Stanje: Novo

Prvo izdanje čuvenog „Plavog čuperka“. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Ilustrovao Mića Mihailović. Autor - osoba Antić, Miroslav Naslov Plavi čuperak / Miroslav Antić ; ilustrovao Mića Mihailović [i. e. Mihajlović] Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja [Beograd] : Mlado pokolenje, 1965 ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 58 str. : ilustr ; 20 cm Drugi autori - osoba Mihajlović, Mića Sadržaj Sadržaj: Tajna (5-6). - Kad bi jastuci progovorili (8-14) : Zagonetka (9-10); Dosadna pesma (12-14); Kad bi jastuci progovorili (14). - Plavi čuperak (16-37) : Najmanja pesma (18); Đački korzo (19-23); Proleće (24-26); Stranica iz dnevnika (27); Šta se tu može (28-30); --- A onda i prva ljubav (31-37). - Hiljade novih zvezda (38-60) : Najljubavnija pesma (40); Snovi (42); O čemu pričamo dok šetamo (45); Plava zvezda (46-47); Sve boje sveta (48-49); Ptica (50-51); Zapisano u sredu (52-54); Ljubav (56); Posle detinjstva (58-[60]). (Karton) Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ – saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. Mića Mihajlović (1936–2018) Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se „doselio“ 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza „Tribina“, nakon čega je radio i kao ilustrator u „Dnevniku“. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao „lajaonica“ u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. „Inventar“ njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. „Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori“, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal „mojnovisad“ rekao da je nekada „bar postojao neki red“. „Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem“, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10. 3. 2018 u Novom Sadu. MG17

POEZIJA BOŽIDARA KOVAČEVIĆA (1926. godina) Autor: Božidar Kovačević Godina izdanja: Beograd, 1926. godine Broj strana: 153 Povez: mek Format: 20cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice i listovi požuteli od starosti, korice napukle. Božidar Kovačević rođen je 26. avgusta 1902. godine u Studenici. Bio je poznati i priznati srpski književnik između dva svetska rata, prevashodno pesnik ali i pripovedač, esejista, književni istoričar. Prvi radovi su mu objavljeni u Politici sa 17 godina, pod pseudonimom. Kasnije priče, eseji, novele i pripovetke su objavljivane u tadašnjoj periodičnoj štampi. Potiče iz činovničke porodice, kao tek rođena beba je donesen u Beograd, gde je završio osnovnu školu i III mušku gimnaziju. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao stipendista francuske vlade proveo je godinu dana na Sorboni u Parizu, studirajući francusku i rusku književnost, rusku istoriju, sociologiju. Radio je i kao pisar 一 dnevničar Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije i profesor II muške gimnazije u Beogradu. Bio je vaspitač prestolonaslednika Petra II Karađorđevića. Radio je i kao referent za književnost i likovne umetnosti u Ministarstrvu prosvete, kao naučni saradnik Instituta književnosti, upravnik Arhiva SANU, a vodio je i biblioteku SANU. Uređivao je najcenjeniji srpski časopis Srpski književni glasnik sve do bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, a odmah posle rata je uređivao časopis Naša književnost. Prevodio je sa nekoliko svetskih jezika i njegovi prepevi poezije su posebne lepote. Za vreme okupacije bio je u logoru na Banjici zato što je 13. 08. 1941. odbio da potpiše Apel srpskom narodu. Pesnički opus Božidara Kovačevića je značajan. Prva zbirka Alfe mojih duša je štampana 1922. Kao istaknuti pesnik između dva rata zapažen je po teorijsko programskom tekstu Boj Apolonov s Marsijem 一 Prilog proučavanju našeg pesništva. Takođe je bio i cenjen kao književni kritičar. Autor je zapaženih studija iz istorije književnosti. Njegova dela su protkana blagom arhaičnošću srpskog jezika i tako nam izražajnije slikaju atmosferu i vreme u kojem su živeli njegovi likovi u pripovetkama, a i pesme imaju blagi arhaični ton, reči koje plene bogatstvom i lepotom izraza. Njegovi prvi kritičari ističu njegovu pesničku samosvojnost, bez ili sa vrlo malo uticaja raznih pesničkih i književnih škola. Njegova dela, pesme i proza, prevođena su na: bugarski, češki, engleski, mađarski, nemački, ruski, slovački i slovenački jezik, a komponovane su i pesme: Mene je majka rodila i Dok ulica spi. Božidar Kovačević se veoma intenzivno bavio istraživanjem života ličnosti iz srpske prošlosti koje su ostavile trag u književnosti i kulturi, a pale su u zaborav. Napisao je i knjigu o svojim istraživanjima, a dosta podataka je ostalo kao arhivska građa, kao dragoceni podaci koji sežu i u početak XV veka i podsticajni su za buduće istraživače. Božidar Kovačević je umro u Beogradu 21. maja 1990. godine. Božidar Kovačević – pesme PUTNIK PROLAZI MOJ KRAJ SVE U DUŠI MOJE PLEME CRNI ANĐEO SAN II SAN I PESNIK NjEGOŠEVA SMRT LjUBAV, RADOST TUŽNA JEDNOJ PROLAZNICI GREŠNA MOLITVA

Miodrag Bulatovic - Crveni petao leti prema nebu Naprijed, Zagreb, 1959. Tvrd povez, zastitni omot, 180 strana. RETKO PRVO IZDANJE, POGOTOVO S OMOTOM! Miodrag Bulatović (Okladi, Bijelo Polje, 1930. – Igalo, 1991.) bio je jedan od najpoznatijih pisaca moderne srpske književnosti. Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogadskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost. Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u SPS-u, gde je branio ideologiju Slobodana Miloševića u trenucima raspada Jugoslavije. Bibliografija Miodrag Bulatović bio je romanopisac i dramatičar, sklon mračnim, demonskim vizijama. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. Dela ovog pisca su strani kritičari stavljali u ravan sa delima Đovanija Bokača, Fransoa Rablea i Migela de Servantesa. Njegova najpoznatija dela su: Đavoli dolaze (1955) Crveni petao leti prema nebu (1959) Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Gullo Gullo (1983) Peti prst (1977) Vuk i zvono (1958) Tetoviranje srca – roman u pripremi Nagrade 1975. NIN- ova nagrada za roman Ljudi sa četiri prsta Gospodin Bulatović je nagrađivan u Nemačkoj, dok je na prostoru bivše nam države bio nepoželjan. Saradnja u časopisima i novinama Letopis Matice srpske Naša stvarnost Omladina Studentski književni list Narodni student Jugoslovenski Crveni krst Čačanski glas Politika Borba Pobjeda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mali format Autor Strindberg, August Naslov Galebovi / A. Strindberg ; preveo Konstantin Perić Jezik * srpski Godina 190? Izdavanje i proizvodnja Beograd : Svet. S. Debeljević, [b. g.] Fizički opis 30 str. ; 16 cm Ostali autori Perić, Konstantin August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole.

Karakteristike Boja proizvoda Crno Funkcije merenja Higrometar za zatvorene prostore, Termometar za zatvorene prostore Prikaz sata Funkcija alarma Vremenska prognoza Opseg merenja vlažnosti (unutra) (H-H) 20 - 95% Opseg merene temperature (unutrašnje) (min. – maks.) 0 - 50 °C Memorija min/maks. temperature Jedinice za merenje temperature F,°C Mesečeve mene Alarm Prikazivanje vremena/datuma Oznaka dana u nedelji Displej Ugrađeni ekrani Tip ekrana Digitalno Menadžment potrošnje Izvor napajanja Baterija Broj baterija (prijemnik) 1 Vrsta baterije LR1130 Težina i dimenzije Širina 57 mm Dubina 50 mm Visina 108 mm Podaci o pakovanju Uključen akumulator Uputstvo Broj uključenih baterija 1 kom. Deklaracija Model Hama TH-100 LCD termometar Naziv i vrsta robe Radio satovi Uvoznik REPRO MARKET DOO BEOGRAD Zemlja porekla Kina Prava potrošača Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača Poslednje pregledani proizvodi (10) Hama TH-100 LCD termometar 1.399 RSD MP cena (0) Corsair 64GB Survivor Stealth (CMFSS3B-64GB) USB flash memorija 4.199 RSD MP cena (0) LDNIO DL-C12 auto punjač sa micro USB kablom beli 999 RSD MP cena (0) Beko (APA01128) 5+1 paket kesa za VC usisivač plave 949 RSD MP cena (0) 3G Camera Army tamno plava zaštitna maska za telefon iPhone 14 Plus 6.7 799 RSD MP cena (0) Netac 128GB U278 (NT03U278N-128G-30PN) USB flash memorija USB 3.0 sivi 1.799 RSD MP cena

