Ovde Radio Beograd Zbornik povodom pedesetgodišnjice 1929-79 g. Mek povez,300 str,odlicno ocuvana,posveta jednog od clanova redakcijskog odbora. Istorija Radio Beograda vr274

1946-1986. Politehnički obrazovni centar `Ivo Lola Ribar` / RO Štampa, radio i film Bor 1986. 140 str. manja oštećenja uglova korica

Srpska pisma iz svetskog rata 1914-1918 - sakupio Dr Vladislav Pandurovic - Edicija Srbija 1914-1918 - Prometej Novi Sad - Radio Televizija Srbije Beograd - 2014 godina .

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radni vek proveo je u novinarstvu, obrazovanju i izdavačkoj delatnosti i u svakoj od oblasti dao verdan doprinos. Krepko zdravlje i inventivan duh dopustili su mu je da piše do kraja života Pavle Dželetović je rođen 01.januara.1931. godine u Suvom Dolu kod Lipljana, Kosovo i Metohija – Južna Srbija. Tri razreda osnovne škole završio je u Suvom Dolu, a četvrti, kao izbeglica u Drugom svetskom ratu u Vrnjačkoj Banji. Nižu gimnaziju završio je u Prištini. Srpsku učiteljsku školu u Prizrenu, Višu pedagošku školu kao i filozofski fakultet u Skoplju, a magistrirao u Beogradu. Preko trideset godina bavio se književnom kritikom. Radove je objavljivao u književnim časopisima „Bagdala“, „Oko“, „Gorocvet“, „Stremljenja“, „Zbornik kluba pisaca Čukarice“, „Praskozorje“. „Bilten“, koji izlazi u Izraelu na srpskom jeziku, „Stig“ i drugim. Objavio je više eseja, članaka i feljtona u dnevnim listovima: „Večernje novosti“, „Ekspres Politika“, „Jedinstvo“, „NIN“, „Duga“, „JU Novosti“, „Svedok“ „Glasu javnosti“ kao i u radio emisijama Radio Beograda, Radio Prištine, Radio Novog Sada. Od 1975. godine živeo je i stvarao u Beogradu. Autor je knjiga: „Čedoljublja“ – zbirka pesama za decu, „Nostradamusova proročanstva“, „Šiptarska 21. SS-divizija Skenderbeg“, „Stradanje Jevreja na Kosovu i Metohiji“, „Kosovski boj u slici i reči“, „Kačaci Kosova i Metohije“, „Šiptarski nacionalni fašistički komiteti“, monografije njegovog rodnog sela „Suvi Do“, „Koreni balističkog pokreta, masovnost i zločini“, „Ko su i šta hoće Šiptari“, „Tvorci tajnog plana“, roman „Braća“, „Kosmetski svetionik“ „Kosmetske sudbine“ i d ruge“. Bio je recenzent nekoliko knjiga, časopisa i udžbenika. Neke od njegovih pesama ušle su u antologiju pesama za decu izdate 1993. godine. Radni vek proveo je u novinarstvu, obrazovanju i izdavačkoj delatnosti. Dobitnik je Povelje Svesrpskog saveza, Kraljevskog književnog kluba „Karađorđević“ za pripovetku „Vukajlova kazivanja“, kao i mnogih drugih pohvala, plaketa i priznanja, od raznih organizacija i institucija. Pavle Ivanov Dželetović je bio stvaralac čije je delo imalo i imaće značajne efekate u realnom životu jer bio neprikosnoven borac za Srbiju i srpstvo. O tome svedoče njegova dela koja će vremenom dobijati na snazi jer su vrelo isitne o Kosovu i Metohiji. Krepko zdravlje, britka miso i inventivan, viteški duh dopustili su mu da piše kraja života (88). Pavle Ivanov Dželetović je inače, pre svega, bio redak „pater familias” koji je sa suprugom Verom, uspeo da sačuva na okupu tri genearcije svoje porodice.

ČAROBNA ŠUMA Srpska erotska priča Čarobna šuma : srpska erotska priča / priredili Vasa Pavković, Dejan Ilić Beograd : Radio B92, 1996 ([Beograd] : Zuhra) 212 str. ; 17 cm Biblioteka Reč Eros na srpskom / Vasa Pavković i Dejan Ilić: str. 5-6. Podaci o autorima: str. 211-212. Judita Šalgo, Pavle Ugrinov, Jovica Aćin, Sava Damjanov, David Albahari, Vladimir Pištalo, Goran Petrović, srpska erotska priča... Knjiga je NOVA ------------------------- k

SPOMENICA Jovana S, Babunskog Str 62 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Razuman kao dečak, marljiv kao učenik, trudoljubiv i besprekoran kao prosvetni radenik; svestan posla i poduhvata; razborit, hladnokrvan i kuražan kao četnički vojvoda; pribran, obazriv, iskusan i pravičan kao organizator; trpeljiv i samosavladljiv u bedi i nevolji; do krajnosti skroman; pristupačan i snishodljiv u dobru; pitom, blag i miroljubiv u ophođenju sa svojim saradnicima, poznanicima i prijateljima, – Jovan Babunski bio je nepodeljeno omiljen ne samo u svome kraju, u kome je najviše i najduže radio, nego kod svih s kojima je došao u dodir.A četnici, družina njegova verna, smatrali su ga, po vrlinama njegovim, kao nenadmašna čoveka. Naša Glavna Komanda je bila ganuta svim tim uspesima Babunskog. Između ostaloga, pomoćnik gl. komandanta, pod 18. Jan. 1918. piše Babunskom i ovo: „Prvo da ti čestitam na slavnom uspehu i lovu na jezeru: dva nemačka oficira... mnogo mi je milo da si ti još uvek stari Jovan Babunski. NJ. Kr. V. Prestolonaslednik ima potpuno i veliko poverenje u tebe i naredio mi je da ti to javim i da ćete proizvesti sada u čin poručnika i odlikovati odmah Karađorđevom Zvezdom sa mačevima. Ja ti unapred čestitam oboje.“ „Dragi Jovane, vrši službu kao što si uvek do sada radio pa se ne boj ništa intriganata i nevaljalaca, jer Vrh. Komandant i Vrhovna Komanda imaju veliko poverenje u tebe i cene tvoje zasluge za srpsku stvar...“

SRBIJA I SOLUNSKI FRONT Petar Opačić Str 419 povez tvrd Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Bio je učesnik NOB-a od 1941. godine. U Sarajevu je završio Pešadijsku oficirsku školu. Služio je kao aktivni oficir JA i JNA. U Beogradu je završio gimnaziju i Filozofski fakultet. Doktorirao je sa disertacijom Saveznička Solunska ofanziva. Radio je u naučno-istraživačkom odeljenju Vojnoistorijskog instituta. Proučavao je vojnu prošlost Srbije od 1804. do 1918. godine a posebno borbe srpske vojske protiv Centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Takođe je razmatrao uticaj dejstava srpske vojske na opštu ratnu situaciju. Napisao je veliki broj radova, članaka, referata. Učestvovao je na brojnim domaćim i međunarodnim naučnim skupovima.

