NEDOVRŠENI MIR - Izveštaj Međunarodne komisije za Balkan, Radio B92-Naša Borba Beograd 1998, str. 208. Očuvanost 4.

KULTURA VLASTI - Index smena i zabrana broj 1, Radio B92 Beograd 1994, str. 98. Očuvanost 4. Sadržaj na slici.

SV 2 59665) EVROPA NA BALKANU , Milorad Belančić , Radio B92 i Beogradski krug 1998 , iz sadržaja : 1.Neslična Evropa 2.Platon, Srbija i evropske odgovornosti 3.Evropa na Balkanu 4.Agonija ljudskih prava 5.Mračni XX vek 6.Evropa i mi mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, 157 strana

Ognjen Pribićević - Vlast i opozicija u Srbiji Radio B92 iz 1997 169 str. Odlicno ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta --------- 26082019

Naziv: Uvod u dijalektički materijalizam Autor: A. Thalheimer Izdavač: Naučna biblioteka, Zagreb Godina izdanja: 1933 Povez: Tvrd Stanje kao na slikama. Vidljivi znaci korišćenja i podvlačenja stranica. Korice su pohabane. Opis: August Thalheimer (18. ožujka 1884. - 19. rujna 1948.) bio je njemački marksistički aktivist i teoretičar. Bio je član Njemačke socijaldemokratske stranke prije Prvog svjetskog rata. Uređivao je Volksfreund, jedno od stranačkih novina, a od 1916. radio je na Spartakusbriefeu, službenom listu Nezavisne socijaldemokratske stranke (USPD). Thalheimer je postao jedan od osnivača Komunističke partije Njemačke (KPD) i priznat je kao njezin glavni teoretičar. Uređivao je Rote Fahne i rukopise koje je Franz Mehring ostavio neobjavljene nakon njegove smrti. Thalheimer je bio dio lokalne vlade u Württembergu i bio je ministar financija tijekom krize 1923. On i Heinrich Brandler bili su okrivljeni za posljedice i pozvani u Moskvu 1924. Tamo je radio za Comintern i Institut Marx-Engels. Godine 1927. Thalheimer je održao niz predavanja na moskovskom sveučilištu Sun Yat-sen koja su tada objavljena kao udžbenik iz filozofije (engleski prijevod pojavio se kao Uvod u dijalektički materijalizam, New York, 1936). Također je radio s Buharinom na nacrtu programa Kominterne. Nelagoda s vodstvom Ernsta Thälmanna natjerala ga je da se vrati u KPD u Njemačkoj 1928. Međutim, godinu dana kasnije, on i Brandler su izbačeni iz KPD -a te su nastavili formirati Oporbu Komunističke partije (KPO). KPO je kritizirao vanjsku politiku Sovjetskog Saveza, ali ne i njegovu unutarnju politiku. Thalheimer je izjavio: `Ne želimo donijeti zaključak da, budući da je politika Kominterne pogrešna, mora slijediti da je i politika Rusije pogrešna`. (Gegen den Strom, 4/1931) Thalheimer je podržavao/prisilnu kolektivizaciju i stahanovizam. Thalheimer je otišao u egzil u Pariz od 1932. Početkom 1935. Thalheimer je počeo pisati redovitu kolumnu o međunarodnim vijestima za Workers Age, službene novine Komunističke partije SAD -a (opozicija), na čijem je čelu Jay Lovestone. Thalheimer je otišao u Barcelonu, Španjolska, 1936. Ovdje se uključio u raspravu s Andrésom Ninom zbog osude Radničke stranke marksističkog ujedinjenja (POUM) prvog moskovskog suđenja. Ubrzo se ponovno vratio u Francusku kako bi radio u KP -u u egzilu. U srpnju 1937., kada su staljinisti uhitili šest pripadnika KPO -a u Barceloni, izdao je zajedničku izjavu s Brandlerom: `Preuzimamo na sebe svako političko i osobno jamstvo za naše uhićene suborce. Oni su antifašisti i revolucionari, nesposobni za bilo koju akciju koja bi se mogla protumačiti kao veleizdaja Španjolske revolucije.`

Perfektno očuvana knjiga. Izdavač: Književne novine, Beograd & Univerzitetska riječ, Nikšić 1990. 190 str težina: 211 gr ******************************* Knjiga koja je objavljena tik pre rata u Bosni i svojim sadržajem ukazuje na tenzije i budjenje fanatizma, nemire i anomalije u društvu, kulturi i politici. `Ponovo sam svakog ponedeljka, iz sedmice u sedmicu, od početka jula 1989. do jula 1990. godine, na Drugom programu Radio-Beograda, komentarisao zbivanja u jugoslovenskom društvu. To jednogodišnje praćenje dogadjaja na domaćoj društvenoj i kulturnoj sceni dobilo je dramatično ubrzanje, pa mi se učinilo da se ovi komentari, zbog njihove aktuelnosti, ne mogu odlagati. Objavljujem ih zato što smatram da su svedočenje o ovom našem nemirnom i opasnom vremenu.`

Mijat Lakićević : ISPRED VREMENA, Fond za otvoreno društvo Srbija 2011, tvrdi povez, str. 261. 1963-1973, sudbonosna decenija, uspon i pad srpskih liberala, uzroci i posledice, od tada do naših dana, kroz prizmu Ekonomske politike, novina kakvih više nema. Očuvanost 4. Mijat Lakićević (1953) živi i radi u Beogradu. Završio je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu 1975. godine. Po profesiji novinar, karijeru započeo u nedeljniku Ekonomska politika 1977. godine. Devedesetih stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Sa desetak kolega 1999. pokreće Ekonomist magazin. Radio u Blicu (sedmičnom dodatku Novac), NIN-u i Novom magazinu . Priredio i uredio knjige „Prelom 72” o padu srpskih liberala 1972. godine (2003) i „Kolumna Karikatura” koja sadrži kolumne Vladimira Gligorova i karikature Predraga Koraksića Coraxa objavljivane u Ekonomist magazinu (2006). Knjigu „Ispred vremena”, koja se bavi listom Ekonomska politika i sudbonosnom decenijom SFR Jugoslavije (1963–1973) objavio je 2011. godine, a 2014, u koautorstvu sa Dimitrijem Boarovim, knjigu „Kako smo izgubili (Našu) Borbu”.

