Zen i japanska kultura retko! lepo očuvano ilustrovano 1941. Germany Daisetsu Teitaro Suzuki (鈴木 大拙 貞太郎 Suzuki Daisetsu Teitarō;[1] 18. oktobar 1870—12. jul 1966. godine[2]) je bio japanski autor brojnih knjiga i eseja o budizmu i Zenu, koje su odigrali važnu ulogu u širenju interesovanja za Zen (i dalekoistočnu filozofiju u celini) na Zapadu. Suzuki je takođe bio i plodan prevodilac kineske, japanske i sanskrit književnosti. Predavao je i na zapadnim univerzitetima, kao i na Otani Univerzitetu u Japanu. D. T. Suzuki Daisetsu Teitarō Suzuki photographed by Shigeru Tamura.jpg Puno ime Daisetsu Teitaro Suzuki Datum rođenja 18. oktobar 1870. Mesto rođenja Kanazava Japansko carstvo Datum smrti 12. jul 1966. (95 god.) Mesto smrti Kamakura Japan Regija Istočna filozofija Škola filozofije Zen, Jodo Šinšu Interesovanja Kegon, Teozofija Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za mir 1963. godine.[3] Biografija Uredi Detinjstvo i mladost Uredi Suzuki tokom studentskih dana D. T. Suzuki je rođen kao Teintaro Suzuki u Kanazavi, Išikavi, kao četvrti sin lekara Riojuna. Njegovo budističko ime Daisetsu, koje znači `velika skromnost`, dao mu je njegov Zen učitelj, Soen Šaku.[4] Iako mesto njegovog rođenja više ne postoji, napravljen je skroman spomenik koji označava mesto (drvo sa kamenom na temelju). Samurajska klasa iz koje Suzuki potiče je nestajala propadanjem feudalizma. Ovo je nateralo njegovu majku da ga odgaja u teškim okolnostima posle smrti oca. Kada je postao dovoljno star da razmišlja o svojoj sudbini i tome što je rođen u takvoj situaciji, počeo je da traži odgovore u različitim oblicima religije.[5] Studiranje Uredi Suzuki je studirao na univerzitetu u Tokiju. Tada je naučio kineski, sanskrit, pali i nekoliko evropskih jezika. Suzuki je nekoliko godina živeo i studirao sa naučnikom Polom Karusom. Suzukija je sa Karusom upoznao Soen Šaku, koji ga je upoznao na na Svetskom parlamentu religija u Čikagu 1893. godine. Karus, koji je živeo u Lasalu, Ilinoisu, je prišao Soenu da zatraži pomoć u prevodu Istočne duhovne književnosti za objavljivanje na Zapadu. Šaku mu je umesto toga preporučio svog učenika, Suzukija. Suzuki je živeo u kući doktora Karusa i radio sa njim, u početku na prevodu Lao Ceovog dela Knjige puta i vrline (Tao Te Đing). Suzuki je u Ilinoisu počeo da radi na svom delu Konture Mahajana budizma. Karus je i sam napisao knjigu koja nudi uvid i pregled budizma, pod nazivom Jevanđelje Bude. Soen Šaku je napisao uvod za nju, a Suzuki ju je preveo na japanski jezik. U to vreme, na početku 20 veka, veliki broj zapadnjaka i azijata su bili uključeni u svetsku budističku renesansu, koja je počela 1880—ih godina. Brak Uredi Suzuki se 1911. godine oženio sa Beatris Erskin Lejn, studentkinjom teozofije.[6] Kasnije će se i Suzuki učlaniti i Teozofsko Društvo Adiar i postati aktivni teozof.[7][8][9] Karijera Uredi Hu Ši i Suzuki tokom njegove posete Kini 1934. godine Profesor budističke filozofije Uredi Pored toga što je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, Suzuki je putovao po Evropi pre nego što je postao profesor u Japanu. Suzuki i njegova supruga su se posvetili širenju razumevanja Mahajana budizma. Preselili su se u Kjoto 1919. godine. Suzuki se ovde zaposlio kao profesor na Otani Univerzitetu 1921. godine. Iste godine kada je postao profesor na Otani Univerzitetu je sa ženom osnovao Istočno Budističko Društvo.[10] Društvo se fokusira na Mahajana budizam; organizuje predavanja i radionice i izdaje naučni časopis, Istočni budizam.[11] Suzuki je održavao veze na Zapadu i održao je prezentaciju na Svetskom Kongresu religija 1936. godine na Londonskom univerzitetu (bio je profesor na razmeni ove godine). Pored učenje o praksi Zena i istoriji Zen budizma, Suzuki je bio stručnjak za sličnu filozofiju koja se na japanskom zove Kegon. Dobio je brojne nagrade za svoj rad, uključujući i Nacionalnu medalju kulture. Studije Uredi Dok je bio profesor budističke filozofije sredinom 20. veka, napisao je neke od najpoznatijih uvoda i pregleda budizma, posebno Zen škole. Otišao je da predaje na nekoliko američkih univerziteta 1951. godine, a predavao je na Univerzitetu Kolumbije grada Njujorka od 1952. do 1957. godine. Suzuki je bio posebno zainteresovan za budističke tradicije u Kini. Veliki broj njegovih eseja na engleskom se bavi prevodima i diskusijama delova Čan tekstova koji se fokusiraju na učenje stilova i reči klasičnih kineskih mudraca. Takođe je bio zainteresovan i za to kako je Zen tradicija uticala na japanski mentalitet i istoriju kada je preneta u Japan. O tome je pisao i na engleskom jeziku u delu Zen i japanska kultura (eng. Zen and Japanese Culture). Pored svojih popularnih orijentisanih radova, preveo je Lankavatara Sutru i objavio komentare o njenoj sanskritskoj terminologiji. U kasnijim godinama života je postao gostujući profesor na Univerzitetu Kolumbija. U poznim godinama je počeo da istražuje Jodo Šinšu (Jōdo Shinshū), veru njegove majke i