CRVENA SIMFONIJA je pisani dokument izvesnog dr Landovskog, lekara koji je krajem tridesetih godina 20.veka radio kao stručnjak za droge u sovjetskog tajnoj policiji NKVD, a koja sadrži celokupan tekst tajnog saslušanja jednog od osnivača CCCP-a, i bliskog saradnika Trockog i Lenjina, Kristijana G. Rakovskog(1873-1941) Rakovski je bio uhapšen u vreme Staljinovih čistki kao jedan od istaknutih vođa trockističke opozicije... CRVENA SIMFONIJA razotkriva pravu istinu ljudi iz senke(Masona). Oni bez sumnje vladaju svetom i vec uveliko stvaraju `Novi svetski poredak`. Stvaraju moc kapitala, đavola, čiji je osnovni zadatak pretvoriti svet i čoveka u ništavilo.. Njihov sveti moto je:za nas raditi, odreći se svoje vere, svog korena, svog ljudskog i nacionalnog identiteta, i tako postati bezlična pihtijasta masa sposobna za raznovrsna oblikovanja.. Kupuju ljude, vrše etnička čiscenja, izazivaju ratove...... Knjiga odlično očuvana. Izdavac Rivel Ko 1997,mek povez, 93 str.

Коминтерна, југословенско и српско питање је нарочито значајан рад аутора Бранислава Глигоријевића јер је једна од првих књига издатих у земљи која је на студиозан начин приказала еволуцију ставова КПЈ о југословенском и националном питању где се од почетног позитивног мишљења о Југославији ишло до жестоког антијугословенства и назад, а све у складу са налозима добијаним из Коминтерне. Од 1960. године радио је у Одељењу за историјске науке Института друштвених наука у Београду а од 1969. у Институту за савремену историју. Био је уредник часописа „Историја 20. века“ (1988–1992). Бавио се истраживањем историје српског народа у 20. веку. Отворио је теме из историје југословенског парламентаризма из немарксистичког угла, а бавио се и проучавањем ставова КПЈ о југословенском и српском питању. Докторску тезу „Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца“, одбранио је 1968. године. Б5 формат, меки повез, 350 страна

Miloš Hamović : DOBROVOLJAČKA VOJSKA JUGOSLAVIJE U SASTAVU ORUŽANIH SNAGA NOP-a , Foča : Muzej fočanskog perioda NOB-e ; Kragujevac : Svetlost ; Sarajevo : Muzej revolucije Bosne i Hercegovine, 1983, tvrdi povez, str. 200. Očuvanost 4. Народноослободилачка борба, 1941-1945 -- Босна и Херцеговина -- Добровољачка војска Miloš Hamović (Podgorica, 14. januar 1933 — Beograd, 21. april 1997) bio je srpski istoričar specijalizovan za pitanja Drugog svetskog rata, genocida, holokausta i izbeglištva.[1] Obrazovanje Posle gimnazije, diplomirao je 1960. godine na Filozofskom fakultetu (Odsek za istoriju) u Sarajevu. Magistarski rad „Dobrovoljačka vojska Jugoslavije u sastavu oružanih snaga NOP-a“ odbranio je 1976, a doktorsku disertaciju „Izbjeglištvo u Bosni i Hercegovini 1941–1945“ odbranio je 1992. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Karijera Bio je zaposlen kao kustos u Nacionalnom parku „Sutjeska“ na Tjentištu, direktor Muzeja u Foči i direktor Regionalnog arhiva Foča. U Muzeju žrtava genocida u Beogradu radio je kao kustos od 1995. do 1997. godine.

ccc Janko Pleterski, slovenački istoričar, univerzitetski profesor, akademik i političar, * 1. februar 1923, Maribor, † jun 2018. Rođen je u Mariboru, nakon oca Slovenca, po majci češkog porekla, gimnaziju je pohađao u Ljubljani, gde je i maturirao 1941. godine. Nakon početka italijanske okupacije provincije Ljubljana, uhapšen je i zatvoren u avgustu 1941. u Alessandriji u Italiji, zbog saradnje sa Oslobodilačkim frontom. Posle italijanske kapitulacije u septembru 1943. godine, vratio se u Ljubljanu i pridružio se partizanima jula 1944. godine. Posle rata radio je u jugoslovenskom Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu kao stručnjak za granična pitanja sa Italijom i Austrijom. Od 1951. do 1953. bio je novinar na Radio Ljubljani, a 1953. postao je istraživač na Institutu za etnička pitanja u Ljubljani. 1957. diplomirao je istoriju, a 1963. doktorirao modernu istoriju na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Ljubljani. Između 1970. i 1982. na istom fakultetu predavao je modernu istoriju Slovenaca i Jugoslovena (od 1971. kao vanredni profesor i od 1974. kao redovni profesor) i bio je njegov dekan od 1979. do 1981. godine. Posle 1968. godine počeo je da prisustvuje konsultacijama o problemima naroda Habzburške monarhije u Beču. 1972. napisao je pregled istorije Slovenaca za standardnu istoriju Habsburške monarhije 1848–1918 (Die Habsburgermonarchie, 1848–1918). Otkrio je i objavio izveštaj austrijske vlade o progonu Slovenaca 1914–1917 i napisao još uvek standardno delo o slovenačkoj politici tokom Prvog svetskog rata, Prva odluka Slovenaca za Jugoslaviju (1971). Aktivno je učestvovao u radu bilateralnih komisija istoričara (italijanskih, austrijskih i čehoslovačko-jugoslovenskih) i prisustvovao je tri svetska kongresa istorijskih nauka (1965, 1970 i 1980). Pisao je uglavnom o političkoj istoriji s kraja 19. i početkom 20. veka, sa akcentom na istoriji koruških Slovenaca i odnosima Slovenaca i drugih jugoslovenskih naroda. Takođe je bio aktivan u politici: 1986-89. Bio je član predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Slovenije, a između 1988. i 1990. bio je član predsedništva SRS kao deo reformističkog kruga ZKS. oko Milana Kučana i Janeza Stanovnika. Otac je istoričara, arheologa i etnologa Andreja Pleterskog. Poslednjih godina proveo je u domu za stare na Fužinama u Ljubljani. U starosti je fizički potpuno smršao, pa je izrazio želju da umre. Posle neuspelog pokušaja samoubistva, poslao je pismo Narodnoj skupštini u kojem je želeo da podstakne raspravu o eutanaziji i samoubistvu uz pomoć koja u Sloveniji nije legalna.