MLINAR ZDENEK MRAZ DOLAZI IZ KREMLJA Prevod - Romeo Vukić Izdavač - Globus, Zagreb Godina - 1985 324 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Globus Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst podvlačen grafitnom olovkom na 30ak stranica SADRŽAJ: LEO MATES - Predgovor Prolog 1. Od Hruščova do Dubčeka 2. `Praško proljeće` u svijetu vladajućih 3. Pred sudom Kremlja Epilog Kazalo imena `Ova knjiga je politička autobiografija Zdeněka Mlynářa. Komunističkoj partiji pristupio je za vrijeme rata I, kao mladi i perspektivni aktivist, školovao se u Sovjetskom Savezu. Vrativši se u Čehoslovačku radio je kao javni tužilac, all je zbog neslaganja sa učestalim zloupotrebama vlasti i kršenjima zakona napustio taj položaj I posvetio se znanstvenom radu. Mlynářov povratak u politički život Čehoslovačke poklapa se sa snaženjem antistaljinističkih tendencija u KPČ. On postaje Jedna od ključnih osoba Praškog proljeća, zastupnik srednje linije I autor Akcionog programa KPČ. Središnji dio knjige je opis zbivanja u doba Intervencije zemalja Varšavskog ugovora u Čehoslovačkoj 1968. godine. Lucidan promatrač i razborit kritičar, Mlynář je na Iznimno zanimljiv način opisao najteže trenutke u svom životu. Važan je i potresan opls pregovora zatočenog čehoslovačkog rukovodstva sa vlastodršcima u Kremlju.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Mlynar

Živko Surčulija : Ko vlada nacijom : marksizam, nacija i (dez)integracija / Beograd : Naučna knjiga, 1987 Fizički opis 181 str. ; 20 cm Zbirka Marksistička biblioteka. Kolo 2, Savremeno jugoslovensko društvo ; knj. 3 Predmetne odrednice Национално питање -- Југославија Нације -- Марксизам Očuvanost 4-. Живко (Светозар) Сурчулија рођен је 20. јуна 1945. године у Сремским Михаљевцима. Завршио је Земунску гимназију, у којој је до последњег дана био члан управе Фонда бивших матураната и професора Земунске гимназије. Дипломирао је 1968. године на Политичко-управном смеру Правног факултета Универзитета у Београду, где је и магистрирао и докторирао 1976. године. На Технолошко-металуршком факултету је радио од 1974. до 2010. године као асистент, доцент, ванредни, редовни професор и шеф катедре за друштвене науке, а једно време био је запослен и у Институту друштвених наука. Нека од његових најважнијих дела су „Друштвена анатомија национализма“ (Младост, 1976.), „Ко влада нацијом?“ (Рад, 1982.), Different Concepts and Types of Nationalism in the Nineteenth and Twentieth Centuries“ (MIT Press, Cambridge, vol.1, Num. 2, April 1996.), „Социолошка хрестоматија са коментарима“ (коаутор са др П. Раденовић); (Завод за уџбенике, 1999.), „Либерализам, социјализам и национализам у транзицији српског друштва и поглед у наредне године“ – поглавље у монографији „Промене вредности и транзиција у Србији: Поглед у будућност“, (Friedrich Ebert Stiftung; Институт друштвених наука, 2003.), „Приолози из социологије“ (Фото футура, 2011.).

Uroš Dujšin: TEORIJA NOVOG SOCIJALIZMA J. K. GALBRAITHA, Globus Zagreb / Pravni fakultet Zagreb 1989, tvrdi povez, omot, str.292. Studija o delu Džona Keneta Galbarjta. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Dujšin, Uroš, hrvatski ekonomist (Beograd, 13. II. 1935 – Zagreb, 19. I. 2019). Diplomirao (1959) i doktorirao (1985) na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Specijalizirao je komparativnu ekonomiju u Luxembourgu te u SAD-u (na Harvardu i u Williamstownu). Od 1960. radio na Pravnom fakultetu u Zagrebu; od 1987. profesor ekonomske politike; dekan (1997–99). Autor mnogobrojnih radova s područja međunarodne trgovine i međunarodnih ekonomskih odnosa. Glavna djela: Novi socijalizam Johna Kennetha Galbraitha (1989), Osnove ekonomike (koautor, 1990). Džon Kenet Galbrajt RK (15. oktobar 1908 — 29. april 2006), takođe poznat kao Ken Galbrajt, bio je ekonomista kanadskog porekla, javna ličnost i diplomata, kao i vodeći zagovornik američkog liberalizma 20. veka. Njegove knjige o ekonomskim temama su bile bestseleri od pedesetih godina pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih je Galbrajt poprimio ulogu javnog intelektualca. Kao ekonomista, težio je ka post-Kejnesijanskoj ekonomiji sa institucionalne perspektive[2][3]. Galbrajt je bio dugogodišnji član univerziteta na Harvardu, gde je i predavao pola veka kao profesor ekonomije[4]. Bio je plodan autor. Napisao je približno pedeset knjiga, uključujući nekoliko novela, a objavio je i više od hiljadu artikala i eseja o raznim temama. Među njegovim radovima se nalazi trilogija o ekonomiji, Američki kapitalizam (1952), Bogato društvo (1958), kao i Nova industrijska država (1967). Neki njegovi radovi su bili kritikovani od strane ekonomista kao što su Milton Fridman, Pol Krugman i Robert Solou. Galbrajt je bio aktivan u politici, kao član Demokratske stranke, služeći u administraciji Frenklina D. Ruzvelta, Harija Trumana, Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona. Služio je kao ambasador Amerike u Indiji za vreme Kenedijevog administracije. Njegov politički aktivizam, liberalno mišljenje i otvorenost su mu doneli veliku slavu za vreme života[5][6]. Galbrajt je bio jedan od retkih koji je dobio Medalju slobode (1946) i Predsedničku medalju slobode (2000) za svoju službu i doprinos nauci. Vlast u Francuskoj ga je imenovala za Commandeur de la Legion d honneur.

