Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekako s jeseni 2009. godine, odabrana publika je imala zadovoljstvo da u studiju „M“ RTV Novi Sad, prisustvuje svojevrsnom muzičkom omažu u čast Isidora Hadnađeva. Povod tom događaju bilo je obeležavanje 100-godišnjice rođenja ovog Bečejca, čije je ime zlatnim slovima upisano u muzičku knjigu Vojvodine. Isidor Hadnađev je rođen 1909. godine u Starom Bečeju. Otac Lazar je bio umetnički stolar, a amajka Stefanija domaćica. Inače, porodica Hadnađev jedna je od one dve, najstarije porodice u Bečeju, prema pouzdanim podacima. Kasnije, stvorivši sebi ime, Isidor Hadnađev je, u brojnim intervjuima za medije, često isticao sledeće: „Moj otac je, kao umetnički stolar, radio i muzičke instrumente. Kao malo dete, odlazio sam u radionicu i slušao kako isprobavaju instrumente i posebno mi se svideo zvuk violine i tambure...“. U nostalgičnim sećanjima na neka davna vremena, osvetljavao bi atmosferu na Bečejskim ulicama: „U četvrtom reonu, u Bečeju, poznatom po imenu Lapurda, s prvim prolećnim, letnjim i jesenjim, ređe zimskim sumrakom, čuo se zvuk harmonike koji se rasprostirao ulicama i zaustavljao na roglju (uglu, ćošku). Nedugo zatim, uz pridružene tambure i okupljenu „mladež“, začula bi se pesma koja je trajala do duboko u noć... Upravo iz takve sredine je i potekao junak ove priče. Bio je dete kad je naučio da svira violinu i tamburu, a još kao dećkić često bi se priključivao starijim muzičarima koji su svirali tokom žetelačkih svečanosti. Ubrzo nastavlja školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru i 1928. godine stiče diplomu učitelja. Ali, u Somboru je završio i osnovno muzičko obrazovanje, kod tada poznatog pedagoga Antona Tune Osvalda. Svoje muzičko usavršavanje nastavio je u Beogradu, u muzičkoj školi „Kornelije Stanković“, a zatim i na Muzičkoj akademiji, u klasi poznatog pedagoga i akademika Mihajla Vukdragovića. Obogativši svoj prirodni talenat i formalnim muzičkim obrazovanjem, vratio se u rodni grad, u kome je vredno radio sve do 1960, godine. Već 1948, godine inicirao je osnivanje Niže muzičke škole, koja je ubrzo postala centar kulturnog i muzičkog života u Bečeju. Hadnađev je bio i njen direktor punih dvanaest godina. Vodio je i gradski mešoviti hor „Petar Konjović“, koji je bio podsticaj za negovanje horske muzike. To je kasnije bilo potvrđeno vrhunskim dostignućima Kamernog hora, pod upravom Milenka Šustrana. Poseban kuriozitet predstavlja podatak da jeIsidor Hadnađev bio prvi koji je još 1950. godine uveo tamburu kao nastavni predmet u lokalnoj muzičkoj školi. Bilo bi, istina, i inače vrhunskih dostignuća Janike Balaža i Svetozara Čiče Sladića, ali, da li bi i oni sami bilo onakvi kakvi jesu, da nije bilo Hadnađeva? Izuzetni muzički i stvaralački kapacitet Isidora Hadnađeva tražio je više prostora, te on 1960. godine postaje glavni urednik emisija narodne muzike u programu Radio Novog Sada. Kao urednik, ostavio je neizbrisiv trag u formiranju vrhunskih pevača narodne muzike, ali i u usavršavanju umetničkih i tehničkih umeća članova Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada. Njihove interpretacije podigle su renome ovog ansambla i njegovog rukovodioca Janike Balaža na najviši nivo. Hadnađeva je posebno zanimala izvorna, narodna muzika. Angažujući se i na polju melografskog rada, počeo je da prikuplja i beleži izvorne narodne pesme, pa jenjegova lista pesama spasenih od zaborava bila impozantna – prikupio je čak 650 autentično izvornih pesama! Uz to, sam se pozabavio komponovanjem, te je iza njega ostalo preko 30 narodnih pesama i spletova narodnih pesama. Među najpoznatijim narodnim pesmama su: „Tamburice kad bi plakat` znala“, „Pesma o ciganima“, „Htedoh piti, al` ne rujna vina“, „Vojvodino ravna“, „`Ajde nek` ide lanac i po livade“. Najpoznatiji spletovi vezani su za vojvođanske motive: „Kroz bačke sokake“, „Vojvodina peva“, „Sremom, Bačkom i Banatom“... Komponovao je i instrumentalne kompozicije „Veliko vojvođansko kolo“, „Malo bačko kolo“, „Tamburaško kolo 1,2,3,4“... Veliki deo njegovih muzičkih zapisa tradicionalnih srpskih seoskih i varoških pesama ostao je upamćen u interpretaciji eminentnih vokalnih solista: Jelene i Aleksandra Dejanovića, Mihajla Miše Oneščuka, Predraga Gojkovića Cuneta, Zvonka Bogdana, Vere Svobode, Gite Šerman, Merime Njegomir... Imao je vremena da učestvuje i u osnivanju specifičnog muškog vokalnog okteta „Neven“ kojim je rukovodio punu deceniju. Interesovanja i delatnost Isidora Hadnađeva nisu se iscrpela na polju izvorne narodne muzike. Napred je navedeno da je posle osnivanja muzičke škole vodio gradski mešoviti hor. Ali, to nije bio jedini hor koji je Hadnađev uspešno vodio. Između dva rata bio je takođe istaknuti horovođa nekoliko, tada poznatih mešovitih horova: „Hora jugoslovenske napredne omladine“, „Hora srpskog zanatskog pevačkog društva“, a bio je i dirigent „Srpskog crkvenog pevačkog društva“. Uspešno se bavio i komponovanjem horske muzike. Među horskim kompozicijama svetovnog karaktera najpoznatije su „Poklič slobodi“, „Iz sna slatkog što me budiš“, ali i dečje („Omladinska pesma“ i zbirka „Proleće“). Od duhovnih, crkvenih pesama ističu se „Kanon evharistije“ i „Hodite, poklonimo se“, koje i danas odjekuju srpskim pravoslavnih hramovima. Za svoj rad na polju razvoja, unapređivanja i širenja muzičke kulture, Isidor Hadnađev je nagrađen mnogobrojnim priznanjima. Da navedemo samo neka: „Oktobarska nagrada grada Bečeja“ (1978), plaketa za izuzetni doprinos u radu i afirmaciji Kulturnog centra mladih „Sonja Marinković“ iz Novog Sada, plaketa RTVNS za vanredni doprinos u realizaciji muzičkog festivala „Oj, Dunave, Dunave plovi“... Isidor Hadnađev je sa ženom Darkom imao sinove Radovana i Stanislava. Čika Isa, kako su ga zvali, umro je u Novom Sadu, 1990. godine.