NAĐMEĐERSKA DOLINA SMRTI RISTA KOVIJANIĆA: Nebojša Kuzmanović Naslov Nađmeđerska dolina smrti Rista Kovijanića = Vel`komederské údolie smrti Rista Kovijanića / Nebojša Kuzmanović = Nebojša Kuzmanović ; [prevod slovačkog teksta Pavel Matuh ; crteži Ivan Lučev ; skica `Crnoga` Mića Obrenović ; avionski snimci M. R. [Milan Rastislav] Štefanik] Uporedni naslov Vel`komederské údolie smrti Rista Kovijanića Vrsta građe knjiga Jezik srpski, slovački Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Bratislava : Udruženje Srba u Slovačkoj = Spolok Srbov na Slovensku ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2016 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 183, [15] str. s tablama (fotogr.) : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Matuh, Pavel, 1964- = Matúch, Pavel, 1964- Lučev, Ivan, 1904-1958 = Lučev, Ivan, 1904-1958 Obrenović, Mića = Obrenović, Mića Štefanik, Milan Rastislav, 1880-1919 = Štefánik, Milan Rastislav, 1880-1919 Sadržaj Sadrži i: Nađmeđerska dolina smrti / Risto Kovijanić. ISBN 978-86-515-1115-1 (Prometej) 978-80-972279-1-3 (USS; karton) Napomene Uporedo srp. tekst i slovač. prevod Tiraž 500 Napomene i bibliografske reference uz tekst Predmetne odrednice Kovijanić, Risto, 1895-1990 -- `Nađmeđerska dolina smrti ` Nađmeđer (logor) -- Srbi -- 1914-1918 -- U uspomenama Žrtve rata -- Srbi -- Slovačka -- 1914-1918 Prvi svetski raet 1914-1918 -- Žrtve rata -- Srbi -- Slovačka Odlično očuvana knjiga. kd

Kata Pejnović - Životni put i revolucionarno delo veoma retko , pomalo ilustrovano Autor Milenko Predragović Nakladnik NIRO `Dečje novine` Gornji Milanovac Datum 1978. Prava NIRO `Dečje novine` Gornji Milanovac 76 stranica -dobro ocuvana ,ima malo zutila od starosti ,malo su iskrzane korice ,na ivicama hrbata rођена је 23. марта 1899. године у подвелебитском селу Смиљан, код Госпића. Њен отац Дмитар Богић је радио у жандармеријској служби у Доњем Лапцу, а пошто се разболео, рано је отишао у пензију у вратио се у родни Смиљан. У браку са Јеленом Добрић из Доњег Лапца, имао је деветоро деце, а Ката је била шеста. Породица је тешко живела од малог сеоског имања и очеве пензије, која није била велика. Пошто отац није могао радити, породицу је делом издржавала мајка која је била кројачица. Најстарија ћерка је шила заједно са њом, а другу ћерку је послала у Госпић, где је учила како се шију градска одела. Како би синовима обезбедили бољи живот слали су их на учење заната. Ката се од малих ногу бавила кућним пословима, а од 1906. до 1910. године је похађала основну школу. Поред свакодневних послова, налазила је времена да чита и да друге упућује на читање. Од 1936. године почиње да прати напредну штампу, прихвата политику КПЈ и извршава партијске задатке. У кантама за млеко доносила је партијски материјал из Госпића и растурала га по селима западне Лике. Активно је радила у партијској фракцији „Сељачког кола“ и „Сељачке слоге“, на политичком и културном уздизању сељана. Године 1938. примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Првој окружној конференцији КП Хрватске за Лику, 1940. године, изабрана је за члана ОК КПХ за Лику. После окупације Краљевине Југославије и стварања Независне Државе Хрватске, радила је на припремама за оружани устанак. Обилазила је села, упућуивала народ да се склања од усташког терора и да прикупља оружје за устанак. У јулском покољу, усташе су јој убиле супруга и три сина. После отпочињања оружаног устанка у Лици, Ката је радила на формирању организације Антифашистичког фронта жена у Лици. У мају 1942. године, поново је изабрана за члана ОК КПХ за Лику, а у септембру исте године за председника Окружног одбора АФЖ за Лику. На Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, новембра 1942. године, изабрана је за већника АВНОЈ-а (била је тада једина жена већник АВНОЈ-а). Исте године, на Првој конференцији АФЖ-а у Босанском Петровцу изабрана је за председника АФЖ Југославије. На Првом и Другом заседању ЗАВНОХ-а бирана је за већника, а на Трећем заседању 1944. године и за члана Председништва ЗАВНОХ-а. На Првој конференцији АФЖ Хрватске јуна 1943. године, изабрана је за члана извршног одбора Главног одбора АФЖ Хрватске. После ослобођења Југославије, Ката је била потпредседник Сабора НР Хрватске и председник Одбора за молбе и жалбе Републичког већа Сабора НР Хрватске. На Другом конгресу КП Хрватске изабрана је за члана Централног комитета. Бирана је за републичког и савезног посланика. Била је члан Извршног одбора Савеза ратних и војних инвалида Југославије, члан Извршног одбора ССРН Хрватске, и члан Извршног одбора Конференције за друштвену активност жена Хрватске. Имала је чин потпуковника ЈНА у резерви. Умрла је 10. новембра 1966. године у Загребу. Сахрањена је у Гробници народних хероја на загребачком гробљу Мирогој. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом и Орден за храброст. Указом председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, постхумно је 3. јуна 1968. године, проглашена за народног хероја Југославије.[1] (u hodniku ,levi ormaric)

