KASETA - ADAPTER ZA RADIO ZA KOLA N O V O OTVORI SU ISTI -51mm X 181mm JEDA KASETA JE DUBINE 60mm A DRUGA 70mm CENA JE ZA 1 KOMAD !!!!

Kabel od 3 metra Ocuvano

Mrezom kroz mrezu - Radio Mileva - Miroslav Konstantinovic

VSEVOLOD JOVANOVIĆ - U SVETU ELEKTRONIKE RADIO, TELEVIZIJA, RADAR IZDAVAČ: NOVO POKOLJENJE BEOGRAD 1952 STRANA: 446 TVRDOG POVEZA SA POHABANIM ZAŠTINIM OMOTOM DIMENZIJA. 23 CM STANJE: FAKSIMIL, UNUTRAŠNJOST VEOMA OČUVANA, OCENA. 4... DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 338

Stanje:solidno,lepljeno i pisano u knjigu,unutrašnjost dosta dobra Izdato:Grafoplast,Beograd Godina:1989 Korica:meka Pismo : latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slucaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! ----- JOM -----

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 186

Stanje: Novo

Povez: meki Izdavač: Radio B92, Beograd Godina izdanja: 1995 Obim: 171 Stanje: odlično

Dragan Velikić : DEPONIJA , Radio B92 / Vreme knjige 1994, str. 160. Publicistički tekstovi. Očuvanost 4.

Kablovi su vise namenski sluze za radio kasetofone, tranzistore,aparate za brijanje kao i za razne kuhinjske aparate. SAMO DESNI MODEL KABLA IMAM 1 komad

MILJKOVIĆ-NEREŠENA ZAGONETKA Kosta Lozanić Knjiga sadrži kratki roman o beogradskim danima, radio dramu o poslednjoj noći u Zagrebu i kontraverzna svedočenja onih koji su pesnika lično poznavali. Zograf, Niš 2004. 121 str.; ilustr.; 21 cm

Autor : Džim Điljoti, 111str., 19x13cm Ko je bio Nikola Tesla? Elektroinženjer koji je radio sa Tomasom Edisonom? Pronalazač čija su otkrića zauvek promenila svet? Jedan od najbriljantnijih i najuticajnijih naučnika svihvremena? Sve navedeno! Pronađite još mnogo zanimljivih podataka u ovoj ilustrovanoj knjizi!

Izdaje PROSVETA Beograd Rođen je 1871. godine u Terehotu, država Indijana. Njegov otac Džon Drajzer bio je Nemac koji je došao u Ameriku da bi izbegao vojnu obavezu, a majka je bila iz Dejtona. Teodor je bio dvanaesto od trinaest dece iz porodice Drajzer. Jedan od njegove starije braće bio je Pol Drajzer, tekstopisac. Teodor je odgajan kao katolik, a kasnije je postao ateista. Nakon što je završio srednju školu u Vorsu, pohađao je Univerzitet u Indijani (1889—1890), od kojeg je odustao. Godine 1983. oženio se Sarom Ozborn Vajt, a brak su okončali 28. decembra 1909. godine. Godine 1919. upoznao je Helenu Rikardson, sa kojim se oženio 13. juna 1944. godine. Preminuo je 28. decembra 1945. godine u Holivudu. Karijera Radio je nekoliko godina kao žurnalista u časopisu Čikago gloub, a nakon toga za St. Louis Globe-Democrat. Napisao je nekoliko članaka o književnicima, a radio intervjue sa Tomasom Edisonom, Teodorom Tomasom i mnogim drugim. Rad na svom prvom romanu Sestre Keri Drajzer je započeo 1899. godine u Momiju, a on je objavljen 1900. godine. U knjizi Sestre Keli, Drajzer je predstavio društvo koje se menja, pisao o mladoj ženi koja odlazi sa sela u Čikago, gde se bori sa siromaštvom i bavi prostutucijom. Knjiga je stekla značajn ugled. Godine 1901. Drajzer je napisao kratku priču Nigger Jeff. Knjiga je u solidnom stanju Tvrd povez 615.strana

Svetlana Nenadović : DETE JE OTAC ČOVEKA - 2 knjiga, RTS izdavaštvo 2011, drugo izdanje, str. 180. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Ненадовић, Светлана, 1934- U tonskom arhivu Radio Beograda sačuvano je oko 200 zanimljivih priča o detinjstvu ljudi različitih generacija, različitih profesija i različitih životnih sudbina, zabeleženih na magnetofonsku traku emisije „Detinjstvo`, od kojih je po 20 objavljeno u svakoj od pet knjiga iz ove serije u kojoj se dokazuje da svi mi u sebi nosimo doživotno ono što smo poneli iz prvih godina našeg života.