Kosovska bitka u albanskom epu, Ana di Lelio manji format Nova Ana di Lelio je sociološkinja, novinarka i politicka analitičarka koja je prethodnih deset godina radila na Kosovu. Doktorirala je na Katedri za sociologiju Univerziteta Kolumbija i stekla diplomu mastera na Vagnerovoj skoli za javne službe Univerziteta u Njujorku. Predaje na završnom programu studija o međunarodnim poslovima na Novoj školi Univerziteta u Njujorku i na Kosovskom institutu za novinarstvo i komunikacije u Prištini. Uredila je zbornik Argumenti za Kosovo: put ka nezavisnosti (The Case for Kosovo: Passage to Independence, Anthem Press, London- New York, 2006). Našem izdanju Bitke na Kosovu u albanskom epu dodati su, uz saglasnost autorke, ogledi Veselina Čajkanovića (“Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu”) i Alberta B. Lorda (” Kosovska btka u albanskim i srpsko-hrvatskim usmenim epskim pesmama”). Sadržaj: Uvod: Bio jednom sultan Murat.., – I. Istoričarevo svedočanstvo: albanski protagonizam u hrišćanskom taboru, -II.Miloš Kopilić protiv Miloša Obilića, -III. Institucionalizacija priče o autentičnosti albanskog porekla Miloša Kopilića, -IV. Zapadnjački identitet Albanaca, -V. Priča, -VI.Varijacije na teme otpora i prilagođavanja, -Zaključak. Dodatak I: Albanske varijante pesme o Kosovskom boju, – Dodatak II. Veselin Čajkanović i Albert B. Lord o albanskim pesmama o Kosovskoj bici. – Bibliografija, – Indeks imena. PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU Godinama sam znala samo za Jugoslaviju, državu u susedstvu moje rodne Italije. Znala sam za briljantni um Milovana Đilasa, Praxis i humanistički ugao gledanja praksisovaca na socijalizam i, naravno, uvek uniformisanog ikoničnog Tita, svetskog lidera i čelnika nesvrstanih zemalja. Nikad nisam posvećivala pažnju posebno Srbima. Albanci su za mene bili narod koji je patio pod okrutnim režimom Envera Hodže čija je apsurdna filozofija, prevedena u popularne tekstove na Radio-Tirani, zvučala i zlokobno i smešno. Za Kosovo nikad nisam čula niti sam o njemu razmišljala. Sve se to promenilo 24. marta 1999. godine. Tada sam saznala da Albanci žive i na mestu zvanom Kosovo. CNN je prikazivao kako hiljade njih pešice prelazi granicu s Makedonijom jer su ih Miloševićeve snage isterale iz njihovih kuća. Tog istog leta otišla sam da radim za Ujedinjene nacije u izbegličkim kampovima u Albaniji. Na Kosovu sam posle rata videla razorenu zemlju, ophrvanu žalošću. Krajem juna 1999. godine upoznala sam Ivana, šesnaestogodišnjeg dečaka iz Zvečana koji je govorio francuski, znao mnogo o zapadnjačkoj muzici i Holivudu i žarko želeo da upiše fakultet. Ne tamo, ne na Kosovu. Njegov otac je već otišao u Srbiju gde je pripremao teren za dolazak ostatka porodice jer je osećao da za njih nema više života na Kosovu. Tog leta severni deo Kosova izgledao je netaknuto, što je bilo u oštroj suprotnosti s prizorima odmah preko reke Ibar: Mitrovica, nekada grad pun života, bila je pretvorena u gomilu šuta, razorena do neprepoznatljivosti. Na moje pitanje šta misli o tom kontrastu Ivan mi je odgovorio: “Oni su to uradili, albanski teroristi su spalili svoje kuće da bi nas okrivili.” Isto sam čula i od žena koje sam u februaru 2000. godine srela u vozu na putu od Kosova Polja do Zvečana. One su se upustile u tročasovno putovanje samo da bi telefonirale u Srbiju gde su njihova deca poslata u školu. Posmatrale su pejzaž koji je promicao, seosko područje išarano ruševinama i ozlojeđeno govorile: “Albanski teroristi su sve uništili.” Dokazi su zapravo više nego ubedljivo pobijali takvo uverenje jer su Miloševićeva policija i vojska ponekad snimale kamerom ili fotografisale sopstvene rušilačke poduhvate. Ipak, to me je navelo na razmišljanje. Srbi koje sam sretala bili su obični ljudi i živeli su u užasnim uslovima. Na posleratnom Kosovu njihove porodice bile su razdvojene, a oni nisu mogli da izađu iz svojih domova bez pratnje naoružanih vojnika NATO-a. Saosećala sam s njima, ali me je zbunjivalo njihovo tumačenje događaja i to što su bili ubeđeni da su u pravu. Od leta 1999. godine pokušavala sam da shvatim kosovski konflikt. Pokušavala sam da otkrijem neki smisao u ratu onakvom kakav sam ja videla, prvo na televiziji, a kasnije na terenu. Tražila sam objašnjenje u rečima političara, ali i u onome što su mi govorili obični ljudi, što sam zapažala tokom godina provedenih na Kosovu i čitala u novinama i knjigama.