OŠTEĆENJA NA IVICAMA KORICA UNUTRAŠNJOST VRLO DOBRA LEMMY -MOTORHEAD Groznica bele linije: autobiografija - Dženis Garza Izdavač: IPC Media Godina izdanja: 2016 Broj strana: 255 Format: 24 cm Povez: Broširani Lišen svake sklonosti kapitulaciji, Lemi Kilmister, najbeskompromisnija i naživopisnija rokenrol ikona, rekapitulira u ovoj autobiografiji svoj – po sopstvenim rečima – nadasve zabavni život, kao i dugovečnu, doslednu i uspešnu karijeru muzičara i šoumena. Bez imalo uzdržavanja, frontmen Motörheada u anegdotskom stilu iznosi pojedinosti o svemu onome što rokenrol sa sobom nosi – o seksu, drogama, slavi, životu na drumu, avanturizmu kreativnosti – pružajući čitaocu na uvid i svoja životna uverenja, poglede na politiku i društvena pitanja, putopisna zapažanja, portrete savremenika, dečačke nestašluke… Kao neko ko je iz prve ruke iskusio rađanje rokenrola, prisustvovao ranim nastupima Bitlsa u čuvenom liverpulskom klubu „Kavern”, radio kao Hendriksov roudi i podučavao Sida Višiza sviranju bas gitare, Lemi, sagledavajući svoj život i stvaralaštvo, piše svojevrsnu istoriju rok muzike iz svog privilegovanog ugla – ugla ličnosti u kojoj se rokenrol raskošno i trijumfalno otelotvorio. Ovo dopunjeno izdanje obogaćeno je prilozima koji dokumentuju i pozne godine Lemijevog privatnog i scenskog života, sa predgovorom Larsa Ulriha, bubnjara kultnog sastava Metallica i Lemijevog dugogodišnjeg obožavaoca i prijatelja.

Autor: Vilijem Stivenson Povez: meki Format: 13 x 21 cm Strana: 267 Pismo: latinica Naslov originala: A Man Called Intrepid Prevod sa engleskog: Sanja Mitrović ilustr. Čovek koji je bio središnja tačka svih zbivanja u nadmudrivanju obaveštajnih službi u Drugom svetskom ratu bio je Vilijem Bil Stivenson, kome je Čerčil dao konspirativno ime – NEUSTRAŠIVI. Bio je šef BSC-a – Britanske obaveštajne kancelarije za koordinaciju rada obaveštajnih službi Britanije i SAD. On je o stanju na bojištima znao koliko i Čerčil i Ruzvelt a o stanju iza bojišta i više od njih. Pred njim su drhtali nacifašistički obaveštajci i njihovi šefovi – i ne znajući za njega. Neustrašivi je stvorio „Ultru“, centar za dešifrovanje nacističkih poruka šifrovanih mašinom „Enigma“. U život ovog čoveka, poznatog po ćutljivosti, stalo je mnogo toga: bio je predavač matematike i prirodnih nauka, osnivač fabrika, eksperimentisao je sa radio-programom i televizijom, jedan je od osnivača BBC-ja, bio je borac u rovovima i pilot, zarobljenik u logoru i begunac. Uspeo je da doživi starost, da se povuče u mir i samoću i da o svom životu ispriča svom imenjaku – autoru ovog dela – Vilijemu Stivensonu. k-8

Родио се у Пироту, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Београду. Студије медицине започео је у Москви, а дипломирао 1921. у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Јагодини и Београду. Искуство из Првог светског рата, путовања по Азији и Далеком Истоку, познанство са Мајаковским, лекарска мисија током службовања у Србији, неке су од тема Велимировићевог обимног књижевног опуса. Написао је тетралогију коју чине романи „Тешке године“ (1954), „Неостварена љубав“ (1962), „После атентата“ (1967) и „Лутања“ (1972), путописе „Кроз Кину“ (1930) и „По Јапану и Монголији“ (1938), есеј „О јапанској поезији“ (1958). Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења књижевника Југославије, Удружења преводилаца Србије. Говорио је руски, чешки, француски и немачки. Од 1921. до 1935. лекар је у Књажевцу где се активно укључује у политички, друштвени и културни живот вароши. Био је председник Соколског друштва „Душан Силни” и аутор је књиге „Соколско друштво Књажевац 1908–1938”. О паланци и селима, свакодневном животу са свим његовим лепотама и особеностима, обичним људима и догађајима из времена службовања у књажевачком крају пише у збирци „Мећава, приче паланачког лекара”. Милутин Велимировић после одласка из Књажевца није прекинуо контакте са Књажевчанима. Писао је за „Развитак” и учествовао у изради пројекта монографије „Књажевац и књажевачко подручје”. Његове приче објављиване су и у „Књажевачким новинама”.

Stanje: Odlično - Nekorišćeno Naslov: Štulić - biografija Autor: Hrvoje Horvat Izdavač: Večernji list, Zagreb latinica, mek povez, 21 cm, 188 str, ilustrovano _____ Knjiga „Štulić: biografija“ Hrvoja Horvata, rok kritičara, novinara i kolekcionara gitara iz Zagreba, je najiscrpniji prikaz karijere Branimira Štulića, njegovog autorskog rada koji je promenio mogućnosti domaće rok muzike. Horvat je pre nekoliko godina već objavio biografiju frontmena grupe Azra pod naslovom „Fantom slobode“. Sada ljubitelji Štulića mogu pročitati dopunjeno izdanje u kojem je Horvat po prvi put ekskluzivno objavio i desetak faksimila sa Štulićevim pesmama. Horvat je zaokružio Štulićev provokativni životni put: od detinjstva u Skopju, Jastrebarskom i Ninu, do dolaska u Zagreb i studija na Filozofskom fakultetu i jedinstvenog uspeha s pesmama koje je napisao do raspada Jugoslavije. Brojne analize, izjave, intervjui, sećanja kolega i saradnika, kao i Štulićevi neobjavljeni rukopisi i privatne fotografije, povećavaju autentičnost Horvatove knjige. Istovremeno, ona je širi politički, društveni i kulturološki kontekst, u kome je jedan od najboljih kompozitora i tekstopisaca svih vremena, pevač i gitarista s Azrom živeo i radio. Svojim odlaskom u Holandiju, (p)ostao je retko dosledan primer vlastitog stiha „jednog dana nema me da nikada ne dođem“. Štulić: biografija otkriva kako je Džoni tamo stigao i gde je pre toga bio.