držao je predavanja o Jodo Šinšu budizmu u budističkim hramovima Amerike. Suzukija je takođe interesovao hrišćanski misticizam i neki od najznačajnijih mistika Zapada, poput Majstora Ekharta, koga je uporedio sa Jodo Šinšu sledbenicima nazivanim Mjokonini. Suzuki je bio jedan od prvih koji su pisali o Mjokoninima van Japana. Publikovao je još mnogo radova, poput: Eseji o Zen budizmu (u tri toma), Istraživanja Zen budizma i Vodič Zen budizma. Pored toga, američki filozof Vilijam Baret je sakupio mnoge Suzukijeve članke i eseje o Zenu u knjigu pod nazivom Zen Budizam. Mišljenja Uredi Suzukijev Zen majstor, Soen Šaku, koji napisao knjigu objavljenu u Sjedinjenim Američkim Državama (čiji je prevod uradio Suzuki), je naglašavao korene Mahajana budizma Zen tradicije. Suzukijevo mišljenje je bilo suprotno ovom. On je tvrdio da je tokom nastajanja u Kini, Zen prisvojio dosta filozofije taoizama. Suzuki smatra da je narod Dalekog Istoka osetljiviji prema prirodi od stanovnika severne Indije i Evrope.[uredi] Suzuki se često povezuje sa Kjoto školom filozofije, ali nikada nije bio jedan od njenih zvaničnih članova. Zen učenje Uredi Suzuki je tokom studija na univerzitetu u Tokiju počeo da uči Zen u manastiru Engaku-dži u Kamakuri, gde je učio kod Kosen Rošija. Nakon smrti njegovog učitelja Kosena, nastavio je da uči kod njegovog naslednika, Soen Šakua.[12] Pod Soenovim mentorstvom, Suzukijeva učenja su bila unutrašnja i neverbalna, uključujući i duge periode sedeće meditacije (zazen). Kako Suzuki opisuje, zadatak se sastojao od četiri godine mentalne, fizičke, moralne i intelektualne borbe. Tokom učenja je živeo monaškim životom. Opisao je ovaj život i svoje doživljaje u Kamakuri u svojoj knjizi Obuka Zen budističkog monah. Okarakterisao je ovaj život kao: život poniznosti; život rada; život služenja; život u molitvi i zahvalnosti i život u meditaciji.[13] Soen je pozvao Suzukija da poseti Sjedinjene Američke Države 1890—ih godina i Suzuki je preveo Soenovu knjigu na engleski (1906). Iako je Suzuki već preveo neke drevne Azijske tekstove na engleski jeziki, njegovi prevodi Soenovih knjiga su bili početak njegove karijere pisca na engleskom jeziku.[14] Širenje Zen na Zapadu Uredi Zastupnik Zena Uredi Suzuki je bio najvažniji čovek u širenje Zena na Zapadu. Filozof Čarls A. Mur je rekao: `Suzuki u svojim poznim godinama nije bio samo izveštavač Zena, ne samo ekspozitor, već je značajno doprinosio razvoju Zena.` Budistički modernizam Uredi Pošto je Suzuki bio univerzitetski obrazovan i poznavao je zapadnu filozofiju i književnost, mogao je uspešno prikazivati svoja učenja zapadnjačkoj publici. Kako ga je Suzuki predstavio, Zen budizam je veoma praktična religija koja se fokusira na neposredan doživljaj, što ga čini uporedivi sa oblicima misticizma koje su mnogi poput Vilijama Džejmsa naglašavali kao izvor svih verskih osećanja.[15] Zapadnjaci su uočili sličnost između zapadne ezoterije i istočne metafizike.[16] Ova sličnost nije slučajna, jer je Suzuki takođe bio pod uticajem zapadnog ezoterizma,[9] čak je ušao u teozofsko društvo.[8] Neki su Suzukija identifikovali kao budističkog modernistu. Većina istraživača se slaže da je uticaj protestantskih i prosvetiteljskih ideja u velikoj meri odredio neke od atributa budističkog modernizma[17] i ovo uočavaju kod Suzukija. Kritika Uredi Suzukija su kritikovali zbog njegovog esencijalističkog pristupa. Još 1951. godine, Hu Ši[18][19] ga je kritikovao zbog predstavljanja idelističke slike Zena.[20] Japanski nacionalizam Uredi Prema Šarfu i Viktoriju, Suzuki je bio povezan sa japanskim nacionalizmom.[21] Kritikovan je zbog njegove odbrane japanskih ratnih napora.[22] Simpatija prema Nacizmu i Antisemitizmu Uredi Brajan Viktorija je održao predavanje u Nemačkoj 2012. godine, na kom je izneo dokaze da je Suzuki bio simpatizer nacističkog režima.[23][24] Brajan piše: `D. T. Suzuki je ostavio zapise svojih ranih pogleda prema nacističkom pokretu. Objavio ih je u nizu članaka u japanskim budističkim novinama, Čugai Nipo, u oktobaru 1936.` Suzuki se ovde slaže sa Hitlerovom politikom, koju mu je objasnio njegov rođak koji je živeo u Nemačkoj. `Dok narod ne zna mnogo o politici, nikada nisu uživali u većem spokoju uma od ovog koji sada imaju. Zbog toga oni podržavaju Hitlera. Ovo mi je moj rođak rekao. To je sasvim razumljivo i ja se slažem sa njim.` `Što se proterivanja jevreja tiče, izgleda da postoje mnogi razlozi za njegove akcije. Iako je to veoma brutalna politika, ako se osvrnemo na pitanje sa tačke gledišta trenutne i buduće sreće celog nemačkog naroda, može biti da je na neko vreme neka ekstremna mera neophodna u cilju očuvanja nacije...ekstremna mera je neophodna za očuvanje nacije`. Suzuki je izrazio saosećanje prema jevrejima. `Što se tiče fizičkih lica, to je zaista žalosna situacija`.[23] Novi budizam Uredi U početku modernizacije u Medži periodu 1868. godine, kada je Japan ušao u međunarodnu zajednicu, budizam je kratko bio prognan u Japanu,[22] kao `korumpirana, dekadenska, antisocijalna, parazitska, sujeverna vera, koja se suprotstavlja naučnim i tehnološkim potrebama Japana.