Konektor: Jack Mono Male 6.35mm Kabl: 5m Osetljivost: -72 ±3 dB(A) Frekventni opseg: 80 - 12.000 Hz Tip mikrofona: Unidirectional, Cardioid Materijal plastika/aluminijum RECENZIJA: Kabl se sa mikrofonom spaja posebnim 3-pinskim konektorom, i treba ga sacuvati da ne bi morao da se traži neki rezervni, pošto ipak nije u pitanju tako cest interfejs. Inace, sa dužinom od 5m, ovaj mikrofon je kao stvoren za Karaoke, pošto ce moci sasvim slobodno da se šeta okolo. Ovaj mikrofon spada u dinamicke modele, takozvane unidirekcione, sa Cardioid pattern-om hvatanja zvuka. U prevodu, ovo znaci da ce najviše hvatati zvuk neposredno ispred sebe, malo iza i zanemarljivo sa strane, što i odgovara upotrebi prosecnog korisnika. Jasno je da ce oni koji se bave nekom amaterskom produkcijom potražiti model veceg opsega i malo boljih performansi, no vecini ce ovako nešto raditi posao sjajno, i u startu dosta bolje od vecine onoga što se može kupiti na tržištu. Konektor: Jack Mono Male 6.35mm Kabl: 5m Osetljivost: -72 ±3 dB(A) Frekventni opseg: 80 - 12.000 Hz Tip mikrofona: Unidirectional, Cardioid Materijal plastika/aluminijum RECENZIJA: Kabl se sa mikrofonom spaja posebnim 3-pinskim konektorom, i treba ga sacuvati da ne bi morao da se traži neki rezervni, pošto ipak nije u pitanju tako cest interfejs. Inace, sa dužinom od 5m, ovaj mikrofon je kao stvoren za Karaoke, pošto ce moci sasvim slobodno da se šeta okolo. Ovaj mikrofon spada u dinamicke modele, takozvane unidirekcione, sa Cardioid pattern-om hvatanja zvuka. U prevodu, ovo znaci da ce najviše hvatati zvuk neposredno ispred sebe, malo iza i zanemarljivo sa strane, što i odgovara upotrebi prosecnog korisnika. Jasno je da ce oni koji se bave nekom amaterskom produkcijom potražiti model veceg opsega i malo boljih performansi, no vecini ce ovako nešto raditi posao sjajno, i u startu dosta bolje od vecine onoga što se može kupiti na tržištu.

Oto Bihalji Merin - Nevidljiva kapija Tragigroteska Kosmos, Beograd, 1956. Mek povez, 214 strana. Oto Bihalji Merin (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista i istoričar umetnosti, jevrejskog porekla. Biografija Početkom XX veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“. U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji... Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kranjevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetk rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio `Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma`. Srpska izdanja knjiga * Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. * Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. * Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. * Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. * Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. * Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. * Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. * Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. * Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. * Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979.

Nažalost kreće od 81 strane Stanje se može videti na slikama Zadar 1914 MIRKO KOROLIJA - PESME , ZADAR 1914 IZDANJE KNJIŽARE ENRIKO DE ŠENFELD 292 strane Fali prvih 80. Mirko Korolija (Kistanje, 9. septembar 1886 — Šibenik, 10. jul 1934) srpski književnik i političar [1]. Mirko Korolija Datum rođenja 9. septembar 1886. Mesto rođenja Kistanje Austrougarska Datum smrti 10. jul 1934. (47 god.) Mesto smrti Šibenik Kraljevina Jugoslavija Biografija Уреди Mirko Korolija je rođen u Kistanjama u Bukovici. Otac Ćirilo bio je sekretar kistanjske opštine, a majka Marija, rođena Cvijetić, rodom iz Drniša, bila je upravnica Kistanjske pošte. Osnovnu školu je završio u rodnim Kistanjama. U Zadru upisuje „Cesarsko Kraljevsku Veliku Gimnaziju“ gdje počinje pisati pjesme, a prve stihove objavljuje već 1898. godine u Nevenu Jove Jovanovića Zmaja. Profesor maternjeg jeazika mu je Vladimir Nazor. U Pragu Korolija završava pravni fakultet na kojem stiče zvanje doktora pravnih nauka. U to vrijeme objavljuje u svim značajnim srpskim i hrvatskim časopisima. Od 1912. godine službovao je u Kistanjama, a potom u Zadru do 1919. godine kada je postavljen za sekretara Ministarstva prosvjete u Beogradu. Bavljenje politikom je započeo 1921. godine u članstvu Jugoslovenske napredne nacionalne omladine, a od 1922. je predsjednik Direktorijuma Organizacije jugoslovenskih nacionalista, Orjune. Zbog svoje bolesti penzionisan je 1922. godine, ali je i dalje radio kao dramaturg u Splitskom pozorištu. Od 1925. godine sve je manje politički aktivan ali i dalje piše tekstove u Orjuninom listu Pobjeda. Za upravnika Oblasnog narodnog pozorišta u Sarajevu postavljen je 1928. godine. Od 1930. godine u Politici objavljuje seriju putopisno-reportažnih tekstova o krajevima i narodu sjeverne Dalmacije, Primorja. Umro je u Šibeniku, gde je i sahranjen, a njegovi zemni ostatci su 1950. godine preneseni u porodičnu grobnicu u Kistanje [2] Od 2008. godine ulica Nova 29, u Busijama, prigradskom naselju Beograda, nosi ime po Mirku Koroliji[3]. Djela Уреди Pesme, 1914. Zidanje Skadra, lirska drama, premjerno prikazana u HNK u Zagrebu, 1920. Nove pesme, 1930. Pesme, Srpska književna zadruga, Beograd 1933. Izabrana dela, priredio Jovan Radulović, Srpska književna zadruga i BIGZ, Beograd 1996.

Doktorska disertacija Bosko Petroic, svrseni bogoslov Sremski Karlovci Godina : 1901 Stranica : 111 Stanje : Lose ocuvana knjiga. Naslona strana i sledecih 20ak stranica nemaju veci ili manji deo desnog coska, takodje zadnjoj korici nedostaje manji deo.Vidljiv trag vlage verovatno na prvoj i na par poslednjih stranica. Knjiga je kompaktna, ceo tekst je vidljiv, nije podvlaceno, veoma retko u ponudi, nisam je nasao jos negde. ПЕТРОВИЋ Бошко – професор, новинар и књижевник (Параге, 10. X 1869 – Скопље, 7. VIII 1913). Користио је псеудониме Жељски и Стеванов. Гимназију је завршио у НСаду а богословију у Сремским Карловцима. Од 1894. је у Бечу студирао филозофију и германистику на универзитету и, упоредо, певање на конзерваторијуму. Дипломирао је и докторирао из области филозофије дисертацијом „Студије и критика на психофизички монизам“, која је у 1901. штампана у Сремским Карловцима. Радио је као професор у гимназијама у Сарајеву (од 1901), у Тузли (1904) и од 1905. у НСаду. После завршених школских испита у јуну 1913, за време српско-бугарског рата, као ратни дописник сарајевских листова „Српска ријеч“ и „Трибуна“ прикључио се штабу Треће српске армије. Умро је од колере у Скопљу. Писао је песме, приповетке и романе и објављивао их у „Јавору“, „Стражилову“, „Бранковом колу“, „Босанској вили“, „Летопису Матице српске“, „Застави“ и у сарајевској „Нади“. Јављао се и чланцима из филозофије и естетике, као и књижевним и позоришним критикама. Написао је позоришну игру у 3 чина Наш човек, која је била приказана у СНП 15. XII 1908, али без успеха. У својој брошури Српско народно позориште у Новом Саду 1907-1908. године (НСад 1908) критиковао је рад управе СНП у тој сезони и тражио да се проведу корените промене у репертоару, нарочито указујући на недостатак савремене домаће драме. Предлагао је да се отвори глумачка школа и да се већа пажња посвети ђачким представама у НСаду. Дао је детаљну анализу драматуршког рада у новосадском театру. Интересовали су га и стари јужнословенски ћирилски кодекси и у својој књизи Из старе српске књижевности (Сремски Карловци 1913) регистровао је и описао четрдесет рукописа, међу њима и познати Барањски препис Душановог законика из XVI века.

SARAJEVO,1937. meki povez. str. 71, dim. 21 x 14 cm. naslovna i ilustracije(drvorez) BRANKO SOTRA,IMA POSVETU I PAR ZUTIH MRLJA,LISTOVI CVRSTI NE ISPADAJU vise autora: markovic,cengic,softa,simic,dizdar,ujevic,mihic,grbic,kusan,kovac,kikic,bakula Бранко Шотра (Козице код Стоца 31. јануар 1906 — Стокхолм 21. мај 1960) је био српски сликар. Бавио се сликарством, графиком, примијењеном умјетношћу и ликовном критиком. Сликар Бранко Шотра рођен је у селу Козице код Стоца. Краљевску умјетничку школу завршио је у Београду 1929. године. У време студирања повезао се са Комунистичком партијом Југославије, па је због комунистичке делатности био више пута затваран. Службовао је у Охриду као стручни учитељ за дуборез у тамошњој Државној мушкој занатској школи. Након две године пребачен је у Вршац за наставника цртања у Мушкој занатској школи. За све време је сликао: портрете, пејзаже, што више тога, како би могао да их покаже у Београду. Хтео је да његова прва самостална изложба буде баш у престоници. Међутим, избио је Други светски рат и Бранко Шотра мобилисан у војску а сви његови радови су се загубили у току рата. Након капитулирања Краљевине Југославије наставио је да ратује борећи се у редовима НОВ и ПОЈ на просторима Херцеговине, Црне Горе, Косова и Метохије и Србије. Након рата радио је на формирању Дома Југословенске народне армије у Београду, а касније је постављен за његовог начелника. Био је управник Војног музеја у Београду у периоду његове обнове. За редовног професора и првог ректора Академије за примјењену умјетност у Београду изабран је 1948. године и на тој дужности се задржао до 1956. године. Умро је изненада 21. маја 1960. године у Стокхолму. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду. У уметнички живот Бранко Шотра је ушао тридесетин година двадесетог века и то као сликар, да би се касније кроз живот све више окретао графици. Када је постао професор на Академији примењених уметности графика и дуборез су му постали главна преокупација.

