Autor - osoba Obradović, Dositej Naslov Domaća pisma Dositija Obradovića Ostali naslovi Domaća pisma Vrsta građe pisma Jezik srpski Godina 1899 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1899 (Zagreb : štampano u srpskoj štampariji u Zagrebu) Fizički opis XXXIV, [6], 202, [5] str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dragutinović, Milutin K. Zbirka Srpska književna zadruga ; 51 Napomene Život Dositija Obradovića / M. K. Dragutinović: str. III-XXXIV Predmetne odrednice Književnost Domaća pisma Dositeja Obradovića predstavljaju dragoceno svedočanstvo o životu ovog srpskog prosvetitelja. Čitajući bogatu korespodenciju sa najučenijim ljudima njegovoga vremena, Njegošem, Pavlom Solarićem, Atanasijem Stojkovićem, ali i istoriji manje poznatim, ali interesantnim ličnostima, čitalac će imati uvid u Dositejevu svakodnevicu. Kroz autentičan stil, koji jezički odaje duh vremena, čitalac biva prenesen u 18. i 19. vek, gde upoznaje Dositeja kao filozofa, velikog mislioca, rodoljuba i borca za kulturu, ali i običnog čoveka, kojeg u drugim delima nismo mogli videti. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739 ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku. Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona. Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je učilo osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovalo ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca zavrte mozak dvanaestogodišnjem dečku, po prirodi sklonom sanjarenju i maštanju, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Tursku, u pustinju da se posveti. Trezveni tetak, videći bolesno stanje detinje mašte, da bi ga zadržao od tih verskih fantaziranja, odvede ga nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije. Otrgnut od knjiga i u stvarnom životu, Dimitrije se počeo trezniti. Ali kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao i on je opet zaželeo da ode u pustinjake i svetitelje. Ostavio je zanat, rodbinu i zavičaj, i 31. jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova. Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. 17. februara 1758. godine je zakaluđeren, i dobio je ime Dositej, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je, kao mladić iz bogate kuće, ostavio svet i pobegao u samoću i mučio svoje telo, gladujući, u silnim molitvama i metanisanjima. 16. aprila 1758. godine, u Karlovcima, je rukopoložen za đakona. Velika i iskrena pobožnost, dugi postovi i česte molitve maloga dijakona razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici počinju dolaziti da im on čita molitve. Ali trezveni iguman predskazivao je blizak kraj svem tom svetinjičenju. Stalni podsmesi sa svih strana, nizak život manastirske bratije, prozaična stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluđerskom svetiteljstvu. On počinje sumnjati u ono što je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha koji se počeo oslobađati, vedri se i proširuje. On počinje čitati i građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, zaželi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je držala za manastir. 2. novembra 1760. on odbegne iz manastira. Ovo bekstvo mladog đakona iz manastira bilo je, po rečima Vatroslava Jagića, za srpsku književnost ono što je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu. Preko Slavonije dođe u Zagreb, gde je privatno učio latinski jezik, i u proleće 1761. godine preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da učiteljujući zaštedi nešto novaca, pa posle sa tom uštedom da ode na školovanje u Rusiju, Od 1761. do 1763. godine bio je učitelj u srpskoj školi pri crkvi Sv. Đorđa u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga života, naučivši i nešto italijanskog jezika. Želja ka učenju koja ga je iz manastira izvukla gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisne u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764. godine učiteljevao pri manastiru Svete Petke u manastiru Mainama, u Boki Kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović rukopoložio za sveštenika. Lazar Tomanović navodi podatak da je Dositej rukopoložen za sveštenika u manastiru Stanjevići od mitropolita Vasilija, na Uskrs 1764. i da je proveo jesen i zimu u manastiru sv. Petke pod Mainama, gde su mitropoliti crnogorsko-primorski imali svoje domove, vinograde i masline. Pisao je vladici Petru 1805. godine, koji je bio arhiđakon pri njegovom rukopoloženju, kad je čuo da je vladika sišao u Boku, kako bi dobro bilo, da u kom lepom kraju Srbije podigne jednu višu školu sa malom štamparijom. A taj kraj Srbije je bio u Boki, iznad Budve. Radi popravke zdravlja vrati se opet u Dalmaciju, za učitelja u selu Golubić kraj Knina, zatim u Plavnu 1770. godine, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović... MG30

Mujo Hodžić – Crni , 1898-1956 Još jedna priča o poznatim Rogatičanima koji su svojim djelom, i onim što su ostvarili, ostavili dubok trag u istoriji rogatičkog kraja. Jedan od njih je i Mujo Hodžić - Crni, nosilac partizanske spomenice 1941. godine. Čovjek koji je osvjetlao obraz Muslimana, Bošnjaka, kada je bilo najteže i kada su samo tako jake ličnosti sa jakim karakterom, u izuzetno nepovoljnim prilikama, mogli tako nešto uraditi. O Muji Hodžiću- Crnom nema puno pisane dokumentacije koja je pristupačna široj javnost, ali se može reći da je ono što ima zaista vrijedno i spada u vrijedne istorijske dokumente. Prije rata je imao nadimak KONCUL, sto je iskrivljena rijec konzul,a za njega je znacila da je zastupnik seljaka. U ratu je dobio nadimak CRNI a neki su ga zvali STARI. Rodjen je 10. maja 1898 godine kao prvo dijete u porodici siromasnog seljaka Huse Hodzica u selu Satorovicima. Djetinjstvo provodi u roditeljskom domu pored veoma blagog i dobrocudnog oca i vrlo stroge i energicne majke Naile, rodjene Usanovic iz sela Desava kod Gorazda. Svi su zivljeli od zemljoradnje i stocarstva. Zemlje su imali malo a bila je slabog kvaliteta. Osnovnu skolu je zavrsio u selu Osovu 1911 godine kao trinaestogodisnji djecak. Do 1914 godine cuvao stoku i pomagao roditeljima u zemljoradnji. Od novembra 1914 godine do pocetka 1916 nalazi se u izbjeglistvu u Kozarcu kod Prijedora sa roditeljima, sestrama, brarom, gdje su prisilno evakuisani iz Satorovica poslije prodora srpske vojske 1914 godine. U izbjeglistvu mu umire majka Naila i sestra Muniba, obje od kolere. Okrnjena porodica se vraca 1916 godine, potpuno osiromasena, na zaparlozenu zemlju bez stoke i opljackanu i demoliranu kucu u Satorovicima. Odmah su pristupili osposobljavanju kuce za osnovne zivotne potrebe, sjetvi zemlje i obnovi stoke. Pocetkom decembra 1916 godine,u svojoj devetnaestoj godini zivota,Mujo se zeni sa sesnaestogodisnjom Camilom Dzindo, kcerkom srednje imucnog seljaka Ibrahima Dzinde iz obliznjeg sela Okruglo. Nepuna dva mjeseca poslije zenidbe,u januaru 1917 godine, regrutovan je u austrougarsku vojsku i upucen u Budimpestu na odsluzenje kadra. Poslije godinu dana provedenih u Budimpesti upucen je na front u Galiciji. Bjezi iz voza, biva uhvacen, kaznjen i ponovno upucen na isti front. Po drugi put bjezi i odlazi u Slavoniju gdje se pridruzuje ostalim vojnim bjeguncima. Poslije vise mjeseci provedenih u slavonskim sumama, ilegalno se prebacuje u Bosnu, gdje u okolini svog sela , uz pomoc oca i njegovih prijatelja, prikriva svoj boravak i tako docekuje kraj 1918 godine i kapitilaciju Austrougarske Monarhije, kada se konacno legalizuje i vraca kuci u Satorovice. Poslije samo dvije godine, nova drzava Kraljevina SHS ga ponovo mobilise u vojsku 1921 godine, gdje ostaje do juna 1922.Po povratku iz vojske posvecuje se zemljoradnji, ziveci sa ocem, bratom i sestrama do 1925 godine, kada uzurpira veci kompleks drzavne zemlje u Lijescu i na njemu pocinje graditi kucu.Tada se odvaja od oca i brata i pocinje kuciti samostalno gospodarstvo, baveci se zemljoradnjom, stocarstvom i pomalo trgovinom mjesovite robe i duhana. Jos za vrijeme sluzenja vojske u Budimpesti dosao je u vezu sa revolucionarima Bele Kuna i odusevio se njihovim idejama, pa ga je to u povratku kuci stalno pratilo i uzbudjivalo.Vjerovatno se pod tim utiscima poceo aktivnije baviti politikom. To se dogodilo vec 1928.godine kada je stupio u clanstvo Zemljoradnicke stranke. Preko Arse Koprivice,a potom ucitelja Hasana Kikica i Huse Avdicevica,koji su sluzbovali u rogatickom kraju, dolazi do napredne literature, koju pocinje intezivnije proucavati i siriti ta svoja saznanja na prve rodjake i komsije. Poceo je sa casopisima o poljoprivredi,pa presao na casopise iz kulture i politike, da bi nastavio sa beletristikom i marksistickom literaturom. Pored knjiga „Bukve“ od Hasana Kikica, „Mati“ od Gorkog i drugih presao je na „Bijedu filozofije“ , „Antidiring“ ,“Korak naprijed dva koraka nazad“, prvi dio Kapitala, Cetvru glavu IstorijeSKP i druge. Knjige je cuvao tako sto ih je u kanti od petroleja zakopavao u zemlju.Za to vrijeme, uz mali posjed od oko 20 dunuma zemlje koji je dobio od oca, uzurpirao je dosta drzavnog zemljista, tako da je pred drugi svjetski rat imao oko 50 dunuma obradive zemlje i oko 100 dunuma pasnjaka,pa je tako stvorio minimalne uslove za zivot porodice. Njegov politicki rad je bio zapazen od strane drzavnih vlasti i prvi put ga hapse 1933.godine, kada izdrzava kaznu od 4 mjeseca.Drugi put je hapsen vec 1935.godine i kaznjen sa 45 dana zatvora zbog citanja zabranjene „Politicke ekonomije“ od Segala. Takav njegov rad i drzanje je zapazeno od strane komunista, pa je vec 1936. bio redovno pripreman od komunista Glasinacke celije KPJ za prijem u Partiju. U KPJ je primljen jula 1939 godine u seoskoj celiji Glasinac Satorovici, a primio ga je sekretar Danilo Djokic. U aprilu 1941.godine razdvojene su celije Glasinac i Satorovici.Za sekretara celije KP u Satorovicima odredjen je Mujo Hodzic,a u celiji su jos bili Camil i Rasim Dzindo i Slavko Gluhovic.Upravo u tom vremenskom razdoblju Mujo je formirao i Zemljoradnicku zadrugu u Satorovicima i postao njen predsjednik,1939 godine. Mujo Hodzic je tako za nepunih dvadesetak godina od 1922 do 1941 godine prosao put od siromasnog, polupismenog seljaka do srednje stojeceg naprednog seljaka sa oko 150 dunuma zemlje i vrlo lijepom kucom sazidanom od kamena,sa 4 sobe sa kuhinjom. Za to vrijeme sa Camilom rodjenom Dzindo imao je vec osmero djece, tri sina i pet kceri. Svu je djecu skolovao,i to jedini u Satorovicima. Do rata 1941 godine su mu dva najstarija sina zavrsila Srednju tehnicku skolu u Sarajevu,dok su ostala djeca, zavisno od uzrasta, pohadjala srednju i osnovnu skolu, osim najmladje sceri koja je rodjena 1937 godine. Mujo Hodzic je u periodu izmedju prvog i drugog svjetskog rata bio najnapredniji i politicki najaktivniji seljak u nasoj opstini Borika, pa i mnogo sire. Bio je predvodnik seljaka u svim akcijama. Posebna karakteristika njegovog rada i shvatanja je sirenje bratstva izmedju muslimana i pravoslavaca, i to u vrlo zaostaloj i politicki neprosvjecenoj sredini. Uopste je bio dalekovid i napredan, a po shvatanju i radu je isao za citavo stoljece ispred svoje generacije i sredine u kojoj je tada zivio i radio.

