odlično očuvano, ima mali potpis kao na slici Аутор Delorko, Olinko, 1910-2000 Наслов Zgode poremećene sreće : uspomene i zapažanja / Olinko Delorko Врста грађе есеј Језик хрватски Година 1942 Издавање и производња Zagreb : Matica hrvatska, 1942 Физички опис 139 str. ; 21 cm Збирка Suvremena knjižnica Matice hrvatske ; kolo 7, knj. 38 Olinko Delorko ( Split, 1910. – Zagreb, 2000.)Pjesnik i esejist. Uređivao književni časopis Hrvatska revija a s Dragutinom Tadijanovićem je uredio antologiju Hrvatska moderna lirika 1993. Prevodio je i s talijanskog Petrarcu i Dantea. Delorkova poezija se sjajno uklopila u visoke standarde hrvatske lirike dvadesetog stoljeća. Zgode poremećene sreće, autobiografsko-memoarski eseji iz 1942. Prvo izdanje. Nacrt za korice je izradio Mladen Veža. Delorko, Olinko, hrvatski književnik, proučavatelj usmene književnosti i prevoditelj (Split, 30. I. 1910 – Zagreb, 18. II. 2000). Diplomirao slavistiku i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1935. Kao srednjoškolski profesor službovao u Zagrebu 1937–50., a 1950–75. radio u Institutu za narodnu umjetnost. S B. Livadićem uređivao Hrvatsku reviju (1943–45). Kao proučavatelj usmenoga stvaralaštva, stručnim i znanstvenim radovima surađivao je u mnogim znanstvenim izdanjima, a priredio je i nekoliko zbirki usmenih pučkih pjesama. Studije i članke o hrvatskom usmenom pjesništvu skupio je u knjizi Zanemareno blago (1979). Autor je i antologija Hrvatska moderna lirika (s D. Tadijanovićem, 1933) i Talijanska lirika (s A. Nizeteom, 1939). Delorkovo pjesništvo (Pjesme, 1934; Rastužena Euterpa, 1937; Razigrani vodoskoci, 1940; Uznosite slutnje, 1944; Izgaranja, 1958; Lirski Eden, 1965; Dolaze oblaci, 1978; Sve tišim glasom, 1995) temelji se na hrvatskoj impresionističkoj tradiciji uz specifičan izraz u duhu romanskoga, u prvom redu talijanskog pjesništva. Izvornost izraza očituje mu se u zvučnosti stiha, nijansiranju boja te muzikalnim i ritmičkim vibracijama versa. I njegovi eseji (Radost i bol čitanja, 1978. i dr.) impresionistički su zapisi, a najbolji su mu iz talijanske književnosti (o G. Leopardiju, G. Papiniju, L. Pirandellu, Danteu Alighieriju i dr.). Kratka proza sabrana mu je u knjigama Zgode poremećene sreće (1942), Otimanja zaboravu (1988) i Dnevnik bez nadnevaka (1996). Kao prevoditelj istaknuo se prijevodima djela Michelangela, F. Petrarce, Dantea i A. Panzinija. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo 1999.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba da se opsece! 1937 g. Ljubomir Radovanovic Ljubomir Radovanović (Šabac, 1834 — Beograd, 28. jul 1868) je bio srpski pravnik i advokat zbog koga su njegova braća izvršila atentat na kneza Mihaila Obrenovića.[1] Biografija Rođen je u Šapcu u porodici trgovca i ćurčije Jovana Radovanovića, a majka mu je bila ćerka prote Nikole Smiljanića.[1] Školovanje je počeo u Šapcu, a zatim završio Prvu mušku gimnaziju u Beogradu 1851. godine. Studirao je pravo u Parizu. Radio je zatim kao advokat u Valjevu. Oženio se Sofijom ćerkom Jevrema Tadića, trgovca iz Valjeva. Stanovali su u Valjevu u Karađorđevoj ulici broj 7, imali su nekoliko kuća, ciglanu, vodenicu i više placeva. Prema popisu iz 1863. imovina mu je procenjena na 1220 dukata, a mesečni prihod od advokatske radnje iznosio je 50 talira.[1] Bio je vođa Kluba liberala u Valjevu koji su se zalagali za uklanjanje kneza Mihaila Obrenovića sa prestola Srbije i za uspostavljanje republike. Zbog sumnje da je učestvovao u pravljenju lažnih isprava u Tamnavi u aferi poznatoj pod imenom „Ubski kaiš“ osuđen je 1865. godine na 11 godine robije. Posle presude Apelacionog i zatim Kasacionog suda osuđen je na 7 godina robije. Zbog toga je protestvovala grupa viđenijih građana Valjeva, a posebno njegova braća Kosta i Pavle Radovanović koji su presudu smatrali nepravednom i da im je time ugrožen porodični ponos. Posebno oni su bili ljuti na Obrenoviće zbog smrti svog dede prote Nikole Smiljanića koga je u Kaoni otrovao Marko Štitarac po nalogu kneza Miloša. Javno su govorili da će ubiti kneza Mihaila. Zamisao su ostvarili 29. maja 1868. na Košutnjaku.[1] Njegova braća kao i on osuđeni su na smrt 27. jula 1868. godine i sutradan je kazna izvršena na Karaburmi. Zbog umešanosti u ubistvo kneza Mihaila kuća u Valjevu mu je oduzeta i otkupio je Jevrem Tadić i ostavio u nasleđe svom sinu Radomiru.[1] Suđenjem za atentat su bili obuhvaćeni i Nenadovići odakle je bio oženjen Pavle Radovanović i koji su rodbinski bili povezani sa suparničkom dinastijom Karađorđević.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Paulo de Oliveira Leite Setubal (Tatui, 1. januar 1893 — Sao Paulo, 4. maj 1937) Sin Antonija de Oliveire Leite Setubala i Marije Tereze de Almeide Nobre je bio brazilski advokat, pisac i novinar. Paulo Setubal je bio učenik Čika Pereire u Tatuiju, kome duguje svu svoju obuku, pošto je bio učenik posvećen učenju i njegov učitelj, Čiko Pereira je verovao u njegovu sposobnost i rekao je svojoj majci da ga odvede na studije u prestonicu i ona je to učinila. pa je. Uprkos poteškoćama, odveo je sina na studije u Sao Paulo, upisao ga u školu braće Marist. Godine 1914. diplomirao je pravo u Sao Paulu. U to vreme je već objavio pesmu na naslovnoj strani novina A Tarde. Godine 1920. izlazi njegova knjiga poezije Alma Kabokla, čije je izdanje, sa tri hiljade primeraka, rasprodato za mesec dana. Između 1925. i 1935. objavio je nekoliko istorijskih romana, uključujući A Markuesa de Santos, O Principe de Nassau i A Bandeira de Fernao Dias. Godine 1926. radio je kao saradnik u novinama O Estado de S. Paulo. Od 1928. do 1930. bio je državni poslanik, ali je dao ostavku na mandat zbog pogoršanja tuberkuloze. Bio je oženjen Franciskom de Sousa Aranha (ćerka Olavo Egidio de Sousa Aranha i Visentina de Kueiroz Aranha), sa kojom je imao troje dece: Maria Visentina, Teresinha i Olavo Egidio Setubal. Narednih godina objavljuje knjige pripovedaka, hronika i memoara. Pesnik vezan za parnasovsku estetiku, Paulo Setubal je u svojim stihovima tematizirao život seljaka, kaboklo unutrašnjosti Sao Paula. Po izboru teme, tada je nazvan „regionalnim pesnikom”. Bio je i poznat i cenjen autor dela sa istorijskom tematikom, među kojima se izdvajaju roman Markeza de Santos (1925) i knjiga hronika O Ouro de Cuiaba (1933). Njegova poslednja knjiga bila je Confiteor, koju je posvetio svom učitelju koji je verovao u njegov potencijal, Čiku Pereiri, čak i kada je već bio veoma bolestan od tuberkuloze i tako citirao svog učitelja „ovde govorim o najbogatijem čoveku u mojoj zemlji, ali ne materijalno bogatstvo više nego znanje, dobrota i dobročinstvo, moj učitelj Čiko Pereira...``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jezik srpski, ćirilica, 96 str. Izdavač: `Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića` Beograd. Štampa: „Zora“ Beograd. Deo edicije: „Biblioteka školskih klasika (u izboru)“, knjiga br. 1. / Uređuju: I. Maričić i A. Žeželj. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811)[2] bio je srpski književnik, prevodilac, prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. On je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“.[3] Rođen je u današnjem rumunskom delu Banata, tadašnje Habzburške Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[4] Biografija Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[5]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[6] Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Učio je osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovao ljubavlju prema knjizi, tetak je imao nameru da ga školuje za popa. Čitanje žitija svetaca inspirisalo je dvanaestogodišnjeg dečaka, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Osmansko carstvo, u pustinju da se posveti. Tetku se ovo nije svidelo te ga je odveo nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Janos i Macko - Pokvareno pismo - Sacuvano pismo - Vuk - Marijo, gde si? - Pobeda ruzne - Mati i kci - Muzjak - Sirota nasa Mumica - Lov Veljko Petrović (Sombor, 4. februar 1884 — Beograd, 27. jul 1967) je bio srpski književnik i akademik. Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine.[1] Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. godine u monaštvu dobiti ime Gerasim, i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je ćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko nedelja nakon porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru.[2] Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, peštanskog Tekelijanuma.[3] Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. Godine 1908. Veljko prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. godine emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U `Srpskom književnom glasniku` objavljuje 1912. godine pripovetku `Zaborav`. Između 1914—1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor, za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. `Malo je pisaca koji su kao Veljko Petrović u književnost ušli tako sigurno, bez okolišenja, bez kucanja, pravo na glavna vrata. Otvorio ih je lično moćni Jovan Skerlić 1908. godine.` Književni kritičar Skerlić je za njega izrekao sudbonosne reči: `Čitajte te pesme! To su ne samo najbolje patriotske pesme koje danas jedan Srbin iz Ugarske peva, to ide možda u najbolje, ali izvesno u najoriginalnije stvari celokupne poezije srpske.`[4] Uz Veljka Petrovića vezuju se dva osnovna određenja: rodoljubivi pesnik i realistički pripovedač. U jeku balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. U dugom, srećnom braku ipak neće sve biti potaman, jer nisu imali dece. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. godine na štampi i publikacijama. Objavio je 1916. godine u američkom `Srbobranu`, na naslovnoj strani rodoljubivu pesmu `Srbiji`.[5] Godine 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. godine je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Veljko Petrović je bio mason i njegov uspon u javnom i kulturno-umetničkom životu je bio nesumnjivo podržan iz tog miljea. On će u mnogim organizacijama, odborima, udruženjima prednjačiti - voditi glavnu reč i usmeravati kulturne tokove. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od decembra 1924. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.[6] Kasnije je Petrović napredovao i bio dugogodišnji načelnik u Ministarstvu prosvete (1927). U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. Veljko Petrović je 1928. godine postao potpredsednik beogradskog Pen-kluba.[7] Godine 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog, tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Veljko Petrović je boravio u nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić, doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Februara 1936. godine dotadašnji dopisni član Srpske kraljevske akademije Veljko Petrović književnik izabran je za redovnog člana. [8] Postojalo je u Beogradu 1925. godine Društvo književnika, za čijeg je predsednika izabran tada Petrović. U Beogradu je inicijativom beogradskog centra Pen-kluba došlo do novog udruživanja pisaca. Prva skupština Udruženja književnika održana je februara 1937. godine u sali beogradske kafane `Kod dva jelena`. Izabran je na tom burnom skupu, pred četrdesetak prisutnih književnika, za predsednika Veljko Petrović.[9] U januaru 1938. postavljen je za programskog direktora Beogradske radio stanice.[10] Za vreme Drugog svetskog rata je bio izvesno vreme zatvoren od strane okupatora, zbog masonskog članstva. Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Književnost Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Godine 1912. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku rata rukopis izgubljen. Tek 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. godine u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu. Po njemu je nazvana Ulica Veljka Petrovića (Sombor). Bibliografija 1902. „Rodoljubive pesme` 1909. „Bunja` 1912. „Na pragu` 1921. „Bunja i drugi iz Ravangrada` 1921. „Varljivo proleće` 1922. „Pomerene savesti` 1922. „Tri pripovetke` 1924. „Iskušenja` 1925. „Pripovetke` 1932. „Izdanci iz opaljena grma` 1948. „Prepelica u ruci` 1964. „Dah života` Nagrada „Veljkova golubica“ Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić.