Henri R. ml. Cooper Profesor slovenskih jezika i književnosti, Univerzitet Indijana, Blumington, Indijana, SAD dopisni član od 6. juna 1995. godine. https://www.sazu.si/en/members/henry-r-jr-cooper France Prešeren (Vrba 1800 – Kranj 1849), pesnik i pravnik, kanonizovan je za slovenačkog „narodnog pesnika”. Rođen kao treće od osmoro dece u uglednoj gornjokranjskoj seljačkoj porodici. Majka mu je bila pismena, znala je nemački, a Prešerna je namenila za sveštenika. U školi u Ljubljani (1812-13) njegov talenat je uočio i podsticao učitelj Valentin Vodnik. Završavajući studije na Bečkom univerzitetu, napustio je sveštenički poziv i upisao se kao student prava, izdržavajući se na razne načine (stipendije, rad kao privatni učitelj). Diplomirao je pravo 1828. U Beču je svoju ranu poeziju 1825. predstavio filologu Jerneju Kopitaru, koji je savetovao strpljenje i uglađenije prerade njegovih tekstova. Nakon diplomiranja, Prešeren se vratio u Ljubljanu, Kranjsku, gde je planirao da se bavi advokaturom. Posle njegovog pravosudnog kvalifikacijskog ispita (1832), nekoliko prijava za sopstvenu advokatsku praksu bilo je neuspešno zbog njegovog boemskog načina života, što je izazvalo sumnju da je frajgajst. Najzad (1846) mu je dozvoljeno da vežba u pokrajinskom gradu Kranju, gde je radio do smrti. https://ernie.uva.nl/viewer.p/21/56/object/131-158972 Tvrd povez, 169 str, 21 cm, štampano u US

Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd Antologija svetske književnosti, knjiga 151 Prevod: Zoran S. Cvetković Povez: tvrd Broj strana: 427 Pečatirana, hrbat malo zakošen, vrlo dobro očuvana. Ovo delo bukvalno je očekivao čitav svet. Naime, Gras, najveći živi književnik nemačkog govornog područja, do sada uvek „dežurna savest nacije“ i „moralna institucija“ posleratne Nemačke, otkrio je da je poslednje godine Drugog svetskog rata proveo kao tenkista zgolaglasne 10. SS-pancir divizije „Frundsberg“. Najavljujući autobiografiju, pod naslovom „Ljušteći luk“, Gras je porekao do sada važeću verziju svoje mladosti, prema kojoj je, od trenutka kad je kao pripadnik Hitlerjugenda i volonter Radne službe rajha (RAD) mobilisan 1944, pa do zarobljavanja, radio za protivvazdušnu odbranu u svom rodnom Dancigu - Gdanjsku. Sam Gras priznao je da se odlučio da ispriča istinu o svojoj mladosti iz jednostavnog razloga: prošlost ga je suviše pritiskala. Čitaoci dela Ljušteći luk susrešće se sa licem Gintera - dečaka, koji odrasta u vreme dok Drugi svetski rat traje. Njegova majka drži prodavnicu u kojoj svi kupuju na odloženo plaćanje i nikada ne donose novac, te dečak, svakog petka, posećuje porodice koje duguju i pokušava da ih ubedi da vrate dug njegovoj majci. Od procenta vraćenog novca, on dobija džeparac. U delu „Ljušteći luk“, Gras ponovo putuje na mesta svog detinjstva. (K-125)

Borislav Lalić - Če Gevara Novosti, Beograd, 2011, mek povez, 307 strana, 17 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, nova knjiga. Uz kjnigu ide i poster Če Gevara: život, smrt, legenda... Knjiga o Čeu je roman iz života i roman iz novinarskog pera. Uz sve što je uradio u životu Če se potrudio i da umre na vreme, kaže autor. Ernesto Gevara, nesuđeni lekar, romantični revolucionar, buntovnik sa razlogom, žrtva po sopstvenom izboru, postao je ikona mladih XX veka... Borislav Lalić, novinar i publicista, rođen je 1936. godine u Vinickoj, kraj Berana. Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, a novinarstvo je njegova profesija od studentskih dana. Počeo je kao saradnik u „Studentu” i reporter u agenciji Tanjug. Potkraj šezdesetih godina prošlog veka započeo karijeru dopisnika iz inostranstva. Punih dvadeset godina izveštavao je za jugoslovensku štampu, radio i televiziju iz Meksika, sa Kube, iz Španije, SAD i Ujedinjenih nacija. U plodnoj novinarskoj karijeri objavio je knjige „Čudo u Španiji”, „Putnici bez povratne karte”, monografiju „Kuba”, „Če Gevara, život, smrt, legenda”, „Fidel Kastro, jedan čovek, jedna revolucija”, „Čovek od krompira”. Dobitnik je Nagrade za životno delo Saveza novinara Jugoslavije (2000) i novinarske nagrade „Svetozar Marković” Udruženja novinara Srbije (1995). Član je Udruženja književnika Srbije.

Bluz za Jugoslaviju Dobar naslov, 2008. Udžbenički format, 287 strana. Knjiga je pročitana ali lepo očuvana, ima pečat na predlistu i jednu žutu tačkicu na listovima spolja. `Todorovićevo delo odlikuje rečitost, uverljivost i duhovitost`, ocena je žirija koji je `Knjigu osvete` proglasio najboljom među 130 nominacija odnosno autora iz cele Kanade od kojih su neki veoma poznati i ranije nagrađivani. Konkurs je organizovala neprofitna organizacija za podršku piscima `Autorski trust Kanade` (The Writer’s Trust of Canada) koju su pre tri decenije osnovali ugledni pisci među kojima najpoznatija i u Srbiji više puta prevođena književnica Margaret Atvud. `Nama koji smo u Kanadu došli u talasu emigranata iz devedestih godina nije bilo teško da iza ovog imena prepoznamo poznatog beogradskog novinara. Za vreme svog desetogodišnjeg boravka u Torontu Dragan Todorović je nastavio da objavljuje članke i književne eseje u kanadskim novinama i časopisima, a na državnom CBC radiju mu je emitovano i nekoliko radiofonskih dela. U Knjizi osvete izneo je svoje sećanje na detinjstvo i odrastanje u zemlji koja više ne postoji, kao i zanimljive epizode iz svoje bogate karijere koja se protezala kroz različite medije: NON, magazin `Rock`, Treći kanal, Art kanal, Radio Politika... Kroz knjigu defiluju mnogi stvarni likovi pod svojim pravim, ali i izmišljenim imenima.` (`Vreme`)

