svetkovinu pedesetogodišnjice književnoga rada, a na dve godine po tom zamenio je privremeni život boljim. Što je duša Sundečićeva imala ostavilaje narodu srpskom zajedno o toplim spomenom imena njegova. Tekst preuzet iz knjige: Znameniti Srbi XIX veka Andra Gavrilović Drugo dopunjeno izdanje Naučna KMD Beograd, 2008. [postavljeno 31.08.2009] Sačuvana Angelina Administrator ***** Van mreže Van mreže Poruke: 6361 Jovan Sundečić (1825—1900) « Odgovor #1 poslato: Decembar 19, 2010, 01:05:18 pm » * JOVAN SUNDEČIĆ Sveštenik, pesnik, diplomata i prevodilac, Jovan Sundečić rođen je u Golivnu kod Livna, 24. juna 1825. godine. Osnovnu pismenost stekao je u manastiru Glavini kod Imotskog, bogosloviju završio u Zadru (1843—1848). Bio je sveštenik u Peroju, u Istri, zatim u severnodalmatinskim mestima Žegaru i Skradinu (1848—1854), u Zadru profesor bogoslovije (1854—1863). Iste godine, 1863, dekretom je postavljen za paroha u Baljcima kod Drniša. Bio je urednik zadarskih listova Glasnik dalmatinski (1855) i Zvijezda (1863), i Narodnog kalendara (1863—1870). Na Cetinju postaje sekretar kneza Nikole Petrovića (1863—1874). U međuvremenu boravio je u Beogradu (1867—1868), odakle se ponovo vratio na Cetinje. Uređivao je godišnjak Orlić (1865), list Crnogorac i njegov književni dodatak Crnogorka (1871). Zbog bolesti napušta Cetinje i sa porodicom prelazi u Kotor, gde je i umro 6. jula 1900. godine. Do svoje smrti, kako u poeziji tako i u političkom delovanju, Jovan Sundečić je bio veoma privržen jedinstvu Srba i Hrvata, verujući u njihovu slogu, a desilo se, kako piše Zdravko Krstanović, da su svi Srbi, do poslednjeg, u pesnikovom rodnom mestu, istrebljeni u ustaškom pokolju 1941. godine. Podržavajući narodnu poeziju, pisao je rodoljubive, moralističke i didaktičke lirske i epske pesme na čistom narodnom jeziku, zatim pripovetke i članke. Naročito je bio cenjen zbog speva Veridba, ispevanog po ugledu na Šilerovo `Zvono`. Objavio je sledeća dela: Ananija i Sapfira ili laž nekažnjena, spev, 1848; Crne ili različite pjesme za opštu korist jugoslovenstva, 1850; Niz dragocijenoga bisera, duhovne i moralne pjesme za djecu, 1856; Cvijeće, pesme, 1858; Vršidba, spev, 1860, 1866; Ljubav i cvijeće, pesme, 1862, 1882; Vjenčić domoljubivih pjesama, 1862; Krvava košulja, spev, 1864; Petrovdan na Cetinju, spev, 1865; Život i rad Božidara Petranovića, 1878; Tužna knjiga, 1885; Odiseja roditeljskog srca, 1886; Sjetva i vršidba, spev, 1888; Milje i omilje ili Milica i Nevenka, 1893. i Izabrane pjesme, 1889. godine. Pesme za ovo izdanje preuzete su iz Čudesnog kladenca Zdravka Krstanovića. Slobodan Rakitić `Antologija poezije srpskog romantizma` Beograd, 2011. Sačuvana Angelina Administrator ***** Van mreže Van mreže Poruke: 6361 Jovan Sundečić (1825—1900) « Odgovor #2 poslato: Decembar 19, 2010, 01:07:42 pm » ** JOVAN SUNDEČIĆ Sundečići su bili ugledna srpska dalmatinska porodica, `istaknuti patrioti Srbi iz Šibenika. Dali su značajne junake, kako `fizičke` (ratnike) tako i duhovne (sveštenike). Njihov izdanak je i prota Jovan Sundečić`, pesnik, pravoslavni sveštenik i diplomata, nakon završene Bogoslovije, u periodu od 1848. do 1850. godine, bio je parohijalni kapelan i učitelj cetinjskih iseljenika u pravoslavnom selu Peroj. Tu nastaju i njegove prve pesme. Godine 1864., na poziv knjaza Nikole, došao je u Crnu Goru za njegovog književnog sekretara. Sundečić je autor crnogorske državne himne `Ubavoj nam Crnoj Gori` koja je prvi put javno izvedena 17. oktobra 1870. godine u Cetinjskoj čitaonici kada je i proglašena za zvaničnu himnu Knjaževine, a kasnije i Kraljevine Crne Gore. Kompozitor je bio Jovan Ivanišević; komponovana po uzoru na himnu svetom Savi — `Uskliknimo s` ljubavlju`. Kasnije ju je prekomponovao Čeh Anton Šulc. Bio je bio urednik kalendara `Orlić` u Cetinjskoj čitaonici i predsednik društva `Slavjanski Dom` kao i izdavač i urednik u zadarskom književnom listu za prosvetu i zabavu `Zviezda`. Zbirku pesama `Izabrane pesme` izdao je 1889. godine u Zagrebu. Angelina, 1. septembar 2009. Sačuvana Angelina Administrator ***** Van mreže Van mreže Poruke: 6361 Jovan Sundečić (1825—1900) « Odgovor #3 poslato: Decembar 19, 2010, 01:09:02 pm » * Stihovi Jovan Sundečić NE DAJMO SE!... Ne dajmo se!...dok nam tople krvi Ciglo kapca po žilama mili, No svak nastoj neka bude prvi, Kad je nužda odupr’jet se sili, Koja grozi da nam zlobno smrvi Sam amanet narodnosti, ili Da napr’jetku, kom smo već potekli, Bude klanac da ga ne bi stekli. — Ne dajmo se!... sinovi smo slave, Kr’jepka srca, prem mlađane snage: Što nas većma protivnici dave, Protivnici narodnosti drage, Srčanije još takove lave Susretajmo, i na naše vrage Oborimo i str’jelu i groma, Rad’ obrane imena i doma. — Ne dajmo se!...udes vječan nije; Bio gvozden ma budi koliko, Nije vječan. — Kašnje ili prije, Cvjeće cvati, kud bješe poniko Trn i korov da se po njem’ vije Kivna guja, a ne drugi niko. — Udes mjenja; ali što nas tište Više boli, stalnost viša s’ ište. — Ne dajmo se!...ovaj izraz sami Postavimo na zastavu sveta, Pa dušmanin nek se onda mami, Neka riga i žuč svoju kletu: Aja! neće odprvati nami, Niti našem k budućnosti letu… Bog je reko da se utre zloba, Da se i mi dignemo iz groba. — UBAVOJ NAM CRNOJ GORI Ubavoj nam Crnoj Gori s ponositim brdima, Otadžbini što ne dvori, koju našim mišicama Mi branimo i držimo prezirući nevolju, — Dobri Bože, svi T` molimo: živi Knjaza Nikolu. Zdrava, srećna, moćna, slavna, — obćem vragu na užas, Vrlim pretcim` u svem ravna, som narodu na ukras; Dobrim blaga, zlijem stroga; krsta, doma, slobode Zaštitnika revnosnoga, — hrani nam ga, Gospode! Od kovarstva i napasti čuvaj Njeg` i Njegov Dom; Koji snije Njem` propasti — neka bude propast tom! A koju mu vjeru krši, — pravda tog ukrotila, Krjepki Bože, sve rastr`si što nam zloba rotila. Kud On s nama, svud` mi s Njime krv smo ljevat gotovi za Nj` za vjeru, naše ime i za braću u okovi! Tome ćemo svetu dugu odzivati se svaki čas, — Bože, svekј nam bud`u u krugu, blagosiljaj Njeg` i nas! 1865. `Himna `Ubavoj nam Crnoj Gori` doživela je više muzičkijeh obrada. Pored pomenutog Šulca i J. Ivaniševića, komponovao je i italijanski kompozitor Dionizije De Samo San Đorđo (1856 — 1937) i pečatao kao svoje 8. Delo pod naslovom Crnogorska himna (prerada) Njegovom Veličanstvu Nikoli I, Rim, kompozicija za muški hor i klavir. Izvođač je bio G. Muzzi. Skromna pesma `Ubavoj nam Crnoj Gori`, više retorskijem nego pjesničkim sredstvima glorifikuje crnogorskoga knjaza, skoro potpuno podređujući mu Crnu Goru i crnogorski narod. `Pesnik i sveštenik Jovan Sundečić pevao je i: `Srb Hrvatu neka bratsku ruku pruži, a Hrvat sa Srbom nek se iskreno druži...` Od Sundečićevih želja malo šta se ispunilo. Njegovo rodno Golinjevo je u leto 1941. godine sravnjeno sa temeljom, a svi stanovnici pobijeni.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Prva Knjga RODONAČELNIK MODERNOG SRPSKOG PESNIŠTVA Dr Laza Kostić je rođen 31. januara 1841. godine u selu Kovilj, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u Kovilju, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava (koji je odbranio na latinskom jeziku) na univerzitetu u Pešti. Potom se vraća u Vojvodinu gde službovanje započinje kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, zatim radi kao advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. U mladosti je bio jedan od omladinskih prvaka, buntovan, nacionalno prosvećen, baveći se politikom za dobrobit srpskog naroda. Dva puta je zatvaran u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, izabran je za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost`, ali pod pritiskom reakcionarne vlade mora da napusti Srbiju. Pred starost opredeljuje se za klerikalizam i napušta svoje saborce iz naprednog pokreta iz mladosti i ideje za koje se zalagao. Zbog toga biva osporavan, no kritici se izlaže i njegov celokupan rad. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i knežev politički saradnik. Potom se vraća u Bačku gde u Somboru provodi ostatak života relativno mirno. Živeo je iznad sredine u kojoj je boravio. Bio je u stalnom sukobu sa sredinom: niti je on shvatao ljude oko sebe, niti su se oni trudili da prihvate njega. Krupan i stasit, uvek obučen po najnovijoj modi, apolonski lep, sa neskrivenim prkosom se odnosio prema okolini. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883. godine a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. U suštini romantičar Laza Kostić je začetnik novog srpskog pesništva. Bio je jedan od najobrazovanijih književnika toga doba: znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski i mađarski jezik. Čitao je antičke pisce i filozofe, u prvom redu Homera, Eshila i Heraklita. Interesovali su ga još i Dante, Gete, mitologija i estetika. Kostić je naš prvi šekspirolog. Na srpski je preveo neka Šekspirova dela(Romeo i Julija, Hamlet, Ričard III). Laza Kostić je bio pesnik, dramski pisac, esejista, novinar, prevodilac, književni i pozorišni kritičar, estetičar, filozof... U jednome se odvaja od romantičara i približava na jednoj strani klasicistima a na drugoj modernim pesnicima, u svojim naučno-teorijskim, estetičkim i filozofskim preokupacijama. Govorio je da `nema pesnika bez mislioca, ni pravog mislioca bez mašte`. U njegovom delu povezane su pesnička imaginacija i pesnička refleksija, stvaranje poezije i razmišljanje o poeziji. Njegov naučno-teorijski rad došao je posle pesničkog. Najveći deo svojih pesama napisao je između 1858. i 1870. Od sredine 70-tih godina XIX veka do smrti napisao je malo pesama, uglavnom prigodnih i manje značajnih ali i svoju najbolju pesmu “Santa Maria della Salute” (1909). U tom periodu njegov esejističko-kritički i filozofski rad mnogo je izrazitiji od pesničkog. Tada je napisao najveći broj svojih kritičkih prikaza i ogleda kao i tri obimnija rada: estetičku raspravu “Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme” (1880.), filosofski traktat “Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju” (1884.) i veliku monografiju “O Jovanu Jovanoviću Zmaju” (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902.). Napisao je dve istorijske drame, “Maksim Crnojević”(1866.) i “Pera Segedinac”(1882.), dve komedije, “Gordanu”(1889.) i “Okupaciju”(napisana na nemačkom 1878/79. a objavljena prvi put 1977.). Živeći između sna i jave i svoj zanos izrazio je u pesmi “Među javom i međ snom” (1863.). Za života objavio je tri knjige pesama: Pesme, 1873.,1874., i 1909. Svoju najbolju ljubavnu pesmu nije napisao u mladosti, nego pred smrt. Nju je godinama nosio u svojoj mašti(dnevnik koji je vodio na francuskom jeziku otkriva genezu te pesme) dok nije dobila konačan oblik, savršen, klasičan. Međutim, ljubav u “Santa Maria della Salute” nije osećanje nego princip, osnovni princip ljudskog života i kosmičkog poretka stvari, sila koja, kao i kod Dantea, pokreće svetove. Pesma je posvećena Lenki Dunđerski devojci neizmerne lepote. Laza je imao 50 godina, a ona tek 21. Platonski je hranio svoju ljubav prema prelepoj Lenki zadovoljavajući se prijateljskim druženjem sa njom: razgovorima, slušanjem klavira, vožnjom kočijama ili šetnjom. Da bi se odvojio od svoje neizbežne i večite ljubavi Laza Kostić se ženi Julkom Palanački, ali svoju ljubav prema Lenki, koja prerano umire od tifusne groznice (u 25. godini), odslikava u svojim pesmama. Umro je 26. novembra 1910 god. u Beču. Svoje duboko usađeno rodoljubivo osećanje Laza Kostić je poneo još iz svog zavičaja, iz vojničke i ratničke Šajkaške, gde je rođen u Gornjem Kovilju 1841 godine u porodici šajkaškog kapetana Petra Kostića. Kao treće dete u porodici on je rano ostao bez starijeg brata i majke, a 1863 mu umre i sestra. Prilično imućan otac i još imućniji ujak i tetka omogućili su Lazi bezbrižnu mladost, pažnju i čak maženje. Crtu razmaženog jedinca sačuvao je Laza skoro kroz čitav svoj život, a njegov snažan pesnički talenat, uverenost da je veliki pesnik, pažnja i divljenje okoline učinili su da je Laza u prvim godinama svog pesničkog stvaranja nesumnjivo često zloupotrebljavao svoj talenat i dao tako materijala za kasnije uopšteno negiranje njegova talenta od strane Lj. Nedića i J. Skerlića. Svršivši školu u Novom Sadu i dva razreda nemačke realke u Pančevu, Laza 1852 godine prelazi u gimnaziju u Novom Sadu, a zatim u Budimu, gde polaže sa odlikom ispit zrelosti, `ispit — kako kaže njegov biograf M. Savić — kakova potonja pokolenja ne poznaju`. U gimnaziji, u kojoj se predavalo na nemačkom jeziku, Laza uči od stranih jezika još francuski i engleski, i klasične jezike — grčki i latinski. Tako on još u mladosti postaje dobar poznavalac nekoliko stranih jezika, a kasnije proširuje to svoje znanje, tako da je odlično znao francuski, engleski i mađarski jezik, a govorio ruskim, nemačkim, latinskim i grčkim jezikom. Takvo obimno znanje stranih jezika omogućilo mu je da prati gotovo celokupnu evropsku modernu nauku i književnost kao i da poznaje klasičnu književnost, što je sve učinilo da Kostić za svoje doba bude jedan od najuniverzalnije obrazovanih naših pesnika. Pravni fakultet je završio u Pešti, a 1866 položio i doktorat prava. Tezu je branio na latinskom jeziku i komisija ga je naročnto pohvalila za sjajnu `ciceronsku besedu` kojom je odbranio tezu. Za sve vreme boravka u Pešti Laza je jedan od najaktivnijih saradnika đačke družine u Pešti `Preodnice` i već u to doba čuven i poznat omladinski pesnik. Na književnim sastancima `Preodnice` on već 1863 godine čita svoga `Maksima Crnojevića` i s Kostom Ruvarcem ispunjava radovima književni zbornik koji je `Preodnica` te iste godine izdala. Godine 1866 izabran je za nastavnika Novosadske gimnazije. Već na vrhuncu svoje pesničke slave on je više boem i pesnik nego nastavnik, i 1867 godine, još pre završetka školske godine, ide na svetsku izložbu u Parizu, a odande na slovensku etnografsku izložbu u Moskvi. On će i kasnije mnogo i često putovati ne samo širom gotovo svih balkanskih zemalja nego i širom Evrope (1869 godine u Prag na otvaranje češkog narodnog pozorišta, 1873 godine ponovo u Prag na proslavu Jungmanove stogodišnjice, u Beč i Peštu je već češće odlazio i duže boravio, 1899 putuje sa ženom u Italiju do Napulja, a 1900 opet u Pariz). Kada je 1867 godine pobedila srpska lista za Novosadski magistrat, Svetozar Miletić postaje gralonačelnik, a Laza Kostić veliki beležnik. Godine 1896 Kostić, kao odličan pravnik, postaje član varoškog suda i ostaje na tom mestu sve do 1872 godine, kada je mađarska država oduzela sudstvo varoškim opštinama i stavila ga pod svoju upravu. Otada Kostić nije hteo da ulazi ni u kakvu službu, već se kao slobodan javni pravnik bavi poezijom, a još više publicistikom i politikom. Još ranije je aktivno ušao u politički život, i od 1869 — 1875 godine bio je poslanik Karlovačkog sabora za grad Titel, a 1873 godine bio je izabran u svojoj Šajkaškoj za poslanika u Ugarskom državnom saboru na listi Miletićeve Narodne liberalne stranke. U Saboru Kostić se odlučno zalaže za nacionalna i građanska prava Srba u Vojvodini i u nekoliko mahova istupa u odbranu kulturne autonomije srpskog življa u Ugarskoj. Kasnije, 1875 godine, kada je Sv. Miletić u svom izbornom srezu izgubio poslanički mandat, Kostić mu ustupa svoj pouzdani šajkaški srez, smatrajući da je Miletićevo prisustvo na Ugarskom saboru mnogo značajnije i potrebnije za srpsku nacionalnu stvar nego njegovo. U tom istom periodu Kostić je 1872 godine bio i zatvaran od mađarskih vlasti zbog rodoljubivog govora koji je održao na jednom svečanom banketu u Beogradu i u kome je izražavao nadu u skoro nacionalno oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Pošto je proveo pet meseci u peštanskom zatvoru, Kostić je bio pušten početkom 1873 godine. To hapšenje Kostićevo imalo je velikog nacionalnog odjeka u Vojvodini, bila je spevana čak i pesma o `robovanju` Laze Kostića, a `Zastava` je gotovo svakodnevno donosila vesti o zatvoreniku. Od 1875 godine Laza Kostić je češće i duže boravio u Beču. Iz tog vremena značajno je njegovo predavanje koje je održao 1877 u Bečkom naučnom klubu o našoj narodnoj poeziji (`Ženski karakteri u srpskoj narodnoj poeziji`). Povod za to predavanje bio je jedan napad u najčitanijem dnevnom listu bečkom `Tagblatt`, uperen protiv Crnogoraca, u kome se kaže da su Crnogorci `kulturunfahig` (nesposobni za primanje kulture) već i zato što ne umeju da poštuju svoje žene. Kostić, koji je nekoliko meseci pre toga boravio u Crnoj Gori kao dopisnik stranih novina (`Politsche Korrespondenz`, `Norddeutsche Algemeine Zeitung`, Daily News`, i nekih francuskih listova) i koji je bio svedok teških borbi koje su u to doba vodili Srbi i Crnogorci s Turcima, bio je ogorčen tim napadom i u svome predavanju istakao je uzvišeni lik srpske majke, sestre, dragane u našim narodnim pesmama. U pogovoru svojoj knjizi `Osnovi lepote u svetu` (1880) Kostić govori kakav je snažan utisak ostavilo to njegovo predavanje na najpoznatije bečke naučnike onoga doba i koliko je ono doprinelo pravilnijem i tačnijem upoznavanju zapadnoevropske javnosti s nacionalnim i kulturnim težnjama srpskog naroda. Od 1879 godine Kostić boravi u Beogradu, gde je trebalo da dobije katedru na Pravnom fakultetu Velike škole ili da postane upravnik Narodnog pozorišta. Medjutim, oba ta plana su propala. Godine 1880/81 on je jedno vreme sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu, odakle se ponovo vraća u Beograd da bi urećivao liberalni organ `Srpska nezavisnost`. Tu mu stranačka spletkarenja i netrpeljivost kralja Milana onemogućuju dalji opstanak i on 1884 prelazi na Cetinje za urednika zvaničnog crnogorskog organa `Glasa Crnogorca`. U to doba boravi na Cetinju i drugi poznati srpski pisac Sima Matavulj, i ta dva različita temperamenta, ali i dva predana nacionalna i književna radnika sklapaju prisno prijateljstvo, koje će trajati sve do Simine smrti 1909 godine. Ali liberalni i slobodoumni Kostićev duh nije se ni ovde mogao složiti s apsolutističkim duhom kneza Nikole, i Laza 1891 godiie napušta Crnu Goru i vraća se u Novi Sad. U Vojvodini Kostić provodi nestalan i neobezbedjen život. I tek pod stare dane (1895 godine) on se ženi bogatom Julkom Palanačkom iz Sombora, svojom dugogodišnjom ljubavi, i otada ima smireniji i sređeniji život. Povremeno putuje iz Sombora u Novi Sad, Beograd, Zagreb i Beč i 1909 godine doživljuje proslavu pedesetogodišnjice svog književnog rada. Umro je 1910 godine u Beču, gde je bio otišao na lečenje, a telo mu je preneseno u Sombor i sahranjeno u zajedničkoj grobnici s njegovom ženom.