Živi Lješevi u kući smrti na Banjici *6772*02-2023 Jerko Dobrič autor vlastita naklada autora štampano u decembru 1945.g Povez broš-naknadno karton,latinica,182.sreana, format; 20,5 x 14,5 cm, težina 170.grama DORBIĆ, Jerko, političar, novinar i publicist (Šibenik, 30. IX. 1880 — Šibenik, 3. IV. 1960). Od 1900. do 1914. sudjeluje u radu Austrijske socijaldemokratske radničke stranke te u njezinim autonomnim južnoslavenskim sekcijama u Trstu, u Istri i u Dalmaciji, a bio je i tajnik Socijaldemokratske stranke Dalmacije. Radio je i na sindikalnom organiziranju u Dalmaciji. Za općeg štrajka pomoraca u Trstu 1902. uhićen je u Rimu zbog poticanja na pobunu u Puli. U Beču je svjedočio na procesu šibenskom socijalistu N. Njegušu zbog pokušaja atentata na ministra V. Hochenburgera (1911). God. 1914. na Kongresu Socijaldemokratske stranke u Beču bio je isključen iz stranke. Suradnik je socijalističkih listova Socijalista, Sloboda, Glas malog puka, Glas radnog naroda, Slobodna riječ, Crveni barjak i dr. Pokreće i uređuje listove Il Proletario (Pula 1900–01), satirični list Štipavac (Split—Trst 1911) te Izborni listak Socijaldemokratske stranke u Dalmaciji (Split 1911). Širi nacionalne i internacionalističke, socijalne i političke, antiklerikalne i ateističke ideje socijalističkog pokreta. Za I. svjetskog rata živi u Švicarskoj, između dvaju ratova u Splitu i Zemunu baveći se poduzetništvom. Ne sudjeluje u radničkom pokretu, a članke objavljuje u Borbi (1924), Dalmatinskom Hrvatu (1924) i Subotičkom glasniku (1927), npr. o gospodarstvu Dalmacije, o Italiji i fašizmu. U Zemunu ga je uhitio Gestapo 1941. i zatočio u logoru na Banjici (Beograd), gdje je do kolovoza 1942, zatim u policijskom zatvoru u Zemunu do potkraj 1942, a poslije živi u Šibeniku. Nakon rata objavio je o logoru svoje doživljaje i viđenja u kombiniranoj knjizi sjećanja i dnevnika. DJELA: Abbasso la maschera! Pola 1901. — La crisi di un’anima ovvero la prevenzione contro l’amore. Spalato 1908. — Božić i žrtvovanje sv. mise. Zagreb 1910. — Šta da radimo posle rata? Ženeva 1916. — Ekonomska struktura Dalmacije (u: Privreda i socijalna struktura Dalmacije. Split 1929, 14–23). — Zašto se progone Jevreji? Split—Zagreb 1939. — Živi lješevi u kući smrti u Banjici. Beograd 1945.

U dobrom stanju Časopis Izbor Izbor najboljih savremenih članaka Borovo : Saradnici zajednice Bata, 1938 (Osijek : Krbavac i Pavlović) JANUAR 1939 ISPOVEST JEDNOG NACIONALSOCIALISTE Norman Angel NAŠA ATMOSFERA. „The Telescopo”, Njujork ROTARY INTERNATIONAL. Eduard Bas ZAŠTO JE PODBACIO MARKSISTIČKI SOCIALIZAM. Vilom Štofan KAKO ŽIVI AJNŠTAJN. „The Nation`, Njujork AUTOMOBIL U RATU. „Rovuo des doux Mondes`, Pariz MEHANIZAM PLAČA. „Sappro`, Milano CRNE KOŠULJE U LATINSKOJ AMERICI. „Current Hlstory“ Njujork ENGLESKI AUTORI? „Coronot“,` Čikago OVCA, DOBROTVOR ČOVEČANSTVA. „Sunday Expross“, London KOLONIALNO PITANJE. Stephen Henry Roberts VASPITANJE BUDUĆIH NARODNIH VOĐA. „La Grande Revue“, Pariz UKRAJINSKO PITANJE. „Pritomnost“, Prag LJUDSKA HRANA. C. C. Fumaa PARADOKS FRANCUSKOG KOMUNIZMA. Andre Maurols ITD. FEBRUAR ČOVEK KOJI JE SPASAO MIR. Stuart Hodgson PUŠENJE JE RĐAVA NAVIKA. „Your Life“, Njujork PROPAGANDA PREKO RADIA. „Revue des Doux Mondes“, Pariz PSIHOLOGIJA JAPANA. Margit Gantonboln ŠTA ĆE OTKRITI NOVI TELESKOP Poarson’a Magazine`, London PALESTINSKE NOĆI Ladislas Farago KLIMA PO PORUDŽBINI „Umschau“, Frankfurt DŽIBUTI. „Fortnightly“. London ZDRAVE OČI BEZ NAOĆARA. Dr. M. Poppard FRANCUSKA I MORAL MIDINETKINJE Henry do Montherlant PAPINI NAJBLIŽI SARADNICI. „Stuttgarter Illustrierte“, Štutgart OSNOVA MEDITERANSKE KRIZE .„Neuo Zoricher Zeitung“, Cirlh SAM NA JUŽNOM POLU. Richard E Byrd ITD. MART 1939 ENGLESKE KAPITULACIJE Norman Angol LAŽLJIVCI PRED SUDOM. „Coronet“, Čikago ZAŠTO DA MENJAMO AMERIKU? „The American Mercury“, Ridgefield U BUDUĆEM RATU ODLUĆIĆE VAZDUHOPLOVSTVO. Dušan Radović MUŠKARČEVE OPASNE GODINE Dr. Henry Allan Stonewall ŠTA HOĆE FLAMANCI? „The Nineteenth Century“. London LONDONSKI SITI. „Candide“. Pariz POZADINA PALESTINSKE KONFERENCIJE „Harper`s Magazine“. Njujork ČETRNAESTPRETSEDNIKA. „Die Wetwroche“, Cirih PROBLEM SIRIJE, „Polska Zbrojna“, Katovice KAKO TREBA RADITI. „Conferoncia“, Pariz KAKO SE VADI PETROLEJ? „Fortune“, Njujork O SNOVIMA. „Kelnlsche lltustriorta Zeitung``, Kala MUŠKARCI POD FEREDŽOM. „Kosmos“, Štutgart APRIL 1939 SUTRAŠNJA ŠPANIJA. „Christian Science Monitor“, Boston GRAD NA ZLATU. „Frankfurter Zeitung“, Frankfurt n/M JAPAN LOVI U MUTNOJ VODI. „The Atlantic Monthly“, Njujork PRAVITE PRIBELEŠKEI „The Rotarian“, Čikago JESU U KINEZI DOBRI VOJNICI? „The London Mercury“, London MISTIFIKACIJE PREKO RADIA. Je sale tout`, Pariz O UTICAJU MESECA NA ŽIVOT. `WIener Neueste Nachrlchten”, Beč ISLAM SE BUDI. „Currdnt History“, Njujork ZAŠTITA NASELJA OD NAPADA IZ VAZDUHA. Dr. V. Stanojević LIMA, VAŠINGTON I BERLIN. „The Economist`, London KUĆNI LEKAR IU SPECIALISTA? „Raader’s Digest”, Pleasantville PARADOKS FRANCUSKOG MONARHIZMA. Robert Strauaz-Hupd JEDAN ZABORAVLJENI PRONALAZAČ. „The Toronto Star`, Toronto KOZMETIČKA KOMEDIJA. „The American Mercury, Njujork ITD. MAJ 1939 MOSULSKI PETROLEJ. „Vue Pariz IZA KULISA ENGLESKE ŠTAMPE. „Neue Zorcher Zeltung`, Cirih PRIRODNA BLAGA SU NEISCRPNA, Science“, Otava AKO PROPADNE IMPERIJA... „L` lllustratlon“, Pariz NEVIDLJIVA VOJSKA. „Ken“ Člkago SLUČAJ LlTVINOVA. „Politikon“, Kopenhagen DVE INDIJE. „Forum“, Njujork VEŠTAČKA SVILA. Howard Stephenson JOZEF BEK. „Die Weltwoche“, Cirih NEMAČKA MORNARICA. „Current History“, Njujork LIČNOST DON HUANA. „Magazine Digest`, Toronto DEČIJE LAŽI. „Relch*Elternwerteu, Berlin HOLANĐANI KAO KOLONIZATORI. `Contemporary Japan“, Tokio DANCIG. Pascal Copeau ITD. JUN 1939 PREPOROD CRKVE U RUSIJI. Nlkoaus Basheaches PODVIZI AMERIČKIH NOVINARA. „Netionel-Zaitung` Bazal GENERAL FRANKO. „The Nlneteanth Century and After`. London VEŠTINA PUTOVANJA. „Siotaale“. Meksiko BEZBEDNOST SJEDINJENIH DRŽAVA „Reader’s Digest“, Pleasantville KLIMA I ČOVEK. „Youth Today“, Čikago BRITANSKA „PETA KOLONA` ,,Contemporary Review“, London ŠARL MORAŠ. „Peter LLoyd“, Budimpešta ČELIK | NJEGOV ZNAČAJ. „Sapero“. Milano TIRANIJA PERU. „Cunent History“ Njujork PREDRASUDE O ŽENAMA. „The Outspan“, Keptaon POLJSKA IZMEĐU ČEKIĆA I NAKOVNJA. Raymond Leslie Buell KEMIJA SUROGATA. „Vesmir“, Prag| PUT ZA INDIJU. „Conferecia“, Parts ITD.