Monografija o porodici Karić, autor Mirko Stamenković, odlično očuvana, izdanje Interprint Beograd 2017, kvalitetna štampa i fotografije u boji. `Mirko Stamenković više decenija prati naš rad, a za one koji ne znaju, mi smo još u onoj Jugoslaviji prvi osnovali privatnu i porodičnu kompaniju,i od tada je prošlo, skoro pet decenija. Imali smo sreću da je tadašnji predsednik Tito posetio naš grad Peć i da mu se svidelo to što mi radimo kao porodica. Smatrao je da ti porodični biznisi mogu samo da doprinesu razvoju države i rekao da nam se omogući šta god da nam treba. U to vreme smo Sreten, Dragomir, Zoran, Olivera i ja smo za četiri godine, otvorili pet kompanija. Počeli smo sa petoro ljudi, a onda smo rasli. Maršal je, kao primer porodičnog biznisa, na sastancima sa predstavnicima Sovjetskog Saveta uzimao našu porodicu i u to vreme je to bila velika čast. Ubrzo nakon toga posetili smo Rusiju i tako krenuli u te vode u toj zemlji. Mi smo prvi Srbi koji su osnovali privatne kompanije u Rusiji i danas smo jedna od najvećih kompanija` Bogoljub Karić

Odlično očuvana 348 strana 325 grama Knjiga obuhvata navažnije tekstove koje je Ćosić ispisao u pola veka, a odnose se na Kosovo. Ova nesvakidašnja hronika počinje beleškom priređivača, pišceve ćerke, koja objašnjava da je 2004. kada se kosovska drama približavala svom raspletu, ona radila na pripremanju Ćosićevih knjiga `Stvarno i moguće` i `Piščevi zapiši`, u kojima su joj zapali za oko tekstovi razmišljanja o kosvskom pitanju i srpsko-albanskim odnosima još od 1966. godine. Prvo poglavlje koje nosi datum 1968. posvećeno je Plenumu CK Srbije u maju te godine, kada je Ćosić zbog izlaganja o narušenim odnosima na Kosovu i Metohiji i prognoze kakva drama može nastati, isključen iz partije i od tada je `obeležen` kao srpski nacionalista. Slede poglavlja oznacena datumima 1981, i reragovanja Ćosića na poušaj `ustanka` Alabanaca na Kosovua, zatim sve godine od 1984. do 1990, tokom kojih je ovaj pisac i `homo politikus` pokazao da je angažovani intelektualac koji postavlja pitanja, traži ili nudi odgovore. Zatim dolaze ključen godine iz dekade devedesetih (`91,`92,` 93, `98, `99) od 2000 ima poneki zapis, govor, zabeleška iz svke godine sve do poslednjeg teksta koji je analiza nedavno postignuti briselski sporazum. H1

61357) ŠKORPIONI dizajn zločina , Jasmina Tešanović , VBZ Beograd 2009 , Psiholozi kažu da čovjek suočen s neugodnom istinom prolazi kroz četiri faze – poricanje, bijes, racionalizacija i depresija – prije nego um uspije prihvatiti neizbežno. Snimke iz Trnova pokrenule su taj proces u kolektivnoj svijesti Srba. I dok Srbija prolazi kroz svoje faze, otvaraju se nova, još neugodnija pitanja. Da je riječ o jednoj snimci, jednoj jedinici i jednom zločinu, sve bi bilo lakše probaviti. Srebrenica je bila najteži zločin u bosanskom ratu, ali ne i jedini, a Škorpioni nisu bili jedini koji su mučki ubijali. Ipak, uloga ove postrojbe u Slavoniji, Srebrenici i Cazinskoj krajini, kao i njena pozicija unutar srpskog policijskog podzemlja, daje povoda da se povijest njihovog `junačkog vojevanja` podrobnije ispriča. Iz predgovora Dejana Anastasijevića `Oduvijek sam znala da moja mama ne voli kako se oblačim, a Specijalni sud za ratne zločine u Beogradu ima ukus moje mame. Svih ovih mjeseci, policajac na ulazu odgovoran za naše ponašanje, nas, male grupe žena koje smo povezane sa žrtvama ili zločincima, grdi ako žvaćemo žvaku, ako glasno jecamo, grdi nas šta god da radimo. Sad me zaustavlja, moja majica nije pristojna. Prevelik dekolte. Sandale su definitvno zabranjene u sudu, ali ovo što ja imam na nogama proći će. Dužina rukava je OK, kaže, ali... Pokušavam ga uvjeriti da ni u ludilu neću iznenada razotkriti svoje rame usred suđenja, ali on mi ne vjeruje. U tom trenutku, jedna Škorpionka nudi mi pomoć. Suknja joj je kraća od moje ali ima zihericu kojom zakopčava moj dekolte. Tada Škorpionka i policajac razmenjuju tople osmjehe. Ja kažem, sljedeći put obući ću burku... pravila su pravila, ne shvaća moju opasku.` Jasmina Tešanović mek povez, format 15,5 x 23,5 cm , latinica, ilustrovano, 166 strana