Julija Najman: PREDELI, DOGAĐAJI, Privatno izdanje autor i Slobodan Mašić Beograd 1988, tvrdi povez, str. 151. Razgovori sa velikim francuskim i američkim piscima. Očuvanost 4-. Julija Najman (1905-1989) rođena 13. oktobra 1905. u Ivanovom Polju, njena majka Klara Šrenger je rođena u Daruvaru, otac Aleksandar Klopfer u Beogradu. Rano detinjstvo Julija provodi u Paraćinu (njen otac je jedan od osnivača Srpske fabrike stakla), osnovmo školovanje započinje u Daruvaru a nastavlja ga u Zemunu i Beogradu. Po želji svoga oca Julija 1916. godine odlazi na školovanje u Beč, u kome pohađa tada čuvenu gimnaziju Schwarzwaldische Schulanstalten. U programu ove gimnazije, pored klasične i moderne literature, su časovi Kunstwanderungen — posete muzejiima i istorijskim spomenicima. U tada gladujućem Beču uprava ove gimnazije osniva narodnu kuhinju za prosvetne radnike, tako da se neki od profesora univerziteta nalaze među predavačima ove gimnazije, čuveni umetnici — slikar Oskar Kokoška, arhitekta Adolf Los i drugi. 1918. godine u Beču dolazi do prevladavanja socijalista, najčitanije novine među mladima su bile Arbeiter Zeitung, kada je Julija bila izabrana u Schiilerrat — savet učenika, koji je učestvovao u organizaciji učeničkog života u školi. Krajem 1922. godime — posle smrti svoga oca, Julija se vraća u zemlju, u Zagreb, gde se odmah zapošljava u Narodnoj banci d.d., a u popodnevnim časovima posećuje instrukcije Eksportne akademije kod profesora Karlovića. 1923. godine Julija prelazi za nameštenika Baikanske banke u Beogradu, radeći na poslovima inostrane korespodencije. Sledeće godine udaje se za bečkog arhitektu Šalingera. Sa svojim mužem živi četiri naredne godine u Beogradu kada se sporazumno od njega razvodi. 1929. godine Julija se udaje za beogradskog arhitektu Josifa Najmana. Iz ovoga braka rođeno je dvoje dece, sin Dragoljub (1931) i ćerka Ivanka (1934). Godine do početka rata pretstavljaju za Juliju Najman godine iščekivanja rata. Josif Najman odlazi u šestoaprilski rat koji se za njega završava zarobljeničkim logorom, Julija sa decom beži preko Splita i Milana do Liona u kome se nalazi 1942. godine sa svojim mužem koji je Imao sreću da izvede uspešno begstvo iz zarobljeničkiog logora. Osam dana posle srećnog susreta Nemci okupiraju jug Francuske, porodica Najman ilegalno prelazi granicu prema Švajcarskoj, gde je internirana u logor Sinjal pored Lozane, u kome provodi svojih prvih deset meseci boravka u Švajcarskoj, nakon čega dobija pravo slobodnog boravka. Iz toga vremena ostao je sačuvan podatak da je dr Mišlen, iz bibliografskog zavoda Rotibakine, na osnovu testova psihoanalize utvrdio da Julija ima izrazitu predispoziciju za pisanje. U proleće 1945. Josif Najman se vraća avionom preko Pariza u Beograd (na aerodranu ga dočekuju naši bosonogl vojnici), Julija Najman se vraća sa decom iz Švajcarske u leto 1945. godine, putujući otvorenim teretnim vagonima šest dana i šest noći do Zemuna, odakle im je grad izgledao kao da je sve ostalo na svome mestu. Dalje je putovanje nastavljeno volovskim kolima, sa kojih su pošto su prešli Savski most mogli da gledaju užas razrušenog grada. Ali biti, najzad, kod svoje kuće bilo je osećanje koje je pomoglo da se savladaju sve teškoće. Januara 1951. godine Josif Najman iznenada umire u Beogradu. U narednim godinama Julija Najman se izdržava prevodeći sa engleskog i francuskog jezika, iz toga vremena potiču i njeni prevodi dva dela Žana Kasua: »Četrdesetosma« i »Filozofija kubizma«. U narednim godinama Julija Najman se isključivo posvećuje literaturi, piše drame, pripovetke, putopise, intervjue. 1952. godine boravi u Parizu osam meseci kada se upoznaje sa Žan Kasuom, slikarima Sulažom, Zao Vu Kiem, arhitektom Alber Lapradom, sa Vilarom. Prilikom svojih sledećih boravaka u Parizu dobija intervjue sa Sartrom, Lefebrom, Aragonom, Joneskom, Bitorom, Simon de Bovoar, Alen Rob Grijeom, Natali Sarot… 1959. godine odlazi na boravak od godinu dana u Sjedinjene Američke Države. Tamo vodi razgovore sa velikim brojem umetnika iz čega su proistekli intervjui sa Arturom Milerom, Merlin Monro, Ben Šanom, Frenk Lojd Rajtom, a u Holivudu je prisustvovala snimanju scena za film »Spartakus« sa Kirkom Daglasom. Od 1953. godine deluie kao dramski pisac. Napisala je sledeće drame: Točak u blatu (1953), Žuti kavez (1954), Oblaci (1956), Parastos za šampiona (1971). Tokom zadnjih dvadeset godina napisala je čitav niz radio drama među kojima je irtajveći uspeh doživela radio drama »Camposanto« izvedena na Trećem programu radio Beograda (reditelj Darko Tatić, dokumentacija Dušan Veličković, izbor muzike Nada Starčević) koja Je dobila Premio Ondas 1977. godine u Barceloni. Sarađivala je u Književnim novinama, Telegramu, na kulturnim stranicama Politike, Vjesnika, u časopisima Izraz, Odjek, Letopis Matice snpske, u La battani, Dometima, Stvaranju … Do sada je objavila sledeće knjige: Priče o Ani (pripovetke, izdanje autora, Beograd, 1952), Točak u blatu (drama, Bratstvo jedinstvo, Novi Sad, 1953), Šapat (pripovetke, Bagdala, Kruševac, 1968). Posle Drugog svetskog rata nije bila zaposlena. Danas (1979) živi i radi kao slobodan pisac u Beogradu.