Radu Flora / Ion Balan - Albu Poem Fratie si unitate, Vrsac, 1952. Mek povez, 57 strana, posveta Ruda Flore. RETKO! Раду Флора (Radu Flora, 1922. у Банатском Новом Селу – 1989. у Ровињу), био је писац, преводилац, филолог и универзитетски професор. У родном месту учио је основну школу (1929-1934), а гимназију је похађао у Панчеву (1934-1937) и Вршцу (1937-1942). Студирао је романске језике у Букурешту и Београду, где је дипломирао 1948. године, радом на тему Француски језик и књижевност и компаративна граматика у романским језицима (рум. Limba și literatura franceză și Gramatica comparată a limbilor romanice). У Загребу је докторирао 1959. године са дисертацијом Банатски румунски дијалекти у светлу лингвистичке географије (рум. Graiurile românești din punctul de vedere al geografiei lingvistice). Радио је као професор средње школе у Вршцу (1948-1952), те Више педагошке школе у Новом Саду (1952-1955) и Зрењанину (1955-1963). Од 1963. године изабран је најпре за ванредног, а потом и за редовног професора на Филолошком факултету у Београду. Ту је радио као шеф Катедре за румунски језик до пензионисања 1987. године. У међувремену, почетком осамдесетих година, заједно са професорима Михаилом Попов и Лиом Магду иницирао је оснивање Катедре за румунски језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је оснивач и дугогодишњи председник Друштва за румунски језик Војводине (основано 1962). Преминуо је 4. септембра 1989. године у Ровињу и сахрањен је на Томашевачком гробљу у Зрењанину Флора је био аутор више речника, антологија, зборника радова и уџбеника за основни, средњи и виши ниво наставе. Као и један од покретача издавачке делатности на румунском језику на подручју данашње Војводине, утемељио је часопис „Лумина“ чији је и главни и одговорни уредник био, сарађивао је са читавим низом часописа, научне периодике и ревија у земљи и иностранству. Носилац је многобројних друштвених признања и награда – између осталог и награда за прозу „Лумине“, награде Ослобођења Зрењанина, Златног пера „Лумине“, награде Ослобођења Војводине, награде за животно дело Друштва књижевника Војводине која му је уручена за његов 60. рођендан. Дела на румунском:Micul atlas lingvistic al graiurilor istro-române, Institutul de Lingvistică „Iorgu Iordan – Al. Rosseti” al Academiei Române, Bucureşti, 2003; Dicţionar român-sârb, coeditare Editura `Libertatea” din Panciova şi Editura Ştiinţifică din Bucureşti, Panciova – Bucureşti, 19694; Istoria literaturii române. De la origini până la Unirea Principatelor, vol. I, Vârşeţ, Editura `Libertatea`, 1962; Istoria literaturii române, vol. II, Vârşeţ, Editura `Libertatea`, 1963; Din proza clasicilor români. Nuvela, Antologie, Editura `Frăţie şi unitate”, Vârşeţ, 1952; Din lirica clasicilor români. De la Văcăreşti şi până la poezia burgheză dintre cele două războaie, Antologie, Editura „Frăţie şi unitate”, Vârşeţ, 1953; Literatura română din Voivodina. Panorama unui sfert de veac 1946-1970, Casa de Editură `Libertatea`, Panciova, 1971; Folclor literar bănăţean. Premise şi sinteze, Editura `Libertatea`, Panciova, 1975; Foaie verde, spic de grâu, folclor literar, Zrenianin, 1979; Foaie verde, lămâiţă, folclor literar, Zrenianin, 1982; Din relaţiile sârbo-române. Privire de ansamblu, Editura `Libertatea`, Panciova, 1964; Zidul, roman, Izdavač: Editura `Libertatea`, Panciova, 1983; Relaţiile sârbo-române. Noi contribuţii, Editura `Libertatea`, Panciova, 1968; Copilăria din amintiri, roman, Editura `Libertatea`, Panciova, 1985; Vizuina, roman, Editura S.L.R., Novi Sad, 2002. Дела на српском:Српско – румунски речник, `Братство и јединство`, Вршац, 1952; Дијалектолошки профил румунских банатских говора са вршачког подручја, Нови Сад, Матица српска, 1962; Румунски банатски говори у светлу лингвистичке географије, докторска дисертација, Београд, Филолошки факултет Београдског Универзитета, 1969; Тишина свитања: песме, Београд, Нолит, 1975; Антологија румунске лирике XX века, Београд, Нолит, 1975; О почецима румунског књижевног језика, Скопље, 1976; Румунска књижевност у Војводини, Нови Сад, Матица српска, 1976; Небески угао, Нови Сад, Дневник, 1987.

PJESNIčKA DJELA I.svezak DRAME,Mirko Bogović 1893.g *1631. Bogović, Mirko (1816-1893) Svezak prvi Drame: Matija Gubec ,- Stjepan, posljednji kralj bosanski Nakladnik: Matica Hrvatska, Zagreb , Tisak Karla Albrechta Godina izdanja: 1893.g. Uvez: tvrdi Broj stranica: 285. Format: 12,5 x 19,5 cm •SADRŽAJ POGLEDATI SA SLIKA- •OČUVANOST vrlo dobra za godine/nema ispisivanja -STANJE KAO NA SLIKAMA Mirko Bogović (Varaždin 2. II. 1816. – Zagreb 4. V. 1893.) Rođeni Varaždinac Mirko Bogović dio djetinjstva proveo je u Grani kraj Novog Marofa. Osnovnu školu pohađao je u Križevcima, a gimnaziju u rodnom gradu. Studirao je filozofiju i pravo, bavio se politikom, uređivao je časopise Kolo i Neven, pisao je pjesme, drame, pripovijetke... Izabran je za privremenog knjižničara knjižnice narodnog muzeja u Zagrebu. 1.7.1854. počeo ju je sređivati po uzoru na francuskog knjižničara Konstantinija. Kad se potužio da za knjige nedostaje prostor i da korisnici ne vraćaju knjige, ravnateljstvo je poduzelo odgovarajuće mjere pa se preko novina objavio apel za njihov povrat. Već iduće godine Namjesništvo je financiralo uređenje knjižnice, a fond se, nakon razmjene knjiga s drugim knjižnicama i institucijama, bitno povećao. U razmjeni je sudjelovala i Knjižnica c. kr. gymnasie varašdinske. U knjižnici je Mirko Bogović radio do sredine 1855. kada ga je zamijenio Mijat Sabljar koji je odmah počeo izrađivati kataloge (alfabetički imenoslov spisateljah i stručni katalog), a knjige je trebao razdijeliti prema jezicima. Značajnija djela Mirka Bogovića su: Ljubice (1844.), Smilje i kovilje (1847.), Domorodni glasi (1848.), Frankopan (1856.), Matija Gubec, kralj seljački ((1859.), Vinjage (1862.-1878.), Pjesnička djela (1893.-1895.)…

DETINJSTVA - Stevan Raičković (1950. godina) - PESME- Autor: Stevan Raičković Izdavač: Novo pokolenje Godina izdanja: 1950. Broj strana: 66 Povez: mek Format: 20cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice i listovi požuteli od starosti, izuzev toga u dobrom stanju. Stevan Raičković (1928 — 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”. Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