Dimitrije Tucović Izabrani spisi Meki povez Knjiga I O autoru Димитрије Туцовић (Гостиље, код Чајетине, 13. мај 1881 — Враче брдо, код Лајковца, 20. новембар 1914) био је правник, политичар, новинар и публициста, као и истакнути вођа и теоретичар социјалистичког покрета у Србији и један од оснивача Српске социјалдемократске партије (ССДП).Прва сазнања о социјализму добио је у Ужичкој гимназији од свог друга Радована Драговића. Школовање је наставио 1899. у Београд, где је такође наставио са радом на пропагирању социјализма. Године 1901, након обнављања Београдског радничког друштва, формирао је социјалистичку групу великошколаца и постао члан Управе радничког друштва са жељом да ради на формирању модерних синдиката. Током 1902. и 1903. био је организатор неколико демонстрација против режима краља Александра Обреновића, због чега је морао да емигрира.Након Мајског преврата, вратио се у Србију и августа 1903. учествовао у оснивању Српске социјалдемократске странке (ССДС). Тада је постао уредник страначког листа Радничке новине. На Другом конгресу Радничког савеза и ССДС 1904. одржао је реферат о синдикалним организацијама. Године 1906. је дипломирао право на Београдском универзитету, након чега је отишао у Беч на специјализацију, али се 1908. вратио у Србију и исте године био изабран за секретара ССДС.Почетком 1910. је у Београду организовао Прву балканску социјалистичку конференцију, на којој је покренута идеја о стварању Балканске федерације. Исте године је покренуо теоријски часопис Борба, чији је био главни уредник. Као представник ССДП учествовао је на многим међународним радничким конгресима и скуповима. На међународном плану, ССДП је била чланица Друге интернационале, а он је сарађивао са многим истакнутим личностима попут Розе Луксембург. На Међународном социјалистичком конгресу у Копенхагену, августа 1910. одржао је значајан говор у коме је критиковао социјалисте западних земаља због њиховог држања поводом аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. У полемици са аустријским социјалистом Карлом Ренером указао је на колонијално-поробљивачку политику Аустроугарске.Као резервни официр током 1912. и 1913. учествовао је у Првом балканском рату и војном походу у Албанији. Своја неслагања са овом политиком изнео је у књизи Србија и Арбанија, где се супротставио освајачким плановима Владе Николе Пашића, оцењујући их као империјалистичке. Након повратка из војске поново се посветио раду у радничком покрету, а 1914. је члан Међународног социјалистичког бироа.Непосредно пред почетак Првог светског рата, отишао је у Берлин са циљем да докторира, али се одмах по избијању рата вратио у Србију и ступио у Српску војску. Као резервни капетан друге класе, погинуо је у току Колубарске битке, на Враче брду у околини Лазаревца. Након смрти, његови посмртни остаци су чак пет пута сахрањивани на разним локацијама, а 2016. су пренете у Алеју великана на Новом гробљу. Године 1974. снимљена је телевизијска серија о његовом животу.Написао је неколико брошура и збирки репортажа, међу којима су — За социјалну политику, У изборну борбу, Порези: једна жалосна глава у политици српске буржоазије, Србија и Арбанија и др. Писао је за многе иностране новине и часописе, а преводио је дела Маркса, Бебела и Кауцког.БиографијаРођен је 13. маја[а] 1881. у Туцовићима, засеоку златиборског села Гостиље, код Чајетине, где се данас налази његова родна кућа. У време његовог рођења, кроз ово село пролазио је пут којим се од Ужица путовала према Санџаку, Црној Гори и Херцеговини. Како је многим путницима било згодно да заноће управо у овом селу, оно је прозвано Гостиље. Као и већина становништва ужичког краја, породица Туцовић је водила порекло из црногорских и херцеговачких крајева.[б] Били су познати као бистри и разборити људи и трудили су се да школују своју децу, више него остали Гостиљци, али и Златиборци, па су у неколико генерација дали велики број свештеника, учитеља, правника и др. Димитрије је на рођењу добио име свога деде који је био свештеник, а жеља његовог оца је била да и он кад порасте настави породичну традицију и буде свештеник.[3]Димитријев отац Јеврем Туцовић је веома млад завршио богословију, али се није могао одмах запопити, па је извесно време радио као учитељ у Карану и Ариљу. Након што се у тридесетој години оженио Јефимијом Цицварић, ћерком богатог трговца Јована Цицварића из Никојевића, добио је парохију. У периоду од 1874. до 1890, Јеврем и Јефимија су изродили осморо деце, пет синова и три кћери — Владимира, Мару, Јеленку, Чедомира, Димитрија, Стевана, Косту и Драгицу. Најмлађа ћерка Драгица је рођена у Ужицу, а сви остали у Гостиљу. Двојица од петорице браће Туцовић су рано преминули — Коста као трогодишњи дечак, а Чедомир као ученик четвртог разреда Ужичке реалке. Поред Димитрија, у историји су остала забележена и његова два брата, официри Владимир и Стеван Туцовић.