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ Milutin S. Tasić 198 STR. 24 CM Povez: tvrd Jezik: dvojezično; srpsko-engleski Milutin Tasić svojim talentom i mogućnošću da se transformiše u `živu radnju` istorijskog događaja, vladajući jezikom i zanatom književne forme, kroz dijalog ili `Balzakove opservacije`, oživljava lica i događaje o kojima piše do granica autenticnog biografa ili istorijskog učesnika. Naravno, iza svakog romana Milutina Tasića, stoje stotine i stotine detaljno proučenih stranica tekstova, istorijske građe, autentičnih zapisa o licu ili vremenu o kojima piše. Za Milutina Tasića to nije rad, to je zadovoljstvo, zadovoljstvo saznavanja, zadovoljstvo stvaranja, zadovoljstvo življenja, jer čini se da Milutin Tasić živi da bi radio to što radi, ili bolje reći, radi to što radi da bi živeo. Svojim knjigama pisac je uspeo da izbriše jedno dugo ćutanje, toliko neopravdano i zato tako neobjašnjivo; uspeo je da popuni bele mrlje na stranicama naše nacionalne kulture i naše duhovnosti. Čitajuci ove knjige mladi čitaoci ce doživeti nešto što možda nisu znali, zaboleće ih činjenica da njihov srpski narod nikada, skoro nikada u svojoj dugoj istoriji nije bio dovoljno daleko od zla! Za trenutak će nas možda obeshrabriti činjenica da se srpskom narodu - dobro nikad dobrim nije vratilo i da svaki čovek, svi mi, na svojim životnim putevima, nailazimo neprestano na iskušenja i zagonetke, prepreke i provalije, a uvek u sebi nalazimo dovoljno snage da ponovo krenemo. HOD. D. K. 3. +

O KNJIZI-Svedočanstvo o okupaciji i stradanjima tokom okupacije 1941-44. godine sa posebnim akcentm na zloglasnu RACIJU 1942. godine u Bačkoj i Novom Sadu. O AUTORU-Andrija Deak (Siget, 9. maj 1889 — Beograd, 6. maj 1980) bio je lekar, književnik, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i general-major JNA. Studirao je medicinu u Budimpešti i Beču, gde je diplomirao 1915. Učestvovao je u mađarskoj revoluciji 1919, potom emigrirao u Beč. Godine 1920. emigrirao je u kraljevinu Jugoslaviju i postao lekar u osječkoj bolnici. Od 1921. godine radio je kao vojni lekar u Požegi, Slavonskom Brodu, Nišu, Prištini i Novom Sadu. Uhapšen je tokom racije u Novom Sadu i osuđen na smrt, ali uspeva da pobegne i nastanjuje se u Pečuju. Interniran je u Debrecinu, a zatim ukrcan u voz za logor smrti u Nemačkoj, ali ga spasavaju napredujuće sovjetske trupe. Priključio se NOVJ tokom 1944. Obavljao je dužnosti šefa zaraznog odeljenja Vojne bolnice Glavnog štaba Vojvodine, upravnika Sanitetske oficirske škole i pomoćnika upravnika Vojnomedicinske akademije. Pored lekarskog posla, pisao je članke, romane i pozorišne komade na srpskom, mađarskom i nemačkom jeziku, koji su objavljivani u zemlji i inostranstvu. Po završetku rata prelazi u Pančevo, a zatim u Beograd, gde je bio šef katedre i nastavnik na VMA. Penzionisan je kao general-major 1956. godine. Unapređen je u čin general-majora JNA. Godine 1979. odlikovan je Ordenom za učešće u mađarskoj revoluciji 1919.

Dragoje Lukić - Kozarsko detinjstvo Narodna knjiga, Beograd, 1973 70 str. meki povez stanje: vrlo dobro Učesnik NOR-a od 26. avgusta 1942, od dana kada su ga partizani oslobodili iz ustaškog logora za djecu u Jastrebarskom. Odrastao je u Petoj kozarskoj brigadi kao kurir, politički delegat voda, član Sreskog komiteta Skoja i Okružnog odbora Usaoja za Kozaru. U sedamnaestoj godini član KPJ; u sedamnaestoj godini ratni vojni invalid. Radio u Upravi državne bezbjednosti, odnosno Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove, i Muzeju revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije. U međuvremenu završio je školu Odeljenja zaštite naroda, maturirao u partizanskoj gimnaziji i diplomirao istoriju umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pisanjem se bavi od 1959. godine. Oblast njegovog interesovanja je NOR i socijalistička revolucija, posebno stradanje djece u fašističkim logorima i učešće u ratu najmlađih iz Bosanske krajine. Pored knjiga „Ranjeno djetinjstvo“ (Rad, Beograd, 1961), „Sred Kozare tvrde ploče“ (Rad, Beograd, 1962), „Kozarsko djetinjstvo“ (Nacionalni park „Kozara“, Prijedor, 1976), „Kozara — istorijske fotografije“ (Nacionalni park „Kozara“, Prijedor, 1978) i „Rat i djeca Kozare“ (Narodna knjiga, Beograd, 1979) objavio je i znatan broj priloga, feljtona, sjećanja i dokumentarnih zapisa u raznim listovima i časopisima. Na temu NOB i socijalističke revolucije realizovao je stalne izložbene postavke „Putevi pobjede“ (Bosanska Gradiška, 1979), „Borbeni put Pete kozarske brigade“ (Kasarna „Kozara“, Banja Luka, 1972), „Revolucionarna prošlost Podgradaca“ (Podgradci, 1976), „Dječji logor Jastrebarsko“ (Pionirski centar Jastrebarsko, 1982) i velike pokretne izložbe „Epopeja Kozare“ (Beograd, 1982) i „Jasenovac 1941-1945“ (Jasenovac, 1986). Dobitnik je nagrade „4. jul“ Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije za publicistiku 1980. godine.

