k6 Срећко Ђукић (Суботица (Коцељева), 7. јануар 1947[1]) дипломирани је економиста, дипломата, који објављује радове из области економске политике, међународних односа, спољне политике, дипломатије. Као дипломата и публициста, посебно истражује и пише о совјетском и постсовјетском времену и пространству, Русији, Заједници незавних држава, Евроазији, источној Европи, Балкану, односима Исток–Запад. Аутор је бројних предговора, поговора, рецензија. Објавио је бројне чланке у земљи и иностранству. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је 7. јануара 1947. у селу Суботица, општина Коцељева.[2], Тамнава. Школовао се у Ваљеву и Београду. По завршетку Економског факултета[3] (1970), магистрирао и докторирао[4] (1981), специјализирао у Москви. Ожењен је, има ћерку, сина и три унука. Публиковао је многобројне чланке у домаћој и страној периодици, дневној штампи, коаутор је низа монографија, зборника, других публикација, редовно иступа у медијима. Срећко Ђукић је аутор до сада 19 објављених књига: Економска сарадња СФРЈ и СЕВ (Београд, 1984), О незабываемом – Раздумья (Минск, 2006), Сибир – земља изазова – путописне и друге приче са Јенисеја (Нови Сад, 2007), Лукови Срећка Ђукића (Београд, 2008), Постсовјетско пространство – процеси глобализације (Нови Сад, 2009), Време енергије – више од дипломатије (Београд, 2009), Тајне Беловешке пушће – Вискули – последњи дан СССР (Београд, 2010), Крај Совјетског Савеза и Русија – ново руско окружење (Београд, 2011), Руски гас у Европи – од детанта до Јужног тока (Београд, 2011), Вера (Ваљево, 2011), Повратак савеза – двадесет година после (Београд, 2012), Балканизација Балкана (Београд, 2013), Нови крсташи на Балкану (Београд, 2015), Ера руског гаса – Гас и глобална безбедност (Београд, 2016), Путовање Јенисејом – путовање на Северни пол (Београд, 2016), Косовизација Европе (Београд, 2018), „Анђео“ над Србијом (Београд, 2018), Приче из Ђукића јаруге - Ђукићи уистини и у предању (Београд, 2018). Срећко Ђукић је коаутор више заједничких књига, монографија, зборника, између осталих: Енергетски односи Југославије са СССР (коаутор, Привредни преглед, Београд, 1985), Југославија – СЕВ (ИМПП, монографија, Београд, 1987), Балканско раскршће (зборник, е-књига, Универзитет Бања Лука, 2013), Изазови спољне политика Србије (ЕПуС, зборник, Београд 2015), Миграционные тенденциии и борба против ксенофобии и неофашизма (Фонд `Славяни`, зборник, Софија, 2016), Глобализација и глокализација (Социолошко друштво Србије, зборник, Косовска Митровица, 2017), Србија и свет у 2017. (ИМПП, зборник, Београд, 2018), Енергетска дипломатија Републике Србије у савременим међународним односима (ИМПП, зборник, Београд, 2019). Написао више стотина чланака, коментара, интервјуа, публиковао у многим домаћим и страним часописима (Директор, Пословна политика, Економска политика, Југословенски преглед, НИН, Међународна политика, СЭВ, Международня жизнь, Аргументи), новинама (Политика, Блиц, Вечерње новости, 24 часа, Дума, Континент, Пари, Република, Белорусь севодня, Народная воля), агенцијама, на радију, ТВ, порталима у земљи и иностранству. У професији је прешао пут од млађег економског аналитичара и планера, саветника и секретара у југословенској влади, до дипломатских дужности у земљи и иностранству. Каријеру је започео у Савезном заводу за друштвено планирање, наставио у Савезном извршном већу (СИВ, влада СФРЈ), као саветник члана СИВ-а за економска и политичка питања и секретар Комисије СИВ-а за координацију сарадње између СФРЈ и СЕВ-а. Учествовао је у најважнијим преговорима између СФРЈ и СЕВ-а, на заседањима највиших и других органа СЕВ-а. Као дипломата је радио у југословенским мисијама и амбасадама у Москви (у Совјетском Савезу и Русији), Софији (Бугарска), Минску (Белорусија)[5]. После агресије НАТО-а радио је на Косову и Метохији. У Министарству спољних послова био је координатор за регионалну сарадњу, помоћник начелника за СССР и Источну Европу, директор Аналитичке дирекције у Служби за истраживање и документацију, директор Дирекције за Русију и Евроазију. Био је гостујући професор на Универзитету у Бања Луци и на Федералном универзитету у Краснојарску (Русија), професор на Факултету за дипломатију и безбедност Универзитета Унион у Београду, предавач на Факултету политичких наука у Београду, предавач на Школи за спољну трговину Привредне коморе Србије, предавач на Отвореној школи у Београду. Члан је Форума за међународне односе Европског покрета у Србији. Др Срећко Ђукић је од 2004. до 2011. године изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Белорусији, доајен дипломатског кора.