Франсоаз Жило/ Карлтон Лејк: ЖИВОТ С ПИКАСОМ Издавач: ЗОРА, Загреб, 1967.год. Тврди повез, заштитни омот, 356 страна, илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама (омот искрзан, књижни блок врло пристојан). РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. Франсоаз Жило, сликарка, књижевница и велика Пикасова муза, била је једина жена која је напустила егоцентричног генија, а своју десетогодишњу везу с њим до детаља је описала у књизи ЖИВОТ С ПИКАСОМ, која је објављена 1964. год. и по којој је снимљен филм #Преживети Пикаса`, с Ентонијем Хопкинсом у главној улози. Њени уметнички радови изложени су у десетак светских музеја и галерија. `Пабло Руиз Пикасо (шп. Pablo Ruiz Picasso, Малага, 25. октобар 1881 — Мужин, 8. април 1973) био је свестрани шпански уметник. Пикасо је један од водећих и најпознатијих сликара, вајара, цртача и графичара 20. века, који је највећи део своје каријере провео живећи и радећи у Француској. Био је доминантна личност у ликовним уметностима прве половине 20. века и покренуо је иницијативе за многе револуционарне промене у модерној уметности. Мада се његово дело обично дели на више периода, те поделе су донекле арбитрарне, пошто је његова стваралачка енергија и машта била таква да је често истовремено радио на богатом репертоару тема и у различитим стиловима. Сам Пикасо је то овако објаснио: „Многе различите начине које сам користио у мојој уметности не треба сматрати еволуцијом, нити корацима према неком непознатом идеалу сликарства. Када сам имао нешто да изразим, то сам радио без размишљања о прошлости или будућности. Не верујем да сам користио радикално различите елементе у различитим начинима мога сликарства. Ако је предмет којим сам се у датом тренутку бавио сугерисао друкчије типове израза, нисам оклевао да их усвојим.” Уз Жоржа Брака, један је од оснивача ликовног правца кубизам. Пикасо је демонстрирао изузетни уметнички таленат током својих раних година, сликајући у натуралистичком маниру током свог детињства и младости. Током прве декаде 20. века, његов стил се променио док је експериментисао са различитим теоријама, техникама и идејама. Након 1906, фовистички рад нешто старијег уметника Анрија Матиса је мотивисао Пикаса да истражи радикалније стилове, чиме је започело плодно ривалство два уметника. Њих су накнадно критичари често упоређивали као вође модерне уметности. Пикасов рад се често карактерише по периодима. Док су називи многих његових касних периода предмет дебата, најшире прихваћени периоди његовог рада су плави период (1901–1904), ружичасти период (1904–1906), период афричког утицаја (1907–1909), аналитички кубизам (1909–1912), и синтетички кубизам (1912–1919), који се исто тако назива и кристалним периодом. Знатан део Пикасовог рада током раних 1910-их и раних 1920-их је у неокласичном стилу, док је његов рад средином 1920-их често карактерисан надреализмом. Његови каснији радови су често комбинација елемената његових ранијих стилова. Изузетно плодан током целог свог живота, Пикасо је остварио универзални углед и огромно богатство за своја револуционарна уметничка достигнућа, и постао је једна од најпознатијих фигура у уметности 20. века.`

Broj strana:336 Format: 20 cm Pismo:Ćirilica Povez: Broš Slikar po zanatu, sa imenom stamenosti, nije samo tragao za minulim vremenima. On ga je, sa svim upitnicima i zagrcnuo od emocija, još svežih mišlju i jezikom našeg i govorenja, a i, nažalost još više prećutkivanog, izložio u bogatoj ekspoziciji svojih talenata. I tako je i uslišio onu mudru Aristotelovu poruku : da je književnost, čak i posebno u odnosu na druge umetnosti, „stvar istinitija i ozbiljnija od istoriografije“… Malo li je to ! Dr. Miodrag D. Ignjatović Ovaj veliki slikar radio je kao likovni pedagog do penzije, baveći se istovremeno uspešno slikarstvom. Decenijama je objavljivao tekstove u mnogim časopisima, a naša izdavačka kuća je objavila i njegovu zbirku pripovedaka pod nazivom Dodir neba. „Nemamo pravo na ravnodušnost iako sam svestan da je ovo naivan san, proročki, utopijski…Ali, zar utopija nije opstajala vekovima? Što je najvažnije, nije donosila zla. Samarićanstvo nije moglo rešiti problem ljudskih patnji, ali je davalo veru u ljude. Možda su moje misli pristrasne pod teretom besa i gole egzistencije. Tu je i prirodno suženje kriterijuma. Moje „traganje za apsolutnim“ u suštini je okrenuto individualnostima, ponajmanje moćnim. Najmanje istine i morala stanuje u institucijama sistema okoštalih režima…“ “Šta je bolje za pamćenje i istoriju: dnevnici, memoari, feljtoni, arhivi… Sve manje ili više boluje od subjektivnosti. A često ni arhivska gradja nije autentična. Izgleda, najbolji su oni dokumenti slučajno pronadjeni.“

Autor: Olivera Katarina Povez: broširan Br. strana: 350 Format: 14x20 Autobiografija pisana pažljivo i polako sa mnogo fotografija žene, umetnice, majke. Olivera Katarina ili Olivera Vučo je srpska glumica i pevačica. Rođena je 5. marta 1940. u Beogradu. Studirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Svoju pozorišnu karijeru kao student počela je glavnom ulogom u Narodnom pozorištu u predstavi `Koštana`. Postaje supruga tadašnjeg pozorišnog kritičara Vuka Vuča. Igrala je u desetak domaćih i isto toliko inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu Skupljači perja (1967.) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik. Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića... Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa... Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicije Enia Morikonea, Šarla Demona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača... U čuvenoj francuskoj `Olimpiji` održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena.

U ovoj iskrenoj, duhovitoj i na momente komičnoj autobiografiji slavni režiser, komičar, pisac i glumac daje detaljan osvrt na svoj burni život. Započevši priču od detinjstva u Bruklinu i pisanja za varijete i različite šou-programe u prvim danima televizije, kada je radio s velikanima komedije, Alen opisuje teške trenutke dok je nastupao kao stendap komičar pre nego što je stekao slavu i uspeh. Jedinstvenim i dinamičnim stilom, on opisuje kako se otisnuo u svet filmskog stvaralaštva s komedijama poput Uzmi novac i beži i dočarava celu svoju šezdesetogodišnju, bogatu karijeru scenariste i režisera – od klasika Eni Hol , Menhetn i Hana i njene sestre do novijih filmova, među kojima je Ponoć u Parizu . Alen otvoreno govori i o svojim brakovima, skandalima i optužbama kojima je bio izložen i koje se ponovo obrušavaju na njega, ljubavnim vezama i slavnim prijateljima, sviranju džeza, o svojim knjigama i pozorišnim komadima. Upoznajemo se s njegovim demonima, greškama, uspesima i osobama koje je voleo, s kojima je sarađivao i od kojih je učio. Veoma zabavan, krajnje iskren, živopisan, izvrstan autoportret čuvenog umetnika koga smatraju jednim od najvećih filmskih režisera našeg vremena. „Rođen s petljom karakterističnom za Njujorčane, vrstan stručnjak za šale na svoj račun, Alen govori ono što drugi misle – prokleta kontroverza.“ New York Journal of Books „Izvanredna, urnebesna, očaravajuća priča začinjena svetlucavom zvezdanom prašinom.“ National Review