venac knjiženvi omladinski list Knjiga VII septembar1921.-juni 1922. - 752 STRANE, TVRD POVEZ. Na oba forzeca pisano, na predlistu švrljano običnom olovkom, zadnji forzec zacepljen (vidi se na slikama. Knjiga se odvojila od zadnje korice, trabalo bi da se sredi. Vlasnik Jeremija Zivanovic Jeremija Živanović je bio srpski književnik. Rođen je u Vražogrncu kod Zaječara 17. septembra 1874. godine, a umro u Beogradu 27. oktobra 1940. godine. U Zaječaru je završio osnovnu školu i gimnaziju, fakultetske studije u Beogradu (jedan deo u Beču i Lajpcigu). Radio je kao srednjoškolski profesor u Zaječaru i Nišu (profesor maternjeg jezika i književnosti u gimnaziji Kralj Milan I ) zatim kao profesor i rektor Više pedagoške škole u Beogradu. Bio je narodni poslanik (1912—1914), načelnik Ministarstva prosvete (1918—1919), predsednik Glavne uprave ujedinjenog profesorskog društva i urednik časopisa Nastavnik, a svoje službovanje završio na visokoj dužnosti bana Moravske banovine sa sedištem u Nišu (1931. do 1935). Stvaralaštvo Pokretač i glavni saradnik časopisa Gradina (1900—1901), pokretač ideje o izgradnji zgrade Narodnog pozorišta u Nišu. Bavio se književnom kritikom, književnom istoriografijom, pisanjem proze i prevođenjem. Objavio književni ogled Rat i književnost (pisan u ratnim uslovima u Solunu, objavljen 1917. u Velikoj Srbiji), takođe, oglede o našim istaknutim piscima Lazi K. Lazareviću, Đuri Jakšiću, Janku Veselinoviću, Lazi Kostiću, Bogoboju Atanackoviću, Iliji Vukićeviću i drugima. Bio je osnivač, vlasnik i urednik književnog omladinskog lista Venac, koji je počeo da izlazi u Beogradu 1910. godine, i sa prekidima u vreme Prvog svetskog rata izlazio do 1935. Svoju prozu objavljivao je i pod pseudonimom S. Nedić.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanjU! Treba da se opsece knjiga! Cihlar Nehajev (Nehajev Cihlar), Milutin, hrvatski književnik i novinar (Senj, 25. XI. 1880 – Zagreb, 7. IV. 1931). Studij kemije s doktoratom završio u Beču 1903. Od 1904. radio je kao gimnazijski profesor u Zadru. God. 1905. pokrenuo je časopis Lovor, u prvom broju kojega je objavio poznati usklik »Gjalski. – Eto, to je moj program.« Iste je godine radio u Obzoru, 1907. uređivao je tršćanski Balkan. God. 1909–11. bio je asistent na Gospodarskom učilištu u Križevcima. Od 1911. živio je u Zagrebu kao književnik i novinar Obzora i Jutarnjega lista. Bio je dopisnik iz Pariza, Beograda i Praga. Godine 1926. izabran je za predsjednika Društva hrvatskih književnika. Isticao se enciklopedijskom nadarenošću, pisao je kazališne kritike, bio dobar poznavatelj likovne i glazbene umjetnosti. Vrlo se rano počeo baviti hrvatskom političkom poviješću. Ušavši 1912. u Jutarnji list, izazvao je nepovjerenje i osudu nacionalno-revolucionarne omladine. Između dvaju svjetskih ratova objavio je seriju portreta iz područja memoarske književnosti (S. Radić, A. Starčević, E. Kvaternik, Khuen-Héderváry i dr.). Pisao je eseje (Knjiga eseja, 1936) nadahnute velikim europskim književnim temama (o L. N. Tolstoju, G. Flaubertu, H. Ibsenu, A. Strindbergu, É. Zoli, Studija o Hamletu) te rasprave o istaknutim imenima (K. Š. Gjalski, A. Šenoa, V. Nazor, Ivan i Vladimir Mažuranić) i razdobljima nacionalne književnosti (O stogodišnjici hrvatskog preporoda/1830–1930/, 1931). Kao dobar poznavatelj teorijskih misli (G. M. C. Brandes, H. Taine) i intuitivan strastven čitatelj, Cihlar Nehajev se uvrstio među najistaknutije kritičare svojega doba. Književnim radovima javio se vrlo rano. Kao gimnazijalac surađivao je u litografiranoj Nadi i časopisu Nova nada, 1898. u zagrebačkome HNK-u izvedena mu je jednočinka Prijelom, a sljedeće godine i Svjećica. Bio je jedan od najutjecajnijih ideologa moderne i predstavnik naraštaja koji se u javnosti javio težnjom za europeiziranjem književnosti i s naglascima na artizmu, slobodi stvaranja i individualizmu. Već u prvim pripovijetkama (Nemoć, 1895; Bijednička smrt, 1896; U zadnjim plamsajima, 1896; Nebo i pakao, 1898) tematizirao je male ljude, zavirivao u unutrašnjost svojih junaka i prihvaćao neke izražajne forme J. Leskovara, kojemu je posvetio svoje ponajbolje kritičke stranice. Komentirajući osjetljive i pasivne likove Leskovarovih pripovijedaka i romana, ističe da je riječ o tekstovima temeljenima na vlastitim piščevim doživljajima. Ocjene koje je iznosio u kritičkim napisima prepoznatljive su i u dramskim tekstovima (Život, 1905; Spasitelj, 1916), pripovijetkama (Poloneza, 1902; Veliki grad, 1902; Zeleno more, 1902; Godiva, 1916; Iz neznanog kraja, 1918) te romanu Bijeg: povijest jednog našeg čovjeka (1909), koji mnogi kritičari drže najboljim romanom hrvatske moderne. Psiholabilni protagonist koji nije sposoban donositi odluke pogađa temeljnu duhovnu dispoziciju moderne. Izražajna razina romana u skladu je s tematskim slojem. Fabularni je tijek fragmentariziran i prelomljen mnogobrojnim refleksijama, što snažnije naglašava unutarnju duhovnu slojevitost samoga junaka. U sljedećoj stvaralačkoj fazi Cihlar Nehajev se okrenuo mirnijem i hladnijem izlaganju pa je pisao pripovijetke koje problematiziraju aktualna socijalna i etička pitanja ratnog i poratnoga razdoblja (Jubilej, 1927; Onaj žutokosi, 1929; Kostrenka, 1930). Zanimanje za povijest i politiku, psihološke nijanse u razvoju likova, modernizam forme i brigu za tradiciju izrazio je i u povijesnom romanu Vuci (1928). Romanu je prethodila opsežna studija Frankopani, objavljena u Jutarnjem listu (1927). Zahvativši građu iz hrvatske povijesti XVI. stoljeća, dokumentirajući sve povijesne podatke iz doba u kojem se ideja državotvornosti uobličavala u djelovanju Bernardina i Krste Frankapana, Cihlar Nehajev je ipak uvelike osuvremenio šenoinski model povijesnog romana. Glavni junak ima pravo na slabosti obična čovjeka, iskazuje se sumnja u vjerodostojnost jakoga dokumenta, naznačuje se povijesna ponovljivost i počinje se sumnjati u ideju povijesnog napretka. Suvremene analize opisuju roman kao početnu poziciju hrvatskoga novopovijesnog romana, modela koji će prevladavati u romanima I. Aralice, F. Šehovića i N. Fabrija. God. 1928. objavio je i Klupu na mjesečini, komediju vezanu uz kazališni svijet, a autor je i dramatizacije Šenoina povijesnog romana Čuvaj se senjske ruke. Svojim kritičarskim i autorskim radom Cihlar Nehajev je dokazao da se u svakome tekstu, neovisno o književnoj vrsti u kojoj se pisac izražava, skriva njegova osobna fotografija. Kao plodnom i svestranom autoru, pripadaju mu najznačajnije stranice nacionalne književnosti XX. stoljeća. Milutin Cihlar rodio se u Senju 1880. godine. Pučku školu i gimnaziju do šestog razreda pohađao je u Senju a završio u Zagrebu.[1] Studirao je kemiju u Beču. Doktorirao je filozofiju 1903. godine u Beču.[1] Radio je kao profesor u Zadru, gdje je 1905. godine pokrenuo list Lovor, a zatim u uredništvu časopisa Obzor u Zagrebu (1905.) i Balkan u Trstu (1907.). Kao novinar radio je u Jutarnjem listu, Obzoru i Agramer Tagblattu, a bio je i dopisnik iz Pariza, Beograda i Praga. Godine 1909. bio je asistent zemaljskog agrikulturnog zavoda u Križevcima.[1] Godine 1912. vjenčao se s Paulom rođenom Vuksan (Zagreb, 1. lipnja 1891. – Zagreb, 13. lipnja 1965.) i imali su troje djece: Nedu, Zvonimira i Milutina.[2] Godine 1926. bio je izabran za predsjednika Društva hrvatskih književnika.[3] Književno stvaralaštvo Jedan je od najznačajnih predstavnika književnosti hrvatske moderne. Pisao je romane, pripovijesti, novele te drame (Život, Spasitelj, Klupa na mjesečini) od kojih su dvije drame, Prielom i Svijećica, izvedene 1898. godine u Hrvatskom narodnom kazalištu.[2] U mladosti je pisao pjesme i već sa šesnaest godina napisao je odu Senju gradu završavajući je sa stihovima:`Dok god bude Nehaja i Senja, Vijat će se u njem stieg hrvatski!`[2] Veliki uspjeh postigao je novelama sakupljenim u zbirci Veliki grad u kojima fiksira moderne dekadentne intelektualce koji ne nalaze smisla u životu, nego se pasivno prepuštaju snatrenjima i lamentacijama. Povijesnoj tematici okrenuo se u romanu Vuci u kojem je interpretirao događaje iz hrvatske prošlosti i dao psihološki portret kneza krčkoga, senjskog i modruškog Krste Frankopana, a napisao ga je u spomen 400. obljetnice njegove smrti.[2] Roman je najzanimljiviji s književnoteorijskoga gledišta jer se upravo u njemu rastače šenoinska struktura povijesnoga romana i nagovještava dvadesetostoljetni tzv. novopovijesni roman. Njegov roman Bijeg karakterizira izrazira defabularizacija i pripovijedanje u tri tipa narativnog diskurza. Često ga izdvajaju kao najbolji roman hrvatske moderne. Također pisao je i studije i oglede o hrvatskim političkim ljudima, hrvatskim književnicima i o istaknutim europskim književnicima.[2] Djela Djela Milutina Nehajeva, Zagreb, 1900. Poraz i slavlje, Über den synthetischen Isopropylacetaldehyd und seine kondensationsprodukte, 1903. Bieg: povjest jednog našeg čovjeka / M. Nehajev, Zagreb, 1909. Studija o Hamletu / Milutin Nehajev, Zagreb, 1915. Veliki grad: novele / M. Nehajev, Zagreb, 1919. Vuci: o četiristotoj obljetnici smrti Krste Frankopana, kneza Krčkog, Senjskog i Modruškog: 27. IX. 1527 - 27. IX. 1927 / M. Nehajev, Zagreb, 1928. Posmrtno Rakovica: o 60. godišnjici smrti Eugena Kvaternika, Zagreb, 1932. (priredio dr. Blaž Jurišić) Knjiga eseja / Milutin Nehajev, Matica hrvatska, Zagreb, 1936. Djela Milutina Nehajeva, 1-8, Zagreb, 1944., 9-13, Zagreb, 1945. (urednik Mirko Matijević) Političke silhuete / Milutin Nehajev, Hrvatski izdavalački bibliografski zavod, Zagreb, 1945. Milutin Nehajev, Matica hrvatska, Pet stoljeća hrvatske književnosti, knj. 81., 82., Zagreb, 1964. Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Ljubljana, 1974. (priredio i pogovor napisao Krsto Špoljar) Izabrani kazališni spisi, Hrvatsko društvo kazališnih kritičara i teatrologa, Teatrologijska biblioteka, knj. 14., Zagreb, 1986. Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Eminex, Zagreb, 1993. Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Zagreb, 1995. (priredio Josip Vončina, naslovnu stranicu i crteže izradio Zvonko Grbašić) Bijeg / Milutin Nehajev, Katarina Zrinska, Zagreb, 1996 . Rakovica: o 125. godišnjici rakovičke bune i 125. godišnjici smrti Eugena Kvaternika / Milutin Nehajev, Karlovac, 1996., (predgovor Anđelko Mijatović), (Pretisak) Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Vinkovci, 1997. (priredio Krešimir Nemec) Spomen Grad Senj podigao mu je spomenik u Parku pjesnika i stavio spomen-ploču na rodnoj kući