RUSKO-BRITANSKI ODNOSI U CENTRALNOJ I ISTOČNOJ AZIJI! Autor je prikupio zvanična dokumenta, parlamentarne spise, političke pamflete, memorare, savremene novinske članke, kao i neobjavljene izvore iz ruskih, britanskih, indijskih, gruzijskih, uzbekistanskih i turkmenistanskih arhiva. Još od nejasnih praistorijskih vremena, ljudska vrsta je poznavala nebrojane sukobe koji su delili ljude. Ipak, usporedo s krvavim borbama, razvijala se i saradnja između pojedinaca, društvenih grupa i država uopšteno. Ova isprepletanost uzajamne odbojnosti i snošljivosti, mržnje i sklonosti, pratila je ljudska bića više do pet hiljada godina zabeležene istorije. Kao paragon ovog dijalektičkog protoka, „Veliku igru`, koju su igrale i velike evropske sile i lokalni vlastodršci u Centralnoj i Istočnoj Aziji u drugoj polovini 19. veka, istoričaju moraju da iznova ispitaju sa vremenskih, geografskih, sociopolitičkih, ekonomskih i kulturnih stanovišta. Ako bi običnog čitaoca, željnog razumevanja „tajni motiva` u pozadini istorijskih događaja, upitali da objasni kako gleda na Veliku igru, odgovor bi se lako mogao predvideti. Najverovatnije, čitaoc bi rekao da se ova definicija odnosi na geostrateško suparništvo, na prvom mestu između Britanskog i Ruskog carstva, za nadzorom nad Centralnom Azijom u devetnaestom veku, kada je, suočen s izazovom koga je ovo drugo carstvo uputilo ovom prvom, London morao upregnuti i diplomatska i vojna sredstva kako bi ostvario trosturki cilj: održati ravnotežu moći u Evropi, proširiti svoje posede u Indiji i osigurati komercijalne puteve od Sredozemlja prema Indijskom, odnosno Tihom okeanu. Knjiga dubinski posmatra Veliku igru u vezi sa razvojem rusko-britanskih odnosa tokom viktorijanskog i postviktorijanskog razdoblja. Njena svrha je da pobije mitove i ispravi očigledne nepreciznosti koje vladaju u našem razumevanju toga kako su predindustrijske države i ljudi bili uklopljeni u modernu civilizaciju zahvaljujući nadmetanju velikih sila za dominacijom u Aziji. Kratak sadržaj Uvod: Razmatranje anglo-ruskih odnosa u Aziji 1. Prolog velike igre 2. Ruski izazov i odgovor Britanije, 1856-1864 3. Put do Oxusa, 1864-1873 4. Vrhunac velike igre, 1874-1885 5. Strateški stalat, 1886-1903 6. Kraj igre Epilog EVGENIJ SERGEJEV je profesor istorije i voditelj Centra za sociopolitičke i ekonomske probleme dvadesetog veka pri Institutu za svetsku istoriju Ruske akademije nauka. Autor je knjige Ruske vojnoobaveštajne strukture u ratu s Japanom 1904.-1905.: tajne operacije na kopnu i moru. Takođe je radio i kao privremeni saradnik na Institutu Kennan pri Centru Wilson.