`[25] Japanska vlada je nameravala da iskoreni tradiciju koja je bila viđena kao strana. Pored toga, industrijalizacija je dovela do prestanka parišioner sistema koji je finansirao budističke manastire kroz vekove.[26] Međutim, savremeni budistički lideri su se pojavili i zastupali budizam.[26] Kao odgovor unapređenju Japana i progonu budizma je nastao šin bukjo ili `novi budizam`. Predvodili su ga intelektualci, koji su bili izloženi Zapadnoj intelektualnoj književnosti. Pristalice novog budizma, poput Suzukijevih učitenja Kosena i Šakua su videli ovaj pokret kao zaštitu budizma od progona vlasti i kao način da uvedu svoju zemlju u moderni svet kao kulturnu silu.[27] Tradicionalna forma Zena je bila znatno izmenjena Meidži restauracijom, ali Japanski Zen i dalje postoji kao monaška tradicija. Zen tradicija u Japanu, u svom uobičajenom obliku, zahteva mnogo vremena i discipline od monaha, koje su teške za laika. Zen monasi su provodili nekoliko godina u intenzivnim doktrinarnim studijama, učenju sutra i čitanju njihovih komentara pre nego što čak i ušli u manastir, gde su prolazili kroz koan praksu sa Zen majstorom.[28] Činjenica da je Suzuki mogao da uradi sve to (kao laik) je doprinos novog budizma. Japanski nacionalizam Uredi Za vreme Meidži restauracije, nihonjinron filozofija je postala rasprostranjena. Ona naglašava jedinstvenost Japana, a ova jedinstvenost je zbog mnogo različitih faktora. Suzuki ovu razliku prepisuje Zenu. Po njegovom mišljenju, Zen otelotvoruje suštinu filozofije i religije. On je predstavljao Zen kao jedinstveni prikaz azijske duhovnosti, koja se smatrala superiornijom.[21] Pohvale Suzukijevog rada Uredi Suzukijeve knjige su čiteli i hvalili mnogi istaknuti ljudi. Upadljiv primer za ovo je njegova knjiga Uvod u Zen budizam, u kojoj je objavljen i komentar od 30 strana poznatog analitičkog psihologa, Karla Junga. Jung je napisao: `Suzukijev rad o Zen budizmu je među najvećim doprinosima budizmu. Autoru moramo biti zahvalni, jer je približio Zen zapadu i zbog načina na koji je to uradio.`[29] Bibliografija Uredi Njegovi eseji su bili izuzetno uticajni kada su publikovani, učinivši Zen poznatim na Zapadu po prvi put: Essays in Zen Buddhism: First Series (1927), New York: Grove Press. Essays in Zen Buddhism: Second Series (1933), New York: Samuel Weiser, Inc. 1953–1971. Edited by Christmas Humphreys. Essays in Zen Buddhism: Third Series (1934), York Beach, Maine: Samuel Weiser, Inc. 1953. Edited by Christmas Humphreys. Translation of the Lankavatara Sutra from the original Sanskrit. Boulder, CO: Prajña Press. 1978. ISBN 978-0-87773-702-5.. Ubrzo nakon ovih publikacija su usledili: An Introduction to Zen Buddhism, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. Republished with Foreword by C.G. Jung, London: Rider & Company, 1948. Suzuki calls this an `outline of Zen teaching.`[30] The Training of the Zen Buddhist Monk, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. New York. University Books.1959.. This work covers a `description of the Meditation Hall and its life`.[30] Manual of Zen Buddhism Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jul 2011), Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. London: Rider & Company, 1950, 1956. New York: Random House, 1960 and subsequent editions. - Kolekcija budističkih sutra, klasičnih tekstova majstora, ikona i slika. Suzuki piše da rad treba da `informiše čitaoca o različitim književnim materijalima koji se odnose na monaški život...Šta zen monah čita pred Budom u njegovim svakodnevnim službama i gde mu idu misli tokom slobodnog vremena.` Posle Drugog svetskog rata, nova tumačenja: The Zen Doctrine of No-Mind,London: Rider & Company, 1949. York Beach, Maine: Red Wheel/Weiser. 1972. ISBN 978-0-87728-182-5. Living by Zen. London: Rider & Company, 1949. Mysticism: Christian and Buddhist: The Eastern and Western Way, Macmillan, 1957. `A study of the qualities Meister Eckhart shares with Zen and Shin Buddhism`. Includes translation of myokonin Saichi`s poems. Zen and Japanese Culture, New York. Pantheon Books.1959.. A classic. Zen budizam i psihoanaliza, Erih From, D. T. Suzuki i De Martino. Suzuki je napisao, otprilike, trećinu ove knjige i on daje budističku analizu uma, njegovih nivoa i metodologiju proširenja svesti. Ostalo: An anthology of his work until the mid-1950s: Zen Buddhism: Selected Writings of D.T. Suzuki, Doubleday, New York: 1956. Edited by William Barrett. Very early work on Western mystic-philosopher.Swedenborg: Buddha of the North, West Chester, Pa: Swedenborg Foundation, 1996. Trans. by Andrew Bernstein of Swedenborugu, 1913. A Miscellany on the Shin Teaching of Buddhism; Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1949. Shin Buddhism; New York, Harper & Row, 1970. Gutoku Shaku Shinran, The Kyōgyōshinshō, The Collection of Passages Expounding the True Teaching, Living, Faith, and Realizing of the Pure Land, translated by Daisetz Teitarō Suzuki (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. Collected Writings on Shin Buddhism (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. Transcription of talks on Shin Buddhism.Buddha of Infinite Light. Boston: Shambhala Publications, 1998. Edited by Taitetsu Unno. Tribute; anthology of essays by great thinkers.D.T. Suzuki: A Zen Life Remembered. Wheatherhill, 1986. Reprinted by Shambhala Publications.