Prvo izdanje „Krive Drine“ Marka Markovića iz 1935. godine sa originalnim zaštitnim omotom koji je, zajedno sa ilustracijama unutar knjige, izradio slikar Roman Petrović (fotomontaža u stilu avangardnih međuratnih Nolitovih korica koje je radio Pavle Bihalji / Bihaly Merin). Bibliotečki primerak. Stanje kao na slikama. Osim inventarskih nalepnica i pečata unutra odlično očuvano, bez pisanja, podvlačenja. Izuzetno retko sa omotom. Pogovor Borivoje Jevtić ; Umetnička oprema Roman Petrović Autor - osoba Marković, Marko, 1896-1961 = Marković, Marko, 1896-1961 Naslov Kriva Drina / pripovetke Marka Markovića ; pogovor Borivoja Jevtića Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1935 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Grupa sarajevskih književnika, 1935 Fizički opis 203 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jevtić, Borivoje, 1894-1959 = Jevtić, Borivoje, 1894-1959 Zbirka Grupa sarajevskih književnika ; ǂknj. ǂ11 Napomene Podrinjski ugao Marka Markovića: str. 197-202. Predmetne odrednice Marković, Marko, 1896-1961 – Pripovetke Marko Marković književnik rodio se 1896. godine, a umro je 1961. Prema konsenzusu književne kritike, posebno se istakao kao hroničar svog podrinjskog zavičaja, a možda i najbolja njegova knjiga je „Kriva Drina” iz 1935. godine. Marković je bio klasik i jedan od utemeljitelja onog što će se kasnije u nauci o književnosti prozvati „bosanskom pripovijetkom”. Bio je prijatelj Ive Andrića, a upravo je njemu, kao piscu knjige „Kriva Drina”, autor „Na Drini ćuprije” ispisao verovatno najčuveniju svoju posvetu uopšte: „Marku Markoviću, sa drugarskom porukom: 1) sve su Drine ovog sveta krive; 2) nikad se one neće moći svekolike ni potpuno ispraviti; 3) nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.” Marko Marković je najznačajniji književni i kulturni radnik koji je rođenu Zvorniku, a karijeru je izgradio u Sarajevu. Bio je prozni pisac i publicista, direktor izdavačkog preduzeća „Svjetlost” u Sarajevu , a zatim i direktor drame Narodnog pozorišta. Objavio je dve zbirke priča „Od sumraka ido zore” i „Kriva Drina“ po kojoj je najpoznatiji. Marković je bio i potpisnik „Novosadskog dogovora“ iz 1954. godine, dokumenta od 10 zaključaka o potrebi jedinstvenog pravopisa srpskohrvatskog jezika koji su sastavili tadašnji lingvisti i književnici Srbije, Hrvatske, BiH i Crne Gore. Umro je na Palama 1961. godine. Roman Petrović (Donji Vakuf, 1896 – Sarajevo, 1947) bio je jugoslovenski akademski slikar, ikonopisac, scenograf i nastavnik crtanja. Rođen je u porodici ukrajinsko-poljskog porekla. Obrazovanje je stekao na više obrazovnih institucija širom Austrougarske. Između 1913. i 1916. se obrazovao na Akademiji likovnih umjetnosti u Krakovu, zatim u periodu između 1916. i 1917. na Višoj školi za likovne umjetnosti u Budimpešti. Nakon usavršavanja u Parizu, zaposlio se kao nastavnik crtanja u Sarajevu, a nakon toga kao scenograf Narodnog pozorišta u Sarajevu u vrijeme kada je Branislav Nušić bio direktor pozorišta. U ovom periodu je slikao pejzaže, figuralne kompozicije, ikonostase, kao i karikature (karikatura Branislava Nušića). Bavio se i freskopisanjem, kao i ilustracijom knjiga. Djela Između ostalih, njegova značajnija djela su: Krik, 1943 Saborna crkva u Sarajevu Krovovi Sarajeva Branislav Nušić, karikatura Ikonostas i ikone Crkve uspenja presvete Bogorodice u Mokrom Freske u Crkvi Svetog proroka Ilije u Sokocu Freske u pravoslavnoj crkvi u Travniku Portret sestre Autoportret Djeca ulice U šumi, crteš krejonom Alagorija, akvarelisani drvorez Miljenko Jergović Roman Petrović ili smrt u slikarskom ateljeu Blizu ulaza na Groblje svetog Josipa, ono najveće staro sarajevsko katoličko groblje, gdje među sedam tisuća pokojnika leži i pjesnik Kranjčević, neobičan je nadgrobnik. U plitkom kamenom okviru dva grobna mjesta, podijeljena na dvije grubo obrađene položene ploče, iznad kojih je, unutar okvira, zemljani pravougaonik za sadnju cvijeća, iz kojeg su i u rano ljeto 2017. rasle tri kultivirane grobljanske biljčice. Na lijevoj su ploči crnom bojom, u lijepo kreiranom fontu ispisana četiri imena. Na desnoj su nacrtane dvije djevojčice, sjede na kubusu, jedna na krilu drži lutku. Iznad njih, više poput životnog mota, nego posmrtnog slova, angažirani je četverostih: „Borbom za umjetnost/ za čovjeka se borih./ Preko zapreka koračah,/ dok dadoh što stvorih”. Iako je autor nepotpisan, zna se da su to riječi pjesnika Hamze Hume. Ovaj grob pamtim otkako dolazim na Svetog Josipa. A to je skoro pedeset godina. Stajao sam nad njim, čudio se i raspitivao, otkako znam pisati. A to je skoro četrdeset i pet godina. Naime, imena pokojnika ispisana su u dva različita pisma, ćiriličnom i latiničnom. Dječaku, ne samo da mi je to bilo čudno, nego sam bio siguran i da je neispravno. Kada bi se u ćiriličnoj pismenoj zadaći nepažljivu đaku zadesilo neko latinično slovo ili cijela riječ, učiteljica bi ga podvukla crvenom olovkom, i đak bi dobio nižu ocjenu. Mnogo kasnije, shvatit ću logiku nadgrobnih pisama. A još kasnije, nakon ratova i iseljenja, razumjet ću i njihovu tragiku. Dva su imena uklesana ruskom ćirilicom, ime oca Ivana Petrovića (a zapravo Petroviča), i ime sina Romana Petrovića, a dva su uklesana poljskom latinicom, ime majke Zofje Petrowicz i sestre Kazimire Petrowicz. Po nekom samoodabranom, porodičnom redu identiteta, sin je preuzeo očevo ukrajinsko – a ne rusko – a kći je preuzela majčino poljsko podrijetlo. I svi leže u istome grobu, pod jednim od najljepših – a svakako pod najmodernijim – nadgrobnika na groblju koje je otvoreno 1882, a prvi put zatvoreno početkom sedamdesetih, kada je podignuto novo gradsko groblje na Barama, gdje će se kopati pokojnici svih vjera i denominacija. I svi su, naravno, katolici. Ivan Petrović bio je carski i kraljevski činovnik, sitni ćato, koji se u Bosnu, trbuhom za kruhom, doselio sa ženom Sofijom, i tu živio a da nikada nije uhvatio dubljeg korijena, niti se odrekao onih životnih snova i planova što ih je imao u velikoj zemlji Rusiji. U slobodno vrijeme bavio se crtanjem i slikanjem. Slikao je, kao i toliki drugi, ozbiljniji i školovaniji od njega, kao i manje ozbiljni i školovani, učitelji, geometri, vojnici i činovnici, uglavnom, lica i predjele daleke i čudesno egzotične zemlje u koju ga je nanijela sudbina. I naravno, bio je presretan Ivan Petrović, kada je u sina Romana prepoznao umjetnički dar, a još više od toga, interes da se bavi slikarstvom. Ono što većini onodobnih očeva ne bi bilo po volji, da mu se sin da u umjetnike, njemu je bilo ostvarenje sna. Roman Petrović rodio se u Donjem Vakufu. Na jednom od prvih satova povijesti umjetnosti u sarajevskoj Prvoj gimnaziji, profesor Boro Mihačević nas je naučio da se ne kaže Petrović, kao da je riječ o nekome iz Ljubuškog ili iz Užica, nego se kaže Petrović, s dugim naglaskom na o. I kako sam tada naučio, tako mi je ostalo do danas. U rijetkim trenucima kada bi ga netko spomenuo – redovito mu krivo izgovarajući prezime – ili kada bih ga se sam sjetio sjećajući se Sarajeva, sarajevske sirotinje, Isaka Samokovlije i socijalno angažirane umjetnosti, došlo bi mi to Petrović, s dugim, dugim o. Otac se po diktatu službe morao seliti, pa je obitelj živjela u Mostaru, gdje je Roman proveo formativne godine djetinjstva, da bi se zatim konačno naselila u Sarajevo. Nakon ranih razreda gimnazije, i prvih, vrlo uspjelih likovnih radova, pada odluka da dječak ide na akademiju u Petrograd, današnji Sankt Peterburg. Tamo ga dočekuje Ilja Rjepin, veliki meštar likovnog realizma i posljednji veliki slikar one tradicionalne Rusije, koji ga je zavolio, ali ubrzo i odgovorio od daljih studija u Petrogradu. Treba ići na Zapad, rekao mu je, na Zapadu je budućnost umjetnosti. Ubrzo, Roman Petrović produžava za Krakov, gdje studira sljedeće dvije godine, u nesigurnosti i siromaštvu koje će ga pratiti sve do kraja života, odakle se vraća u Zagreb, pa u Budimpeštu, gdje studije konačno privodi kraju. Roman Petrović bio je slikar velikog dara, ali i stvaralačke inteligencije. Nije slikao po instinktu, nego po nekom unutrašnjem, intelektualnom planu, s idejom da bi slika nešto trebala reći o svijetu, što bi, na kraju, trebalo dovesti do toga da svijet postane bolji. Usput je, od Rusije, preko Krakova, koji je tada bio jedno od dva-tri najvažnija likovna središta u Europi, pa do Zagreba i Pešte, kupio različite utjecaje i – kontrolirano – predavao se različitim fascinacijama. Oduševio se impresionizmom, pa Cézanneom, a zatim i ranim kubizmom. Savladao je i upio osnove ikonopisa i freskoslikarstva, ali se upoznao i s mišljenjem i stremljenjima svoga vijeka, s anarhizmom, socijalizmom, komunizmom. Rođen i odrastao na granici, između ćirilice i latinice, Istoka i Zapada, kršćanstva i islama, Roman Petrović je nastavio svoje formiranje kroz granične pojmove, doživljaje i shvaćanja, sabirući u sebi naizgled odbojne i suprotstavljene pojmove i značenja. Umjesto da ostane u Europi, umjesto da se izgubi – a možda i proslavi – na ulicama i trgovima Krakova, Beča ili Berlina, umjesto da ode u Pariz u vrijeme kada su tamo svi odlazili, on se vratio u Sarajevo. Što li je tog kuferaškog sina, neukorijenjenog i nepripadajućeg, moglo vući nazad Sarajevu? Ovo me se pitanje osobno tiče i vjerojatno ću se njime baviti dok sam živ. Što je te ljude vuklo gradu koji ih je odbijao i tjerao od sebe, grad u kojem, suštinski, nisu imali nikoga tko bi im pomagao, tko bi ih volio i štitio? Što mene danas vuče Sarajevu, da pišem o njemu? Roman Petrović bio je prvi moderni slikar u tom gradu, i ubrzo je postao svojevrsni prorok i guru mladih koji su težili svijetu i modernom slikarstvu. Živio je u siromaštvu, kao tipični urbani isposnik, onaj koji ne pripada nikome i nikoga se ne tiče u gradu koji je bio jasno razdijeljen po vjerskim i etnonacionalnim pripadnostima, te se znalo za koga su odgovorni i na koga se pozivaju Hrvati i katolici, na koga Srbi i pravoslavci, na koga Muslimani, a na koga oni najmalobrojniji i najpotisnutiji, sarajevski Jevreji. Roman Petrović u takvom je rasporedu uloga morao ostati ničiji. Ozbiljnog i trajnog posla na gimnaziji nije mogao dobiti, a to bi ga spasilo. Možda je to bilo i zbog života kojim je živio. Iako nije bio pijanac, kafanski čovjek ni boem, po vas dan je crtao i slikao, i iz činovničke perspektive – gubio vrijeme. Nije im se, valjda, činio pouzdanim. Jedan od rijetkih velikih poslova, iako za nevelike pare, što ga je dobio bilo je oslikavanje sarajevske Saborne crkve, te pravoslavne katedrale čiji su nadležni pokazali i mudrost, i ukus, ali i stanovitu otvorenost duha, kada su posao povjerili jednome modernom slikaru, pa još i katoliku i popriličnom nevjerniku. Na kraju, Roman Petrović se i izdržavao slikajući po pravoslavnim crkvama. Istovremeno s freskama, bavio se onim svojim radom koji će ga, možda, koštati života. Crtao je i slikao sarajevsku sirotinju, uglavnom raspuštenu djecu