Autor: Aleksandar Slavković Povez: meki Format: 13,5 x 21 cm Strana: 237 Pismo: latinica ilustr. Izdavač: Admiral Books NA ZADNJIM KORICAMA SA UNUTRAŠNJE STRANE JE UPISAN DATUM ČITANJA KNJIGE A OSTELO JE U DOBROM STRANJU Priča o Đorđu Šagiću - prvom srpskom useljeniku u Ameriku Rodio se u Austrougarskoj, u porodici doseljenika iz Srbije. Sa osamnaest godina napustio je školu u Sremskim Karlovcima i prešao u Srbiju 1813, gde se priključio Karađorđu i ustanicima protiv Turaka u bitkama za odbranu Beograda. Nakon poraza koji su srpski ustanici pretrpeli, pobegao je u Austriju, dezertirao iz austrijske vojske, da bi se 1815. u Hamburgu ukrcao na brod za Ameriku. U duši je bio slobodar, revolucionar i avanturista. Govorio je dvanaest jezika. U Americi je imao čak dvadeset tri zanimanja, a u Meksiku je radio kao direktor carine, ratni komesar, izdavač i urednik uglednih novina. Bio je sekretar Velike lože Teksasa i veliki majstor lože u Hjustonu. Pred kraj života postao je grčki konzul – tu čast mu je dodelio grčki kralj zbog truda koji je uložio u pomaganje grčkom narodu tokom borbe za oslobođenje od Turaka. Kada je napustio ovaj svet, sve diplomatske zastave u San Francisku bile su spuštene na pola koplja. Tokom sahrane topovi iz Alkatraza ispalili su plotun u njegovu čast. U Novom svetu bio je poznat kao Džordž Fišer. U krštenici je pisalo – Đorđe Šagić.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovo je dokumentarna knjiga o Milevi Marić, koja se bazira na činjenicama, korespodencijama i izjavama savremenika. Autor je stavio težište knjige na prvih deset godina braka Mileve Marić i Alberta Ajnštajna, odnosno na period u kojem su zajedno radili i i zajednički došli do nekih od najznačajnijih rezultata u nauci XX veka.

nsajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. nsajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio `korisnik iz senke`, kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno `kreće` unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne. U jeku američkog pritiska na Švajcarsku da omogući uvid u poslovanje svojih banaka, a tokom svog službovanja u Ženevi, Snouden je prisustvovao pokušajima operativaca CIA da diskredituju jednog uglednog lokalnog bankara, kojeg su, navodno, kasnije vrbovali; gledao je kako posle 11. septembra uz blagoslov Bušove administracije `službe` uvode masovan nadzor miliona Amerikanaca; gledao je i kako ugledni službenici obaveštajnih službi nižu laži o svojim aktivnostima pred Kongresom – sledstveno tome i pred američkim narodom – i kad je shvatio da Kongres, naročito `Osmočlana banda`, (kako je Snouden nazvao grupu unutar Kongresa upoznatu s najosetljivijim američkim obaveštajnim operacijama) ne reaguje primereno na iznesene laži, odlučio je da nešto preduzme. Činjenica da je neko kao što je Džejms Klaper, direktor državnih obaveštajnih službi drsko lagao javnost i prošao bez ikakvih posledica, za njega je bila dokaz da je demokratija u njegovoj zemlji ozbiljno uzdrmana. `Sistem ne funkcioniše`, rekao je jednom prilikom, a `nepravilnosti moraš da prijaviš upravo onima koji su najodgovorniji za takvo stanje.` Povukavši granicu između patriotizma i podaničke poslušnosti, Snouden je odlučio da bude `proročki glas` iz obaveštajne zajednice. Ali kako je Snouden uspeo da `skine`, prema nekim tvrdnjama, više od 15.000 fajlova australijskih obaveštajnih službi, oko 58.000 fajlova britanskih obaveštajaca i oko 1.700.000 američkih strogo poverljivih fajlova? Da li je to učinio na daleko jednostavniji načini no što bi se pomislilo na osnovu obima i odjeka njegovog poduhvata? Većini zaposlenih u Američkoj agenciji za državnu bezbednost zabranjeno je korišćenje USB-a na radnom mestu, ali sistem administratori su uvek mogli da nađu neki izgovor za kršenje te zabrane i da iskoriste USB kao sredstvo za premošćavanje sajberprostora između sistema NSA i regularnog interneta. Da li je Snouden zaista na taj način prouzrokovao jednu od najvećih špijunskih afera modernog doba, kako tvrdi autor knjige Dosije Snouden, i ako je tako, zašto niko u NSA nije digao uzbunu? Snouden je, kako tvrdi Luk Harding, `radio dok je NSA dremuckao šest vremenskih zona dalje`. Konačno, šta je navelo Snoudena da se žrtvuje? U svojoj knjizi Dosije Snouden, nagrađeni novinar Gardijana Luk Harding odgovara na pitanja koja bi trebalo da zabrinu svakog građanina sveta u eri interneta, otkrivajući pritom niz zaprepašćujućih insajderskih podataka o radu obaveštajnih službi i njihovom uticaju na život svakog od nas. - Zajedno možemo da uspostavimo ravnotežu, da okončamo masovan nadzor građana i da podsetimo vladu da je, ukoliko zaista želi da zna kako se njeni građani osećaju, uvek jeftinije da ih pita nego da ih uhodi - rekao je Snouden u svom božićnom obraćanju britanskim građanima. Čitajući ovu knjigu, čovek se neizbežno zapita kakav će biti sledeći Božić Edvarda Snoudena, najtraženijeg begunca na svetu. krznute korice po obodu