vrlo dobro stanje kao na slikama Božidar Knežević (Ub, 7/19. mart 1862 — Beograd, 18. februar/3. mart 1905) je bio profesor istorije, prevodilac nekoliko stručnih radova sa engleskog jezika i autor više naučnih dela iz oblasti filozofije istorije. Književnosti pripada samo njegovo, obimom malo ali značajno delo, Misli. Otac mu je bio Stevan Knežević, a deda Knez Ivo od Semberije.[1] Gimanaziju je završio u Beogradu, a tu je i diplomirao na Istorijsko-filološkom odseku Velike škole u Beogradu. Godine 1884. je otišao u Užice i postao je nastavnik u tamošnjoj gimnaziji, gde je predavao francuski jezik, istoriju i filozofsku propedeutiku (uvod u filozofiju). Napusto je na kratko profesorski posao i 1885. godine učestvovao u srpsko-bugarskom ratu, kao četni komesar. Godine 1889. je bio premešten sa službom u Niš, a zatim je radio i u Čačku, Kragujevcu, Šapcu, da bi 1902. godine bio premešten u Beograd. Iste godine je polagao profesorski ispit sa temom Uticaj Istoka na civilizaciju evropskih naroda. Živeo je i radio u izuzetno nepovoljnim prilikama. Dvadeset godina, najbolji deo svoga života, proveo je u unutrašnjosti, u teškim materijalnim uslovima. Ceo Kneževićev život je bio obeležen krajnjom nemaštinom, trošenjem u tegobnom radu da bi se izdržavao tokom školovanja, mukotrpnim profesorskim položajem i brigom i za svoju i za porodicu svoga brata, čestim premeštanjem po nalogu prosvetnih vlasti iz jedne u drugu gimnaziju (iz Užica u Niš, Čačak, Kragujevac, ponovo Čačak i Šabac), nedostatkom potrebnih sredstava za istraživački i prevodilački rad, što mu je, uz stalno saplitanje iz akademskih krugova, onemogućilo da se profesionalno izgradi i za života dobije potrebno priznanje naučnika i mislioca.[2][3] Ipak, uspeo je da sam nauči jezike, posvetio se dubljem izučavanju filozofije, istorije i sociologije, što je, s obzirom na lošu opskrbljenost tadašnjih bibliotečkih fondova i na neobrazovanost i intelektualnu nezainteresovanost palanačkog okruženja, bio veliki uspeh.[4] Pored drugih, značajni su njegovi prevodi sa engleskog Istorije civilizacije u Engleskoj H. T. Berkla (Beograd, 1893 — 1894) i O herojima Tomasa Karlajla (Beograd, 1903). Godine 1902. došao je u Beograd, gde je umro 1905. godine kao profesor Prve beogradske gimnazije. Po njemu se zove Biblioteka „Božidar Knežević” Ub. Misli[uredi] Misli Božidara Kneževića nisu misli i izreke po tipu uobičajenih aforizama, nisu ni saveti praktične moralne filozofije, po uzoru na stare moraliste. U Mislima pisac često daje zaključke svojih istorijsko-filozofskih razmišljanja. U njima ima tragova filozofskog špekulisanja i istorijskih ideja. Terminologija je ponekad naučna, ali u delu ima vrlo mnogo i ličnog, gotovo autobiografskog. Nezadovoljan svojim životom, duhovno i duševno vređan od okoline, bez pravog prijatelja i sagovornika, Knežević se povukao u sebe i odvojen od svojih savremenika i iznad svoje sredine tražio zaborav i utehu u čistim visinama misli. Njegove omiljene ideje su: konstatovanje niske životinjske prirode ljudske, pesimističko shvatanje čoveka, razlika koja postoji između nižeg, animalnog i višeg, intelektualnog čoveka, borba ideala i stvarnosti, krajnji trijumf duha nad materijom i večnosti nad prolaznošću, kult i poezija misli, otkupljenje duše mišlju, ne besmrtnost duše nego besmrtnost duha. Cela ova mala knjiga je lirika intelekta i apoteoza misli, Kneževićeve osloboditeljke i utešiteljke od čamotinje, niskosti, gluposti i nerazumevanja.[5] Misli su prvo objavljene u Srpskom književnom glasniku (1901), a odštampane su u zasebnu knjigu najpre 1902, pa u drugom, dopunjenom izdanju u Beogradu 1914. godine.[2] Bibliografija[uredi] Knjige[uredi] Principi istorije. Knj. 1, Red u istoriji / napisao Božo Knežević. - Beograd : Izdanje Fonda Dimitrija Nikolića Belje, 1898 (Beograd : Kraljevsko-srpska državna štamparija). - VIII, 306 str. ; 23 cm Principi istorije. Knj. 2, Proporcija u istoriji / napisao Božo Knežević. - Beograd : Kraljevsko-srpska državna štamparija, 1901. - VII, [1], 384, [1] str. ; 23 cm Misli / Bož.[Božidar] Knežević. - Beograd : Državna štamparija, 1902 (Beograd : Državna štamparija). - 151 str. ; 17 cm Istorijski kalendar / [Božidar Knežević]. - Beograd : Štamparija S. Nikolića, [1904]. - 112 str. ; 20 cm Misli / Bož. Knežević. - 2. popravljeno izd. - Beograd : L. Marković, 1914 (Beograd : Pravda). - 156 str. ; 19 cm Zakon reda u istoriji / od Božidara Kneževića. - Beograd : Geca Kon, 1920 (Pančevo : Napredak). - XXIII, 171 str. ; 19 cm Prevodi[uredi] O herojima, heroizmu i obožavanju heroja u istoriji / napisao Toma Karlajl, Beograd, 1903. Ogledi / T. B. Makolej ; preveli B. Knežević i V. Savić. - Beograd : Srpska književna zadruga, 1912 (Beograd : `Dositije Obradović`). - [4], 187 str. ; 20 cm. - (Srpska književna zadruga ; 143) Drugi o Božidaru Kneževiću[uredi] Misli o velikom čovjeku / Božidar Knežević ; iz Kneževićevih djela odabrao Marko Đurić. - Zagreb : Tiskara V. Novotni, 1916. - 32 str. ; 16 cm. - (Knjižnica za narodno prosvećivanje ; 1) Čovek i istorija / Božidar Knežević ; [predgovor, izbor i redakcija Dragan M. Jeremić]. - Novi Sad : Matica srpska ; Beograd : Srpska književna zadruga, 1972 (Novi Sad : Budućnost). - 330 str. : slika autora ; 21 cm. - (Biblioteka Srpska književnost u sto knjiga / [Matica srpska, Novi Sad; Srpska književna zadruga, Beograd] ; knj. 42) Beležnica : (1896-1897) / Božidar Knežević ; priredila Aleksandra Vraneš. - Ub : Gradska biblioteka `Božidar Knežević`, 2002 (Beograd : MST Gajić). - IX, 99 str. : faks. ; 18 cm Božidar Knežević / priredio Saša Radojčić. - Novi Sad : Izdavački centar Matice srpske, 2018 (Novi Sad : Sajnos). - 187 str. ; 24 cm. - (Antologijska edicija Deset vekova srpske književnosti ; knj. 118)