odlično očuvano, ima mali potpis kao na slici Аутор Delorko, Olinko, 1910-2000 Наслов Zgode poremećene sreće : uspomene i zapažanja / Olinko Delorko Врста грађе есеј Језик хрватски Година 1942 Издавање и производња Zagreb : Matica hrvatska, 1942 Физички опис 139 str. ; 21 cm Збирка Suvremena knjižnica Matice hrvatske ; kolo 7, knj. 38 Olinko Delorko ( Split, 1910. – Zagreb, 2000.)Pjesnik i esejist. Uređivao književni časopis Hrvatska revija a s Dragutinom Tadijanovićem je uredio antologiju Hrvatska moderna lirika 1993. Prevodio je i s talijanskog Petrarcu i Dantea. Delorkova poezija se sjajno uklopila u visoke standarde hrvatske lirike dvadesetog stoljeća. Zgode poremećene sreće, autobiografsko-memoarski eseji iz 1942. Prvo izdanje. Nacrt za korice je izradio Mladen Veža. Delorko, Olinko, hrvatski književnik, proučavatelj usmene književnosti i prevoditelj (Split, 30. I. 1910 – Zagreb, 18. II. 2000). Diplomirao slavistiku i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1935. Kao srednjoškolski profesor službovao u Zagrebu 1937–50., a 1950–75. radio u Institutu za narodnu umjetnost. S B. Livadićem uređivao Hrvatsku reviju (1943–45). Kao proučavatelj usmenoga stvaralaštva, stručnim i znanstvenim radovima surađivao je u mnogim znanstvenim izdanjima, a priredio je i nekoliko zbirki usmenih pučkih pjesama. Studije i članke o hrvatskom usmenom pjesništvu skupio je u knjizi Zanemareno blago (1979). Autor je i antologija Hrvatska moderna lirika (s D. Tadijanovićem, 1933) i Talijanska lirika (s A. Nizeteom, 1939). Delorkovo pjesništvo (Pjesme, 1934; Rastužena Euterpa, 1937; Razigrani vodoskoci, 1940; Uznosite slutnje, 1944; Izgaranja, 1958; Lirski Eden, 1965; Dolaze oblaci, 1978; Sve tišim glasom, 1995) temelji se na hrvatskoj impresionističkoj tradiciji uz specifičan izraz u duhu romanskoga, u prvom redu talijanskog pjesništva. Izvornost izraza očituje mu se u zvučnosti stiha, nijansiranju boja te muzikalnim i ritmičkim vibracijama versa. I njegovi eseji (Radost i bol čitanja, 1978. i dr.) impresionistički su zapisi, a najbolji su mu iz talijanske književnosti (o G. Leopardiju, G. Papiniju, L. Pirandellu, Danteu Alighieriju i dr.). Kratka proza sabrana mu je u knjigama Zgode poremećene sreće (1942), Otimanja zaboravu (1988) i Dnevnik bez nadnevaka (1996). Kao prevoditelj istaknuo se prijevodima djela Michelangela, F. Petrarce, Dantea i A. Panzinija. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo 1999.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba da se opsece! 1937 g. Ljubomir Radovanovic Ljubomir Radovanović (Šabac, 1834 — Beograd, 28. jul 1868) je bio srpski pravnik i advokat zbog koga su njegova braća izvršila atentat na kneza Mihaila Obrenovića.[1] Biografija Rođen je u Šapcu u porodici trgovca i ćurčije Jovana Radovanovića, a majka mu je bila ćerka prote Nikole Smiljanića.[1] Školovanje je počeo u Šapcu, a zatim završio Prvu mušku gimnaziju u Beogradu 1851. godine. Studirao je pravo u Parizu. Radio je zatim kao advokat u Valjevu. Oženio se Sofijom ćerkom Jevrema Tadića, trgovca iz Valjeva. Stanovali su u Valjevu u Karađorđevoj ulici broj 7, imali su nekoliko kuća, ciglanu, vodenicu i više placeva. Prema popisu iz 1863. imovina mu je procenjena na 1220 dukata, a mesečni prihod od advokatske radnje iznosio je 50 talira.[1] Bio je vođa Kluba liberala u Valjevu koji su se zalagali za uklanjanje kneza Mihaila Obrenovića sa prestola Srbije i za uspostavljanje republike. Zbog sumnje da je učestvovao u pravljenju lažnih isprava u Tamnavi u aferi poznatoj pod imenom „Ubski kaiš“ osuđen je 1865. godine na 11 godine robije. Posle presude Apelacionog i zatim Kasacionog suda osuđen je na 7 godina robije. Zbog toga je protestvovala grupa viđenijih građana Valjeva, a posebno njegova braća Kosta i Pavle Radovanović koji su presudu smatrali nepravednom i da im je time ugrožen porodični ponos. Posebno oni su bili ljuti na Obrenoviće zbog smrti svog dede prote Nikole Smiljanića koga je u Kaoni otrovao Marko Štitarac po nalogu kneza Miloša. Javno su govorili da će ubiti kneza Mihaila. Zamisao su ostvarili 29. maja 1868. na Košutnjaku.[1] Njegova braća kao i on osuđeni su na smrt 27. jula 1868. godine i sutradan je kazna izvršena na Karaburmi. Zbog umešanosti u ubistvo kneza Mihaila kuća u Valjevu mu je oduzeta i otkupio je Jevrem Tadić i ostavio u nasleđe svom sinu Radomiru.[1] Suđenjem za atentat su bili obuhvaćeni i Nenadovići odakle je bio oženjen Pavle Radovanović i koji su rodbinski bili povezani sa suparničkom dinastijom Karađorđević.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Paulo de Oliveira Leite Setubal (Tatui, 1. januar 1893 — Sao Paulo, 4. maj 1937) Sin Antonija de Oliveire Leite Setubala i Marije Tereze de Almeide Nobre je bio brazilski advokat, pisac i novinar. Paulo Setubal je bio učenik Čika Pereire u Tatuiju, kome duguje svu svoju obuku, pošto je bio učenik posvećen učenju i njegov učitelj, Čiko Pereira je verovao u njegovu sposobnost i rekao je svojoj majci da ga odvede na studije u prestonicu i ona je to učinila. pa je. Uprkos poteškoćama, odveo je sina na studije u Sao Paulo, upisao ga u školu braće Marist. Godine 1914. diplomirao je pravo u Sao Paulu. U to vreme je već objavio pesmu na naslovnoj strani novina A Tarde. Godine 1920. izlazi njegova knjiga poezije Alma Kabokla, čije je izdanje, sa tri hiljade primeraka, rasprodato za mesec dana. Između 1925. i 1935. objavio je nekoliko istorijskih romana, uključujući A Markuesa de Santos, O Principe de Nassau i A Bandeira de Fernao Dias. Godine 1926. radio je kao saradnik u novinama O Estado de S. Paulo. Od 1928. do 1930. bio je državni poslanik, ali je dao ostavku na mandat zbog pogoršanja tuberkuloze. Bio je oženjen Franciskom de Sousa Aranha (ćerka Olavo Egidio de Sousa Aranha i Visentina de Kueiroz Aranha), sa kojom je imao troje dece: Maria Visentina, Teresinha i Olavo Egidio Setubal. Narednih godina objavljuje knjige pripovedaka, hronika i memoara. Pesnik vezan za parnasovsku estetiku, Paulo Setubal je u svojim stihovima tematizirao život seljaka, kaboklo unutrašnjosti Sao Paula. Po izboru teme, tada je nazvan „regionalnim pesnikom”. Bio je i poznat i cenjen autor dela sa istorijskom tematikom, među kojima se izdvajaju roman Markeza de Santos (1925) i knjiga hronika O Ouro de Cuiaba (1933). Njegova poslednja knjiga bila je Confiteor, koju je posvetio svom učitelju koji je verovao u njegov potencijal, Čiku Pereiri, čak i kada je već bio veoma bolestan od tuberkuloze i tako citirao svog učitelja „ovde govorim o najbogatijem čoveku u mojoj zemlji, ali ne materijalno bogatstvo više nego znanje, dobrota i dobročinstvo, moj učitelj Čiko Pereira...``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jezik srpski, ćirilica, 96 str. Izdavač: `Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića` Beograd. Štampa: „Zora“ Beograd. Deo edicije: „Biblioteka školskih klasika (u izboru)“, knjiga br. 1. / Uređuju: I. Maričić i A. Žeželj. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811)[2] bio je srpski književnik, prevodilac, prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. On je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“.[3] Rođen je u današnjem rumunskom delu Banata, tadašnje Habzburške Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[4] Biografija Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[5]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[6] Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Učio je osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovao ljubavlju prema knjizi, tetak je imao nameru da ga školuje za popa. Čitanje žitija svetaca inspirisalo je dvanaestogodišnjeg dečaka, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Osmansko carstvo, u pustinju da se posveti. Tetku se ovo nije svidelo te ga je odveo nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Janos i Macko - Pokvareno pismo - Sacuvano pismo - Vuk - Marijo, gde si? - Pobeda ruzne - Mati i kci - Muzjak - Sirota nasa Mumica - Lov Veljko Petrović (Sombor, 4. februar 1884 — Beograd, 27. jul 1967) je bio srpski književnik i akademik. Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine.[1] Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. godine u monaštvu dobiti ime Gerasim, i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je ćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko nedelja nakon porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru.[2] Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, peštanskog Tekelijanuma.[3] Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. Godine 1908. Veljko prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. godine emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U `Srpskom književnom glasniku` objavljuje 1912. godine pripovetku `Zaborav`. Između 1914—1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor, za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. `Malo je pisaca koji su kao Veljko Petrović u književnost ušli tako sigurno, bez okolišenja, bez kucanja, pravo na glavna vrata. Otvorio ih je lično moćni Jovan Skerlić 1908. godine.` Književni kritičar Skerlić je za njega izrekao sudbonosne reči: `Čitajte te pesme! To su ne samo najbolje patriotske pesme koje danas jedan Srbin iz Ugarske peva, to ide možda u najbolje, ali izvesno u najoriginalnije stvari celokupne poezije srpske.`[4] Uz Veljka Petrovića vezuju se dva osnovna određenja: rodoljubivi pesnik i realistički pripovedač. U jeku balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. U dugom, srećnom braku ipak neće sve biti potaman, jer nisu imali dece. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. godine na štampi i publikacijama. Objavio je 1916. godine u američkom `Srbobranu`, na naslovnoj strani rodoljubivu pesmu `Srbiji`.[5] Godine 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. godine je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Veljko Petrović je bio mason i njegov uspon u javnom i kulturno-umetničkom životu je bio nesumnjivo podržan iz tog miljea. On će u mnogim organizacijama, odborima, udruženjima prednjačiti - voditi glavnu reč i usmeravati kulturne tokove. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od decembra 1924. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.[6] Kasnije je Petrović napredovao i bio dugogodišnji načelnik u Ministarstvu prosvete (1927). U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. Veljko Petrović je 1928. godine postao potpredsednik beogradskog Pen-kluba.[7] Godine 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog, tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Veljko Petrović je boravio u nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić, doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Februara 1936. godine dotadašnji dopisni član Srpske kraljevske akademije Veljko Petrović književnik izabran je za redovnog člana. [8] Postojalo je u Beogradu 1925. godine Društvo književnika, za čijeg je predsednika izabran tada Petrović. U Beogradu je inicijativom beogradskog centra Pen-kluba došlo do novog udruživanja pisaca. Prva skupština Udruženja književnika održana je februara 1937. godine u sali beogradske kafane `Kod dva jelena`. Izabran je na tom burnom skupu, pred četrdesetak prisutnih književnika, za predsednika Veljko Petrović.[9] U januaru 1938. postavljen je za programskog direktora Beogradske radio stanice.[10] Za vreme Drugog svetskog rata je bio izvesno vreme zatvoren od strane okupatora, zbog masonskog članstva. Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Književnost Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Godine 1912. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku rata rukopis izgubljen. Tek 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. godine u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu. Po njemu je nazvana Ulica Veljka Petrovića (Sombor). Bibliografija 1902. „Rodoljubive pesme` 1909. „Bunja` 1912. „Na pragu` 1921. „Bunja i drugi iz Ravangrada` 1921. „Varljivo proleće` 1922. „Pomerene savesti` 1922. „Tri pripovetke` 1924. „Iskušenja` 1925. „Pripovetke` 1932. „Izdanci iz opaljena grma` 1948. „Prepelica u ruci` 1964. „Dah života` Nagrada „Veljkova golubica“ Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić.