Autor - osoba Tucović, Dimitrije, 1881-1914 = Tucović, Dimitrije, 1881-1914 Naslov Izabrani spisi / Dimitrije Tucović ; priredio Miodrag Protić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1964 (Beograd : Kultura) Fizički opis 182 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Protić, Miodrag B. Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ57 ; ǂknj. ǂ387 ISBN (Karton) Napomene Str. 7-14: Dimitrije Tucović kao politički pisac / Miodrag Protić Str. 179-182: Napomene / M. P. Predmetne odrednice Tucović, Dimitrije, 1881-1914 -- „Izabrani spisi“ Dimitrije „Mita“ Tucović (1881–1914) je bio istaknuti teoretičar i vođa socijalističkog pokreta u Kraljevini Srbiji, osnivač Srpske socijaldemokratske partije. Srpska socijaldemokratska partija je pod Tucovićevim vod­stvom bila „jedna od najnaprednijih i najborbenijih radničkih stranaka u Evropi“. Tucović je čitav život posvetio borbi za radnička i ljudska prava, ravnopravnost polova, opšte pravo glasa, socijalnu pravdu i građanske slobode u Kraljevini Srbiji. Neke od ideja za koje se on pionirski zalagao danas predstavljaju široko prihvaćene vrednosti u Republici Srbiji. Dimitrije Tucović se danas smatra jednim od velikana srpskog novinarstva. Kao njegovo najznačajnije delo obično se navodi knjiga „Srbija i Albanija“, jedna od ranih studija o albanskom narodu, koja se „obračunala s nacionalističkim pozivom na istorizam“. Dimitrije Tucović je rođen 13. maja 1881. u selu Gostilje na planini Zlatibor. Otac mu je bio pravoslavni sveštenik. Školovanje u Užicu Dimitrije je školske 1893/1894. godine upisao Realnu gimanaziju u Užicu, koja je bila središte socijalističkog pokreta, i u kojoj su se čitale zabranjene knjige Vase Pelagića, Svetozara Markovića, Mite Cenića, Dragiše Stanojevića i ilegalni listovi Socijal-demokrat, Zanatliski savez, itd. U gimnaziji je delovala đačka družina „Napredak”, čiji je jedan od njenih osnivača 1883. bio Dragiša Lapčević, a među članovima su bili Dimitrije Tucović, Radovan Dragović i drugi. Tucović je još u gimnaziji postao blizak prijatelj sa Radovanom Dragovićem, od koga je dobio prve socijalističke knjige na čitanje. Već u petom razredu realke čita nemačke klasike i teoretski časopis „Die Neue Zeit”, koji je uživao veliku reputaciju u međunarodnom radničkom pokretu. Nakon Dragovićevog odlaska, Tucović postaje centralna ličnost socijalističke đačke družine „Napredak”, koja je delovala sve do 1897. godine, kada je zabranjena pod režimom Vladana Đorđevića. Sledeće, 1898. godine, ukinuta je i Realna gimnazija u Užicu. U znak protesta protiv zatvaranja gimnazije Tucović i drugi omladinci su istakli veliku crnu zastavu i protestne parole na njenom krovu. Prelazak u Beograd 1899. godine Dimitrije Tucović prelazi iz Užica u Beograd da završi gimnaziju. U Beograd je aktivno radio na organizovanju mladog radničkog pokreta u Kraljevini Srbiji. Od 1901. sarađuje u Radničkim novinama. Iste godine je obnovljeno Beogradsko radničko društvo, Tucović formira socijalističku grupu velikoškolaca i ulazi u upravu Društva. 1902. godine je organizovao demonstracije studenata protiv politike Nikole Pašića. Tucović je nastojao da stvori moderne radničke sindikate koji bi se borili za veća radnička prava i bolje uvjete rada. Tucović i Dragović obnavljaju raniji „Odbor za vođstvo pokreta“ i iniciraju stvaranje „Centralnog odbora“, koji je imao zadatak da koordinira radničke štrajkove. Dimitrije Tucović je predvodio martovske demonstracije protiv kralja Aleksandra Obrenovića 23. marta 1903. u Beogradu[9], nakon čega je morao da emigrira u Zemun, pa u Beč. Naime, 23. 3. 1903. godine oko 5.000 studenata, đaka i radnika, je izašlo na demonstracije protiv apsolutističkog režima srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, koje su organizovali studenti socijalisti Dimitrije Tucović i Triša Kaclerović, jer im nije dozvoljeno održavanje levičarskog skupa. Skup je završio nasiljem, u Beogradu je u sukobu s policijom poginulo pet, a ranjeno šest ljudi. Uhapšeno je više od 120 demonstranata, protiv 27 podignuta je optužnica, a Tucović i Kaclerović su emigrirali iz zemlje. Partijski angažman Poslije majskog prevrata, u Beogradu je 2. avgusta 1903. godine održan Osnivački kongres Srpske socijaldemokratske stranke. Radničke novine, koje je uređivao Tucović, su proglašene partijskim organom. Na međunarodnom planu, SSDP postaje članica Druge internacionale, gde Tucović surađuje s Rosom Luxemburg, Lenjinom i drugim socijalistima. 1906. je diplomirao prava na Beogradskom univerzitetu. 1907. otišao na specijalizaciju u Berlin, ali se početkom 1908. vratio se u zemlju zbog krize u pokretu. Iste godine je na VI kongresu stranke izabran za sekretara SSDS. S njim na čelu SSDP postigla značajne uspehe u poboljšanju položaja radničke klase. Tucović je najviše doprineo da se dva pokreta partije i sindikata ujedine u jedinstven socijalistički pokret. Kongres Druge Internacionale u Kopenhagenu 1910. Marta 1909. godine, srbijanski prestolonaslednik Đorđe Karađorđević je prebio na smrt svog poslužitelja. Režimska štampa je pokušala da zataška zločin nazivajući ga „tajanstveno ubistvo“, ali su Dimitrije Tucović i srpski socijaldemokrati preko Radničkih novina započeli upornu kampanju, zahtevajući da se zločin kazni. Ovaj događaj je izazvao veliku buru, pa je Đorđe 27. marta 1909. godine bio primoran da se odrekne prestola u korist mlađeg brata Aleksandra. U Srbiji se