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanjU! Treba da se opsece knjiga! Cihlar Nehajev (Nehajev Cihlar), Milutin, hrvatski književnik i novinar (Senj, 25. XI. 1880 – Zagreb, 7. IV. 1931). Studij kemije s doktoratom završio u Beču 1903. Od 1904. radio je kao gimnazijski profesor u Zadru. God. 1905. pokrenuo je časopis Lovor, u prvom broju kojega je objavio poznati usklik »Gjalski. – Eto, to je moj program.« Iste je godine radio u Obzoru, 1907. uređivao je tršćanski Balkan. God. 1909–11. bio je asistent na Gospodarskom učilištu u Križevcima. Od 1911. živio je u Zagrebu kao književnik i novinar Obzora i Jutarnjega lista. Bio je dopisnik iz Pariza, Beograda i Praga. Godine 1926. izabran je za predsjednika Društva hrvatskih književnika. Isticao se enciklopedijskom nadarenošću, pisao je kazališne kritike, bio dobar poznavatelj likovne i glazbene umjetnosti. Vrlo se rano počeo baviti hrvatskom političkom poviješću. Ušavši 1912. u Jutarnji list, izazvao je nepovjerenje i osudu nacionalno-revolucionarne omladine. Između dvaju svjetskih ratova objavio je seriju portreta iz područja memoarske književnosti (S. Radić, A. Starčević, E. Kvaternik, Khuen-Héderváry i dr.). Pisao je eseje (Knjiga eseja, 1936) nadahnute velikim europskim književnim temama (o L. N. Tolstoju, G. Flaubertu, H. Ibsenu, A. Strindbergu, É. Zoli, Studija o Hamletu) te rasprave o istaknutim imenima (K. Š. Gjalski, A. Šenoa, V. Nazor, Ivan i Vladimir Mažuranić) i razdobljima nacionalne književnosti (O stogodišnjici hrvatskog preporoda/1830–1930/, 1931). Kao dobar poznavatelj teorijskih misli (G. M. C. Brandes, H. Taine) i intuitivan strastven čitatelj, Cihlar Nehajev se uvrstio među najistaknutije kritičare svojega doba. Književnim radovima javio se vrlo rano. Kao gimnazijalac surađivao je u litografiranoj Nadi i časopisu Nova nada, 1898. u zagrebačkome HNK-u izvedena mu je jednočinka Prijelom, a sljedeće godine i Svjećica. Bio je jedan od najutjecajnijih ideologa moderne i predstavnik naraštaja koji se u javnosti javio težnjom za europeiziranjem književnosti i s naglascima na artizmu, slobodi stvaranja i individualizmu. Već u prvim pripovijetkama (Nemoć, 1895; Bijednička smrt, 1896; U zadnjim plamsajima, 1896; Nebo i pakao, 1898) tematizirao je male ljude, zavirivao u unutrašnjost svojih junaka i prihvaćao neke izražajne forme J. Leskovara, kojemu je posvetio svoje ponajbolje kritičke stranice. Komentirajući osjetljive i pasivne likove Leskovarovih pripovijedaka i romana, ističe da je riječ o tekstovima temeljenima na vlastitim piščevim doživljajima. Ocjene koje je iznosio u kritičkim napisima prepoznatljive su i u dramskim tekstovima (Život, 1905; Spasitelj, 1916), pripovijetkama (Poloneza, 1902; Veliki grad, 1902; Zeleno more, 1902; Godiva, 1916; Iz neznanog kraja, 1918) te romanu Bijeg: povijest jednog našeg čovjeka (1909), koji mnogi kritičari drže najboljim romanom hrvatske moderne. Psiholabilni protagonist koji nije sposoban donositi odluke pogađa temeljnu duhovnu dispoziciju moderne. Izražajna razina romana u skladu je s tematskim slojem. Fabularni je tijek fragmentariziran i prelomljen mnogobrojnim refleksijama, što snažnije naglašava unutarnju duhovnu slojevitost samoga junaka. U sljedećoj stvaralačkoj fazi Cihlar Nehajev se okrenuo mirnijem i hladnijem izlaganju pa je pisao pripovijetke koje problematiziraju aktualna socijalna i etička pitanja ratnog i poratnoga razdoblja (Jubilej, 1927; Onaj žutokosi, 1929; Kostrenka, 1930). Zanimanje za povijest i politiku, psihološke nijanse u razvoju likova, modernizam forme i brigu za tradiciju izrazio je i u povijesnom romanu Vuci (1928). Romanu je prethodila opsežna studija Frankopani, objavljena u Jutarnjem listu (1927). Zahvativši građu iz hrvatske povijesti XVI. stoljeća, dokumentirajući sve povijesne podatke iz doba u kojem se ideja državotvornosti uobličavala u djelovanju Bernardina i Krste Frankapana, Cihlar Nehajev je ipak uvelike osuvremenio šenoinski model povijesnog romana. Glavni junak ima pravo na slabosti obična čovjeka, iskazuje se sumnja u vjerodostojnost jakoga dokumenta, naznačuje se povijesna ponovljivost i počinje se sumnjati u ideju povijesnog napretka. Suvremene analize opisuju roman kao početnu poziciju hrvatskoga novopovijesnog romana, modela koji će prevladavati u romanima I. Aralice, F. Šehovića i N. Fabrija. God. 1928. objavio je i Klupu na mjesečini, komediju vezanu uz kazališni svijet, a autor je i dramatizacije Šenoina povijesnog romana Čuvaj se senjske ruke. Svojim kritičarskim i autorskim radom Cihlar Nehajev je dokazao da se u svakome tekstu, neovisno o književnoj vrsti u kojoj se pisac izražava, skriva njegova osobna fotografija. Kao plodnom i svestranom autoru, pripadaju mu najznačajnije stranice nacionalne književnosti XX. stoljeća. Milutin Cihlar rodio se u Senju 1880. godine. Pučku školu i gimnaziju do šestog razreda pohađao je u Senju a završio u Zagrebu.[1] Studirao je kemiju u Beču. Doktorirao je filozofiju 1903. godine u Beču.[1] Radio je kao profesor u Zadru, gdje je 1905. godine pokrenuo list Lovor, a zatim u uredništvu časopisa Obzor u Zagrebu (1905.) i Balkan u Trstu (1907.). Kao novinar radio je u Jutarnjem listu, Obzoru i Agramer Tagblattu, a bio je i dopisnik iz Pariza, Beograda i Praga. Godine 1909. bio je asistent zemaljskog agrikulturnog zavoda u Križevcima.[1] Godine 1912. vjenčao se s Paulom rođenom Vuksan (Zagreb, 1. lipnja 1891. – Zagreb, 13. lipnja 1965.) i imali su troje djece: Nedu, Zvonimira i Milutina.[2] Godine 1926. bio je izabran za predsjednika Društva hrvatskih književnika.[3] Književno stvaralaštvo Jedan je od najznačajnih predstavnika književnosti hrvatske moderne. Pisao je romane, pripovijesti, novele te drame (Život, Spasitelj, Klupa na mjesečini) od kojih su dvije drame, Prielom i Svijećica, izvedene 1898. godine u Hrvatskom narodnom kazalištu.[2] U mladosti je pisao pjesme i već sa šesnaest godina napisao je odu Senju gradu završavajući je sa stihovima:`Dok god bude Nehaja i Senja, Vijat će se u njem stieg hrvatski!`[2] Veliki uspjeh postigao je novelama sakupljenim u zbirci Veliki grad u kojima fiksira moderne dekadentne intelektualce koji ne nalaze smisla u životu, nego se pasivno prepuštaju snatrenjima i lamentacijama. Povijesnoj tematici okrenuo se u romanu Vuci u kojem je interpretirao događaje iz hrvatske prošlosti i dao psihološki portret kneza krčkoga, senjskog i modruškog Krste Frankopana, a napisao ga je u spomen 400. obljetnice njegove smrti.[2] Roman je najzanimljiviji s književnoteorijskoga gledišta jer se upravo u njemu rastače šenoinska struktura povijesnoga romana i nagovještava dvadesetostoljetni tzv. novopovijesni roman. Njegov roman Bijeg karakterizira izrazira defabularizacija i pripovijedanje u tri tipa narativnog diskurza. Često ga izdvajaju kao najbolji roman hrvatske moderne. Također pisao je i studije i oglede o hrvatskim političkim ljudima, hrvatskim književnicima i o istaknutim europskim književnicima.[2] Djela Djela Milutina Nehajeva, Zagreb, 1900. Poraz i slavlje, Über den synthetischen Isopropylacetaldehyd und seine kondensationsprodukte, 1903. Bieg: povjest jednog našeg čovjeka / M. Nehajev, Zagreb, 1909. Studija o Hamletu / Milutin Nehajev, Zagreb, 1915. Veliki grad: novele / M. Nehajev, Zagreb, 1919. Vuci: o četiristotoj obljetnici smrti Krste Frankopana, kneza Krčkog, Senjskog i Modruškog: 27. IX. 1527 - 27. IX. 1927 / M. Nehajev, Zagreb, 1928. Posmrtno Rakovica: o 60. godišnjici smrti Eugena Kvaternika, Zagreb, 1932. (priredio dr. Blaž Jurišić) Knjiga eseja / Milutin Nehajev, Matica hrvatska, Zagreb, 1936. Djela Milutina Nehajeva, 1-8, Zagreb, 1944., 9-13, Zagreb, 1945. (urednik Mirko Matijević) Političke silhuete / Milutin Nehajev, Hrvatski izdavalački bibliografski zavod, Zagreb, 1945. Milutin Nehajev, Matica hrvatska, Pet stoljeća hrvatske književnosti, knj. 81., 82., Zagreb, 1964. Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Ljubljana, 1974. (priredio i pogovor napisao Krsto Špoljar) Izabrani kazališni spisi, Hrvatsko društvo kazališnih kritičara i teatrologa, Teatrologijska biblioteka, knj. 14., Zagreb, 1986. Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Eminex, Zagreb, 1993. Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Zagreb, 1995. (priredio Josip Vončina, naslovnu stranicu i crteže izradio Zvonko Grbašić) Bijeg / Milutin Nehajev, Katarina Zrinska, Zagreb, 1996 . Rakovica: o 125. godišnjici rakovičke bune i 125. godišnjici smrti Eugena Kvaternika / Milutin Nehajev, Karlovac, 1996., (predgovor Anđelko Mijatović), (Pretisak) Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Vinkovci, 1997. (priredio Krešimir Nemec) Spomen Grad Senj podigao mu je spomenik u Parku pjesnika i stavio spomen-ploču na rodnoj kući