Dr NEVENKA PETRIĆ BIOBIBLIOGRAFIJA 1945 - 1995 , Radnička štampa / Jugoslovenski bibliografsko-informacijski institut / Udruženje zaq planiranje porodice Jugoslavije Beograd 1997, tvrdi povez, str. 372. Očuvanost 4. Nevenka Petrić (Maslovare, 11. mart 1927 — Beograd, 27. decembar 2015) Po završetku osnovne škole pošla je u srednju Žensku građansku školu u Banjaluci, ali s obzirom da je Drugi svetski rat u Jugoslaviji počeo 6. aprila 1941. godine, sve škole su prestale sa radom do oslobođenja 1945.[1] godine, pa je prekinuto i Nevenkino školovanje. Posle napada fašističke Nemačke na Jugoslaviju, njene slobodoljubive snage počele su dizati ustanak protiv okupatora, pa je tako i Nevenkina cela porodica odmah 1941. godine stupila u prve redove, a sa njima i Nevenka, koja je tada imala 14 godina. Narodnooslobodilačka borba 1941—1945. U Narodnooslobodilačkoj borbi Jugoslavije (1941—1945), protiv nemačke okupacije i njihovih sledbenika, Neveka Petrić bila je borac, a vrlo brzo postaje omladinski rukovodilac u četi, bataljonu, odredu, a nešto kasnije i na okrugu Banjaluke, a potom i celoj centralnoj Bosni. Radila je na osnivanju omladinske antifašističke organizacije, kako na slobodnoj, tako i na neoslobođenoj teritoriji i to i na terenu i u vojsci, pošto su, posle izvesnog vremena, pored dva postojeća odreda, banjalučkog i prnjavorskog, osnivani i novi na području centralne Bosne – vlašićki, travnički, uzlomački, dobojski, derventski, tešanjski i drugi, a znatno kasnije i srednjobosanske brigade: Četrnaesta, Osamnaesta i Devetnaesta. Nevenka Petric, 1945. godine Na prvoj okružnoj konferenciji antifašističke omladine za okrug Banjaluku, Nevenka je izabrana za prvog predsednika omladine (USAOJ-a - Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije) za okrug Banja Luku, a nešto kasnije na Okružnoj konferenciji omladine cele centralne Bosne, održanoj u Tesliću, septembra 1944. godine, takođe je izabrana za predsednika omladine (USAOJ-a) za celu centralnu Bosnu. Tako je Nevenka Perić bila aktivno politički angažovana, kako među omladinom na terenu celog okruga centralne Bosne, tako i u svim vojnim odredima koju su tokom rata osnivani na području centralne Bosne: banjalučkom, uzlomačkom, motajničkom, prnjavorskom, vlašićkom, srbačkom, teslićko-tešanjskom i drugim, koji su tokom rata osnivani. Kako je u proleće 1944. godine, 2, 3. i 4. maja održan Drugi kongres USAOJ-a u Drvaru, Nevenka Petrić je bila veoma angažovana u pripremama i predvodila je delegate antifašističke omladine toga kraja koji su bili izabrani za ovaj kongres. Posle oslobođenja Odmah po oslobođenju u proleće 1945. godine, Neveka Perić je raspoređena na rad u oslobođenoj Banjaluci, 22.04.1945. godine i postavljenja je za prvog predsednika omladine grada Banjaluke, u kome je uskoro izabrana za predsednika Okružnog odbora USAOJ-a za okrug Banjaluku. U 1949. postavljena je za organizacionog sekretara, a od 1950. godine izabrana je za predsednika Oblasnog komiteta Narodne omladine za Bosansku krajinu. Sa te dužnosti upućena je u Višu političku školu u Beograd (1951—1953), koju je završila sa odličnim uspehom (10). 1954.godine vraća se u Banjaluku i postavljena je za načelnika za zdravlje i socijalnu politiku u Skupštini grada Banjaluke. 1956. godine prelazi na rad u Beograd gde je postavljena za načelnika za zdravlje i socijalnu politiku u centralnoj beogradskoj opštini – Stari Grad u Beogradu. Zatim je izabrana na Skupštini predstavnika žena svih republika i pokrajina Jugoslavije, održanoj u Zagrebu, 2, 3 i 4 maja 1961. godine, za sekretara Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije. Na toj funkciji je bila dva mandata od po četiri godine i intezivno se bavila i poslovima na međunarodnom planu. U ovom periodu radila je i na poslovima u oblasti nauke i obrazovanja, takođe na nivou Federacije. U 1967. godini izabrana je za potpredsednika Saveta za planiranje porodice Jugoslavije, a naredne godine za predsednika, sa mandatom od četiri godine. Na istu dužnost je ponovo izabrana za još jedan četverogodišnji predsednički mandat. U svojstvu predsednika Saveta za planiranje porodice Jugoslavije, obavljala je izborne funkcije i na evropskom i na internacionalnom nivou u oblasti obrazovanja u domenu planiranja porodice. Bila je predstavnik Jugoslavije u toj međunarodnoj organizaciji u Londonu. U tom svojstvu izabrana je za predsednika Evropskog komiteta za obrazovanje Međunarodne federacije za planiranje porodice i za člana odgovarajućeg komiteta na internacionalnom nivou u svojstvu predstavnika Evrope. Takođe je bila član Centralnog Savjeta Međunarodne federacije za planiranje porodice (IPPF – International Planed Parenthood Federation), u svojstvu predstavnika Evrope. Bila je 10 godina direktor međunarodnog kursa UN na temu „Humanization of Relations Beatween Sexes and Responsible Parenthood“ („Humani odnosi među polovima i odgovorno roditeljstvo“), osnovanom pri Rektoratu Univerziteta u Sarajevu, od 1982 – 1992. godine. Učesnici na ovim kursevima bili su iz zemalja u razvoju sa svih kontinenata, a birali su ih i slali na kurseve odgovarajuće ustanove vlada određenih zemalja. Nevenka Petrić bila je i ekspert Ujedninjenih nacija – Fonda UN za populaciona pitanja, u periodu od 1982 – 1992. godine. U tom svojstvu povremeno je bila uključena u realizaciju pojedinih naučno-istraživaćkih projekata u Indiji, Indoneziji, Grčkoj, Rumuniji... Bibliografija Objavila je trinaest knjiga, od toga i jednu trilogiju „I zvijezde smo dosezali“ (1, 2. i 3.), a izdata je biobibliografija objavljenih radova Nevenke Petrić tokom pedeset godina: „Nevenka Petrić: Bibliografija 1945—1995.“ (sa ukupno 893 objavljena rada u navedenom periodu), zatim 1997. godine štampana je knjiga „Sto pedeset godina moje porodice 1855—2005.“, koju je izdao NIP „Radnička štampa“, Beograd, 2006. godine (479 str.). Među objavljenim knjigama je i doktorska disertacija - Dr Nevenka Petrić: „Čovjekove slobode, rađanje, samoupravljanje“ – sa akcentom na ustavnom ljudskom pravu na planiranje porodice u Jugoslaviji, 1987. god. (tiraž 1.500 primeraka). Među objavljenim knjigama su i tri na engleskom jeziku: a) Nevenka Petrić: „The Human Right to Free Choice on Childbirth in the Social Federal Republic of Yugoslavia“, tiraž 500, (1945) - knjiga je prvo objavljena na engleskom jeziku i bila jedan od osnovnih materijala za državnu delegaciju, a zatim i na srpskom: „Pravo čoveka da slobodno odlučuje o rađanju u Socijaliskičkoj Federativnoj Jugoslaviji“ objavljena je u istom tiražu. Ova knjiga poslužila je i kao osnovni materijal za pripreme delegacije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) za Svetski kongres žena, održan u okviru delovanja Ujedinjenih nacija. Nevenka Petrić bila je član te delegacije na Svetskom kongresu žena, održanom u Meksiku 1975. godine. b) Nevenka Petrić: „The Integration of the contens on humanization of relations between the sexes and responsible parenthood into curricula of pedagogic and psychological disciplines for traning of pedagogues, psychologists and teachers“, 1980. tiraž 500. c) Nevenka Petrić: „Children in Yugoslav Socialist Self-Management Society“, 1980, tiraž 500. Objavljena je 21 knjiga u kojima je Nevenka Petrić koautor (12 na srpskom, 1 na makedonskom i 8 na engleskom) i brojne studije i članci na srpskom i stranim jezicima. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 1963. godine, kao vanredni student. Dr. Nevenka Petrić na jednom od mnogobrojnih stručih izlaganja vezanih za planiranje porodice i vaspitanje mladih Doktorirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu na temu, „Čovjekove slobode, rađanje, samoupravljanje“. Knjiga na navedenu temu objavljena je u Sarajevu, „Svijetlost“, 1981. godine, 474 str, tiraž 1500. Nevenka Petrić je autor i četiri zbirke pesama: „Tražih tračak sunca pogledom“, Beograd, 1993, 57 strana, autorsko izdanje; „Zapis na vetru“, Beograd, 1994, 65 strana, autorsko izdanje; „Prolećni akordi“, Beograd, 1994, 79 strana, autorsko izdanje; „Kap rose na cvetku“, Beograd, 1996, 224 strana, izdavač DIK Književne novine – ENCIKLOPEDIJA, Beograd, Kneza Miloša broj 82, tel 011/658-441. U društvenom angažovanju Nevenka Petrić je: Član Udruženja pisaca Srbije i potpredsednik Saveza književnika Jugoslavije; Kao učesnik Narodnooslobodilačkog rata Jugoslavije, od 1941. do 1945. godine, nosilac je „Spomenice 1941“ i drugih odlikovanja i društvenih priznanja; Član je Komisije za međunarodnu saradnju Republičkog odbora SUBNOR-a Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata 1941-1945 Srbije; Svetska federacija boraca, Pariz, imenovala je Nevenku Petrić za člana svoje Komisije za međunarodnu saradnju; Republički odbor SUBNOR-a Srbije delegirao je Nevenku Petrić za svog predstavnika u Svetskoj federaciji boraca.