Autor: Borivoje Marinković Izdavač: `Milić Rakić`, Valjevo Broj strana: 401 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24 cm Hadži Ruvim pre celine, pre smisla - knjiga prva Zapisi s komentarima (1777-1790) Hadži-Ruvim (pravo ime Rafailo Nenadović) (Babina Luka, 8./19. aprila 1752. - Beograd, 1804.), srpski slikar i bakrorezac. Rodom iz Babine Luke kod Valjeva, bio je arhimandrit manastira Bogovađe. Predpostavlja se da je svoje prvo obrazovanje stekao u manastiru Dokmir, a zatim u manastirima Fruške gore i u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 1774. godine, a zamonašio se 1783. godine. 1795. godine postao je arhimandrit manastira Bogovađe. Učestvovao je u pripremi Prvog srpskog ustanka. Prilikom posete mitropolitu Leontiju u Beogradu uhvatile su ga dahije. Strahovito mučen, pod sumnjom da je u ime oborkneza Alekse Nenadovića pisao 1803. godine austrijskom zapovjedniku Mitezeru u Zemun i tražio pomoć za borbu protiv Turaka. Bačen je u tamnicu i mučen, a prema pisanju Vuka St. Karadžića ... sečeno mu je meso sa grudi i ispod pazuha..., pa ne odajući nikog i ne priznajući ništa, pogubljen je 1804. godine u Beogradu u vreme čuvene „seče knezova“. Hadži Ruvim razvio je značajnu slikarsku i rezbarsku delatnost i bio je jedan od poslednjih velikih srpskih duborezaca i grafičara iz XVIII veka. Njegova umetnička delatnost predstavlja spoj srpske tradicionalne i evropske kasnobarokne umetnosti, i zato se može reći da je on odigrao značajnu ulogu u razvoju likovne kulture u Srbiji krajem XVIII i početkom XIX veka. Radio je drvorez sa izgledom manastira Krušedola u Sremu i scenama iz života Hrista i Bogorodice, a ukrasio je i mnoge knjige svojim crtežima perom, između ostalih ktitora manastira Bogovađe na Kolubari knezova Pavla i Jovana Velimirovića. Njihove likove je rekonstruisao na osnovu fresaka iz 16. veka. Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice ponegde plitko oguljene po ivici, na zadnjoj strani zaštitne korice blago prelomljene pri vrhu. Na drugoj i trećoj slici priložen deo sadržaja.

Rush Revere and the First Patriots: Time-Travel Adventures With Exceptional Americans raš limbo, vidi se da nije nova, ali je ok, bez cepanja i žvrljanja, unutra mastan, kvalitetan papir, vidi slike, 300 strana From America’s #1 radio talk show host and #1 New York Times bestselling author, the second book in a series for young readers with a history teacher who travels back in time to have adventures with exceptional Americans. Rush Revere rides again! Saddle up with Rush Limbaugh’s really good pal for a new time-travel adventure. “Whoa there, young historians! Before we go rush, rush, rushing off anywhere, I’d like a moment. I’m Liberty, Rush Revere’s loquacious equine companion—his trusty talking horse! Always at the ready to leap from the twenty-first century into America’s past, that’s me. When he says ‘Let’s go!’ I’m so there. I’m jazzed, I’m psyched, I’m—” “Ah, excuse me, Liberty?” “Yeah, Rush?” “Usually you say ‘oh no, not again!’ and ‘while we’re in colonial Boston, can I try the baked beans?’” “Okay, fine—you do the talking. I’ll just be over here, if you need me.…” Well, he’s sulking now, but I couldn’t be your tour guide across time without Liberty! His name says it all: the freedom we celebrate every July Fourth with fireworks and hot dogs (and maybe some of those baked beans). But how did America get free? How did thirteen newborn colonies tell the British king where he could stick his unfair taxes? Jump into the bustling streets of Boston in 1765, where talk of revolution is growing louder. I said LOUDER. You’ll have to SHOUT to be heard over the angry cries of “Down with the king!” and “Repeal the Stamp Act!” that fill the air. You’ll meet fierce supporters of liberty like Samuel Adams, Benjamin Franklin, and my idol, Paul Revere, as they fearlessly defy British rule. It’s an exciting, dangerous, turbulent, thrilling time to be an American…and exceptional young patriots like you won’t want to miss a minute. Let’s ride!

U dobrom stanju Hadži Ruvim : pre celine, pre smisla. Knj. 1, Zapisi s komentarima : (1777-1790) / Borivoje Marinković Jezik srpski Godina 1989 Valјevo : `Milić Rakić` : Narodni muzej : SIZ društvenih delatnosti, 1989 (Valјevo : `Milić Rakić`) Fizički opis 401 str. ; 25 cm Zbirka Biblioteka Zajednička izdanja ; knj. 10 ISBN 86-7173-027-1 (Pl. sa omotom) Beleška o autoru na presavitku omota Str. 397-398: Završna beleška / B.[Borivije] M.[Marinković]. Predmetne odrednice Hadži Ruvim, 1754-1804 Srpski zapisi, ćirilski -- 18 v. Hadži-Ruvim (pravo ime Rafailo Nenadović ili Nenadović) (Babina Luka, 8./19. aprila 1752. – Beograd, 1804.), srpski slikar i bakrorezac. Rodom iz Babine Luke kod Valjeva, bio je arhimandrit manastira Bogovađe. Predpostavlja se da je svoje prvo obrazovanje stekao u manastiru Dokmir, a zatim u manastirima Fruške gore i u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 1774. godine, a zamonašio se 1783. godine. 1795. godine postao je arhimandrit manastira Bogovađe. Učestvovao je u pripremi Prvog srpskog ustanka. Prilikom posjete mitropolitu Leontiju u Beogradu uhvatile su ga dahije. Strahovito mučen, pod sumnjom da je u ime oborknez-a Alekse Nenadovića pisao 1803. godine austrijskom zapovjedniku Mitezeru u Zemun i tražio pomoć za borbu protiv Turaka. Bačen je u tamnicu i mučen, a prema pisanju V. St. Karadžića ... sečeno mu je meso sa grudi i ispod pazuha... [1], pa ne odajući nikog i ne priznajući ništa, pogubljen je 1804. godine u Beogradu u vreme čuvene „seče knezova“. Hadži Ruvim razvio je značajnu slikarsku i rezbarsku delatnost i bio je jedan od poslednjih velikih srpskih duborezaca i grafičara iz XVIII veka. Njegova umetnička delatnost predstavlja spoj srpske tradicionalne i evropske kasnobarokne umetnosti, i zato se može reći da je on odigrao značajnu ulogu u razvoju likovne kulture u Srbiji krajem XVIII i početkom XIX veka. Radio je drvorez sa izgledom manastira Krušedola u Sremu i scenama iz života Hrista i Bogorodice, a ukrasio je i mnoge knjige svojim crtežima perom, između ostalih ktitora manastira Bogovađe na Kolubari knezova Pavla i Jovana Velimirovića. Njihove likove je rekonstruisao na osnovu fresaka iz 16. veka.