vrlo dobro stanje kao na slikama Božidar Knežević (Ub, 7/19. mart 1862 — Beograd, 18. februar/3. mart 1905) je bio profesor istorije, prevodilac nekoliko stručnih radova sa engleskog jezika i autor više naučnih dela iz oblasti filozofije istorije. Književnosti pripada samo njegovo, obimom malo ali značajno delo, Misli. Otac mu je bio Stevan Knežević, a deda Knez Ivo od Semberije.[1] Gimanaziju je završio u Beogradu, a tu je i diplomirao na Istorijsko-filološkom odseku Velike škole u Beogradu. Godine 1884. je otišao u Užice i postao je nastavnik u tamošnjoj gimnaziji, gde je predavao francuski jezik, istoriju i filozofsku propedeutiku (uvod u filozofiju). Napusto je na kratko profesorski posao i 1885. godine učestvovao u srpsko-bugarskom ratu, kao četni komesar. Godine 1889. je bio premešten sa službom u Niš, a zatim je radio i u Čačku, Kragujevcu, Šapcu, da bi 1902. godine bio premešten u Beograd. Iste godine je polagao profesorski ispit sa temom Uticaj Istoka na civilizaciju evropskih naroda. Živeo je i radio u izuzetno nepovoljnim prilikama. Dvadeset godina, najbolji deo svoga života, proveo je u unutrašnjosti, u teškim materijalnim uslovima. Ceo Kneževićev život je bio obeležen krajnjom nemaštinom, trošenjem u tegobnom radu da bi se izdržavao tokom školovanja, mukotrpnim profesorskim položajem i brigom i za svoju i za porodicu svoga brata, čestim premeštanjem po nalogu prosvetnih vlasti iz jedne u drugu gimnaziju (iz Užica u Niš, Čačak, Kragujevac, ponovo Čačak i Šabac), nedostatkom potrebnih sredstava za istraživački i prevodilački rad, što mu je, uz stalno saplitanje iz akademskih krugova, onemogućilo da se profesionalno izgradi i za života dobije potrebno priznanje naučnika i mislioca.[2][3] Ipak, uspeo je da sam nauči jezike, posvetio se dubljem izučavanju filozofije, istorije i sociologije, što je, s obzirom na lošu opskrbljenost tadašnjih bibliotečkih fondova i na neobrazovanost i intelektualnu nezainteresovanost palanačkog okruženja, bio veliki uspeh.[4] Pored drugih, značajni su njegovi prevodi sa engleskog Istorije civilizacije u Engleskoj H. T. Berkla (Beograd, 1893 — 1894) i O herojima Tomasa Karlajla (Beograd, 1903). Godine 1902. došao je u Beograd, gde je umro 1905. godine kao profesor Prve beogradske gimnazije. Po njemu se zove Biblioteka „Božidar Knežević” Ub. Misli[uredi] Misli Božidara Kneževića nisu misli i izreke po tipu uobičajenih aforizama, nisu ni saveti praktične moralne filozofije, po uzoru na stare moraliste. U Mislima pisac često daje zaključke svojih istorijsko-filozofskih razmišljanja. U njima ima tragova filozofskog špekulisanja i istorijskih ideja. Terminologija je ponekad naučna, ali u delu ima vrlo mnogo i ličnog, gotovo autobiografskog. Nezadovoljan svojim životom, duhovno i duševno vređan od okoline, bez pravog prijatelja i sagovornika, Knežević se povukao u sebe i odvojen od svojih savremenika i iznad svoje sredine tražio zaborav i utehu u čistim visinama misli. Njegove omiljene ideje su: konstatovanje niske životinjske prirode ljudske, pesimističko shvatanje čoveka, razlika koja postoji između nižeg, animalnog i višeg, intelektualnog čoveka, borba ideala i stvarnosti, krajnji trijumf duha nad materijom i večnosti nad prolaznošću, kult i poezija misli, otkupljenje duše mišlju, ne besmrtnost duše nego besmrtnost duha. Cela ova mala knjiga je lirika intelekta i apoteoza misli, Kneževićeve osloboditeljke i utešiteljke od čamotinje, niskosti, gluposti i nerazumevanja.[5] Misli su prvo objavljene u Srpskom književnom glasniku (1901), a odštampane su u zasebnu knjigu najpre 1902, pa u drugom, dopunjenom izdanju u Beogradu 1914. godine.[2] Bibliografija[uredi] Knjige[uredi] Principi istorije. Knj. 1, Red u istoriji / napisao Božo Knežević. - Beograd : Izdanje Fonda Dimitrija Nikolića Belje, 1898 (Beograd : Kraljevsko-srpska državna štamparija). - VIII, 306 str. ; 23 cm Principi istorije. Knj. 2, Proporcija u istoriji / napisao Božo Knežević. - Beograd : Kraljevsko-srpska državna štamparija, 1901. - VII, [1], 384, [1] str. ; 23 cm Misli / Bož.[Božidar] Knežević. - Beograd : Državna štamparija, 1902 (Beograd : Državna štamparija). - 151 str. ; 17 cm Istorijski kalendar / [Božidar Knežević]. - Beograd : Štamparija S. Nikolića, [1904]. - 112 str. ; 20 cm Misli / Bož. Knežević. - 2. popravljeno izd. - Beograd : L. Marković, 1914 (Beograd : Pravda). - 156 str. ; 19 cm Zakon reda u istoriji / od Božidara Kneževića. - Beograd : Geca Kon, 1920 (Pančevo : Napredak). - XXIII, 171 str. ; 19 cm Prevodi[uredi] O herojima, heroizmu i obožavanju heroja u istoriji / napisao Toma Karlajl, Beograd, 1903. Ogledi / T. B. Makolej ; preveli B. Knežević i V. Savić. - Beograd : Srpska književna zadruga, 1912 (Beograd : `Dositije Obradović`). - [4], 187 str. ; 20 cm. - (Srpska književna zadruga ; 143) Drugi o Božidaru Kneževiću[uredi] Misli o velikom čovjeku / Božidar Knežević ; iz Kneževićevih djela odabrao Marko Đurić. - Zagreb : Tiskara V. Novotni, 1916. - 32 str. ; 16 cm. - (Knjižnica za narodno prosvećivanje ; 1) Čovek i istorija / Božidar Knežević ; [predgovor, izbor i redakcija Dragan M. Jeremić]. - Novi Sad : Matica srpska ; Beograd : Srpska književna zadruga, 1972 (Novi Sad : Budućnost). - 330 str. : slika autora ; 21 cm. - (Biblioteka Srpska književnost u sto knjiga / [Matica srpska, Novi Sad; Srpska književna zadruga, Beograd] ; knj. 42) Beležnica : (1896-1897) / Božidar Knežević ; priredila Aleksandra Vraneš. - Ub : Gradska biblioteka `Božidar Knežević`, 2002 (Beograd : MST Gajić). - IX, 99 str. : faks. ; 18 cm Božidar Knežević / priredio Saša Radojčić. - Novi Sad : Izdavački centar Matice srpske, 2018 (Novi Sad : Sajnos). - 187 str. ; 24 cm. - (Antologijska edicija Deset vekova srpske književnosti ; knj. 118)