Strujni kabl (ili kabel/kabal,kako neko kaze) za razne kucne aparate,tipa kasetofona,radio aparata,televizora,Sony play station-a,punjaca za baterije (Canon,Casio,Fuji,Nikon,Olympus,Panasonic,Pentax,Sony...),neke stampace,skenere i drugu kompjutersku opremu,itd.Pogledajte ulaz (deluje kao dva spojena kruga). NIJE za manje aparate,tipa elektricnog brijaca,masinice za sisanje/trimera i slicno. Crne boje,duzine oko 150 cm (tj. jedan ipo metar). Ocuvan,ispravan. Svi kablovi su testirani (probani) i ispravni su (rade). Mozda jedan-dva imaju neku fleku od farbe.

Dr. Golub Dobrašinović , Vuk Stefanović Karadžić ,izdanje Dečje novine , Gornji Milanovac 1987,solidno stanje,145 strana. Dobrašinović je bio istaknuti naučni radnik iza koga je ostalo oko 400 objavljenih radova iz oblasti domaće književnosti. Rođen je 1925. godine u Bijelom Polju, diplomirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao kustos Vukovog i Dositejevog muzeja i bio jedan od najboljih poznavalaca života i dela Vuka Karadžića i zahvaljujuci tome i nosilac projekta sabranih Vukovih dela. I početak i kraj njegovog naučnog rada vezan je za ime velikana srpske književnosti - Sima Matavulja, na čijim je delima doktorirao, ali ga je smrt prekinula u pripremi sabranih Matavuljevih dela.

Данило Николић Данило Николић (Сплит, 2. фебруар 1926 — Београд, 6. фебруар 2016), српски приповедач, романописац, писац за децу и драмски писац. Биографија Рођен је 2. фебруара 1926. године у Сплиту од оца Спасоја Николића, Никшићанина, иначе службеника Банске управе у Сплиту, и мајке Крстине, домаћице, из Зеленике у Боки Которској. Детињство и рану младост провео је у Витомирици код Пећи, где су се Николићи доселили 1924. из Никшића. Прва два разреда основне школе завршио је у Витомирици, а остале и гимназију у Пећи. По завршеној матури, кратко време је радио у дрвном комбинату, а потом као просветни референт у Среском одбору у Пећи. У том периоду започео је сарадњу с листом „Јединство“ као дописник из Метохије. Због једног текста, који се тада није допао властима у Пећи, да би га склонили даље од себе, дају му стипендију и шаљу га на студије права у Београд 1946. године. На студијама у Београду Николић ће освојити неколико награда за причу на разним књижевним конкурсима и тиме скренути пажњу књижевне јавности на себе, што је био повод да га позову у Радио Београд за сарадника 1950. године. Након дипломирања на Правном факултету, запослиће се као новинар у овој информативној кући, и потом бити уредник у програмима за књижевност и културу, те драматург и драматург-уредник у Драмском програму све до пензије. Члан је Удружења књижевника Србије и Српског књижевног друштва. Његове приче преведене су на енглески, немачки, словеначки, чешки, албански, мађарски, македонски, летонски, бугарски, кинески, руски и француски језик. Заступљен је у бројним антологијама и изборима српске приповетке у земљи и иностранству. Његов роман „Власници бивше среће“ ушао је у десет романа деценије (1981—1991) и штампан у више издања saljem kao tiskovinu 80 din post.troskovi,plastificirani kartonski omot 308 stranica u odlicnom izdanju