U dobrom stanju Kajanje : drama u tri čina s predigrom / Aleksandar Ilić Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1933 Beograd : `Skerlić`, 1933 (Beograd : Nova štamparija) Fizički opis 115 str. ; 21 cm ISBN (Broš.) Aleksandar Ilić (Beč, 24. mart 1890 — Sremska Mitrovica, 28. februara 1947) bio je srpski književnik i diplomata. Pisao je romane, drame, poeziju, putopise, eseje, političe brošure i pripovetke. Danas je najpoznati po romanu „Gluvne čini” Književnu karijeru je započeo objavljivanjem članaka i pisanjem dramske jednočinke „Sa svojima”. U Prvom svetskom ratu je učestvovao kao dobrovoljac druge čete Drugog pešadijskog puka srpske vojske, te se sa vojskom povukao preko Albanije u Grčku, odakle je zajedno sa drugim srpskim omladincima bio evakuisan u Francusku 1917. godine. U Francuskoj je upisao studije književnosti na pariskoj Sorboni, gde je i diplomirao 1920. Nakon povratka u Beograd, pisao je modernistička književna dela sa avangardnim tendencijama. Jedno vreme radio je kao ateše za štampu pri ambasadi u Beču. Drugi svetski rat je proveo u Beogradu, a nakon dolaska komunista na vlast bio je uhapšen i osuđen. Preminuo je u zatvoru pod nejasnim okolnostima. Aleksandar Ilić je rođen 24. marta 1890. godine u Beču, od Oca Đorđa Ilića, stolara rodom iz Paraćina, i majke Terezije Bizek. Svoj prvi članak objavio je u časopisu „Brankovo kolo” 1909. Godine 1912. u Narodnom pozorištu je izvedena njegova dramska jednoočinka „Sa svojima”. Naredne godine upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, ali je školovanje prekinuo zbog početka Prvog svetskog rata. U ratu je učestvovao kao dobrovoljac druge čete Drugog pešadijskog puka srpske vojske, te se sa vojskom povukao preko Albanije u Grčku, odakle je zajedno sa drugim srpskim omladincima bio evakuisan u Francusku 1917. godine. U Francuskoj je upisao studije književnosti na pariskoj Sorboni, gde je i diplomirao 20. maja 1920. Nakon povratka u Beograd započeo je plodonosnu saradnju sa književnim časopisom „Misao”, objavljujući prikaze knjiga, pesme, dramu „Kajanje” (br. 3-4, 5-6, 7-8, 1922) i pripovetku „Sajuz-broj” (br. 6, 1923). Boravio je neko vreme u Pragu 1923, da bi nakon povratka objavio u „Misli” (br. 2. 1924) putopis „Prag” koji je izazvao negadovanje češke javnosti. Narodno pozorište u Beogradu izvelo je njegovu dramu „Kajanje” 1924, koja je bila dobro dočekana. Pozitivnu ocenu drame dao je i Miloš Crnjanski u članku objavljenom u „Politici” (26. maja). U jula 1925. postavljen je za dopisnika Odeljenja za štampu Ministarstva inostranih dela pri Poslanstvu u Beču. Premešten na rad u Ministarstvo inostranih dela februara 1929. godine. Otpušten je iz državne službe marta iste godine zbog zdravstevenih problema. Po završenom lečenju, vraćen je u slubžu Ministarstva inostranih poslova septembra 1930, i do 1937. godine radio je u arhivi tog ministarstva. Pod pseudonimom Danubiensis objavio je brošure „Današnja Austrija” (1927) i „Današnja Nemačka i odgovornost za rat” (1929). Godinu 1930. u Ilićevom životu obeležili su izlazak knjiga „Binski preobražaji” (četiri kraća eseja), „Gluvnih čini” (roman), „Bog Taj-ta-to” (odlomak iz epa) i dve brošure „Za međubalkansku zajednicu” i „Panevropa”. Naredne godine objavio je knjigu pesama „Gresi Zlatoustog” i dve brošure: „Današnja Mađarska” i „Međubalkanska banka”. I ove brošure, kao i prethodne, objavio je pod pseudonimom Danubiensis. Iste godine u Skoplju je održana pozorišna premijera Ilićeve dramske adaptacije romana „Večiti mladoženja” Jakova Ignjatovića. Predstava je sa većim uspehom postavljena i u Narodnom pozorištu u Beogradu (1932) i u Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu (1939). Nakon pozorišnog uspeha usledile su prepravljena verzija drame „Kajanje” (1933), roman „Ciganski testament” (1934), drama „Kabaret kod Dve hemisfere” (1936), pripovetka „Karazemansko” (1938) i knjiga „Uvod u svetsko pozorište” (1940). Ilić je Drugi svetski rat proveo u okupiranom Beogradu. Prema nekim podacima, Ilić je postavljen za profesora na Muzičkoj akademiji 1942. „Večiti mladoženja” je ponovo postavljen u Narodnom pozorištu 1942. Nakon oslobođena 1945. Ilić je pokušao da pobegne iz Jugoslavije, ali nije uspeo. Naredne godine je uhapšen. U „Politici” 3. januara 1947. nalazi se izveštaj o početku suđenja grupi predratnih političara i novinara na čijem se čelu nalazo Miloš Trifunović, bivši ministar i jedan od predsednika Jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu. Među osmoricom optuženih bio je i Aleksandar Ilić. Za njega se u izveštaju ističe da je „stari diplomata od karijere” koji se ne slaže sa „režimom” i koji bi želeo da „pokrene neku opozicionu akciju”. „Politika” je 8. januara iste godine izvestila da je Ilić osuđen na „kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od osam godina i gubitak pojedinih političkih i građanskih prava za vreme od pet godina”. Umro je 28. februara 1947. u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, pod nejasnim okolnostima. Romani • „Gluvne čini” (1930) • „Ciganski testament” (1934) Drame • „Sa svojima” (jednočinka izvedena u Narodnom pozorištu 1912) • „Kajanje” (objavljena u časopisu „Misao” 1922. prepravljena verzija štampana u vidu knjige 1933) • „Večiti mladoženja” (dramska adaptacija romana „Večiti mladoženja” Jakova Ignjatovića 1931) • „Kabaret kod Dve hemisfere” (1936) Poezija • „Bog Taj-ta-to” (1930) • „Gresi Zlatoustog” (1931) Eseji • „Binski preobražaji” (1930) Pripovetke • „Sajuz-broj” („Misao” 1923) • „Karazemansko” (1938) Putopis • „Prag” („Misao” 1924)

Prvo izdanje! Posveta na vrhu predlista, inače dobro očuvano. Ilustracije u knjizi Ivan Kušan. Autor - osoba Kušan, Ivan, 1933-2012 = Kušan, Ivan, 1933-2012 Naslov Koko i duhovi / Ivan Kušan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stožer, 1958 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 220 str. : islutr. ; 21 cm Zbirka Klasična i savremena dela omladinske književnosti „Koko i duhovi” je dječji roman Ivana Kušana koji je izašao 1958. godine. Prema navedenom romanu snimljen je i istoimeni film, ekraniziran 2011. godine. Priča o hrabrom dječaku Koku koja ima svoje nastavke u Kušanovim ostalim romanima, stekla je iznimnu popularnost među mladim čitateljima. Koko je dječak koji pohađa drugi razred osnovne škole. Koko je sretan jer se preselio u novi stan, a istovremeno je i tužan jer više se neće moći družiti sa svojim starim prijateljima u istoj mjeri kao prije. Jedne prohladne večeri je vidio duha u svome dvorištu i tada njegove avanture počinju. Koko ima sestru Maricu, a njegovi prijatelji su Zlatko, Miki i Božo. Koko je pravi prijatelj koji svima pomaže u nevolji i čak izdajici poput Mikija oprašta na kraju. On je privržen svojoj obitelji i jako voli svoju sestru Maricu, zato se i izložio velikoj opasnosti kada je ona oteta. On nije želio iznevjeriti svoje roditelje i Maricu. Želio je Maricu spasiti iz ruku otmičara. On je sa svojim prijateljima otkrio da je stari Vincek živ i da Mikijev tata i stric žele njegov novac, zato su njih dvojica pokušali ubiti Koka i njegovu obitelj i preplašiti ih samo da isele iz Vincekova stana. Avantura u koju se Koko upustio je opasna za njega i njegove prijatelje, ali je on pokazao svu svoju hrabrost , domišljatost i veliko srce za jednog dječaka. Kokov uzor je njegov prijatelj Zlatko, za kojeg on smatra da je iznimno pametan, načitan i stoga se Koko oslanja na njega u svakoj situaciji i čini sve što Zlatko smatra da bi Koko trebao učiniti jer mu Koko vjeruje. Iako za Mikija smatra da je manje čudan nego Zlatko, Koko se ipak uvjerio da Mikiju ne može u potpunosti vjerovati. Kada je s policajcima sišao u jamu, Koko je išao ispred njih s planom u ruci, osjećao se važnim. Ipak, da nije bilo njega i njegovih prijatelja, možda nitko ne bi ni otkrio zle namjere Mikijevog tate i strica. Avantura je završila sretno, Koko i njegovi prijatelji su otkrili neprijatelje. Stari Vincek je konačno zagrlio svoju kćer, Katicu, Božinu majku. Iako je Vincek bio bogati trgovac, bio je škrt čak i prema svojoj obitelji. Zato se odrekao kćeri kada se ona udala za siromašnog čovjeka. Glavni motiv svih spletki koje su priredili Mikijev tata i stric je Vincekov novac. Vincek na kraju ipak shvaća da novcem ne može kupiti sreću. Ujedno je to i glavna poruka ove knjige, da novac ne može ljude učiniti sretnim, kako sam Vincek kaže: „Dugo sam vremena držao da je novac ono najvažnije u životu, zato nisam ni imao ništa od života! Bio sam rob svog bogatstva.” Kušan, Ivan, hrvatski književnik i prevoditelj (Sarajevo, 30. VIII 1933 – Zagreb, 20. XI 2012). Završio studij slikarstva na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Radio je kao urednik književnosti i likovnih umjetnosti u Telegramu, urednik književnosti na Radio Zagrebu, biblioteka Smib i Modra lasta, časopisa Most i biblioteke HIT junior. God. 1997. dobio je Nagradu „Vladimir Nazor“ za životno djelo. Od 2002. bio je redoviti član HAZU. Bio je i predavač na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. U književnosti se javio romanom za mlade Uzbuna na zelenom vrhu (1956), u kojem se kao glavni lik pojavio dječak Koko, koji je obilježio ciklus potonjih romana, a Kušana učinio jednim od rijetkih domaćih autora detekcijskih uspješnica za mladež (Koko i duhovi, 1958; Zagonetni dječak, 1963; Koko u Parizu, 1972; zbirke novela Strašni kauboj, 1982; Ljubav ili smrt, 1987; Koko u Kninu, 1996). Izniman uspjeh postigao je i romanima Domaća zadaća (1960) i Lažeš, Melita (1965). Kao prozaik za odrasle pripadnik je naraštaja krugovaša. Nakon zbirke novela Trenutak unaprijed (1957), romana Razapet između (1958) i Zidom zazidani (1960), u kojima je iskazao sklonost psihologizaciji pa i bizarnim temama, objavljivao je prozu sa satiričko-političkim (roman Toranj, 1970; novele Veliki dan, 1970) i erotskim podtekstom (erotski putopis Prerušeni prosjak, 1986, i konceptualno „nadopisivanje“ erotskih mjesta preskočenih u djelima svjetskih pisaca, 100 najvećih rupa, 1992). U mnogim njegovim prozama do izražaja dolazi i sklonost persiflaži, parodiranju i travestiranju. Kušan je i autor prvoga hrvatskoga humorističnoga povijesnog romana, Medvedgradski golubovi (1995), a knjigu Zubalo na ošitu (2001) posvetio je vlastitoj borbi s bolešću i (ne)funkcioniranjem hrvatskoga zdravstva. Objavljivao je i drame, u kojima iskazuje dramaturgijsku vještinu, kritičnost prema društvu, ali i sklonost „pučkomu“ kazalištu, komičnosti i zabavnosti (Spomenik Demostenu, 1969; Toranj, adaptacija romana, 1971; Svrha od slobode, 1971; Čaruga, 1976, i dr.). I neki od njegovih najpopularnijih romana za djecu prilagođeni su i izvedeni u kazalištu (Koko u Parizu, 1979; Lažeš, Melita, 1995). Drame su mu objavljene i u knjizi Svrha od slobode (1995). Pisao je i scenarije, radijske i televizijske drame i serije, eseje i kritike, te prevodio s ruskog, engleskog i francuskog jezika. MG104 (N)