Dobro očuvano. Autor - osoba Popović, Jovan Naslov Lica u prolazu : pripovetke / Jovan Popović ; [ilustracije Đurđa Teodorovića] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1941 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Zmaj, 1941 (Novi Sad : Štamparija i knjigoveznica Ljubomir Bogdanov, 1944) Fizički opis 152 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Teodorović, Đurđe Zbirka Izdanja prosvetno-izdavačke zadruge `Zmaj` ; ǂbr. ǂ3 Napomene Prema pogovoru pisca i podatku na koricama knjiga je štampana 1944. god. Sudbina jedne knjige: str. [155-156]. Pripovetke iz zbirke Lica u prolazu odlikuje dirljiv, a istovremeno snažan ton, sa intimnom atmosferom koja stvara upečatljiv utisak. Popovićevi likovi su obični ljudi, pate, bore se, neki su neprihvaćeni od strane društva, sažaljevani, nesrećno onesposobljeni, rano preminuli – oni koje je život namučio. Dominantna tema je smrt, pa su zato intenzivirana osećanja tuge, bola, ali i uprkos tom teškom raspoloženju, ono što je jedino važno jeste da je sve prolazno i da, dok tinja duboko urezana žalost, živeti se nastavlja. Jovan Popović: SUDBINA JEDNE KNJIGE I knjige imaju svoju sudbinu, rekao je jedan latinski filozof, misleći na prolaznost nekih slavnih i na vaskrs nekih zaboravljenih knjiga. Moj život je dvaput bio vrlo prisno vezan sa sudbinom mojih knjiga. 1929, upravo 6. januara, odšampana je u mojoj redakcii antologija socijalne lirike mladih pesnika Jugoslavije. Šestojanuarska policija ju je odmah zaplenila, rođenu pod nesrećnim znamenjem. Knjiga nije ugledala sveta, a ja sam ugledao tamu zatvora. A upravo ta neizišla knjiga imala je presudnog značaja za moj život, jer sam tek u zatvoru stekao prava saznanja i punu svest o društvu u dužnosti književnika naroda potlačene zemlje. 6. aprila 1941 odštampana je u Novom Sadu moja knjiga pripovedaka „Lica u prolazu“, plod pripovedačkog mog rada u poslednjoj predratnoj godini. Mađarski varvari, pod skutom nemačkih imperijalista a uz pomoć naših izdajnika, pregazili su Vojvodinu, a u Novom Sadu slavili svoje zverske orgije ubijanja, mučenja, paljenja, ponižavanja našeg naroda. U toj velikoj narodnoj tragediji gubitak jedne knjige nije značio mnogo, no ipak me je boleo. Tri i po godine učestvovao sam u narodnooslobodilačkoj borbi, obišavši s našem vojskom veliki deo Jugoslavije koja se borbom oslobađala, i za te tri i po godine ostaviv daleko za sobom svoju prošlost, ostao skoro bez ičega iz ranijeg svog života, ali obogaćen iskustvima, doživljajima i utiscima kakve ranije nisam mogao imati. Učešće u veličanstvenoj borbi naših naroda protiv fašističkog varvarstva pružilo mi je potresne, veličanstvene doživljaje, i nametnulo dužnost da ih kao književnik izrazim, uobličim, i zaista se osećam kao na početku novoga književnog stvaranja, kao što se naš narod nalazi pred novim životom. Pa ipak, nije mi svejedno što je među izgubljenim i sve što sam godinama pisao, a nisam objavio. U oluji i pustošenju rata propali su mi svi rukopisi. No kada sam stigao u Novi Sad, u ogromnoj radosti njegovog oslobođena doživeo sam još jednu radost: saznao sam da moja skromna predratna knjižica nije izgubljena, da je ona sačuvana, da je preživela sve strahote rata. Ona mi je ostala gotovo kao jedina imovina iz života pre ove strašne ali veličanstvene borbe. Razumljivo je, da sam prema njoj pomalo sentimentalan, i da s uzbuđenjem propraćam njeno pojavljivane pred narodom vaskrslim za novi život. Da li je ova knjiga zaista preživela sve strahote rata, ne kao hrpa naštampane hartije nego kao umetnički dokumenat od vrednosti, posvedočiće naš narod. Posle tri i po godine, pošto su iz podruma štamparije pokupljeni štampani tabaci i knjiga povezana, ona sad polazi na svoj put. Mnogo štošta sam dužan reći posle nje, o onome što se desilo između njenog štampanja i izlaska. No uveren sam da nemam da se stidim zbog nje, i da će ona i sada kazivati nešto čitaocima, iako govori o dobu koje je nepovratno prošlo. 13. novembra 1944. Jovan Popović (Kikinda, 18. novembar 1905 – Beograd, 13. februar 1952) bio je pesnik i književnik, učesnik u NOB-u od početka oružanog ustanka u Srbiji. Odrastao je u obrazovanoj apotekarskoj porodici u Kikindi, gde je i započeo školovanje na mađarskom i nemačkom jeziku. Po završetku I svetskog rata, nastavio je školovanje na srpskom jeziku. 1923. godine, u Kikindi je završio gimnaziju. Potom je u Beogradu upisao Filozofski fakultet, gde je studirao filozofiju i uporednu književnost. Slabo zdravlje, majčina smrt i materijalni razlozi uticali su da napusti studije. Vratio se u Kikindu i radio u porodičnoj apoteci. U ranoj fazi svog pesničkog rada bio je pod uticajem ekspresionizma, sredinom 20-ih godina pripadao je grupi beogradskih neoromantičara koji su bili izdanak levog ekspresionizma. Raskid s mladalačkom solipsističkom lirikom počinje kod njega Knjigom drugova (1928), čiji je bio jedan od urednika i zbog koje je izveden pred sud. U zatvoru je proveo 6 meseci, a nakon izlaska iz zatvora, otišao je u Beograd. Zaposlio se u Nolitu. Pesnik se okreće savremenom životu, svoju poeziju stavlja u službu radničke klase i njenih revolucionarnih ciljeva. Iskrenost uverenja ostaje ipak u njegovim stihovima površna, deklarativna, poruka jednosmerna. U pesmama nastalim u toku NOB-a nalazimo iste vrline i mane kao u ranijim socijalnim pesmama: strasno opredeljenje za ideju, ali i nedovoljnu savladanost izraza, verbalizam, patetiku. Po temperamentu, Popović nije bio borben duh, nego blag i nežan lirik, s nečim od mekoće i osećajnosti svojstvenih poeziji Miloša Crnjanskog. Najviše svežine i doživljenosti ima u pesmama inspirisanim zavičajnim motivima, u kojima se oseća odjek glasova iz detinjstva, a boje i zvuci rodne ravnice izazivaju nostalgične čežnje. Značajniji je njegov pripovedački rad. Dve predratne zbirke Jovana Popovića, „Reda mora da bude“ (1932) i „Lica u prolazu“ (1941), otkrivaju pripovedača od talenta. U njima je prikazao palanački svet Vojvodine, slike su osenčene njegovim vlastitim sećanjima o detinjstva i mladosti. Iz zavičajnosti potiče meka lirska nota, koja čini glavno obeležje tih pripovedaka, njihov osnovni kvalitet. Najznačajnija mu je treća knjiga pripovedaka, „Istinite legende“ (1944). Naslov otkriva njen smisao: ona sadrži priče o istinitim događajima i istinitim ličnostima, o podvizima u NOB-u koji su se odista odigrali ali koji toliko prelaze granice uobičajenog da više liče na legende nego na istinite istorije. Osnovni postupak je hroničarsko-memoarski, autor zauzima poziciju nepristrasnog svedoka, letopisca zaokupljenog time da spase od zaborava primere hrabrosti običnih ljudi, boraca revolucije. Taj objektivni, epski ton odvaja ove ratne hronike od subjektivno, poetski obojene proze ranijih knjiga. Oženio se 1931. godine Dragicom Vitolović, koja se potom 1936. udala za Voju Srzentića. Uređivao je list Stožer, bio jedan od pokretača Nedeljnih informativnih novina (NIN), sarađivao sa časopisima Naša stvarnost, Naš život, Život i rad, Umetnost i kritika. Tokom Drugog svetskog rata uređivao je časopis Posavski partizan. Po završetku rata, ostao je da radi u Beogradu. Učestvovao je u obnavljanju Letopisa Matice srpske. Takođe je bio jedan od pokretača časopisa Naša književnost i predsednik Udruženja književnika Srbije. Za dopisnog člana SANU izabran je 14. novembra 1950. Umro je 13. februara 1952. godine u Beogradu. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Po njemu nosi naziv desetak osnovnih škola u Srbiji i Gradska biblioteka u rodnoj Kikindi. MG89 (N)

U dobrom stanju Od života do civilizacije / Ivan Đaja Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1933 Beograd : Izdavačka knjižarnica Gece Kona, 1933 (Beograd : Privrednik) Fizički opis 119 str. ; 20 cm Predmetne odrednice Život -- Filozofski aspekt Civilizacija Đaja, Ivan, 1884-1957 Ivan Đaja (franc. Jean Giaja; Avr, 21. jul 1884 — Beograd, 1. oktobar 1957) je bio srpski biolog i fiziolog, profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i osnivač Fiziološkog zavoda (1910) i prve Katedre za fiziologiju među Južnim Slovenima. Rođen je u Francuskoj, pokrajina Normandija, grad Le Avr (fr. Le Havre). Majka Delfina Depoa-Anže (1861–1902) je bila Francuskinja,[1] a otac Božidar (1850—1914) Srbin iz Dubrovnika, po zanimanju pomorski kapetan. Imao je mlađeg brata Aleksandra (-1969), koji je takođe rođen u Francuskoj i sestru Olgu (1892—1974). Nјegov stric je bio radikalni političar Jovan Đaja. Godine 1890. porodica je prešla da živi u Beograd, gde mu je otac radio kao kapetan parobroda „Deligrad“, do 1907. Akademik Ivan Đaja je jedan od najvećih srpskih fiziologa i biologa, čija je neprocenjiva zasluga u utemelјivanju naučne fiziologije u Srbiji, zasnovane na eksperimentalnom radu. Ovaj izuzetno darovit naučnik, filozof i književnik, još početkom 20. veka je postavio temelјe eksperimentalne fiziologije i fiziološke hemije (kasnije biohemije) ne samo u Srbiji, već i u jugoistočnoj Evropi. Godine 1910. Ivan Đaja je na ondašnjem Filozofskom fakultetu osnovao prvu Katedru za fiziologiju u okviru Fiziološkog zavoda. To je bila prva katedra za fiziologiju, ne samo u Srbiji, već i prva te vrste među Južnim Slovenima. Akademik Ivan Đaja, svojim radom u nastavi, a naročito rezultatima koje je postigao u oblasti termoregulacije i bioenergetike[3], doprineo je ugledu Srbije u svetu tako da se Fiziološki zavod počeo pominjati kao „Beogradska fiziološka škola“. Bilo je to zlatno razdoblјe za fiziologiju kao nauku u Srbiji. Koliko su Đajini naučni radovi bili doprinos svetskoj nauci svedoči i njegov prijem u Francusku akademiju nauka[4], na upražnjeno mesto nakon smrti Aleksandra Fleminga, pronalazača penicilina, u odelјenje za medicinu i hirurgiju. Naime, ubrzo po osnivanju katedre, Đaja je počeo da se intenzivno bavi naučnim istraživanjima. Nјegova