Milan D. Špiček : Niko nije savršen = Nobody is perfect / Beograd : Centar film ; Kragujevac : Prizma, 2002 , Fizički opis 163 str. : ilustr. ; 24 cm Priče o filmu OČuvanost 4. Milan D. Špiček (1942-2020) rođen je u Beogradu, gde se školovao i diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Novinarstvom je počeo da se bavi već posle srednje škole, a ogledao se u svim medijima: štampi, televiziji, radiju. Najduže i najplodnije radi na radiju, gde je nagrađivan za sve novinarske discipline i za filmsku kritiku. Filmom i kritikom se bavi od početka osamdesetih godina, kada iz Specijalizovanih programa Radio-Beograda prelazi u Beograd 202, gde počinje da uređuje i vodi „Ponoćni bioskop“, koji uskoro postaje kultna emisija. Od tada, izveštava sa svih domaćih filmskih festivala i mnogih inostranih. Glumio je u filmovima Rana jesen Tome Janjića, Dečak iz Junkovca Dejana Zečevića, Ptice koje ne polete Petra Lalovića i Pun mesec nad Beogradom Dragana Kresoje. Napisao je tri knjige, tematski vezane za film: Herceg Novi, ljubavi moja, Lepotica i zver / La belle at la bete i Niko nije savršen / Nobody is perfect.

SEKSUALNI ŽIVOT NAŠEG DOBA I-III. - Panteon Beograd-nema godine/štampa između dva rata povez-karton,ćírilica,format: 19 x 13 .cm, stanje knjiga: originalne korice neznatno iskrzane po obodu,bez pisanja ,cepanja i sl. -moralni prestupi u sudskom pogledu -problem uzdržavanja -seksualno vaspitanje -neomeltasionizam,preventivno seksualno opštenje,veštačka besplodnost i veštački pobačaj -seksualna higijena -seksualni žiivot u javnosti(seksualno nadri-lekarstvo,oglasi i skandali) -pornografski spissi i slike -ljubav u lepoj književnosti -naučna aknjiževnost u seksualnom životu -pogled u budućnost blag miris na magacin Jan Gotlib (Bogumił) Bloch ( ruski : Иван Станиславович Блиох ili Блох) (24. jul 1836, Radom - 25. decembar 1901/1902, Varšava) bio je poljski bankar i željezničkog finansijer koji je posvetio svoj privatni život na proučavanje moderne industrijske ratovanje . Rođen jevrejske i preobraćen na Kalvinizam , proveo je značajan napor da se protivi prevladava Antisemitske politike od carske vlasti, a bio naklonjen mladoj cionistički pokret. Bloch je studirao na Univerzitetu u Berlinu , radio je u Varšavi banci, a zatim se preselio u St. Petersburgu , glavnog ruskog carstva (koje upravlja mnogo poljskog zemljišta u to vrijeme). Tamo je učestvovao u razvoju Ruske železnice , kako u finansiranju izgradnje novih pruga i pismeno istraživačkih radova na tu temu. Osnovao je nekoliko bankarstva, kreditne i osiguravajućih društava. 1877. imenovan je za člana Znanstvenog odbora ruskog Ministarstva finansija.