U dobrom stanju Kajanje : drama u tri čina s predigrom / Aleksandar Ilić Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1933 Beograd : `Skerlić`, 1933 (Beograd : Nova štamparija) Fizički opis 115 str. ; 21 cm ISBN (Broš.) Aleksandar Ilić (Beč, 24. mart 1890 — Sremska Mitrovica, 28. februara 1947) bio je srpski književnik i diplomata. Pisao je romane, drame, poeziju, putopise, eseje, političe brošure i pripovetke. Danas je najpoznati po romanu „Gluvne čini” Književnu karijeru je započeo objavljivanjem članaka i pisanjem dramske jednočinke „Sa svojima”. U Prvom svetskom ratu je učestvovao kao dobrovoljac druge čete Drugog pešadijskog puka srpske vojske, te se sa vojskom povukao preko Albanije u Grčku, odakle je zajedno sa drugim srpskim omladincima bio evakuisan u Francusku 1917. godine. U Francuskoj je upisao studije književnosti na pariskoj Sorboni, gde je i diplomirao 1920. Nakon povratka u Beograd, pisao je modernistička književna dela sa avangardnim tendencijama. Jedno vreme radio je kao ateše za štampu pri ambasadi u Beču. Drugi svetski rat je proveo u Beogradu, a nakon dolaska komunista na vlast bio je uhapšen i osuđen. Preminuo je u zatvoru pod nejasnim okolnostima. Aleksandar Ilić je rođen 24. marta 1890. godine u Beču, od Oca Đorđa Ilića, stolara rodom iz Paraćina, i majke Terezije Bizek. Svoj prvi članak objavio je u časopisu „Brankovo kolo” 1909. Godine 1912. u Narodnom pozorištu je izvedena njegova dramska jednoočinka „Sa svojima”. Naredne godine upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, ali je školovanje prekinuo zbog početka Prvog svetskog rata. U ratu je učestvovao kao dobrovoljac druge čete Drugog pešadijskog puka srpske vojske, te se sa vojskom povukao preko Albanije u Grčku, odakle je zajedno sa drugim srpskim omladincima bio evakuisan u Francusku 1917. godine. U Francuskoj je upisao studije književnosti na pariskoj Sorboni, gde je i diplomirao 20. maja 1920. Nakon povratka u Beograd započeo je plodonosnu saradnju sa književnim časopisom „Misao”, objavljujući prikaze knjiga, pesme, dramu „Kajanje” (br. 3-4, 5-6, 7-8, 1922) i pripovetku „Sajuz-broj” (br. 6, 1923). Boravio je neko vreme u Pragu 1923, da bi nakon povratka objavio u „Misli” (br. 2. 1924) putopis „Prag” koji je izazvao negadovanje češke javnosti. Narodno pozorište u Beogradu izvelo je njegovu dramu „Kajanje” 1924, koja je bila dobro dočekana. Pozitivnu ocenu drame dao je i Miloš Crnjanski u članku objavljenom u „Politici” (26. maja). U jula 1925. postavljen je za dopisnika Odeljenja za štampu Ministarstva inostranih dela pri Poslanstvu u Beču. Premešten na rad u Ministarstvo inostranih dela februara 1929. godine. Otpušten je iz državne službe marta iste godine zbog zdravstevenih problema. Po završenom lečenju, vraćen je u slubžu Ministarstva inostranih poslova septembra 1930, i do 1937. godine radio je u arhivi tog ministarstva. Pod pseudonimom Danubiensis objavio je brošure „Današnja Austrija” (1927) i „Današnja Nemačka i odgovornost za rat” (1929). Godinu 1930. u Ilićevom životu obeležili su izlazak knjiga „Binski preobražaji” (četiri kraća eseja), „Gluvnih čini” (roman), „Bog Taj-ta-to” (odlomak iz epa) i dve brošure „Za međubalkansku zajednicu” i „Panevropa”. Naredne godine objavio je knjigu pesama „Gresi Zlatoustog” i dve brošure: „Današnja Mađarska” i „Međubalkanska banka”. I ove brošure, kao i prethodne, objavio je pod pseudonimom Danubiensis. Iste godine u Skoplju je održana pozorišna premijera Ilićeve dramske adaptacije romana „Večiti mladoženja” Jakova Ignjatovića. Predstava je sa većim uspehom postavljena i u Narodnom pozorištu u Beogradu (1932) i u Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu (1939). Nakon pozorišnog uspeha usledile su prepravljena verzija drame „Kajanje” (1933), roman „Ciganski testament” (1934), drama „Kabaret kod Dve hemisfere” (1936), pripovetka „Karazemansko” (1938) i knjiga „Uvod u svetsko pozorište” (1940). Ilić je Drugi svetski rat proveo u okupiranom Beogradu. Prema nekim podacima, Ilić je postavljen za profesora na Muzičkoj akademiji 1942. „Večiti mladoženja” je ponovo postavljen u Narodnom pozorištu 1942. Nakon oslobođena 1945. Ilić je pokušao da pobegne iz Jugoslavije, ali nije uspeo. Naredne godine je uhapšen. U „Politici” 3. januara 1947. nalazi se izveštaj o početku suđenja grupi predratnih političara i novinara na čijem se čelu nalazo Miloš Trifunović, bivši ministar i jedan od predsednika Jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu. Među osmoricom optuženih bio je i Aleksandar Ilić. Za njega se u izveštaju ističe da je „stari diplomata od karijere” koji se ne slaže sa „režimom” i koji bi želeo da „pokrene neku opozicionu akciju”. „Politika” je 8. januara iste godine izvestila da je Ilić osuđen na „kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od osam godina i gubitak pojedinih političkih i građanskih prava za vreme od pet godina”. Umro je 28. februara 1947. u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, pod nejasnim okolnostima. Romani • „Gluvne čini” (1930) • „Ciganski testament” (1934) Drame • „Sa svojima” (jednočinka izvedena u Narodnom pozorištu 1912) • „Kajanje” (objavljena u časopisu „Misao” 1922. prepravljena verzija štampana u vidu knjige 1933) • „Večiti mladoženja” (dramska adaptacija romana „Večiti mladoženja” Jakova Ignjatovića 1931) • „Kabaret kod Dve hemisfere” (1936) Poezija • „Bog Taj-ta-to” (1930) • „Gresi Zlatoustog” (1931) Eseji • „Binski preobražaji” (1930) Pripovetke • „Sajuz-broj” („Misao” 1923) • „Karazemansko” (1938) Putopis • „Prag” („Misao” 1924)

Prvo izdanje! Posveta na vrhu predlista, inače dobro očuvano. Ilustracije u knjizi Ivan Kušan. Autor - osoba Kušan, Ivan, 1933-2012 = Kušan, Ivan, 1933-2012 Naslov Koko i duhovi / Ivan Kušan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stožer, 1958 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 220 str. : islutr. ; 21 cm Zbirka Klasična i savremena dela omladinske književnosti „Koko i duhovi” je dječji roman Ivana Kušana koji je izašao 1958. godine. Prema navedenom romanu snimljen je i istoimeni film, ekraniziran 2011. godine. Priča o hrabrom dječaku Koku koja ima svoje nastavke u Kušanovim ostalim romanima, stekla je iznimnu popularnost među mladim čitateljima. Koko je dječak koji pohađa drugi razred osnovne škole. Koko je sretan jer se preselio u novi stan, a istovremeno je i tužan jer više se neće moći družiti sa svojim starim prijateljima u istoj mjeri kao prije. Jedne prohladne večeri je vidio duha u svome dvorištu i tada njegove avanture počinju. Koko ima sestru Maricu, a njegovi prijatelji su Zlatko, Miki i Božo. Koko je pravi prijatelj koji svima pomaže u nevolji i čak izdajici poput Mikija oprašta na kraju. On je privržen svojoj obitelji i jako voli svoju sestru Maricu, zato se i izložio velikoj opasnosti kada je ona oteta. On nije želio iznevjeriti svoje roditelje i Maricu. Želio je Maricu spasiti iz ruku otmičara. On je sa svojim prijateljima otkrio da je stari Vincek živ i da Mikijev tata i stric žele njegov novac, zato su njih dvojica pokušali ubiti Koka i njegovu obitelj i preplašiti ih samo da isele iz Vincekova stana. Avantura u koju se Koko upustio je opasna za njega i njegove prijatelje, ali je on pokazao svu svoju hrabrost , domišljatost i veliko srce za jednog dječaka. Kokov uzor je njegov prijatelj Zlatko, za kojeg on smatra da je iznimno pametan, načitan i stoga se Koko oslanja na njega u svakoj situaciji i čini sve što Zlatko smatra da bi Koko trebao učiniti jer mu Koko vjeruje. Iako za Mikija smatra da je manje čudan nego Zlatko, Koko se ipak uvjerio da Mikiju ne može u potpunosti vjerovati. Kada je s policajcima sišao u jamu, Koko je išao ispred njih s planom u ruci, osjećao se važnim. Ipak, da nije bilo njega i njegovih prijatelja, možda nitko ne bi ni otkrio zle namjere Mikijevog tate i strica. Avantura je završila sretno, Koko i njegovi prijatelji su otkrili neprijatelje. Stari Vincek je konačno zagrlio svoju kćer, Katicu, Božinu majku. Iako je Vincek bio bogati trgovac, bio je škrt čak i prema svojoj obitelji. Zato se odrekao kćeri kada se ona udala za siromašnog čovjeka. Glavni motiv svih spletki koje su priredili Mikijev tata i stric je Vincekov novac. Vincek na kraju ipak shvaća da novcem ne može kupiti sreću. Ujedno je to i glavna poruka ove knjige, da novac ne može ljude učiniti sretnim, kako sam Vincek kaže: „Dugo sam vremena držao da je novac ono najvažnije u životu, zato nisam ni imao ništa od života! Bio sam rob svog bogatstva.” Kušan, Ivan, hrvatski književnik i prevoditelj (Sarajevo, 30. VIII 1933 – Zagreb, 20. XI 2012). Završio studij slikarstva na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Radio je kao urednik književnosti i likovnih umjetnosti u Telegramu, urednik književnosti na Radio Zagrebu, biblioteka Smib i Modra lasta, časopisa Most i biblioteke HIT junior. God. 1997. dobio je Nagradu „Vladimir Nazor“ za životno djelo. Od 2002. bio je redoviti član HAZU. Bio je i predavač na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. U književnosti se javio romanom za mlade Uzbuna na zelenom vrhu (1956), u kojem se kao glavni lik pojavio dječak Koko, koji je obilježio ciklus potonjih romana, a Kušana učinio jednim od rijetkih domaćih autora detekcijskih uspješnica za mladež (Koko i duhovi, 1958; Zagonetni dječak, 1963; Koko u Parizu, 1972; zbirke novela Strašni kauboj, 1982; Ljubav ili smrt, 1987; Koko u Kninu, 1996). Izniman uspjeh postigao je i romanima Domaća zadaća (1960) i Lažeš, Melita (1965). Kao prozaik za odrasle pripadnik je naraštaja krugovaša. Nakon zbirke novela Trenutak unaprijed (1957), romana Razapet između (1958) i Zidom zazidani (1960), u kojima je iskazao sklonost psihologizaciji pa i bizarnim temama, objavljivao je prozu sa satiričko-političkim (roman Toranj, 1970; novele Veliki dan, 1970) i erotskim podtekstom (erotski putopis Prerušeni prosjak, 1986, i konceptualno „nadopisivanje“ erotskih mjesta preskočenih u djelima svjetskih pisaca, 100 najvećih rupa, 1992). U mnogim njegovim prozama do izražaja dolazi i sklonost persiflaži, parodiranju i travestiranju. Kušan je i autor prvoga hrvatskoga humorističnoga povijesnog romana, Medvedgradski golubovi (1995), a knjigu Zubalo na ošitu (2001) posvetio je vlastitoj borbi s bolešću i (ne)funkcioniranjem hrvatskoga zdravstva. Objavljivao je i drame, u kojima iskazuje dramaturgijsku vještinu, kritičnost prema društvu, ali i sklonost „pučkomu“ kazalištu, komičnosti i zabavnosti (Spomenik Demostenu, 1969; Toranj, adaptacija romana, 1971; Svrha od slobode, 1971; Čaruga, 1976, i dr.). I neki od njegovih najpopularnijih romana za djecu prilagođeni su i izvedeni u kazalištu (Koko u Parizu, 1979; Lažeš, Melita, 1995). Drame su mu objavljene i u knjizi Svrha od slobode (1995). Pisao je i scenarije, radijske i televizijske drame i serije, eseje i kritike, te prevodio s ruskog, engleskog i francuskog jezika. MG104 (N)