Prvo izdanje! Posveta na vrhu predlista, inače dobro očuvano. Ilustracije u knjizi Ivan Kušan. Autor - osoba Kušan, Ivan, 1933-2012 = Kušan, Ivan, 1933-2012 Naslov Koko i duhovi / Ivan Kušan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stožer, 1958 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 220 str. : islutr. ; 21 cm Zbirka Klasična i savremena dela omladinske književnosti „Koko i duhovi” je dječji roman Ivana Kušana koji je izašao 1958. godine. Prema navedenom romanu snimljen je i istoimeni film, ekraniziran 2011. godine. Priča o hrabrom dječaku Koku koja ima svoje nastavke u Kušanovim ostalim romanima, stekla je iznimnu popularnost među mladim čitateljima. Koko je dječak koji pohađa drugi razred osnovne škole. Koko je sretan jer se preselio u novi stan, a istovremeno je i tužan jer više se neće moći družiti sa svojim starim prijateljima u istoj mjeri kao prije. Jedne prohladne večeri je vidio duha u svome dvorištu i tada njegove avanture počinju. Koko ima sestru Maricu, a njegovi prijatelji su Zlatko, Miki i Božo. Koko je pravi prijatelj koji svima pomaže u nevolji i čak izdajici poput Mikija oprašta na kraju. On je privržen svojoj obitelji i jako voli svoju sestru Maricu, zato se i izložio velikoj opasnosti kada je ona oteta. On nije želio iznevjeriti svoje roditelje i Maricu. Želio je Maricu spasiti iz ruku otmičara. On je sa svojim prijateljima otkrio da je stari Vincek živ i da Mikijev tata i stric žele njegov novac, zato su njih dvojica pokušali ubiti Koka i njegovu obitelj i preplašiti ih samo da isele iz Vincekova stana. Avantura u koju se Koko upustio je opasna za njega i njegove prijatelje, ali je on pokazao svu svoju hrabrost , domišljatost i veliko srce za jednog dječaka. Kokov uzor je njegov prijatelj Zlatko, za kojeg on smatra da je iznimno pametan, načitan i stoga se Koko oslanja na njega u svakoj situaciji i čini sve što Zlatko smatra da bi Koko trebao učiniti jer mu Koko vjeruje. Iako za Mikija smatra da je manje čudan nego Zlatko, Koko se ipak uvjerio da Mikiju ne može u potpunosti vjerovati. Kada je s policajcima sišao u jamu, Koko je išao ispred njih s planom u ruci, osjećao se važnim. Ipak, da nije bilo njega i njegovih prijatelja, možda nitko ne bi ni otkrio zle namjere Mikijevog tate i strica. Avantura je završila sretno, Koko i njegovi prijatelji su otkrili neprijatelje. Stari Vincek je konačno zagrlio svoju kćer, Katicu, Božinu majku. Iako je Vincek bio bogati trgovac, bio je škrt čak i prema svojoj obitelji. Zato se odrekao kćeri kada se ona udala za siromašnog čovjeka. Glavni motiv svih spletki koje su priredili Mikijev tata i stric je Vincekov novac. Vincek na kraju ipak shvaća da novcem ne može kupiti sreću. Ujedno je to i glavna poruka ove knjige, da novac ne može ljude učiniti sretnim, kako sam Vincek kaže: „Dugo sam vremena držao da je novac ono najvažnije u životu, zato nisam ni imao ništa od života! Bio sam rob svog bogatstva.” Kušan, Ivan, hrvatski književnik i prevoditelj (Sarajevo, 30. VIII 1933 – Zagreb, 20. XI 2012). Završio studij slikarstva na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Radio je kao urednik književnosti i likovnih umjetnosti u Telegramu, urednik književnosti na Radio Zagrebu, biblioteka Smib i Modra lasta, časopisa Most i biblioteke HIT junior. God. 1997. dobio je Nagradu „Vladimir Nazor“ za životno djelo. Od 2002. bio je redoviti član HAZU. Bio je i predavač na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. U književnosti se javio romanom za mlade Uzbuna na zelenom vrhu (1956), u kojem se kao glavni lik pojavio dječak Koko, koji je obilježio ciklus potonjih romana, a Kušana učinio jednim od rijetkih domaćih autora detekcijskih uspješnica za mladež (Koko i duhovi, 1958; Zagonetni dječak, 1963; Koko u Parizu, 1972; zbirke novela Strašni kauboj, 1982; Ljubav ili smrt, 1987; Koko u Kninu, 1996). Izniman uspjeh postigao je i romanima Domaća zadaća (1960) i Lažeš, Melita (1965). Kao prozaik za odrasle pripadnik je naraštaja krugovaša. Nakon zbirke novela Trenutak unaprijed (1957), romana Razapet između (1958) i Zidom zazidani (1960), u kojima je iskazao sklonost psihologizaciji pa i bizarnim temama, objavljivao je prozu sa satiričko-političkim (roman Toranj, 1970; novele Veliki dan, 1970) i erotskim podtekstom (erotski putopis Prerušeni prosjak, 1986, i konceptualno „nadopisivanje“ erotskih mjesta preskočenih u djelima svjetskih pisaca, 100 najvećih rupa, 1992). U mnogim njegovim prozama do izražaja dolazi i sklonost persiflaži, parodiranju i travestiranju. Kušan je i autor prvoga hrvatskoga humorističnoga povijesnog romana, Medvedgradski golubovi (1995), a knjigu Zubalo na ošitu (2001) posvetio je vlastitoj borbi s bolešću i (ne)funkcioniranjem hrvatskoga zdravstva. Objavljivao je i drame, u kojima iskazuje dramaturgijsku vještinu, kritičnost prema društvu, ali i sklonost „pučkomu“ kazalištu, komičnosti i zabavnosti (Spomenik Demostenu, 1969; Toranj, adaptacija romana, 1971; Svrha od slobode, 1971; Čaruga, 1976, i dr.). I neki od njegovih najpopularnijih romana za djecu prilagođeni su i izvedeni u kazalištu (Koko u Parizu, 1979; Lažeš, Melita, 1995). Drame su mu objavljene i u knjizi Svrha od slobode (1995). Pisao je i scenarije, radijske i televizijske drame i serije, eseje i kritike, te prevodio s ruskog, engleskog i francuskog jezika. MG104 (N)

61067) IZABRANI SPISI , Dr Ivan Dežman , Matica hrvatska Zagreb 1896 , Sadržaj : Marković dr. Franjo :O životu i spisih dra. Ivana Dežmana. Dežman dr. Ivan: Izabrani spisi. Izabrane pjesme: Nevolje bratimstvo Pjesnik ljubavi Kodolah Rieci Samoborski vitez Liek od ljubavi. Prava ljubav Prodanov Poslednji poljubac. Tada i sada. Hrvatsko primorje Zrinjski. Ljutovid Izabrana pripoviest: Nürnberžki viećnik Izabrana zdravoslovna pouka: I. O ljepoti i njegovanju čovječjega tiela. II. O ljepoti i njegovanju čovječje kože III. O ljepoti i njegovanju kose IV. O odielu i modi prema ljepoti i zdravlju V. O ljepoti i njegovanju čovječjih očiju. IV. O ljepoti i njegovanju duha i srca. Hrvatski lekar, književnik i leksikograf Ivan Dežman rođen je 6. maja 1841. godine u Rijeci, a najveći deo svog kratkog života proveo je u Zagrebu. Po završetku studija medicine u Beču dolazi u Zagreb, gde radi kao privatni lekar, narodni poslanik i književnik. Sastavio je prvi hrvatski medicinski rječnik Rječnik liečničko nazimlje (1868), koristeći lingvističke savjete i rukopisnu građu Frana Kurelca. Sledeće godine osnovao je društvo za naučnopopularna predavanja u kome je održao nekoliko predavanja o higijeni, kasnije objavljenih u knjizi Čovek ka zdravlju i lepoti. U knjizi je izneo niz korisnih zdravih lekcija kao što su: „Pošto znamo da dišemo i kroz kožu, odnosno da delovanje kože može da izluči masnoće, mi ćemo tu akciju podržavati svakog dana energičnim trljanjem kože. kožu suvom, grubom krpom.` Tamo gde se veličina ne može prevazići pomenutim sredstvima, biće korisno, ako stanje tela dozvoljava, koristiti vodu u Karlsbadu, Marijenbadu ili u Hajlbrunu, Kisingenu, Krojzenahu i Emsu”. Kao pisac radio je u čuvenom Šenovom kolu. Napisao je niz romantičnih epova (Smrt grofa Rabate, Smiljan i Koviljko, Zrinijada, Ljutovid Posavski) i zbirku pesama Poletar. Napisao je i libreto za Zajčevu operu Ban Leget, a objavljivao je i naučne i edukativne članke u listu Vienac, gde je bio i glavni i odgovorni urednik. Kao narodni poslanik zalagao se za osnivanje medicinskog fakulteta i žestoko se protivio hrvatsko-ugarskoj nagodbi. Ivan Dežman umire od kolere 1873. godine sa samo 32 godine. Iako je kratko živeo, ostavio je veliki trag u Zagrebu, gde je bio toliko voljen da je njegova sahrana bila jedna od najposećenijih u istoriji Zagreba. uredio i uvod sastavio Dr. Franjo Marković , odlično očuvano, tvrd originalni povez sa zlatotiskom, format 12,5 x 19 cm , ilustrovano sa slikom pisca, latinica, LV +227 strana

Зарија Р. Поповић: ПРИПОВЕТКЕ ИЗ СТАРЕ СРБИЈЕ Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1922.год. Меки повез, 191 страна, ћирилица Очувано као на фотографијама. `Зарија Поповић (Гњилане, 5. фебруар 1856 - Београд, 25. август 1934) је био српски национални и просветни радник, књижевник и начелник Државне статистике. Родио се у Гњилану у братству Гулић. Основну школу је учио у Гњилану и у Приштини, код учитеља Милана Ковачевића, који је био јако цењен у то време. Зарија је 1870. године ступио у Богословију у Београду. Био је одличан ђак, први међу друговима, и последње године постао је питомац митрополита Михаила, који га је необично волео и ценио. У Гњилану је био учитељ од 1874. до 1878. када је дочекао прву српску војску. Када су делови Шумадијског корпуса по заузећу Гњилана 23. јануара 1878. године морали напустити Гњилане 16. фебруара, због примирија, Зарија је са још педесетак гњиланских породица напустио град и отишао у Врање. У самом Врању Зарија се истакао у организовању одбране града од европске дипломатије, која је желела да Врање припадне Бугарској, или да се врати Турској. Између осталог, Зарија је предводио многољудну депутацију грађана из околине Врања пред изасланство енглеске владе, које је дошло да се распита о расположењу становништва о овом питању. Зарија је 1. августа 1878. постављен за учитеља у Врању, и помоћника Милана Ковачевића, где је примио трећи и четврти разред. Радио је потом као писар администрацију врањске епархије, затим писар врањског окружног суда. Доцније двапут је наименован за епископа у Скопљу и Призрену али се није примио. Од 1887. године премештен је за писара Министарства просвете и црквених послова где је примио Одељење за српске цркве и школе у Турској, чувено П. П. одељење за просветну пропаганду у Старој Србији и Македонији. Две године касније када је одељење придодато Министарству спољњих послова, Зарија Поповић почиње рад у Светосавсокој вечерњој школи. Он је у овој школи предавао све до 1912. године, када школа престаје са радом. Предавао је Словенски и црквено и сетовно певање, а његов музички дар био је добро познат и чувен. Зарија је доспео до положаја начелника Статистике, са ког је положаја стављен у пензију. Зарија је био и плодан писац те је, поред неколико службених алманаха, које је уређивао, годишњих статистичких прегледа (на срп/франц,) писао и приповетке, инспирисан мотивима из свог родног краја. Био је и члан Главног Друштвеног Одбора Друштва Свети Сава и значајан члан Братства.`