deviza je bila: „Nulla dies sine experimentum“ (srp. Nijedan dan bez eksperimenta). Već 1912. godine objavio je i prve rezultate svojih istraživanja u monografskom radu pod naslovom „Fermenti i fiziologija“. Napisao je udžbenik „Osnovi fiziologije“ (1923), prvi te vrste u Srbiji, koji je posvetio „prvom naraštaju ujedinjene Jugoslovenske Univerzitetske omladine“. U predgovoru ovog udžbenika Ivan Đaja, u duhu klasičnih filozofa, ističe da je „gradivo rasporedio i razvio na osnovu jedne opšte biološke ideje vodilјe: da je promet materije i energije osnovna pojava života, kojoj su podređene sve fiziološke funkcije“. Prvi period bavlјenja naukom je posvetio endogenim enzimima, odnosno fermentima, koji nastaju radom žlezda organa za varenje. Ovom temom se bavio sve do Prvog svetskog rata. Posle 1935. godine je počeo da se bavi problemom hipotermije, kao posebnim fiziološkim stanjem, a toj temi se potpuno posvetio 1940. Posebno ga su ga interesovali načini na koji se ona može prouzrokovati. Svojom raspravom „Stanje slično zimskom snu prezimara dobiveno u pacova barometarskom depresijom“, 15. januara 1940. je započeo istraživanja fiziologije duboko ohlađenog homeotermnog organizma, koja je u svetu bila poznata kao Đajina kriva termoregulacije. Za ove radove je dobio nagradu Pariske akademije nauka, Perunove (1940) i Montionove (1946). Manje je poznato uporno nastojanje prof. Ivana Đaje za odgonetanjem kompleksnog funkcijskog spleta u prirodi uopšte. Baveći se naučnim radom iz oblasti fiziologije, biološke discipline koja sintetiše sva znanja nauke o životu, akademik Đaja je nastojao da prezentuje i adekvatna filozofska tumačenja o prirodi nauke, njenim osnovama, kriterijumima, principima i putevima razvoja. Već početkom 1930-ih godina, Đaja je izneo svoje filozofske poglede o nauci i vrednosti znanja u knjizi „Tragom života i nauke“. Pored već spomenute knjige on je objavio i više publikacija: „Od života do civilizacija“ (Beograd, 1933), „Niz vodu“ (Beograd, 1938), „Dubrovački razgovori“, dok je u rukopisu ostalo njegovo delo „Otkriće sveta“. Krunu njegovog filozofskog opusa predstavlјa monografija „L`Homme et la vie inventive“ (srp. Čovek i inventivni život) koju je napisao u svojim zrelim godinama, a koja je objavlјena u Francuskoj, 1955. godine. U ovoj studiji iznosi teze o poreklu biološki inventivne moći, o svrhovitosti određenih pojava u živom svetu, kao i pojmu korisnosti u biologiji. Međutim, ovo njegovo delo je, osim filozofske sinteze, istovremeno i jedinstvena opšta fiziologija prirode. Čak se može istaći da je ono svojevrsna enciklopedija funkcionalne anatomije ekosistema ili „filozofska ekofiziologija“. Prvi svetski rat je proveo u Beču, pod prismotrom policije. Redovni profesor Univerziteta u Beogradu postao je 1921. godine. Bio je potpredsednik Crvenog krsta Jugoslavije pre Drugog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata postavlјen je za upravnika Fiziološkog zavoda. Za dopisnog člana Nacionalne medicinske akademije u Parizu izabran je 1952. godine. Za počasnog doktora Univerziteta u Parizu izabran je 1954, što je čast koju su sa prostora nekadašnje Jugoslavije imali još samo Nikola Tesla i Jovan Cvijić. Bio je dopisni član Francuske akademije nauka u Parizu od 1956. godine[5], na mesto upražnjeno smrću Aleksandra Fleminga. Bio je prvi dopisnik „Politike“ iz inostranstva. Pored nauke bavio se i popularizacijom nauke (jedan je od osnivača Narodnog univerziteta u Beogradu) i književnom i društvenom aktivnošću. Najznačajnije oblasti u njegovom naučnom radu Naučnici danas u njegovom radu razlikuju tri razdoblјa tokom kojih se bavio u tri oblasti: enzimi, istraživanja o metabolizmu i hipotermija. Prvi je trajao od studentskih dana pa do kraja Prvog svetskog rata kad se bavio istraživanjima enzima i koji je krunisao novom racionalnijom nomenklaturom enzima kao i pravlјenjem Uređaja za merenje razmene gasova (Đajina metoda indukovane hipotermije. Dovođenje pacova u stanje letargije, slično hibernaciji, snižavanje telesne temperature putem asfiksije i pri niskoj temperaturi, i potpuni oporavak pri zagrevanju organizma), danas poznatog kao „Đajin aparat”. U drugom, koji je trajao između dva svetska rata, Đaja se usredsređuje na istraživanja iz oblasti bioenergetike, na proučavanje metabolizma i uticaja temperature i asfiksije (obamrlost) na organizme. Sintezu radova iz tog doba dao je u dvotomnoj monografiji „Homeotermija i termoregulacija” u kojoj je objavio svoju klasičnu krivu termoregulacije, u nauci poznatu kao „Đajin dijagram termoregulacije”. U trećem razdoblјu bavio se hipotermijom (temperatura tela ispod normalne) i to je plodni period istraživanja iz oblasti bioenergetike, o prilagođavanju na hladnoću, o odbrambenoj ulozi hipotermije, o metabolizmu u dubokoj hipotermiji. Od tada ostala je poznata „Đajina metoda” izazivanja hipotermije. Ova istraživanja našla su široku primenu, posebno u medicinskoj fiziologiji.

Istorijski arhiv, Pančevo Godina izdanja: 2010 Broj strana: 274 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 24x17 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Predstavljeni su život i rad Vladimira Jovanovića (1833–1922), začetnika srpskog liberalizma, novinara-urednika „Slobode” i „Srpske slobode”, saradnika „Zastave”, naučnika i profesora na Velikoj školi u Beogradu, člana Društva srpske slovesnosti i predsednika Srpskog učevnog društva. Jovanović je kao ministar finansija bio zaslužan za donošenje Zakona o srpskim narodnim novcima i Zakona o osnivanju Srpske narodne banke. Od 1890. bio je doživotni senator. Publikacija je podeljena na deset poglavlja, u okviru kojih je Tomandl, između ostalog, opisao stvaranje Liberalne stranke i Jovanovićevo angažovanje u Londonu na polju ostvarivanja nezavisnosti Srbije, zatim Jovanovićevu emigrantsku delatnost u Ženevi, njegovo hapšenje u vezi s ubistvom kneza Mihaila, te njegovu delatnost kao ministra finansija i predsednika Srpskog učenog društva. Autor je posebnu pažnju posvetio Jovanovićevom delu „Srpski narod i istočno pitanje”. Knjiga sadrži i osvrt na naučne i publicističke radove Vladimira Jovanovića, kao i na samu njegovu ličnost. „Nizu objavljenih radova Mihovila Tomandla nedostajao je dragulj koji se sada nalazi pred čitaocima. Biografija Vladimira Jovanovića četiri decenije nalazila se, kao rukopis, u Arhivu SANU u Beogradu. Sada, na stogodišnjicu Tomandlovog doseljavanja u Pančevo, njegov Istorijski arhiv predstavlja je kao knjigu koja će biti dragocen doprinos političkoj i kulturnoj istoriji Srbije 19. i početka 20. veka”, navela je u predgovoru ove knjige mr Ivana B. Spasović. Kada je pre punih devet godina istoričarka Ivana Spasović, preturajući po Arhivu SANU, tražeći materijal za magistarsku tezu o Vojnoj granici, naišla na rukopis Mihovila Tomandla „Vladimir Jovanović, prilog kulturno-političkoj istoriji Srbije”, istinski je bila iznenađena i obradovana. Znala je da stručnjaci pančevačkog Arhiva istrajno tragaju za neobjavljenim rukopisima poznatog istoričara, u nameri da ih objave. U ovom slučaju rad je bio zanimljiv i zbog činjenice da je reč o ocu Slobodana Jovanovića, koji je vazda bio, iako je njegov značaj u istoriji Srba značajan, u senci sina. Ivana Spasović koja je bila spremna da o svom otkriću obavesti direktora pančevačkog Arhiva, poseban podsticaj je dobila pošto je o Tomandlovom rukopisu zatražila mišljenje akademika Vasilija Krestića. Bio je, kaže, veoma povoljan. Godine 1988. akademik Krestić je za štampu priredio memoare Vladimira Jovanovića, koji su izašli pod nazivom „Uspomene”. Sticajem okolnosti, sada magistar Ivana Spasović, zaposlila se 2009. u pančevačkom Arhivu, zatraživši od akademika Krestića dozvolu da 332 strane rukopisa Mihovila Tomandla pančevački Arhiv izda kao knjigu. Kako je renome Arhiva u Pančevu kao izdavača već bio poznat i priznat, akademik se nije mnogo premišljao. Odobrenje je stiglo a ubrzo i kopija rukopisa. Predat je u štampu prošle godine, a pre dva meseca stigla je i knjiga. Milan Jakšić, direktor pančevačkog Arhiva, kaže da se mišljenje akademika Krestića još čeka, ali pretpostavlja se da zamerki neće biti. – Ovo je šesta knjiga Mihovila Tomandla, koga smatramo pančevačkim istoričarem. Namera nam je da objavimo sve neobjavljene rukopise ovog pravnika po obrazovanju, koji je bio istoričar od formata, pa je kao takav postao i vanredni član SANU. Već su u pripremi još dve knjige ovog plodnog istoričara – kaže Milan Jakšić. Knjiga donosi mnoge zanimljivosti iz života Vladimira Jovanovića, novinara i urednika „Slobode” i „Zastave”, člana Društva srpske slovesnosti i predsednika Srpskog učenog društva, predavača na Visokoj školi, u nekoliko mandata ministra finansija Srbije i doživotnog senatora. Magistar Ivana Spasović u predgovoru knjige o ocu Slobodana Jovanovića kaže da je spis tim dragoceniji što Tomandl, pišući o Jovanoviću, očigledno nije znao da u rukopisu postoje njegovi memoari, pa ih stoga nije mogao ni koristiti. Čovek kojeg Tomandl naziva „najvećim ekonomistom na slovenskom jugu”, rođen je 1833. godine u Šapcu. ,,Jovanovićeva politička delatnost bila je patriotska, nacionalno-liberalna sa revolucionarnim težnjama”, piše Mihovil Tomandl. Zahvaljujući tome, bio je kao buntovnik i propagator liberalizma uklonjen sa katedre Velike škole, a zatim je odležao sedam meseci u kazamatima Petrovaradina i Pešte, kao jedan od osumnjičenih za ubistvo knjaza Mihaila 1868. godine. U vrednom rukopisu, koji je zahvaljujući pančevačkom Arhivu stigao do čitalaca (svoja izdanja Arhiv deli besplatno) Tomandl piše: ,,Jovanović spada u onu valjanu generaciju koja je s punom snagom duha i sa najvećom požrtvovanošću radila na izgrađivanju moderne srpske države u drugoj polovini prošlog stoleća”. Vladimir Jovanović, čija je veličina ostala u senci sina Slobodana, umro je u Beogradu 1922. godine.