Prvo izdanje! Posveta na vrhu predlista, inače dobro očuvano. Ilustracije u knjizi Ivan Kušan. Autor - osoba Kušan, Ivan, 1933-2012 = Kušan, Ivan, 1933-2012 Naslov Koko i duhovi / Ivan Kušan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stožer, 1958 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 220 str. : islutr. ; 21 cm Zbirka Klasična i savremena dela omladinske književnosti „Koko i duhovi” je dječji roman Ivana Kušana koji je izašao 1958. godine. Prema navedenom romanu snimljen je i istoimeni film, ekraniziran 2011. godine. Priča o hrabrom dječaku Koku koja ima svoje nastavke u Kušanovim ostalim romanima, stekla je iznimnu popularnost među mladim čitateljima. Koko je dječak koji pohađa drugi razred osnovne škole. Koko je sretan jer se preselio u novi stan, a istovremeno je i tužan jer više se neće moći družiti sa svojim starim prijateljima u istoj mjeri kao prije. Jedne prohladne večeri je vidio duha u svome dvorištu i tada njegove avanture počinju. Koko ima sestru Maricu, a njegovi prijatelji su Zlatko, Miki i Božo. Koko je pravi prijatelj koji svima pomaže u nevolji i čak izdajici poput Mikija oprašta na kraju. On je privržen svojoj obitelji i jako voli svoju sestru Maricu, zato se i izložio velikoj opasnosti kada je ona oteta. On nije želio iznevjeriti svoje roditelje i Maricu. Želio je Maricu spasiti iz ruku otmičara. On je sa svojim prijateljima otkrio da je stari Vincek živ i da Mikijev tata i stric žele njegov novac, zato su njih dvojica pokušali ubiti Koka i njegovu obitelj i preplašiti ih samo da isele iz Vincekova stana. Avantura u koju se Koko upustio je opasna za njega i njegove prijatelje, ali je on pokazao svu svoju hrabrost , domišljatost i veliko srce za jednog dječaka. Kokov uzor je njegov prijatelj Zlatko, za kojeg on smatra da je iznimno pametan, načitan i stoga se Koko oslanja na njega u svakoj situaciji i čini sve što Zlatko smatra da bi Koko trebao učiniti jer mu Koko vjeruje. Iako za Mikija smatra da je manje čudan nego Zlatko, Koko se ipak uvjerio da Mikiju ne može u potpunosti vjerovati. Kada je s policajcima sišao u jamu, Koko je išao ispred njih s planom u ruci, osjećao se važnim. Ipak, da nije bilo njega i njegovih prijatelja, možda nitko ne bi ni otkrio zle namjere Mikijevog tate i strica. Avantura je završila sretno, Koko i njegovi prijatelji su otkrili neprijatelje. Stari Vincek je konačno zagrlio svoju kćer, Katicu, Božinu majku. Iako je Vincek bio bogati trgovac, bio je škrt čak i prema svojoj obitelji. Zato se odrekao kćeri kada se ona udala za siromašnog čovjeka. Glavni motiv svih spletki koje su priredili Mikijev tata i stric je Vincekov novac. Vincek na kraju ipak shvaća da novcem ne može kupiti sreću. Ujedno je to i glavna poruka ove knjige, da novac ne može ljude učiniti sretnim, kako sam Vincek kaže: „Dugo sam vremena držao da je novac ono najvažnije u životu, zato nisam ni imao ništa od života! Bio sam rob svog bogatstva.” Kušan, Ivan, hrvatski književnik i prevoditelj (Sarajevo, 30. VIII 1933 – Zagreb, 20. XI 2012). Završio studij slikarstva na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Radio je kao urednik književnosti i likovnih umjetnosti u Telegramu, urednik književnosti na Radio Zagrebu, biblioteka Smib i Modra lasta, časopisa Most i biblioteke HIT junior. God. 1997. dobio je Nagradu „Vladimir Nazor“ za životno djelo. Od 2002. bio je redoviti član HAZU. Bio je i predavač na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. U književnosti se javio romanom za mlade Uzbuna na zelenom vrhu (1956), u kojem se kao glavni lik pojavio dječak Koko, koji je obilježio ciklus potonjih romana, a Kušana učinio jednim od rijetkih domaćih autora detekcijskih uspješnica za mladež (Koko i duhovi, 1958; Zagonetni dječak, 1963; Koko u Parizu, 1972; zbirke novela Strašni kauboj, 1982; Ljubav ili smrt, 1987; Koko u Kninu, 1996). Izniman uspjeh postigao je i romanima Domaća zadaća (1960) i Lažeš, Melita (1965). Kao prozaik za odrasle pripadnik je naraštaja krugovaša. Nakon zbirke novela Trenutak unaprijed (1957), romana Razapet između (1958) i Zidom zazidani (1960), u kojima je iskazao sklonost psihologizaciji pa i bizarnim temama, objavljivao je prozu sa satiričko-političkim (roman Toranj, 1970; novele Veliki dan, 1970) i erotskim podtekstom (erotski putopis Prerušeni prosjak, 1986, i konceptualno „nadopisivanje“ erotskih mjesta preskočenih u djelima svjetskih pisaca, 100 najvećih rupa, 1992). U mnogim njegovim prozama do izražaja dolazi i sklonost persiflaži, parodiranju i travestiranju. Kušan je i autor prvoga hrvatskoga humorističnoga povijesnog romana, Medvedgradski golubovi (1995), a knjigu Zubalo na ošitu (2001) posvetio je vlastitoj borbi s bolešću i (ne)funkcioniranjem hrvatskoga zdravstva. Objavljivao je i drame, u kojima iskazuje dramaturgijsku vještinu, kritičnost prema društvu, ali i sklonost „pučkomu“ kazalištu, komičnosti i zabavnosti (Spomenik Demostenu, 1969; Toranj, adaptacija romana, 1971; Svrha od slobode, 1971; Čaruga, 1976, i dr.). I neki od njegovih najpopularnijih romana za djecu prilagođeni su i izvedeni u kazalištu (Koko u Parizu, 1979; Lažeš, Melita, 1995). Drame su mu objavljene i u knjizi Svrha od slobode (1995). Pisao je i scenarije, radijske i televizijske drame i serije, eseje i kritike, te prevodio s ruskog, engleskog i francuskog jezika. MG104 (N)

61067) IZABRANI SPISI , Dr Ivan Dežman , Matica hrvatska Zagreb 1896 , Sadržaj : Marković dr. Franjo :O životu i spisih dra. Ivana Dežmana. Dežman dr. Ivan: Izabrani spisi. Izabrane pjesme: Nevolje bratimstvo Pjesnik ljubavi Kodolah Rieci Samoborski vitez Liek od ljubavi. Prava ljubav Prodanov Poslednji poljubac. Tada i sada. Hrvatsko primorje Zrinjski. Ljutovid Izabrana pripoviest: Nürnberžki viećnik Izabrana zdravoslovna pouka: I. O ljepoti i njegovanju čovječjega tiela. II. O ljepoti i njegovanju čovječje kože III. O ljepoti i njegovanju kose IV. O odielu i modi prema ljepoti i zdravlju V. O ljepoti i njegovanju čovječjih očiju. IV. O ljepoti i njegovanju duha i srca. Hrvatski lekar, književnik i leksikograf Ivan Dežman rođen je 6. maja 1841. godine u Rijeci, a najveći deo svog kratkog života proveo je u Zagrebu. Po završetku studija medicine u Beču dolazi u Zagreb, gde radi kao privatni lekar, narodni poslanik i književnik. Sastavio je prvi hrvatski medicinski rječnik Rječnik liečničko nazimlje (1868), koristeći lingvističke savjete i rukopisnu građu Frana Kurelca. Sledeće godine osnovao je društvo za naučnopopularna predavanja u kome je održao nekoliko predavanja o higijeni, kasnije objavljenih u knjizi Čovek ka zdravlju i lepoti. U knjizi je izneo niz korisnih zdravih lekcija kao što su: „Pošto znamo da dišemo i kroz kožu, odnosno da delovanje kože može da izluči masnoće, mi ćemo tu akciju podržavati svakog dana energičnim trljanjem kože. kožu suvom, grubom krpom.` Tamo gde se veličina ne može prevazići pomenutim sredstvima, biće korisno, ako stanje tela dozvoljava, koristiti vodu u Karlsbadu, Marijenbadu ili u Hajlbrunu, Kisingenu, Krojzenahu i Emsu”. Kao pisac radio je u čuvenom Šenovom kolu. Napisao je niz romantičnih epova (Smrt grofa Rabate, Smiljan i Koviljko, Zrinijada, Ljutovid Posavski) i zbirku pesama Poletar. Napisao je i libreto za Zajčevu operu Ban Leget, a objavljivao je i naučne i edukativne članke u listu Vienac, gde je bio i glavni i odgovorni urednik. Kao narodni poslanik zalagao se za osnivanje medicinskog fakulteta i žestoko se protivio hrvatsko-ugarskoj nagodbi. Ivan Dežman umire od kolere 1873. godine sa samo 32 godine. Iako je kratko živeo, ostavio je veliki trag u Zagrebu, gde je bio toliko voljen da je njegova sahrana bila jedna od najposećenijih u istoriji Zagreba. uredio i uvod sastavio Dr. Franjo Marković , odlično očuvano, tvrd originalni povez sa zlatotiskom, format 12,5 x 19 cm , ilustrovano sa slikom pisca, latinica, LV +227 strana

Зарија Р. Поповић: ПРИПОВЕТКЕ ИЗ СТАРЕ СРБИЈЕ Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1922.год. Меки повез, 191 страна, ћирилица Очувано као на фотографијама. `Зарија Поповић (Гњилане, 5. фебруар 1856 - Београд, 25. август 1934) је био српски национални и просветни радник, књижевник и начелник Државне статистике. Родио се у Гњилану у братству Гулић. Основну школу је учио у Гњилану и у Приштини, код учитеља Милана Ковачевића, који је био јако цењен у то време. Зарија је 1870. године ступио у Богословију у Београду. Био је одличан ђак, први међу друговима, и последње године постао је питомац митрополита Михаила, који га је необично волео и ценио. У Гњилану је био учитељ од 1874. до 1878. када је дочекао прву српску војску. Када су делови Шумадијског корпуса по заузећу Гњилана 23. јануара 1878. године морали напустити Гњилане 16. фебруара, због примирија, Зарија је са још педесетак гњиланских породица напустио град и отишао у Врање. У самом Врању Зарија се истакао у организовању одбране града од европске дипломатије, која је желела да Врање припадне Бугарској, или да се врати Турској. Између осталог, Зарија је предводио многољудну депутацију грађана из околине Врања пред изасланство енглеске владе, које је дошло да се распита о расположењу становништва о овом питању. Зарија је 1. августа 1878. постављен за учитеља у Врању, и помоћника Милана Ковачевића, где је примио трећи и четврти разред. Радио је потом као писар администрацију врањске епархије, затим писар врањског окружног суда. Доцније двапут је наименован за епископа у Скопљу и Призрену али се није примио. Од 1887. године премештен је за писара Министарства просвете и црквених послова где је примио Одељење за српске цркве и школе у Турској, чувено П. П. одељење за просветну пропаганду у Старој Србији и Македонији. Две године касније када је одељење придодато Министарству спољњих послова, Зарија Поповић почиње рад у Светосавсокој вечерњој школи. Он је у овој школи предавао све до 1912. године, када школа престаје са радом. Предавао је Словенски и црквено и сетовно певање, а његов музички дар био је добро познат и чувен. Зарија је доспео до положаја начелника Статистике, са ког је положаја стављен у пензију. Зарија је био и плодан писац те је, поред неколико службених алманаха, које је уређивао, годишњих статистичких прегледа (на срп/франц,) писао и приповетке, инспирисан мотивима из свог родног краја. Био је и члан Главног Друштвеног Одбора Друштва Свети Сава и значајан члан Братства.`