Ferdo Čulinović Pravosudje u Jugoslaviji, 1946. god Ferdo Čulinović Izdavač: Nakladni zavod Hrvatske Zagreb Godina izdanja: 1946 Broj strana: 285 Format: 20 x 14,5cm Povez: Meki povez Opis i stanje: Sadržaj na slici, korice po ibodima izbledele, potpis i pečat bivšeg vlasnika, ostalo kompletno i dobro očuvano Ferdo Čulinović (Karlovac, 17. maj 1897 — Zagreb, 15. septembar 1971) je bio pravni istoričar i profesor na Sveučilištu u Zagrebu. Rođen je 17. maja 1897. u Karlovcu. Detinjstvo je proveo, osnovnu i srednju školu (1915) je završio u Senju. Nakon Prvog svetskog rata, pošto se vratio iz austrougarske vojske završio je Pravni fakultet u Zagrebu, a već 1922. je i doktorirao na istom fakultetu.[1] Najpre se zaposlio u carinskoj službi u Splitu (1919—1924), a nakon toga je radio u pravosuđu prvo kao državni tužilac u Subotici 1924—1928, a zatim na raznim stepenima sudijske karijere. Bio je predsednik okružnih sudova u Beloj Crkvi, Požarevcu, Pančevu, Gospiću i Varaždinu. Takođe je bio starešina državnog tužilaštva u Novom Sadu. Istovremeno, pokazao je veliki interes za književnost i prevođenje. Značajan rad mu je zbirka novela „Bura”, objavljena 1927. godine u Subotici. Bavio se i naučnim istraživanjima, a od značajnijih radova u međuratnom periodu su mu bile naučne studije „Statut grada Senja” i „Dušanov zakonik”Napisao je i više rasprava o zemljoknjiškom pravu. Uz Baltazara Bogišića je bio jedan od najistaknutijih predstavnika pravne etnologije. Koristeći kao materijal narodne uzrečice, pesme, pripovetke, na teritoriji Jugoslavije, objavio je knjigu „Narodno pravo: zbornik pravnih misli iz naših narodnih umotvorina”, koju je objavio u Beogradu 1938. godine. Uređivao je časopise „Pravosuđe” (1931−36) i reviju „Pravni život” (1935−36). Zbog istaknutog antiustaškog delovanja je nakon uspostavljanja NDH smenjen sa mesta okružnog sudije u Gospiću i neko vreme je bio nezaposlen boraveći u Splitu, a nakon toga je ponovo postavljen za sudiju Okružnog suda u Varaždinu. Decembra 1941. godine se priključio NOP. Godine 1943. je prešao na slobodnu teritoriju. Kraće vreme se zdržao u štabu 13. proleterske brigade i u Glavnom štabu Hrvatske. Bio je jedan od osnivača narodne vlasti u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata.Kao članu ZAVNOH, poverena mu je organizacija sudstva na oslobođenoj teritoriji u Hrvatskoj.Na oslobođenoj teritoriji je započeo izdavanje čaospisa „Narodni pravnik” i u njemu objavio više svojih članaka. Tags: Pravo Jugoslavija 26.04.2023.

Autor - osoba Mirković, Mijo, 1898-1963 = Mirković, Mijo, 1898-1963 Naslov Agrarna politika / Mijo Mirković Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂIzdavačko-prosvetna zadruga ǂS.O.J., 1940 (Beograd : Zadružna štamparija) Fizički opis VIII, 312 str. ; 24 cm. ISBN (Broš.) Napomene Registar. Predmetne odrednice Agrarna politika – Istorija – Jugoslavija – 1918-1939 Agrarna ekonomija Stanje: na petnaestak stranica podvlačeno olovkom u boji, inače solidno očuvano. Mirković, Mijo (Miho, književni pseudonim Mate Balota), hrvatski ekonomist i književnik (Rakalj, 28. IX. 1898 – Zagreb, 17. II. 1963). U početku I. svjetskog rata bio je s obitelji evakuiran u Moravsku. Nakon povratka radio je kao novinar u Hrvatskom listu u Puli, 1919–20. studirao je filozofiju i slavistiku u Zagrebu i Beogradu, potom ekonomske i društvene znanosti u Berlinu i Frankfurtu na Majni, gdje je 1923. i doktorirao disertacijom iz ekonomije. Predavao je na Pravnome fakultetu u Subotici (1928–39) i na Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi u Beogradu (1939–41), a nakon rata bio je sve do smrti redoviti profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Bio je sudionik više međunarodnih konferencija, među ostalima i Pariške mirovne konferencije (1946), koja je pridonijela konačnomu pripojenju Istre Hrvatskoj. Od 1947. bio je redoviti član JAZU. Godine 1960. dobio je Nagradu za životno djelo. Objavio je velik broj knjiga i rasprava s područja teorije vanjske i unutarnje trgovine, ekonomike agrara, industrijske politike, ekonomske povijesti, ekonomike narodnoga gospodarstva i dr. (Trgovina i unutrašnja trgovinska politika, 1931; Spoljna trgovinska politika, 1932; Industrijska politika, 1936; Agrarna politika, 1940; Ekonomska struktura Jugoslavije 1918–1941, 1950; Ekonomika agrara FNRJ, 1950; Seljaci u kapitalizmu, 1952; Ekonomska historija Jugoslavije, 1958; Uvod u ekonomiku Jugoslavije, 1959). Kao glavni tajnik Akademije 1951. pokrenuo je ediciju Građa za gospodarsku povijest Hrvatske. Od rane se mladosti bavio i književnim radom. Godine 1938. objavio je čakavsku zbirku Dragi kamen (1938). Ta zbirka zavičajne tematike i snažna socijalnog tona, s nostalgičnim doživljajem Istre, zbog velike je popularnosti postala kultnom knjigom istarskih Hrvata. Tijesna zemlja: roman iz istarskog narodnog života (1946) ekonomsko-socijalna je studija istarskoga sela u drugoj polovici XIX. i početkom XX. stoljeća. Objavio je i povijesno-autobiografske monografije Stara pazinska gimnazija (1959) i Puna je Pula (1954) te kulturnopovijesne studije u esejističko-znanstvenoj formi Flacius (1938) i Matija Vlačić Ilirik (1960). Njegovi putopisni zapisi nastali od 1930-ih do 1950-ih objavljeni su posmrtno (Na crvenoj istarskoj zemlji, 1979). U Raklju se njemu u spomen od 1968. održavaju Susreti na dragom kamenu. MG67 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sreten Sreta Stojković (Kragujevac, 1854 — Beograd, 1928) bio je srpski književnik i prosvetni pedagog. Biografija Osnovnu i srednju školu je pohađao u Kragujevcu, a Veliku školu u Beogradu, gde je na Tehničkom fakultetu završio matematičku grupu. Ostavio je značajan trag po predanom radu kao pedagog pošto je sastavio nekoliko udžbenika iz matematike.[1] Nakon domaćih studija usavršavao se kratko vreme u Minhenu. Između 1875-1881. godine radio je kao profesor u Kragujevcu. Tu je došao u dodir sa srpskim socijalistima; ušao je u krug pristalica Svetozara Markovića. Zbog učešća u aferi sa crvenim barjakom završio je u zatvoru.[2] Bio je profesor i direktor Prve muške gimnazije (1881-1894). Kratko se našao u funkciji sekretara i Načelnika Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije. Usledio je drugi period u školstvu Beograda; bio je profesor i direktor Realke i Druge beogradske gimnazije u periodu 1895-1906. godine. Ispunivši zakonom propisan staž, penzionisan je već 1906. godine. Po Vladimiru Đoroviću, Sreten Stojković je bio izuzetno pedantan i tačan kao čovek, i to u svakom pogledu. U svemu je pokazivao izrazite matematičke sklonosti i besprekornost, kojima je unapređivao svaki rad u koji bi se upustio.[3] Značajan trag je ostavio i kao književnik. Poznata dela su mu putopis `Na Dunavu`, kao i roman pod naslovom `Na stranputici`. Bavio se publicističkim radom, a njegovo izdanje srpskih epskih pesama pod nazivom `Lazarice`, bilo je uspešno jer su se pojavila četiri izdanja. Nije uspeo da završi rukopis knjige `Istorija SKZ`. Stojković se istakao i kao utemeljivač i osnivač nekoliko elitnih društava i institucija. Zapažena je dugogodišnja Sretenova aktivnost u Srpskoj književnoj zadruzi. Prvo je od 1906. godine član Upravnog odbora, i to kao njen potpredsednik. Zatim je nakon Prvog svetskog rata (1919?) i predsednik Srpske književne zadruge (1920-1928).[4] Jedan je od osnivača Društva Svetog Save, zajedno sa Svetomirom Nikolajevićem i Đokom Milovanovićem.[5] Sa njima je osnovao i masonsku ložu `Pobratim`.[2] Njegova knjiga o masonskoj istoriji je donela mnogo dragocenih podataka o masoneriji i njenom uplivu u savremenu srpsku istoriju. Spada on i među osnivače `Društva Kralj Stefan Dečanski` koje je pomagalo gluvoneme. Učestvovao je i u radu Invalidskog Fonda `Sv. Đorđe`, te Kolarčevoj i Čupićevoj zadužbini. Umro je u Beogradu januara 1928. godine. Na opelu u Sabornoj crkvi, između više govornika, privukli su naročitu pažnju kada su govorili o svom velikom dobrotvoru, jedan gluvonemi dečak i jedna slepa devojčica.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dramski poem u 3 cina s epilogom Mirko Korolija (Kistanje, 9. septembar 1886 — Šibenik, 10. jul 1934) srpski književnik i političar Mirko Korolija je rođen u Kistanjama u Bukovici. Otac Ćirilo bio je sekretar kistanjske opštine, a majka Marija, rođena Cvijetić, rodom iz Drniša, bila je upravnica Kistanjske pošte. Osnovnu školu je završio u rodnim Kistanjama. U Zadru upisuje „Cesarsko Kraljevsku Veliku Gimnaziju“ gdje počinje pisati pjesme, a prve stihove objavljuje već 1898. godine u Nevenu Jove Jovanovića Zmaja. Profesor maternjeg jeazika mu je Vladimir Nazor. U Pragu Korolija završava pravni fakultet na kojem stiče zvanje doktora pravnih nauka. U to vrijeme objavljuje u svim značajnim srpskim i hrvatskim časopisima. Od 1912. godine službovao je u Kistanjama, a potom u Zadru do 1919. godine kada je postavljen za sekretara Ministarstva prosvjete u Beogradu. Bavljenje politikom je započeo 1921. godine u članstvu Jugoslovenske napredne nacionalne omladine, a od 1922. je predsjednik Direktorijuma Organizacije jugoslovenskih nacionalista, Orjune. Zbog svoje bolesti penzionisan je 1922. godine, ali je i dalje radio kao dramaturg u Splitskom pozorištu. Od 1925. godine sve je manje politički aktivan ali i dalje piše tekstove u Orjuninom listu Pobjeda. Za upravnika Oblasnog narodnog pozorišta u Sarajevu postavljen je 1928. godine. Od 1930. godine u Politici objavljuje seriju putopisno-reportažnih tekstova o krajevima i narodu sjeverne Dalmacije, Primorja. Umro je u Šibeniku, gde je i sahranjen, a njegovi zemni ostatci su 1950. godine preneseni u porodičnu grobnicu u Kistanje [2] Od 2008. godine ulica Nova 29, u Busijama, prigradskom naselju Beograda, nosi ime po Mirku Koroliji[3]. Djela Pesme, 1914. Zidanje Skadra, lirska drama, premjerno prikazana u HNK u Zagrebu, 1920. Nove pesme, 1930. Pesme, Srpska književna zadruga, Beograd 1933. Izabrana dela, priredio Jovan Radulović, Srpska književna zadruga i BIGZ, Beograd 1996. Korolija, Mirko, srpski književnik (Kistanje, 9. IX. 1886 – Šibenik, 10. VII. 1934). Studij prava s doktoratom završio u Pragu. God. 1920. bio je postavljen za dramaturga Narodnoga pozorišta za Dalmaciju u Splitu, koje je otvoreno njegovom dramskom alegorijom Jugana, vila najmlađa (1921). Od spajanja splitskoga kazališta sa sarajevskim 1928. do 1930. djelovao u Sarajevu. Prosrpskih i jugonacionalističkih nazora, bio je predsjednik Orjune. Pisao je pjesme (Pesme, 1914; Nove pesme, 1930; Pesme, 1933) i kazališne komade u stihu (Zidanje Skadra, 1920) nadahnjujući se narodnim pjesništvom.