govorilo da „Radničke novine“ izazvaše pad prestolonaslednikov. Ovaj događaj, ova afera, koju je socijalna demokratija otkrila i neustrašivo javnosti iznela, uspela je da kod najširih masa, naroda kompromituje ne Đorđa, nego presto, monarhiju uopšte, i da joj više ojača raspoloženje za republiku. Zahvaljujući Tucoviću, Srpska socijaldemokratska stranka je stekla ugled u međunarodnom radničkom pokretu. Bio je organizator i vođa Prve balkanske socijalističke konferencije, održane u Beogradu od 7–9. januara 1910. Na kongresu su učestvovali delegati iz Srbije, Bugarske, Rumunije, Turske, Crne Gore, Makedonije i slovenskih oblasti Austrougarske, koji su se složili da je njihov cilj ukidanje nasilno iscrtanih granica na Balkanu i stvaranje Balkanske federacije. Iste 1910. godine, Tucović je osnovao marksističko-teoretski časopis Borba, i postao njegov urednik. Kao predstavnik stranke učestvovao je na mnogim međunarodnim kongresima. U Berlinu i Kopenhagenu se upoznao sa radom narodnih domova (vidi Ungdomshuset), nakon čega je osnovan Narodni dom u Beogradu. Na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu 17. avgusta 1910. oštro kritikuje socijaliste nekih zapadnih zemalja zbog njihovog držanja povodom aneksije Bosne i Hercegovine. U polemici sa predstavnikom austrijske socijal-demokratije Karlom Renerom, ocenio je politiku Austrougarske prema Bosni kolonijalno-porobljivačkom. Na Tucovićev predlog je u zaključke kongresa Socijalističke Internacionale unet sledeći pasus o nezavisnosti malih naroda: Mi zahtevamo isto tako sa postojanim insistiranjem autonomiju svih naroda i branimo ih od svih ratobornih napada i svih pritisaka. Ratovi i smrt Mobilisan je 1912. te je kao rezervni oficir I pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva učestvovao u balkanskim ratovima i srpskom vojnom pohodu na Albaniju.[9] Tucović je sa srpskom vojskom prešao Albaniju sve do Elbasana. Kada su zauzeli u većinski albansku varoš Đakovicu, prokomentarisao je: „Ušli smo u tuđu zemlju.“ Kao svedok pokolja albanskog stanovništva u novopripojenim oblastima, Tucović je opominjao da je „izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“. Povratkom iz vojske 1913. ponovo zauzima aktivno mesto u radničkom pokretu. Postao je član Međunarodnog socijalističkog biroa 1914. U praskozorje Prvog svetskog rata boravi u Berlinu sa namerom da doktorira. Međutim, Austrougarska je 1914. objavila rat Srbiji i Tucović se vraća u domovinu, gde stupa u srpsku vojsku i učestvuje u početnim pobedama nad Austrougarskom. Tucović je tokom čitavog ratnog perioda, sve do svoje pogibije, pedantno vodio ratni dnevnik. Četiri dana pred smrt pisao je o bezakonju koje je zavladalo u redovima vojske: „Na Jučerašnjem maršu pokazalo se u punoj svetlosti besnilo ratnih strasti. Vojnici su izgubili svaki čovečanski osećaj i kao besni psi jure rojem pored druma od kuće do kuće, tražeći šta će opljačkati. Deca i žene uzaman zapomažu da spasu što imaju, dok ih naperena puška u grudi ne ućutka. Gledao sam kako jedan vojnik svlači s dece na kolima koja beže ponjavu i preti majci da će je ubiti ako bude zapomagala. Jedan trese košnicu, drugi prosipa rakiju, treći vadi hleb iz vatre. Nastao je takav haos kao da ova zemlja ne postoji i kao da niko nikoga ne pripoznaje.“ (Tucovićev ratni dnevnik, 16. novembra 1914. godine) Rezervni kapetan II klase Dimitrije Tucović je 20. novembra 1914. poginuo u Kolubarskoj bici protiv austrougarske vojske na Vrače Brdu blizu Lazarevca. Poginuo je u 33. godini života. Povodom vesti o smrti Dimitrija Tucovića oglasili su se mnogi evropski intelektualci, između ostalih i Karl Kaucki, Lav Trocki, Herman Vendl, Žan Longe i drugi. „Među mnogobrojnim krvavim žrtvama koje je Internacionala podnela na bojnim poljima, Tucović je najpoznatija i najuglednija žrtva. Internacionala će s čašću čuvati uspomenu na njega.” – Karl Kaucki Dela Tucović je objavio oko 600 radova u domaćim i stranim listovima, uglavnom novinske članke, knjige i prevode. Neki od njih su: Srbija i Arbanija, poslednje Tucovićevo delo iz 1914. Borba državnog i revolucionarnog socijalizma u Francuskoj (1902) Sindikalne organizacije (1904) Sindikati i partija (1904) Zakonsko osiguranje radnika (1907) Austro-Ugarska na Balkanu (1908) Zakon o radnjama i socijalna demokratija (1908) Radnički pokret u Srbiji (1909) Za socijalnu politiku (1909) Balkanska konferencija (1910) Prva balkanska socijaldemokratska konferencija (1910) Albansko pitanje (1910) Rat i mir (1910) Oslobođenje žene (1910) Taktika i akcija (1910) Buržoaska i proleterska Srbija (1911) Marks i Sloveni (1911) Srbija i Arbanija (1914) Tucović je sarađivao u stranim listovima i časopisima, kao: „Vorwärts“, „Arbeiter Zeitung“, „Der Kampf“, „Dei neue Zeit“. Takođe, preveo je veliki broj dela austrijskih i nemačkih teoretičara, uključujući Marksa, Bebela, Kauckog i dr. Politički stavovi Kritika austrougarskog imperijalizma „Najuspešnija borba socijalne demokratije protiv stalne opasnosti rata na Balkanu jeste principijelna i energična borba protiv kolonijalne i zavojevčake politike kapitalističkih država.