Ова књига је само просто излагање главних догађаја у Европи од Версајског уговора до краја 1938. Она је преглед главних догађаја најближе јучерашњице; у њој није ништа нарочито тумачено, догађаји нису гледани ни кроз какву призму. Ако је што тумачено то је донекле израз личнога и схватања и оцена општега осећања, појава и догађаја. Сасвим природно изгледа да се тако ради, а не друкчије кад је реч о данашњици. Забележити и средити по могућству само утврђене чињенице по хронолошком реду и по спољашњој унутрашњој вези, то је био циљ ове књиге, а не што друго. Изложити чињенице какве јесу и какве изгледају у даноме часу, не генералишући, не философирајући, то је био задатак, а оно друго је остављено доцнијим покољењима . Друкчије радити значило би не давати само факта него правити пропаганду за ову или за ону тежњу спољне политике. Наша намера није била да се дижемо изнад нашега видика и уплићемо у замршену мрежу европских збивања за последњих петнаест година, коју ће имати да размрсе историчари и после триста година. У таква расматрања нисмо се смели упуштати, јер то не би била историја него расматрања без изгледа да их сви приме као тачна. Добре су оне историје садашњице које су остале на излагању факата. Разлике у материјалним погодбама и системима владавина и политике држава и народа, у њиховоме културноме, васпитноме, у њиховим схватањима живота народнога у држави — су толике и такве да се доиста о данашњим догађајима не може друкчије писати с погледом за опште одобравање. * Уговори о миру који су у овој књизи приказани уређују нову Европу. То не значи да је створено нешто нарочито ново, јер свет неће никад бити нов, свет ће се мењати споро и стално. Светски рат је имао толико важних последица, да се може сматрати као нова епизода у историји човечанства. Сваки велики рат отвара нове политичке, привредне и социјалне проблеме, а сваки уговор о миру регулише стање створено ратом. Нико озбиљан не може веровати да ће Европа политичке границе, привредни и социјални пореци, па и правни, вечито трајати. Докле људи живе биће промена; мира вечитога биће кад нестане живота; у природи је живих бића да се између себе такмиче и да ратују. Уговори о миру су нека врста рецепта и терапије које победиоци сматрају као најбоље средство да се рат прекине и да се што даље одложи време за нови рат међу побеђенима и победиоцима. Откако је света и века тако се радило свуда; у Европи од последња три века на овамо на исти начин се увек организовао мир. * Друга књига „Дипломатске историје нове Европе” излази, нажалост, после смрти њеног аутора Јована М. Јовановића. Јовановић нам је дао цео рукопис да га припремимо за штампу, — то је потребно да на крају ове књиге кажемо неколико речи највише ради објашњења зашто она излази у оваквом облику. Првобитно Јовановић је био написао Дипломатску историју од Версајског мира до 1935. године. Међутим, по нашем заједничком споразуму, он је првој књизи уметнуо и додатак (стр. 401—422) у коме је укратко приказао европске догађаје за последње 3 године (1935—1938). Исто тако су на крају књиге додати важнији уговори и главнија хронолошка дата у истом међувремену. И овој другој књизи Јовановић је намеравао да дода, код сваког одељка, преглед догађаја од 1935—1938. године. Б5 формат, тврд повез, 2023 стр.