Slobodan Markovic - Sudbina lenjog svirca Ilustrovao R. D. Perica Radomir Perica 32 strane, nedostaju korice, neke ilustracije bojene. RETKO! libero markoni. Радомир Перица (Београд, Краљевина Југославија, 20. септембар 1924 — Вашингтон, САД, 23. децембар 2006) је био српски стрипар, илустратор, дизајнер и сликар. Творац је првих научнофантастичних пародија у српском стрипу. Лик омладинца Киће који носи тетоважу Микија Мауса у филму „Бал на води“ редитеља Јована Аћина је обликован по Радомиру Перици. Биографија и ликовни опус Професионално је дебитовао у својој шеснаестој години стрипом „Нови Тарцан“ (Микијево царство, бр. 191, 8. јануар 1941). Најпознатији стрипови су му „Пут на Месец“, „Ивица и Марица“, „Доживљаји Џуре Пацова“, „Сан младог Јоцка“, „Последњи дани Помпеје“ и „Тил Ојленшпигел“. Са почетком Другог светског рата, Перица се са неколико пријатеља придружује Југословенској војсци у отаџбини под командом генерала Драгољуба Михаиловића, са којим је иначе био у сродству по мајчиној линији. Током ратних година црта лажне пасоше и аусвајсе за америчке пилоте и саборце, али и стрипове од којих су неки били објављени у београдским новинама. Када је партизански покрет преузео власт у Југославији, Перица није успео да побегне у Америку, већ је ухапшен и суђено му је у оквиру процеса Михаиловићу и сарадницима. На робији у Сремској Митровици је провео шест година, где је често био физички злостављан и мучен. Након изласка из затвора се бави ликовним и примењеним уметностима, за шта је добијао и међународне награде (награда „Ризоли“ за најбољу европску графику, Милано). Као већ формиран аутор се 1960-их сели са породицом у САД, где изнова почиње ликовну каријеру. После скоро седам деценија заборава, културна јавност у Србији се поново упознала са Перичиним опусом тек у септембру 2009. када је издавачка кућа „Комико“ из Новог Сада репринтовала његова два стрипа у свесци „Пут на Месец“ и објавила у пропратном чланку непознате детаље из живота овог ствараоца. Филмске референце Перица је имао вишеструке везе са филмском уметношћу. У младости је радио стрипове под утицајем америчког анимираног филма, а део каријере је провео као дизајнер у београдском „Авала филму“. У америчком филму „Тесла: господар муње“ (енгл. Tesla Master of Lightning, 2000) глумио је Николу Теслу. Ипак, широј публици је најпознатији лик Киће, обликован по Радомиру Перици, који носи скривену тетоважу Микија Мауса у филму „Бал на води“ редитеља Јована Аћина (блиског Перичиног пријатеља). Ово је засновано на анегдоти са суђења Радомиру Перици, када је на питање комунистичког истражитеља у шта верује, Перица одговорио: „Верујем у Мики Мауса“.

Autor - osoba Langhof, Volfgang Naslov Na zapadu nešto novo : 13 meseci koncentracionog logora : nepolitički izveštaj o činjenicama / od Volfganga Langhofa ; sa dve ilustracije od Žana Kralina ; [preveo sa nemačkog jezika Nebojša Kremenović] Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugo-Istok, 1936 (Beograd : Drag. Gregorić) Fizički opis 224 str. ; 21 cm. Drugi autori - osoba Kralin, Žan Kremenović, Nebojša Predmetne odrednice Koncentracioni logori -- U sećanjima Volfgang Langhof (6. oktobar 1901, Berlin, Nemačko carstvo – 26. avgust 1966, Berlin, Nemačka Demokratska Republika) je bio nemački pozorišni, filmski i televizijski glumac i pozorišni reditelj. Rana karijera Od 1923. Langhof je radio u Talija teatru u Hamburgu i u Visbadenu. Godine 1926. oženio se glumicom Renatom Edvinom Malakridom, koja mu je rodila dvoje dece, Tomasa (1938–2012) i Matiju (1942). Od 1928. do 1932. igrao je u Šauspilhausu u Dizeldorfu, a zatim od 1932. do 1933. u Velikom teatru u Dizeldorfu. Langhof je u to vreme bio uključen u Komunističku partiju Nemačke i bio je umetnički direktor agitprop trupe „Nordwest-ran“, osnovane 1930. godine, koja je nastupala na sindikalnim događajima. Jedan od članova bio je i plesač Hilarius Gilges. Langhofa je uhapsio Gestapo u februaru 1933. i prvobitno ga je zatvorio u zatvor u Diseldorfu, gde je bio podvrgnut teškom mučenju od strane SA. Nekoliko dana kasnije prebačen je u zatvor `Ulmer Hoh`. U julu 1933. odveden je u koncentracioni logor Borgermur, u Emslandu. Dok je bio tamo, revidirao je tekst pesme koji je napisao Johan Eser, stvorivši ono što je kasnije postalo čuvena protestna pesma „Moorsoldaten“. Melodiju je komponovao drugi zatvorenik, Rudi Goguel. Nakon prebacivanja u koncentracioni logor Lihtenburg, Langhof je pušten u sklopu takozvane uskršnje amnestije 1934. Sveukupno, Langhof je proveo 13 meseci u zatvorima i koncentracionim logorima. Tri meseca kasnije – u junu te godine – pobegao je u Švajcarsku, neposredno pre zatvaranja granice. U Schauspielhausu u Cirihu našao je utočište i posao kao reditelj i glumac. Godine 1935. objavio je autobiografske memoare „Gumeni pendrek“ ili na srpskom „Na zapadu nešto novo“. Reč je o trinaest meseci provedenih u koncentracionom logoru. Nakon što ga je Lilo Linke preveo na engleski, postao je jedan od prvih međunarodno poznatih izveštaja očevidaca o brutalnosti u nacističkim koncentracionim logorima. Langhof je bio jedan od osnivača pokreta Slobodna Nemačka u Švajcarskoj. MG75 (N)