“ Tucović je kritikovao Austrougarsku politiku kao kolonijalnu i porobljivačku, a pogotovo njenu aneksiju Bosne i Hercegovine. On posebno kritikuje „austrijske drugove“ zbog podržavanja aneksije BiH. Austrijski socijalisti su smatrali da „Srbija nema šta da traži u Bosni“, jer nije potpisnica Berlinskog ugovora. Tucović podseća da se, legalistički gledano, može govoriti samo o povredi Turskih prava aneksijom Bosne, a ne povredi prava Srbije. Ali on dodaje da socijalna demokratija ne zastupa pravo Srbije, niti pravo Turske, koje je „krvavo pravo zasnovano na nasilju i pravu jačega“, već pravo svakog naroda na samoopredeljenje, pa i naroda u Bosni i Hercegovini. Stoga, Tucović smatra da su austrijski socijaldemokrati tokom aneksione zastupali „netačno i neprincipijelno gledišta“, zanemarivši dužnost zastupanja prava naroda na samoopredeljenje. Kritika velikosrpske politike „Ima jedno rđavo shvatanje patriotizma koje stavlja otadžbinu iznad svega: iznad prava i krivice. Iznad morala, iznad poštenja i koje odobrava i zločine predstavnicima te otadžbine. Takav patriota Tucović nije bio.“ – Kosta Novaković o Tucoviću nakon njegove smrti Tucović je žestoko kritikovao velikosrpsku politiku Pašićeve vlade. On je smatrao da se srpski ratni pohod na Albaniju i Makedoniju nikako ne može nazvati oslobodilačkom već zavojevačkom, jer se vodi protivno volje većinskog naroda. Kada se Srbija spremala na balkanski rat 1912. godine, Tucovićeva stranka je jedina u skupštini glasala protiv ratnih kredita. Kada je Srbija nakon toga u balkanskim ratovima zauzela Kosovo, Albaniju i Makedoniju, Tucović je ovo osudio kao imperijalno osvajanje. On se protivio teritorijalnoj ekspanziji i zalagao se da ove oblasti ravnopravno sa Srbijom uđu u zajedničku Balkansku federaciju. Kritika okupacije Albanije Kritikujući srpski pokušaj izlaska na more preko Albanije, Tucović ocenjuje da „Srbija nije ušla u Arbaniju kao brat nego kao osvajač“ i da je rđavom politikom odgurnula albanski narod u mržnju prema svemu srpskom. „Bezgranično neprijateljstvo albanskog naroda prema Srbiji je prvi pozitivan rezultat albanske politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat jeste učvršćivanje u Albaniji dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile.” Dimitrije Tucović ocenjuje da je srpska buržoazija proklamujući osvajačku politiku prema Albaniji „prvi put sa lica srpskog naroda skinula veo jedne poštene nacije koja se bori za svoje oslobođenje“. On podseća da je Srbija htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, ali je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja. Balkanska federacija Balkan pre ratova 1912. „Grupisanje i uzajamnost zemalja i naroda na Balkanu jedini je put koji vodi privrednom, nacionalnom i političkom oslobođenju.” Tucović je polazio od premise da Balkan mora pripasti balkanskim narodima. On je smatrao da Balkanski narodi mogu biti politički slobodni i nezavisni samo ujedinjeni u veliku Balkansku federaciju od Jadrana do Crnog mora. Verovao je da samo u zajednici svačiji nacionalni interesi mogu biti ostvareni, a ne u međusobnom trvenju. On navodi da sve „balkanske državice“ hoće pristaništa i teritorije, svi hoće za sebe Solun i Vardarsku dolinu, a ne vide da to svi mogu imati samo u zajednici. Tucović je dokazivao da nema ekonomske logike da se Balkanski prostor dalje deli, jer privredno pocepani prostor predstavlja manju mogućnost za razvoj. On i njegovi stranački drugovi su podsećali da nacionalne države nisu rešenje nacionalnog pitanja jer na Balkanu žive izmešani razni narodi pa svaka nacionalna država oslobađajući jedne zapravo porobljava druge. Anti-militarizam „Izravnanje sviju razmirica između država putem izbornog suda.” – Program srpske socijaldemokratske partije Tucović, polazeći sa načelnog socijalističkog gledišta, ne kritikuje samo rat kao takav, već i društveni sistem koji ga je proizveo. On rat smatra neizbežnim rezultatom kapitalističkog sistema, odnosno najkrvavijom epizodom u neprekidnoj zavojevačkoj politici vladajućih klasa. Stoga, borbu protiv rata smatra neodvojivom od borbe protiv klasne vladavine i imperijalističke politike. Zbog dosledne antiratne politike i konstantnog glasanja protiv ratnih kredita, Tucović i njegovi istomišljenici su od strane nacionalističkih političara trpeli uvrede da su tuđi agenti i izdajnici otadžbine. Nasleđe „Dimitrija Tucovića sjetio sam se i njegove knjige o Albaniji i njegove tužne smrti, kako je ostao pregažen kao dronjak pod točkom onog istog mehanizma protiv koga se smiono i muževno borio. U njegovoj svijetloj pojavi javlja nam se utjeha da na ni našim horizontima nisu sve zastave beznadno pale i smrt Dimitrija Tucovića, kao i ona modra, tiha, melankolična agonija Svetozara Markovića, događaji su koji stoje kao putokazi na početku našeg puta u civilizaciju.” – Miroslav Krleža Jugoslovenski komunisti u 20. veku su Dimitrija Tucovića smatrali jednim od svojih preteča. Počast su mu odali tako što su godine 1949. njegovi posmrtni ostaci preneseni sa lazarevačkog vojnog groblja i sahranjeni na trg Slavija, koji je tada preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića. Na trgu mu je postavljen spomenik čiji je autor vajara Stevan Bodnarov. Nakon raspada SFRJ, više puta je najavljivano izmeštanje Tucovićevog spomenika sa Slavije ali, zbog otpora javnosti, to nije učinjeno.[20] Danas se mnogi levičari, od socijaldemokrata do komunista, pozivaju na Dimitrija Tucovića kao svoju idejnu preteču. U Republici Srbiji mnoge škole, knjižnice i kulturno-umjetničke ustanove nose njegovo ime. Godine 1973. je u produkciji Radiotelevizije Beograd snimljena biografska mini-serija Dimitrije Tucović u kojoj je naslovnu ulogu tumačio Ljubiša Samardžić. MG99