Zoran Lakić : ZAPISI O REVOLUCIJI , Obod Cetinje 1971, str. 308. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Zoran Lakić, akademik, rođen je 31. oktobra 1933. godine, u selu Donja Bijela kod Šavnika (od oca Miroja - učitelja i majke Milene, rođene Bošković, ćerke Zeka, perjanika kralja Nikole). Osnovnu školu završio je u Danilovgradu, a gimnaziju u Nikšiću 1952. godine. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu - grupa istorija, gdje je i doktorirao 1974. godine. Biografija Radio je u Arhivu Centralnog komiteta SKJ Crne Gore do njegovog pripajanja Istorijskom institutu Crne Gore 1959. godine. Jedno vrijeme je proveo na radu u tadašnjem Sekretarijatu za obrazovanje, nauku i kulturu Crne Gore, a potom je bio biran za redovnog profesora na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, gdje je predavao Istoriju Jugoslavije, do penzionisanja 31. XII 2000. godine. U dva mandatna perioda bio je šef Odsjeka za istoriju i geografiju. Predavao je na poslijediplomskim studijama Univerziteta u Prištini. Boravio je po pozivu u univerzitetskim centrima u inostranstvu (Toronto, Moskva, Pariz, Berlin, Atina, Prag, Sofija, Bukurešt, Jerusalim, Ankara) i svim univerzitetskim centrima prethodne Jugoslavije. Kao ekspert UNESKO za pitanja kulture vršio je višemjesečna istraživanja u skandinavskim zemljama 1976. godine. Bio je urednik Okruglog stola Istorijskog instituta Crne Gore, u periodu 1983-1991. godine. Uređivao je `Istorijske zapise` - najstariji naučni časopis u Crnoj Gori, u periodu od 1994. do 1998. godine. Bio je član redakcije prestižnih časopisa - Jugoslovenski istorijski časopis (JIČ), Nastava istorije - i brojnih zbornika radova. Od 1998. godine urednik je Glasnika Odjeljenja društvenih nauka CANU. Bio je član i predsjednik komisija za odbranu magistarskih i doktorskih radova. Bio je član Republičke konferencije SSRN Crne Gore, potpredsjednik Republičkog SIZ-a za nauku, član Žirija za Trinaestojulsku nagradu, predsjednik Društva istoričara Crne Gore i Savjeta Filozofskog fakulteta u Nikšiću, član Senata Univerziteta Crne Gore u dva mandata i predsjednik Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda. Sekretar je Odjeljenja društvenih nauka u drugom mandatu i član Predsjedništva CANU. Urednik je grupe za istoriju Enciklopedije Crne Gore. Napisao je preko 600 bibliografskih jedinica, među kojima je i 17 posebnih izdanja na koje je objavljeno preko 100 prikaza i osvrta. Prevođen je na svjetske jezike, kao i na makedonski i slovenački jezik.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Službeni glasnik - Beograd, 2012. god. Broširan povez, 20 cm. 96 str. „Da je moja majka Lili 1941. ostala u Beogradu završila bi, sa žutom zvijezdom na prsima i leđima, na zemunskom Sajmištu i nikad me ne bi rodila. Umjesto toga otišla je u Titovu vojsku i ostala živa. Kakvo mišljenje da imam o Titovoj vojsci (o partizanima), a kakvo o Sajmištu, Topovskim šupama i Banjici? Pokušavam da razumijem i nesvijest folksdojčera i osvetnički bijes Krajišnika (i drugih), koji su 1944. i 1945. radili to što su radili. Uzmimo pri tom u obzir mogućnost da su u njihova sela sa ognjem u rukama i bajonetom na puškama četiri ratne godine stizale ustaše i Švabe, palile i ubijale i zatirale sve na šta su nailazile. Zašto i oni (‘Krajišnici’ tj. partizani) ne bi imali pravo na podsvijest? Možda je i njima (bio) pao mrak na oči. Možemo li, međutim, danas izjednačavati onog koji je iz rasnih razloga ubio komšiju sa onim koji se svetio za ubistvo svog najdražeg, najbližeg, jedinog? Kako objasniti činjenicu da je mnogo više postradalih nevinih Nijemaca (ne samo ovdje, već posvuda) nego osuđenih nacističkih zločinaca? Jesu li možda ovi drugi uživali samilost saveznika ili ih oni prvi, nevini i nedužni zemljaci, nisu prokazivali? Zašto su krili zločince, a prethodno odavali žrtve i tako dalje i tome slično? Mnogo je pitanja na koja se nikad neće odgovoriti tako da svi budu zadovoljni i da se pravda pomiri sa nepravdom. Neki kažu da sve treba prepustiti vremenu, koje liječi rane prekrivajući događaje zaboravom. Brodski (Josif) opet veli kako se čovjek može vratiti tamo gdje su mu nešto oteli ili oduzeli, gdje je nešto izgubio, ali se ne može vratiti(smatra ruski nobelovac) tamo gdje su ga ponizili. Spominjem ovo ne samo zbog moje bake Ane nego i zbog svih drugih žrtava, ubijenih i poniženih. A kad smo već kod poniženja, citirao sam šta mama Lili piše u svojim sjećanjima o posljednjim danima svoje majke, moje bake Ane, pijanistkinje i vlasnice vile u elitnom kraju Beograda, u Kursulinoj 26, tik do Kalenić pijace.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Latinski citati sa lakoćom i preciznošću iskazuju filozofsku, poetsku i književnu misao. Oni su kratki, jezgroviti, koncizni, logični. Stalnim podsećanjem na njihovo postojanje pokušavamo da vratimo moralnost, čovečnost i dostojanstvo. U ovoj zbirci sadržani su najpoznatiji latinski citati velikih mislilaca, mudraca, vladara... Albin Vilhar (Postojna, Slovenija 27. februar 1902 — 24. jul 1975, Beograd) klasični filolog, prevodilac i leksikograf. Rođen je kao sedmo dete zanatlijske porodice u slovenačkoj Postojni. Pohađao gimnaziju u Šentvidu, koju su vodili katolički sveštenici. Započeo studirati teologiju u Ljubljani, ali je napušta posle godinu dana, te nastavlja studirati klasičnu filologiju u Ljubljani i Beču. Doktorat stiče na Ljubljanskom univerzitetu 1924. (Questiones Parthenianae, Izabrana pitanja o Parteniju). Kada je Istra pripojena Italiji, s drugovima beži u Jugoslaviju. Radi kao gimnazijski profesor u Novom Mestu u Sloveniji, premeštaju ga potom u Zaječar, gde predaje osam godina, onda radi u Niškiću, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i Zemunu do Drugog svetskog rata. Do odlaska u penziju, radio je u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu i tamošnjoj Klasičnoj gimnaziji, od njenog osnivanja. Nekoliko godina bio je lektor za latinski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radeći u Zaječaru, upoznao je profesora istorije Vukosavu Rašić i oženio se njome. Dobili su sina Vladimira, neuropsihijatra. Poznavao je klasične i moderne jezike (nemački, talijanski i engleski), uz maternji slovenački, i mnogo prevodio s njih. Sastavio je nekoliko rečnika (srpsko–talijanski, talijansko–srpski; nemačko–srpski, srpsko–nemački), gimnazijske udžbenike za latinski i engleski i latinsku čitanku. Prikupio je Latinske citate, koji su imali više od deset izdanja. Preveo je Apuleja (Zlatni magarac), Marka Aurelija (Samom sebi), Platona (Menon, Gorgija, Država, Zakoni), Plutarha (Dion i Brut), Seneku (Pisma prijatelju), Prokopija iz Cezareje (Tajna istorija), Plinija Mlađeg (Pisma) i više latinskih tekstova u zborniku Poetika humanizma i renesanse I–II. Nagradu za najbolji prevod dobio je 1973. za Diogena Laertija (Život i mišljenja istaktunih filozofa). S modernih jezika dao je prevode Žlebnika (Istorija školstva), Frojda, Ozguda, Aksela Muntea, Sabine Osvalt, Džozefa Konrada, H. G. Velsa i drugih. Priredio je Legende o junacima starog Rima (Beograd 1967) i objavio više originalnih naučnih studija na srpskom, nemačkom i slovenačkom. Pisao je samo ćirilicom. Autorska dela Doktorska disertacija: Izbrana vprašanja ο Parteniju, 1924. Đurđevdan i rimske parilije. 1926. Zaječar, godišnji izveštaj gimnazije. Orfej i orfizem. Studija ο grčkoj religiji, 1931. Ljubljana zur Bellerophonsage: Philologische Wochenschrift, 1927. Zu Vergils Handschriften, Philologische Wochenschrift, 1928. Latinski citati, 11 izdanja. Matica srpska i „Dereta“, 2002. Čitanka za V razred gimnazije (Latinska), 1929. Udžbenik latinskog jezika za I razred gimnazije, 1966. Udžbenik latinskog jezika za II razred gimnazije, 1966. Oba ova udžbenika štampana su i na albanskom jeziku. Legende ο junacima starog Rima, 1967. Narodna knjiga i „Dereta“, 2002. Udžbenik engleskog jezika (u zajednici sa puk. P. Ećimovićem) za vojne akademije, 1945. Srpskohrvatsko-slovenački rečnik, Ljubljana, 1927. Slovenačko-srpskohrvatski rečnik, Ljubljana, 1927. Nemačko-srpski rečnik, Beograd, 1941. Srpsko-nemački rečnik, Beograd, 1941. Italijansko-srpskohrvatski rečnik, Beograd, 1957. Srpskohrvatsko-italijanski rečnik, Beograd, 1963. Prevodilački rad Prevodio je sa slovenačkog, nemačkog, engleskog, latinskog, starogrčkog, italijanskog i francuskog jezika. Žlebnik: Opšta istorija školstva i pedagoških ideja, 1960. Naučna knjiga, Beograda. Žlebnik: Za plemenitije međuljudske odnose, Narodna knjiga Beograd. A. Vedam: Priručnik „B“ za radio-amatere, 1953. Tehnička knjiga, Beograd. Aksel Munte: Knjiga ο San Mikelu, 1969. Beograd. H. Dž. Vels: Rat planeta, 1951. Tehnička knjiga, Beograd. Džozef Konrad: Freja sa sedam ostrva, 1960. Džepna knjiga. Čarls Ozgud: Metod i teorija u eksperimentalnoj psihologiji, 1964. Savremena škola. Sigmund Frojd: Tumačenje snova I-II, 1969., Matica srpska. U knjizi „Poetika humanizma i renesanse“ u zajednici sa drugim prevodiocima je preveo tekstove sa latinskog i italijanskog jezika, 1963. Platon: Država, 1957. 1966.2002. Kultura, BIGZ. Platon: Gorgija ili ο solistima, Kultura, Beograd. Platon: Menon ili ο vrlini, Kultura, Beograd. Platon: Zakoni, Kultura, Beograd. Seneka: Pisma prijatelju, 1976. Matica srpska, „Dereta“, 2003. Apulej: Zlatni magarac, 1954. Novo pokoljenje, „Dereta“, 1993. Plutarh: Dion i Brut, 1964. Rad, Beograd i „Dereta“, 2002. Marko Aurelije: Samom sebi, Novi Sad, Matica srpska, Milprom 1999. Plato, 1999. Plinije Mlađi: Epistule, 1981. Srpska književna zadruga. Šmit: Rečnik mitologije, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1974. Prokopije iz Cezareje: Tajna istorija, Matica srpska 1986. V. Buhvald, A. Holoveg, O. Princ: Grčki i latinski pisci antike i srednjeg veka, „Vuk Karadžić“, 1974. Evangelije po Luki, Beograd, 1937. Diogen Laertije: Životi i mišljenja istaknutih filozofa, BIGZ 1973. „Dereta“2003. Priredio i preveo U izdanju „Dečja radost“ 1952. i „Dereta“ 2002/2003. Danijel Defo: Robinzon Kruso Istočnjačke priče (Izbor) Andersen (Bajke izbor) Prema Servantesu: Don Kihot Grimove bajke (izbor) Džonatan Svift: Guliverova putovanja Pored navedenih radova imao je više priloga u Profesorskom glasniku i „Domu i školi“, bio je urednik i redaktor za nemački, engleski i francuski jezik lista „Perfekat“ namenjenog učenju i usavršavanju jezika. Skoro sve njegove knjige doživele su više izdanja, neke i po desetak. Za svoj prevodilački rad a posebno za prevod dela: „Životi i mišljenja istaknutih filozofa“ od Diogena Laertija 7. decembra 1973. godine dodeljena mu je prevodilačka nagrada Miloš N. Đurić.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! M. Đ. Milićević Karađorđe u govoru i u tvoru (1904) je zanimljiva zbirka svedočanstava prikupljenih prema kazivanju Voždovih savremenika, ali i ranijih zapisa njegovih ustanika i bliskih mu ljudi. Sve ove priče poređane su prema hronološkom principu i prate Karađorđev život od podizanja ustanka do njegove smrti, dajući nam celovitu biografiju srpskog vožda. Knjiga je obogaćena i izvodima iz Njegoševog Gorskog vijenca i Sarajlijine Srbijanke, te Puškinovom pesmom Karađorđevoj kćeri. Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista, etnograf i akademik.[1] Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Milićevići potiču iz Starog Vlaha, odakle su se doselili `pre tri veka`. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[2] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novooslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[3], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[4] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[5] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[6] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[7] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[8] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu.