Sarajeva, siročad i gradske huligančiće, koji su na njegovim crtežima i slikama na pola puta između sivo-žutih lica njemačkog ekspresionizma i ulične razigranosti talijanskoga filmskog realizma, koji će nastajati u vremenima pred Romanov pad u grob. Ta djeca su bila njegova životna tema, a onda i motiv njegove vjerojatno i najznačajnije slike, jedne od onih slika koje su mi se rano utisnule u svijest. „Dječak s balonom” veliko je ulje na platnu (318 x 400) iz 1929. godine. Na pozadini umirućih boja, u sepiji, modrini i sivilu, među oblicima koji se ne diferenciraju u jasne predmete, lica i figure, iz ničega izranja dječarac, samrtnički blijedog lica, blago osmjehnut, drži uzicu na kojoj lebdi jednako blijed balon. I to je jedna od najljepših i najupečatljivijih slika mog života. Ako na maloprije postavljeno pitanje – što mene danas vuče Sarajevu? – postoji jednostavan, i pritom tačan odgovor, onda je on u „Dječaku s balonom” Romana Petrovića. A onda i u njegovom neobičnom nadgrobniku, ispisanom na ćirilici i latinici – i nigdje učiteljice da podvuče crvenim – pa u grobljima, u Svetom Josipu i Svetom Mihovilu, a onda i Svetom Marku. U predmetima, dokumentima, fasadama, licima prošlog svijeta… Roman Petrović umro je u svom ateljeu, od srčanog udara. Bila je 1947. Tek je navršio pedeset i prvu. Ivo Andrić nije bio zaljubljen u svoje slike. Bio je stidljiv čovjek, bježao je od tuđih pogleda. Ali je žalio za izgubljenim portretom što mu ga je bio načinio Roman Petrović. Žalio je za slikom, ali i za onim što stoji iza slike. Jedna me je stvar na tom nadgrobniku tješila. Mislio sam da je Kazimira živa, jer iza njezinog imena samo je prva brojka: 1900. Tada je rođena. Slijedi crtica nakon koje će jednom, mislio sam, biti uklesana sljedeća brojka. Toga sam se sjetio ovog ljeta na Svetom Josipu. Godina je 2017, a iza crtice i dalje ne piše ništa. Nekome je zaboravljen život. A nekome i smrt. KC (N)

str. 101, dim. 23 x 18 cm jezik nemacki stanje LOSE nedostaju korice unutra kompletno, 47 ilustracija Kubizam je umetnički pravac u modernoj umetnosti u prvom redu slikarstvu, nastao početkom 20. veka, koji je imao značajan uticaj na početak apstraktnog slikarstva. Kubizam je dobio ime od kritičara likovne umetnosti, kojim je obeležena jedna slika Žorža Braka, podsmešljivo nazvana- kubusčići. Ime dolazi od reči kubus što znači kocka. Kubizam je pojednostavljavao oblike u interpretaciji realnosti na oblike kocke, kugle i valjka. Nastao je 1907. i 1908. godine u delima Žorža Braka i Pabla Pikasa i svoj vrhunac je imao 1914. godine. 1911. izložba kubista u Salonu nezavisnih u kojoj je učestvovao Rober Delone, Fernan Leže, Huan Gris, Žorž Brak, Pablo Pikaso i dr. i tu upoznaju Apolinera (13 knjiga; Les peinters cubistes). Kubizam je bila kritika klasičnoga slikarstva, pojavio se kao reakcija na fovizam i potrebu za prostorom u slici i njegova metoda je bila apstraktna perspektiva. Razlikujemo dve faze u razvoju kubizma i dve njegove metode koje su se pojavile u svakoj od faza i to je metoda iz više pogleda na motive u analitičkom kubizmu i metoda pogleda iz više uglova u sintetičkom kubizmu. To predstavlja dinamično posmatranje realnosti i ovaj pokret očne tačke koja je uvek do tada bila statična jeste doprinos slikarstvu i njegova najosnovnija karakteristika. Kubizam je ponikao iz dela i teorije Pola Sezana koji je svoja iskustva i praksu naveo u jednom pismu 15. aprila 1904. godine Emilu Bernardu u kome on piše da se ceo realni svet sastoji od kocke, kugle i valjka, odnosno geometrijskih oblika na koje se svi oblici mogu rastaviti da bi se naslikali. Sezan je umro i posle njegove smrti je nastao ovaj pravac koji je on inicirao u svojim delima. Početkom 1906. godine u Parizu u delima mnogih umetnika, primećuje se novi pristup prirodi. Pre Sezana evropski umetnici su nastojali da vide i predstave prirodu u smislu njene materijalnosti. Sezan je začetnik trenda prema traženju nove realnosti ili univerzalnih nepromenljivih kvaliteta, koja se nalazi ispod površine materije kroz posmatranje i naglašavanje njene osnovne, geometrijske strukture. Ovaj novi pogled se razvijao u narednom periodu od dvadeset i pet godina, paralelno sa promenama koncepta shvatanja stvarnosti u nauci. Sezanov koncept je podrazumevao traženje univerzalne forme prirode kroz geometrijske oblike, kubus, konus i loptu. U traženju nove stvarnosti, umetnici koji se baziraju na Sezanovom konceptu, postepeno preko fovizma, dolaze do likovnog jezika koji će kasnije rezultovati u stil koji dobija ime kubizam. Jedan od najaktivnijih mladih umetnika fovističkog pokreta u Parizu od 1903. do 1906. godine bio je Španac Pablo Pikaso. Verovatno zbog svog divljenja prema Sezanovom delu ili zbog želje da preuzme vođstvo Matisa u fovističkom pokretu, Pikaso počinje da istražuje nove mogućnosti u načinu izražavanja u svom slikarstvu. Svoja istraživanja bazira na analizi volumena i prostorne strukture. Sa skoro istim pristupom kao i Sezan, Pikaso je ipak nezadovoljan naglašavanjem spoljašnjih karakteristika predmeta i traga za metodom izražavanja njihove unutrašnje strukture. U tom traženju novog izraza konačno dolazi do rešenja i počinje da stvara slike prikazujući više strana istog objekta. Za tu ideju se inspiriše ne samo u Sezanu, nego i u delima arhaične grčke kao i afričke skulpture. Najuočljiviji aspekt kubističke forme koju su razvili Pikaso, Brak i njihovi sledbenici je geometrijska kristalizacija površina objekata. Na taj način su pokušavali da stignu do postojanijeg poretka forme od onoga koji se na prvi pogled javlja u prirodi. Istovremeno, tradicionalno iluzionističko predstavljanje prostora bilo je dato drugačije, odnosno na način koji je umetnik smatrao da je postojanija forma prostornih odnosa, nezavisna od promena svetlosti i distorzije površina koju stvaraju perspektivni zakoni. Radeći na novoj strukturi materije, posmatrane sa estetske tačke gledišta i sa primarnim interesovanjem za globalnu strukturu slike, Pikaso je često stvarao svoja dela sužavajući izbor sredstava izražavanja, na primer bogastvo boje. U tom procesu redukcije, nastaje novi likovni jezik koji ne poštuje površinski izgled predmeta, od primarne važnosti u likovnoj umetnosti još od vremena Renesanse. Slike se sada stvaraju sa namerom da se naglasi njihova likovna struktura, a likovna sredstva prestaju da budu u službi imitacije prirode. Tradicionalno prihvaćeni oblici i izgled objekata počinju da postaju „čiste“, ili bolje rečeno, u najvećoj meri samo forme. Ovo naglašavanje najbitnijih kvaliteta likovnih elemenata (linije, valera, teksture i boje), dovodi do potrebe za stvaranjem nove terminologije, kojom bi bilo moguće objasniti ono što umetnik sada radi ili pokušava da stvori. Pojam „apstrakcija“ koji je do 1900. godine imao opšte značenje, počinje da se koristi za ovu novu formu izraza, za koju se smatralo da nije povezana sa posmatranim objektom. Kubizam kao poluapstraktna likovna forma, može se smatrati pretečom svih kasnijih formi apstrakcije u likovnoj umetnosti. Kod poluapstraktne umetnosti, objekat iz prirode ostaje donekle prepoznatljiv, a proces transformacije forme, odnosno apstrahiranje, predstavlja izraz umetnikovih razmišljanja ili uverenja o životu i materiji. Apstrahiranje može ići od poluapstraktnih stilova kubizma i futurizma do „čiste“ apstrakcije Vasilija Kandinskog i Pita Mondrijana. Kubizam je odigrao veoma važnu ulogu za kasniji razvoj apstraktne umetnosti. Prvi put biva predstavljen svetu u delima Pikasa i Braka, francuskog slikara koji je sarađivao sa Pikasom u razvoju tog novog izraza. Ova umetnika radila su niz godina u istom ateljeu, istražujući i eksperimentišući sa novim stilom, što se može smatrati prvom svesnom saradnjom na razvoju novog umetničkog stila u modernoj i u istoriji umetnosti uopšte. Uobičajenom kubističkom prilazu objektu, Žorž Brak je dodao jedinstven ekspresivni kvalitet time što je počeo da ugrađuje različite teksturirane materijale na površinu platna. Ta tehnika se zove “papier colle”, ili jednostavno kolaž. Uopšte gledano Brak je ostao veran francuskoj likovnoj tradiciji sa smirenim izrazom, uprkos korišćenju novih formi. NJegovo delo i temperament, su u direktnom kontrastu sa kvalitetima i temperamentom koje srećemo u delima Pikasa, a to su snaga i eksplozivnost. U svim Brakovim delima u vreme kubističkog izraza (od 1911. do 1914.), oseća se rafiniranost kroz odmereno manipulisanje koloritom i valerom. Uzorci koje je na taj način postizao, su razvijani u smislu ograničenog prostornog volumena, jednog od glavnih svojstava kubizma. Druga dva poznata slikara kubizma su Fernan Leže, francuski slikar i Huan Gris, sunarodnik Pabla Pikasa. Obojica su prepoznatljiva po strogom izrazu koji često nalazimo kod Pikasa, ali ne i žestinu koja se prožima kroz njegovo delo. Fernan Leže i Huan Gris su u okviru kubističkog izraza razvili individualne forme koje ih izdvajaju iz te grupe kao izuzetne stvaraoce. Stilistički motiv kubističke forme Fernana Ležea su mašine, kao direktni uticaj industrijalizacije društva. Huan Gris se nije udaljavao od prirode, nego se bavio problemima volumena i dekorativnim shemama koje su sugerisale prepoznatljive objekte. Razvijao je svoje površine u pravcu prepoznavanja objekta, ali je svesno uspevao izbeći imitiranje njegovog površinskog izgleda. Poznati kubisti Žorž Brak Marsel Dišan Huan Gris Pol Kle Fernan Leže Žak Lipšic Markusi- Luj Markus Marevna (Marija Vorbief-Steblefska) Žan Metsenže Aleksandra Nehita Fransis Pikabija Pablo Pikaso LJubov Popova Dijego Rivera Marija Vasiljef Fric Votruba Bohumil Kubišta Kubisti su bili i kritičari (Andre Salamon, Gijom Apoliner), pesnici (Maks Žakob, Pjer Reverdi, Gertruda Stajn) i drugi Žak Lipšic, vajari Rajmon Dišan-Vijon i Eli Nadelman. Rober Delone bavio se "orfičkim kubizmom" koji je identifikovan sa Puteaux grupom. avangarda -------------------------- ------------------------- Term derived from a reference made to ‘geometric schemas and cubes’ by the critic Louis Vauxcelles in describing paintings exhibited in Paris by Georges Braque in November 1908; it is more generally applied not only to work of this period by Braque and Pablo Picasso but also to a range of art produced in France during the later 1900s, the 1910s and the early 1920s and to variants developed in other countries. Although the term is not specifically applied to a style of architecture except in former Czechoslovakia, architects did share painters’ formal concerns regarding the conventions of representation and the dissolution of three-dimensional form. Cubism cannot definitively be called either a style, the art of a specific group or even a movement. It embraces widely disparate work; it applies to artists in different milieux; and it produced no agreed manifesto. Yet, despite the difficulties of definition, it has been called the first and the most influential of all movements in 20th-century art.

EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Prvo izdanje jedine knjige pesama jednog od `ukletih` pesnika srpske avangarde Dušana Srezojevića. U veoma dobrom stanju. Rikna malo zacepljena s donje strane. Unutra i spolja odlično očuvano, kompletno, bez pisanja. Dušan Srezojević (Jagodina 12. oktobar 1886 — Beograd 15. januar 1916) je bio srpski avangardni pesnik, pripovedač i polemičar. Osnovnu školu i gimnaziju, do male mature, završio je u Jagodini, a više razrede i maturu u Beogradu. Studirao je srpsku književnost, nacionalnu istoriju i francuski jezik, kod Bogdana i Pavla Popovića, Jovana Skerlića, Aleksandra Belića. Diplomirao je 1911. godine. Prvu pesmu objavio je 1908. u Srpskom književnom glasniku. Poeziju je uglavnom objavljivao u sledećim časopisima i listovima: Brankovo kolo (1909-1911), Borba (1910 — 1912), Novo vreme (1910), Socijalist (1910), Zvezda (1912). Njegovu pesmu Unutrašnji dijalog uvrstio je Bogdan Popović u Antologiju novije srpske lirike (1911) [ Za života objavio je samo jednu zbirku pesama, Zlatni dasi (Kragujevac, 1912). Dušan Srezojević, nepravedno skrajnuti pesnik bez groba, spomenika i ikakve fotografije, koji je sa nekoliko pesama (koje su predstavljale poetski međaš i preteču avangarde), dosegao vrhove srpske poezije, mnogo godina posle smrti, književno je vaskrsao (naročito, preko njegove „Bezimene pesme“) blagodareći antologijama i istorijama naše književnosti, čiji su priređivači i autori bili Bogdan Popović, Božidar Kovačević, Vasko Popa, Zoran Mišić, Predrag Palavestra, Miodrag Pavlović i drugi. Posebno treba istaći da je knjiga preštampana (sa obimnom studijom, komentarima i beleškama Dragutina Ognjanovića) u izdanju kragujevačke Svetlosti 1975. godine. Ista je doživela još jedno izdanje, pod imenom „Zlatni dasi i druge pesme“, priređivača Milivoja Nenina i Zorice Adžić, objavljeno 2008. godine u Beogradu. Književni klub „Đura Jakšić“, iz Jagodine, ustanovio je od 1989. godine, književnu nagradu „Dušan Srezojević“, koja se dodeljuje za najbolju knjigu pesama refleksivne ili metafizičke tematike, objavljenu na srpskom jeziku, u protekloj godini. Poznati jagodinski novinar i književnik Bajo Džaković objavio je 1999. godine dokumentarnu radio – dramu, koja govori o jednom događaju iz burnog života Dušana Srezojevića, pod nazivom „Dva pucnja u Šarenoj kafani“. U poznatoj knjizi eseja Osam pesnika, objavljenoj l963. godine, za pesnika Dušana Srezojevića (l886–l9l6) Miodrag Pavlovićkaže: „Srezojevićje pesnik koji je najmanje pisao, o kome se najmanje pisalo i o kome se najmanje zna, barem u ovom trenutku“. Ovaj pesnik, čiji lik nije sačuvan ni na jednoj fotografiji, napisao je tridesetak pesama. Unutarnji dijalog, Bezimena pesma, Poslednji samrtnik, pesme su koje se nalaze u desetinama izbora i antologija srpskog pesništva (Pavlovića, B. Popovića, Tontića, Mišića…). Srezojević „gostuje“ i u Popinom čuvenom zborniku pesničkih snoviđenja `Ponoćno sunce`. Pominju ga i njegovim delom se bave i značajni istoričari srpske književnosti: Dragiša Vitošević, J. Deretić, P. Palavestra, R. Konstantinović… Autor - osoba Срезојевић, Душан, 1886-1916 = Srezojević, Dušan, 1886-1916 Naslov Златни даси / Душан Срезојевић Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1912 Izdavanje i proizvodnja Крагујевац : Штампарија Р. Јовановића, 1912 Fizički opis 55 стр. ; 22 cm UDK 886.1-14 Link Digitalna Narodna biblioteka Srbije http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Tematske_kolekcije/procvat_pismenosti/NBS9_moderna/II_10069 `Pesnik Dušan Srezojević, [...] umro je pomračene svesti u duševnoj bolnici. Do groba ga je ispratio samo Petar Kočić. 1927. godine njegov grob je prekopan. Od pesnika nije sačuvana nijedna fotografija. Iako se pojavljivao u antologijskim pregledima, nikada nije uvršten u kanonske pesnike. Pre svega zahvaljujući trudu Milivoja Nenina (i Zorice Hadžić), Srezojevićeve pesme su ponovo dostupne svima zainteresovanima`. ZLATNI DASI Pola veka posle Đure Jakšića u Kragujevac dolazi još jedan značajan srpski pesnik, Dušan Srezojević. Njegov dolazak u varoš na Lepenici je imao malu predistoriju. U leto 1911. godine Srezojević je diplomirao na beogradskom Filozofskom fakultetu kao jedan od najboljih studenata u svojoj generaciji; njegov diplomski rad je pohvaljen, tako da je on sa punim pravom očekivao da će dobiti posao u nekoj od beogradskih škola. To se može videti i iz molbe koju on upućuje Ministarstvu prosvete: `Završivši univerzitetske studije, čast mi je umoliti G. ministra prosvete da me izvoli postaviti za suplenta u Četvrtoj Beogradskoj Gimnaziji. Lično uveren da se, kod nas, umetnost može negovati samo u Beogradu, ja ponavljam molbu da se pri mom postavljenju uzmu u kombinaciju samo beogradske gimnazije (Četvrta ili koja druga), u unutrašnjost uopšte ne mogu da idem. Biti uvek u toku književnosti, u krugu literarnih ljudi znači mnogo za onog ko se bavi književnošću, i ja mislim da će G. ministar ovaj razlog za moju službu u Beogradu oceniti i kao opravdan i kao jak.` Možda je i sam ton Srezojevićeve molbe uticao da on ne dobije postavljenje ni u jednoj od beogradskih škola, već ga Ministarstvo upućuje na rad u Drugu kragujevačku gimnaziju. Prema sećanju i svedočenju savremenika, on se u šumadijskoj varoši nije najbolje snašao. Zbog političkih stavova (bio je socijalista) i odnosa prema ljudima iz okruženja (bio je veoma otvoren u komunikaciji) često je dolazio u sukob sa neposrednom okolinom. Ipak, za Kragujevac je vezan njegov najveći književni uspeh, objavljivanje knjige pesama Zlatni dasi (1912. godine). Rastrzan između literarnih ambicija i želje da materijalno pomogne porodici, pesnik oktobra 1911. godine ponovo upućuje molbu ministru prosvete: `Molim g. Ministra da me izvoli postaviti u Jagodinu, u učiteljsku školu (ili gimnaziju, ako je popunjen broj nastavnika u učiteljskoj školi). Razlog: nemogućnost opstanka u materijalnom pogledu zbog dugova koje sam kao student bio prinuđen da nabavim i potreba da živim u Jagodini, obavezan da potpomažem svoje roditelje, koliko mogu.` Njegova molba ni ovoga puta nije povoljno rešena, pa pesnik maja 1912. godine ponovo čini napor da dobije premeštaj: `Pobuđen rđavim materijalnim prilikama svojih roditelja i svojim ličnim učtivo molim Gospodina Ministra da me premesti u Jagodinu, u gimnaziju ili učiteljsku školu.` Prosleđujući Srezojevićevu molbu Ministarstvu prosvete direktor Druge kragujevačke gimnazije je dodao napomenu `da je treba uvažiti, pošto su razlozi u njoj navedeni, koliko je potpisanome poznato, potpuno tačni i opravdani.` Iz lekarskog uverenja od 4. avgusta 1912. godine saznajemo da pesnik `boluje od katara u plućima i da se radi lečenja nalazi na Đurđevom brdu.` Srezojević lekarsko uverenje sa novom molbom za premeštaj ponovo upućuje ministru prosvete: `Po lekarskom uputstvu, radi lečenja od akutnog katara u vrhovima pluća sa izbacivanjem krvi, ovo leto provodim na jednom brdu u okolini Jagodine, na način koji mi je prepisao iskusni kragujevački lekar Dr. Antić. Po mišljenju jagodinskog lekara, da bih koliko-toliko poboljšao stanje svojih pluća, koje je u ovom trenutku još vrlo rđavo, potrebno je da ostanem na ovom brdu još znatno duže vreme. Ja molim Gospodina Ministra da, uvažavajući lekarske razloge i imajući obzira prema mom rđavom zdravlju, izvoli odobriti da odsustvujem od dužnosti nastavnika i razrednog starešine III razreda Druge kragujev. Gimnazije od 11. do 31. avgusta ove godine.` Lekarsko uverenje i molbu Dušana Srezojevića od 8. avgusta 1912. godine direktor Kragujevačke gimnazije prosleđuje Ministarstvu u Beogradu sa napomenom da je Srezojević `zaista delikatnog zdravlja i da je i pored toga dužnost vršio tačno. Srezojević sad izgleda bolje nego li pređe` i da bi mu i on sam `rado odobrio molbu, da nije pala u nezgodno vreme za odsustvovanje.` Zato predlaže Ministarstvu da se Srezojeviću `ne odobri odsustvo` i moli da se rešenje donese što hitnije i uputi Gimnaziji. Uprkos takvom, kontradiktornom predlogu direktora Gimnazije ministar Sv. Jovanović odobrava Srezojeviću odsustvo do 26. avgusta `s tim da posvršava poslove oko ispita ako ih ima.` Kao suplent za srpski i latinski jezik Srezojević ostaje u Kragujevcu do januara 1913. godine. Početkom drugog polugodišta školske 1912/13. konačno je premešten u Jagodinsku gimnaziju u kojoj predaje francuski jezik. Međutim, to nije kraj njegovih nevolja. Aprila 1913. godine mladi srpski pesnik je smešten u duševnu bolnicu u Beogradu u kojoj ostaje do kraja života. BEZIMENA PESMA I PESNIK BEZ LICA Dušan Srezojević: Zlatni dasi i druge pesme (priredili Milivoj Nenin i Zorica Hadžić) Službeni glasnik, Beograd, 2008. Prva pesma Dušana Srezojevića objavljena je 1908. u Srpskom književnom glasniku. Do prvog pristojnog izdanja pesme ovog pesnika su morale da čekaju ceo vek. Srezojević je 1912. u Kragujevcu objavio zbirku Zlatni dasi sa dvadeset i dve pesme, sa nekoliko praznih strana u sredini, što nije bio nikav izuzetak u štampi toga vremena. Dragutin Ognjanović objavljuje u Kragujevcu (1975) sabrane Srezojevićeve pesme (svega trideset), ali ih deli u tematske cikluse, izdavajajući ljubavne pesme od proleterskih, vizionarskih i slično. Ovakvo čitanje lirike, a to ću pokušati da pokažem na primeru Srezojevićevih pesama, pogubno je. Čitalac ulazi u svet jednog dela sa razrađenim sistemom pojmova i pokušava da pesme prilagodi tom sistemu. Novo, kritičko izdanje Zlatnih daha predstavlja ne korak napred, već valjan temeljac za svako buduće proučavanje Srezojevićevog dela. Osim zbirke Zlatni dasi, u dodatku se nalaze pesme koje Srezojević u nju nije uvrstio. Takođe su date i starije verzije nekih pesama. Precizno je data bibliografija pesama Dušana Srezojevića, kao i literatura o njemu. Pogovor Milivoja Nenina detaljno prolazi kroz recepciju Srezojevićevog dela, ukazujena vrline i mane koji su pojedini autori nalazili Srezojeviću, ali, na mestima gde za to ima potreba, mišljenja tih autora argumentovano pobija ili ukazuje na njihove manjkavosti. Generalni sud o Srezojevićevom delu je izostao. Može se pretpostaviti da je Nenin želeo da da pouzdan vodič kroz proučavanje Srezojevićevog dela. Svako veće uplitanje sopstvenih stavova bilo bi razlog novim polemikama i na kraju dovelo do toga da ova knjiga ne bude adekvatan priručnik. Srezojevićev opus je namanji u našoj književnosti. Od njega bi bio manji jedino opus Mladena Leskovca, ako se zanemari njegov prevodilački i teorijski rad. Srezojević, međutim, ceo stoji iza svojih trideset pesama. Od njega nije sačuvano ništa, ni grob, pa čak ni fotografija. Sa jedne strane, on se može nazvati ukletim pesnikom. Rođen 1886, 1912. objavljuje prvu zbirku koja je sačekana nemilosrdnije i od Disove. Zbog jednog ljubavnog skandala 1914. završava u duševnoj bolnici. Umire 1916. nepoznat, nepriznat, do groba ga ispraća samo prijatelj iz bolnice, Petar Kočić. Sa druge strane — Srezojević je rođen pod srećnom zvezdom. Kao najbolji student književnosti, miljenik Bogdana Popovića, Srezojević je jedini pesnik zastupljen u Antologiji novije srpske lirike, a da pre toga nije imao objavljenu zbirku. To što je na taj način ušao tamo gde Dis nije, i gde je Kostić tako loše prošao, Srezojevića je činilo zagonetnim likom. Savremenici su njegovo prisustvo u Antologiji oštro kritikovali. Možda je to i doprinelo negativnoj recepciji Zlatnih daha. Srezojević je, međutim, uvek imao i branilaca. To se može opravdati i time što stoji na početku naše proleterske poezije. Prisustvo Srezojevića u antologijama srpske poezije prdstavlja jedno od svedočanstava tog uspeha. Desetak njegovih pesama, dakle trećina opusa, našlo je svoje mesto u nekoj od antologija. Nenin detaljno navodi koje su Srezojevićeve pesme pojedini kritičari izdvajali. Na osnovu toga jasno se ističu dve pesme — Poslednji samrtnik i Bezimena pesma. Počeću s tradicionalnom tematskom podelom Srezojevićeve poezije, koju osim Ognjanovića ističe i Pavlović, a sam Nenin se prećutno saglašava. Jedna od boljih Srezojevićevih pesmama, Nostalgija, počinje sumornom slikom besmislenog i mučnog života ljudi i malom gradu, a završava kolektivnom epifanijom. Pesma je tajanstvena, precizna, snažna. Svakako jedna od boljih vizionarskih pesama. Ali, da li je to vizionarska pesma? Aleksandar Pejović ju je svrstao među ljubavne. Ognjanović je stavlja među proleterske. Nenin to naziva problematičnim, ali se sam posebno ne izjašnjava. Nostalgija se nalazi pre Proleterove pesme. Možda Srezojević ima i slabijih pesama, ali svojom dužinom i brojem trivijalnih stihova ova ostavlja najnepovoljniji utisak. Međutim, u njoj postoje stihovi koji neobično podsećaju na one iz Nostalgije: I kad na mutnom novembarskom svodu, Ko magijom ukaza se sunce I budeći iz mrtvih snova vodu Purpurnom kišom zapraši vrhunce: Zastremiše sve glave u visinu, Sa očima mutnog, grozničavog sjaja, Zagnjureni u bezdanu dubinu Purpurnih polja pruženih bez kraja. (NOSTALGIJA) Čujmo taj divni Glas koji poziva! Mi ćemo stići! — Naše hrabre čete Pred horizontom koji se raskriva, Zastaće o č a r a n e, i zanete. (PROLETEROVA PESMA) Srezojevićeva ljubavna poezija jednodušno je negativno ocenjena. Sve zamerke koje su uputili prethodni čitaoci — stoje. Čini mi se, međutim, da su se oni hvatali za ono što je loše, ne samo u Srezojevićevoj ljubavnoj lirici, već ono što je loše u ljubavnoj lirici uopšte. Kod Srezojevića, istina, ima dosta takvih mesta. Međutim ne može se prihvatiti Pavlovićeva tvrdnja da je `Srezojević napisao pesme bez ličnijih tonova, i te se pesme u definitivnoj oceni ovoga pesnika mogu zanemariti.` Srezojević zaista nema uspelih ljubavnih pesama. Pesma Sanjarija, koju Vladimir Čerina smatra jedinom Srezojevićevom pesmom `uspešnom do kraja`, naprosto je slaba i nebitna. Treba imati u vidu da je Čerina tražio formalno savršenstvo u pesmama. Srezojević se celog života tražio kao pesnik. Samo nekoliko njegovih pesama mogu se tretirati kao zrele, dakle uspele. Upravo zahvaljujući toj nezrelosti uspeo je da, po uzoru na prethodnike, napiše formalno uspelu pesmu kakva je Sanjarija. Lične utiske, međutim, još nije znao da uobliči pa mu te pesme izgledaju manjkavo. Recimo, u pesmi Čari pojedinosti, Srezojević veoma zrelim stihovima ispisuje prve dve strofe — rakićevski. Međutim, u završnom distihu javlja se autentični Srezojevićev doživljaj: `nežno me uzbudi// Tvoj osmeh taman plašljivih slifida,/ Na licu koje pali plamen stida.` Nedovoljno za uspelu pesmu, ali dovoljno za autentičan ljubavni doživljaj. Lepa je i pesma o nautaživosti želje, Cveće ljubavi: `Oh! zalud žvaćem ovo slatko cveće,/ Kad se za svakim pupoljkom, utami/ Tvog grla, uvek jedan drugi kreće./ Koji, još slađi, uzdah mi izmami!