Marko Lopušina Ubij bližnjeg svog Meki povez Izdavač Tea books Prvo su na prostoru SFRJ počele da ratuju tajne policije podržavljenih republika, a potom same republike i države. Bio je to tihi i nevidljivi rat za običan svet, ali pouzdan simptom za političare, koji su vagali, svaki na svoj način, kako će i kada da izađu kao pobednici iz duela sa Srbima. Srpska tajna policija je progonila državne neprijatelje, kako u Srbiji, tako i u drugim republikama. To su znali samo oni koji su osetili srpski politički bič na svojim leđima. Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima, sadržana su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja postoji na ovim našim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od milošte zvali „pesnica komunizma“ ili ponekad i „štit revolucije“. A u vreme Slobodana Miloševića tajna policija zvana Resor državne bezbednosti bila je njegov politički i tehnički servis. I jedna i druga policija SFRJ i SRJ koristile su svoje političke simpatizere, ali i plaćenike kao tajnu političku armiju. U Titovoj Jugoslaviji oni su bili saradnici Službe, a u Miloševićevoj paravojska. Ljudi iz podzemlja radili su i za doktora Franju Tuđmana i za Aliju Izetbegovića, a ni Milan Kučan ih nije previše mrzeo. Tako je svaka nova država dobila i nove ulične narodne heroje, svoje Arkane, Tute i Juke. Činjenica je da su jugoslovensku tajnu službu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato što su se trudili da dokažu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni čuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi „oznaši“, „udbaši“, „debejci“, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije već i svesno, upravo vlastiti narod. Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i goniči i progonjeni, tačnije i dželati i žrtve tajne policije. Malo je reči u našem jeziku koje tako sumorno zvuče, kao što je to reč Udba. U njoj je sadržan sav ljudski gnev i tihi otpor prema jednom delu života u komunističkoj Jugoslaviji, koji su mnogi njeni žitelji potisnuli, makar prividno, iz sećanja. Udbom i danas ljudi zovu sve jugoslovenske službe državne bezbednosti, jer žele da na taj način pokažu koliko su svesni zla koje je politička policija nanela vlastitom narodu. Prema mojim procenama, jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila najmanje pola miliona ljudi. A u trećoj još najmanje sto hiljada ljudi. Svedoci akcija jugoslovenske političke policije sećaju se Kočevja, Zelengore, crvenog terora, Golog otoka, obaveznog otkupa, Dahauskih procesa, Četvrtog plenuma, studentskih demonstracija, maspoka, liberalizma, kosovske drame, bosanskih progona, slučaja osmorice, devetog marta, zime 1996. godine, nesreće na Ibarskoj magistrali. Bile su to direktne posledice građanskog rata, među Jugoslovenima i Srbima, ali i onog neobjavljenog građanskog rata koji je kasnije vođen protiv političkih neistomišljenika. Tada su stradali pisci, umetnici, intelektualci, ali i obični ljudi. Državu i njenu Službu, kako je sami policajci zovu, to pamćenje ne služi, pa o svojim delima u ime naroda, a protiv naroda, javno nikada ne govore. Ćutanje je deo policijske tajne zakletve. Pročitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a, više govore o nedelima neprijatelja, nego o delima državnih čuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujući lošim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokuša da reši enigmu tajnih službi u SFRJ i da se, makar, na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji. Nema iole poznatijeg jugoslovenskog političara starije generacije, koji u svojoj uspešnoj karijeri nije prekoračio i stepenicu ministarstva unutrašnjih poslova. Biti policajac bila je čast, a poslednjih godina Jugoslavije i sramota jugoslovenskih i srpskih političara. Neki od njih su zato i skrivali te podatke iz svoje biografije. Rad u kontraobaveštajnoj i obaveštajnoj službi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB-u SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih naših visokih funkcionera. U njoj su novi lideri bili ili vojskovođe ili članovi organa bezbednosti. Josip Broz Tito, Cvijetin Mijatović, Raif Dizdarević i Bora Jović kao obaveštajci, komandanti, ministri, ambasadori, dogurali su i do pozicije predsednika Jugoslavije, a Nikola Ljubičić do prvog čoveka u Srbiji, kao i Milan Kučan u Sloveniji. Za Oznu, Udbu, SDB odnosno RDB su radili Josip Đerđa, Janez Zemljarič, Vladimir Rolović, Svetislav Ćeća Stefanović, Franjo Herljević, Jože Smole, Milan Mišković, Josip Manolić, Josip Boljkovac. Rezidenti Kominterne bili su Josip Broz Tito, Ivo Lola Ribar, Josip Kopinič, Ivan Stevo Krajačić, Zdenka Kidrič i Andrija Hebrang. A zatim i Dušan Mihajlović, Nenad Đorđević, Jovica Stanišić, Rade Marković, Uroš Šuvaković. Osnivači Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari života i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji. Nasledili su ih u svakoj republici po jedan gospodar, pa bilo da se on zvao Kučan, Tuđman, Gligorov, Izetbegović ili Milošević, jer vladali su titoistički. U zavisnosti od prilika i događaja na unutrašnjoj političkoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne priče, koje su ponekad imale i karakter mita. Još tokom rata u narodu je rođena pošalica da „Ozna sve dozna“, koja se u srpskom žargonu održala do današnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politički moto, glasila je „Udba je srpska sudba“. Ona je na najslikovitiji način odražavala narodno shvatanje moći i nemoći srpske, a i jugoslovenske tajne policije. Kako se kretao odnos političkih snaga između federacije, republika i pokrajina, Slovenaca, Hrvata i Srba, između vladara i posilnih, takva je bila i sudbina tajne policije i njenih funkcionera i operativaca. Međusobni obračuni, najčešće upereni protiv Srbije i srbijanskih kadrova, često su išli baš preko leđa tajnih policajaca. Poslednjih dvadeset godina, tajne službe SFRJ su čak tiho i podmuklo ratovale međusobno. Prva jugoslovenska tajna služba pravljena je po komunističko-internacionalnom receptu Moskve i NKVD-a, a rasturana je po planu vašingtonske centrale i satelita Novog svetskog poretka.