Prvo izdanje knjige „Smrt Karađorđeva“ Pere Todorovića. Izuzetno retko u ponudi s omotom. Omot iskrzan i repariran (v. sliku). Knjiga očuvana, bez pisanja i pečata, kompletno. KC (L) Autor - osoba Todorović, Pera, 1852-1907 = Todorović, Pera, 1852-1907 Naslov Smrt Karađorđeva : istoriski roman iz nedavne prošlosti / [Pera Todorović] ; sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : D. S. Nikolajević, 1928 (Beograd : „Planeta“) Fizički opis XIV, 311 str., [1] list sa slikom autora ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 = Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 Zbirka Celokupna dela Pere Todorovića ; ǂknj. ǂ1 ISBN (Karton) Napomene Str.V-XIV: Predgovor / Dušan S. Nikolajević. Predmetne odrednice Karađorđe, 1768-1817 -- u literaturi Pera Todorović o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva” Pera Todorović, bliski prijatelj kuće Obrenovića, pisao je o Karađorđu i to za vreme vladavine Obrenovića. To baš liči na Peru. Međutim kada je krajem 1903. godine u svome „Ogledalu” pisao o počivšem kralju Aleksandru Obrenoviću, već druga i treća sveska „Ogledala” bile su sudski zabranjene sa motivacijom: uvreda vladara. Ne od strane Petra Karađorđevića, jer on u tom trenutku nije imao vlast, već verovatno od strane zaverenika i radikala. Da ne bih daleko odlutao od prvobitne teme (čemu sam sklon), neću pisati o tome ko je bio Pera Todorović, oni koji ovo ime čuju prvi put mogu da kliknu ovde i pročitaju kratku biografiju na srpskoj Vikipediji. Pišem „kratku”, jer Pera Todorović zaslužuje više od dvadesetak rečenica, koliko je obiman članak o njemu. Na kraju krajeva, postoje knjige o Peri, čitajte, život Pere Todorovića (1852-1907) nekome može biti inspiracija i nadahnuće, a u najgorem slučaju saznaćete mnogo toga interesantnog o ovom srpskom novinaru, piscu, političaru i jednom od osnivača i vođa Narodne radikalne stranke. Šta je Pera Todorović rekao o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva“. U Zemunu, 11. februara 1904. godine Todorović piše: Još od detinjstva svoga, još iz doma očeva ja sam poneo pojam i osećanje da je Karađorđe nešto veliko, uzvišeno, sveto, uzdignuto visoko iznad obična života i običnih ljudi. Upravo, to je bio kao neki mit, neko božanstvo. Za moga detinjstva taj osećaj još je živeo u smederevskoj Jasenici, naročito kod starosedelaca. O izvesnim praznicima, pri paljenju zadušnih sveća, moj pokojni otac uvek izdvoji po jednu svećicu, koju poljubi, upali i prilepi malo u stranu od ostalih. To je bila svećica namenjena za dušu Karađorđa. Otac je to primio od svoga oca. Moj otac nije bio jedini domaćin u ovome kraju koji je tako postupao. Ta je uspomena ostala živa u meni kroz ceo vek. Ja sam se poduhvatio da toj uspomeni podignem spomenik, onakav kako ja mogu i kako osećam. I ja sam taj spomenik Karađorđu i podigao. U 76. broju „Malih novina” od 16. marta 1892. god. počeo je izlaziti, a u 46. broju od 15. februara 1893. godine završen je moj podlistak „Smrt Karađorđeva”. To je delo koje sam ja radio s ljubavlju i predanošću, to je velika knjiga u koju je utrošeno mnogo truda i rada – to je moj spomenik podignut najvećem junaku i najslavnijem vojskovođi iz novije povesnice naše. Podižući taj i takav spomenik Karađorđu, ja sam to činio jedino po svome ličnom ubeđenju i jedino iz svojih ličnih osećanja. Od Karađorđevića tada nikoga nisam ni poznavao, i tek 2 godine docnije prilikom obodske proslave, video sam se na Cetinju i prvi i poslednji put s knezom Petrom Karađorđevićem. „Malih novina” u kojima je štampano delo „Smrt Karađorđeva” nema nigde više, sem možda u kakvoj biblioteci. Stoga se nosim mišlju da „Smrt Karađorđevu” naštampam u zasebnu knjigu. Možda bi tome baš sad i bilo vreme, kada se proslavlja stogodišnjica prvoga našeg ustanka. Ako ne bude velikih nezgoda i teškoća, postaraću se da ovo i ostvarim. Danas znamo da Pera Todorović za svoga života nije nikada odštampao „Smrt Karađorđevu” kao zasebnu knjigu. Pera je preminuo 1907. godine, a „Smrt Karađorđeva, istorijski roman iz nedavne prošlosti” kao zasebna knjiga izašla je prvi put u Beogradu 1928. godine (Planeta), sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića. Legenda našeg modernog žurnalizma Bez obzira na to što su ga na burnom životnom putu neprestano pratile kontroverze, Pera Todorović je postao legendarni lik modernog srpskog žurnalizma baš zato što je imao lucidnost i inteligenciju da ostane nezavisna ličnost čak