Julija Najman: PREDELI, DOGAĐAJI, Privatno izdanje autor i Slobodan Mašić Beograd 1988, tvrdi povez, str. 151. Razgovori sa velikim francuskim i američkim piscima. Očuvanost 4-. Julija Najman (1905-1989) rođena 13. oktobra 1905. u Ivanovom Polju, njena majka Klara Šrenger je rođena u Daruvaru, otac Aleksandar Klopfer u Beogradu. Rano detinjstvo Julija provodi u Paraćinu (njen otac je jedan od osnivača Srpske fabrike stakla), osnovmo školovanje započinje u Daruvaru a nastavlja ga u Zemunu i Beogradu. Po želji svoga oca Julija 1916. godine odlazi na školovanje u Beč, u kome pohađa tada čuvenu gimnaziju Schwarzwaldische Schulanstalten. U programu ove gimnazije, pored klasične i moderne literature, su časovi Kunstwanderungen — posete muzejiima i istorijskim spomenicima. U tada gladujućem Beču uprava ove gimnazije osniva narodnu kuhinju za prosvetne radnike, tako da se neki od profesora univerziteta nalaze među predavačima ove gimnazije, čuveni umetnici — slikar Oskar Kokoška, arhitekta Adolf Los i drugi. 1918. godine u Beču dolazi do prevladavanja socijalista, najčitanije novine među mladima su bile Arbeiter Zeitung, kada je Julija bila izabrana u Schiilerrat — savet učenika, koji je učestvovao u organizaciji učeničkog života u školi. Krajem 1922. godime — posle smrti svoga oca, Julija se vraća u zemlju, u Zagreb, gde se odmah zapošljava u Narodnoj banci d.d., a u popodnevnim časovima posećuje instrukcije Eksportne akademije kod profesora Karlovića. 1923. godine Julija prelazi za nameštenika Baikanske banke u Beogradu, radeći na poslovima inostrane korespodencije. Sledeće godine udaje se za bečkog arhitektu Šalingera. Sa svojim mužem živi četiri naredne godine u Beogradu kada se sporazumno od njega razvodi. 1929. godine Julija se udaje za beogradskog arhitektu Josifa Najmana. Iz ovoga braka rođeno je dvoje dece, sin Dragoljub (1931) i ćerka Ivanka (1934). Godine do početka rata pretstavljaju za Juliju Najman godine iščekivanja rata. Josif Najman odlazi u šestoaprilski rat koji se za njega završava zarobljeničkim logorom, Julija sa decom beži preko Splita i Milana do Liona u kome se nalazi 1942. godine sa svojim mužem koji je Imao sreću da izvede uspešno begstvo iz zarobljeničkiog logora. Osam dana posle srećnog susreta Nemci okupiraju jug Francuske, porodica Najman ilegalno prelazi granicu prema Švajcarskoj, gde je internirana u logor Sinjal pored Lozane, u kome provodi svojih prvih deset meseci boravka u Švajcarskoj, nakon čega dobija pravo slobodnog boravka. Iz toga vremena ostao je sačuvan podatak da je dr Mišlen, iz bibliografskog zavoda Rotibakine, na osnovu testova psihoanalize utvrdio da Julija ima izrazitu predispoziciju za pisanje. U proleće 1945. Josif Najman se vraća avionom preko Pariza u Beograd (na aerodranu ga dočekuju naši bosonogl vojnici), Julija Najman se vraća sa decom iz Švajcarske u leto 1945. godine, putujući otvorenim teretnim vagonima šest dana i šest noći do Zemuna, odakle im je grad izgledao kao da je sve ostalo na svome mestu. Dalje je putovanje nastavljeno volovskim kolima, sa kojih su pošto su prešli Savski most mogli da gledaju užas razrušenog grada. Ali biti, najzad, kod svoje kuće bilo je osećanje koje je pomoglo da se savladaju sve teškoće. Januara 1951. godine Josif Najman iznenada umire u Beogradu. U narednim godinama Julija Najman se izdržava prevodeći sa engleskog i francuskog jezika, iz toga vremena potiču i njeni prevodi dva dela Žana Kasua: »Četrdesetosma« i »Filozofija kubizma«. U narednim godinama Julija Najman se isključivo posvećuje literaturi, piše drame, pripovetke, putopise, intervjue. 1952. godine boravi u Parizu osam meseci kada se upoznaje sa Žan Kasuom, slikarima Sulažom, Zao Vu Kiem, arhitektom Alber Lapradom, sa Vilarom. Prilikom svojih sledećih boravaka u Parizu dobija intervjue sa Sartrom, Lefebrom, Aragonom, Joneskom, Bitorom, Simon de Bovoar, Alen Rob Grijeom, Natali Sarot… 1959. godine odlazi na boravak od godinu dana u Sjedinjene Američke Države. Tamo vodi razgovore sa velikim brojem umetnika iz čega su proistekli intervjui sa Arturom Milerom, Merlin Monro, Ben Šanom, Frenk Lojd Rajtom, a u Holivudu je prisustvovala snimanju scena za film »Spartakus« sa Kirkom Daglasom. Od 1953. godine deluie kao dramski pisac. Napisala je sledeće drame: Točak u blatu (1953), Žuti kavez (1954), Oblaci (1956), Parastos za šampiona (1971). Tokom zadnjih dvadeset godina napisala je čitav niz radio drama među kojima je irtajveći uspeh doživela radio drama »Camposanto« izvedena na Trećem programu radio Beograda (reditelj Darko Tatić, dokumentacija Dušan Veličković, izbor muzike Nada Starčević) koja Je dobila Premio Ondas 1977. godine u Barceloni. Sarađivala je u Književnim novinama, Telegramu, na kulturnim stranicama Politike, Vjesnika, u časopisima Izraz, Odjek, Letopis Matice snpske, u La battani, Dometima, Stvaranju … Do sada je objavila sledeće knjige: Priče o Ani (pripovetke, izdanje autora, Beograd, 1952), Točak u blatu (drama, Bratstvo jedinstvo, Novi Sad, 1953), Šapat (pripovetke, Bagdala, Kruševac, 1968). Posle Drugog svetskog rata nije bila zaposlena. Danas (1979) živi i radi kao slobodan pisac u Beogradu.