VOJVOĐANSKA SCENA – pozorišni list, izlazio u Novom Sadu od 1946. do 1948: 1946. objavljeni su br. 1–7, 1947. br. 8–11, 1948. br. 12–15; tada prestaje da izlazi. Prvi br. izišao je 29. VI 1946, poslednji (15) 9. VI 1948. Od 1. do 7. br. naveden je ispod imena lista podnaslov: „List Vojvođanskog narodnog pozorišta“; tada je njegov vlasnik i izdavač Vojvođansko narodno pozorište u Novom Sadu (kojem je 1951. vraćeno njegovo staro, istorijsko ime – SNP). Od 8. do 15. br. vlasnik i izdavač je Sindikalna podružnica pri VNP; otada se u podnaslovu navodi: od 8. do 11. br. – „List vojvođanskih narodnih pozorišta“, a od 12. do 15. br. „List narodnih pozorišta u Vojvodini“. Od 1. do 5. br. glavni i odgovorni urednik lista je Jovan Konjović, dramaturg VNP; br. 6. i 7. uređuje Redakcioni odbor (Stanislav Bajić, Vlada Popović i Luka Dotlić), a odgovorni urednik je S. Bajić, upravnik VNP; od br. 8. do br. 12. uređuje ga Redakcioni odbor, ali se ne navodi njegov sastav, odgovorni urednik je Bogdan Čiplić, upravnik VNP; od br. 13. do br. 15. list uređuje J. Konjović, reditelj, a odgovorni urednik je B. Čiplić, upravnik VNP. Administrator lista sve vreme je L. Dotlić, a od 1. do 11. br. i tehnički redaktor. Svih 15 br. štampani su u Štampariji „Budućnost“ u Novom Sadu. Svi br. lista izišli su u formatu 20 x 14 cm, slagani pretežno petitom (ponekad garmondom i borgisom), preko cele str.; manjim delom petitom (i nonparejom) dvostubačno; do 5. br. štampan je isključivo ćirilicom, a od 6. br. ćirilicom i latinicom. List u početku izlazi na 12 str., docnije na 16, 20, pa i znatno više str. Od 1. do 7. br. paginacija ide u kontinuitetu, iz br. u br., – od str. 1 do str. 136, a od 8. do 15. br. svaki je zasebno paginisan. Ilustrovan je i ima i oglasa. Utvrđen je tiraž samo za tri br. lista: br. 9, 10 i 11 štampani su u ukupno 10.000 primeraka. Prodavan je isključivo u pozorišnom foajeu, publici, i poštom dostavljan pretplatnicima van Novog Sada. U prvim br. pratio je samo život i rad VNP, od 5. br. objavljuje i članke o radu ostalih profesionalnih teatara u AP Vojvodini, a od 7. br. na njegovim str. pojavljuju se i napisi o pozorišnom amaterizmu u Pokrajini. U listu su štampani članci o piscima čija su dela izvođena u SNP, objavljivan je tekući repertoar Pozorišta, kratki prilozi iz istorije SNP i pozorišta u Vojvodini, biografski napisi o glumcima, intervjui sa rediteljima, pozorišne vesti iz zemlje i inostranstva i vesti iz Kuće. Takođe, list je donosio i prikaze novih knjiga iz oblasti pozorišta, objavio jedan članak o savremenoj inscenaciji, registrovao značajnija gostovanja u Novom Sadu, stogodišnjicu Vukove pobede u borbi za jezik i pravopis, otvaranje obnovljene Opere i osnivanje Baletskog studija u Novom Sadu i otvaranje nove zgrade NP u Pančevu. U listu su štampani i referati o piscima i delima koja je pripremala Drama VNP, nekoliko prikaza predstava ostalih vojvođanskih pozorišta i nekoliko nekroloških članaka. Objavljeno je i nekoliko informativnih članaka o životu i radu Sindikata prosvetnih radnika (kojem su, tada, pripadali i pozorišni trudbenici), jedan prilog iz pozorišnog zakonodavstva i odlomak iz komada Rusko pitanje K. Simonova. Od 12. br. list je počeo u prevodu da u nastavcima objavljuje delo K. Mironova Rad rediteljev, ali je posle prvog nastavka prestao da ga štampa. Pojedini br. skoro su u celini ili pretežno posvećeni jednom teatarskom događaju: br. 2 prvom gostovanju ljubljanske Opere u Novom Sadu; br. 3 proslavi 25-ogodišnjice umetničkog rada Milana Ajvaza; br. 5 pripremama Sterijine Pokondirene tikve u VNP, a br. 15 drugom Festivalu vojvođanskih pozorišta. Znatan broj priloga u listu nije potpisan. U listu su sarađivali: Mladen Leskovac (M.), Žarko Vasiljević, dr Mihovil Tomandl, Josip Kulundžić (J. K. – pod ovim inicijalom samo u br. 7), Jovan Konjović (J. K.), Vlada Popović (V. P.), Luka Dotlić (L. D. i D.), Bora Hanauska (B. H.), Vojislav Ilić (V. I.), Radoslav M. Vesnić, Bogdan Čiplić (B. Č.), Dušan Medaković, Subotica (D. M.), Sima Cucić, Zrenjanin; Ištvan Latak, Subotica; Stevan Jatić, Stevan Molerov Stjenka (S. M. S.), Milan Barić, Pančevo (M. B.), Mihailo Vasiljević, Ivanka Rackov, Zrenjanin (I. R.), Đorđe Kostić, Pančevo, Oliver Novaković (O. N.), Milan S. Kronić, Sombor (M. S. K.) i drugi. List je pokrenut sa ciljem da se novosadska publika obaveštava o planovima i radu VNP, pripremama novih predstava, kadrovskim planovima i promenama u Kući; zatim: o raznim inicijativama i akcijama Pozorišta i društvenim aktivnostima njegovih članova. Preuzimanjem lista od strane Sindikalne podružnice pri VNP, prošireno je i područje s kojeg je pratio teatarska zbivanja: otada se češće u njemu nalaze i članci o radu ostalih pozorišta i prilozi o pozorišnom amaterizmu u Vojvodini. Skromnog obima i uređivan bez pretenzija, sem isključivo informativnih, list je na ukupno 338 str. u objavljenim prilozima i, naročito, kratkim vestima, registrovao mnoge napore, događaje i aktivnosti VNP, ostalih vojvođanskih pozorišta, teatarskih umetnika i pozorišnih amatera u trima posleratnim g. (1946–1948), koji verovatno nisu zabeleženi nigde drugde. U tom pogledu on u priličnoj meri odslikava jedno vreme, u kojem su svi naši radni ljudi, pa i pozorišni, s poletom, oduševljeno i požrtvovano radili na obnovi zemlje; takav list je u granicama svojih prostornih mogućnosti popunjavao jednu prazninu u našem tadašnjem pozorišnom životu i časno odigrao ulogu koja mu je bila namenjena. Po prestanku lista, 1950. pokrenuta je „Naša scena“ (v) kao njegov poslednik, revija sa znatno širom programskom usmerenošću i raznovrsnijim sadržajem. LIT: Vojvođanska scena, god. I, br. 1-7, 1946; g. II, br. 8-11, 1947; g. III, br. 12-15, 1948. MG46 (N)

predratno izdanje odlično stanje sadržaj uslikan Stevan Sremac (Senta, 11. novembar 1855 — Sokobanja, 12. avgust 1906) bio je srpski pisac epohe realizma i akademik.[1] Kako su njegovi roditelji preminuli dok je još bio dete, o Stevanu se brinuo njegov ujak, Jovan Đorđević, srpski književnik. Stevan Sremac je učestvovao u ratovima 1876—1878. godine. Školovao se i odrastao u Beogradu, a počeo je kasno da se bavi književnošću, u svojim tridesetim godinama. Pripadao je epohi realizma, a njegova najpoznatija dela su Ivkova slava, Pop Ćira i pop Spira i Zona Zamfirova. Biografija[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Preci Stevana Sremca su iz Stare Srbije i oni su u Vojvodinu došli u 17. veku, najverovatnije u vreme Čarnojevićeve seobe ili kasnije. Njegovi preci su, najverovatnije, najpre došli u Srem, prešli u Bačku, a u vreme mađarske revolucije 1848. godine zatekli se u Senti, gde su se stalno nastanili. Sremčev deda po majci Filip Đorđević bio je ugledni senćanski trgovac. Imao je radnju u Senti, bio član Gradskog veća i Matice srpske. Obrazovan i imućan, pomagao je pri realizaciji kulturnih i nacionalnih projekata toga vremena, posebno očuvanju srpske kulturne baštine. U 24. godini Filip se oženio Anom Malešević sa kojom je imao devet kćeri, među njima je bila i Stevanova majka Ekaterina (1834—1858), i jednog sina Jovana, koji će posle smrti Sremčevih roditelja biti njegov staratelj.[2] Mladost[uredi | uredi izvor] Rođen je u Senti, u Bačkoj, 11. novembra 1855. godine, u zanatlijskoj porodici, njegov otac Avram Sremac bio je senćanski krojač skromnog porekla, a majka Ekaterina iz ugledne srpske trgovačke porodice Filipa Ćorđevića, iz istog mesta. Avram Sremac i Ekaterina Đorđević venčali su se u Senti 12. novembra 1853. godine, u pravoslavnom hramu svetog arhangela Mihaila. Avram je tada imao 24 godine, a Ekaterina 19. Iz tog braka rodilo se troje muške dece: Stevan 1855, Jovan 1857. i Andrej 1858. godine. Stevan Sremac sa tetkama. Katarina Sremac (rođ. Đorđević) sa sinovima Stevanom, Jovanom i Andrejem. Stevanov otac Avram voleo je kafanu i često u njoj ostajao do dugo u noć uživajući u pijankama i kocki na kojoj je obično gubio velike sume novca. Vremenom je postao grub prema ženi, pa su se iz njihove sobe poneki put čuli psovka i plač. Stevan ga je opisao:[3] „ Bio je lepo razvijen, sa vedrim, veselim očima i rumenim licem. Nosio se kako se nose nemeši i velika gospoda. Šešir malo naero, uvek obrijan i brci ufitiljeni. Sa nama se malo zanimao, iako nas je mnogo voleo... Kući je često kasno dolazio, zbog čega se, poneki put, čuli psovka i plač, ali se on na to nije obazirao... ” — Stevan Sremac Braća su rano ostala bez roditelja. Majka im je umrla veoma mlada, sa 24 godine (Stevan je tada imao tri godine), a 1867. godine, šest godina kasnije, umire im i otac. Dečaci su odrasli u dedinoj kući, a kako su brzo ostali i bez dede, brigu o njima preuzeo je ujak Jovan, koji se sa sestrom Martom 1868. godine preselio u Beograd.[4] Tu je završio gimnaziju (1875) i opredelio se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877— 1878. 1878. svršio je istorijsko-filološki odsek Velike škole. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877−1878. godine.[5] Liberal[uredi | uredi izvor] Rođen u Bačkoj, gde je san o velikoj Srbiji bilo osnovno duhovno obeležje, brzo je prišao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću, a u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To ga je okrenulo protiv svega što je novo i što je došlo sa strane, iz Evrope. To ga okrenulo i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica, pa je do kraja života ostao okoreli konzervativac okrenut prošlosti, protivnik svake promene. Sremac je na strani gazda, birokratije, vlasti i vladara; on je protiv seoske sirotinje i slobodoumnih učitelja. U „Luminaciji na selu“ i „Vukadinu“ progovorio je Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i netrpeljiv. Kasniji život i smrt[uredi | uredi izvor] Za vreme dok je Sremac bio profesor u Nišu, javlja se kratko 1891−1892. godine kao slobodni zidar[6], član niške masonske lože Nemanja (osnovane 1891). Napustio je 16. novembra 1892. godine po svojoj molbi Niš i prešao u Beograd da bude profesor Treće beogradske gimnazije. Umro je 25. avgusta 1906. godine u Sokobanji od sepse. Sahranjen je o državnom trošku[7] sa velikim počastima na Novom groblju u Beogradu.[8] Ličnost i privatni život[uredi | uredi izvor] Porodica Đorđević živela je u velikoj kući u središtu Sente i tu negovala srpsku tradiciju i nacionalno vaspitanje, što će najpre majka Ekaterina, a potom i ujak Jovan snažno preneti na mladog Sremca. To vaspitanje i taj duh Stevan Sremac će potom pretočiti u moralno načelo koga se striktno pridržavao ne samo u životu, već i u svom književnom delu, što je najizraženije u istorijskim pripovetkama o srpskim županima u ciklusu pod naslovom `Iz knjiga starostavnih`. Stevanov ujak, Jovan Đorđević, srpski književnik i tada jedan od najvećih rodoljuba u Srbiji, autor je himne Srbije `Bože pravde`.