i kada je bio u službi drugih, jer je zapravo uvek pisao u javnom interesu O modernom srpskom žurnalizmu ne može se govoriti a da se ne počne sa pričom o Peri Todoroviću. Zato što je bio jedan od vodećih novinara socijalističkih listova Svetozara Markovića u Kragujevcu – „Radnika“, „Javnosti“, „Glasa javnosti“, „Oslobođenja“ i (posle Markovićeve smrti) „Starog oslobođenja“ (1971–1875) i što je u Beogradu pokrenuo prvi socijalistički časopis u Srbiji, „Rad“ (1874); zato što je još kao mladić bio jedan od organizatora prve socijalističke manifestacije u Kragujevcu, poznate pod nazivom „Crveno barjače“ (1876); zato što je bio urednik prvog socijalističkog mesečnika u Vojvodini – „Straže“ u Novom Sadu (1878–1889); zato što je uz Nikolu Pašića bio osnivač Narodne radikalne stranke, prve masovne političke stranke osnovane u Srbiji, i glavni novinar stranačkog lista „Samouprava“ (1881); zato što je povodom Timočke bune bio osuđen na smrt i bačen u okove zbog svoga političkog rada (1883); zato što je od „Malih novina“ u Beogradu, koje je kupio 1888. godine, a koje je izdavao i u njima pisao sve do 1903. godine, stvorio prvi moderan i visokotiražan dnevni list u Srbiji. Najbolji poznavalac dela Pere Todorovića u našoj istoriografiji Latinka Perović kaže da je njegova ličnost „višestruko obdarena, retko plodna, složena, čak tajnovita“, a da je njegovo književno, publicističko i novinarsko delo ogromno i da se mora zastati nad njegovom „čudesnom energijom“, jer on spada u one ličnosti koje su u Srbiji „obavile posao za čitave institucije“. Treći sin među sedmoro dece Pera Todorović se rodio 2. maja 1852. godine u selu Vodice kraj Smederevske Palanke. Bio je treći sin bogatog svinjarskog trgovca Jovana i majke Smiljane, koji su imali sedmoro dece. Osnovnu školu Todorović je završio u Palanci, a zatim je pohađao gimnazije u Kragujevcu i Beogradu. Iz beogradske gimnazije izbačen je zbog đačke pobune, to jest zato što je u šestom razredu odbio da primi pričešće, pa su mu se u tom protestu pridružili i drugovi. Zato odlazi u Peštu na dvogodišnju trgovačku školu, a zatim, 1872. godine, iz Novog Sada, gde je upoznao Svetozara Markovića, odlazi (na njegov savet) na studije u Cirih, za koji se može reći da je tada bio centar evropskih socijalista, posebno ruskih i srpskih. U Cirihu Pera Todorović upoznaje Nikolu Pašića, Peru Velimirovića, Lazu Pačua, Simu Lozanića i ruske socijaliste i anarhiste. Mihailo Bakunjin je u to vreme u Švajcarskoj privlačio najviše pažnje, ali Todorović nije prihvatao njegovu teoriju rušilačke revolucije, kao, uostalom, ni Svetozar Marković, kome će se Pera sasvim približiti. Od Rusa su srpski studenti najviše uzimali narodnjačke ideje. Todorović je tada, po sećanju Lenke Paču, nosio rusku bluzu i veliki šešir, govorio sjajno ruski, bio vanredan dijalektičar i umeo da priča o marksizmu. Govoreći o korenima svojih prvih socijalističkih uverenja Slobodanu Jovanoviću, Todorović će reći: „Nama je istinitost socijalizma izgledala potpuno dokazana time što je bilo mladih ljudi i žena – i to kakvih ljudi i žena! – koji su bili gotovi za taj socijalizam poginuti na gubilištu ili provesti najbolje godine po sibirskim rudnicima… Takvi kakvi smo bili, mi se nismo pitali da li je socijalizam u Srbiji mogućan; mi smo žudeli za socijalističkim društvom prosto stoga što mi ni u kojem drugom društvu nismo mogli biti srećni…“ Kada se iz Ciriha vratio u Srbiju, 1871. godine, Pera Todorović se pridružio Svetozaru Markoviću i bio jedan od saradnika i glavnih finansijera svih njegovih, a kasnije i svojih socijalističkih listova. Na troškove ovih listova potrošio je 2500 dukata nasleđa, što su tada bile ogromne pare. U Beogradu, 1874. godine, Todorović sam, sa 22 godine, pokreće društveni časopis „Rad“ u kome, po ugledu na Černiševskog, pokušava da se bavi oštrom socijalnom kritikom. Evo primera: „Kad je neko društvo ogrezlo u neznanju i predrasudama, kad u njemu ima sijaset nepravdi i tiranluka, kad se kvarež širi sve dalje i dalje; i od tih zala podriven, izgrižen i otrovan strada ceo društveni organizam, kad sva ta zla, velimo, snađu neki narod i kad u njemu ima ljudi, koji sve to pojme, razumeju i vide, onda su oni dužni da se knjigom i rečju bore protiv tih zala.