Mark Twain : SKICE I PRIPOVETKE , Izdanje EOS Beograd 1938 , str. 96, mali format. Sadržaj na slici. Očuvanost 3; malo pohabano. Američki pisac Mark Tven rođen je 1835. godine, u saveznoj državi Misuri, pod imenom Samjuel Langhorn Klemens. Detinjstvo je proveo u gradu Hanibalu na obali reke Misisipi. Nakon očeve smrti napušta školu i počinje da uči štamparski zanat, a zatim kormilarski posao kojim će se baviti sve do početka građanskog rata 1861. godine. Pseudonim Mark Tven nastao je upravo u danima kada je kao kormilar plovio Misisipijem, a ova fraza se odnosila na termin koji su brodari koristili za označavanje dubine reke bezbedne za plovidbu parobroda. U građanskom ratu je učestvovao kao dobrovoljac u konjici Konfederacije, radio je u rudniku srebra, a 1862. postaje novinski dopisnik i počinje da koristi pseudonim pod kojim će postati poznat. Pored brojnih književnih radova, Tven je ostao upamćen i kao jedan od najvećih američkih humorista. U njegova najpoznatija dela ubrajaju se: Doživljaji Toma Sojera, Doživljaji Haklberija Fina, Jenki na dvoru kralja Artura i Kraljević i prosjak. Osim po književnim delima, Tven je ostao upamćen i kao borac za ljudska prava i veliki poštovalac nauke i tehnologije. Bio je veliki prijatelj Nikole Tesle, u čijoj su laboratoriji provodili mnogo vremena. Umro je 21. aprila 1910. godine u Njujorku, tri godine nakon što je primio počasni doktorat Oksfordskog univerziteta.

Autor: Aleksandar Slavković Povez: meki Format: 13,5 x 21 cm Strana: 237 Pismo: latinica ilustr. Izdavač: Admiral Books NA ZADNJIM KORICAMA SA UNUTRAŠNJE STRANE JE UPISAN DATUM ČITANJA KNJIGE A OSTELO JE U DOBROM STRANJU Priča o Đorđu Šagiću - prvom srpskom useljeniku u Ameriku Rodio se u Austrougarskoj, u porodici doseljenika iz Srbije. Sa osamnaest godina napustio je školu u Sremskim Karlovcima i prešao u Srbiju 1813, gde se priključio Karađorđu i ustanicima protiv Turaka u bitkama za odbranu Beograda. Nakon poraza koji su srpski ustanici pretrpeli, pobegao je u Austriju, dezertirao iz austrijske vojske, da bi se 1815. u Hamburgu ukrcao na brod za Ameriku. U duši je bio slobodar, revolucionar i avanturista. Govorio je dvanaest jezika. U Americi je imao čak dvadeset tri zanimanja, a u Meksiku je radio kao direktor carine, ratni komesar, izdavač i urednik uglednih novina. Bio je sekretar Velike lože Teksasa i veliki majstor lože u Hjustonu. Pred kraj života postao je grčki konzul – tu čast mu je dodelio grčki kralj zbog truda koji je uložio u pomaganje grčkom narodu tokom borbe za oslobođenje od Turaka. Kada je napustio ovaj svet, sve diplomatske zastave u San Francisku bile su spuštene na pola koplja. Tokom sahrane topovi iz Alkatraza ispalili su plotun u njegovu čast. U Novom svetu bio je poznat kao Džordž Fišer. U krštenici je pisalo – Đorđe Šagić.

