POSTE DE RADIO AMETTEUR A ONDES COURTES BELGRADE PROGRAMME DES EMISSIONS BELGRADE - BUREAU CENTRAL DE PRESSE Radio Beograd , program kratkih talasa za 1937. godinu , ukoriceno vise brojeva , svaki oko 15 strana Izuzetno , kapitalno i retko antikvarno izdanje , program na francuskom jeziku (ima i delova na srpskom i engleskom) Obuhvacen period od 31 januara do 19 juna 1937. godine Bogato ilustrovan , dosta znacajnih starih fotografija i tekstova iz tog doba , politika , kultura , umetnost , narodni obicaji Ocuvana veoma dobro za ovu starost , kao na slici , pecat , potpis radio beograd , program radio beograda , istorija radio beograda , beograd iz tridesetih godina , beograd pre drugog svetskog rata , kraljevina shs , srba hrvata i slovenaca , kratkotalasna radio stanica retke antikvarne knjige kraljevina jugoslavija ŠIF398 sn

Radio za decu Znanje, Beograd, biblioteka Radio Beograd, 1953. Mek povez, 71 strana. Radio drame, pesme, note... Ilustracije Dragoljub Kazic, Dragutin Cigarcic i Voja Nedeljkovic

SRBI I ALBANCI KROZ VEKOVE PETRIT IMAMI RADIO B92 BEOGRAD 1998 Edicija RAT I MIR R e f e r e n c e I. SUSEDSKI ODNOSI II. KULTURNE VEZE III. ETNONIM ALBANACA ............................................................. Pažnja !!! PRVO IZDANJE !!!!!!!!!!!! Broš Latinica 261 stranica NEKORIŠĆENO NEOTVORENO EKSTRA !!!!!!!!!!!!!!

Свети Сава / Ст. [Станоје] Станојевић ; [цртеже радио А. [Александар] Дероко Београд : 1935 (Београд : Државна штампарија Краљевине Југославије) 123 стр., [2] савијена листа с картама : илустр. ; 27 cm Karta putovanja Svetog Save na preklop na kraju knjige Kapitalno antikvarno predratno izdanje stanoje stanojević

THE ART OF BOKI MILOŠEVIĆ Produkcija `JUŽNI VETAR` KASETA STEREO 1 9 9 4 1O kola !!!!!!!!! Pažnja !!! BOŽIDAR BOKI MILOŠEVIĆ, legendarni srpski klarinetista, šef Narodnog orkestra Radio-televizije Beograd, profesor muzičke škole `Josip Slavenski` i član Beogradske filharmonije !!! POSVETA legendarnog muzičara datirana iz aprila 1994. !!! KOLEKCINARSKA KASETA !!!!!!!!!!!!!1 Raritet !!!!!!!!!!!! gagaG

50280) MK 2 BEŽIČNA TELEGRAFIJA objašnjena bez formula , kapetan Mihailo J. Lazović , Beograd 1935 , sa uputstvom za kupovinu prijemnih radio aparata , veoma retko , sačuvan samo jedan primerak u Narodnoj biblioteci Srbije , mek povez, format 15 x 21 cm , žirilica, ilustrovano, 83 strane + 8 strana reklama i oglasa , potpis na naslovnoj strani ,

Stanoje Stanojević SVETI SAVA Karta putovanja Svetog Save 1991 - 1235 na kraju knjige Crteže radio A. Deroko BEOGRAD 1935, STRANA 123, MEKI POVEZ, ILUSTROVANA PREŠIVENA I SREĐENA SA NOVOM PLATNENOM RIKNOM Zadnja korica reparirana pri dnu (vidi se na slici), ostalo dobro očuvano TAGS: Aleksandar Deroko Palestina Jerusalim Sveta Gora Srpski manastiri 04.05.2024

S.M. Marinković - Kriminološke slike kod srpskih sudova, Iz advokatskih beležaka Beograd, 1906. Tematika: proza Meki povez, bez korica. Strana (1)+ VIII+ 145 Sava M. Marinković ( Beograd, 1866 - Šabac, 1933) advokat, pripovedač, slikar. Pokrenuo je 1926. godine nedeljnik `Šabačke novosti`. Slikarstvo je učio kod Đorđe Krstića. Radio je akvarele i ulja, većinom pejzaž i mrtvu prirodu. Lično preuzimanje knjige je moguće (po dogovoru) u ulici Braće Jerković