“ Posle Markovićeve smrti, Todorović predvodi njegove sledbenike, ističe kao glavni cilj narodnu (opštinsku) samoupravu u organizaciji države, a društvenu kritiku okreće prema tadašnjoj „birokratskoj sistemi“. To su odrednice budućeg radikalskog programa. „Naš narod u Srbiji pati, piše Todorović u ‘Starom oslobođenju’, od namnoženih činovnika, koji ga skupo koštaju, a nikakve vajde od njih nema… Naš narod pati od policijskih zuluma, od sporog suđenja i uopšte od celog današnjeg državnog uređenja. Da se ovom zlu doskoči valja ukinuti birokraciju, a zavesti narodnu samoupravu po svim strukama državnog uređenja…“ Crveno barjače Kada je početkom 1876. godine na opštinskim izborima za predsednika opštine u Kragujevcu izabran socijalista Pera Velimirović, na pobedničkoj manifestaciji, u kojoj je bilo sukoba sa žandarmima, razvijena je crvena zastava na kojoj je pisalo Samouprava. Zbog toga je Todorović zajedno sa Velimirovićem bio osuđen za veleizdaju (konačno na tri godine i devet meseci zatvora), ali su pušteni da kao dobrovoljcu idu u rat sa Turskom. Posle rata su emigrirali u Novi Sad, da izbegnu uručenje presude i dočekaju zastaru izvršenja kazne. Brak iz političke solidarnosti Pera Todorović se prvi put oženio 2. maja 1875. godine u Topčiderskoj crkvi u Beogradu, sa Milicom Ninković, starijom od poznatih sestara Ninković, prvih srpskih socijalistkinja iz Novog Sada, sa kojima se tamo, tokom emigracije, upoznao Svetozar Marković, koji je stanovao u kući njihovog oca i koji ih je privukao socijalnim idejama. Navodno se Pera oženio Milicom fiktivno, samo da ona ne bi bila proterana iz Kragujevca kao strana državljanka. I mlađa sestra Anka se tada udala, iz istih razloga, za Sretu Anđelkovića. Nažalost, Perina Milica je veoma brzo umrla od tuberkuloze, u Kragujevcu, 18. novembra 1881. godine (u tom trenutku je imala 33 godine). U emigraciji u Novom Sadu, sa Lazom Pačuom i Perom Velimirovićem, 1878. godine, pokreće mesečnik „Straža“. Politički deo mesečnika u suštini vodi Pera Todorović, ali se ne bavi samo tim temama. Prevodi romane Turgenjeva i Gogolja, piše književne kritike i sećanja na ratovanje (u posebnoj publikaciji Ilustrovana ratna kronika). Pokazuje se i kao izvanredno rečit polemičar. Na primer, u pismu dr M. Đorđeviću, direktoru i uredniku „Zastave“, on upozorava: „Čuvajte se da se više nikad sa mnom ne sukobite u polemici; izbegavajte brižljivo svaku mogućnu prepirku sa mnom, pa bila ona blaga ili srdita, prosta ili naučna, kratka ili dugačka, jer ako se još jedanput sukobimo, vaistinu vam kažem, napraviću vam od glave duduk dva metra dugačak, i onda deca više neće govoriti: glup kao Martin, već glup kao Milan Đorđević.“ Nažalost, mađarska vlast, puna opreza prema širenju socijalnih ideja, koristi negativne intervencije iz Beograda, pa je „Straža“ obustavljena 1879. godine, a Pera Todorović je proteran, prvo iz Novog Sada, a samo nešto kasnije i iz Ugarske, na molbu liberala koji drže srpsku vladu. Zbog toga odlazi u Pariz, uz nešto finansijske potpore Matice srpske, gde je počeo da poboljeva od jetre (ehinokokusa). Kasnije se decenijama mučio sa ovom bolešću i bolovima, mada je više puta operisan (punktiran) u Beču. Prinuđen da stalno uzima sredstva za smirenje bolova, postao je morfinista, što su na ružan način koristili svi njegovi potonji politički i lični protivnici. Po povratku u Srbiju, decembra 1880. godine, jedan je od ključnih sastavljača programa Narodne radikalne stranke, koji je, istovremeno sa strankom, promovisan u prvom broju „Samouprave“, koji je izašao 8. januara 1881. godine. Todorović obnavlja i svoj stari časopis „Rad“. Na osnivačkoj skupštini Radikalne stranke u Kragujevcu, jula meseca, sledeće 1882. godine, govorio je ceo jedan dan i bio vodeća ličnost čitavog skupa. Ovaj legendarni Todorovićev celodnevni govor, koji kao feljton u nastavcima potom objavljuje „Samouprava“, prosta seljačka masa koja se okupila da podrži radikale, slušala je gotovo bez daha, jer on je bio mešavina pledoajea za socijalnu pravdu i velikog demagoškog umeća. Evo samo jedne ilustracije iz tog Todorovićevog govora: „Učešće u državnim poslovima ne sme se odmeriti po dubini kese, pa ko je bogatiji onaj neka i barata po državi, a ko je siromašak njegova nigde da se ne čuje i ne jede. Sprečiti sirotinju da se meša u državne poslove zato što je sirotinja, značilo bi ugušiti glas baš onih koji najviše osećaju težinu nezgodnih državnih ustanova, i po tome imaju najviše interesa da rade na njihovoj popravci…“ U okovima – dogovor s kraljem U Timočkoj buni 1883. godine, nije izbegao u inostranstvo, poput Nikole Pašića, koji je bunu potpirio iza leđa celog stranačkog rukovodstva, pa je kao član Glavnog odbora Narodne radikalne stranke uhapšen i bačen u okove. Pred prekim sudom, pred kojim je odvažno branio Stranku, osuđen je na smrt. U takvoj situaciji on piše kralju Milanu Obrenoviću i nudi mu sporazum sa Radikalnom strankom – u nacionalnom interesu. Kralj Milan će ga, posle razgovora u ćeliji Beogradske kule, pomilovati, pa je smrtna kazna preimenovana u kaznu desetogodišnje robije, jer je sa njim uglavio da posreduje u sklapanju političkog sporazuma da radikali uđu u vladajuću koaliciju sa naprednjacima i priznaju legitimnost vlasti Obrenovića. To je za Peru Todorovića bio fatalan dogovor – jer taj dogovor Radikalna stranka, na savetovanju u Nišu (6. februara 1886), nije prihvatila. Kada su osuđeni radikali amnestirani i pušteni na slobodu, 1886. godine, oni su umesto sa naprednjacima, krenuli u kortešovanje sa liberalima. Todorović je ostavljen na cedilu, a mržnju prema kralju Milanu radikali su proširili i na „izdajnika“ Peru Todorovića. Sam i pritisnut neprijateljskom kampanjom do juče svoje, a najjače