Ferdo Čulinović Pravosudje u Jugoslaviji, 1946. god Ferdo Čulinović Izdavač: Nakladni zavod Hrvatske Zagreb Godina izdanja: 1946 Broj strana: 285 Format: 20 x 14,5cm Povez: Meki povez Opis i stanje: Sadržaj na slici, korice po ibodima izbledele, potpis i pečat bivšeg vlasnika, ostalo kompletno i dobro očuvano Ferdo Čulinović (Karlovac, 17. maj 1897 — Zagreb, 15. septembar 1971) je bio pravni istoričar i profesor na Sveučilištu u Zagrebu. Rođen je 17. maja 1897. u Karlovcu. Detinjstvo je proveo, osnovnu i srednju školu (1915) je završio u Senju. Nakon Prvog svetskog rata, pošto se vratio iz austrougarske vojske završio je Pravni fakultet u Zagrebu, a već 1922. je i doktorirao na istom fakultetu.[1] Najpre se zaposlio u carinskoj službi u Splitu (1919—1924), a nakon toga je radio u pravosuđu prvo kao državni tužilac u Subotici 1924—1928, a zatim na raznim stepenima sudijske karijere. Bio je predsednik okružnih sudova u Beloj Crkvi, Požarevcu, Pančevu, Gospiću i Varaždinu. Takođe je bio starešina državnog tužilaštva u Novom Sadu. Istovremeno, pokazao je veliki interes za književnost i prevođenje. Značajan rad mu je zbirka novela „Bura”, objavljena 1927. godine u Subotici. Bavio se i naučnim istraživanjima, a od značajnijih radova u međuratnom periodu su mu bile naučne studije „Statut grada Senja” i „Dušanov zakonik”Napisao je i više rasprava o zemljoknjiškom pravu. Uz Baltazara Bogišića je bio jedan od najistaknutijih predstavnika pravne etnologije. Koristeći kao materijal narodne uzrečice, pesme, pripovetke, na teritoriji Jugoslavije, objavio je knjigu „Narodno pravo: zbornik pravnih misli iz naših narodnih umotvorina”, koju je objavio u Beogradu 1938. godine. Uređivao je časopise „Pravosuđe” (1931−36) i reviju „Pravni život” (1935−36). Zbog istaknutog antiustaškog delovanja je nakon uspostavljanja NDH smenjen sa mesta okružnog sudije u Gospiću i neko vreme je bio nezaposlen boraveći u Splitu, a nakon toga je ponovo postavljen za sudiju Okružnog suda u Varaždinu. Decembra 1941. godine se priključio NOP. Godine 1943. je prešao na slobodnu teritoriju. Kraće vreme se zdržao u štabu 13. proleterske brigade i u Glavnom štabu Hrvatske. Bio je jedan od osnivača narodne vlasti u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata.Kao članu ZAVNOH, poverena mu je organizacija sudstva na oslobođenoj teritoriji u Hrvatskoj.Na oslobođenoj teritoriji je započeo izdavanje čaospisa „Narodni pravnik” i u njemu objavio više svojih članaka. Tags: Pravo Jugoslavija 26.04.2023.

Autor - osoba Mirković, Mijo, 1898-1963 = Mirković, Mijo, 1898-1963 Naslov Agrarna politika / Mijo Mirković Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂIzdavačko-prosvetna zadruga ǂS.O.J., 1940 (Beograd : Zadružna štamparija) Fizički opis VIII, 312 str. ; 24 cm. ISBN (Broš.) Napomene Registar. Predmetne odrednice Agrarna politika – Istorija – Jugoslavija – 1918-1939 Agrarna ekonomija Stanje: na petnaestak stranica podvlačeno olovkom u boji, inače solidno očuvano. Mirković, Mijo (Miho, književni pseudonim Mate Balota), hrvatski ekonomist i književnik (Rakalj, 28. IX. 1898 – Zagreb, 17. II. 1963). U početku I. svjetskog rata bio je s obitelji evakuiran u Moravsku. Nakon povratka radio je kao novinar u Hrvatskom listu u Puli, 1919–20. studirao je filozofiju i slavistiku u Zagrebu i Beogradu, potom ekonomske i društvene znanosti u Berlinu i Frankfurtu na Majni, gdje je 1923. i doktorirao disertacijom iz ekonomije. Predavao je na Pravnome fakultetu u Subotici (1928–39) i na Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi u Beogradu (1939–41), a nakon rata bio je sve do smrti redoviti profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Bio je sudionik više međunarodnih konferencija, među ostalima i Pariške mirovne konferencije (1946), koja je pridonijela konačnomu pripojenju Istre Hrvatskoj. Od 1947. bio je redoviti član JAZU. Godine 1960. dobio je Nagradu za životno djelo. Objavio je velik broj knjiga i rasprava s područja teorije vanjske i unutarnje trgovine, ekonomike agrara, industrijske politike, ekonomske povijesti, ekonomike narodnoga gospodarstva i dr. (Trgovina i unutrašnja trgovinska politika, 1931; Spoljna trgovinska politika, 1932; Industrijska politika, 1936; Agrarna politika, 1940; Ekonomska struktura Jugoslavije 1918–1941, 1950; Ekonomika agrara FNRJ, 1950; Seljaci u kapitalizmu, 1952; Ekonomska historija Jugoslavije, 1958; Uvod u ekonomiku Jugoslavije, 1959). Kao glavni tajnik Akademije 1951. pokrenuo je ediciju Građa za gospodarsku povijest Hrvatske. Od rane se mladosti bavio i književnim radom. Godine 1938. objavio je čakavsku zbirku Dragi kamen (1938). Ta zbirka zavičajne tematike i snažna socijalnog tona, s nostalgičnim doživljajem Istre, zbog velike je popularnosti postala kultnom knjigom istarskih Hrvata. Tijesna zemlja: roman iz istarskog narodnog života (1946) ekonomsko-socijalna je studija istarskoga sela u drugoj polovici XIX. i početkom XX. stoljeća. Objavio je i povijesno-autobiografske monografije Stara pazinska gimnazija (1959) i Puna je Pula (1954) te kulturnopovijesne studije u esejističko-znanstvenoj formi Flacius (1938) i Matija Vlačić Ilirik (1960). Njegovi putopisni zapisi nastali od 1930-ih do 1950-ih objavljeni su posmrtno (Na crvenoj istarskoj zemlji, 1979). U Raklju se njemu u spomen od 1968. održavaju Susreti na dragom kamenu. MG67 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sreten Sreta Stojković (Kragujevac, 1854 — Beograd, 1928) bio je srpski književnik i prosvetni pedagog. Biografija Osnovnu i srednju školu je pohađao u Kragujevcu, a Veliku školu u Beogradu, gde je na Tehničkom fakultetu završio matematičku grupu. Ostavio je značajan trag po predanom radu kao pedagog pošto je sastavio nekoliko udžbenika iz matematike.[1] Nakon domaćih studija usavršavao se kratko vreme u Minhenu. Između 1875-1881. godine radio je kao profesor u Kragujevcu. Tu je došao u dodir sa srpskim socijalistima; ušao je u krug pristalica Svetozara Markovića. Zbog učešća u aferi sa crvenim barjakom završio je u zatvoru.[2] Bio je profesor i direktor Prve muške gimnazije (1881-1894). Kratko se našao u funkciji sekretara i Načelnika Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije. Usledio je drugi period u školstvu Beograda; bio je profesor i direktor Realke i Druge beogradske gimnazije u periodu 1895-1906. godine. Ispunivši zakonom propisan staž, penzionisan je već 1906. godine. Po Vladimiru Đoroviću, Sreten Stojković je bio izuzetno pedantan i tačan kao čovek, i to u svakom pogledu. U svemu je pokazivao izrazite matematičke sklonosti i besprekornost, kojima je unapređivao svaki rad u koji bi se upustio.[3] Značajan trag je ostavio i kao književnik. Poznata dela su mu putopis `Na Dunavu`, kao i roman pod naslovom `Na stranputici`. Bavio se publicističkim radom, a njegovo izdanje srpskih epskih pesama pod nazivom `Lazarice`, bilo je uspešno jer su se pojavila četiri izdanja. Nije uspeo da završi rukopis knjige `Istorija SKZ`. Stojković se istakao i kao utemeljivač i osnivač nekoliko elitnih društava i institucija. Zapažena je dugogodišnja Sretenova aktivnost u Srpskoj književnoj zadruzi. Prvo je od 1906. godine član Upravnog odbora, i to kao njen potpredsednik. Zatim je nakon Prvog svetskog rata (1919?) i predsednik Srpske književne zadruge (1920-1928).[4] Jedan je od osnivača Društva Svetog Save, zajedno sa Svetomirom Nikolajevićem i Đokom Milovanovićem.[5] Sa njima je osnovao i masonsku ložu `Pobratim`.[2] Njegova knjiga o masonskoj istoriji je donela mnogo dragocenih podataka o masoneriji i njenom uplivu u savremenu srpsku istoriju. Spada on i među osnivače `Društva Kralj Stefan Dečanski` koje je pomagalo gluvoneme. Učestvovao je i u radu Invalidskog Fonda `Sv. Đorđe`, te Kolarčevoj i Čupićevoj zadužbini. Umro je u Beogradu januara 1928. godine. Na opelu u Sabornoj crkvi, između više govornika, privukli su naročitu pažnju kada su govorili o svom velikom dobrotvoru, jedan gluvonemi dečak i jedna slepa devojčica.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dramski poem u 3 cina s epilogom Mirko Korolija (Kistanje, 9. septembar 1886 — Šibenik, 10. jul 1934) srpski književnik i političar Mirko Korolija je rođen u Kistanjama u Bukovici. Otac Ćirilo bio je sekretar kistanjske opštine, a majka Marija, rođena Cvijetić, rodom iz Drniša, bila je upravnica Kistanjske pošte. Osnovnu školu je završio u rodnim Kistanjama. U Zadru upisuje „Cesarsko Kraljevsku Veliku Gimnaziju“ gdje počinje pisati pjesme, a prve stihove objavljuje već 1898. godine u Nevenu Jove Jovanovića Zmaja. Profesor maternjeg jeazika mu je Vladimir Nazor. U Pragu Korolija završava pravni fakultet na kojem stiče zvanje doktora pravnih nauka. U to vrijeme objavljuje u svim značajnim srpskim i hrvatskim časopisima. Od 1912. godine službovao je u Kistanjama, a potom u Zadru do 1919. godine kada je postavljen za sekretara Ministarstva prosvjete u Beogradu. Bavljenje politikom je započeo 1921. godine u članstvu Jugoslovenske napredne nacionalne omladine, a od 1922. je predsjednik Direktorijuma Organizacije jugoslovenskih nacionalista, Orjune. Zbog svoje bolesti penzionisan je 1922. godine, ali je i dalje radio kao dramaturg u Splitskom pozorištu. Od 1925. godine sve je manje politički aktivan ali i dalje piše tekstove u Orjuninom listu Pobjeda. Za upravnika Oblasnog narodnog pozorišta u Sarajevu postavljen je 1928. godine. Od 1930. godine u Politici objavljuje seriju putopisno-reportažnih tekstova o krajevima i narodu sjeverne Dalmacije, Primorja. Umro je u Šibeniku, gde je i sahranjen, a njegovi zemni ostatci su 1950. godine preneseni u porodičnu grobnicu u Kistanje [2] Od 2008. godine ulica Nova 29, u Busijama, prigradskom naselju Beograda, nosi ime po Mirku Koroliji[3]. Djela Pesme, 1914. Zidanje Skadra, lirska drama, premjerno prikazana u HNK u Zagrebu, 1920. Nove pesme, 1930. Pesme, Srpska književna zadruga, Beograd 1933. Izabrana dela, priredio Jovan Radulović, Srpska književna zadruga i BIGZ, Beograd 1996. Korolija, Mirko, srpski književnik (Kistanje, 9. IX. 1886 – Šibenik, 10. VII. 1934). Studij prava s doktoratom završio u Pragu. God. 1920. bio je postavljen za dramaturga Narodnoga pozorišta za Dalmaciju u Splitu, koje je otvoreno njegovom dramskom alegorijom Jugana, vila najmlađa (1921). Od spajanja splitskoga kazališta sa sarajevskim 1928. do 1930. djelovao u Sarajevu. Prosrpskih i jugonacionalističkih nazora, bio je predsjednik Orjune. Pisao je pjesme (Pesme, 1914; Nove pesme, 1930; Pesme, 1933) i kazališne komade u stihu (Zidanje Skadra, 1920) nadahnjujući se narodnim pjesništvom.