SLOBODAN BLAGOJEVIĆ TRI ČISTE OBIČNE PAMETI RADIO B92 BEOGRAD 1996 Edicija RAT I MIR .................................................................. R e f e r e n c e GLAS NJEGOVOG GOSPODARA RIJEČI U VJETAR ................................... JER SAMO JE ZNANJE SLOBODA (Razgovor s N. KURSPAHIĆ) KRVAVI PLES POGLAVICA (Razgovor s M. MLAKAROM) KOLO KOLO NAOKOLO (Razgovor s M. KOJADINOVIĆEM) LATINICA B R O Š 22 CM 119 STRANICA NEKORIŠĆENO g/44

Novi Sad 1891. Mek povez, ćirilica, 65 strana. Na predlistu posveta autora. Knjiga je odlično očuvana. Jovan Živojnović (Dolovo, 1869 — Novi Sad, 1927) bio je srpski književnik, profesor srpskog i nemačkog jezika u srpskoj i upravitelj gimnazije u Novom Sadu, prvi načelnik i veliki župan Novog Sada posle Velikog rata, inspektor Ministarstva prosvete u Beogradu. Rođen je u Dolovu 1869, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je započeo u Pančevu, a maturirao je u Novom Sadu (1891). Kao pitomac Tekelijanuma filozofiju je studirao u Pešti, gde je položio i profesorski ispit (1896). Radio je kao suplent Učiteljske škole u Somboru (1896 — 1900), profesor srpskog i nemačkog jezika u Srpskoj velikoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (1900 — 1914). Bio je član Ekonomskog odseka Društva za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu (1905 — 1909). Posle Prvog svetskog rata u novoj državi Kraljevini SHS, postavljen je za gradskog načelnika i velikog župana Novog Sada (1919). Neko vreme je radio kao inspektor Ministarstva prosvete u Beogradu i upravitelj muške gimnazije u Novom Sadu (1925 — 1926). Preminuo je 1927. godine u Novom Sadu, i sahranjen je na Uspenskom groblju.

Божа Мулер Жене са зеленим очима izuzetno redak primerak knjige, na slovačkom После дипломирања (1915) на Чехословачкој пословној академији у Прагу, морао је да се пријави, после рата је још годину дана радио у чехословачкој војсци. Потом је радио као новинар; 1921-24 у редакцији Словачког истока у Кошицама, 1924-27 као дописник Чехословачке штампе у Будимпешти, 1927-39 у братиславском Мелантрицху као уредник разних новина (1928-29 Хласу, 1931-33 Понделлни . Оженио се у Кошицама 1923. године, жена му је била мађарског порекла. Тада је у књижевност ушао и као словачки писац; писао је приповетке (Тадеаш Вавра, инспектор, 1923, Жене зелених очију, 1926), стихове (Тужни тонови, 1924) и драме (Барбора Целлска, 1936). У пролеће 1939. вратио се у родни крај, настанио се у Точнику, 1942-43 био чиновник у Жебраку. Октобра 1944. интерниран је у логоре Остероде и Клајнштајн, априла 1945. побегао је и сакрио се у Бероунским шумама. После ослобођења прелази у Праг-Холешовице и посвећује се уређивачком раду; 1945-49 истовремено је радио у одељењу за штампу Министарства информисања и просвете, 1950. у Прагопресу, 1951. у Чехословачкој штампи, од 1952. до пензионисања 1958. у дневном листу Свободне слово. Почео је да преводи двадесетих година (са немачког на словачки: Шопенхауер, Животна мудрост, 1926). Од почетка 30-их година 20. века, циљано почиње да преводи и мађарску књижевност. Највише се интересовао за песника Е. Адија, касније је постао његов доживотни промотер и први чешки преводилац књига; међутим, напор за тачним преносом био је подвргнут крутој прецизности, а вишак пажње био је на штету поетског узлета и естетског доживљаја дела. Више од лирских превода, Милер је успео у прозаичним преводима. После 1945. ступио је у један мађарски кружок, где је учествовао у преводилачким манифестацијама, мотивисан савременим градитељством. У његовим преводима објављена су значајна дела мађарских класика (Петефијев Луди Ишток), проза З. Морича, Седам кројача и Срећни човек, а учествовао је и у чешком Моричком комитету за варваре и другим приповеткама. Кроз бројне преводе А. Јозсеф-а и Ф. Каринтхија, радио је на радију и у часописима и уписао се у први послератни период као добар преводилац са мађарског, упркос многим неспретностима превода, у којима је стилистова неравнотежа осцилирала између чешко- Поларитет словачког језика је играо улогу. Преводи са мађарског Барани, Тамас: Промена власти у држави Парана (Корманивалсаг Паранабан; Р, Праг, Праце 1960) Болдизсар, Иван: Форточка (Фортоцска; Р, Праг, Мелантрицх 1950) Илес, Бела: Хори Тиса (Ег а Тисза; Р, Праг, Статни накладателстви политицке литератури 1960) Морицз, Жигмонд: Варвари и друге приче (потпредседница, Праг, Одеон 1971, + Дагмар Еиснерова, Павел Еиснер) Морицз, Жигмонд: Седм крејцару (ВП, Праг, Свобода 1951) Морицз, Жигмонд: Срећни човек (Сваки жар; Р, Праг, СНКЛХУ 1955) Петофи, Сандор: Блазен Ишток (Болонд Исток; Б, Праг, Мелантрицх 1952, + Дагмар Еиснерова, Павел Еиснер [поновљена песма]) APR.21/10