Kao na slikama Retko u ponudi 1928. Kompaktna je knjiga ali postoji mogućnost da se razdvoji pa je stavljena gumicakao zaštita Mihailo Avramović (Smederevo, 16. novembar 1864 — Beograd, 16. april 1945) je bio srpski publicista, naučni radnik i političar. Mihailo Avramović Mihajlo Avramović.jpg Mihailo Avramović Datum rođenja 16. novembar 1864. Mesto rođenja Smederevo Osmansko carstvo Datum smrti 16. april 1945. (80 god.) Mesto smrti Beograd DF Jugoslavija Osnivač je zemljoradničkog zadrugarstva u Srbiji. U Vranovu kod Smedereva osnovao je 1894. godine prvu zemljoradničku zadrugu.[1] Posebno je izučavao zemljoradničko zadrugarstvo u Nemačkoj i Italiji. Bio je upravnik Saveza zemljoradničkih zadruga u Srbiji, od osnivanja 1895. do 1927. Učestvovao je u osnivanju Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu 1895. i bio član njegovog centralnog odbora skoro do smrti. Pokrenuo je i uređivao prvi zadružni list u Srbiji: Zemljoradničku zadrugu. Osnivač je Saveza zemljoradnika 1919. godine. Biran je za narodnog poslanika na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920.[2] Biografija Uredi Završio je Veliku školu u Beogradu. Bio profesor zadrugarstva na Poljoprivrednom fakultetu. Smatra se ocem srpskog zadrugarstva, kako po praktičnom radu (osnovao je prve zadruge krajem XIX veka i više decenija predsedavao Glavnim savezom srpskih zemljoradničkih zadruga), tako i po veoma obimnom publicističkom radu. Na polju zadrugarstva je radio sa Kostom Glavinićem. Glavna dela: 1910. Agrarni pokret u Srbiji 1908. Seoski radnici 1911. Naša agrarna politika 1912. Država i zadrugarstvo 1912. Zemljoradničke zadruge 1924. Trideset godina zadružnog rada 1928. Naše seljačko gazdinstvo 1934. Šta se dešava u svetu na zadružnom polju 1941. Sociologija zadrugarstva Danas njegovo ime nosi jedna ulica u beogradskom naselju Dedinje. Istorija seoskog seljackog drustva ...

54409) PTIČIJE MLEKO , Božidar Kovačević , Zlatna knjiga Beograd 1935 , čudne , strašne i nestašne priče , čuo ih od patuljka pobauljka , od svrake budiranke i od starca bradojarca Čika Boža , Božidar Kovačević rođen je u Studenici, 26. 8. 1902, u činovničkoj porodici. Neretko u njegovoj biografiji piše da je rođen u Beogradu. Činjenica je da je on kao tek rođen donesen u Beograd i kršten i crkvi sv. Marka. Osnovnu školu i III mušku gimnaziju završio je u Beogradu. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao stipendista francuske vlade proveo je godinu dana na Sorboni u Parizu na studijama, slušajući francusku i rusku književnost, rusku istoriju, sociologiju. Radio je kao pisar-dnevničar Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, profesor II muške gimnazije u Beogradu, referent za književnost i likovne umetnosti Ministarstva prosvete, naučni saradnik Instituta književnosti, upravnik arhiva SANU... Umro je u Beogradu 21. 5. 1990. godine. Bio je vaspitač prestolonaslednika Petra. Za vreme nemačke okupacije bio je u logoru na Banjici, zato što je 13.8.1941. odbio da potpiše `Apel srpskom narodu`. Pesnik, pripovedač, književni kritičar i istoričar književnosti, Božidar Kovačević je autor zapaženih studija iz istorije književnosti. Kao istaknuti pesnik između dva rata, zapažen je i po teorijsko programskom tekstu `Boj Apolonov s Marsijem - Prilog proučavanju našeg pesništva`. Njegovi radovi, pesme i proza, prevoženi su na: bugarski, češki, engleski, mađarski, nemački, ruski, slovački i slovenački. Takođe komponovane su i pesme `Mene je majka rodila` i `Dok ulica spi`... ilustrovao Vladimir Ivanović Žedrinski ; edicija Zlatna knjiga broj 46 ; tvrd povez, format 13 x 19 cm , ćirilica, potpisi na predlistu i naslovnoj strani , 160 strana

Geografijska čitanka prof.dr.Milan Šenoa Zagreb 1918.g *3335*2020 Autor: Milan Šenoa Izdavač : Društvo hrvatskih srednjoškolskih profesora Zagreb 1918.g Povez broš-meki, stranica 223.latinica,Format 15 × 24 cm,Težin 310 grama Stanje knjige Vrlo dobro-stranice uredne nema ispisivanja, naknadno prekoričena kartonom .Milan Šenoa 2.7.1869. - 16.11.1961. Najstariji sin Augusta i Slave Šenoa. Nakon klasične gimnazije diplomirao je geografiju i povijest na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i doktorirao 1895. Radio je kao profesor geografije na zagrebačkoj gornjogradskoj gimnaziji, te zatim kao redovni sveučilišni profesor na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je bio i predstojnik Geografskog zavoda. Objavio je veliki broj znanstvenih djela, putopisa i članaka (`Rijeka Kupa i njeno porječje`; `Pontsko-jadranska razvodnica`; `Razvedenost istarskih i dalmatinskih otoka`, `Tipovi naših gradova`, ...). Također je bio književnik i prevodilac. Kroz književnost je prolazio tiho i samozatajno, jer je bio svjestan da nije lako stvarati i potvrditi se nakon slavnog oca Augusta Šenoe. Možda zbog toga nije nikada književnost pretvorio u svoju profesiju. Književno djelovanje počeo je novelom `Njuta` objavljenom u „Vijencu“ 1890. U prvoj komediji `Kako vam drago` iz 1893. ugledao se na Shakespeara, pa preuzima njegov naslov i djelomično karakterizaciju nekih likova. Radnju smješta u Dubrovnik 16. stoljeća, a zanimljivo je da su među likovima Marin Držić, Cvjeta Zuzorićeva i njen otac. Objavljuje povijesne drame `Kneginja Dora`, `Ban Pavao`, pripovjest `Exodus` i `Kvarnerske pripovjesti`. Izdaje povijesni roman `Posljednji krstaši kralja Andrije`, te biografiju `Moj otac`, u kojoj piše o povijesti obitelji i o svojim sjećanjima na oca Augusta koji je umro kada je Milanu bilo samo 12 godina. Milan Šenoa bio je i kazališni kritičar i feljtonist (piše o likovima i događajima Zagreba, što je rezultiralo posthumnim izlaskom knjige `O Zagrebu koješta`).