` Najličnija i najbolja Srezojevićeva ljubavna pesma je U prolazu. I u njoj je mnogo poznatog i trivijalnog. Osim toga, pesma je loše uobličena. Prve tri strofe govore o razvoju jedne slučajne ljubavi do vremena kada je među njima `bedem predrasuda`. Oni su se sa tim pomirili i odlučuju da se rastanu. Upravo u ovom trenutku, Srezojević postaje veliki pesnik, kakav će biti i u svojim najboljim pesmama: Pa ipak... ja bih tako silno hteo Da, milujući tvoje meke kose, Sa nežnim ushićenjem pričam ceo San o životu, sav od sjajne rose. I, kroz poljupce česte kao kiša, Sad slušam kako veje, kao mana, Srebrna pesma, sve bleđa i tiša, Tvog glasa, kao onog snežnog dana... (U PROLAZU) Motiv neostvarenog sna centralni je motiv Srezojevićavog pesništva. Oko njega su okupljene sve njegove bolje pesme, uključujući i ovu ljubavnu. Shema je jednostavna. Na početku postoji san. San se potom pokaže neostvarivim. Ali, ljubav prema snu ostaje. Srezojevićev put u ludilo bio je logični korak dalje. Ovaj iskustveni obrazac postoji i u Pesmi koju nikad neću napisati. To je pesma o neizrecivom, o gorčini pesničkog neuspeha. U ovoj pesmi to nije lični neuspeh već neuspeh jednog projekta — pesničkog projekta. Pesma Poslednji samrtnik govori o neuspehu jednog drugog, važnijeg projekta — čovečanstva i života uopšte. Osećanje pesnika iz Pesme koju nikad neću napisati i osećanje prirode da je život bio neuspeh — slični su: Moje zanavek ugašene grudi Ogromna crna pritisnuće tuga. Pod mrazlim dahom ubistvene studi U vrtlozima očajanja duga. (PESMA KOJU NIKAD NEĆU NAPISATI) I dokle tvoje materinske grudi Pali k`o otrov, bol jedan beskrajan: Dok crna neman neumorno, budi Leden užas, svud sa grozom vajan. (POSLEDNJI SAMRTNIK) Završna strofa Poslednjeg samrtnika, međutim, podseća na završne strofu pesme U prolazu. Tvoj sveti uzdah mirisaće ti`o Na mirišljave prainskonske vlage, — Setne i suzne, i san neki mio Koji tištaše tvoje grudi drage (POSLEDNJI SAMRTNIK) Da podvučem — pričanje se pretvorilo u uzdah (pošto se nema kome šta reći), prvi (snežni) dan ljubavi postaje praiskonski vlažni dan; san o životu postaje neodređen `san neki mio`. U Srezojevićevoj ljubavnoj lirici nalaze se zameci najboljih njegovih ostvarenja. Nesavesno ih odbaciti — bilo bi pogrešno. Moguće je da je bio previše pritisnut savremenom ljubavnom poezijom da bi autentični izraz ostvario u njoj — ali to ne znači da tog autentičnog izrazanije ni bilo. Pesma Unutrašnji dijalog predstavlja još jedan od vrhova Srezojevićevog dela. U ovoj dugačkoj pesmi se preispituje svrha čovekovog postojanja, a sa tim i smisao pesničkog stvaranja. Ključnu ulogu igraju dve poslednje strofe: Do međe moći. Biće dosta ako, Kucnuv i ja u uzvišeno zvono U koje kuca pokolenje svako, Jedno sa drugim, s verom ili bono, — Vidim kako se, u magli što rudi. K`o nezapamćen mastodont prastari, U ogromnom ležištu svom budi Univerzalna zagonetka stvari. Pokušaj da se `kucne u zvono` predstavlja upisivanje u čovečanstvo. Nije reč samo o prostom postojanju, to postojanje se mora i opravdati. U pozadini ovih stihova krije se ideja da ostvareno delo predstavlja ostvarenje života. To ostvarenje je istovremeno i učešće u nečemu kolektivnom. Ne samo da se tajna naslućuje tim kucanjem, ona se time spasava zaborava. Čovečanstvo koje pokušava da do nje dođe svesno je da je nešto zaboravilo. Kada togan ema zaborav je potpun — zaborav zaboravljenog . Tu se za Srezojevića otkriva svrha svih uzaludnih napora uživotu. Ne u cilju do koga treba da dovedu, već u zlu koja ova budnost pesnika treba da spreči. Možda bi se umesto ovog, helderlinovskog tumačenja pesme, mogla ponuditi i drugačija marksistička perspektiva, u skladu sa Srezojevićevim proleterskim pesmama. Izbudismo se iz dubina tame. Glasovi mutni iz neznanog kuta Pište, zovući nekuda, i mame. Šum njihov večno našim tragom luta. Tučni svodovi pogledaju tamno, Večito nešto čekajući. Bludi Sluktanje jedno silno, nepojamno. I sve za Nešto svoj podsticaj nudi. Grudi se naše nadimaju. Grizu Nam tamna čela pijavice bora. Svoje duhove osjećamo blizu Večitih, nikad netaknutih gora. Mirni smo kao kipovi i bledi. U dubinama gde Veliko rudi, Sve ljudsko u nas mrzne se i ledi. Sa dahom bogova nismo više ljudi. Pokret bogova vasiona sluti. Ali on još ne dolazi. Pun tame, Naš pogled dubok večne sfere muti, Pred sobom svuda cepajući skrame. Dah nam se gasi... A trenuci mile. (Ne mari: Vreme neka valja vale.) Oko duhova naših koji čile, Oreoli se uzvišeni pale. (BEZIMENA PESMA) Bezimena pesma stoji kao vrhunac Srezojevićeve poezije. Istorija čovečanstva (ili opšta sudbina) predstavljena je kao život pojedinca, i to čistim slikama, bez direktnog poređenja. Život pojedinca uhvaćen je u stadijumima: `izbudismo se`; `mame (nas)`; `Grizu/ Nam tamna čela pijavice bora`; `dah nam se gasi`. Prvo lice množine ukazuje na to da je reč o čovečanstvu ili opštoj sudbini čoveka. Tumačenje i ovde ostaje otvoreno. Ima povoda da se pesma pročita kao proleterska: `Večito nešto čekajući`; `I sve za Nešto svoj podsticaj nudi`. Ovde bi trebalo izbeći intencionalnu zabludu ili smeštanje pesme u žanrovske okvire. Misaoni sklop je zaokružen i može se stavljati u različite kontekste. Lična sudbina je gramatičkim sredstvima (prvim licem množine) stavljena na nivo opšte. Uopšteno govoreći, u pesmi je reč o razvoju čoveka. On nastaje ni iz čega: `Izbudismo se iz dubine tame`. Svet je nejasan: `Glasovi mutni iz neznanog kuta`. Ono što čoveka mami nije, kako bi se očekivalo, telesno iskustvo. Ta faza je kod Srezojevića zanemarena. Iskustvo koje se uzima u obzir nije čulno, ono odmah pripada nekom višem svetu. Duh čeveka se vremenom približava tom nečulnom: `Svoje duhove osećamo blizu/ Večitih nikad netaknutih gora.` Gore netaknute na načinna koji je to slučaj sa `zagonetkom stvari` iz Unutrašnjeg dijaloga. One nisu nešto što pojedinac nije dostigao, već nešto što nikada nije dostigao. O tome svedoči ovo `mi`. Zatim slede sasvim helderlinovski stihovi: `Pokret bogova vasiona sluti/ Ali on još ne dolazi.` Smrt o kojoj se govori na kraju svedoči o tome da oni nisu ni došli. Najzagonetniji je završetak pesme: `Oko duhova naših, koji čile,/ Oreoli se uzvišeni pale`. I po cenu mogućeg učitavanja usudiću se da protumačim kraj, a time i celu pesmu. Oreoli koji se pale nisu oreoli bića koja su došla do suštine. Vizija kojom se smrću osvetljava i osmišljava život nije ni neobična, ni nova. Čini mi se da se iz Srezojevićeve pesme može izvući jedan dublji sloj značenja. Te duše, koje su težile nečemu višem, ne dosežući ga, postaju sveci, uzori na koje se treba ugledati. To je Smisao života. Ne — postići cilj, već samo `kucnuti u zvono`. U njega treba da kucne `pokolenje svako`. Oni koji su kucali pre, na to pozivaju. Oni koji će doći — imaće `nas` kao uzore, svece. Jednom rečju, za Srezojevića je ispunjen, uzoran, pravi ljudski život samo onaj koji je ispunjen čežnjom za nečim višim. Bezimena pesma prati ljudski poraz u tom životu, ali tom porazu daje status uzornog poraza i jedinog mogućeg smisaonog života. Ne osmišljava se život smrću, već obrnuto, u smrti se dobija oreol za takav život. Ukoliko se `mi` razume kao apsolutno `mi`, kao celokupno čovečanstvo, onda se taj cilj može shvatiti i kao cilj čovečanstva. Ne, dakle, doći do nečega konkretnog i ostvarenog, već večno težiti onom najdubljem i nedostižnom. avangarda, retko izdanje, bibliofilsko izdanje, moderna KC

Ф.Ансильон - Изображение переворотов в политической системе европейских государств, с исхода пятнадцатого столетия Том 1 Sankt Peterburg, tipografija Konrada Vingebera, 1838. Tvrd povez, 313 strana. KNJIGA JE PRIPADALA MILOSU S. MILOJEVICU MACVANINU, STO POTVRDJUJE SVOJERUCNI POTPIS NA NASLOVNOJ STRANI! Miloš S. Milojević (Crna Bara, 16. oktobar 1840 — Beograd, 24. jun 1897) bio je srpski publicista, učitelj, pravnik i oficir. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Šapcu i Beogradu. Školovanje je potom nastavio u Kijevu i Moskvi. Godine 1870. postao je profesor gimnazije u Beogradu, da bi od 1873. do 1876. godine, bio upravitelj i profesor drugog odeljenja beogradske Bogoslovije. Aktivno je učestvovao u Srpsko-turskim ratovima 1876—1878. Za profesora i direktora gimnazije u Leskovcu postavljen je 1881. godine. Godine 1890. postavljen je za upravitelja Svetosavske večernje bogoslovsko-učiteljske škole. Bio je i upravnik Svetosavske večernje škole (1891−1893). Njegov rad su javno i oštro kritikovali sledeći njegovi savremenici: Stojan Novaković, Jovan Cvijić i dr. O tome postoje brojna svedočanstva, a njegovo uklanjanje iz naučne sfere vremenom je postala trajna i nepromenljiva činjenica, zbog kako su naveli štetnog delovanja i revizije srpske naučne istoriografije. Istaknuti istoričari njegovog doba su bili izrazito kritični prema Milojevićevom istoriografskom radu. Nije izabran u Srpsku kraljevsku akademiju nakon članstva u Srpskom učenom društvom. Akademija mu se zahvalila počasnim članstvom ali ne angažovanjem u istoj.[1] Poreklo i školovanje Rođen je u svešteničkoj porodici u selu Crna Bara, u Mačvanskom srezu (Podrinjski okrug) od oca Stefana (18??-1849) i majke Sofije (18??-1874).[2] Zbog toga su ga zvali po rodnom kraju „Mačvanin”. Osnovnu školu završio je u selu Glogovcu, a gimnaziju u Beogradu (1859). Od 1859. do 1862. godine, izučavao je pravne nauke na Beogradskom liceju, a zatim je kao »državni pitomac« (stipendista države) pohađao (po šest semestara) na Pravnom i Filozofskom fakultetu u sklopu Moskovskog univerziteta. U Moskvi je konkretno studirao (ne završivši studije[3]) Filologiju slavenskih živih i izumrlih plemena s političkom istorijom i književnošću. Među tamošnjim profesorima na njega je najveći utisak ostavio ruski slavista prof. Josif Maksimovič Bođanski (rus. О́сип Макси́мович Бодя́нский: 1808—1877). Podstaknut usvojenim znanjima, prvi put se javno oglasio 1866. godine člankom „Propagande u Turskoj“, budući da su Srbi u to vreme još uvek bili pod stranom vlašću. Profesionalna karijera Po povratku (1865) u Kneževinu Srbiju (1815—1882) započinje rad u državnoj službi (slede postavljenja/imenovanja):[4] 16. septembra 1865. godine – za pisara treće klase u Valjevskom okružnom sudu 22. novembra 1865. godine – za pisara druge klase u Apelacionom sudu u Beogradu 3. maja 1866. godine – za pisara prve klase u u Apelacionom sudu u Beogradu 4. novembra 1866. godine – za sekretara druge klase u Trgovačkom sudu u Beogradu 11. februara 1870. godine – za profesora Beogradske gimnazije 14. avgusta 1873. godine – za profesora i upravitelja II odeljenja Beogradske bogoslovije (predavao je srpsku sintaksu i srpsku istoriju[5]) 11. septembra 1881. godine – za profesora Leskovačke niže gimnazije (predavao je istoriju Srba u 3. i 4. razredu i srpsku sintaksu u 4. razredu[6]) 22. februara 1887. godine – za upravitelja Pripravne škole u Leskovcu (ova škola nikada nije ni otvorena, pa Milojević ostaje upravitelj u gimnaziji) 1. januara 1890. godine – za direktora Leskovačke niže gimnazije 6. oktobra 1890. godine – za profesora I Beogradske gimnazije (ovu dužnost nije vršio, jer je dobio drugo bolje imenovanje) 1890 – za upravitelja (do 1891. godine) i profesora Svetosavske Bogoslovsko-učiteljske škole 1. maja 1893. godine – (ukazom) je penzionisan Kada je osnovao Drugo odeljenje Bogoslovije (1873) Milojević za njega probira studente iz svih srpskih krajeva pod Turcima i hitno ih sprema za učitelje i sveštenike u neoslobođenim krajevima. U ovoj obrazovnoj ustanovi predavali su se predmeti gimnazijski, pedagoški, bogoslovski, zajedno sa vojnim vežbanjem.[7] Kroz tu školu je prošlo oko trista studenata, i ubrzo, po zahtevu Milojevića, pod njegovim nadzorom stvaraju se Dobrovoljački i Ustanički odredi čiji je vojnički doprinos bio nemeriv /Jovan Hadži-Vasiljević / u vreme Srpsko-turskog rata 1876—1878, kada se i sam istakao kao komandant dobrovoljaca. Otuda i knjiga Srpsko-turski rat 1877-1878. godine. Članstvo u naučnim institucijama Od 25. januara 1879. godine: Redovni član Srpskog učenog društva (skr. SUD), odnosno Odbora za nauke državne i istorijske i Odbora za nauke filosofske i filološke[8] Od 15. novembra 1892. godine: Počasni član Srpske kraljevske akademije (skr. SKA)[8] Događaji koji su neposredno prethodili osnivanju Društva „Sv. Save“ Posle smrti kneza Mihaila Teodorovića Obrenovića (1823—1868), a na inicijativu uglednog srpskog državnika Jovana Ristića (1831—1899) i Miloja-Mihaila M. Jovanovića (1826—1898), beogradskog mitropolita SPC (1859—1881 i 1889—1898) došlo je (tokom avgusta 1868. godine) do stvaranja Odbora za škole i učitelje u Staroj Srbiji, Maćedoniji i Bosni i Hercegovini.[9][10][11][12] Odbor je bez prekida radio do 1876. godine, tj. do izbijanja srpsko-turskih ratova. Predsednik Odbora bio je arhimandrit Nićifor Dučić, a članovi istoričar Pantelija-Panta S. Srećković (1834—1903) profesor na Velikoj školi u Beogradu i Miloš Milojević, pravnik i oficir.[13] Kasnije, zaslugom ministra prosvete i crkvenih dela Koste-Stojana Novakovića (1842—1915), osnovano je 1873. godine veoma prestižno Drugo odeljenje Beogradske bogoslovije s ciljem da se u njemu školuju mladi ljudi iz neoslobođenih srpskih krajeva koji bi se zatim vraćali natrag kao učitelji ili sveštenici. Drugim odeljenjem Bogoslovije upravljao je Miloš S. Milojević. Osnivanje Društva „Sv. Save“ Završetkom Istočne krize, odnosno ratnih godina 1876—1878. u kojima su na neoslobođenoj teritoriji Stare Srbije i Makedonije nestali mnogi rezultati ranijih napora na prosvetnom i kulturnom polju, kralj Milan Teodorović Obrenović (1854—1901) i naprednjačka vlada (mandat: 1884—1887) Milutina I. Garašanina (1843—1898) sačinili su plan vođenja nacionalne akcije u Turskoj u cilju podizanja svesti tamošnjeg srpskog naroda kao najjačeg oružja za njegovo održanje. To je trebalo da predstavlja i najvažniji pravac u spoljnoj politici Srbije. U cilju ostvarenja te ideje, po želji kralja Milana i Garašanina, upućen je u Carigrad na mesto srpskog poslanika ugledni naučnik i političar Stojan Novaković. Deo toga plana bilo je i osnivanje Društva „Sv. Save“ koje bi sopstvenom akcijom potpomoglo širenju srpskih škola u Turskoj, srpskih kulturnih ustanova, kao i spremanju budućih radnika na tom polju. Razgovori o osnivanju Društva „Sv. Save“ vođeni su u proleće i leto 1886. godine. Učesnici su bili ugledni profesori Beogradske bogoslovije (osnovane 1836. godine), Gimnazije (osnovane 1839. godine), Velike škole (osnovane 1863. godine) i Učiteljske škole (osnovane 1878. godine), a među njima je takođe bilo i trgovaca, advokata i drugih uglednih ličnosti iz tadašnje Srbije. Sastancima je rukovodio istaknuti član slobodnozidarskih[14] (masonskih) loža[15][16][17][18] Svetomir K. Nikolajević[19] (1844—1922), rektor Velike škole (period: 1885—1890). Bio je obrazovan Privremeni odbor i pripremljena Osnovna pravila. Pošto je tadašnji ministar prosvete i crkvenih dela, Milan Kujundžić Aberdar (1842—1893), dao svoju saglasnost, Društvo „Svetoga Save“ je 6. septembra 1886. godine održalo svoj osnivački javni skup na kome su prihvaćena Osnovna pravila Društva i izabran Glavni odbor kao njegovo rukovodeće telo. Predsednik Društva bio je Svetomir Nikolajević, redovni član (od 17. februara 1874. godine[20]) Srpskog učenog društva (Odbora za nauke filosofske i filološke), a u Glavnom odboru su bili pored ostalih Stevan T. Vladisavljević Kaćanski (1829—1890), počasni član (od 29. jula 1864. godine[21]) Srpskog učenog društva, Milan Đ. Milićević (1831—1908), redovni član (od 29. jula 1864. godine[22]) Srpskog učenog društva, istoričar Panta Srećković, redovni član (od 29. jula 1864. godine[23]) Srpskog učenog društva, pravnik Ljubomir M. Kovačević (1848—1918), redovni član (od 20. oktobra 1880. godine[24]) Srpskog učenog društva (Odbora za nauke državne i istorijske), filolog i istoričar Milojko V. Veselinović (1850—1913), protosinđel SPC Dimitrije Dražić – Firmilijan (1852—1903), i dr.