Najnovija knjiga Henrija Kisindžera O Kini predstavlja osvrt autora na svoju ulogu u razvijanju odnosa dve najmoćnije države danas: SAD i Kine. Ovo je trinaesta po redu knjiga bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika Niksona i državnog sekretara u administraciji predsednika Niksona i Džeralda Forda. Iako se njegova državna služba završila 1977, u ovoj knjizi otkrivamo da je Kisindžer služio kao emisar skoro svakog predsednika, a sve u cilju unapređivanja odnosa s najmnogoljudnijom državom na svetu. Tako, Kisindžer otkriva da je u Kini boravio preko pedeset puta, od vremena prvih kontakata početkom sedamdesetih godina prošlog veka – gde je zajedno sa Čouom Enlajem radio na pripremi prve posete jednog demokratski izabranog predsednika komunističkoj Kini ? pa sve do poseta organizovanih na poziv kineskih zvaničnika, gde je objašnjavao pojedine postupke američke administracije. Takođe, svoje duboko poznavanje kineske istorije i kulture koristio je i prilikom poseta Velikom zidu, gde je bio „turistički vodič“ svojim prijateljima i porodici. Iako je podeljena na 18 poglavlja, knjigu možemo podeliti na dve jasne celine. Prva predstavlja istoriju Kine, gde autor uvodi čitaoca u istorijske pretpostavke, kao i okolnosti u kojima je nastajala komunistička Kina. U nameri da objasni politiku države pred raspadom u XIX veku, Kisindžer koristi Li Hongzanga, kineskog ministara spoljnih poslova s kraja XIX veka. Suočen sa ucenama i pritiscima, daje koncesije Ruskoj carevini na železnicu na severu Kine. Na jugu je primoran da dâ na korišćenje luke kolonijalnim silama stare Evrope. Kao što je u Evropi „pronašao“ Meterniha, tako u Kini „nalazi“ Hongzanga. Kisindžer gaji veliko poštovanje prema ovim državnicima. Umeće u međunarodnim odnosima, kao i pronicljivost u sklapanju ugovara, odnosno savezništava, čine da kod Kisindžera ova dvojica zauzimaju najviša mesta na listi državnika. Možemo se čak usuditi da kažemo da Kisindžerovom egu prija poređenje sa ovim ličnostima iz XIX veka. Knjiga obiluje kratkim pasažima u kojima Kisindžer iznosi svoje stavove o demokratiji, državnom razlogu, i ljudskim pravima, kao i o razlikama i sličnosti načina razmišljanja Kineza, odnosno Amerikanaca. Za čitaoca koji nije sklon pseudofilozofskim izletima autora, tu je druga celine knjige gde Kisindžer kroz istoriju komunističke Kine iznosi anegdote s brojnih sastanaka s najvišim kineskim državnicima u poslednjih 40 godina. Tu možemo saznati kakvi su bili Mao Cedung, Ču Enlaj, Deng Sjaoping, Đijang Cemin... Nenametljiv i iznad svega nepretenciozan stil kojim je pisana knjiga omogućava čitaocu da na vrlo jednostavan način svhvati kako funkcionišu odnosi najmoćnijih ljudi na planeti. Autor nas uvodi u detalje razgovara koji se vode kad se kamere isključe, gde se u opuštenoj atmosferi razgovara o istoriji, kulturi, svakodnevenom životu, da bi se tek na čas dotakli trenutnih odnosa među državama. Podrobno i detaljno Kisindžer nam približava svaku od ovih istorijskih ličnosti, kao i lični pečat koji su ove ličnosti ostavile na njega. Kroz istorijske periode, kao i događaje koju su oblikovali modernu komunističku Kinu, autor baca svetlo i na politiku američkih predsednika. Koliko kritikuje politiku Niksonovih predhodnika, koji nisu