PAOR SA BAJONETOM: Goran Babić Naslov Paor sa bajonetom : zločin i kazna vojvođanskih folksdojčera / Goran Babić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni Glasnik, 2012 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 96 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka Biblioteka ǂPosebna izdanja ISBN 978-86-519-1257-6 (broš.) Napomene Tiraž 10.000. Predmetne odrednice Folksdojčeri -- Vojvodina -- 1941-1945 „Da je moja majka Lili 1941. ostala u Beogradu završila bi, sa žutom zvijezdom na prsima i leđima, na zemunskom Sajmištu i nikad me ne bi rodila. Umjesto toga otišla je u Titovu vojsku i ostala živa. Kakvo mišljenje da imam o Titovoj vojsci (o partizanima), a kakvo o Sajmištu, Topovskim šupama i Banjici? Pokušavam da razumijem i nesvijest folksdojčera i osvetnički bijes Krajišnika (i drugih), koji su 1944. i 1945. radili to što su radili. Uzmimo pri tom u obzir mogućnost da su u njihova sela sa ognjem u rukama i bajonetom na puškama četiri ratne godine stizale ustaše i Švabe, palile i ubijale i zatirale sve na šta su nailazile. Zašto i oni (‘Krajišnici’ tj. partizani) ne bi imali pravo na podsvijest? Možda je i njima (bio) pao mrak na oči. Možemo li, međutim, danas izjednačavati onog koji je iz rasnih razloga ubio komšiju sa onim koji se svetio za ubistvo svog najdražeg, najbližeg, jedinog? Kako objasniti činjenicu da je mnogo više postradalih nevinih Nijemaca (ne samo ovdje, već posvuda) nego osuđenih nacističkih zločinaca? Jesu li možda ovi drugi uživali samilost saveznika ili ih oni prvi, nevini i nedužni zemljaci, nisu prokazivali? Zašto su krili zločince, a prethodno odavali žrtve i tako dalje i tome slično? Mnogo je pitanja na koja se nikad neće odgovoriti tako da svi budu zadovoljni i da se pravda pomiri sa nepravdom. Neki kažu da sve treba prepustiti vremenu, koje liječi rane prekrivajući događaje zaboravom. Brodski (Josif) opet veli kako se čovjek može vratiti tamo gdje su mu nešto oteli ili oduzeli, gdje je nešto izgubio, ali se ne može vratiti(smatra ruski nobelovac) tamo gdje su ga ponizili. Spominjem ovo ne samo zbog moje bake Ane nego i zbog svih drugih žrtava, ubijenih i poniženih. A kad smo već kod poniženja, citirao sam šta mama Lili piše u svojim sjećanjima o posljednjim danima svoje majke, moje bake Ane, pijanistkinje i vlasnice vile u elitnom kraju Beograda, u Kursulinoj 26, tik do Kalenić pijace.`` Odlično očuvana knjiga.