ХАРИ МАРТИНСОН ПУТ У КЛОКРИКЕ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 1962 КОЛО LV КЊИГА 376 ............................................................... ХАРИ МАРТИНСОН Једна фантастична животна биографија !!! Рођен 19О4, син поморског капетана, изгубио рано родитеље и одрастао у сиротишту. Отиснуо се на море у четрнаестој години и дуго година пловио под заставама разних нација - као мали на броду, ложач, кувар, лутао као просјак по великим лукама света, скитао по Индији, Европи и Јужној Америци. Био радник на железници, на плантажама, продавао новине и радио у једној кланици у Аргентини. Био у бразилској револуционарној војсци, коју је напустио пошто му је било свеједно да ли се гувернер Рио Гранде зове Голес или Дијас.... НЕОБРАЗОВАН : Основна школа и тешка година живота, како је сам говорио ... Његово путовање и лутање завршило се у једном санаторијуму за туберкулозу из кога је 1928. године побегао у Стокхолм. Писао песме, чланке и есеје и читао све што би му дошло до руке, без већег реда и система: Киплинга, Хумболта, Бергсона, Фројда, Д.Х. Лоренса, Сандберга, Томаса Елиота... `Пут у Клокрике` је његово најзрелије дело, после кога је примљен у Шведску академију.... 1974. године добија Нобелову награду за књижевност, али после лоших критика и инсинуација да је Нобелова награда била намештена, убија се исте године, У 47-ој години живота, тако што је маказама расекао сопствени стомак... У сваком случају `Пут у Клокрике` је изванредан роман, роман о СКИТНИЦАМА који је написао човек који је и сам био скитница. Садржи језгро Мартинсонове перипатетичке, номадске филозофије: МИР И КРЕТАЊЕ, филозофије коју Мартинсон у многоме дугује свом одушевљењу за Кину и учење Тао... ПРЕПОРУКА ЗА ЧИТАЊЕ !!! (МИХАЈЛО ГРУШИЋ) ...................................................... Превео са шведског МИХАИЛО СТОЈАНОВИЋ ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ 318 СТРАНИЦА БЕЗ ПЕЧАТА БЕЗ ПОТПИСА БЕЗ ПОДВЛАЧЕНИХ СТРАНА ЧИСТО ******** КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 1962. година СОЛИДАН ПРИМЕРАК

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marin Bego (Split, 16. studenoga 1881. — Zagreb, 24. rujna 1960.)[1] je bio hrvatski pripovjedač, romanopisac, novelist i putopisac. Po struci je bio odvjetnik. Otac je Vojislava Bege, hrvatskog akademika, profesora emeritusa i redovnog profesora Fakulteta elektrotehnike u Zagrebu. Rodio se je u Splitu 1881. godine. Pučke je škole pohađao u nekoliko gradova: u rodnom Splitu, Šibeniku i Kninu. Za srednje školovanje imao je klasičnu gimnaziju koju je pohađao u Sinju i Splitu. U Beču i Zagrebu studirao je pravo. U Zagrebu je prvi put doktorirao 1909., a u Lavovu drugi put, 1912. godine. Poslije studija bio je na sudskoj praksi u Trstu i Rovinju. Radio je kao odvjetnik u nekoliko gradova: kraće vrijeme u Trstu, Voloskom, Pazinu i rodnom Splitu. Prevodio je s latinskog i grčkog. Napisao je i knjigu putopisa Niz našu obalu. Knjiga je doživjela tri izdanja: dva u Splitu (1912. i 1979) i jedno u Zagrebu (1944). Nema mnogo putopisa u našoj književnosti koji su doživjeli tri ili više izdanja. Zanimljivo je zagrebačko izdanje putopisa. Ne samo da je to prošireno izdanje, već je to izdanje ukrašeno s devet crteža različitih gradova, koji se obrađuju u putopisima. Jedan od tih crteža odnosi se na Trst, dao ga je slikar Bruno Bulić, rođeni Tršćanin. Dok je boravio u Trstu, bio je urednikom lista Balkana od 1908. do 1909. godine. Od 1910. izdavao je kalendar Jadran zajedno s Milutinom Cihlarom Nehajevim. Djela Djela Marina Bege:[4][5] S mora, 1911. Niz našu obalu, 1912. Novele, 1916. U očekivanju, 1917. Eva: deset odabranih novela, 1925. Vječna varka: roman iz splitskog života, 1928. Djeca ulice: drama iz suvremenog života u tri čina s predigrom, 1943.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Deset odabranih novela Marin Bego (Split, 16. studenoga 1881. — Zagreb, 24. rujna 1960.)[1] je bio hrvatski pripovjedač, romanopisac, novelist i putopisac. Po struci je bio odvjetnik. Otac je Vojislava Bege, hrvatskog akademika, profesora emeritusa i redovnog profesora Fakulteta elektrotehnike u Zagrebu. Rodio se je u Splitu 1881. godine. Pučke je škole pohađao u nekoliko gradova: u rodnom Splitu, Šibeniku i Kninu. Za srednje školovanje imao je klasičnu gimnaziju koju je pohađao u Sinju i Splitu. U Beču i Zagrebu studirao je pravo. U Zagrebu je prvi put doktorirao 1909., a u Lavovu drugi put, 1912. godine. Poslije studija bio je na sudskoj praksi u Trstu i Rovinju. Radio je kao odvjetnik u nekoliko gradova: kraće vrijeme u Trstu, Voloskom, Pazinu i rodnom Splitu. Prevodio je s latinskog i grčkog. Napisao je i knjigu putopisa Niz našu obalu. Knjiga je doživjela tri izdanja: dva u Splitu (1912. i 1979) i jedno u Zagrebu (1944). Nema mnogo putopisa u našoj književnosti koji su doživjeli tri ili više izdanja. Zanimljivo je zagrebačko izdanje putopisa. Ne samo da je to prošireno izdanje, već je to izdanje ukrašeno s devet crteža različitih gradova, koji se obrađuju u putopisima. Jedan od tih crteža odnosi se na Trst, dao ga je slikar Bruno Bulić, rođeni Tršćanin. Dok je boravio u Trstu, bio je urednikom lista Balkana od 1908. do 1909. godine. Od 1910. izdavao je kalendar Jadran zajedno s Milutinom Cihlarom Nehajevim. Djela Djela Marina Bege:[4][5] S mora, 1911. Niz našu obalu, 1912. Novele, 1916. U očekivanju, 1917. Eva: deset odabranih novela, 1925. Vječna varka: roman iz splitskog života, 1928. Djeca ulice: drama iz suvremenog života u tri čina s predigrom, 1943.

Konektor: Jack Mono Male 6.35mm Kabl: 5m Osetljivost: -72 ±3 dB(A) Frekventni opseg: 80 - 12.000 Hz Tip mikrofona: Unidirectional, Cardioid Materijal plastika/aluminijum RECENZIJA: Kabl se sa mikrofonom spaja posebnim 3-pinskim konektorom, i treba ga sacuvati da ne bi morao da se traži neki rezervni, pošto ipak nije u pitanju tako cest interfejs. Inace, sa dužinom od 5m, ovaj mikrofon je kao stvoren za Karaoke, pošto ce moci sasvim slobodno da se šeta okolo. Ovaj mikrofon spada u dinamicke modele, takozvane unidirekcione, sa Cardioid pattern-om hvatanja zvuka. U prevodu, ovo znaci da ce najviše hvatati zvuk neposredno ispred sebe, malo iza i zanemarljivo sa strane, što i odgovara upotrebi prosecnog korisnika. Jasno je da ce oni koji se bave nekom amaterskom produkcijom potražiti model veceg opsega i malo boljih performansi, no vecini ce ovako nešto raditi posao sjajno, i u startu dosta bolje od vecine onoga što se može kupiti na tržištu. Konektor: Jack Mono Male 6.35mm Kabl: 5m Osetljivost: -72 ±3 dB(A) Frekventni opseg: 80 - 12.000 Hz Tip mikrofona: Unidirectional, Cardioid Materijal plastika/aluminijum RECENZIJA: Kabl se sa mikrofonom spaja posebnim 3-pinskim konektorom, i treba ga sacuvati da ne bi morao da se traži neki rezervni, pošto ipak nije u pitanju tako cest interfejs. Inace, sa dužinom od 5m, ovaj mikrofon je kao stvoren za Karaoke, pošto ce moci sasvim slobodno da se šeta okolo. Ovaj mikrofon spada u dinamicke modele, takozvane unidirekcione, sa Cardioid pattern-om hvatanja zvuka. U prevodu, ovo znaci da ce najviše hvatati zvuk neposredno ispred sebe, malo iza i zanemarljivo sa strane, što i odgovara upotrebi prosecnog korisnika. Jasno je da ce oni koji se bave nekom amaterskom produkcijom potražiti model veceg opsega i malo boljih performansi, no vecini ce ovako nešto raditi posao sjajno, i u startu dosta bolje od vecine onoga što se može kupiti na tržištu.