političke stranke, morao je u jednom trenutku da prihvati od Obrenovića uhljebljenje u Narodnoj banci Srbije, gde je postavljen za komesara (1886). Zbog toga je odmah izbačen iz Radikalne stranke. Sada već u opoziciji prema glavnoj struji Radikalne stranke, aprila 1886. godine, Todorović pokreće ponovo „Samoupravu“, radi borbe protiv saveza radikala i liberala koji je tada osnovan i iz koga je stvorena „savezna vlada“, 1. juna 1887. godine. Zatim pokušava da opstane kao izvorni radikal, pokrećući list „Radikal“, kada se koalicija radikala i liberala raspala krajem 1887. godine – i kada su radikali dobili vladu. No, surova i sirova radikalska kampanja protiv Todorovića već je počela i trajaće sve do njegove smrti. Kakav je to progon bio i kako se u obračunu sa Todorovićem nisu štedele uvredljive reči, jednostavno pokazuje primer diskvalifikacija koje je prema njemu uputio Janko Veselinović, pisac „patriotske literature“ (Hajduk Stanka, na primer), koji će doslovno, 1898. godine, u „Dnevnom listu“, napisati: „Pera Todorović je jedna vrlo gadna bolest društvena… U imenu ovoga po nevaljalstvu i pokvarenosti jedinstvenog čoveka za svih devetnaest vekova, sabrani su svi poroci, sva nevaljalstva, koja može da izmetne jedan pokvareni naraštaj… Jedan nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu… Može se misliti kako je sramno ponižena i obeščašćena srpska slobodna javna reč, kad je vodi ovakva nakaza bez fizionomije…“ I tako dalje, i tako redom. Neki radikalski prvaci i novinari su čak ime i prezime Pere Todorovića pisali malim slovom. Organ radikalne demokratije „Odjek“ usuđuje se da napiše: „Uživa nezasluženo glas novinara, bez ikakve naučne spreme, bez ičega književnog u stilu. Hiljadu puta je tučen. Postavlja masu ludih pitanja. Iznosi besmislene ideje. Nakazno i budalasto tumači istorijske događaje. Nedoučen đak. Prosto polupismen čovek. Moralna propalica: Neznalica Petar Todorović…“ Pera Todorović je znao da uzvrati. Ostala je čuvena njegova rečenica: „Nema udarca koji ne mogu primiti i odbiti, kadar sam da se borim sa obadve ruke, da udaram i levo i desno, i ko god me udari mučki u leđa – vratiću mu udarac u lice.“ Inače, Velizar Ninčić vezu Pere Todorovića sa dvorom Obrenovića tumači psihološkim razlozima, pa kaže: „Kao pravi polemičar, on niti je bio objektivan, niti je mogao da stoji na sredini. Ili je išao sa jakobincima ili je išao sa Dvorom.“ Zanimljivo je da je Todorović, koji je retko šta priznavao svojim kritičarima, otvoreno rekao: „Jest – svoje dvadesetogodišnje veze s dvorom našim ja smatram kao nevidljive okove, koje sam 20 godina nosio.“ Posle izlaska iz zatvora, Pera Todorović se, kao udovac, 26. oktobra 1886. godine, ženi bogatom miraždžikom Hristinom Barlovac iz Beograda. Brak je ubrzo postao užasan, pa je njegova rođena žena čak učestvovala u konstruisanju optužbe da je Todorović homoseksualac, o čemu je vođena sudska parnica 1887. godine, da bi samouvereni Pera bio javno uvaljan u blato. Sa Hristinom je imao ćerku Smiljanu, koja je umrla kao malo dete. Velika štampa počinje s „Malim novinama“ Kada je otpušten sa mesta komesara iz državne službe, navodno zato što je bio optužen za „beščasteće delo“ (mada za to delo nije bio osuđen), Pera Todorović, 6. februara 1889. godine, otkupljuje „Male novine“ od Jefte Medicijana i Đorđa Kimpanovića (od br. 51). To je bio pravi potez, od tog lista Todorović će načiniti prvi moderni dnevnik u Srbiji. Kada je kupio „Male novine“ on je hteo da napravi list koji će „bar približno ličiti na jevropske listove“. Odmah je najavio da će list biti „za ljude sviju pravaca i pogleda“ – dakle nestranački list. Smanjio je cenu primerka na pet para („petparački list“) i raširio uličnu prodaju, koja se tada prvi put pojavila u Srbiji. Po mnogo čemu su „Male novine“ bile i prvi srpski tabloid, jer se Todorović nije libio da u njima objavljuje i raznovrsne društven skandale, pa i naručene napade na određene ličnosti. „Male novine“ su dostizale dnevni tiraž od 30.000 primeraka. One nisu počinjale političkim uvodnicima, već najsvežijim vestima. U njima su bila i obaveštenja o vremenskim prilikama, lutrijski izveštaji, vesti sa pijace, a imale su i crnu hroniku i humoristički kutak. Prve su u Srbiji objavljivale klasične feljtone. Todorović se može svrstati i u rodonačelnike našeg istraživačkog i analitičkog novinarstva – na primer serija napisa o hajdučiji u Srbiji, kada je uz praćenje, iz dana u dan (120 izveštaja), suđenja grupi razbojnika u Čačku (na optuženičkoj klupi bilo je oko stotinu okrivljenih) dodavao i napise o temeljnim socijalnim i političkim uzrocima širokog obima kriminalnog nasilja i otimačine u srpskoj provinciji. U „Malim novinama“ Todorović je objavio i niz svojih memoarskih zapisa: zaokruženu verziju Dnevnika jednog dobrovoljca, Krvavu godinu i druga sećanja. I svoj neosporni književni talenat „trošio“ je u listu, pa je kao feljtone objavio romane Smrt Karađorđeva, Silazak s prestola (kralja Milana, prim. aut.), Smrt