MAPIRANJE STARE SRBIJE: Srđan Atanasovski **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Mapiranje Stare Srbije : stopama putopisaca, tragom narodne pesme / Srđan Atanasovski Vrsta građe naučna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Muzikološki institut SANU, 2017 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 218 str. : note ; 17 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 233 ISBN 978-86-7562-137-9 (XX vek; broš.) Napomene Tiraž 750 Beleška o autoru na poleđini nasl. lista Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 193-212 Registar. Predmetne odrednice Nacionalizam -- Srbi -- 19v Makedonija -- Srbi -- Kulturna istorija -- 19v Srđan Atanasovski (1983) je naučni saradnik Muzikološkog instituta SANU. Od 2016. radi kao predavač na programu SIT Western Balkans: Peace and Conflict Studies. Radio je na dva međunarodna projekta, Figuring Out the Enemy (IFDT, Beograd) i City Sonic Ecology – Urban Soundscapes of Bern, Ljubljana and Belgrade (Univerzitet u Bernu). Nosilac je stipendija Austrijske agencije za međunarodnu saradnju u obrazovanju i nauci za doktorska i postdoktorska istraživanja. Knjiga Mapiranje Stare Srbije nastala je na osnovu doktorske disertacije „Muzičke prakse i proizvođenje nacionalne teritorije“ (mentor Tatjana Marković) koju je Atanasovski odbranio na Fakultetu muzičke umetnosti Univerziteta u Beogradu 2015. godine. Ideja o Staroj Srbiji i Maćedoniji je temeljna za oblikovanje srpskog nacionalizma na kraju dugog XIX stoleća, s obzirom na to da podrazumeva generisanje nacionalnog sentimenta i artikulisanje potrebe za teritorijalnom ekspanzijom srpske države. Ova ideja je temeljno odredila i karakter srpskog nacionalizma u doba imperijalizma, koji se formulisao kao iredentistički i militantan, što je konačno rezultiralo Balkanskim ratovima. Gotovo sva druga društvenampitanja koja su isticana u Kraljevini Srbiji, kao i šira kulturalna pitanja na nivou nacije, podređivana su ovoj ideji. Pomenuti proces je značajan i za samo polje muzike i savremenu srpsku muzikologiju, jer su neka od muzičkih dela koja su bila deo diskursa o Staroj Srbiji i Maćedoniji, poput XV rukoveti Stevana Mokranjca, ugrađena u sam temelj srpskog muzičkog kanona i ona se već više od stotinu godina prihvataju kao vrhunski dometi srpske muzike ovog perioda. (Iz Uvoda). Sadržaj Uvod I STARA SRBIJA I MAĆEDONIJA KROZ PUTOPISE I NARODNE PESME Devet teza o nacionalizmu Nacionalizam i teritorija Nacionalizam i srednji vek Teritorijalnost srpskog nacionalizma i ideja Stare Srbije Putopisi iz Stare Srbije Primat prostora Jezik i folklor kao instrumenti mapiranja nacionalne kulture II NARODNA PESMA KAO PUTOPIS Nacionalizam i “narodna pesma” Prvi melografi na tlu Stare Srbije: Franjo Kuhač i Milojko Veselinović III MOKRANJČEVE RUKOVETI IZ STARE SRBIJE I MAĆEDONIJE Pesme iz Stare Srbije u javnoj sferi Mokranjčeva putovanja u Staru Srbiju i recepcija rukoveti Od zapisa do rukoveti: proizvođenje srpske narodne pesme Toposi putopisa u Mokranjčevim rukovetima IV PESME IZ STARE SRBIJE I MAĆEDONIJE U ZBIRKAMA PESAMA Pesme iz Stare Srbije u “salonskim” albumima Srpske narodne melodije Vladimira Ðorđevića Isidor Bajić i Stara Srbija