Oto Bihalji Merin - Nevidljiva kapija Tragigroteska Kosmos, Beograd, 1956. Mek povez, 214 strana. Oto Bihalji Merin (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista i istoričar umetnosti, jevrejskog porekla. Biografija Početkom XX veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“. U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji... Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kranjevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetk rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio `Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma`. Srpska izdanja knjiga * Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. * Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. * Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. * Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. * Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. * Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. * Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. * Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. * Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. * Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979.

Nažalost kreće od 81 strane Stanje se može videti na slikama Zadar 1914 MIRKO KOROLIJA - PESME , ZADAR 1914 IZDANJE KNJIŽARE ENRIKO DE ŠENFELD 292 strane Fali prvih 80. Mirko Korolija (Kistanje, 9. septembar 1886 — Šibenik, 10. jul 1934) srpski književnik i političar [1]. Mirko Korolija Datum rođenja 9. septembar 1886. Mesto rođenja Kistanje Austrougarska Datum smrti 10. jul 1934. (47 god.) Mesto smrti Šibenik Kraljevina Jugoslavija Biografija Уреди Mirko Korolija je rođen u Kistanjama u Bukovici. Otac Ćirilo bio je sekretar kistanjske opštine, a majka Marija, rođena Cvijetić, rodom iz Drniša, bila je upravnica Kistanjske pošte. Osnovnu školu je završio u rodnim Kistanjama. U Zadru upisuje „Cesarsko Kraljevsku Veliku Gimnaziju“ gdje počinje pisati pjesme, a prve stihove objavljuje već 1898. godine u Nevenu Jove Jovanovića Zmaja. Profesor maternjeg jeazika mu je Vladimir Nazor. U Pragu Korolija završava pravni fakultet na kojem stiče zvanje doktora pravnih nauka. U to vrijeme objavljuje u svim značajnim srpskim i hrvatskim časopisima. Od 1912. godine službovao je u Kistanjama, a potom u Zadru do 1919. godine kada je postavljen za sekretara Ministarstva prosvjete u Beogradu. Bavljenje politikom je započeo 1921. godine u članstvu Jugoslovenske napredne nacionalne omladine, a od 1922. je predsjednik Direktorijuma Organizacije jugoslovenskih nacionalista, Orjune. Zbog svoje bolesti penzionisan je 1922. godine, ali je i dalje radio kao dramaturg u Splitskom pozorištu. Od 1925. godine sve je manje politički aktivan ali i dalje piše tekstove u Orjuninom listu Pobjeda. Za upravnika Oblasnog narodnog pozorišta u Sarajevu postavljen je 1928. godine. Od 1930. godine u Politici objavljuje seriju putopisno-reportažnih tekstova o krajevima i narodu sjeverne Dalmacije, Primorja. Umro je u Šibeniku, gde je i sahranjen, a njegovi zemni ostatci su 1950. godine preneseni u porodičnu grobnicu u Kistanje [2] Od 2008. godine ulica Nova 29, u Busijama, prigradskom naselju Beograda, nosi ime po Mirku Koroliji[3]. Djela Уреди Pesme, 1914. Zidanje Skadra, lirska drama, premjerno prikazana u HNK u Zagrebu, 1920. Nove pesme, 1930. Pesme, Srpska književna zadruga, Beograd 1933. Izabrana dela, priredio Jovan Radulović, Srpska književna zadruga i BIGZ, Beograd 1996.

Doktorska disertacija Bosko Petroic, svrseni bogoslov Sremski Karlovci Godina : 1901 Stranica : 111 Stanje : Lose ocuvana knjiga. Naslona strana i sledecih 20ak stranica nemaju veci ili manji deo desnog coska, takodje zadnjoj korici nedostaje manji deo.Vidljiv trag vlage verovatno na prvoj i na par poslednjih stranica. Knjiga je kompaktna, ceo tekst je vidljiv, nije podvlaceno, veoma retko u ponudi, nisam je nasao jos negde. ПЕТРОВИЋ Бошко – професор, новинар и књижевник (Параге, 10. X 1869 – Скопље, 7. VIII 1913). Користио је псеудониме Жељски и Стеванов. Гимназију је завршио у НСаду а богословију у Сремским Карловцима. Од 1894. је у Бечу студирао филозофију и германистику на универзитету и, упоредо, певање на конзерваторијуму. Дипломирао је и докторирао из области филозофије дисертацијом „Студије и критика на психофизички монизам“, која је у 1901. штампана у Сремским Карловцима. Радио је као професор у гимназијама у Сарајеву (од 1901), у Тузли (1904) и од 1905. у НСаду. После завршених школских испита у јуну 1913, за време српско-бугарског рата, као ратни дописник сарајевских листова „Српска ријеч“ и „Трибуна“ прикључио се штабу Треће српске армије. Умро је од колере у Скопљу. Писао је песме, приповетке и романе и објављивао их у „Јавору“, „Стражилову“, „Бранковом колу“, „Босанској вили“, „Летопису Матице српске“, „Застави“ и у сарајевској „Нади“. Јављао се и чланцима из филозофије и естетике, као и књижевним и позоришним критикама. Написао је позоришну игру у 3 чина Наш човек, која је била приказана у СНП 15. XII 1908, али без успеха. У својој брошури Српско народно позориште у Новом Саду 1907-1908. године (НСад 1908) критиковао је рад управе СНП у тој сезони и тражио да се проведу корените промене у репертоару, нарочито указујући на недостатак савремене домаће драме. Предлагао је да се отвори глумачка школа и да се већа пажња посвети ђачким представама у НСаду. Дао је детаљну анализу драматуршког рада у новосадском театру. Интересовали су га и стари јужнословенски ћирилски кодекси и у својој књизи Из старе српске књижевности (Сремски Карловци 1913) регистровао је и описао четрдесет рукописа, међу њима и познати Барањски препис Душановог законика из XVI века.

SARAJEVO,1937. meki povez. str. 71, dim. 21 x 14 cm. naslovna i ilustracije(drvorez) BRANKO SOTRA,IMA POSVETU I PAR ZUTIH MRLJA,LISTOVI CVRSTI NE ISPADAJU vise autora: markovic,cengic,softa,simic,dizdar,ujevic,mihic,grbic,kusan,kovac,kikic,bakula Бранко Шотра (Козице код Стоца 31. јануар 1906 — Стокхолм 21. мај 1960) је био српски сликар. Бавио се сликарством, графиком, примијењеном умјетношћу и ликовном критиком. Сликар Бранко Шотра рођен је у селу Козице код Стоца. Краљевску умјетничку школу завршио је у Београду 1929. године. У време студирања повезао се са Комунистичком партијом Југославије, па је због комунистичке делатности био више пута затваран. Службовао је у Охриду као стручни учитељ за дуборез у тамошњој Државној мушкој занатској школи. Након две године пребачен је у Вршац за наставника цртања у Мушкој занатској школи. За све време је сликао: портрете, пејзаже, што више тога, како би могао да их покаже у Београду. Хтео је да његова прва самостална изложба буде баш у престоници. Међутим, избио је Други светски рат и Бранко Шотра мобилисан у војску а сви његови радови су се загубили у току рата. Након капитулирања Краљевине Југославије наставио је да ратује борећи се у редовима НОВ и ПОЈ на просторима Херцеговине, Црне Горе, Косова и Метохије и Србије. Након рата радио је на формирању Дома Југословенске народне армије у Београду, а касније је постављен за његовог начелника. Био је управник Војног музеја у Београду у периоду његове обнове. За редовног професора и првог ректора Академије за примјењену умјетност у Београду изабран је 1948. године и на тој дужности се задржао до 1956. године. Умро је изненада 21. маја 1960. године у Стокхолму. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду. У уметнички живот Бранко Шотра је ушао тридесетин година двадесетог века и то као сликар, да би се касније кроз живот све више окретао графици. Када је постао професор на Академији примењених уметности графика и дуборез су му постали главна преокупација.