Autor: Karlos Fuentes Naslov : Ahil ili gerilac i ubica Žanrovi: Drama, Autobiografije i biografije Pismo: Latinica Broj strana: 165 Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2017. Ahil ili gerilac i ubica poslednji je, posmrtno objavljen, roman Karlosa Fuentesa. Na njemu je radio godinama i do pred smrt, ali nije želeo da ga objavi sve dok se u Kolumbiji ne postigne mir između vlasti i gerile. Pošto je ispunjen taj uslov, roman se pojavio maja 2016. godine. Polazeći od biografije Karlosa Pisara, jednog od lidera gerilskog pokreta M19, Fuentes gradi lik harizmatičnog voðe, i njegovih najbližih saradnika, borca za pravdu spremnog da se žrtvuje za ideale, koji će na kraju doživeti smrt u trenutku kad je rešio da odbaci oružje i krene u parlamentarnu borbu. Čas kao pripovedač, čas kao svedok očevidac, Fuentes unosi napetost i drži čitaoca do samog kraja romana, do nesvakidašnjeg ubistva Pisara, da bi čitalac, nekoliko redova kasnije, pročitao poslednje rečenice ubice, njegovu oporuku. Ahil ili gerilac i ubica neobična je, ne samo književna, analiza svih zala koja potresaju Latinsku Ameriku i koja objašnjavaju pojavu gerile, i ne jedino u Kolumbiji, iako je u središtu pažnje istorijski pregled nasilja u toj zemlji. Karlos Fuentes je svojim čitaocima ponovo, ovog puta posthumno, priredio iznenađenje romanom koji nije nalik na one njegove prethodne. Ovaj zgusnut, uzbudljiv roman, jednim delom je biografski, drugim delom istorijski. Istovremeno, on je književni i politički testament jednog od najvećih savremenih meksičkih, latinoameričkih i svetskih pisaca.

Đorđo Vazari, italijanski slikar, arhitekta i pisac jedan je od osnivača istorije umetnosti. Mada je radio na mnogim građevinama, i naslikao veliki broj fresaka i slika po rimskim i firentinskim crkvama i palatama, najveći trag Vazari je ostavio upravo na polju istorije umetnosti Njegove biografije velikih italijanskih umetnika XIII i XIV veka, glavni su izvor za proučavanje italijanske umetnosti u doba renesanse SADRŽAJ Đorđo Vazari i njegovi Životi Uvod u delo Uvod u Živote Život Čimabuea, slikara firentinskog Život Đota, slikara, vajara i arhitekta firentinskog Život Jakopa dala Kuerča, vajara sijenskog Život Paola Učela, slikara firentinskog Život Mazača, slikara iz San Đovani di Valdarno Život Filipa Bruneleskija, vajara i arhitekta firentinskog Život Pjera dela Frančeska, slikara iz Borgo a san Sepolkro Život Donatela, vajara firentinskog Život Leona Batiste Albertija, arhitekta firentinskog Život Antonela da Mesina, slikara Život fra Filipa Lipija, slikara firentinskog Život Andree dal Kastanjo iz Muđela i Domenika Venecijana, slikara Život Jakopa, Đovanija i Đentilea Belinija, slikara venecijanskih Život Antonija i Pjera Polajuola, slikara i vajara firentinskih Život Sandra Botičelija, slikara firentinskog Život Andree del Verokija, slikara, vajara i arhitekta firentinskog Život Andree Mantenje, slikara mantovanskog Život Leonarda da Vinčija, slikara i vajara firentinskog Život Bramantea da Urbino, arhitekta Život Rafaela da Urbino, slikara i arhitekta Život Mikelanđela Buonarotija, slikara, vajara i arhitekta firentinskog Opis dela Ticijana da Kador, slikara Izdavač Libreto Povez tvrd Strana 349 Godina 2000 Pogledajte sve moje predmete: http://www.kupindo.com/Clan/s.javorina/SpisakPredmeta

Topla i šarmantna priča o otvaranju jedne moderne knjižare u zemlji gde nema nijedne takve. Pripovest o mukama i pobedama Nadije Vasif, osnivačice i direktorke Divana u Kairu. Ulicama Kaira odjekuju pozivi na molitvu, vozači gnevno zasipaju jedni druge uvredama, sirene trube u postojanom fortisimu, ori se vika uličnih prodavaca, sa svakog trotoara trešte televizori i radio-aparati... U zaglušujućoj buci Nadija Vasif je 2002. godine, sa svojom sestrom Hind i prijateljicom Nihal, osnovala Divan, nepokolebljivo nezavisnu knjižaru. Tri mlade žene nisu posedovale nikakvo zvanično obrazovanje u vezi sa tim poslom, niti su imale šta da izgube. U to doba u Egiptu nije postojalo ništa nalik Divanu. Državna uprava zanemarivala je kulturu, a knjiga je predstavljala luksuz. Posle deset godina Divan je prerastao u uspešan knjižarski lanac na deset lokacija, sa sto pedeset zaposlenih i brojnim revnosnim obožavateljima. Iskreni, sveži i veoma duhoviti memoari Nadije Vasif kazuju priču o tom putovanju. Među njihovim šarolikim junacima nalaze se Divanovi redovni posetioci poput napornog doktora Midhata Samira, vozača sa ambicijom da postane izvršni direktor meditativne Nihal ćutljive ali smrtonosne Hind zahtevne diktatorke Nadije, i mnogo ljudi, pretežno muškaraca, koji su tvrdili da Divan nikad neće uspešno poslovati. Letopis jedne knjižarke u Kairu predstavlja portret zemlje koja srlja ka revoluciji, feministički poziv na ujedinjenje i inspirativni kratki kurs o rukovođenju firmom po zakonu entropije. Više od svega, on ukazuje da reč ima moć da nas okrene vlastitioj suštini.

Dž. K. Rouling: Biografija Zagreb 2005. Tvrd povez, 215 strana. Knjiga je nekorišćena (nova) - još uvek je u celofanu. R5 Temeljena na detaljnim istraživanjima i razgovorima s ljudima koji su J. K. Rowling okruživali u njenoj prošlosti i sadašnjosti, od kojih su mnogi poslužili kao nadahnuće za likove u romanima o Harryju Potteru, ova je biografija prvi potpuni portret jedne od najznačajnijih spisateljica današnjice. Stvorivši Harryja Pottera, jednog od najomiljenijih književnih junaka u modernoj književnosti, J. K. Rowling ostvarila je ne samo blistavi književni uspon, nego i bijeg od siromaštva i besperspektivnosti, i potpuno ostvarenje snova, baš kao u klasičnim bajkama. Autor, Sean Smith novinarsku je karijeru započeo u lokalnim novinama u West Countryju, a kasnije se preselio u London gdje je deset godina radio za Daily Mirror, te dvije i pol u časopisu The Sunday People. Novine je napustio da bi pokrenuo vlastiti medicinski časopis, a to iskustvo s uredničkom neovisnošću navelo ga je da postane pisac. Njegova prva knjiga, `Sophie`s Children`, pojavila se 1997. godine i postala međunarodna uspješnica. Slijedili su `When You Walk Through the Storm`, o nogometnoj tragediji u Hillsboroughu, `Stone Me!`, o grupi Rolling Stones, zatim vrlo hvaljena `The Union Game`, a knjiga `Royal Racing` objavljena je u ožujku 2001. godine. Poput J. K. Rowling, podrijetlom je iz West Countryja, premda sad živi u Londonu. Nakon biografije J. K. Rowling, objavio je još biografije Kyle Minogue, Robbieja Williamsa i Justina Timberlakea.