Nikola Šop : OD RANIH DO KASNIH PIJETLOVA, Srpska književna zadruga 1939, tvrdi povez, str. 96. Savremenik Srpske književne zadruge broj 33, kolo 9. Poezija. Očuvanost 4-; ima posvetu. Šop, Nikola, hrvatski književnik i prevoditelj (Jajce, BiH, 19. VIII. 1904 – Zagreb, 2. I. 1982). Diplomirao komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1931. Prve pjesme objavio je u Anđelu čuvaru (1918). Do II. svjetskog rata radio je u Beogradu kao gimnazijski profesor latinskog jezika. Za bombardiranja Beograda 1941. teško ranjen, preselio se u Zagreb, gdje je radio kao korektor, a od 1949. kao znanstveni suradnik JAZU sa zadaćom da prevodi hrvatske latiniste (preveo je djela Jana Panonca, J. Šižgorića, Đ. Ferića, I. Đurđevića, K. Pucića, M. P. Katančića i dr.). Nakon studije Knjiga o Horaciju (1935) objavio je i knjigu prepjeva Iz lirike starog Rima (1950) s prijevodima Katula, Propercija i Tibula. Vodio je korespondenciju s francuskim pjesnikom F. Jammesom i engleskim pjesnikom W. H. Audenom, koji je prevodio njegovu liriku. Djelo N. Šopa u znaku je intimističkih meditacija. U tom se tijeku mogu razdvojiti dvije različite, ali komplementarne faze. U prvom razdoblju, od Pjesama siromašnog sina (1926) do zbirke Za kasnim stolom (1943), Šop progovara o »prizemnoj egzistenciji« očitujući ljubav i razumijevanje za svijet malih stvari, bukoličkih ugođaja, običnih zbivanja i skromnih istina. Međutim, iza tog svijeta običnosti i prividne banalnosti sluti se viši, skriveni transcendentalni smisao, a obične i skromne stvari postaju znamen božanskoga reda. Takva ga duhovna dispozicija dovodi u vezu s koncepcijom religioznosti Franje Asiškoga. Stavljajući u središte lirskog interesa statične, kontemplativne slike, pastoralni repertoar motiva, asketski senzibilitet, duhovni ideal siromaštva i božansku antropologiju Isusa u dnevnim situacijama, u najboljoj zbirci toga razdoblja Isus i moja sjena (1934) Šop afirmira »čedni katolicizam«, jednostavna izraza, bez ukrasa i retoričkih bravura. Šopove kratke proze, okupljene u zbirci Tajanstvena prela (1943), tematiziraju fantastične ugođaje i čudesne doživljaje preuzimajući najčešće kôd legende, pučke predaje i bajke. Lirska proza Predavanje o dimovima iz knjige Tajanstvena prela prijelazna je u njegovu pjesništvu, pa se od 1950-ih sve intenzivnije upuštao u filozofske meditacije o fenomenologiji nastajanja stvari i dinamici beskraja svemira. U drugoj se fazi, od svijeta prizemnosti i gotovo pastoralnih ugođaja okreće astralnim prostorima, svemirskim visinama, beskonačnosti i vječnosti te spoznaji nepoznatih svjetova (Kućice u svemiru, 1957; Svemirski pohodi, 1957; Astralije, 1961; Dok svemiri venu, 1975; Nedohod, 1979). Izraz se mijenja i postaje hermetičniji i apstraktniji, u potrazi za novim riječima koje bi morale izražavati nova svemirska ostvarenja. Na tom putu otkriva i bezdan vlastitoga bića: put u nutrinu, u „nedoživljene samoće“. Spjev Tremenda (Mogućnosti, 1961; Kolo, 1964), „spjev jeze i grohota“, govori o doživljaju praznine i izgubljenosti te o rasapu puti i ideje ljepote. U poemama Osvajanje kocke (1974) i O kugli (1974) Šop mijenja prostornu koncepciju doživljaja, povezujući oblike i sfere s ljudskim stanjima i životnim situacijama. Lirika te faze nastavlja se na svemirske uzlete S. S. Kranjčevića i T. Ujevića, ali u hrvatsku kozmičku poeziju unosi i nove akcente: neobično bogatstvo imaginacije, jezičnu invenciju i originalnu simboliku. Izraz je reduciran, geometriziran; smislovi tek naslućeni. Dramski tekstovi i pjesnički dijalozi imaju više poetske nego scenske kvalitete (Pompejanska balada, 1961; Drijada, 1964; Vječni preludij, 1971; Izgubljeni Arijel, 1972; Pjesnikovi rasprodani prostori, 1974; Bosanska trilogija, 1980; Kroz vrevu stećaka, 1987). Djelujući izvan pomodnih struja i tendencija, Šop je izgradio originalan i prepoznatljiv pjesnički izraz koji ga uvrštava u vrh hrvatske poezije te privlači pozornost mnogih hrvatskih i inozemnih kritičara. Poezija mu je prevedena na više stranih jezika. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo 1970.