ŠTA ĆE BITI S NAMA ALEKSANDAR TIJANIĆ GLOBUS ZAGREB 1988 PLAVA BIBLIOTEKA Podnaslovi: POLITIKA - DRUGI NAJSTARIJI ZANAT NA SVETU NEMA ČAROBNJAKA U OZU VAŠ GORILA - HRVAT ILI SRBIN JUŽNE PUSTOLOVINE JUGOSLAVIJE ŠTA RADIMO TITU AUTOPORTRET POLITIKE PRILOG KRITICI SPORTA TUĆI DECU I NOVINARE NA VREME ............................................................ R e f e r e n c e Seksualni život partizana Ne ljubite Milku Planinc! Ćutanje Koče Popovića Svlačenje vladike (episkop zvorničko-tuzlanski, vladika Vasilije) Ženidbe generala Đurića Hapšenje Bore Đorđevića Ali-baba Šešelj i 28 hajduka Koja je Jugoslavija bolja Gospodin Špiljak i gospodin Čkrebić Formula Ranković Ranković i pucnji na Kardelja `Bijelo dugme` i Vice Vukov Sumrak boga Penisa Koliko su Srbi Englezi `Zašto nisam dobar Srbin?` Car Lazar nije potpisao Poslednji ples Azema Vlasija Tito, novac, mi Šta traži Jovanka Broz Tito i Vitezovi okruglog stola Srbija - Republika Srbija na istoku Ko Srbiju uči demokratiji Ličnost godine - Slobodan Milošević Od čega je umorna Srbija Mit i zbilja `Cibone` Prepoznatljivi brkovi Ćire Blaževića Dražen Petrović za dolare Put u Rusiju Torbarina - grička veštica Viski, led, novinari ............................................................ Latinica Tvrde korice Šiven povez Omot 254 stranice Nekorišćeno !!!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vojislav Bakić (Perna, 22. avgust 1847 — Beograd, 30. april 1929) bio je srpski pedagog, profesor i direktor Učiteljske škole u Kragujevcu, redovni profesor i dva puta rektor Velike škole u Beogradu. Jedan je od najznačajnijih srpskih pedagoga.[1] Biografija Školovanje u Karlovcima i Somboru Vojislav Bakić završio je osnovnu školu u Perni kao odličan đak. Učitelj ga je još nekoliko godina posle završetka osnovne škole zadržao kao svog pomoćnika. Dalje školovanje, šestorazrednu realku, V. Bakić nastavlja u Karlovcu. Neko vreme stanuje kod prote Nikole Begovića, čijim zauzimanjem dobija stipendiju od crkvene opštine za dalje školovanje. Pored nemačkog jezika (u realci se nastava održavala na nemačkom jeziku), uči i nemačku stenografiju, a privatno uči francuski i italijanski jezik. Nakon realke upisuje Učiteljsku školu u Somboru, u kojoj je u toku jedne godine (1868-1869) savladao program dvogodišnjeg učiteljskog obrazovanja i dobio diplomu učitelja.[2] Pokušavajući da dođe do stipendije, u Somboru privatno poučava učenike osnovnih škola, trgovačke pomoćnike i mlade učenike iz nemačkog jezika i stenografije. Pomaže Vukićeviću oko uređenja biblioteke Učiteljske škole, čita i prevodi članke sa nemačkog i francuskog jezika, uči da svira violinu, piše udžbenik iz srpske stenografije. U Učiteljskoj školi u Somboru održao je januara 1870. godine, svoju prvu svetosavsku besedu koju je Svetozar Miletić iste godine objavio u Školi. Za budući Bakićev rad ključno je što je 1869. godine prihvatio da radi kao stenograf na skupštini Ujedinjene omladine srpske u Kikindi, što mu je omogućilo da upozna mnoge značajne ličnosti iz svih srpskih krajeva. Potom je na poziv Svetozara Miletića prihvatio da stenografiše rad Crkveno-narodnog sabora u Sremskim Karlovcima. Vodio je stenografske beleške na sednicama Sabora koje su ojavljivane u Zastavi S. Miletića i Narodu Jovana Subotića. O poznanstvu sa Miletićem i uticaju koji je on imao na njegovo duhovno formiranje piše 1926. godine za Letopis matice srpske članak u kome je već izborom naslova “Svetozar Miletić – ideal srpske omladine”, još jednom potvrdio svoju vezanost za Miletićev politički i nacionalni program. Zahvaljujući radu u Srpskom saboru i ispoljenim sposobnostima, V. Bakić je postao pitomac Sabora i dobio je stipendiju za studije pedagogije u Nemačkoj. Obavezao se da će po završenim studijama šest godina biti u obavezi da radi na mestu na koje ga Sabor postavi. Odluku da se Bakić uputi na studije pedagogije doneo je lično dr Đorđe Natošević.[3] Studije u Nemačkoj Prve dve godine studira u Lajpcigu kod poznatog herbartovca Tuiskona Cilera, u to vreme predsednika Nemačkog društva za naučnu pedagogiju. Naučna pedagogija razvijala se iz Herbartovog pedagoškog učenja, a Ciler je unosio u njega savremena pedagoška saznanja. Ovaj pokret je sedamdesetih godina 19. veka dominirao evropskom pedagoškom scenom. Izvesna “krutost” Cilerovog učenja, međutim, odvela je Bakića na Univerzitet u Hajdelbergu, na kome je slušao poslednja tri semestra. Za Hajdelberg se opredelio zbog profesora Karla Folkmara Stoja (Karl Folkmar Stoy), koji je, kao i Ciler, bio predstavnik naučne pedagogije, ali je zastupao daleko slobodoumnije poglede. Profesor Stoj je u Jeni osnovao prvi univerzitetski pedagoški seminar u Nemačkoj, koji je u svom sastavu imao školu vežbaonicu za hospitovanje i praktičnu obuku studenata, a isti je pokušao da organizuje i na Univerzitetu u Hajdelbergu. Bakić je dobro znao da srpska javnost u Vojvodini i Kneževini Srbiji još nema dovoljno znanja o nemačkim školama, ni jasnih predstava o načinu na koji treba da se uredi srpsko školstvo. Doneo je odluku da se u Karlovce ne vraća bez doktorske diplome. Ovo su bili razlozi da po dolasku u Hajdelberg počne da piše dnevnik svoga rada koji je vodio do pred kraj života. Tokom studija u Nemačkoj napisao je desetak članaka koje je objavio u Školi M. Đ. Milićevića, Srpskoj narodnoj školi Stevana V. Popovića, novosadskom Glasu naroda i liberalnoj Zastavi. Teme kojima se bavio u svojim prvim naučnim radovima bile su obrazovanje i položaj učitelja, uređenje osnovnih škola i obrazovanje ženske dece. Već u ovim prvim radovima Bakić je izneo poglede koje je nastavio da zastupa po odlasku u Srbiju i nastojao da sprovede u praksu: najpre o potrebi obavezne opšteobrazovne osnovne škole, o pedagoškom obrazovanju učitelja i nastavnika i stanovište da pedagogija treba da ima status univerzitetske discipline. Doktorsku disertaciju posvećenu pedagoškim idejama Žan Žaka Rusoa odbranio je u Lajpcigu 1874. godine. Prvo je daje profesoru Stoju na čitanje. Stojeva procena bila je da je reč o “pravoj nemačkoj naučnoj raspravi”. Oduševljen, ponudio je Bakiću da mu nađe izdavača koji će mu disertaciju štampati, čak ga i poziva da ostane u Jeni kao saradnik na njegovom Pedagoškom seminaru.[4] Rad u Srbiji Po povratku u Karlovce 1874.godine Bakić je izabran za poslanika u Crkveno-narodnom saboru, a potom za školskog nadzornika u Gornjokarlovačkoj i Pakračkoj eparhiji srpskoj, budući da je po proceni glavnog nadzornika srpskih škola, Đorđa Natoševića, imao najbolje kvalifikacije. Ovaj izbor odbio je ban Hrvatske, Ivan Mažuranić. Nakon ove odluke Bakić je uputio molbu ministru prosvete Kneževine Srbije, Stojanu Novakoviću za prijem u profesorsku službu. Profesor u Učiteljskoj školi U Učiteljskoj školi Bakić je predavao pedagogiju, ali jedno vreme i etiku, psihologiju i nemački jezik. Njegovom zaslugom škola je produžena na četiri godine. Godine 1878. za učenike Učiteljske škole objavio je Nauku o vaspitanju, prvi udžbenik iz sistematske pedagogije na srpskom jeziku koji je imao u celini autonomnu naučnu osnovu. Istovremeno piše udžbenik Nauka o poštenju (Etika). Celokupna organizacija Učiteljske škole u periodu 1875. do 1905. godine bila je Bakićevo delo. On je bio tvorac zakonskih predloga o uređenju Učiteljske škole, nastavnih programa, pravila o polaganju prijemnih ispita, pravila o polaganju učiteljskih ispita, disciplinskih pravila za učenike, pravila o dodeli državnog blagodejanja... Uopšte, aktivan je u radu na unapređenju školstva i prosvete. Članom Prosvetnog saveta postao je čim je osnovan, 1880. godine. U tom Savetu, čiji je jedno vreme bio i predsednik, radio je do penzionisanja, punih 25 godina. Godine 1881. pokrenuo je pedagoški časopis Vaspitač, koji je izašao u 18 svezaka i koji je sam ugasio nakon što je Učiteljsko udruženje donelo odluku da pokrene svoj časopis Učitelj. Kao već poznati pedagog, Bakić 1882. postaje redovni član Pedagoškog književnog zbora Hrvatske, a godinu dana kasnije član Srpskog učenog društva.[5] Jedan je od osnivača Srpske književne zadruge 1892. godine, član mnogih odbora, pisac recenzija. Bavio se raznovrsnom pedagoškom problematikom: opštim i teorijskim pitanjima pedagoške nauke, metodičkim pitanjima nastave u osnovnoj i srednjoj školi, nacionalnim i patriotskim vaspitanjem, vaspitanjem dece u porodici. Profesor pedagogije na Filozofskom fakultetu Velike škole Godine 1892. izabran je za profesora pedagogike i metodike na Filozofskom fakultetu Velike škole, na novoosnovanoj katedri za pedagogiju. Biran je za “starešinu” Filozofskog fakulteta, a dva puta je bio i rektor Velike škole (1895/96 i 1897/98), tadašnje najviše školske ustanove u Srbiji. Bakić se neprekidno zalagao da se Velika škola pretvori u prvi srpski univerzitet. Bio je u svim komisijama koje su pravile nacrte “uređenja” univerziteta. Kada je konačno 1905. godine Velika škola postala Univerzitet, tadašnja vlada Srbije nije htela da prizna i potvrdi univerzitetsku profesuru svima onima koji su to zvanje imali na Velikoj školi. Iako je on za relativno kratko vreme svog rada na Velikoj školi uspeo da otpočne i izgradi sistem pedagoških studija, da organizuje Pedagoški seminar, da napiše više zapaženih radova, uključujući novu verziju Opšte i Posebne pedagogike, iako je neumorno i vatreno radio na stvaranju univerziteta, ponuđeno mu je niže zvanje od onog koje je imao na Velikoj školi. Uvređen, on je to odbio i zatražio da bude penzionisan. Njegovom zahtevu odmah je udovoljeno. Razlozi su bili politički jer stručnost Bakićeva nije mogla biti osporena. U pitanju je bio obračun radikalske vlade Nikole Pašića sa pripadnicima drugih političkih partija, uključujući liberale čiji je Bakić bio član. Posle 1905. godine dr Vojislav Bakić gotovo potpuno prestaje da aktivno učestvuje u javnom životu. Povukao se iz svih organizacija i ustanova u kojima je dotad radio. Nastavlja da i dalje prati pedagošku i druge za pedagogiju značajne literature. Održava lične kontakte sa većim brojem poznatih svetskih pedagoga i dalje piše i objavljuje radove o pojedinim pedagoškim problemima.

Korice u lošijem stanju, kao na slikama, unutra dobro. Autor - osoba Vels, Herbert Džordž, 1866-1946 = Wells, Herbert George, 1866-1946 Naslov Čovečanstvo : rad, blagostanje i sreća ljudskoga roda. Knj. 1 / H. Dž. Vels ; preveli Manojlo Ozerović i Milan Nedić Jedinstveni naslov ǂThe ǂWork, Wealth and Happiness of Mankind the Work, Wealth and Happiness of Mankind. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina [1936] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodno delo, [1936] Fizički opis knj. 1: XIV, 562 str. : ilustr. ; 20 cm knj. 2: 567-1017 str., [30] str. s tablama: ilustr.; 24 cm Drugi autori - osoba Ozerović, Manojlo Nedić, Milan Predmetne odrednice Praktična filozofija Životna mudrost Herbert Džordž Vels (Bromli, Engleska 21. septembar 1866. - London 13. avgust 1946) je engleski književnik najviše poznat po svojim delima naučne fantastike kao što su Vremenska mašina, Rat svetova, Nevidljivi čovek idr. Rodio se u porodici radničke klase. Školovao se do 1879, kad ga roditelji više nisu mogli finansirati, pa je postao tapetarski pomoćnik. To mu se baš nije svidelo, pa je bio srećan kada ga je majstor otpustio 1883. Radio je kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi, pa je sa osamnaest godina dobio stipendiju, i počeo da studira biologiju. Na univerzitetu se ističe znanjem ali i interesovanjem za reformu društva kroz ideje socijalizma i platonizma. Izgubio je stipendiju i posvetio se pedagoškom radu. Relativno kasno je počeo da piše. Bio je politički aktivan u socijalističkim krugovima ali je vremenom postao marginalna politička ličnost. Zanimljivo je da se smatra začetnikom stonih ratnih društvenih igara. Ženio se dva puta, prvi put sa sestričnom Izabel Meri Vels, 1891. godine, a drugi put sa Ejmi Ketrin Robins, 1895. godine, sa kojom je imao dva sina. Poznate su njegove brojne vanbračne avanture kao i vanbračna deca. Preko svojih dela ističe svoj pesimizam za budućnost. Njegovo delo Rat svetova je najbolji prikaz za problem ljudske evolucije. U kojem su vanzemaljci prikazani onakvi kakvi bi mogli biti ljudi u budućnosti. Ideja za delo Rat svetova je nastalo preko razgovara pisca sa jednim svojim prijateljem. Kada je upitao prijatelja `Što bi bilo da nas napadne neka razvijenija civilizacija i da se odnosi prema nama kao mi prema svojim kolonijama?`, sinula mu je ideja da napiše delo Rat svetova. Nepotpun spisak dela Vremenska mašina (The Time Machine) (1896) Ostrvo doktora Moroa (The Island of Dr. Moreau) (1896) Nevidljivi čovek (The Invisible Man) (1897) Rat svetova (The War of The Worlds) (1898) Ljudi poput bogova (Men Like Gods) (1923) Obrisi budućnosti (The Shape of Things to Come) (1933) MG33