[9] Sremčev brat Jovan bio je dvorski limar, dok je mlađi Andrija postao krojač. On je otišao u Ameriku, postao imućan i živeo u gradu Vest Inglvud, u američkoj saveznoj državi Nju Džersi. Andrija je svom rodnom gradu Senti zaveštao 1938. godine 100.000 dinara radi osnivanja zadužbine za školovanje sirote dece, a takođe poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj i školskoj opštini u Senti tri ordena Stevana Sremca, koji se danas čuvaju u senćanskoj biblioteci. Jovan Sremac je posle Stevanove smrti 1906. godine poklonio gradu Nišu i Narodnoj biblioteci njegovu vrednu ličnu biblioteku od skoro 1.000 knjiga.[10] Njegov prijatelj i savremenik, Antun Gustav Matoš, opisao ga je jednom prilikom:[11] „ Bijaše visok, zdrav, lijep čovek, `bez felera`... Rumen, rano sijed, sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo zavijenog nosa, krupnih obrva, visokog bijelog čela. U govoru je `vrskao`; imao je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona, intelektualnog bećara. Samo gologlav u onoj bujnoj kao griva slobodnoj kosi, izdavaše se na prvi pogled kao artist i intelektualac. ” — Antun Gustav Matoš Književno delo[uredi | uredi izvor] Stevan Sremac na poštanskoj markici. Što je retkost u srpskoj književnosti, Sremac nije počeo pisati kao mlad čovek, na đačkoj klupi, no kao zreo čovek, tek pred 1890. Pod šifrom »Senićanin« počeo je u Bosanskoj vili 1888. objavljivati svoje poetske slike iz srpske istorije. 1889. izišla je njegova prva satirična pripovetka u niškom listu Stara Srbija za 1889. Ali na javnost je izbio i glas stekao tek pripovetkom Ivkova slava koja se pojavila 1895. u Srpskom pregledu. Ohrabren tim velikim uspehom, on je stao živo raditi, i za desetak godina objavio znatan broj radova, nekoliko romana i ceo jedan niz humorističnih i satiričnih pripovedaka.[5] Nameštaj iz Sremčeve radne sobe (postavka Narodnog muzeja u Nišu). U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje su se pojavile kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Sremac je napisao rasprave o Romima, Đorđu Kastriotiću i dve opširne kritike na knjige B. Prokića i P. Kneževića.[7] Ivkova slava, u zasebnoj knjizi, imala je dva izdanja (Beograd, 1895. i 1899), a 1901. Sremac ju je dramatizovao u društvu sa Dragomirom Brzakom. Istu pripovetku po drugi put je 1898. dramatizovao beogradski glumac Velja Miljković. »Limunacija« na selu izišla je u Beogradu 1896 (drugo izdanje u Beogradu 1912). Pop Ćira i pop Spira, u dva izdanja (Karlovci, 1898. i Beograd, 1911). Vukadin (Zagreb, 1903), Zona Zamfirova (Beograd, 1907). [I Zona je dramatizovana.] Od važnijih njegovih satiričnih i humorističnih pripovedaka, štampanih u zasebnim knjižicama, valja pomenuti: Božićna pečenica (Beograd, 1898), Čiča-Jordan (Mostar, 1903), Jeksikadžija (Mostar, 1904), Tri pripovetke (Karlovci, 1904), Skice (Mostar, 1905), humoristični spev, koji je sam ilustrovao, Čovekova tragedija ili bal u Elemiru (Beograd, 1907), Kir Geras (Beograd, 1908). Zatim, u šest svezaka izišle su njegove poetizacije narodne istorije Iz knjiga starostavnih (Novi Sad, 1903—1909). Sem toga, veliki broj manjih pripovedaka, književnih ocena, polemičnih članaka, i nekoliko istorijskih raspravica. U vremenu oko 1900. Sremac je bio najplodniji i najpopularniji srpski pisac.[5] Realističku prozu počeo je da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu, od 1879. do 1892, bio je period stvaralačke inkubacije.[12] Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica“, a potom su usledile „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“ (1903), „Limunacija na selu“ (1896), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898), jedan od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i „Zona Zamfirova“ (1906), najbolje komponovano Sremčevo delo. Inače, Sremac je bio poznat kao „pisac sa beležnicom“. Njegova dela su uglavnom realistična i sadrže određenu dozu humora u sebi. Karakterističnost njegovog stvaralaštva je takođe i epizodičnost. Takođe bitno je da su njegova dela vezana za tri relacije: Beograd-Niš-Vojvodina. Istorijske priče[uredi | uredi izvor] Veče komedije, koje se održalo u Zadužbini Ilije M. Kolarca 1953. godine, inspirisano delima Stevana Sremca i Koste Trifkovića. Kao profesor istorije, zanimajući se uvek istorijskim delima, sa urođenom romantičnom ljubavlju za prošlost, Sremac je sav bio u idejama istorijskoga tradicionalizma. Istorija za njega nije bila ni nauka ni zanat, no strast, poezija, vera i patriotizam, silno sredstvo za jačanje narodne duše i podizanje narodne svesti. U dvoboju između stare, romantične i »patriotske« istorijske škole Pante Srećkovića i nove, naučne, i »nerodoljubive« škole Ilariona Ruvarca, on je odlučno, prkosno, bio na strani starih.[5] I on se daje na poetsko prepričavanje narodne prošlosti i piše ceo jedan veliki ciklus istorijskih slika Iz knjiga starostavnih (Veliki župan Časlav, Vladimir Dukljanin, Vojislav Travunjanin, Veliki župan Vlastimir, Mutimir i braća mu, Rastko, Kralj Dragutin, Smrt cara Lazara, Zaboravljeni Obilići, itd.). On u prozi opeva i veliča herojsku prošlost, staru slavu i viteštvo srpsko. Suve podatke iz grčkih hroničara i srpskih letopisaca i starih biografa on je ogrnuo u veo poezije, i u lirskom tonu, ritmičnim i kitnjastim rečenicama, gotovo u »slobodnom stihu«, opevao stare junake. U taj posao on je uložio mnogo truda i književnih ambicija, ali je uspeh bio osrednji. To za istoriju nije bilo dovoljno tačno, a za književnost nedovoljno umetničko. Istorijska istina je žrtvovana, mašta je preuzela prava istine, istorijsko osećanje je slabo, i sve se više svodi na retorske amplifikacije, usiljen patos, ređanje živopisnih i zvučnih reči. Velika publika koja je Sremca inače verno pratila, osetila je pravu vrednost hibridnog pokušaja poetske istorije i istorijske poezije, i ma koliko da je on polagao, ciklus Iz knjiga starostavnih nije mogao uspeti, piše Skerlić.[13] Satira[uredi | uredi izvor] Po Jovanu Skerliću, sa Sremčevim tradicionalizmom u istoriji u vezi je njegov tradicionalizam u politici. Konzervativac u duši, on je bio pun nežnosti za »staro dobro doba« i pun nepoverenja, katkada i neraspoloženja prema svemu što je novo. Moderne ideje duhovnog, političkog i socijalnog oslobođenja on je smatrao kao jednu izopačenost duhova, bolesno fantaziranje, zaludno trošenje srpske narodne snage, nesvesnu izdaju zavetne misli. U njemu se sačuvao tip starog »crkvara« i »rodoljubca« srpskog iz Vojvodine otpre 1848. godine, onoga koji neće da zna ni za šta drugo do za »veru i narodnost«. U tom konzervatizmu i mizoneizmu, kriticizam i pozitivni reformatorski duh nove Srbije sedamdesetih i osamdesetih godina bio mu je duboko antipatičan. Te njegove prirodne sklonosti su još više razvila dva čoveka koji su na njega imali veliki uticaj, njegov ujak Jovan Đorđević, profesor istorije na Velikoj školi, i Ljubomir Nedić, koji ga je uveo u književnost. U mnogim svojim pripovetkama, delimično u Vukadinu, u celom jednom romanu »Limunaciji« na selu, — politički i polemični članci ostavljaju se na stranu — Sremac je izišao sa svojim plahim mržnjama na »narodne ljude«, radikale i socijaliste, na profesore prirodnih nauka i učitelje, ne mareći mnogo čak ni za seoski svet. Mržnje su ga zaslepljavale, i on je iz satire prelazio u grube karikature, čineći nepravde i uvrede i idejama i ljudima koji mu se nisu svideli. Te njegove političke satire i karikature odaju ga više kao partijska čoveka no kao književna posmatrača, i dokaz su samo uskosti njegovih vidika i njegove velike političke netrpeljivosti.[13] O Nišu[uredi | uredi izvor] Ako Sremac nije mario za novu Srbiju, političarsku i demokratsku, on je sve svoje simpatije dao novooslobođenim krajevima, gde se bio zadržao stari, »starovremski« patrijarhalni život. U Nišu je proveo desetak najboljih i najvedrijih godina svoga života; »Niš je mesto književnog nadahnuća njegovog«, veli jedan njegov biograf. Tu je odista i počeo pisati, slikom iz niškog života Ivkova slava stekao je glas, kao što mu je druga jedna slika niškoga života, Zona Zamfirova, možda najbolji književni posao. Romantičar po svome duhu, ne mareći za »hladan, bezdušni Zapad«, kako je sam pisao, u Nišu, odmah posle oslobođenja, naišao je na komad živopisnog, egzotičnog Istoka, gde se stari život, stare ideje sačuvale u svoj svojoj snazi. I on se vrlo dobro osećao u tim istočnjačkim dekoracijama i među prostim ali srdačnim »ljudima staroga kova«, za koje u životu nema problema ali ima životne radosti. On je osetio poeziju starog, istočnjačkog i patrijarhalnog Niša, i počeo opevati veselo »živovanje« »starovremskih« Nišlija, dao »sliku, kako sam veli, iz veselih i bezbrižnih dana starog Niša, jednu sliku starih i dobrih Nišlija...« I on je to učinio, zanimljivo i živopisno, toplo i prijatno, sa mnogo lokalne boje, često u karakterističnom dijalektu niškom. Te slike iz Niša radio je sa naročitom ljubavlju, unosio u njih jedan deo svoje mladosti, i zato su mu te stvari tako uspele i imale tolikog zasluženog uspeha.[14] Realizam[uredi | uredi izvor] Između Jakova Ignjatovića i Stevana Sremca ima izvesnih sličnosti. Obojica su Srbi iz Ugarske, rođeni na periferiji srpskoga naroda; obojica su zaneseni prijatelji »staroga dobrog doba«, patrijarhalnosti u narodnom životu, tradicionalizma i konzervativnosti u politici; obojica poetizuju i prepričavaju narodnu prošlost, obojica pišu humoristične romane, obojica imaju veliku ljubav za prost svet i za niži život, obojica su realisti ne po uverenjima no po instinktu i po ukusu. Sremac je naročito realista po načinu pisanja. Kao što su radili veliki realistički pisci, on je pažljivim okom posmatrao život, u svoju beležnicu unosio karakteristične reči, zgodne anegdote, gestove, situacije, izreke, pesme, fraze, isečke iz novina, oglase, dopise, izjave, »materijal«, jednom rečju, kako sam veli, iz koga će docnije konstruisati svoje pripovetke. Time će on svom delu dati jaku lokalnu boju i potpuno realističko obeležje. Polazeći od jedne zgodne anegdote, izvučene iz gomile »sižea«, kako ih on naziva, on je proširuje, dopunjuje novim manjim anegdotama, unosi tipove, i sve to zanimljivo priča uvek živim i živopisnim jezikom. I njegove ličnosti čine utisak vernih fotografija, a njegovo delo daje utisak neposredne stvarnosti.[15] Sukob pisca i političara[uredi | uredi izvor] U Sremčevom delu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga što polako čili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu „leži“. Kao političar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovetke i romani trajne umetničke vrednosti. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1906. godine ali nije zbog smrti stigao da održi pristupnu besedu.