Autor: Olivera Katarina Povez: broširan Br. strana: 350 Format: 14x20 Autobiografija pisana pažljivo i polako sa mnogo fotografija žene, umetnice, majke. Olivera Katarina ili Olivera Vučo je srpska glumica i pevačica. Rođena je 5. marta 1940. u Beogradu. Studirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Svoju pozorišnu karijeru kao student počela je glavnom ulogom u Narodnom pozorištu u predstavi `Koštana`. Postaje supruga tadašnjeg pozorišnog kritičara Vuka Vuča. Igrala je u desetak domaćih i isto toliko inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu Skupljači perja (1967.) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik. Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića... Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa... Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicije Enia Morikonea, Šarla Demona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača... U čuvenoj francuskoj `Olimpiji` održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena. NAPOMENA: Knjiga nije korišćena, ali je došlo do blagog `gužvanja` gornjeg dela naslovnice, što se vidi i na fotografiji. Drugih oštećenja nema!

Laguna 2015 god. 401 str 400 strana Odlično očuvana. Knjiga po kojoj je snimljen istoimeni film Klinta Istvuda. Autobiografija najubitačnijeg snajperiste u istoriji vojske SAD. „Ovo je zaveštanje jednog od najvećih američkih heroja.“ American Riflemen On je najubojiti američki snajperista svih vremena. Neprijatelji koje je gonio zvali su ga Đavo, a njegova sabraća iz SEAL-a Legenda… Od 1999. do 2009. SEAL specijalac Kris Kajl postigao je najviše snajperskih pogodaka u istoriji vojske SAD. Pentagon je zvanično potvrdio da je Kris postigao više od sto pedeset pogodaka (prethodni američki rekord bio je stotinu devet), ali nije hteo da potvrdi neverovatan ukupan broj za ovu knjigu. Irački pobunjenici toliko su ga se plašili da su mu ucenili glavu. Kris je stekao status legende među američkim ratnicima, koje je sa smrtonosnom preciznošću štitio s krovova i skrivenih položaja. Uzbudljiva i nezaboravna, Krisova izvanredna priča o neverovatnim iskustvima sa ratišta spada među najbolje ratne memoare svih vremena. „Iz grupe elitnih ratnika jedan čovek se izdigao iznad svih i pokazao kao jedinstven. Taj čovek je Kris Kajl. Maestralni snajperista, Kris je video i radio stvari o kojima će budući naraštaji pričati.“ Markus Latrel, bivši pripadnik SEAL-a „Kris Kajl je bio neverovatan, najslavniji ratni heroj našeg doba, pravi američki junak u svakom smislu te reči.“ D Magazine „Moja knjiga godine. Američki snajperista Krisa Kajla neverovatno je podroban opis borbi u Iraku – humana, hrabra priča koja se čita sa lakoćom.“ Patriša Kornvel za New York Times Book Review

NOVA KNJIGA Žanr: Biografija Autor: Domaći Autor:: Maksim Klasanović Žanrovi:: Autobiografije i biografije, Domaći pisci Izdavač:: Novosti Godina izdanja:: 2022. Broj strana: 309 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Maksim Klasanović, rodom iz Bijeljine, kao mlad i sposoban čovek, iz Nemačke, gde je odrastao i školovo se, zaputio se na Tajland, „raj na zemlji”, gde je lepo živeo i uspešno radio godinama. Ali, 30. april 2011. godine, 20:13 sati po lokalnom vremenu, u Puketu, kao grom dogodio se trenutak kada sam zeznuo svoj život – ispoveda u ovoj izuzetnoj ispovesti svoje dramatično iskustvo i život koji je proveo iza rešetaka u strašnim i surovim uslovima. Svako osećanje, brutalnost, bezizlaz, slom, gubitak nade da će ponovo grliti ćerkicu, zagrliti majku, opisani su sa tolikom snagom i sugestivnošću, da je Maksimova sudbinska priča više od folma! Ovo je bio stvarni život. Pakao! U Bombat Piset Klangu, najtežem zatvoru u Bangkoku, zvali su ga „stranac”. Kao Evropljanin nalazio se na najnižoj lestvici među zatvorenicima. 17 sati dnevno provodio je na nepunom kvadratnom metru betonskog poda, a noću naslanjao glavu na praznu plastičnu flašu. On opstaje jer čeličnom voljom održava svoje telo u formi. Kako bi sačuvao svoje fizičko zdravlje odlučuje se za duhovni put. Oko mene je bio pravi horor i shvatio sam da prava sloboda počinje samo u meni. Zvuči čudno, ali zatvor je od mene napravio boljeg čoveka i uvek ću biti zahvalan na tome. d2

Novo Knjiga po kojoj je snimljen istoimeni film Klinta Istvuda. Autobiografija najubitačnijeg snajperiste u istoriji vojske SAD. „Ovo je zaveštanje jednog od najvećih američkih heroja.“ American Riflemen On je najubojiti američki snajperista svih vremena. Neprijatelji koje je gonio zvali su ga Đavo, a njegova sabraća iz SEAL-a Legenda… Od 1999. do 2009. SEAL specijalac Kris Kajl postigao je najviše snajperskih pogodaka u istoriji vojske SAD. Pentagon je zvanično potvrdio da je Kris postigao više od sto pedeset pogodaka (prethodni američki rekord bio je stotinu devet), ali nije hteo da potvrdi neverovatan ukupan broj za ovu knjigu. Irački pobunjenici toliko su ga se plašili da su mu ucenili glavu. Kris je stekao status legende među američkim ratnicima, koje je sa smrtonosnom preciznošću štitio s krovova i skrivenih položaja. Uzbudljiva i nezaboravna, Krisova izvanredna priča o neverovatnim iskustvima sa ratišta spada među najbolje ratne memoare svih vremena. „Iz grupe elitnih ratnika jedan čovek se izdigao iznad svih i pokazao kao jedinstven. Taj čovek je Kris Kajl. Maestralni snajperista, Kris je video i radio stvari o kojima će budući naraštaji pričati.“ Markus Latrel, bivši pripadnik SEAL-a „Kris Kajl je bio neverovatan, najslavniji ratni heroj našeg doba, pravi američki junak u svakom smislu te reči.“ D Magazine „Moja knjiga godine. Američki snajperista Krisa Kajla neverovatno je podroban opis borbi u Iraku – humana, hrabra priča koja se čita sa lakoćom.“ Patriša Kornvel za New York Times Book Review