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecati! Vaso Bogdanov Vaso Bogdanov (Pančevo, 2. listopada 1902. – Zagreb, 9. listopada 1967.),[1] bio je hrvatski povjesničar i prevoditelj. Većinom je proučavao i pisao o političkoj povijesti Hrvatske 19. i s početka 20. stoljeća (stranke, Jelačić, Starčević te odnosi Hrvata i Srba).[2] Životopis Rani život, školovanje i politička djelatnost Vaso Bogdanov rodio se u Pančevu 1902. godine. Po nacionalnosti je Srbin.[3] U rodnome Pančevu započeo je gimnaziju. Kao gimnazijalac bio je proganjan zbog `boljševičke propagande`.[2] Nakon što je u šestom razredu gimnazije izbačen zbog komunističke propagande školovanje je nastavio u Beogradu i Velikom Bečkereku (poslije Zrenjanin), gdje je maturirao 1920. godine.[4] Bio je članom KPJ, od 1919. godine, suradnikom i urednikom sindikalnih novina i časopisa, tajnikom MK KPJ u Pančevu i OK KPJ u Velikom Bečkereku te sekretar PK KPJ Vojvodine u Subotici. U tzv. sukobu na ljevici pripisan mu je revizionizam pa je bio odbačen.[2] U Beču je studirao književnost i povijest a diplomirao je, 1924. godine, u Beogradu. Zbog svoje političke djelatnosti više puta bio je zatvaran a kao gimnazijski profesor otpuštan iz službe (1924., 1929. – 1931.).[4] U Zagreb je doselio 1930-ih godina.[2] Bio je prvi Krležin bibliograf[2] (Radovi Miroslava Krleže 1914-1937, u: M. Krleža, Golgota, Zagreb, 1937., str. 184. – 238.).[4] Bio je profesor u zagrebačkoj Klasičnoj gimnaziji od 1930. do 1941. godine.[5] Drugi svj. rat i nakon Drugoga svj. rata Za vrijeme Drugoga svjetskog rata Bogdanov je prilično dugo bio u zatvoru te je pušten 1942. godine a u ljeto 1945. godine bio je također pritvoren.[2] Jedno vrijeme u doba NDH štitio ga je i skrivao dr. Đuro Vranešić kojemu se 1945. godine pokušao odužiti kada su ovoga nove komunističke vlasti sudile.[2] Od jeseni 1945. godine bio je profesorom u II. klasičnoj gimnaziji u Zagrebu.[4] 1946. godine bio je članom Komisije za razgraničenje pri predsjedništvu vlade NR Hrvatske a u razdoblju od 1946. do 1948. godine radio je u Državnom arhivu Hrvatske.[4] Doktorirao je 1947. godine u Zagrebu[2] s disertacijom Južnoslavenski narodi ugarske, Mađari i Austrija u revoluciji 1848-49. Od 1949. do 1957. godine bio je šefom delegacije SIV-a za realizaciju mirovnog ugovora s Mađarskom. Bio je profesorom povijesti na Filozofskome fakultetu u Zagrebu (od 1949. do 1955. kao izvanredni profesor, a od 1955. do 1967. godine kao redoviti profesor).[6] Bio je članom JAZU (dopisni član od 1951. a redoviti od 1955. godine) i izabran je u predsjedništvo JAZU početkom 1967. godine.[4] Umro je u Zagrebu 9. listopada 1967. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1938 g. Prvo izdanje !!! Majer, Vjekoslav, hrvatski književnik (Zagreb, 27. IV. 1900 – Zagreb, 4. XII. 1975). U Zagrebu pohađao trgovačku akademiju i studirao glazbu. Radio kao profesionalni pisac. God. 1928–37. živio je u Beču. Pokrenuo je i uređivao nekoliko kratkotrajnih časopisa (Ozon, 1923; Literatura, 1924; Antena, 1926), a u Beču je bio i jedan od urednika časopisa Blaues Heft, u kojem je austrijsku javnost izvješćivao o hrvatskoj književnosti. Prvu pjesničku zbirku Lirika objavio je 1924., a nakon druge, Pjesme zabrinutog Evropejca (1934), počeo je objavljivati i prozu – romane, novele i feljtone. Majer pripada naraštaju hrvatskih pisaca koji se pojavio nakon I. svjetskog rata, na razmeđu moderne i ekspresionizma. Njegovu senzibilitetu bila je bliža matoševska linija, s Matošem ga je vezivao i Zagreb, kojemu je posvetio mnoge stihove, opjevao gornjogradske ulice, plinske svjetiljke, parkove, kavane i periferiju, pa i Matoša (Plinska laterna na Griču). Pjesnik grada, »najradoznaliji šetač Zagreba«, svoje je dojmove izricao jednostavnom sintaksom i svakidašnjim leksikom. I u prozi se kretao unutar istoga tematskoga kruga, ali s pogledom »odozdo«, iz puževe perspektive, koja mu je omogućivala da na poseban način sagleda svijet društvenih marginalaca (Pepić u vremenu i prostoru, I–II, 1935–38; Život puža, 1938; Dnevnik Očenašeka, 1938). Galeriju malih ljudi iz gradskog ambijenta sivih (zagrebačkih) prostora Majer je s pomoću svojega infantilnoga pripovjedača sveo na svakodnevne, priproste i dobroćudne, čak i simpatične antijunake koje je život toliko degradirao da postaju zapravo nevidljivi. Njima je prilagođen i izražajni repertoar, sastavljen od banalnih riječi i često otrcanih fraza s elementima gradskog jezika. Feljtonistička nepreuzetnost, konciznost i ležernost te nenametljiva agramerska kvaziinfantilna ironija i humor znatno su izraženiji u Majerovoj novelistici (Iz dnevnika malog Perice, 1935; Osamljen čovjek u Tingl-tanglu, 1940), odn. feljtonima, u kojima je kulminiralo Majerovo autorsko zanimanje za život, za njegove stereotipe i ekscentričnosti. Kao što je obogatio skromnu tradiciju animalističko-humorističnoga tipa romana, tako je i kratkim satiričnim romanom U utrobi Zagrebačke gore (1956) obogatio tradiciju domaće humoristično-fantastične proze. Osim humorne konstante, svi njegovi romani imaju i onu zajedničku odliku koja ga, zbog literarnoga zagrebocentrizma, svrstava među najistaknutije predstavnike hrvatske urbane proze, a zbog eksperimentalnih pokušaja unutar žanrovske slike hrvatskog romana 1930-ih, bez obzira na objektivno skromne estetske domete, Majeru pripada izdvojeno mjesto unutar književnosti hrvatskoga socijalnog realizma. Ostala djela: Svirač i svijet (1938), Pjesme (1953), Breze kanarinci kiša (1954), Zagrebački feljtoni (1956), Otvaram prozor (1957). Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo 1969.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Smrt Smail-age Čengića je istorijski spev Ivana Mažuranića objavljen 1846. godine, a ujedno je i njegovo najpoznatije delo. Osnovnu građu za delo pesnik pronalazi u istorijskom događaju: pogibiji hercegovačkog paše Smail-age Čengića. Spev se sastoji iz pet pevanja (Agovanje, Noćnik, Četa, Harač, Kob), koja čine ukupno 1134 stiha U ovom su epskom Mažuranićevom delu, kroz pet je dramatičnih pevanja: „Agovanje“, „Noćnik“, „Četa“, „Harač“, „Kob“,prikazan, u lokalnom kontekstu, univerzalni sukob sila dobra i zla, te borba za slobodu. Smail-aga je, u Mažuranićevom spevu, prikazan kao surovi tlačitelj, koji u mučenju nalazi sadistički i brutalni užitak. Četa junaka ide kroz noć, kroz tajne prolaze i šume i klisure, sa misijom osvete. Osveta je u ovom spevu ona silna, tinjajuća snaga koja u čitaocu budi napetost koja neprekidno uzrasta i na kraju doživljava olkašanje korz neki neobični, emotivno angažovani, dramski katarzis. Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Bio je oženjen Aleksandrom Demeter (sestrom književnika Dimitrija Demetera bogatom i obrazovanom devojkom iz Zagreba, sa kojom je imao sedmoro dece. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Započeo je filozofiju u Zagrebu, a druge školske 1834/35. godine slušao je u Mađarskoj u Sombathelju,[2] pa se 1835. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[3] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Međutim započeo je književni rad kao `mađarski pesnik`, objavivši 1832. godine u Rijeci, `Oproštajnu pesmu`, na mađarskom jeziku.[4] Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvjetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju (pomirenju) Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[5], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorska kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[6], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[7]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[8], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[9] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[10] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.

Nedostaje najavni list, inače odlično očuvano. Autor - osoba Uskoković, Milutin, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Naslov Došljaci : roman / napisao Milutin M. Uskoković Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1910 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1910 (Beograd : `Davidović`) Fizički opis 288 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Josifović, Stevan Zbirka Srpska književna zadruga ; 128 ISBN (Karton) Napomene Na nasl. str. : Ovo je delo nagrađeno na poslednjem konkursu Srpske Književne Zadruge. Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 – Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane .Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanja 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke iѕložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konfrenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Došljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 KC

Prvo izdanje, nerasečena, na predlistu školska posveta, inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Vučo, Aleksandar, 1897-1985 = Vučo, Aleksandar, 1897-1985 Naslov Raspust : roman / Aleksandar Vučo Vrsta građe roman odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1954 (Beograd : Omladina) Fizički opis 378 str. ; 21 cm. Zbirka Savremena proza Još pre priključivanja nadrealističkom pokretu, Aleksandar Vučo je aktivno pisao i objavljivao, te je tako 1923. godine sarađivao u časopisima „Putevi“ i „Svedočanstva“, 1926. je objavio poemu Krov na prozorom,1928. roman Koren vida, a 1929. objavljuje knjigu Ako se još jednom setim ili načelo. Godine 1930. bio je jedan od osnivača srpske grupe nadrealista i supotpisnik manifesta objavljenog u almanahu „Nemoguće“, koji je objavljen 1930. godine, kojeg je, zajedno s M. Ristićem i D. Matićem, i uređivao. U almanahu je izišao i njegov scenarij za nadrealistički film Ljuskari na prsima. Iste je godine s Dušanom Matićem napravio projekt za nadrealistički predmet Urnebesni kliker, koji je prema nacrtima ostvaren 1990. godine u sklopu retrospektivne izložbe Marka Ristića, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu Tom je prilikom, Vučo poklonio svoju kolekciju umetničkih dela beogradskom muzeju. Istražujući pojam kolektivnog autorstva, u suradnji sa D. Matićem nastaju i montaže Rognissol i Rekom kucujem zid, također 1930. godine. Još jedan njegov projekt, nazvan Ogledala nastao 1930. godine, a ostvaren je tek 2002. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Razbijena ogledala zalepljena su, s malim razmacima između, na karton, a na njima su se reflektirali novinski isečci. Iz 1930. godine potiče i asemblaž Une atmosphère du printemps et de jeunesse, koji također dokazuje da je svoju književnu praksu Vučo proširio na multimedijalni izraz, karakterističan za nadrealizam. Sličnosti s objektom ogledala vidljive su u upotrebi kartona kao osnovnog materijala na koji onda Vučo lepi ostale materijale: drvo, ogledalo, novinske isečke. Kasnije, 1931. i 1932. godine, sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“, a u „Politici“ je objavljivao priloge pod pseudonimom Askerland. Iste je godine, zajedno s L. Vučo i R. Živanovićem Noem, organizirao izložbu nadrealizma u Umetničkom paviljonu „Cvijete Zuzorić“ u Beogradu, a objavio je i poeme Nemenikuće – Ćirilo i Metodije. Izašla mu je i knjiga poezije Humor zaspalo. Godinu dana kasnije, sa D. Matićem napisao je knjigu za decu Podvizi družine „Pet petlića`, za koju je fotografisao svoje sinove Đorđa i Jovana. Zajedno s Matićem objavio je 1935. poemu Marija Rucara. Od 1936. do 1940. bio je urednik časopisa „Naša stvarnost“. S Matićem 1940. godine objavljuje roman Gluvo doba. Za vreme Drugoga svetskog rata neko je vreme proveo u zarobljeništvu, a nakon rata radio je kao direktor filmskog preduzeća Jugoslavija, te Zvezda filma i Avala filma. Objavio je poeme Titovi pioniri, Mastodonti, roman Raspust i mnoga druga dela. Aleksandar Vučo rođen je 1897. u Beogradu, gde je i umro 1985. godine. MG98 (K)