prepoznavali suptilne poruke koje je Mao slao u nameri da uspostavi odnose sa SAD, toliko hvali predsednika pod kojim je služio. Niksonova veština u sagledavanju budućih trendova u svetskoj politici, prema Kisindžeru, graniči se s vidovitošću. Autor prepušta slavu Niksonu za uspostavljanje triangularne diplomatije, da li zbog skromnosti ili zbog obilja dokaza koji podupiru ovu tvrdnju. Na čitaocu je da proceni. Objašnjavajući postupke Kine u određenim kritičnim situacijama (sino-vijetnamski rat, nemire na Trgu Tjenanmen, krizu oko Tajvanskog moreueza, kao i kulminacijom usled bombardovanja kineske ambasade u Beogradu tokom NATO agresije 1999), Kisindžer preispituje i politiku SAD prema Kini. Autor razmatra trajnu potrebu Amerikanaca na insistiranju značaja vrednosti u odnosima među državama. Smatra da okolnosti umnogome doprinose politici, kao i odlukama koje će se donositi. Tako autor navodi upravo politiku SAD posle 1989. i događaja na Tjenanmenu, kao dobru promišljenu. Naime, politika predsednika Buša Starijeg sastojala se od uvođenja sankcija Kini i javnog kritikovanja zbog niskog stepena ljudskih prava u Kini, dok je istovremeno slao pisma i specijalne emisare u Kinu. Na taj način je zadovoljio javnost u svojoj državi koja je insistirala na oštrim rečima, dok je istovremeno ispod površine održavao žive odnose s kineskim zvaničnicima. Pokazujući na taj način da je svestan važnosti i ozbiljnosti održavanja što boljih odnosa s najmnogoljudnijom državom na svetu koja je već tada postajala i značajna ekonomska sila. A upravo predsednik Buš Mlađi kod Kisindžera dobija lovorike za svoju politiku. I pored svoje Agende slobode, Buš Mlađi, svestan važnosti strateških odnosa između SAD i Kina, prevazilazi suprostavljajuće stavove američkog misionarstva i pragmatičnog pristupa. Na kraju Kisindžer zaključuje da bi američko insistiranje na demokratizaciji Kine, konstantno podsećanje Kineza na nizak stepen ljudskih prava, s jedne strane, i stalno odbijanje Kine da prihvati bilo kakvu sugestiju Zapada, makar ona bila i prijateljska, bio put u slepu ulicu. Kao razlog za ovakvu kinesku politiku, Kisindžer pronalazi u osećaju poniženosti koji Kinezi osećaju zbog politike bespoštedne ucene koju su sprovele zapadne sile krajem XIX i početkom XX veka. U poslednjem delu knjige autor se pita da li se istorija ponavlja. U odsustvu zajedničkog neprijatelja i novim odnosm snaga koji se uspostavlja, autor se pita šta će povezivati dve sile, tačnije koji će to biti zajednički činilac koji će služiti kao faktor odvraćanja eventualnog sukoba. U nameri da dođe do odgovora, Kisindžer navodi čuveni Krouov Memorandum. Autor smatra da bi preemptivni napad SAD na Kinu bio velika greška, s nesagledivim posledicama. Kao rešenje ovog odnosa Kisindžer smatra da treba ići ka uspostavljanju pacifičke zajednice. Naravno da ovakva zajednica ne bi bila uspostavljena na vrednostima već na interesu dve najmoćnije države na svetu. Uspešan razvoj koji će doneti samo dobro ovim državama predstavlja zajednički interes. U nameri da iznedri rešenje budućih problema, Kisindžer zaviruje u prošlost i pronalazi odgovor u Koncertu velikih sila, mehanizmu toliko uspešnom u prošlosti da smatra da se njegova rešenja mogu primeniti i na probleme XXI veka.