Živi Lješevi u kući smrti na Banjici *6772*02-2023 Jerko Dobrič autor vlastita naklada autora štampano u decembru 1945.g Povez broš-naknadno karton,latinica,182.sreana, format; 20,5 x 14,5 cm, težina 170.grama DORBIĆ, Jerko, političar, novinar i publicist (Šibenik, 30. IX. 1880 — Šibenik, 3. IV. 1960). Od 1900. do 1914. sudjeluje u radu Austrijske socijaldemokratske radničke stranke te u njezinim autonomnim južnoslavenskim sekcijama u Trstu, u Istri i u Dalmaciji, a bio je i tajnik Socijaldemokratske stranke Dalmacije. Radio je i na sindikalnom organiziranju u Dalmaciji. Za općeg štrajka pomoraca u Trstu 1902. uhićen je u Rimu zbog poticanja na pobunu u Puli. U Beču je svjedočio na procesu šibenskom socijalistu N. Njegušu zbog pokušaja atentata na ministra V. Hochenburgera (1911). God. 1914. na Kongresu Socijaldemokratske stranke u Beču bio je isključen iz stranke. Suradnik je socijalističkih listova Socijalista, Sloboda, Glas malog puka, Glas radnog naroda, Slobodna riječ, Crveni barjak i dr. Pokreće i uređuje listove Il Proletario (Pula 1900–01), satirični list Štipavac (Split—Trst 1911) te Izborni listak Socijaldemokratske stranke u Dalmaciji (Split 1911). Širi nacionalne i internacionalističke, socijalne i političke, antiklerikalne i ateističke ideje socijalističkog pokreta. Za I. svjetskog rata živi u Švicarskoj, između dvaju ratova u Splitu i Zemunu baveći se poduzetništvom. Ne sudjeluje u radničkom pokretu, a članke objavljuje u Borbi (1924), Dalmatinskom Hrvatu (1924) i Subotičkom glasniku (1927), npr. o gospodarstvu Dalmacije, o Italiji i fašizmu. U Zemunu ga je uhitio Gestapo 1941. i zatočio u logoru na Banjici (Beograd), gdje je do kolovoza 1942, zatim u policijskom zatvoru u Zemunu do potkraj 1942, a poslije živi u Šibeniku. Nakon rata objavio je o logoru svoje doživljaje i viđenja u kombiniranoj knjizi sjećanja i dnevnika. DJELA: Abbasso la maschera! Pola 1901. — La crisi di un’anima ovvero la prevenzione contro l’amore. Spalato 1908. — Božić i žrtvovanje sv. mise. Zagreb 1910. — Šta da radimo posle rata? Ženeva 1916. — Ekonomska struktura Dalmacije (u: Privreda i socijalna struktura Dalmacije. Split 1929, 14–23). — Zašto se progone Jevreji? Split—Zagreb 1939. — Živi lješevi u kući smrti u Banjici. Beograd 1945.

U dobrom stanju Časopis Izbor Izbor najboljih savremenih članaka Borovo : Saradnici zajednice Bata, 1938 (Osijek : Krbavac i Pavlović) JANUAR 1939 ISPOVEST JEDNOG NACIONALSOCIALISTE Norman Angel NAŠA ATMOSFERA. „The Telescopo”, Njujork ROTARY INTERNATIONAL. Eduard Bas ZAŠTO JE PODBACIO MARKSISTIČKI SOCIALIZAM. Vilom Štofan KAKO ŽIVI AJNŠTAJN. „The Nation`, Njujork AUTOMOBIL U RATU. „Rovuo des doux Mondes`, Pariz MEHANIZAM PLAČA. „Sappro`, Milano CRNE KOŠULJE U LATINSKOJ AMERICI. „Current Hlstory“ Njujork ENGLESKI AUTORI? „Coronot“,` Čikago OVCA, DOBROTVOR ČOVEČANSTVA. „Sunday Expross“, London KOLONIALNO PITANJE. Stephen Henry Roberts VASPITANJE BUDUĆIH NARODNIH VOĐA. „La Grande Revue“, Pariz UKRAJINSKO PITANJE. „Pritomnost“, Prag LJUDSKA HRANA. C. C. Fumaa PARADOKS FRANCUSKOG KOMUNIZMA. Andre Maurols ITD. FEBRUAR ČOVEK KOJI JE SPASAO MIR. Stuart Hodgson PUŠENJE JE RĐAVA NAVIKA. „Your Life“, Njujork PROPAGANDA PREKO RADIA. „Revue des Doux Mondes“, Pariz PSIHOLOGIJA JAPANA. Margit Gantonboln ŠTA ĆE OTKRITI NOVI TELESKOP Poarson’a Magazine`, London PALESTINSKE NOĆI Ladislas Farago KLIMA PO PORUDŽBINI „Umschau“, Frankfurt DŽIBUTI. „Fortnightly“. London ZDRAVE OČI BEZ NAOĆARA. Dr. M. Poppard FRANCUSKA I MORAL MIDINETKINJE Henry do Montherlant PAPINI NAJBLIŽI SARADNICI. „Stuttgarter Illustrierte“, Štutgart OSNOVA MEDITERANSKE KRIZE .„Neuo Zoricher Zeitung“, Cirlh SAM NA JUŽNOM POLU. Richard E Byrd ITD. MART 1939 ENGLESKE KAPITULACIJE Norman Angol LAŽLJIVCI PRED SUDOM. „Coronet“, Čikago ZAŠTO DA MENJAMO AMERIKU? „The American Mercury“, Ridgefield U BUDUĆEM RATU ODLUĆIĆE VAZDUHOPLOVSTVO. Dušan Radović MUŠKARČEVE OPASNE GODINE Dr. Henry Allan Stonewall ŠTA HOĆE FLAMANCI? „The Nineteenth Century“. London LONDONSKI SITI. „Candide“. Pariz POZADINA PALESTINSKE KONFERENCIJE „Harper`s Magazine“. Njujork ČETRNAESTPRETSEDNIKA. „Die Wetwroche“, Cirih PROBLEM SIRIJE, „Polska Zbrojna“, Katovice KAKO TREBA RADITI. „Conferoncia“, Pariz KAKO SE VADI PETROLEJ? „Fortune“, Njujork O SNOVIMA. „Kelnlsche lltustriorta Zeitung``, Kala MUŠKARCI POD FEREDŽOM. „Kosmos“, Štutgart APRIL 1939 SUTRAŠNJA ŠPANIJA. „Christian Science Monitor“, Boston GRAD NA ZLATU. „Frankfurter Zeitung“, Frankfurt n/M JAPAN LOVI U MUTNOJ VODI. „The Atlantic Monthly“, Njujork PRAVITE PRIBELEŠKEI „The Rotarian“, Čikago JESU U KINEZI DOBRI VOJNICI? „The London Mercury“, London MISTIFIKACIJE PREKO RADIA. Je sale tout`, Pariz O UTICAJU MESECA NA ŽIVOT. `WIener Neueste Nachrlchten”, Beč ISLAM SE BUDI. „Currdnt History“, Njujork ZAŠTITA NASELJA OD NAPADA IZ VAZDUHA. Dr. V. Stanojević LIMA, VAŠINGTON I BERLIN. „The Economist`, London KUĆNI LEKAR IU SPECIALISTA? „Raader’s Digest”, Pleasantville PARADOKS FRANCUSKOG MONARHIZMA. Robert Strauaz-Hupd JEDAN ZABORAVLJENI PRONALAZAČ. „The Toronto Star`, Toronto KOZMETIČKA KOMEDIJA. „The American Mercury, Njujork ITD. MAJ 1939 MOSULSKI PETROLEJ. „Vue Pariz IZA KULISA ENGLESKE ŠTAMPE. „Neue Zorcher Zeltung`, Cirih PRIRODNA BLAGA SU NEISCRPNA, Science“, Otava AKO PROPADNE IMPERIJA... „L` lllustratlon“, Pariz NEVIDLJIVA VOJSKA. „Ken“ Člkago SLUČAJ LlTVINOVA. „Politikon“, Kopenhagen DVE INDIJE. „Forum“, Njujork VEŠTAČKA SVILA. Howard Stephenson JOZEF BEK. „Die Weltwoche“, Cirih NEMAČKA MORNARICA. „Current History“, Njujork LIČNOST DON HUANA. „Magazine Digest`, Toronto DEČIJE LAŽI. „Relch*Elternwerteu, Berlin HOLANĐANI KAO KOLONIZATORI. `Contemporary Japan“, Tokio DANCIG. Pascal Copeau ITD. JUN 1939 PREPOROD CRKVE U RUSIJI. Nlkoaus Basheaches PODVIZI AMERIČKIH NOVINARA. „Netionel-Zaitung` Bazal GENERAL FRANKO. „The Nlneteanth Century and After`. London VEŠTINA PUTOVANJA. „Siotaale“. Meksiko BEZBEDNOST SJEDINJENIH DRŽAVA „Reader’s Digest“, Pleasantville KLIMA I ČOVEK. „Youth Today“, Čikago BRITANSKA „PETA KOLONA` ,,Contemporary Review“, London ŠARL MORAŠ. „Peter LLoyd“, Budimpešta ČELIK | NJEGOV ZNAČAJ. „Sapero“. Milano TIRANIJA PERU. „Cunent History“ Njujork PREDRASUDE O ŽENAMA. „The Outspan“, Keptaon POLJSKA IZMEĐU ČEKIĆA I NAKOVNJA. Raymond Leslie Buell KEMIJA SUROGATA. „Vesmir“, Prag| PUT ZA INDIJU. „Conferecia“, Parts ITD.