Slobodan Markovic - Sudbina lenjog svirca Ilustrovao R. D. Perica Radomir Perica 32 strane, nedostaju korice, neke ilustracije bojene. RETKO! libero markoni. Радомир Перица (Београд, Краљевина Југославија, 20. септембар 1924 — Вашингтон, САД, 23. децембар 2006) је био српски стрипар, илустратор, дизајнер и сликар. Творац је првих научнофантастичних пародија у српском стрипу. Лик омладинца Киће који носи тетоважу Микија Мауса у филму „Бал на води“ редитеља Јована Аћина је обликован по Радомиру Перици. Биографија и ликовни опус Професионално је дебитовао у својој шеснаестој години стрипом „Нови Тарцан“ (Микијево царство, бр. 191, 8. јануар 1941). Најпознатији стрипови су му „Пут на Месец“, „Ивица и Марица“, „Доживљаји Џуре Пацова“, „Сан младог Јоцка“, „Последњи дани Помпеје“ и „Тил Ојленшпигел“. Са почетком Другог светског рата, Перица се са неколико пријатеља придружује Југословенској војсци у отаџбини под командом генерала Драгољуба Михаиловића, са којим је иначе био у сродству по мајчиној линији. Током ратних година црта лажне пасоше и аусвајсе за америчке пилоте и саборце, али и стрипове од којих су неки били објављени у београдским новинама. Када је партизански покрет преузео власт у Југославији, Перица није успео да побегне у Америку, већ је ухапшен и суђено му је у оквиру процеса Михаиловићу и сарадницима. На робији у Сремској Митровици је провео шест година, где је често био физички злостављан и мучен. Након изласка из затвора се бави ликовним и примењеним уметностима, за шта је добијао и међународне награде (награда „Ризоли“ за најбољу европску графику, Милано). Као већ формиран аутор се 1960-их сели са породицом у САД, где изнова почиње ликовну каријеру. После скоро седам деценија заборава, културна јавност у Србији се поново упознала са Перичиним опусом тек у септембру 2009. када је издавачка кућа „Комико“ из Новог Сада репринтовала његова два стрипа у свесци „Пут на Месец“ и објавила у пропратном чланку непознате детаље из живота овог ствараоца. Филмске референце Перица је имао вишеструке везе са филмском уметношћу. У младости је радио стрипове под утицајем америчког анимираног филма, а део каријере је провео као дизајнер у београдском „Авала филму“. У америчком филму „Тесла: господар муње“ (енгл. Tesla Master of Lightning, 2000) глумио је Николу Теслу. Ипак, широј публици је најпознатији лик Киће, обликован по Радомиру Перици, који носи скривену тетоважу Микија Мауса у филму „Бал на води“ редитеља Јована Аћина (блиског Перичиног пријатеља). Ово је засновано на анегдоти са суђења Радомиру Перици, када је на питање комунистичког истражитеља у шта верује, Перица одговорио: „Верујем у Мики Мауса“.

Autor - osoba Langhof, Volfgang Naslov Na zapadu nešto novo : 13 meseci koncentracionog logora : nepolitički izveštaj o činjenicama / od Volfganga Langhofa ; sa dve ilustracije od Žana Kralina ; [preveo sa nemačkog jezika Nebojša Kremenović] Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugo-Istok, 1936 (Beograd : Drag. Gregorić) Fizički opis 224 str. ; 21 cm. Drugi autori - osoba Kralin, Žan Kremenović, Nebojša Predmetne odrednice Koncentracioni logori -- U sećanjima Volfgang Langhof (6. oktobar 1901, Berlin, Nemačko carstvo – 26. avgust 1966, Berlin, Nemačka Demokratska Republika) je bio nemački pozorišni, filmski i televizijski glumac i pozorišni reditelj. Rana karijera Od 1923. Langhof je radio u Talija teatru u Hamburgu i u Visbadenu. Godine 1926. oženio se glumicom Renatom Edvinom Malakridom, koja mu je rodila dvoje dece, Tomasa (1938–2012) i Matiju (1942). Od 1928. do 1932. igrao je u Šauspilhausu u Dizeldorfu, a zatim od 1932. do 1933. u Velikom teatru u Dizeldorfu. Langhof je u to vreme bio uključen u Komunističku partiju Nemačke i bio je umetnički direktor agitprop trupe „Nordwest-ran“, osnovane 1930. godine, koja je nastupala na sindikalnim događajima. Jedan od članova bio je i plesač Hilarius Gilges. Langhofa je uhapsio Gestapo u februaru 1933. i prvobitno ga je zatvorio u zatvor u Diseldorfu, gde je bio podvrgnut teškom mučenju od strane SA. Nekoliko dana kasnije prebačen je u zatvor `Ulmer Hoh`. U julu 1933. odveden je u koncentracioni logor Borgermur, u Emslandu. Dok je bio tamo, revidirao je tekst pesme koji je napisao Johan Eser, stvorivši ono što je kasnije postalo čuvena protestna pesma „Moorsoldaten“. Melodiju je komponovao drugi zatvorenik, Rudi Goguel. Nakon prebacivanja u koncentracioni logor Lihtenburg, Langhof je pušten u sklopu takozvane uskršnje amnestije 1934. Sveukupno, Langhof je proveo 13 meseci u zatvorima i koncentracionim logorima. Tri meseca kasnije – u junu te godine – pobegao je u Švajcarsku, neposredno pre zatvaranja granice. U Schauspielhausu u Cirihu našao je utočište i posao kao reditelj i glumac. Godine 1935. objavio je autobiografske memoare „Gumeni pendrek“ ili na srpskom „Na zapadu nešto novo“. Reč je o trinaest meseci provedenih u koncentracionom logoru. Nakon što ga je Lilo Linke preveo na engleski, postao je jedan od prvih međunarodno poznatih izveštaja očevidaca o brutalnosti u nacističkim koncentracionim logorima. Langhof je bio jedan od osnivača pokreta Slobodna Nemačka u Švajcarskoj. MG75 (N)

ŠTA ĆE BITI S NAMA ALEKSANDAR TIJANIĆ GLOBUS ZAGREB 1988 PLAVA BIBLIOTEKA Podnaslovi: POLITIKA - DRUGI NAJSTARIJI ZANAT NA SVETU NEMA ČAROBNJAKA U OZU VAŠ GORILA - HRVAT ILI SRBIN JUŽNE PUSTOLOVINE JUGOSLAVIJE ŠTA RADIMO TITU AUTOPORTRET POLITIKE PRILOG KRITICI SPORTA TUĆI DECU I NOVINARE NA VREME ............................................................ R e f e r e n c e Seksualni život partizana Ne ljubite Milku Planinc! Ćutanje Koče Popovića Svlačenje vladike (episkop zvorničko-tuzlanski, vladika Vasilije) Ženidbe generala Đurića Hapšenje Bore Đorđevića Ali-baba Šešelj i 28 hajduka Koja je Jugoslavija bolja Gospodin Špiljak i gospodin Čkrebić Formula Ranković Ranković i pucnji na Kardelja `Bijelo dugme` i Vice Vukov Sumrak boga Penisa Koliko su Srbi Englezi `Zašto nisam dobar Srbin?` Car Lazar nije potpisao Poslednji ples Azema Vlasija Tito, novac, mi Šta traži Jovanka Broz Tito i Vitezovi okruglog stola Srbija - Republika Srbija na istoku Ko Srbiju uči demokratiji Ličnost godine - Slobodan Milošević Od čega je umorna Srbija Mit i zbilja `Cibone` Prepoznatljivi brkovi Ćire Blaževića Dražen Petrović za dolare Put u Rusiju Torbarina - grička veštica Viski, led, novinari ............................................................ Latinica Tvrde korice Šiven povez Omot 254 stranice Nekorišćeno !!!