kneza Mihaila, Aspide i nedovršen roman Beogradske tajne. „Male novine“ je zabranio kralj Aleksandar Obrenović, septembra 1900. godine, zbog pisanja protiv njegove ženidbe sa Dragom Mašin. Nastavile su da izlaze 1901. godine, pod nazivom „Stare Male novine“, koje je Todorović morao da prekine posle Majskog prevrata, 29. maja 1903. godine, kada su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga Draga Mašin, a na presto doveden Petar Karađorđević – dok su realnu vlast delili oficiri zaverenici i radikali. Posle tog prevrata, pokrenuo je periodično glasilo „Ogledalo“ (izašlo je sto svezaka). U napisima za „Ogledalo“ svodio je i svoj životni bilans: „U toj strašnoj borbi ja sam pet godina proveo u izgnanstvu; više od 20 puta bivao sam zatvoren i hapšen; bio sam osuđen na 27 godina zatvora, proveo sam u kazamatima i hapsanama pet godina, sedam meseci i devet dana; platio sam 11 hiljada dinara raznih globa i taksi; vukao sam teške okove, od kojih mi i sada zjape rane na nogama, i bio sam osuđen na smrt, jedan put javno i znano, a četiri puta o koncu je visilo da izgubim glavu potajno i mučki.“ Umro je 7. oktobra 1907. godine u 55. godini života. Na pogreb su mu došli i radikalski prvaci, svi osim Pašića. KC (L)

Prvo izdanje. Odlično očuvano. Originalne meke korice. Na najavnom listu pečat i potpis bivšeg vlasnika, rikna očuvana, unutra kompletno, bez pisanja, podvlačenja. Retko u ponudi. Autor - osoba Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 = Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 Naslov Reči o Svečoveku / [Nikolaj Velimirović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1920 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. B. Cvijanović, 1920 (Beograd : `Sv. Sava`) Fizički opis 338 str. ; 21 cm Napomene Podatak o autoru prema katalogu Biblioteke Matice srpske. Zbirka alegoričnih pouka i zapisa vladike Nikolaja, u kojima novi pravoslavni Zlatoust, u razuđenoj i raznovrsnoj narativnoj dramaturgiji, blistavoj jezgrovitosti svoje poetike i stila, blagovesti, opominje i podseća na naše zamrlo sećanje na Boga, bližnjeg, svoga. Ideja se javila za vreme boravka u Rusiji koji je iskoristio da se upozna sa ljudima, da proputuje veliku zemlju i upozna se sa crkvama, manastirima, svetim lavrama. Pod uticajem dela Dostojevskoga i Solovjeva začela se u dr Nikolaja misao o Svečoveku, nasuprot Ničeovom Natčoveku. Ovim delom vladika Nikolaj Velimirović pokazao je svu svoju širinu i dubinu i svoje teološke misli i ljudske topline. Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. – Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“. Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine, a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić. Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling). U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem. Putovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Kontroverze U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806–1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806–1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Reči o svečoveku, 1920. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom poimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914. 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac. KC

Prvo izdanje iz 1923, s originalnim mekim koricama. Spolja kao na slici, rikna s prednje gornje strane zacepljena 4 cm i fali gornji ćošak zadnje korice, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata... Retko u ponudi!!! Autor - osoba Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 = Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 Naslov Misli o dobru i zlu / episkop ohridski Nikolaj Vrsta građe aforizmi, poslovice Jezik srpski Godina 1923 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Polet, 1923 (Beograd : Štamparija Saveza prof. zanatl. udruženja) Fizički opis 175 str. ; 19 cm (Broš.) U istoriji srpskog naroda, njegove crkve i duhovnosti, posebno mesto zauzima sveti vladika Nikolaj Velimirović, episkop žički i ohridski, duhovni otac i prosvetitelj Srba, čovek čije je delo bilo daleko iznad vremena u kome je živeo, a ideje i misli putokazi srpskom narodu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. – Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“. Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine, a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić. Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling). U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem. Putovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Kontroverze U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806–1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806–1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Reči o svečoveku, 1920. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom poimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914. 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac. KC (L)