[16] Književni uticaji i uzori[uredi | uredi izvor] Kao pripovedač Sremac se u velikoj meri oslanjao na raniju tradiciju srpske proze, naročito na dela Jakova Ignjatovića. Sa Ignjatovićem ga povezuju mnoge zajedničke crte: konzervativnost i tradicionalizam, idealizacija prošlosti, ljubav prema prostom svetu čiji život najradije prikazuju u svojim delima, humor. Od stranih pisaca najviše je voleo Servantesa i Gogolja. Sa Gogoljem ga povezuju takođe mnoge zajedničke osobine, naročito u stilu i književnom postupku. Poznavao je i cenio engleski realistički roman 18. i 19. veka: Fildinga, Svifta, Dikensa, Džordža Eliota. Po poznavanju domaće i strane književnosti i načitanosti, Sremac spada u najobrazovanije srpske pisce druge polovine 19. veka. Priznanja[uredi | uredi izvor] Bista Stevana Sremca ispred Narodnog pozorišta u Nišu. Bista u Sokobanji, u blizini kuće u kojoj je preminuo Bio je odlikovan sa tri ordena: 1896. - Takovskim krstom IV stepena. Orden Takovski krst Stevan Sremac je dobio za vojne zasluge, kao dobrovoljac u „Đačkoj bateriji” Milana Kujundžića Aberdara tokom srpsko-turskog rata 1876-1878. godine.[17] 1900. - Ordenom Svetog Save IV red, dodeljenom u vreme kralja Aleksandra Obrenovića (1889−1903) 1904. - Ordenom Svetog Save III stepena, dodeljenom 1904. godine u vreme kralja Petra I Karađorđevića (1903−1921). Ordenje Svetog Save Stevan Sremac je dobio za civilne zasluge u oblasti prosvete i književnosti. Premijer KJ Dragiša Cvetković otkrio je Sremčevu bistu u Niškom narodnom pozorištu 24. decembra 1939.[18] Dela[uredi | uredi izvor] Ivkova slava, 1895. Pop Ćira i pop Spira, 1898. Zona Zamfirova, 1903. Nasradin-hodža, 1894 Iz knjiga starostavnih Pripovetke Vukadin Limunacija na selu Čiča Jordan — jedna slika, 1901. Kir Geras, 1903. Ibiš-aga Nova godina Aca Groznica — slika iz Bačke, 1905. Ideal, 1904. Dim i dim, 1904. Mica i Mikica – ili »Za ’no naše negda što bijaše«, 1904. Đokica — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke, 1904. Maler — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke, 1905. Zli podanik Nova godina, 1904. Jusuf-agini politički nazori Junak dana – ili »Njegov dan«, 1904. Nackova ženidba, 1906. Jeksik-adžija, 1902. Prva žalost Pušina — jedna sličica, 1902. Kapetan Marjan — jedna slika, 1902. »Časna starina!...« — slika iz društva, 1903. U tramvaju – iliti: Jedna — ako ma i ovlaš prelistamo našu istoriju — jasna i dokazana istina — (U vidu skice jedan panegirik geniju srpskom.) Poštarev ispit — sličica Božićna pečenica Maksim — jedna troglava silueta iz naših dana Buri i Englezi — sličica iz srpskog života Pogrešno ekspedovani amanet — slika iz beogradskog života koja bi upravo trebalo da uđe u Tasin dnevnik Politički mučenik — sličica iz našeg društva Pazar za staro — privredno-ekonomska slika iz života beogradskih domaćica Putujuće društvo Ćir Moša Abenšaam − ili priča o tme kako je ćir Moša izgubio jednu svoju povlasticu, 1902. Pera Družeski — slika iz našeg društvenog života, 1904. Veličanstvena šetnja madam-Pompadure – ili (Što je rek′o Vuk Vrčević) »Ali je bolja naravska ali učena«, 1906. Seccesio plebis Libade — skica Ćirin jubilej Priča o tome kako je jedan književnik pojeo mecenata svog — skica Čovekova tragedija – ili – Bal u Elemiru – istinit događaj, epos u 10 pesama Napomena: Tekst preuzet sa prezentacije http://www.znanje.org uz odobrenje. Filmovi[uredi | uredi izvor] Sremčeva dela su od 1957. do danas prikazana na filmskom platnu: 1957. Pop Ćira i pop Spira 1961. Mica i Mikica (TV) 1962. Junaci dana (TV) 1967. Zona Zamfirova (TV) 1968. Vukadin (serija) 1972. Pop Ćira i pop Spira (TV) 1982. Pop Ćira i pop Spira (mini-serija) 2002. Zona Zamfirova 2005. Ivkova slava 2007. Božićna pečenica (TV) 2007. Ono naše što nekad bejaše (TV serija)

Autor - osoba Popović, Vladeta, 1894-1951 = Popović, Vladeta, 1894-1951 Naslov Život i dela Viljema Šekspira / Vladeta Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1953 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1953 (Beograd : Kultura) Fizički opis 323 str., [4] lista s tablama : fotogr. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga : Poučnik ; 10 (Karton) Napomene Slika V. Šekspira Bibliografija: str. 320. Predmetne odrednice Šekspir, Viljem, 1564-1616 Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616) bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi. Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova. Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola. Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena – Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir. Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebljava oblik Vilijam. Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači – Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem. Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika. Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa. Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin. Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu, 1553. godine, koja je bila besplatna, na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature. Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje. Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj. Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583. Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585. Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596. Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena. Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu. Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj. Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu. Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine. Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada. Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu. Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“. Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom. Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu. Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594. Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku. Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela. Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom. Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao. Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“. Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca. Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“ iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije. Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze. Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub. Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606 –1607. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613. Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom, koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi. Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti, ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost, i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London. Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri. U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars, a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom. Šekspir je umro 23. aprila 1616. i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607. godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro. U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani. Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina. Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo. Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila. Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro. Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri. Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada. Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu. Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587, dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor. Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima. Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče. Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje, takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje. Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija. San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva. Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“, šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija. Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba. Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“, čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši – tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije. Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“. Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni. Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli. U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli. U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji, nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti. U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama. U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški. Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba. Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom. Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe. Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze. Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku. Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“. Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca. Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru. Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena. Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira. Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija. Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“. Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“. Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja... MG70

Ruj Blaz Viktor Igo Izdavač Srpska književna zadruga 268., Beograd, 1936. godina. Tvrd povez, format: 13x19 cm, 134 strana, cirilica. Korice odlicne, kao na slikama. Unutra nema tragova koriscenja! Ruj Blaz“ (francuski: Rui Blas) je tragedija francuskog dramskog pisca Viktora Igoa u pet činova, prvi put postavljena u Parizu 8. novembra 1838. Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u Bezansonu kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu. Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igoovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona. Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja. Rana poezija i proza Igo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom. Igoova kći Leopoldin. Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja. Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme. Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1830), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1828) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d`Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena. Pozorišni rad Bitka za Ernani (1830) Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1828. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice. Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma. Glumica Žilijet Drue, Igoova ljubavnica Igo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina. Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama. Zrela faza Ilustracija Alfreda Barbua iz prvog izdanja Bogorodičina crkva u Parizu (1831) Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829, a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na jedno od njegovih kasnijih dela. „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. „Klod Ge“, kratka dokumentarna priča o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834, i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila preteča njegovog najpoznatijeg dela „Jadnici“. Prvi Igoov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna „Bogorodičina crkva u Parizu“, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada aktivno čuvaju. Portret Kozete koji je napravio Emil Bajar, slika je iz prvog izdanja „Jadnika“ (1862) Igo je počeo planove za svoj novi veliki roman o socijalnoj patnji i nepravdi za vreme 1830-ih, ali je bilo potrebno punih 17 godina kako bi se njegovo najpoznatije i najdugovječnije delo, „Jadnici“, realizovalo i konačno bilo objavljeno 1862. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih 6 meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas još uvek popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana. Igo se od socijalno-političkih problema udaljio u svom idućem romanu, Rabotnici na moru koji je izdat 1866. Uprkos tome, knjiga je dobro primljena, možda zbog prethodnog uspeha „Jadnika“. U romanu posvećenom kanalskom ostrvu Gernziju, na kojem je Igo proveo 15 godina izgnanstva, Igoovo opisivanje čovekove bitke sa morem i sa strašnim stvorenjima koje žive ispod površine izrodilo je novi trend u Parizu - lignje. Od jela i izložbi pa do šešira i zabava u simbolu lignje, Parižani su postali fascinirani tom životinjom koju su mnogi tada smatrali mističnom. Gernzijevska reč koja je korišćena u knjizi koristila se kako bi referisala na hobotnicu. Glavni lik dolazi sa ostrva Ume. Karikatura Onorea Domijea, na vrhuncu Igoovog političkog života: `Igo je najmračniji od svih velikih ozbiljnih ljudi.` (1849) Političko-socijalnim problemima vratio se u svom idućem delu, Čovek koji se smeje koje je objavljeno 1869. i koje je dalo kritični prikaz aristokratije. Ovaj roman nije bio toliko uspešan kao njegovi prethodnici te je sam Igo rekao da se povećava razlika između njega i njegovih književnih savremenika kao što su Gistav Flober i Emil Zola, čija su naturalistička dela postajala sve popularnija od Igoovih romantističkih dela. Njegov zadnji roman „Devedeset treća“, izdat 1874, bavio se problemom koji je Igo pre izbegavao: Vladavina terora za vreme Francuske revolucije. Iako je njegova popularnost opadala nakon što je roman izdat, mnogi „Devedeset treću“ smatraju jako moćnim delom koje je rame uz rame sa Igoovim prethodnim delima. Politički život i izgnanstvo Među stenama na Džerziju (1853-55) Nakon tri neuspešna pokušaja, Igo je 1841. prvi put izabran u Francusku akademiju i tako je utvrdio svoju važnu ulogu u francuskoj književnosti. Nakon toga se uveliko uključio u politički život i postao je veliki pobornik republike. Kralj Luj-Filip ga je 1841. postavio za kraljevskog geneaologa i time je ušao u Visoke odaje kao pir de frans (ekvivalent engleskog lorda) i na toj poziciji je govorio protiv smrtne kazne i socijalne nepravde, a zalagao se za slobodu štampe i samoupravu za Poljsku. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu, malo pre revoluciju 1848. i formiranja Druge francuske republike. Kada je Luj Napoleon (Napoleon III) preuzeo potpunu vlast 1851. i kada je doneo antiparlamentarni ustav Igo ga je otvoreno proglasio izdajicom sopstvene domovine. U strahu za život Igo beži u Brisel, pa na Džerzi, a sa porodicom se konačno smestio na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, tačnije u Otvil Haus gde je živeo u izgnanstvu do 1870. Dok je bio u egzilu, Igo je napisao svoje poznate pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali“ i Priča o jednom zločinu. Pamfleti su zabranjeni u Francuskoj, ali uprkos tome su tamo imali velik uticaj. Igo je za vreme svog boravka na Gernziju napisao neka od svojih najpoznatijih dela, kao što su Jadnici i njegove vrlo cenjene zbirke poezije (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; i La Légende des siècles, 1859). Igo je jednom prilikom uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi 6 Iraca smrtne kazne zbog terorističkih aktivnosti. Taj njegov čin je za posledicu imao uklanjanje smrtne kazne iz ženevskog, portugalskog i kolumbijskog ustava.[1]. Iako je Napoleon III izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima 1859, Igo je odbio da se vrati jer bi to značilo da treba da povuče svoje kritike i izmeni mišljenje prema vladi i kralju. Tek kada je Napoleon III pao i nastala Treća republika, Igo se vratio u domovinu 1870, u kojoj je vrlo brzo izabran u Narodnu skupštinu i Senat. Verski pogledi Viktor Igo 1884. Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: `Br. 1 slobodoumnik`. Igo za vreme svog „spiritualnog“ perioda na Gernziju (1855.) Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga“ (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika“). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve. Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela). O veri je Igo rekao: „Vera prolazi, Bog ostaje” . Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u `boga, dušu i odgovornost`. Poslednje godine i smrt Viktor Igo, autor: Alfons Legro Viktor Igo na odru, fotografija Feliksa Nadara. Kada se Igo 1870. vratio u Pariz, narod ga je slavio kao nacionalnog heroja. Uprkos svojoj popularnosti Igo je izgubio izbore za Narodnu skupštinu 1872. U vrlo kratkom periodu nakon neuspelih izbora Igo je dobio lakši moždani udar, doživeo je Opsadu Pariza, njegova ćerka je završila u ludnici, a istom periodu je izgubio i dva sina. Njegova druga ćerka, Leopoldin, utopila se u brodskoj nesreći 1843, supruga Adel umrla je 1868, a njegova verna ljubavnica Žilijet Drue umrla je 1883, samo dve godine pre njegove smrti. Uprkos velikim porodičnim gubicima Igo je istrajavao na političkim promenama. Dana 30. januara 1876. izabran je za člana novoosnovanog Senata. Njegova poslednja faza u političkom životu smatra se neuspelom. Igo je igrao ulogu tvrdoglavog starca i vrlo je malo učinio za svog boravka u Senatu. U februaru 1881. Igo je proslavio svoj 79. rođendan. U čast njegovog ulaska u osmu deceniju života, odana mu je jedna od najvećih počasti ikada odana jednom živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar za suverene. Dana 27. februara u njegovu čast je održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja i na kraju do samog centra Pariza. Narod je marširao 6 sati kako bi prošao kraj Igoovog stana iz koga je on povorku posmatrao sa prozora. Svaki detalj parade napravljen je i isplaniran samo za Igoa. Službeni vodiči su čak nosili i razdeljke kao aluziju na Kozetinu pesmu u Jadnicima. Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. u 83. godini života, i njegova smrt je bila popraćena javnim žalošću. U svetu ga ne cenimo samo kao izvrsnog književnika nego kao i državnika koji se borio za očuvanje celovitosti Treće Republike i demokratije u Francuskoj. Više od 2 miliona ljudi pridružilo se njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalna kapija pa do Panteona gde je sahranjen. Crteži Zalazak sunca (1853-1855) Hobotnica sa inicijalima V. H. (1866) Vrlo malo ljudi zna da je Igo bio jednako uspešan u likovnoj umetnosti kao i u književnosti, stvorivši preko 4.000 crteža u svom životu. Iako mu je crtanje na početku bio samo hobi, ono počinje igrati jako veliku ulogu u njegovom životi nešto pre njegovog egzila, kada je doneo odluku da prestane pisati kako bi život posvetio politici. Crtanje je bio Igoov glavni kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851. Igo je radio samo na papiru malog formata, koristeći uglavnom tamnosmeđi ili crni tuš sa malim dodacima bele i vrlo retko u boji. Njegovi sačuvani crteži su iznenađujuće uspešni i poprilično „moderni“ u svom stilu. Danas se njegove slike smatraju jednim od preteča nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma. Igo se nije ustručavao koristiti dečje šablone, mrlje od tinte, čipke i druga pomagala, takođe često koristeći ugalj sa šibica i svoje prste radije nego olovke i četkice. Nekad je dodavao i kafu i čađ da bi postigao efekte koje želi. Govori se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir, čak i dok je bio u spritualističkim seansama kako bi dopro do podsvesne misli. Taj njegov koncept je kasnije popularizirao Sigmund Frojd. Igo je svoje crteže držao podalje od javnosti u strahu da ne zasene njegov književni rad. Svoje crteže je voleo deliti porodici i prijateljima, najčešće kao ilustracije na ručno izrađenim razglednicama koje je slao za vreme svog egzila. Neka njegova dela izlagana su, i njima su se divili umetnici kao Vinsent van Gog i Ežen Delakroa, koji su se kasnije govorili, da je Igo postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio bi sve likovne umetnike svog veka. Spomenici Stanovnici Gernzija podigli su mu kip u Kendi vrtovima u uspomenu na njegov boravak na ostrvu. Grad Pariz očuvao je njegove stanove na Gernziju i u broju 6 plas de Vož u Parizu i pretvorio ih u muzeje. Kuća u Vijandenu (Luksemburg) u kojoj je boravio 1871. takođe je pretvorena u muzej. Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji (Kao Dai). Dela Oko četvrtine dela Viktora Igoa nastalih posle 1849. su politički angažovana. Njegovi stavovi često izgledaju kontradiktorni: Igo ima razumevanja za bogaćenje, ali je protiv socijalnih nejednakosti, liberal, ali protiv akumuliranja bogatstva. Igo prezire rat i borbu, ali poziva na oružje kada treba da se štiti demokratija. Više njegovih dela Vatikan je stavio u Spisak zabranjenih knjiga. Romani Bug-Žargal, 1826. Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d`un condamné), 1829. Han Islanđanin (Han d`Islande), 1831. Bogorodičina crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831. Klod Ge (Claude Gueux), 1834. Jadnici (Les Misérables), 1862. Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866. Čovek koji se smeje (L`homme qui rit), 1869. Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874. Drame Kromvel (sa programskim predgovorom), 1827. Marion Delorme, 1829. (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija) Ernani, 1830. (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović) Kralj se zabavlja, 1832. (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija) Lukrecija Bordžija, 1833. Marija Tjudor, 1833. Ruj Blaz, 1838. Polemike Napoleon Mali (O državi Napoleona III), 1851. Govori i apeli La défense du littoral (O zaštiti obale) La condition féminine (Žensko „stanje“) L`enseignement religieux (Religijsko učenje) Un plaidoyer contre la peine de mort (Izlaganje protiv smrtne kazne) Pour la Serbie (Za Srbiju) Zanimljivosti Viktor Igo pisao je vrlo dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza. Radnja predstave odvija se u Španiji u XVII veku, kao glavni lik, pesnik skromnog porekla, kojeg gospodar prikazuje kao plemića i uzdiže se svojim sposobnostima na kraljevskom dvoru, ali kao rezultat spletki je prinuđen na samoubistvo. ktj-19