[25] Članovi Društva bili su „redovni“ (koji bi mu prosleđivali godišnje uplate) i „utemeljači“ (koji bi ga pomogli jednom novčanom svotom).[25] Iz njihovih redova birali bi se poverenici i pododbori u raznim srpskim oblastima. Društvo se pismeno obratilo velikom broju uglednih Srba da postanu njegovi članovi ili poverenici, odziv je bio preko svake mere.[25] Za samo pet meseci osnovano je 43 pododbora i bilo upisano 1250 „utemeljača“ i 3500 „redovnih“ članova.[25] Među članovima „utemeljačima“ bili su i prestolonaslednik (princ) Aleksandar Teodorović Obrenović (1876—1903) i Teodor-Teodosije P. Mraović (1815—1891), beogradski mitropolit SPC (1883—1889).[26] Mitropolit je, štaviše, dozvolio da Glavni odbor drži svoje sastanke u prostorijama Mitropolije.[26] U oktobru 1886. godine Odlukom Narodne skupštine Kraljevine Srbije (1882—1918) Društvo „Svetoga Save“ je oslobođeno plaćanja poštanske takse na pisma i pošiljke, zatim i carinske takse na sva primanja, a dozvoljeno mu je da besplatno štampa spise u Državnoj štampariji.[27] Iz sastava Glavnog odbora Društva „Sv. Save“ organizovan je jedan njegov uži Odbor sa zadatkom da procenjuje vrednost ponuđenih tekstova za štampanje, da bi isti poslužili osnovnom postavljenom zadatku da se širi srpska misao.[28] Sa istim ciljem bio je pokrenut zbornik radova „Bratstvo“.[28] Društvo „Sv. Save“ zamišljeno da bude »stožer i pokretač u čuvanju i gajenju narodnih srpskih vrlina i osećanja«, pokrenulo je široku radnju da putem knjige, škole i crkve utiče na uzdizanje narodne misli u neoslobođenim srpskim oblastima, a baštinilo je upravo ideje Milojevića.[29] To se u prvom redu odnosilo na Staru Srbiju i Makedoniju dok je organizovanje takve radnje u Bosni i Hercegovine bilo skopčano sa velikom opasnošću zbog toga što su tamošnje okupacione austrougarske vlasti pod oružanom pretnjom to u svakom slučaju bile spremne da onemoguće. Glavni odbor je u ime Društva: Novčanim sredstvima podsticao osnivanje škola, odazivao se molbama, na primer učitelja iz Peći, Đakovice, Mitrovice i dr. koji su im se, u ime tamošnjeg naroda i crkve, obraćali za slanje pomoći tamošnjim crkvama i školama. Odobravao je i putne troškove učiteljima koji su odlazili u zagranične srpske krajeve. Upućivao je časopis „Bratstvo“ kao i druge knjige da se besplatno rasturaju po srpskim krajevima. Pomagao je i osnivanje škola, izvođenje opravki na jednom broju školskih zgrada, vršio nabavke knjiga i drugih potrebnih stvari i slao pomoć u novcu i stvarima crkvama. Vanredno je nagrađivao pojedine srpske radnike i pružao pomoć onim đacima koji su iz raznih krajeva dolazili u Beograd da se školuju. Uprava Društva zasedala u je zgradi Mitropolije sve dok 1890. godine nije izgrađen Svetosavski dom (Dom „Sv. Save“).[30] Društvu je zaveštano više legata a poklonjena su mu i znatna materijalna sredstva čime su se lakše zadovoljavale potrebe mnogih škola, crkava a isto tako i raznih izaslanika, poverenika ili vršila nagrađivanja zaslužnih srpskih rodoljuba.[26] Ratovi sa Turskom carevinom 1876—1878. Miloš S. Milojević (1840—1897), srpski pravnik i oficir na portretu iz 1880. godine. Tekst poziva Miloša S. Milojevića (1840–1897) dobrovoljcima za Drugi srpsko-turski rat 1877. godine. U vreme Srpsko-turskih ratova (1876—1878), Milojević je osnovao i poveo u rat dobrovoljačke jedinice (ustaše) Moravsko-dobričko-dobrovoljački ustaški kor, Dobrovoljačko-ustaški raško-ibarski kor i Deževsko-ibarsko-ustaški kor. Takođe, Miloš Milojević je zajedno sa Kostom A. Šumenkovićem (1828—1905) iz Borovce[31][32] (kod Stume), arhimandritom Savom Baraćem - Dečancem, Todorom P. Stankovićem (1852—1925) iz Niša, Aksentijem Hadži Arsićem iz Prištine, Despotom S. Badžovićem iz Kruševa i Gligorijem M. Čemerikićem (ađutant Milojevića u ratu 1876. godine[33]) iz Prizrena bio član Tajnog komiteta u Nišu, koji je organizovao regrutaciju ljudstva (sa tada turske teritorije) za srpsku vojsku i njene dobrovoljačke jedinice, a delovao je veoma aktivno i u pozadini turske vojske.[32][34] Vojne formacije Miloša S. Milojevića bile su sastavljene od ljudi iz Srbije, ali i iz Stare Srbije, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Uzrok prisustva (u velikom broju) ljudi iz neoslobođenih krajeva kod Milojevićevih ustaša, bio je njegov dotadašnji (veoma plodni) kulturno-prosvetno-vojni nacionalni rad, jer je na primer samo jednom prilikom sa svojim kumom Šumenkovićem tajno (od juna do oktobra 1871. godine) proputovao Staru Srbiju i Makedoniju, pa mu je ovaj doveo oko 150 dobrovoljaca (mahom iz Ohrida i Debarske nahije).[35] U redovima njegovog kora bilo je i 30 pitomaca čuvenog Milojevićevog Drugog odeljenja Bogoslovije (iz Beograda), koje je i formirano da bi uz redovno obrazovanje, kod tamošnjih pitomaca razvijalo jasno profilisano rodoljublje i patriotizam.[35] Duhovne i svetovne vlasti Kneževine Srbije nisu želele da odvode (starije) učenike u rat, pa je Miloš Milojević morao mnoge od svojih pitomaca da odbije (čak i grubo), mada su ga isti masovno molili da ih ne odbija kada se jave na zborna mesta.[35] Najveći broj njih je Miloš primio tek nakon svog prelaska sa Supovca na Rašku.[35] U Milojevićevom Deževsko-ibarsko-ustaškom koru (pored raznih dobrovoljaca sa srpskog etničkog prostora), nalazili su se i pitomci prestižnog Drugog odeljenja Bogoslovije (ovo je nepotpuni spisak pitomaca-dobrovoljaca).[36] Tekst poziva dobrovoljcima pred Drugi srpsko-turski rat (1877—1878), koji je (putem plakata) Miloš S. Milojević (1840—1897) preko svojih saradnika Koste Šumenkovića i Milojka Veselinovića, postavio na ključnim mestima srpske prestonice, a radi organizovanja prikupljanja dobrovoljaca, glasio je ovako: »Pod komandom profesora rezervnog kapetana I kl. g. M. S. Milojevića biv. komandanta deževo-ibarskih ustanika i dobrovoljaca, kupe se dobrovoljci za odbranu drage nam otadžbine i dostojanstva Srbije i srpskog naroda. Braćo Srbi! Pohitajte pod zastavu Viteškog Obrenovića za odbranu časti srpskog imena! Za upis valja se javiti potpisatima kod „Malog Balkana“ na Trkalištu. K. A. Šumenković M. V. Veselinović«[37] Porodica i bolest Pored života u Beogradu, Milojević je ostao vezan i za Leskovac (u njemu boravi od 1881. do 1890. godine) gde je imao i imanje u selu Buvcu. Ženio se dva puta, ali ni sa prvom, ni sa drugom ženom nije imao dece.[38] Mada nisu ostala zabeležena imena njegovih žena, za prvu se nesporno zna da je bila ćerka Ane P. Nikolajević-Molerović i pukovnika Petra P. Lazarevića-Cukića (1795—1849). Miloš Milojević se 90-tih godina 19. veka razboleo, a posledica te njegove bolesti bilo je sušenje ruke, pored navedenog on je bolovao i od teške astme.[6] Preminuo je 24. juna 1897. godine u Beogradu na rukama svog kuma[39], prijatelja i saborca Koste A. Šumenkovića i učenika Atanasija-Tase Jungića (1858—1912). Kritika objavljenih radova Ilarion Ruvarac ga u svojim delima naziva šarlatanom i najvećim krivotvoriteljem srpske istorije koji je izabran u Srpsko učeno društvo.[3] Ivan Stepanovič Jastrebov je oštro kritikovao Milojevića razotkrivajući njegova dela koje su bili zbornici tendencioznih laži i obmana. Ovo tvrđenje je potvrđeno od strane Ruske Carske akademije, čiji su akademici dokazali da je Milojević najveći pseudoistoričar XIX veka. Tome u prilog idu i to da je bio zagovornik teze po kojoj je teritorija današnje Crne Gore istorijska oblast „Crvena Hrvatska`, a takođe je tvrdio i da Srpska pravoslavna crkva nije osnovana 1219. godine od strane Svetog Save I, već od strane apostola u 1. veku naše ere.[40] Posle Srpsko-turskog rata 1876–78, Milojević je putovao po srpskim krajevima koji su ostali pod turskom vlašću. Širio je nacionalnu propagandu i sakupljao narodne pesme i stare rukopise. Kuma Petkana Šumenković mu je bila dragocen saradnik kazivač starih srpskih narodnih pesmi sa juga.[41] Sastavio je zbirku pesama Pesme i običaji ukupnog naroda Srbskog, koju su Stojan Novaković i Milan Kujundžić Aberdar ocenili kao „uzor nereda, nebrižljivosti i književničke nemarnosti“.[3] Najuočljivije prepravke koje je Milojević vršio u srpskim narodnim pesmama sastoje se u dodavanju imena slovenskih bogova, poznatih i onih koje je on izmislio, u stihove pesama. Istoričar književnosti, Vladimir Bovan, je zaključio da nije lako razlučiti istinito od lažnog u Milojevićevoj zbirci. Na osnovu nekih istoričara Milojević je verovatno najveći krivotvoritelj srpskih narodnih pesama,[3] a pored toga utvrđeno je da je falsifikovao natpise iz srednjeg veka.[3] Milojevića kao istoričara nije toliko kritikovao - koliko je ismejavao, arhimandrit Ilarion Ruvarac, pripadnik kritičke istoriografije, u svojim člancima u crkvenom listu.[42] Ruski diplomata Ivan Jastrebov o njemu piše da je poznati srpski književni šarlatan, ... neka Milojević i njemu slični srpski šarlatani izmišljaju natpise na grobovima, crkvama i dr., ali ga u odnosu na patriotski rad hvali. Arnauti su navodno skinuli olovo sa Dečana i pretila je propast manastirske crkve, pa Jastrebov hvali Milojevića: Treba odati priznanje profesoru Milojeviću, koji je manastir posetio i krajnje revnosno isticao neophodnost neodložne pomoći. [43] Ali, Jastrebov više grdi nego što hvali Milojevićev rad, pa dalje navodi: ... kod Milojevića je natpis na tom mestu izmišljen i čista je krivotvorina..., ... To je izmišljotina svojstvena Milojeviću..., Milojević nije čak umeo ni krivotvorinu da napravi vešto, ... da je Ruvarac imao pravo da Milojevića nazove šarlatanom! Njegove knjige bi ozbiljno trebalo da se zovu Zbornik krivotvorenih natpisa iz Stare Srbije ili Zbornik tendencioznih izmišljotina i obmana. [44] Neki kritičari Milojevićevog dela navode sledeće probleme: Njegovi „Odlomci istorije srpskih (jugoslavenskih) zemalja“ prepuni su fantastičnih pasusa o boravku „starih“ Srba u centralnoj Aziji i u Africi, kao i o sudaru starih Srba sa Kinezima. „Narodne pesme i običaji ukupnog naroda srpskog“, u tri toma, pune su izmišljene i krajnje mistifikovane folklorističke građe koja je još u vreme svoga prvog publikovanja postala opasna po srpske nacionalne interese u Staroj Srbiji i Makedoniji, i to u toj meri da ju je stručna kritika druge polovine XIX veka odmah prepoznala kao insinuacije i odbacila. „Putopis dela prave Srbije“ vrvi od fabrikovanih i falsifikovanih natpisa iz srpskog srednjeg veka, ali i izmišljenih srpskih spomenika antičkog doba što su blagovremeno kritikovala istaknuta naučna imena, čime je još za života Miloš S. Milojević diskreditovan i označen kao istraživač srpske prošlosti u čije se informacije ne može verovati. Knjiga „Naši manastiri i kaluđerstvo“ prepuna pogrešnih imena ličnosti i ubikacija svetosavskih episkopskih sedišta na nemoguće lokacije odbačena je još i od književno-istorijske kritike na stranicama crkvenih časopisa Kneževine i Kraljevine Srbije. Rad Miloša S. Milojevića i njegov spisateljski opus su, između brojnih uglednih imena, javno i oštro kritikovali sledeći njegovi savremenici: Ilarion Ruvarac, Stojan Novaković, Ivan Stepanovič Jastrebov, Jovan Cvijić i dr. O tome postoje brojna svedočanstva, a njegovo uklanjanje iz naučne sfere vremenom je postala trajna i nepromenljiva činjenica.[1][1] Afera Ministarstva kulture Udruženje „Miloš S. Milojević` iz Crne Bare apliciralo je 2018. i 2019. godine kod Ministarstva kulture i informisanja, i to posredstvom Narodne biblioteke „Janko Veselinović` iz Bogatića i Međuopštinskog istorijskog arhiva iz Šapca, za sredstva za objavljivanje Milojevićeve prepiske iz razdoblja Srpsko-turskih ratova. Ukupna suma koje je Ministarstvo kulture i informisanja izdvojilo za ovaj projekat bilo je oko milion dinara. To je učinjeno za vreme mandata ministra Vladana Vukosavljevića koji je bez prethodne stručne provere odobrio sredstva dotičnom udruženju. Udruženje iz Crne Bare i prethodno je u više navrata objavljivalo dela Miloša S. Milojevića iako su u pitanju odavno potvrđeni istorijski falsifikati.[45] Odlikovanja Miloš S. Milojević (1840—1897), odlikovan je kao učesnik u Srpsko-turskim ratovima (1876—1878) Zlatnom medaljom za hrabrost, Takovskim krstom prvog stepena, kao i sa još mnogo drugih odlikovanja. Takovski krst V, IV, III, II, i I stepena[46] Zlatna medalja za hrabrost Srebrna medalja za hrabrost Zlatna medalja za revnosnu službu (18. aprila 1878)[47] Orden „Svetog Save“ Spomenica rata 1876 i 1877—1878 Medalja crvenog krsta Orden „Belog orla“ Orden Društva „Svetoga Save“ – „srebrna svetosavska medalja” 1890. godine [48] Orden „Rumunskog krsta“

Prvo izdanje druge knjige priča Milutina Uskokovića iz 1908. Ekstremno retko u ponudi s originalnim mekim koricama. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Uskoković, Milutin, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Naslov Vitae fragmenta : knjiga za umorne ljude / Milutin M. Uskoković Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1908 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1908 Fizički opis 59 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka ; ǂsv. ǂ153 (Broš.) VITAE FRAGMENTA Bio sam mu juče. Zaključano. Ne bješe ga doma. Odavno se znamo, al odavno se ne viđesmo. Ja na vrata, al vrata od kapije ne mož viđet. Osmi sprat! Državna zgrada s liftom. Posagni se, da nijesam pobrka, kad ono, ne jedna no dvije zlatne, niklovane, kaligrafske pločice. Rad emancipacije bješe njeno ime prvo, a njegovo drugo. Ono, vazda se znalo ko đe živi, pa se po kapiji i po kući moglo poznat i ko se tu skućio. Sad, kako se živi po stanovima mož po vratima, iako je osmi sprat, viđet ko se tu stanio. Mož čak viđet i ko je ko, okle je ko i dokle je ko dospio. Dok sam se penja uz stepenice, puva sam na usta držeći se za glender, jer lift bješe pokvaren. A neko bješe ponio spisak stanara, pa sam ti gleda od vrata do vrata da nađem onoga moga. I sve pisaše o onima unutra – na vratima! Na prvome spratu uselio Marko Nikolić. S obije strane ulaza u njegov stan stajaše po velika vazna sa zelenim cvijećem. Da l bor, da l jela? Šimšir... nije, ni kunovina... Na drugome, s desne strane lifta koji bješe sav izguljen, ka da ima kakvu kožni bolest, stanili su se Ružica i Cvetko Miloduh. Ravnopravno, ali opet malo prenaglašeno ukoso ispisano njeno ime. Njegovo je bilo sitnije napisano i – niže. Vezivalo ih je samo ono `i`. Na trećem, naslonjena na zid kesa smeća, razbučena, a na vratima mašinom otkucana i zalijepljena dva prezimena. Vesna Stojić i Nidžo K. Dimitrijević. Biće da je neko od njih iz preduzeća uzeo traku, prekuca i zalijepio. U međuvremenu su se posvađali, jer su flomasterom, crtom, razdvojena imena, pa sad svako iznosi svoje smeće. A dok iznosi slučajno zakači kesu onoga drugoga... Oni iznad njih napisali su samo – Popović, a na vrata lifta zalijepili papir na kome ćirilicom, štampanim slovima pisaše `ne lupaj vratima, ljudi se odmaraju`. Dok sam vata dah, viđeh na petom su se ugnijezdili Kaufer Zoe, na staroj mesinganoj pločici, starijoj nego ova zgrada i odnekud ovđe donijeta, i rukom, na papiru na kocke, dopisan Novak Zdravković. Veza starog i novog i bez pločica bila je više nego očigledna. Oni imaju šanse. A na spratu iznad, sve bješe ispunjeno mirisom kiselog kupusa, a pred samim vratima čista i vlažna krpa. Da dolaznik obriše cipele ... Da ne povjeruješ. Na vratima samo ono što se kroz njega viri i – broj. Sigurni u sebe, znaju šta hoće i vidiš da im nije po volji da im se dođe i dolazi. A ako neko i bane – briši svoj glibež. Čisto i jasno. Ko zna i ko treba, zna i kako da uđe. A na spratu ispod onoga mojega neki naučnik, jer mu latinicom, ispisanim rukopisom pisaše i nekoliko titula i ime, na kraju malo stisnuto i savijeno nagore. Na prekidaču pored vrata, iznad, istim rukopisom pisaše `zvonce`. Kad sam dospio do onoga mojega, duša mi je bila u vrh nosa. Sjeo sam da danem i kroz kapiju, metalnu, koja bješe izgrađena od kovanoga gvožđa i pribijena ispred njegovih ulaznih vrata, vidio malu prikucanu pločicu – pas, kučak, bizin. Sa novim slovom. Digni se i pogledni. Kapija jaka, masivna i prelijepa, taman kao kod onoga mu rođaka na selo. Biće da je stavio da mu lupeži ne ponesu regal, i druge unikate. Ima, zamoga je, pa bi i da pokaže, al i da ne panu u napast... pa da mu to ne mogu ponijet. A ja, pošto viđeh da niko od njih troje ne otvara, predahnuh i polako siđoh niza stepenice. Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 – Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane. Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanja 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke izložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konferenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Došljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNJIGE OBJAVLJENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Programska brošura „Narodne odbrane“ objavljena 1911. g. u Beogradu. U Julskom ultimatumu, Austrougarska je zahtevala od Srbije da raspusti društvo zvano „Narodna odbrana“ i da konfiskuje sva njegova sredstva za propagandu. Važan istorijski dokument. Izuzetno retko u ponudi! Naslov Narodna odbrana Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂNova štamparija ǂ`Davidović`, 1911 Fizički opis 112 str. ; 21 cm ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Narodna odbrana -- Srbija -- 1908-1911 Stanje: prednja korica iskrzana i reparirana, na prvoj stranici pečat bivšeg vlasnika, inače unutra dobro očuvano. NARODNA ODBRANA 1908–1914 – PRETEČA SRPSKE NARODNE ODBRANE U AMERICI Piše: dr Dušan T. Bataković Narodna Odbrana stvorena je u vreme Aneksione krize, u oktobru 1908, kao odgovor Srbije i srpskog naroda jednostranom aktu Austrougarske Monarhije. Bečka vlada je mimo odredaba Berlinskog ugovora (1878), svoju formalno privremenu okupaciju Bosne i Hercegovine (koje su nominalno još uvek bile pod suverenitetom Osmanskog Carstva), jednostranim aktom cara Franje Josifa I, prevela u trajno stanje pripajanjem okupiranih provincija carevini. Tim aktom bili su duboko povređeni interesi Srbije i Crne Gore, dveju srpskih država koje su smatrale da Bosna i Hercegovina, kao oblasti s pretežnom većinom srpskog pravoslavnog stanovništva treba da, shodno načelu narodnosti, dobiju pravo da se samostalno izjasne o vlastitoj političkoj budućnosti. Austrougarska je od početka okupacije 1878, sistematski nastojala da potisne nacionalni identitet bosansko-hercegovačkih Srba pokušavajući, istovremeno da Bosnu i Hercegovinu jednom vrstom političkog i ekonomskog kineskog zida odvoji od Srbije i Crne Gore. Jedan od metoda u zatiranju srpskog identiteta bilo je nametanje tzv. bosanskog jezika, s hrvatskim dijalektom i latiničnim pismom, progoni srpskih sveštenika i svih srpskih verskih i nacionalnih organizacija. Politika odnarođavanja Srba, međutim, nije dala očekivane rezultate, nego je samo dodatno jačala njihovu spremnost na otpor i organizovanu zaštitu nacionalnih interesa. Posle poraza austrougarske politike o stvaranju jedinstvene bosanske nacije, Srbi su, zajedno sa bosanskim muslimanima, dobili pravo da svoj jezik ponovo zovu srpskim (1904), veru, umesto grčko-istočnom da zovu srpsko-pravoslavnom, kao i da znatno slobodnije nego u prethodnim decenijama, razvijaju svoja kulturna i versko-prosvetna društva. Uporedo s tim, politički ugled Srbije posle povratka dinastije Karađorđević na srpski presto (1903), dodatno je probudio nade bosanskih Srba u mogućnost ujedinjenja sa maticom, dok su Hercegovci nastojali, kao u doba Istočne krize (1875–1878) da se u pogodnom trenutku pripoje Crnoj Gori i da zatim, svi zajedno, stupe u zajedničku, ujedinjenu srpsku državu. Akt o proglašenju aneksije Bosne i Hercegovine, izazvao je, stoga, ogromno razočarenje u Srbiji i Crnoj Gori. Narod se okupljao na velikim protestnim skupovima u Beogradu, Podgorici i drugim gradovima, zahtevajući od svojih vlada da akt o aneksiji protumače kao objavu rata Austrougarskoj. Od predstavnika velikih sila, pre svega od Rusije, očekivalo se da se usprotivi ovom aktu, premda su se prethodno Beč i Petrograd međusobno nagodili da aneksija ne bude povod za međunarodni sukob. Vlade Srbije i Crna Gore, bez snage da vojno intervenišu našle su se u teškoj situaciji da bez očekivane ruske podrške pokušaju da kod ostalih velikih sila iznude neku kompenzaciju za aneksiju Bosne i Hercegovine. Javno mnjenje u Srbiji i Crnoj Gori je, međutim, jednoglasno pozivalo na rat i zahtevalo da se obrazuju dobrovoljački odredi koji bi bili upućeni u Bosnu i Hercegovinu da započnu gerilske akcije. Sutradan posle proglasa aneksiji u Beogradu se, u kabinetu gradonačelnika, okupilo oko dvadeset uglednih naučnih, kulturnih i političkih radnika Srbije s ciljem da pripremi veliki miting protiv povrede Berlinskog ugovora i srpskih interesa u Bosni i Hercegovini. Na predlog književnika Branislava Nušića, prisutni su se saglasili da se osnuje društvo „Narodna odbrana“ koje će štititi i propagirati srpske nacionalne interese u anektiranim provincijama. Nušićev predlog bio je jednoglasno prihvaćen i, odmah posle velikog protestnog mitinga u Beogradu, pristupilo se obrazovanju organizacije. „Narodna odbrana“ zvanično je konstituisana na sednici od 21. oktobra 1908, kada je izabran Središnji Odbor „Narodne Odbrane“, a za predsednika organizacije bio je, kasnije, izabran general Boža Janković. Tom prilikom bio je usvojen i akcioni program organizacije sa sledećim zadacima: 1) da hrabri, podiže i snaži nacionalnu svest; 2) da obrazuje dobrovoljačke jedinice i priprema ih za oružanu akciju; 3) da prikuplja novčane i druge priloge radi ostvarenja ciljeva organizacije; 4) da organizuje, oprema i vežba komitske čete za posebno i samostalno ratovanje; 5) da razvija akciju u svim ostalim pravcima odbrane srpskih nacionalnih interesa. Odbori „Narodne odbrane“ nicali su, velikom brzinom, u unutrašnjosti Srbije. Neki odbori u unutrašnjosti obrazovani su čak i pre nego što je organizacija bila formalno konstituisana, pa je centrala u Beogradu nastavila sa obrazovanjem odbora u svim većim mestima gde ih još nije bilo. Po varošima i gradićima Srbije bilo je, za nepun mesec dana osnovano čak 223 okružnih i sreskih odbora koji su okupljali više hiljada aktivista. Glavni posao „Narodne odbrane“ u prvim mesecima njenog delovanja bio je upisivanje dobrovoljaca i prikupljanje priloga za njihovo opremanje. Odziv dobrovoljaca bio je, u Srbiji izuzetno veliki, dok je, jednovremeno, i prikupljanje materijalnih sredstava teklo zadovoljavajućom brzinom. Dobrovoljci se, međutim, nisu javljali samo iz Srbije nego i iz drugih srpskih krajeva, pre svega sa područja pod vlašću Austrougarske (Bosna i Hercegovina, Krajina, Slavonija, Dalmacija), a izvestan odziv došao je i iz Rusije i Italije. U očekivanju skorog rata protiv Dvojne Monarhije, rata koji je mnogima izgledao neizbežan, samo iz Italije najavio se značajan broj garibaldinaca spremnih da dođu u Srbiju i uključe se u čete koje je trebalo da se tajno prebace u Bosnu i Hercegovinu i otpočnu gerilske akcije. Odjek rada „Narodne odbrane“ nije bio zanemarljiv ni među srpskim iseljenicima u SAD gde su, takođe, počele da se vrše pripreme za slanje dobrovoljaca i stvaraju prvi odbori. U Srbiji se, posle prijavljivanja oko 5.000 dobrovoljaca nije gubilo vreme: odmah su formirane dobrovoljačke čete koje su, uprkos formalnoj zabrani, obučavali iskusni srpski oficiri koji su, do tada, spremali četničke odrede za borbu s Turcima u Staroj Srbiji i Makedoniji. Čak je jedan komitski odred jačine nekoliko stotina ljudi, bio za kratko vreme pripreman da se, kada dođe trenutak, ubaci u neprijateljsku pozadinu, a komite iz „Narodne odbrane“ su u naročitoj radionici učili da prave bombe i druge eksplozivne naprave. Rad „Narodne odbrane“ bio je javan, a odziv rodoljuba masovniji nego što se očekivalo. Spontanost pokreta za uključivanje u „Narodnu odbranu“ doprinela je da organizacija uskoro postane jedna od najšire prihvaćenih patriotskih udruženja. Posebno je prestiž „Narodne odbrane“ bio bez premca u samoj Bosni i Hercegovini gde se upisivanje vršilo tajno i gde su, uprkos opasnosti za članove da kao veleizdajnici dopadnu austrijskih zatvora, stvarane mreže poverenika koji su nastojali da koordiniraju svoje aktivnosti sa matičnim udruženjem u Srbiji. U Austrougarskoj se na aktivnost „Narodne odbrane“ gledalo s naročitim podozrenjem, pa su, kao preventivna mera, odmah formirani posebni odredi tzv. Štrafjkorps – jedna posebna vrsta austrijskih komita koji su imali zadatak da spreče svaki pokušaj ubacivanja gerilskih četa iz Srbije. Bečka vlada je, posle ratnih najava izvela skoro milion vojnika na granicu sa Srbijom, dok je u evropskim kabinetima diplomatskim putem, uz podršku Nemačke, radila na tome da Srbija prizna aneksiju Bosne i Hercegovine. Oduševljenje srpskog naroda „Narodnom odbranom“ nije, međutim, uticalo na razvoj aneksione krize koja je, postepeno, Srbiju, lišenu spoljne podrške vodila ka priznavanju aneksije. Priznanje je bilo formalizovano 31. marta 1909, kada je srpska vlada, posle austrougarskog ultimatuma, jednom posebnom notom bila primorana da prihvati aneksiju kao svršen čin. U izjavi srpske vlade, bilo je, na zahtev Beča, posebno naglašeno da će „Srbija razoružati i raspustiti svoje dobrovoljce i čete i sprečiti obrazovanje novih neregularnih jedinica na svojoj teritoriji.“ „Narodna odbrana“ je, tom odlukom, prestala da bude rezervoar dobrovoljaca za rat i posle raspuštanja dobrovoljačkih četa, postepeno prerasla u nacionalno udruženje koje se, prevashodno, bavilo kulturnim i političkim prosvećivanjem srpskog naroda. Premda je aneksija primljena kao veliki udarac srpskim nacionalnim interesima, vođstvo „Narodne odbrane“ smatralo je svojom obavezom da ne posustane na razvijanju i jačanju nacionalne svesti, razvijanjem mreže svojih poverenika i upornim kulturnim i prosvetnim radom na terenu. Tada je glasilo „Narodne odbrane“ usvojilo maksimu velikog češkog patriote Tomaša Masarika da se nacionalni ciljevi najbolje postižu stalnim i upornim radom, ma kako on izgledao skroman i ograničen: „Sitni i mali rad je skromni, nevidljivi i nezapaženi rad pojedinaca na malom i sitnom, koji, kada se sabere plod svih, daje veliko delo.“ „Narodna odbrana“ je preusmerila svoj rad na prevashodno kulturne i prosvetne poslove. Nova pravila rada udruženja predočena su javnosti 17. jula 1909, u nastojanju da Odbrana svojim radom ne izaziva dalje zaoštravanje odnosa između Srbije i Austrougarske. Na veleizdajničkim procesima protiv Srba u Hrvatskoj i Bosni, austrougarske vlasti su često ukazivale na Narodnu odbranu kao na koordinatora svih aktivnosti u cilju podrivanja unutrašnje stabilnosti Dvojne Monarhije i pripreme za oružani put sjedinjavanja tih pokrajina sa Kraljevinom Srbijom. U programskoj brošuri, gde su 1911. bili javno izneseni ciljevi „Narodne odbrane“ stajalo je sledeće: „Aneksija je bila samo jedan udarac protiv nas od strane naših neprijatelja, ispred koga su išli mnogi drugi, a posle koga će doći opet drugi. Da nas ne bi novi napad zatekao jednako nespremne, trebalo je pripremiti se – raditi. Nesprema, koju smo pokazali za vreme aneksije, nije bila samo `vojnička`, nego opšta, narodna. Vojska je danas narod. Da bi narod dao dobru vojsku, nije dovoljno ako on ima samo puške i topove. Da bi pokazao uspeh u ratu, mora naš narod umeti rukovati oružjem, mora znati da treba ići (i zašto) u rat, mora imati jaku narodnu (srpsku) svest, mora biti prosvećen, ne sme biti zavađen, mora biti zdrav i privredno jak. Sve je to potrebno i za rat s puškom i topom. Pored toga dolazi još i ovo: ovo što mi zovemo mir, nije mir, nego je i ovo mirno vreme ratno. Između naroda koji se takmiče nema mira nikada. Borba puškom i topom između njih je samo trenutak, kad se meće sve na jednu kartu i hoće da izazove rešenje. Dotle se narod bori školom, knjigom, trgovinom, privredom, takmičenjem u zdravlju i viteštvu, radom na narodnom napretku u svakom pravcu.“ U programskoj brošuri „Narodne odbrane“ bilo je, takođe, objašnjeno šta se sve podrazumeva tim pojmom, i koje su aktivnosti prioritet toga doba: „Dok su se kod nas mnogi, među njima i neki ugledni učeni ljudi, čudili, kako se može nazvati Narodnom odbranom rad na čuvanju narodnog zdravlja, osnivanja Sokola, držanju predavanja itd, dotle pojmom i imenom Narodne Odbrane shvataju i nazivaju drugi svi slični rad kod svoje kuće: Nemci, Česi, Poljaci, Slovenci itd. Reči Narodna Odbrana, rad Narodne Odbrane, borba u Narodnoj Odbrani postale su upravo kao neki stručni izraz za celokupnu borbu, koju danas usred mira vodi privatna inicijativa narodna za narodno održanje, za ojačanje narodne privrede i prosvete, za držanje zdravlja, za očuvanje zemlje, za održanje materinjeg jezika itd.“ Ideja vodilja „Narodne odbrane“ bila je misao o ujedinjenju svih Srba, a tu ideju trebalo je propagirati ne samo s pozivom na nacionalnu svest i nacionalna osećanja, nego praktičnim ukazivanjem na prednosti ujedinjenja pre svega zbog kulturnih i ekonomskih potreba srpskog društva. „Narodna odbrana je, takođe, posebnu pažnju poklanjala snaženju viteškog duha u srpskom narodu, ukazujući na potrebu fizičke regeneracije mladih naraštaja. „Narodna odbrana“ je stoga pomagala gimnastičke društva i streljačke družine širom Srbije, dok su, u cilju snaženja rodoljubive svesti, bile organizovane serije predavanja o nacionalnom jedinstvu, predavanja koja su držali najistaknutiji srpski intelektualci. „Narodna odbrana“ bila je nadstranačka organizacija u kojoj se s nezadovoljstvom gledalo na političke rasprave u zemlji, pa je stoga vođstvo Odbrane posebno nastojalo da se okupe sve patriotske snage posvećene najvišim nacionalnim idealima, s namerom da se srpsko društvo moralno i duhovno preporodi i oblikuje jedan novi tip našeg čoveka, sposobnog za najteža iskušenja. Premda je „Narodna odbrana“ u prvim godinama svoga rada nailazila na značajan odjek u narodu, odsustvo konkretnih akcija revolucionarnog tipa, kakve je imala u početnim godinama svoga rada, postepeno je smanjivalo njen uticaj u narodu, jer je i u samom vođstvu, već početkom 1912, došlo do podvajanja i nesaglasja oko vrste aktivnosti koja treba da ima prednost u godinama koje dolaze. Iz vođstva „Narodne odbrane“ počeli su da se povlače ugledni intelektualci, nezadovoljni jednom grupom lica koja su počela da utiču na rad udruženja. Grupa intelektualaca, koja je tražila da rad Odbrane bude sasvim javan, više politički defanzivniji, a aktivniji na kulturnom planu ubrzo se izdvojila iz „Narodne odbrane“ i osnovala sopstvenu organizaciju „Kulturnu ligu“ koja je naglasak stavljala na kulturne i prosvetne inicijative. Druga grupa, koja je ostala u vođstvu Odbrane, zahtevala je da se mreža „Narodne odbrane“ u Bosni i Hercegovini iskoristi za prikupljanje obaveštenja o političkim i vojnim aktivnostima Dvojne Monarhije uperenih protiv Srbije, a da sama „Narodna odbrana“ tajno pristupi pripremanju zagranične političke i vojne akcije. Bili su to članovi tajne, pretežno oficirske organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ poznatije pod imenom „Crna ruka“, osnovane 1911, između ostalog, i zbog nezadovoljstva političkom i gerliskom pasivnošću „Narodne odbrane“. U istoriografiji još nije do kraja razjašnjeno među-sobno prožimanje ove dve organizacije koje su imale iste ciljeve ali su nameravali da ih postignu različitim sredstvima. Dok su vođi „Narodne odbrane“ smatrali preuranjenom bilo kakvu zavereničku aktivnost, oficiri u „Crnoj ruci“ su hteli da ožive komitsku akciju kakva je posle 1908, zbog amnestije komitama svih narodnosti nakon mladoturskog prevrata, prestala u Staroj Srbiji i Makedoniji. Jedan od vođa „Crne Ruke“, oficir Čedomir Popović, zapisao je da se tajna oficirska organizacija rado služila imenom „Narodne odbrane“ zbog njenog velikog ugleda van granica Srbije, pa su smatrali za štetno da se javno iskaže nesaglasje između dve organizacije „ili još gore, pocepanosti i neslaganja u pitanju rada i načina izvođenja nacionalno-revolucionarne organizacije.