Petar S. Petrović : ROĐA , Srpska književna zadruga 1934, tvrdi povez, str. 166. Roman. Očuvanost 4-; ima posvetu. Савременик Српске књижевне задруге. коло 4 ; књ. 15 Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) bio je književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj[1]. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata.

Radovan M. Marinković: ATARI ISTINE - Partizanski proglasi i ambulantni dnevnik banovinske bolnice u Guči za 1941. godinu, Čačanski glas Čačak 1986, str. 80. Publicistika; Drugi svetski rat; Dragačevo ; Guča. Očuvanost 4-. Radovan M. Marinković (1938), književnik, pesnik, publicista, istraživač, hroničar, istoričar, etnolog , scenarista, član Udruženja književnika Srbije i Udruženja novinara Srbije, društveni radnik. I sada istražuje,piše, bilježi, objavljuje, osvjetljava Dragačevo i široko oko njega od mraka zaborava, ali i uči kako se zapamćivati uopšte mora, i da to nije samo obaveza prema prošlosti i istini, već «moralan čin» ,kojim se potvrđuje i dobar pojedinac, i častan narod, kako bi to rekao Oto Vajninger , jedan od najvećih umova smjene 19 u 20 vijek, a Radovan M. Marinković potvrđivao cijelim svojim radnim postojanjem.Čovjek i narod koji pamte pojedinosti svoje prošlosti, ne mogu biti loši, već dobri. [1] [2]. Sadržaj Biografija Rođen je 11. septembra 1936. godine u Pridvoricikod Čačka. Otac: Marinko, radnik, majka Borika, domaćica.Osnovnu školu završio je u Goračićima (Dragačevo), a gimnazijsko obrazovanje stekao je u Čačku. Srpskohrvatski jezik i književnost studirao je na Beogradskom univerzitetu. Od 1959. do 1968. radio je u prosveti, a od 1968. do 2000. godine, kada je penzionisan, u listu Čačanski glas u Čačku: zamenik glavnog i odgovornog urednika, urednik kulturne rubrike, reporter i komentator. Saradnik je brojnih listova, časopisa, zbornika, kalendara i elektronskih medija, scenarist dokumentarnih filmova, pisac predgovora i pogovora brojnih knjiga, urednik više listova i edicija, recenzent brojnih knjiga, učesnik na naučnim skupovima, među kojima i onim koje je organizovala Srpska akademija nauka i umetnosti. Zastupljen je u više pesničkih antologija, zbornika, kalendara i leksikona. Živi u Čačku. Supruga Mileva, domaćica, sin Zoran, pravnik i publicista, kćerka Danka, ekonomski tehničar; oboje zasnovali brak, imaju četvoro dece. [2] Bibliografija Bibliografija Marinkovićevih radova, računajući 150 knjiga, nadmašuje 1.600 jedinica.Prevođen je na slovenački, ruski i turski jezik. Pored domaćih autora, o Marinkovićevom stvaralaštvu pisalo je i dvoje Rusa: akademik Nikita Iljič Tolstoj i Svetlana Tolstoj – opsežnu studiju publikovali su svojevremeno u časopisu Balkanski i slovenski folklor Akademije nauka u Moskvi, a Svetlana Tolstoj je o Marinkovićevom stvaralaštvu, posebno o sakupljanju i tumačenju srpskog duhovnog tvoraštva, besedila na Sorboni u Parizu.