Zbirka pesama avangardnog pesnika iz 30-tih godina prošlog veka, Bore Kesića, člana grupe `Jato`. Štampano u Beogradu, 1932. god. Naslovnu stranu i lik autora radio avangardni atelje iz Hrvatske, Mirosavljević-Kocmut. Ovo je grupa mladih umetnika koji su uneli moderne poglede na književnost i umetrnost: Mirosavljević-Kocmut su umetnici koji su doneli avangardni plakat kao način oglašavanja u umetnost naših područja, a Bora Kesić, fudbaler-reprezentativac, pesnik, disident je bio deo avangardne grupe pesnika u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca... Knjiga je u mekom povezu, sa vidljivim znacima stajanja, korica većim delom pocepana.

Vidi slike. Lično preuzimanje u Jagodini.

IZBLIZA I IZDALEKA KLD LEVI STROS SVJETLOST Sarajevo 1989 RASKRŠĆA R e f e r e n c e Tužni tropi Osnovne strukture srodstva Divlje misli Pariz Simon de Bovoar Moris Merli-Ponti Marks Kapital SAD Njujork Talkot Parsons Breton Tangi Dišan Maks Ernst Pegi Gugenhajm Sartr Malinovski Jakobson Brodel Lakan Ana Zegers Viktor Serž Klod Šenon, osnivač kibernetike Etnologija Kolež de Frans ........................................................... Pažnja !!! Jedna izuzetno uzbudljiva knjiga u kojoj se pominju brojni naučni autoriteti i drugi likovi koje je autor poznavao i sa kojima se ili susretao ili radiO !!! Latinica Broš Omot 196 stranica Odličan primeraK

Radiohead - Pablo Honey Originalno izdanje, omot na preklop. Made in USA Ocuvanost Kaseta: Preslusana i ispravna, na obe strane po jedna smetnja u trajanju od 3-4 sekunde / na samoj plastici deo slova je malcice izbledeo. Omot: 5 Na zadnjoj strani kutije jedna manja naprslina. Spisak pesama: A1 You A2 Creep A3 How Do You? A4 Stop Whispering A5 Thinking About You A6 Anyone Can Play Guitar B1 Ripcord B2 Vegetable B3 Prove Yourself B4 I Can`t B5 Lurgee B6 Blow Out B7 Creep (Radio Edit) Stanje mozete videti na slikama. Zanrovi: rock, alternative, indie

8 kaseta muzika SFRJ JNA Zbirka 8 različitih kaseta sa propagandom muzikom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Sve kasete sadrže društveno političke pesme snimljene u cilju promovisanja Komunističke partije , Armije , Pokreta Nesvrstanih . Izdavač je Radio Televizija Beograd i objavljene su u periodu od 1982 do 1990 godine. Sve kasete su odlično očuvane i nekorišćene. Lot sadrži sledeće naslove : 01: HIMNA SFRJ Vojne Počasti JNA i kompozicije protokola 02: Pesme naše Armije 03: Pesma nesvrstanog sveta / Songs of the Non - Aligned World 04: Neka Kongres to zapiše Može više ! Mora Više ! kaseta 05: Ep o slobodi 06: Pjevaju mornari sa Titovih lađa 07: Pjesma je oružje mira 08: Moja se zemlja sloboda zove

Dobro očuvano, listovi malo požuteli od starosti sa pegama, povez se čvrsto drži. Korice očuvane. Ilustracije u knjizi akademski slikar Sava Nikolić Autor - osoba Karić, Živojin D. Naslov Čitanka : za I razred osnovne škole / [sastavio] Živojin D. Karić ; [ilustrovao Sava Nikolić] Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 1962 Izdanje 6. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za izdavanje udžbenika, 1962 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 99 str. : ilustr. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Nikolić, Sava SAVA NIKOLIĆ, akademski slikar (Orolik, 1920 – Beograd, 1981), učenik Gimnazije (1939/40). Upisao slikarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu kod profesora V. Becića. Posle rata 1948. završio Likovnu akademiju u Beogradu. Živeo i radio u Beogradu. MG26 (K)

Srbija - Pijemont Južnih Slovena 1842-1853 Drag. Stranjaković Izdavač: Narodna štamparija, Beograd 1932; Dragoslav Stranjaković (Užice, 31. maj 1901 — Beograd, 27. novembar 1966) je bio srpski istoričar, profesor Beogradskog univerziteta i potpredsednik Srpskog kulturnog kluba. Za vreme Drugog svetskog rata bio je član četničkog Centralnog nacionalnog komiteta. Posle rata osuđen je na vremensku kaznu. Dragoslav Stranjaković Datum rođenja 31. maj 1901. Mesto rođenja Užice Kraljevina Srbija Datum smrti 27. novembar 1966. (65 god.) Mesto smrti Beograd SFRJ Biografija Uredi Rođen je u Užicu, 31. maja 1901. godine. Studije istorije je završio 1927. u Beogradu. Za vreme svog nastavničkog zanimanja najviše je posvetio pažnju na istoriju 19. veka i period vladavine dinastije Obrenovića.[1] Od 1925. je radio kao asistent na katedri za nacionalnu istoriju Filozofskog fakulteta. Vanredni profesor je postao uoči novog rata 1940. godine. Bio je takođe angažovan i u Srpskom kulturnom klubu kao uređivač tekstova. Za vreme okupacije, nastavio je da predaje na Beogradskom univerzitetu, ali je uskoro napustio službu. Od tada, pa sve do početka 1943. nije aktivno delovao. U januaru 1943. ulazi u sastav beogradskog političkog Odbora Ravnogorskog pokreta, a zatim i u Centralni nacionalni komitet Kraljevine Jugoslavije. Po uspostavljanju nove posleratne vlasti u Beogradu, Stranjaković se predaje. Uskoro je bio i penzionisan a zatim politički gonjen i zatvaran. Zatvorsku kaznu je izdržao u Sremskoj Mitrovici. Ponovo se vraća u društvenu sferu 1954. godine. Od 1955. radio je kao predavač na Bogoslovskom fakultetu.[1] Preminuo je 27. novembra 1966. u Beogradu. Objavljena dela Uredi Vlada Ustavobranitelja, Beograd, 1935. Biografija Karađorđa Petrovića, Beograd, 1946. Stranjaković, Dragoslav (1991). Najveći zločini sadašnjice: Patnje i stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941-1945. Gornji Milanovac-Priština: Dečje novine, Jedinstvo. Pored ovih knjiga napisao i objavio blizu 300 naučnih radova. istorija srba srpska srpskog naroda 19. xix vek

Зигфрид Кракауер: Од Калигарија до Хитлера- психолошка историја немачког филма СКЦ, Београд, 1996, 512 страница, броширано Печат на предлисту, други предлист се одвојио, на десетак места подвлачено ГРАФИТНОМ оловком (остављам потенцијалном новом власнику да то обрише уколико му смета). Књига је у одличном стању, да није стара 23 године комотно сам могао написати и да је `нова`. Садржај на додатним фотографијама. Zigfrid Krakauer (8. februar 1889 — 26. novembar 1966) bio je nemački pisac, sociolog, novinar, kulturni kritičar i filmski teoretičar. Bio je povezivan sa Frankfurtskom školom. Zigfrid Krakauer rođen je 8. februara u Frankfurtu na Majni, u jevreskoj porodici. Studirao je arhitekturu od 1907. do 1913; a posle je radio u Berlinu i Minhenu do 1920. godine. Na kraju Prvog svetskog rata je upoznao Teodora Adorna, koji mu postaje filozofski mentor.[1] Od 1922. do 1933. godine, Krakauer je pisao kulturne komentare u listu Frankfurter Zeitung među kojima i filmske kritike. Levičarski orijentisan, prvo je nakratko otišao u Pariz, a onda je emigrirao u SAD posle dolaska nacionalsocijalizma i Hitlera na vlast u Nemačkoj 1933. godine. Tamo se bavio teorijom masovnih komunikacija i propagande, sociologijom, filmskom istorijom i estetikom. Od 1941. godine je asistent kustosu u filmskom arhivu Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, sa posebnim zadatkom da istražuje metode nacističke filmske propagande. Bio je protivnik kapitalizma, iako čitajući dela Karla Marksa, bio je protivnik totalitarizma i sovjetske vlasti i Josifa Staljina.[2] Od 1943. do 1944. godine napisao je istoriju nemačkog filma sa socijalnog, ekonomskog i političkog gledišta From Caligari to Hitler. Kao član biroa za primenjena socijalna istraživanja na Univerzitetu Kolumbija, napisao je Satelitski mentalitet: propaganda i nacistički ratni film i veliku teorijsku knjigu `Priroda filma`. 1960. godine objavio je `Teoriju filma`. Poslednjih godina svog života, radio je kao sociolog različitih instituta, među njima i u Njujorku kao direktor istraživanja primenjenih društvenih nauka na Univerzitetu Kolumbija.

1930 Naslovnu stranu nacrtao Pjer Križanić Retko u ponudi Mihailo S. Petrović Kao na slikama Dobro očuvano za knjigu ove starosti Mihailo S. Petrović (1901–1949) je bio srpski novinar, predsednik Udruženja novinara Srbije, stalni saradnik i dopisnik časopisa „Politika”, ratni izveštač tokom građanskih ratova u Španiji, a pokrenuo je i radio-emisiju „Glas Jugoslavije” na Bi-Bi-Siju u Londonu. Interesovao se za istoriju štampe i razvoja novinarstva, za istoriju svoje zemlje i Beograda, a neka od poznatijih dela su: Kako je postao Beograd, Beograd pre sto godina, Borbe starog Beograda, Ogled iz istorije štampe, Oluja nad Francuskom, Londonska emigracija i dr. Prvo izdanje 1. Istorija Beograda Kroz istoriju Večiti grad Antikvarne knjige Srba srpskog naroda 19. vek xix veka

Mato Hanžeković Mato Hanžeković (Požega, 31. kolovoza 1884. – Zagreb, 12. kolovoza 1955.), hrvatski književnik. Završio je pravo u Zagrebu te je radio kao sudac u Bihaću i Žepču, odvjetnik u Bijeljini i Bosanskoj Dubici. Za službovanja kao odvjetnički perovođa u Bijeljini rodio mu se sin Fedor. Od 1927. godine živio je u Zagrebu kao profesionalni pisac i publicist. Objavljivao je i pod pseudonimom M. Gabrijel. Pisao je novele, dnevničku prozu i romane, a okušao se i u političkoj publicistici. Djela `Pisma iz Lumbarde`, `Sa zlatnih polja`, `Bijeli grijesi`, `Na prijelomu`, `Gospodin čovjek` (1932.) SA ZLATNIH POLJA - Slike iz Slavonskog narodnog života Zagreb 1910 Naklada pisca Povez: Tvrd Format: 19,4 x 13,5 cm Broj strana: 143 Stanje loše Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... Q

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergeje Vornov - Presadjivanje Semnika (ogledi podmladjivanja) Serž Voronov (rus. Sergej Abramovič Voronov, transkribovan Sergej Abramovič Voronov; * pre 10. jula 1866. u blizini Voronježa, Rusko carstvo kao Samuel Voronoff; † 3. septembra 1951. u Lozani, Švajcarska) je bio francuski hirurg ruskog porekla i pionir oblast ksenotransplantacije. Serž Voronov je rođen kao Samjuel Voronov pre 10. jula 1866. godine (na dan njegovog obrezivanja u ruskoj sinagogi). Sa 18 godina, Voronov je emigrirao u Francusku da studira medicinu u Parizu. Godine 1895. postao je francuski državljanin. Budući nobelovac Aleksis Karel bio je jedan od njegovih učitelja, a kasnije i prijatelj. Od 1896. do 1910. Voronov je radio u Egiptu kao lični lekar na dvoru Hediva. Tamo je smatran jednim od pionira moderne medicine.[2] Između ostalog, proučavao je dvorske evnuhe, koji su kastrirani u detinjstvu. Otkrio je da kastracija osim seksualnih efekata ima i druge efekte na skelet, mišiće, nervni sistem i psihički razvoj. Ove studije će u velikoj meri uticati na njegov kasniji rad.[3] Kada se 1910. vratio u Francusku, Voronov se uključio u transplantacije, po uzoru na Karela. Prvo je presađivao jajnike i štitne žlezde, tokom Prvog svetskog rata vršio je i transplantaciju kostiju. Voronov je bio veoma bogat i osnovao je sopstvenu istraživačku laboratoriju na renomiranom College de France, koju je sam finansirao kao i druge svoje istraživačke institucije. Počeo je da se specijalizuje za transplantaciju testisa. Voronoff je bio impresioniran uspehom transplantacije štitne žlezde i želeo je da postigne „nespecifičnu revitalizaciju“ transplantacijom testisa.[4] Voronoff je izvršio preko pet stotina transplantacija testisa kod ovaca, koza i bikova. Preneo je testise sa mladih životinja na stare životinje. Otkrio je da se vitalnost starih životinja povećala. Zatim je 1920-ih radio sa implantatima testisa majmuna. Ohrabren rezultatima „podmlađivanja“ kod raznih vrsta, 12. juna 1920. godine, prvi put je pacijentu ugradio isečene testise šimpanze u skrotum. Tanke rezine treba da promovišu spajanje ksenotransplantata sa tkivom pacijenta. Godine 1926. objavio je knjigu Proučavanje starosti i moj metod podmlađivanja o svojim transplantacijama i (navodnim) postignutim uspesima.[5] Do 1930-ih, Voronoff je izvršio preko 500 transplantacija. Širom sveta — posebno u Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu, Brazilu, Čileu i Indiji — broj takvih intervencija se meri hiljadama. S vremena na vreme, potražnja za šimpanzama i babunima, čiji su testisi korišćeni za transplantaciju, teško je mogla da se zadovolji. U Engleskoj, gde je vivisekcija u to vreme bila strogo zabranjena, testisi su presađivani sa leševa. U Austriji je Eugen Steinach radio na varijanti Voronoffovih transplantacija.[6] Voronoff je izgradio specijalnu kuću za majmune u Mentonu. Kasnije je takođe transplantirao jajnike majmuna (neuspešno) ženama da bi sprečio menopauzu.[7][8] Na Međunarodnom kongresu hirurga u Londonu 1923. godine, kome je prisustvovalo preko 700, Voronovov rad na „podmlađivanju staraca“ je prepoznat.[9] Kada se efekti koje je Voronoff obećao nisu materijalizovali kod pacijenata – kratkoročni uspesi koji se danas primećuju u suštini se pripisuju placebo efektu – Voronovljev metod transplantacije je izašao iz mode i uglavnom je zaboravljen.[10][11] Nekoliko godina kasnije, kada je testosteron identifikovan kao aktivna supstanca u testisima, ponovo su proklijale nade u revitalizaciju i podmlađivanje muškaraca. Voronov se kockao da će otkriće testosterona potvrditi njegove teorije. Međutim, očekivani efekat se nije ostvario. Testosteron nije produžio životni vek ispitivanih životinja. Zbog pleiotropnog dejstva testosterona, slučaj je suprotan. Voronov je tražio sumu od 100.000 zlatnih franaka po intervenciji...

narodne satiricno-zanimljive PODRUGAČICE skupio ih po boki ktorskoj,crnoj gori,dalmaciji,a najvise po hrcegovini Vuk vitez Vrčević u dubrovniku 1883 meki povez, str.142 Vuk Vrčević (Risan, 26. februar 1811 – Dubrovnik, 13/25. avgust 1882) je bio sakupljač narodnih lirskih pjesama i saradnik Vuka Karadžića. Njegovi originalni radovi, kao i sakupljene narodne umotvorine objavljeni su u petnaestak posebnih knjiga. Vuk Vrčević se rodio u Risnu 26. februara 1811 od oca Stefana i majke Tode. Otac Stefan je bio pisar i učitelj u Risnu, pa je prvo obrazovanje (italijanski jezik i matematiku) Vuk Vrčević dobio je od svog oca. Kao dječak je radio i pomogao svom ocu u opštinskoj pisarnici. Poslije jedne svađe sa ocem, prešao je u Budvu. Tu je počeo da se bavi trgovinom i naučio je njemački jezik. Novi crnogorski vladika Petar II Petrović Njegoš mu je ponudio posao vladičinog pisara na Cetinju, ali Vrčeviću roditelji nisu dozvolili da stupi u vladičinu službu. Upoznao se sa Vukom Karadžićem 1835. prilikom Karadžićeve posjete Crnoj Gori. Od tada se dopisivao i sarađivao sa Karadžićem na sakupljanu narodnih lirskih pjesama. Bio je trgovac, opštinski pisar i učitelj u Budvi, Grblju, rodnom Risnu i Kotoru. Godine 1836. Vuk Vrčević na poziv vladike Njegoša došao u manastir Maine gdje je prepisivao djelo Njegoševo „Slobodijadu“ koje je Njegoš namjeravao posvetiti ruskom prestolonaslijedniku Aleksandru. Svoje prvo djelo Vuk Vrčević je štampao 1839. godine u Srpsko-dalmatinskom magazinu. Godine 1852. Vuk Vrčević na Cetinju je posta sekretar knezu Danilu Petroviću. Pored sekretarskog posla knez Danilo ga je odredio i za svog učitelja za italijanski jezik. Vrčević je od 1855. do 1861. radio u Zadru kod guvernera Lazara Mamule. Od 1861. godine postavljen je za austrijskog vicekonzula u Trebinju. Sarađivao je sa Lukom Vukalovićem za vrijeme buna u Hercegovini. Bio je saradnik novina Crnogorac i Glas Crnogorca. Poslije austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, konzul u Trebinju nije bio potreban Austro-Ugarskoj, pa se Vrčević penzionisao i prešao da živi u Dubrovnik do kraja života. Umro je 13/25. avgusta 1882. godine u Dubrovniku. Vrčević je bio počasni član Srpskog učenog društva od 16. februara 1868. godine, vitez crnogorskog ordena Kneza Danila i ordena austrijskoga Franje Josifa.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potrebno koricenje, fali zadnja korica! Sve otalo u dobrom i urednom stanju! Upoznavanje samoga sebe - Dr. Ante Biankini Prvo izdanje! Zagreb 1913 g. Ante Biankini (Stari Grad, 31. kolovoza 1860. - Chicago, 9. veljače 1934.), hrvatski liječnik i političar. Brat je hrvatskog političara Jurja Biankinija i poznatog hrvatskog agronoma Petra Luke Biankinija.[1] Djelovao je u Starom Gradu, a od 1898. godine u Chicagu kao suradnik znamenita kirurga J. B. Murphyja te je bio docent kirurgije na sveučilištu Sveučilište Nordwestern. Bavio se i političkom djelatnošću među našim iseljenicima zalažući se za oslobođenje i ujedinjenje južnoslavenskih naroda. Bio je i predsjednik Jugoslavenskog odbora u SAD-u u Chicagu[2], a u Chicagu je izdavao listove Hrvatska zastava i Jugoslavenska zastava`. Biankini, Ante, hrvatski liječnik i političar (Stari Grad na Hvaru, 31. VIII. 1860 – Chicago, 9. II. 1934). Studij medicine završio 1886. u Beču. Tijekom studija bio je djelatan član Hrvatskoga akademskog društva »Zvonimir« (predsjednik od 1882 do 1883). Kao liječnik kraće je vrijeme najprije radio u Beču, potom u Starome Gradu. Nastanio se 1898. u Chicagu, gdje je do 1916. radio kao suradnik poznatoga kirurga J. B. Murphyja. Od 1900. do 1915. docent je na Sveučilištu Northwestern, a između 1904. i 1906. primarijus i glavni kirurg u bolnici Columbus. Osim medicinom, Biankini se intenzivno bavio i političkim radom među hrvatskim iseljenicima u SAD-u, zastupajući ideju o ujedinjenju južnih Slavena u zajedničkoj državi. Svoja je politička shvaćanja iznosio u listovima koje je sam financirao i izdavao u Chicagu između 1914. i 1918 (Hrvatska zastava, Jugoslavenska zastava). Izabran je 1915. za predsjednika Jugoslavenskog narodnog odbora, a 1916. za predsjednika Jugoslavenskog narodnog vijeća. Istodobno bio je i član Hrvatske bratske zajednice. God. 1916. postao je članom Jugoslavenskog odbora u Londonu. – Objavljivao je radove s područja medicine: Kriminalna sociologija (1909), Amerikanski način uzgoja i školstva (1910), Upoznavanje samoga sebe (1913). Autor je mnogobrojnih članaka o kulturnim i političkim pitanjima, koje je objavljivao u domaćim listovima i časopisima, a o političkoj djelatnosti iseljeništva u SAD-u objavio je posebnu knjigu Amerika za Jugoslaviju (1926).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali rikna, sve istalo ureno! Bogato ilustrovana! Boris Stepanovič Žitkov (rus. Boris Stepanovič Žitkov; 11. septembar [OS, 30. avgust] 1882 — 19. oktobar 1938) bio je pisac iz Ruske imperije i kasnije Sovjetskog Saveza, uglavnom poznat kao autor knjiga za decu i romana Viktor Vavič o Ruska revolucija 1905. Biografija Žitkov je rođen u Novgorodu; otac mu je radio kao nastavnik matematike, a majka pijanistkinja. Njegova dela obuhvataju brojne knjige u kojima je, u figurativnom obliku, opisao različite profesije. Njegove knjige su zasnovane na njegovom bogatom iskustvu mornara, a zatim kapetana broda, naučnika, putnika i istraživača. Radio je i kao navigator, ihtiolog, metalski radnik, inženjer brodogradnje, nastavnik fizike i crtanja, kao i direktor tehničke škole. Žitkov je lično učestvovao u ruskoj revoluciji 1905. godine.[1] Godine 1924. Žitkov je počeo da izlazi i ubrzo je postao profesionalni pisac. Najpoznatiji je po putopisu za decu Šta sam video (ruski: Čto a video) o avanturama na letovanju radoznalog dečaka po nadimku Počemučka (ruski: Počemučka, nova reč koju je Žitkov skovao iz Počemu, što znači Zašto?). Žitkov je bio blizak prijatelj Korneja Čukovskog, koji je u svom dnevniku 28. decembra 1931. napisao: Žitkov je sav uznemiren zbog samobičevanja među kritičarima u Uniji pisaca. On kaže da je na sastanku na kojem je od Ajhenbauma zatraženo da se bavi samokritikom, Ajhenbaum je odgovorio: „Samokritiku treba vežbati pre nego što se piše, a ne posle. [...] Žitkovljevo tumačenje sada čuvenog sastanka glasi: „Svi smo mi toliki kurvini sinovi, pa hajde da skinemo pantalone i prepustimo se bičevanju.“[2] Žitkovljev istorijski roman o revoluciji 1905. Viktor Vavič (rus. Viktor Vavič), objavljen posthumno 1941. godine,[1] je odmah uništen i ponovo objavljen 1999. samo zahvaljujući tome što je Lidija Čukovska sačuvala kopiju; Boris Pasternak ju je nazvao „najboljom stvari koja je ikada napisana o 1905; šteta je što niko ne zna ovu knjigu“.[3] Žitkov se takođe pojavio kao lik u dečjoj pesmi Samuila Maršaka „Pošta“ iz 1927. Pesma je adaptirana za ekran u animiranom filmu iz 1964, gde je Žitkovu glas dao glumac Erast Garin. Dana 10. jula 1939, Pravda, novine Komunističke partije, objavile su o njemu prilog u kojem je njegova knjiga Šta sam video bila veoma hvaljena.