“ Zagraničnom akcijom, u prikupljanju obaveštajnih podataka u Bosni i Hercegovini, u Staroj Srbiji i Makedoniji, rukovodio je šef Odseka za obaveštajnu službu, potpukovnik Dragutin Dimitrijević, zvani Apis, čiji su poverenici - granični oficiri, podatke prikupljali od rodoljuba oduševljenih za ideju nacionalnog ujedinjenja predstavljajući se ne kao obaveštajni oficiri nego kao aktivisti „Narodne odbrane“. Značajan uticaj na rad „Narodne odbrane“, crnorukci su vršili preko majora Milana Vasića koji je 1912, preko pristalica „Crne ruke“ u upravnom Odboru, bio umesto po oficirskom rangu mlađeg Milana Pribićevića, izabran za sekretara Odbrane. Tako su crnorukci, članovi jednog tajnog udruženja, znali sve šta se dešava u Narodnoj odbrani, dok većina članova Odbrane ako nisu bili članovi „Crne ruke (kojih je bilo dosta u lokalnim odborima Odbrane), nisu znali kakvi su planovi i delatnost tajne oficirske organizacije. Međutim, pošto su mnogi patrioti iz Bosne, Hercegovine, Vojvodine, Hrvatske, Slavonije i Dalmacije dnevno prolazili kroz „Narodnu odbranu“, u Austrougarskoj je stvoreno uverenje da je „Narodna odbrana“ ključna organizacija u Srbiji koja usklađuje i usmerava sve subverzivne akcije na podrivanju jedinstva Monarhije. Balkanski ratovi doveli su „Narodnu odbranu“ u nova iskušenja, jer su mnogi dobrovoljci u srpskoj vojsci bili regrutovani preko njenih odbora i povereništava. Hiljade dobrovoljaca pohrlilo je u Srbiju da se uključi u istorijsku vojnu za oslobađanje Kosova. Prvi balkanski rat, u kojem su u kratkom razdoblju, počev od oktobra 1912, oslobođeni Kosovo i Makedonija, bio je najpopularniji rat u srpskoj istoriji. Prilozi za „Narodnu odbranu“ bili su, tada skupljani u svim srpskim pokrajinama, ali, takođe, i u prekomorskim zemljama, pre svega među srpskim iseljenicima u Sjedinjenim državama, stvarajući od Odbrane sabirno mesto za prihvat i slanje dobrovoljaca na prve linije fronta. Predsednik „Narodne odbrane“, general Božidar Janković bio je na čelu Treće srpske armije koja je oslobodila Kosovo, pa je po njemu, kasnije, jedno mesto na južnom Kosovu (Elez-han), na današnjoj granici prema Makedoniji, preimenovano u Đeneral Janković. Prestiž „Narodne odbrane“, ozbiljno uzdrman u prethodnoj godini, bio je obnovljen. Premda je sekretar „Narodne Odbrane“ poginuo u Drugom Balkanskom ratu, uticaj „Crne ruke“ na rad udruženja nije nestao, ali su ga u novim uslovima (jer ni „Crna ruka“ nije više imala redovne sastanke) sprovodili istaknuti pojedinci, Apisovi štićenici, bez pune koordinacije koja je postojala u prethodnim godinama. Budući atentatori na Franca Ferdinanda, Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović obučavani su, uz pomoć crnorukaca, u prvoj polovini 1914. u Beogradu, ali su u Bosnu, uoči atentata na austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda, prebačeni preko srpske granice na Drini uz sadejstvo i logističku podršku članova „Narodne odbrane“, koji, međutim, nisu znali s kakvom namerom se mladobosanci šalju u Sarajevo. Posle atentata u Sarajevu na Vidovdan 1914, koji je bio povod za Prvi svetski rat, Austro-Ugarska je u svom ultimatumu Srbiji iz jula 1914, uz niz drugih, za nezavisnu državu teško prihvatljivih zahteva dodala, pod brojem 2, i sledeća zahtev srpskoj vladi: „Da odmah raspusti društvo zvano „Narodna odbrana“, da konfiskuje sva njegova sredstva za propagandu i da isto tako postupi sa ostalim društvima i udruženjima u Srbiji, koja se bave propagandom protiv Austro-Ugarske Monarhije. Kraljevska (srpska) vlada preduzeće potrebne mere kako rasturena društva ne bi mogla da produže rad pod drugim imenom i u kom drugom obliku.“ Narodna odbrana je bila nacionalna nevladina organizacija u Kraljevini Srbiji osnovana 1908. godine (u vreme Aneksione krize) u Beogradu, kao protest protiv nelegalne aneksije provincije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. Osnivači ove organizacije su bili, između ostalih, Jovan Dučić i Branislav Nušić. Za vreme Balkanskih ratova preko ove organizacije su regrutovani dobrovoljci za borbu u Makedoniji. U Julskom ultimatumu, Austrougarska je zahtevala od Srbije da raspusti društvo zvano „Narodna odbrana“ i da konfiskuje sva njegova sredstva za propagandu. Srpska vlada u svom odgovoru navodi da nema nikakvih dokaza da je društvo „Narodna odbrana“ učinilo ma kakvo krivično delo ove vrste u licu koga od svojih članova; no ako postoji takvo delo, raspustiće društvo „Narodnu odbranu“. Osnovna ideologija Imajući u vidu širok region koji su Srbi naseljavali, narod nikada nije bio ujedinjen u jednu državu. Tu je takođe bilo sukoba između njih i drugih, kao što su Bugari i Turci. Austrougarskom Aneksijom BiH (gde je bila velika koncentracija Srba), Srbi su izrazili potrebu za zaštitu naroda odbrambenim organizacijama, kao što je bila Narodna odbrana. 1911. godine pamflet pod nazivom Narodna odbrana Izdanje Središnog odbora Narodne odbrane je usredsređen na šest glavnih tačaka: Podizanje, inspirisanje i jačanje sentimenta nacionalnosti (narodnosti). Prijavljivanje i regrutacija dobrovoljaca. Stvaranje jedinica dobrovoljaca i njihovo pripremanje za oružani sukob. Prikupljanje dobrovoljnih priloga, uključujući novac i druge stvari neophodne za ostvarenje svojih zadataka. Organizacija, oprema i obuka specijalnih revolucionarnih grupa (Komita), namenjeno za posebne i nezavisne vojne akcije. Razvijanje aktivnosti za odbranu srpskog naroda u svim drugim pravcima. Pamflet jasno pokazuje da mržnja Austrougarske nije bio cilj grupe, ali umesto toga, bio je prirodna posledica želje za nezavisnost i jedinstvo u okviru jedne nacije. Centralni komitet Narodne odbrane nalazio se u Beogradu. Članovi Narodne odbrane Božidar Janković predsednik Ljubomir Jovanović potpredsednik Milorad Pavlović Mladen Stojanović Aca Stojanović Ljubomir Davidović, aktivan član i jedno vreme predsednik Narodne odbrane. Branislav Nušić član Živojin Rafajlović član Milan Vasić sekretar Milan Pribićević sekretar Živojin Dačić Luka Ćelović Velimir Karić sekretar Milan Glišić Vojislav Marinković V. N. Vulović `Narodna odbrana` Formirana 1908. bila je nacionalni pokret, koji po obimu, rasprostranjenosti i intezitetu uticaja nije prije postojala kod našeg naroda. Organizacija je rađena po stranim modelima. Najbliži strani model ovoj organizaciji je bila rumunska `Kulturna liga` iz 1891. `Narodna odbrana` nastala je spontano u revoltu protiv aneksije Bosne i Hercegovine oktobra 1908. kao i prijetnje ratom Srbiji od strane Austrije. List `Politika` 6. oktobra1908. poziva na demonstracije u kojima učestvuje 1/4 glavnog grada. Na inicijativu Branislava Nušića, general Božidar Janković stvara `Narodnu odbranu`, čiji je cilj skupljanje dobrovoljaca i pomoći u slučaju rata. Po programu iz 1911. organizacija je trebalo da ispunjava šest zadataka: 1) jačanje nacionalne svijesti u srpskom narodu, 2) `viteška djelatnost`, 3) slušanje predavanja o ciljevima pokreta, 4) rad sa ženama, 5) održavanje veza sa srpskim narodom preko granice i 6) skupljanje novčane pomoći za potrebe u budućim krizama. Ne zna se tačno koliko je članova imala `Narodna odbrana` ali se procjenjuje između 150.000 i 300.000. Poznato je da je u Balkanskim ratovima 1912. `Narodna odbrana` djelovala da se naoružani ljudi koje je poslala srpska vlada na granici sa Austrijom vrate i ne provociraju habsburšku vladu. Veliku štetu ovom pokretu nanijela je oficirska organizacija `Ujedinjenje ili smrt` (1911), koja se tajno infiltrirala i djelovala kroz tijelo `Narodne odbrane`. A STATEMENT FROM THE SERBIAN GROUP NARODNA ODBRANA (1911) In 1911 the Serbian nationalist group, Narodna Odbrana (‘People’s Defence’), issued this provocative statement attacking Austria-Hungary for the annexation of Bosnia: The annexation [of Bosnia] was only one of the blows which the enemies of Serbia have aimed at this land. Many blows preceded it, and many will follow it. Work and preparation are necessary so that a new attack may not find Serbia equally unprepared. The object assigned to the work to be done by the people of every class is the preparation for war in all forms of national work, corresponding to the requirements of the present day. This is to be effected through the strengthening of the national consciousness, bodily exercises, increase of material and bodily well-being, cultural improvements, etc. A new blow, like that of the annexation, must be met by a new Serbia, in which every Serbian, from the child to the old man, is an infantryman. The Narodna Odbrana proclaims to the people that Austria is our first and greatest enemy. Just as once the Turks attacked us from the south, so Austria attacks us today from the north. If the Narodna Odbrana preaches the necessity of fighting Austria, she preaches a sacred truth. Today the Narodna Odbrana gathers under its standard the citizens of Serbia, as it gathered them at the time of the annexation. Then the cry was for war, now the cry is for work. Then meetings, demonstrations, voluntary committees, weapons, and bombs were needed. Today, steady, fanatical, tireless work is required to fulfill the tasks and duties, to which we have drawn attention, for preparation for the fight with gun and cannon. 1911 The Narodna Odbrana A secret, patriotic society, the Narodna Odbrana or `Defence of the People` was founded in Serbia in approximately 1908. Its intent was to strengthen a spirit of nationalism. As well, volunteer cells prepared to take `special and independent military action` were part of its organisational structure. Gavrilo Princip apparently held membership in this society. The following was a description of the society`s programme which appeared in the Narodna Odbrana, published by the Central Committee of the Narodna Odbrana Society. Narodna Odbrana Izdanje Stredisnog Odbora Narodne Odbrane (Belgrade, 1911). The annexation [of Bosnia and Herzegovina] was only one of the blows which the enemies of Serbia have aimed at this land. Many blows preceded it, and many will follow it. Work and preparation are necessary so that a new attack may not find Serbia equally unprepared. The object assigned to the work to be done by the people of every class is the preparation for war in all forms of national work, corresponding to the requirements of the present day. This is to be effected through strengthening of the national consciousness, bodily exercises, increase of material and bodily well-being, cultural improvements, etc. A new blow, like that of the annexation, must be met by a new Serbia, in which every Serbian, from child to greybeard, is a rifleman. The old Turks of the South gradually disappear and only a part of our people suffer under their rule. But new Turks come from the North, more fearful and dangerous than the old; stronger in civilization and more advanced economically, our northern enemies come against us. They want to take our freedom and our language from us and to crush us. We can already feel the presages of the struggle which approaches in that quarter. The Serbian people are faced by the question `to be or not to be?` The Narodna Odbrana does not doubt that in the fight against the enemies with whom we stand face to face, our people will provide a succession of heroes. However, the Narodna Odbrana is not content with this, for it regards the so-called peaceful present-day conditions as war, and demands heroes, too, for this struggle of today which we are carrying on in Serbia and beyond the frontier. In using the word `people` the Narodna Odbrana means our whole people, not only those in Serbia. It is hoped that the work done by it in Serbia will spur the brothers outside Serbia to take a more energetic share in the work of private initiative, so that the new present-day movement for the creation of a powerful Serbian Narodna Odbrana will go forward in unison in all Serbian territories. The Narodna Odbrana proclaims to the people that Austria is our first and greatest enemy. Just as once the Turks attacked us from the south, so Austria attacks us today from the north. If the Narodna Odbrana preaches the necessity of fighting Austria, she preaches a sacred truth of our national position. For the sake of bread and room, for the sake of the fundamental essentials of culture and trade, the freeing of the conquered Serbian territories and their union with Serbia is necessary to gentlemen, tradesmen, and peasants alike. While the Narodna Odbrana works in conformity with the times according to the altered conditions, it also maintains all the connections made at the time of the annexation today therefore it is the same as it was at the time of the annexation. Today, too, it is Odbrana (defence); today, too, Narodna (of the people); today, too, it gathers under its standard the citizens of Serbia as it gathered them at the time of the annexation. Then the cry was for war, now the cry is for work. Then meetings, demonstrations, voluntary clubs ( Komitees), weapons, and bombs were asked for; today steady, fanatical, tireless work and again work is required to fulfil the tasks and duties to which we have drawn attention by way of present preparation for the fight with gun and cannon which will come. KC (N)

U dobrom stanju. Prvo izdanj! Retko u ponudi! U istoriji srpskog naroda, njegove crkve i duhovnosti, posebno mesto zauzima sveti vladika Nikolaj Velimirović, episkop žički i ohridski, duhovni otac i prosvetitelj Srba, čovek čije je delo bilo daleko iznad vremena u kome je živeo, a ideje i misli putokazi srpskom narodu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Vladika Nikolaj nam u knjizi „Iznad greha i smrti” kroz besede pomaže da se izdignemo iznad greha i smrti. Uči nas da je ljudski grešiti, ali i da je važno naučiti ne srljati dublje, ne dozvoliti grehu da prevlada. Ili rečima vladike Nikolaja: „Kad orao padne samo nogama u smolu, uvek još može razmahnuti krilima i dići se u visinu; ali kad orao toliko utone u smolu da mu smola zalije i ukoči krila, onda za njega nema više spasa.” Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” [18] Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac.