Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1938 g. Prvo izdanje !!! Kovačić, Vladimir, hrvatski književnik (Vinkovci, 28. III. 1907 – Zagreb, 22. VIII. 1959). Pravo i filozofiju studirao u Zagrebu. Radio je u zagrebačkim dnevnim listovima i na radiju, a nakon II. svjetskog rata bio je zaposlen u izdavačkome poduzeću Zora. Njegova je lirika tematski ili senzibilitetom povezana s rodnim Vinkovcima i sa Šokadijom. Pisao je pjesme sjetnih i nostalgičnih ugođaja, s najčešćim motivima jeseni i smrti. Na izražajnome planu osjetan je utjecaj hrvatske pučke pjesničke tradicije. Nastojeći na konciznosti i zgusnutosti izraza, ponajbolje stihove ostvario je u najstrožim vezanim formama, tercini i sonetu. Objavljene su mu zbirke Otrovano proljeće (1938), Ceste i jablani (1952) i Jantar na suncu (1959). Pisao je i novele, feljtone te književne i kazališne kritike.

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! Sony 12V 200mA AC-MS1202S ORIGINAL za slusalice i dvd plejere, konektor sa centralnim pinom. Model: AC-MS1202S Input: AC100-240V 50/60Mhz 0.25A Output: DC12V 200mA Potpuno ispravan i testiran punjac. Radna garancija 30 dana. Podrzani modeli uredjaja: Blutut Sony slušalice MDR-IF245RK, MDR-RF985RK, MDR-RF810R, 4-281-107-11 Genuine Switching SONY AC Power Adaptor ACMS1202S Output DC12V 200mA 2.4W MDR-RF995RK MDR-RF985RK MDR-IF245RK AV Sony RMT-VB100U BLURAY QN-014AC AEC-4112B AC-M1208UC BDP-BX BDP-S Blu-ray Disc DVD Player AV Product 12VDC 200mA 300mA Output plug: 5,5x3,4mm with center pin Portable Radio Blu-ray Player Wireless Headphone

Robert Neumann Panoptikum Robert Nojman (22. maj 1897, Beč — 3. januar 1975, Minhen) bio je nemački pisac i pisac engleskog govornog područja. Objavio je brojne romane, autobiografske tekstove, drame i radio-drame, kao i nekoliko scenarija. Kroz svoje parodijske zbirke, Sa čudnim perjem (1927) i Unter false Flag (Pod lažnom zastavom) (1932), smatra se osnivačem „parodije kao kritičkog žanra u književnosti 1920-ih“. Robert Nojman je bio sin jevrejskog bankarskog službenika sa socijaldemokratskim sklonostima. Nojman je studirao medicinu, hemiju i jedan semestar germanistike od 1915. do 1919. godine u Beču. Radio je kao blagajnik, trener plivanja i saradnik u kompaniji za uvoz hrane, ali je 1925. godine bio primoran da proglasi bankrot. Nakon toga je kratko vreme radio kao mornar i nadzornik tereta na kruzeru. Pošto je već objavio male tomove lirske poezije 1919. i 1923. godine, uspeo je u književnom prodoru u parodiji sa zbirkom Mit Fremden Federn 1927. U anketi pod nazivom Tomas Man je tu knjigu ocenio kao najbolju u godini. Nojman se tako uspostavio i postao slobodni pisac. Ubrzo je objavljivao druge romane, parodije i drame. Pored toga, predavao je i radio kao književni kritičar za, između ostalih, Die Literatur i Die Literarische Velt. Njegove parodije su bile toliko uspešne da su njegova druga dela izbledela zbog kontrasta. Rudolf Valter Leonhardt je kasnije napisao u svojoj nekrologu Robertu Nojmanu o njegovom javnom uspehu: „Dva uska benda imaju zakopanih petnaest debelih tomova života.“[1] Nojmanova dela su bila žrtve nacističkih spaljivanja knjiga 1933. i zabranjena od strane Trećeg rajha. Odmah po uspostavljanju austrofašističke diktature u februaru 1934. napustio je Beč i otišao u egzil u Britaniju. Godine 1936. i 1937. proveo je nekoliko meseci u Austriji, gde su biblioteke očišćene od njegovih dela. Do 1938. njegovi romani su se i dalje pojavljivali u Švajcarskoj. Bio je jedan od retkih pisaca u egzilu koji je uspeo da se objavi u Engleskoj. Godine 1935. napisao je priču za britanski film Abdul the Damned sa Fricom Kortnerom u glavnoj ulozi. Posle okupacije Austrije 1938. organizovao je „Klub slobodnih austrijskih P.E.N.“ u Londonu da pomogne piscima kojima su nacisti pretili da napuste svoju zemlju. Godine 1939. podneo je zahtev za britansko državljanstvo, ali ga je dobio tek 1947. Umesto toga, 1940. je bio interniran na nekoliko meseci kao „neprijateljski stranac”. Tokom ratnih godina periodično je davao kritike za BBC. Od 1942. objavio je šest romana na engleskom jeziku. Kao urednik i suvlasnik izdavačke kuće „Hučinson internešenel autors“, inicirao je objavljivanje engleskih prevoda nemačkih pisaca u egzilu kao što su Arnold Cvajg i Hajnrih Man. Njegov zahtev za vizu za ulazak u Sjedinjene Države je odbijen, uprkos pozivu u Holivud. Rudolf Valter Leonhard je tvrdio da je roman An den Vassern von Babilon (Pokraj vavilonskih reka), objavljen 1939. na engleskom i 1945. na nemačkom, bila Nojmanova najbolja knjiga: jevrejski ep ogromne hitnosti.[1] Po završetku Drugog svetskog rata, Nojman je do kraja 1958. nastavio da živi u Engleskoj, zatim u Lokarnu u Tičinu u Švajcarskoj. Godine 1947. postao je počasni predsednik obnovljenog austrijskog PEN kluba. Godine 1955. rekao je u svom završnom govoru na kongresu Međunarodnog PEN-a, u kojem je 1950. bio i potpredsednik, govor protiv predsednika PEN-a „hladnog rata” Čarlsa Lengbridža Morgana zbog čega je bio napadnut u štampi kao „ komunista“. 1971. tražio je preorijentaciju PEN-a protiv desničarskih napora. On je inicirao smenu bivšeg predsednika PEN-a Pjera Emanuela i predložio kandidaturu Hajnriha Bela, koji je takođe izabran na glasanju. Godine 1966. u levičarskom časopisu Magazin Konkret objavio je oštru polemiku protiv Grupe 47, a posebno protiv Hansa Vernera Rihtera, Valtera Helerera i Gintera Grasa.[2] Između 1959. i 1974. Nojman je nastavio da radi kao romanopisac, politički novinar i priznati književni kritičar sa polemičkom i satiričnom orijentacijom, uključujući za Konkret, Die Zeit, Pardon, Tribune, die Deutsche Zeitung - Christ und Velt i ARD emitere. Povremeno je objavljivao i u Der Spiegel i Stern. Godine 1961. bio je umešan u kontroverzu o plagijatu u vezi sa njegovim romanom Olimpija. Nojman, koji se nekoliko puta u životu borio sa ozbiljnim bolestima, 1974. se smrtno razboleo od raka. Nakon samoubistva, prema izjavi njegove porodice, sahranjen je 1975. godine na minhenskom hajdhauzenskom groblju. Njegovo imanje se nalazi u Odeljenju rukopisa Austrijske nacionalne biblioteke u Beču. Panoptikum: Izveštaj o pet brakova iz tog vremena. (1930) odlično očuvana

Odlično očuvano, većim delom nerasečeni tabaci! Autor - osoba Elin Pelin, 1878-1949 = Elin Pelin, 1878-1949 Naslov Rod rođeni / Elin Pelin ; s bugarskog preveo Siniša Paunović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1937 Izdavanje i proizvodnja Beograd : R. D. Ćuković, 1937 (Beograd : `Davidović`) Fizički opis 46 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Paunović, Siniša, 1903-1995 = Paunović, Siniša, 1903-1995 (Broš.) Napomene Pravo ime autora: Ivanov Dimitar. Elin Pelin (rođen kao Dimitar Ivanov Stojanov; bug. Dimitъr Ivanov Stoяnov; 8. jul 1877. – 3. decembar, 1949) bio je bugarski pisac. Slavljen je zbog literarno uspešnih prikaza seoskog života. Rođen je u selu Bajlovo u sofijskoj oblasti. Ime koje je dobio rođenjem je Dimitar Ivanov Stojanov. Otac mu je bio Ivan Stojanov, i majka Stojanka Ivanova i pripadali su vrlo velikoj seoskoj porodici koja je imala 11 dece. Od detinjstva je voleo pisati. Najpre se okušao u slikarstvu i u pisanju stihova, da bi se kasnije u potpunosti posvetio proznom radu. Na kraju svog stvaralačkog puta je rekao: „Bio sam toliko mlad kada sam počeo da pišem da sam jednostavno zaboravio koji je bio razlog za to` Imao je formalno obrazovanje i želeo je postati učitelj. Nakon što je diplomirao, postao je učitelj u svom selu. Međutim, on dugo nije radio na tom poslu. Tada odlučuje postati pisac i uzima umetničko ime, Dimitar Stojanov je postao Elin Pelin 1897. godine.[3][4] Njegov susret s Jordanom Jovkovim doprineo je u izrastanje klasičnog reprezentativnog nacionalnog pisca kratkih priča, kojima je umnogome odredio kasniji smer i lik bugarskog umetničkog pripovedanja. Prvu pripovetku „Draga je domovina“ (bug. Milo e otečestvoto) objavio je 1895. Od 1899. živeo je u Sofiji, gde je uređivao časopis „Seosko ćaskanje“ (1902–1903), radio kao bibliotekar. To mu je davalo dovoljno slobode za pisanje. 1910. godine postavljen je za upravnika posebnih zbirki u biblioteci u Sofiji. Tokom Prvog svetskog rata Pelin je bio ratni izveštač, a kasnije je bio muzejski konzervator. U muzej Vazova dolazi 1924. godine i tamo je radio 20 godina. Njegova najbolja dela nastala su tek nakon završetka Prvog svetskog rata. Prije Prvog svetskog rata, pisao je „Predlog porodici“ 1911. – priča o transformaciji iz seoskog života u moderno društvo. Knjiga je bila vrlo dobro prihvaćena i hvaljena zbog svojih živopisnih slika seoskog života u Bugarska sela. Pelinova najbolja dela su posvećena bugarskom selu, gde prikazuje svakidašnji život kroz prizmu socijalne kritike; junaci su obični siromašni seljaci ili seoski učitelji. Stil mu je bio izvoran, neposredan i topao, obogaćen narodnim poslovicama. Ostvario je izvanredne, životvorne portrete seljaka u čijem karakteru se sukobljavaju elementarne strasti i čistota duše sa primitivizmom koji je posledica zaostalosti i bede i uzrok strasti i prizemnih poriva, nemoralnih postupaka i zločina. Elin Pelin je i jedan od začetnika bugarske dečje književnosti. Nagrade i priznanja Godine 1940. postao je predsednik Društva bugarskih književnika. Grad Novoselci pored njegovog rodnog Bajlovo danas nosi njegovo ime. Izabran je za člana Bugarske akademije znanosti i umetnosti. Dela Pripovetke „Pripovetke I` (1904) „Pepeo mojih cipela“ (1905) „S prozora“ (1906) „Pripovetke II` (1904) „Geraci“ (1922) „Zemlja“ (1922) „Izabrane priče“ (1922) „Zbirka kratkih priča“ (1923) Književnost za decu „Jan Bibijan: Neverovatni doživljaji jednog klinca“ (1933) „Jan Bibijan na Mesecu“ (1934) MG43 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na sredini se knjiga odvojila uredno na pola, sve ostalo u redu. 1928 g. I izdanje !!! Crtez: Gabrijel Jurkic Naslovni crtež od Gabrijela Jurkića. Sadržaj: - Dubrovačka legenda - Josaki - Osvetnik - Pismo - Mjesečarka - Zašto sam ubio - Čudnovati doživljaji jednog reportera - Legenda o sv. Nikiforu Jurkić, Mirko, hrvatski književnik i pedagog (Livno, BiH, 24. III. 1886 – Zagreb, 27. XII. 1965). Studirao pedagogiju u Beču, Leipzigu i Jeni. Radio kao učitelj, profesor i školski nadzornik u Bosni i Dubrovniku. Pisao pjesme bez veće umjetničke vrijednosti, pripovijesti, drame i znanstvene radove iz područja pedagogije. U zbirci Iz Završja (1917) objavio je slikovite pripovijesti, pisane lapidarnim stilom, o Livnu i okolici, s ilustracijama brata blizanca, slikara G. Jurkića. U knjizi pripovijedaka Dubrovačka legenda (1928) prevladavaju psihološke analize likova, ali i satire političkog stanja i administracije.

PORTRETI PREMA ŽIVIM MODELIMA MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ MATICA SRPSKA Novi Sad 1 9 9 8 MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ (1888-1966) Ataše za štampu pri poslanstvu JugoSlavije u Berlinu (1929). U Skoplju izDavao list `Vardar` (1932-1935). Radio u Centralnom presBirou (1935-1937). Načelnik političkog odeljenja Ministarskog saveta JugoSlavije (1940). DiRektor državnog arhiva u BeoGradu (1941-1944) i glavni uRednik `Obnove` (1941). Posle rata o/Suđen na 15 godina robije, pušten posle polovine izDržane kazne... DOKUMENT I Ksenija Atanasijević Nikolaj Velimirović Branislav Petronijević Ljubomir Stojanović Aleksandar Belić Miloš Đurić Slobodan Jovanović Jovan Cvijić II Rista J. Odavić Jovan Dučuć Milan Rakić Radovan Tunguz Perović Nevesinjski Gligorije Božović Sima Pandurović Veljko Petrović Sibe Miličić Ivo Andrić Miloš Crnjanski Rastko Petrović Rade Drainac III Bogdan i Pavle Popović Milan Bogdanović Brana Cvetković Geca Kon Na klapni slika i biografija autora, Broš, Ćirilica, 280 str, NEKORIŠĆENO Izvrsno za POKLON !!!!!!!!

Sony ICD-BX112 Digital Flash Voice Recorder - diktafon, odlično očuvan i ispravan, radi na dve baterije od 1.5V tipa AAA koje nisu uključene u ovu prodaju, stanje kao na slikama ... Opis sa net-a : ` Sony diktafon digitalni ICD-BX112 kapaciteta 2 GB Jednostavan za korišćenje mp3 diktafon sa velikim dugmadima i LCD ekranom mp3 snimanje/192 kb/s (visok kvalitet), 2 GB, zvučnik snage 300 mW Jednostavno upravljanje i snimanje Veliki LCD ekran za lako čitanje Skladištenje audio datoteka u prilagođenim fasciklama mp3 snimanje/reprodukcija - Snimajte kristalno jasan zvuk visokog kvaliteta i preslušavajte materijal preko prednjeg zvučnika snage 300 mW Vreme snimanja - Maksimalno vreme snimanja u ugrađenu memoriju je 534 sata i 25 minuta u režimu LP (mp3, 8 kb/s) LCD ekran - Jednostavno upravljajte snimcima zahvaljujući LCD ekranu sa tačkastom matricom i pozadinskom osvetljenju Napredno snimanje - Upravljanje glasom uz visoku/nisku osetljivost mikrofona i fascikle za skladištenje i organizovanje snimaka Ugrađena memorija: 2 GB Mogućnost povezivanja sa računarom: NE Ugrađeni mikrofon: Mono Battery Type: AAA x 2 Maksimalni broj fascikli: 5 Maksimalni broj datoteka: 495 Maksimalni broj datoteka u jednoj fascikli: 99 Ulazni i izlazni priključci: Priključak za slušalice: DA Ulaz za mikrofon: DA USB ulaz: NE Ulazni DC priključak: NE Otvor za memorijsku karticu: NE Funkcije snimanja: Scene Select: NE Snimanje FM radio programa: NE Snimanje AM radio programa: NE Ručno podešavanje nivoa snimanja: NE Niskopropusni filter: DA Funkcija ograničavanja: NE Snimanje sa dodavanjem/zamenom: DA Snimanje unapred: NE Snimanje u više memorija: NE Glasovno upravljanje snimanjem: DA Funkcija sinhronizovanog snimanja: NE Nadgledanje snimanja: DA Funkcije reprodukcije: Digitalno potiskivanje buke: NE Potpuno digitalno pojačalo: NE Digitalna kontrola visine glasa (kontrola brzine): DA Key Control: NE Potiskivanje buke: DA Digitalno pojačavanje glasa: NE Grafički ekvilajzer: NE Ponavljanje A-B: DA Jednostavna pretraga: DA Reprodukcija alarma: DA Funkcije uređivanja: Označavanje numera: NE Brisanje: DA Zaštita: DA Deljenje: DA Premeštanje datoteka: DA Kopiranje datoteka: NE Promena imena fascikle (bez upotrebe računara): NE Ostale karakteristike: Pretraga kalendara: NE LCD pozadinsko osvetljenje: NE Punjenje baterije preko USB veze: NE` Lično preuzimanje : KOD MENE KUĆI u BG na Senjaku ! Slanje : Post Express-om o trošku kupca ! ***** Pogledajte i ostalu moju prodaju na Kupindu, možda nađete nešto interesantno : http://www.kupindo.com/Clan/nin2/SpisakPredmeta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko! Prvo Izdanje! Jovan Đorđević (1908 — 1989) , pravnik i politikolog; doktor pravnih nauka i redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, profesor na Sorboni-Pariz, član SANU i svih južnoslovenskih akademija nauka i umjetnosti.[1] [2] [3] [4] Đorđević je radio na izradi čuvenog Zakona o samoupravljanju iz 1950. godine, kojim su uvedeni društvena svojina i samoupravni socijalizam, kao alternativa sovjetskom modelu. Jovan Đorđević rođen je 10. marta 1908. u Beogradu. Potiče iz ugledne i obrazovane beogradske prodice Đorđević. Mlađi brat Božidar Đorđević (lekar) bio je takođe profesor Beogradskog univerziteta i akademik. Jovan je osnovnu školu, Četvrtu beogradsku gimnaziju i Pravni fakultet završio je u Beogradu. Doktorske studije u Parizu na Sorboni. 1945. postaje prvi dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Od 1946. predaje ustavno pravo, teoriju države i sociologiju. Jovan Đorđević je 1950. radio na formulisanju Zakona o samoupravljanju, čijim je uvođenjem trebalo napraviti distancu prema sovjetskom modelu. Za Đorđevića je samoupravljanje, zapravo uvođenje radničkih saveta bilo takođe sredstvo da se poveća proizvodnja putem veće zainteresovanosti radnika, jer je privredna situacija bila „tragična`.[5] 1954. učestvuje u „pravnoj izgradnji“ Ustava i zakona FNRJ kao pomoćnik ministra gdje obavlja funkciju sekretara Komiteta za zakonodavstvo i organizaciju Saveznog izvršnog veća. Sudija je Ustavnog suda Jugoslavije i predsjednik Ustavnog suda Srbije. Urednik je `Arhiva za pravne i duštvene nauke`.[1] Pridruženi je profesor Univerziteta u Parizu - Sorbona . Dr Jovan Đorđević je član SANU, odeljenja društvenih nauka: dopisni od 17.12.1959, redovni od 20.12.1961. u odborima za izvore srpskog prava i filozofiju i društvenu teoriju - Član je Predsedništva SANU od 7.4.1966 do 24.4.1969. Bio je član svih južnoslovenskih akademija nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 9. decembra 1989. g. [4] Djela fr. Les rapports entre la notion d`etat et la notionde classes sociales, these, Paris 1935; Kontrola ustavnosti zakona SAD, (1937) Javno mnjenje, (1939) Osnovna pitanja federalne države,(1940) Ustavno pravo FNRJ, (1947-1948) Narodni odbori, ( 1949) Ustavno pravo , ( 1953. I 1958) Državno uređenje FNRJ, (1954) Ogled o birokratiji, (1960) Ustavno pravo i politički sistem, (1961,1962) Socijalizam i demokratija, (1961). Novi ustavni sistem, (1963,1964)

sa bugarskog preveo Sinisa Paunovic str. 46, mek povez Elin Pelin (rođen kao Dimitar Ivanov Stojanov; 8. jul 1877. - 3. decembar, 1949.) je poznati bugarski pisac, slavljen zbog svojih prikaza seoskog života. Rođen je u selu Bajlovo u sofijskoj oblasti. Ime koje je dobio rođenjem je Dimitar Ivanov Stojanov. Otac mu je bio Ivan Stojanov , i majka Stojanka Ivanova i pripadali su vrlo velikoj seoskoj porodici koja je imala 11 dece. Od detinjstva je voleo pisati. Najpre se okušao u slikarstvu i u pisanju stihova, da bi se kasnije u potpunosti posvetio proznom radu. Na kraju svog stvaralačkog puta je rekao: `Био сам толико млад када сам почео да пишем да сам једноставно заборавио који је био разлог за то` Imao je formalno obrazovanje i želeo je postati učitelj. Nakon što je diplomirao, postao je učitelj u svom selu. Međutim, on dugo nije radio na tom poslu. Tada odlučuje postati pisac i uzima umetničko ime, Dimitar Stojanov je postao Elin Pelin 1897. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo labavije. Bernhard Kellermann (4. mart 1879. – 17. oktobar 1951) bio je njemački književnik i novinar, najpoznatiji kao autor popularnog science fiction romana Der Tunnel. Kellerman je postao poznat zahvaljujući nizu romana na početku 20. vijeka, kao i putopisnih knjiga temeljenih na njegovim putovanjima po Japanu i SAD. Za vrijeme prvog svjetskog rata je radio kao dopisnik liberalnog časopisa Berliner Tageblatt na zapadnm frontu. U doba Weimarske Republike mu je njegov roman Der 9. November zbog svog antimilirarističkog stava navukoa bijes iz desnih i nacionalističkih krugova, te je nakon dolaska nacista na vlast 1933. godine službeno spaljen. Kellerman nije emigrirao, nego je ostao u nacističkoj Njemačkoj uzdržavajući se pisanjem šund romana. Nakon završetka drugog svjetskog rata se opredijelio za Istočnu Njemačku, te postao član Narodne skupštine DDR i Društva njemačko-sovjetskog prijateljstva. Zbog toga je postao predmetom crne liste među zapadnim knjižarima, te je danas gotovo zaboravljen.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Redje u ponudi! Izdavac: Geca Kon 1930 g. Borislav Lorenc (1883 — 1975), filozof, profesor Teološkog fakulteta u Beogradu. Gl. dela: „Psihologija“ (1926), „Misao u akcija“ (1930), „Psihologija u filozofcja religije“ (1939). Rođen je u Aranđelovcu gde je proveo i detinjstvo, niže škole završava u Valjevu, a višu gimnaziju završava u Beogradu. Nakon toga odlazi u Nemačku gde na berlinskom univerzitetu studira filozofiju i stiče naučni stepen doktora 1908. kada se i vraća u Srbiju. Izvesno vreme je radio kao profesor Gimnazije a potom biva postavljen za profesora na katedri za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Ubrzo prelazi na novoosnovani Bogoslovski fakultet u Beogradu na kome predaje sve do 1956. Objavio je više radova iz filozofije i psihologije, učestvovao je na više značajnih konferencija iz ovih oblasti. Znao je više jezika; engleski, nemački, francuski, ruski, latinski i grčki, te je imao mogućnost širokog uvida u stručnu literaturu.

HONEYWELL INC. 1885 DOUGLAS DRIVE MPLS., MINN. 55422 113228 115030 Nema originalnu kutiju, radila određeni period, ispravna

Sifra artikla: WTC 5901299940983 Bluetooth zvučnik sa ugrađenim FM radiom. Kompaktne veličine zvučnika omogućavaju da ga ponesete sa sobom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica malkice ostecena, sve ostalo uredno! Prvo izdanje! Manji format 1920. god Dr Marko Maletin (Novi Sad, 4. avgust 1890 — Sremski Karlovci, 30. april 1968)[1] bio je srpski profesor, sekretar Matice srpske, urednik Letopisa Matice srpske, upravnik Vojvođanskog arhiva i Narodnog pozorišta Dunavske banovine.[2] Biografija Obrazovanje Osnovnu školu i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju završio je u Novom Sadu.[3] Potom je u Beču studirao istoriju filozofije. Od 1909. kao pitomac Tekelijanuma studirao slavistiku u Budimpešti, gde je i diplomirao 1912. godine.[4] Školsku 1912/13. proveo je u Budimpešti na istraživačkom radu i pripremi doktorata o Teodoru Pavloviću, koji je, posle ratnog prekida, odbranio 1920. Studija je objavljena u Glasniku istoriskog društva u Novom Sadu (1935 —1936).[5] Prvi svetski rat Tokom školske 1913/14. kao suplent Srpske gimnazije u Novom Sadu predavao je srpski jezik, nemački i krasnopis. Posle mobilizacije u austrougarsku vojsku prebegao je oktobra 1914. srpskoj vojsci, potom je upućen u Niš gde se prijavio za dobrovoljca. Ubrzo se razboleo od tifusa pa je po izlečenju postavljen za učitelja u Đevđeliji.[4] U leto 1915. najzad mu je usvojena molba pa je upućen u I prekobrojni (kasnije XXI) puk, u kojem je kao borac ostao do kraja rata, prešavši Albaniju, Krf i Solunski front.[4] U borbama je iskazao veliku hrabrost. O jednom periodu tih događaja pisao je u ratnom dnevniku (Povratak: od Krfa do Bitolja 1916. godine).[5] Posle rata, od decembra 1918, radio je u gimnaziji u Đevđeliji, od marta 1919. u Velesu. Potom se vraća u Novi Sad i od 1919. do 1921. radi u Gimnaziji i Učiteljskoj školi. U novembra 1921. dao je ostavku i otišao u Berlin za dopisnika beogradskog lista Vreme.[4] Matica srpska U proleće 1923. ponovo dolazi u Novi Sad, a septembra iste godine izabran je za sekretara Matice srpske i urednika Letopisa. U Biblioteci Matice srpske inicirao je 1923. osnivanje Arhivskog odseka. Kao urednik Letopisa Matice srpske (1923—1929)[1][6] učinio je da časopis poveća obim i da se, uz redovno izlaženje (najčešće jednom mesečno), donekle približi modernijim tokovima srpske književnosti. Dosta pažnje posvećivao je naučnoj i socijalnoj problematici (M. Milanković, B. Petronijević, S. Jovanović, S. Bokšan i dr.). Povremeno je objavljivao književnokritičke tekstove (o E. Adiju, D. Vasiljevu, T. Ostojiću i dr.). Bio je jedan od ključnih organizatora obeležavanja stogodišnjice osnivanja Matice srpske, kada je objavljena spomenica Matica srpska 1826—1926. Značajan je njegov bibliografski popis radova Letopisa Matice srpske u okviru kojeg je razrešio pitanje autorstva mnogih tekstova iz ovog časopisa.[5] Izradio je sadržaj Letopisa Matice srpske 1825-1950 po piscima.[1] Ostavku na mesto sekretara Matice dao je u leto 1929. zbog novih kriza u Upravi i prešao u Skoplje, gde je do 1934. zaposlen kao profesor u Gimnaziji.[3] Istovremeno je honorarno radio kao lektor Narodnog pozorišta u Skoplju. Nakon toga prelazi u Beograd, gde je bio profesor u Petoj muškoj gimnaziji (1934—1936).[5] Narodno pozorište Dunavske banovine Upravnik Narodnog pozorišta Dunavske banovine bio od 1936. do 1941. godine.[1] Na tom poslu je ponovo pokazao organizacione sposobnosti, pa je pozorište postalo jedno od najboljih u Kraljevini Jugoslaviji. Tokom Drugog svetskog rata deo ansambla SNP predvođen Maletinom nastavlja rad u Pančevu (1942—1944)[3]. Po oslobođenju zemlje kratko bio upravnik pozorišta „Sterija” u Vršcu (1945—1946).[5][4] Po povratku u Novi Sad imenovan za upravnika Vojvođanskog arhiva (1946—1949)[1][7], a od 1949. do penzionisanja 1952. godine radio je kao naučni saradnik Matice srpske.[5] U rukopisu su mu ostale studije Novosadsko pozorište između dva rata i Suton vojvođanske pozorišne tradicije. Prevodio je s mađarskog Oskara Jasija i Morica Žigmonda. Bio oženjen Katarinom Avakumović.[5] Odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima[5] i Albanskom spomenicom.

napisao M. Đ. Milićević 1988 GLAS V Srpska kraljevska akademija veoma dobro očuvano za svoje godine Milan Đ. Milićević, je bio redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Završio je Bogosloviju u Beogradu i radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života. Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke i državni savetnik. Važnija njegova dela su: Putnička pisma Život Srba seljaka Slave u Srba Iz svojih uspomena Zadružna kuća na selu Manastiri u Srbiji Knez Miloš u pričama Karađorđe u govoru i tvoru Kneževina Srbija, Beograd, 1876. Kraljevina Srbija Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba, Beograd, 1888. tags> narodni muzej istorija srba srpskog naroda srbije xix 19. vek veka

VEDRI DANI SA SMEĐIM LJUDIMA Richard Katz VEOMA RETKO U PRODAJI Zabavna biblioteka Zagreb, 1934. godine, 224 strane, tvrd platneni povez, zlatotisak, suvi žig. Knjiga je odlično očuvana, čista, uredna, sa normalnim tragovima vremena, ali se vidi da je knjiga čuvana. Tu i tamo poneka bleda flekica i malčice zaprljane korice, međutim, sve u svemu knjiga je više nego solidno očuvana. Rihard Kac (1888 - 1968) bio je nemački putopisac, novinar i esejista iz Češke. Poznat je po svojoj prozi koja obiluje humorom, skromnošću i ljubavlju prema svim živim bićima. Pored putovanja, njegove omiljene teme bile su vrtlarstvo i psi, o čemu je takođe pisao. Kac je studirao prava na Nemačkom univerzitetu u Pragu, a kasnije je radio kao novinar i urednik. Pokrenuo je list Die Grüne Post koji je doživeo veliku popularnost, što je Kacu omogućilo da putuje i piše o putovanjima. Na početku Prvog svetskog rata, 1941, emigrirao je u Brazil, gde je živeo do 1956. Knjigu Vedri dani sa smeđim ljudima preveo je prof. Vladimir Babić, a izdata je u Zagrebu 1934. godine. # 56

Berlin, Leipzig : Verlag von Hermann Seemann Nachfolger Autor/in: August Strindberg Titel: Schwedische Natur 1901. unutra odlično stanje, korice vrlo dobre kao na slici August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. Švedska priroda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! Mali format 48 str. Prevod: Vladimir Babic August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez losiji, sve stranice na broju! Prilog kulturnoj istoriji srpskog narod Radoslav Grujić (Zemun, 29. jun 1878 — Hvar, 25. maj 1955) bio je srpski pravoslavni teolog, istoričar, univerzitetski profesor i akademik. Biografija Rođen je u Zemunu u učiteljskoj porodici od oca Miloša i majke Mileve rođene Ilić.[1] Školovanje Posle završene gimnazije u Zemunu, bio je učenik bogoslovije u Sremskim Karlovcima (1899). Studirao je prava u Beču 1908. i filozofiju u Zagrebu 1911. Tokom studija radio je kao pomoćnik paroha u Zemunu, a zatim kao profesor-katiheta u gimnaziji u Bjelovaru. U toku Prvog svetskog rata, austrougarske vlasti su ga uhapšen kao veleizdajnika (1914),[2] zatim ja zatvoren, a potom duže vreme konfiniran. U Zagrebu je odbranio doktorsku disertaciju 1919.[2] Međuratni period Godine 1919, — 1920. radio je kao profesor u Beogradu, a zatim je prešao na novoosnovani Filozofski fakultet u Skoplju, gde je predavao nacionalnu istoriju (1920—1937). U periodima 1930 — 1933. i 1935-1937. bio je i dekan tog fakulteta. Pokrenuo je i uređivao Glasnik Skopskog naučnog društva, osnovao je Muzej Južne Srbije i pokrenuo je njegovo glasilo. Angažovanje na ostvarivanju tadašnje državne politike prema Makedoniji nije tendencijom obojilo njegove naučne radove.[3] U ruševinama manastira Svetih arhangela u Prizrenu pronašao je 1927. posmrtne ostatke cara Dušana koji se sada nalaze u crkva Svetog Marka u Beogradu.[4] Od 1937. godine profesor je istorije Srpske Crkve na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Dopisni član Srpske kraljevske akademije je od 1939. godine. Godine 1945. udaljen je sa beogradskog univerziteta i lišen nacionalne časti. Objavio je preko 270 naučnih radova od kojih se mnogi odnose na opštu istoriju hrišćanske Crkve. Poznat je njegov udžbenik, „Stara i savremena hrišćanska Crkva”, Beograd 1920. Po dolasku u Beograd, pristupio je prikupljanju materijala za muzejsku zbirku i evidentiranju crkveno-umetničkih predmeta u zemlji i inostranstvu. Protojereji Lazar Mirković i Radoslav Grujić obišli su 1937. godine, uz materijalnu pomoć Srpske pravoslavne crkve, Rumuniju i Mađarsku i registrovali najznačajnije srpske spomenike i ostale umetničke vrednosti u tim zemljama. Početkom 1940. godine, nabavljene su vitrine za izlaganje muzejskih eksponata, a otvaranje postavke Muzeja predviđeno je za mesec oktobar 1940. Novonastale predratne prilike omele su ostvarivanje ove zamisli, i juna meseca iste godine sve osoblje Crkvenog muzeja razrešeno je svojih dužnosti. Ovo je kratko trajalo, jer je već 1942. godine Radoslav Grujić ponovo postavljen za upravnika Muzeja i na tom položaju je ostao sve do 1948. godine kada ga je nasledio Svetozar St. Dušanić (upravnik Muzeja od 1948. do 1990). Drugi svetski rat Tokom Drugog svetskog rata je radio na zbrinjavanju srpskih izbeglica iz ratnih područja[5] i na prikupljanju materijala i svedočanstava o genocidu nad Srbima.[2] Aprila 1942. zajedno sa kustosom Muzeja kneza Pavla, Miodragom Grbićem, koristeći se ličnim poznanstvom i blagonaklonošću, ratnog savetnika pri Upravnom štabu za Srbiju, majora Johana Albrehta fon Rajsvica, uspeli su da obezbede prenos moštiju srpskih svetitelja kneza Lazara iz manastira Bešenovo, te oskrnavljene mošti cara Uroša iz manastira Jazak i despota Stefana Štiljanovića iz manastira Šišatovac, u okupirani Beograd.[6] Tom prilikom je konstatovano da su bile opljačkane sve dragocenosti koje su se nalazile sa moštima.[7] Crkveno blago nestalo tokom rata Početkom 1946. godine je predložio je najvišim crkvenim vlastima da zatraže od državnih vlasti da se u Beograd prenese sve kulturno-istorijsko blago Srpske crkve koje je u toku Drugog svetskog rata odneseno iz crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve sa područja NDH. Ovaj predlog Radoslava Grujića prihvatio je Sveti arhijerejski sinod i ujedno ga umolio da sačini elaborat o načinu registrovanja i vraćanja odnetih crkveno-umetničkih predmeta. Ubrzo je i formirana komisija koju su sačinjavali predstavnici crkvenih i državnih vlasti, a koja je trebalo da identifikuje sve dragocenosti koje su u toku Drugog svetskog rata, u četrdeset vagona, prenete u Zagreb. Naredbom Ministarstva prosvete, od oktobra meseca 1945. godine, sve to umetničko blago trebalo je da se vrati Srpskoj crkvi. Međutim, u toku rada Komisije izdato je naknadno naređenje od strane Komiteta za kulturu i umetnost pri vladi FNR Jugoslavije „da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi imaju predati samo kulturno-istorijski i drugi predmeti Srpske pravoslavne crkve, manastira itd., koji su odneseni sa teritorije NR Srbije i njenih oblasti (Vojvodina), a sada se nalaze pohranjeni u Zagrebu. Predmeti sa teritorije NR Hrvatske i dalje ostaju na istom području“. Crkvene dragocenosti čije je vraćanje odobreno, dopremljene su aprila meseca 1946. godine, u jedanaest vagona, u Beograd. Celine koje su pripadale pojedinim manastirima i crkvama - kao ikonostasi - vraćene su, gde je to bilo moguće, na svoja prvobitna mesta, a ostali predmeti deponovani su u posebne prostorije Patrijaršije. Posleratni period Kažnjen je udaljavanjem s Beogradskog univerziteta, presudom od 3. aprila 1945. U presudi se kao ključni dokaz kolaboracija s okupatorom navodi njegov predlog Nedićevoj vladi da organizuje Odbor za registrovanje i opis uništenih Srpskih nacionalnih dragocenosti za vreme Drugog svetskog rata.[5] Lišen je 1. septembra 1945. godine srpske nacionalne časti,[5] jer su njegova predavanja na Kolarčevom univerzitetu prenošena na Radio Beogradu, tada u službi nemačkih okupacionih vlasti. Ministarstvo finansija Srbije je, na zahtev Ministarstva prosvete Srbije, donelo maja 1946. godine, odluku o raskidanju ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom u vezi korišćenja Konaka kneginje Ljubice, gde je bio smešten Crkveni muzej. Krajem iste godine, izvršena je primopredaja Konaka, a potom i prenos sačuvanih muzejskih predmeta u zgradu Patrijaršije. Posleratne godine proveo je u velikoj materijalnoj oskudici. Do kraja života se bavio istraživanjem istorije crkve u Muzeju srpske crkve i Patrijaršijskoj biblioteci, ali je malo njegovih radova objavljeno.[8] Umro je 1955. tokom lečenja na Hvaru.[5] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Opelo mu održao patrijarh srpski Vićentije II, uz prisustvo deset episkopa. Po ličnoj želji, posmrtni ostaci njegovi i njegove supruge su 1992. godine preneti u manastir Grgeteg 1992.[9] Januara 2013. godine pokrenut je postupak za njegovu rehabilitaciju.[10] Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 14. marta 2014. godine.[11][12] Jedna ulica na Vračaru u Beogradu nosi njegovo ime. Podignuta mu je bista u Zemunu 2020. godine.[13] U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković” u Beogradu 8. juna 2023. je otvorena izložba posvećena životu i delu akademika Grujića.

Prva objavljena knjiga Pavla Ugrinova, izuzetno retko u ponudi! Autor - osoba Ugrinov, Pavle, 1926-2007 = Ugrinov, Pavle, 1926-2007 Naslov Bačka zapevka : poema / Pavle Ugrinov Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1955 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1955 (Novi Sad : Zmaj) Fizički opis 60 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Tišma, Aleksandar, 1924-2003 = Tišma, Aleksandar, 1924-2003 Sadrži i 1. Bačka zapevka (5-17): Prolog (7); Isaije (8-9); Premislav (10-11); Đurica (12-13); Todor (14-15); Nikanor (16-17). - 2. Balada o Tisi zamrznutoj (19-30): Pokolj (21-25); Veselje na čardi (26-29); Pesma preživelog u rano jutro (30). - 3. Tisa se uliva u Dunav (31-39): Tisa se uliva u Dunav (33-34); Pesma visibabe (35-36); Pesma Dunava (37-38); O Vojvodino (39). - 4. Izbeglička tugovanka u nedelju (41-54): Strepnja (43-45); Mesečina u podne (46-47); U sobi snop sunca (48-49); Druga jesen (50-51); Utehe (52-53); Mrtve ptice (54). - 5. Smrt sa glavom u žutom žabljaku (55-61): Pesma I (57); Agonija (58-60); Pesma II (61). Pavle Ugrinov / A. T. [Aleksandar Tišma] ([63]). ISBN (Broš.) Napomene Pravo ime autora Vasilije Popović Str. [63]: Pavle Ugrinov / A. T. [Aleksandar Tišma]. Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović, rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) je bio srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Diplomirao na Akademiji za pozorište i film u Beogradu na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd. U književni život stupio je 1955. godine poemom „Bačka zapevka“, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972). Napisao je više scenskih adaptacija, televizijskih i radio drama, eseja, studija i kritika. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991. godine), član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član Predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Bio je predsednik saveta Letopisa Matice srpske i stalni član – saradnik te ustanove. Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN–ove nagrade za roman (1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990), Andrićeve nagrade (1995), Prosvetine nagrade (1996). Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1988). Preminuo je 23. juna 2007. godine u Beogradu u 81. godini. MG48

VENAC književni omladinski list 1926 beograd mek povez 24 cm oštećen povez Vlasnik Jeremija Zivanovic Jeremija Živanović je bio srpski književnik. Rođen je u Vražogrncu kod Zaječara 17. septembra 1874. godine, a umro u Beogradu 27. oktobra 1940. godine. U Zaječaru je završio osnovnu školu i gimnaziju, fakultetske studije u Beogradu (jedan deo u Beču i Lajpcigu). Radio je kao srednjoškolski profesor u Zaječaru i Nišu (profesor maternjeg jezika i književnosti u gimnaziji Kralj Milan I ) zatim kao profesor i rektor Više pedagoške škole u Beogradu. Bio je narodni poslanik (1912—1914), načelnik Ministarstva prosvete (1918—1919), predsednik Glavne uprave ujedinjenog profesorskog društva i urednik časopisa Nastavnik, a svoje službovanje završio na visokoj dužnosti bana Moravske banovine sa sedištem u Nišu (1931. do 1935). Stvaralaštvo Pokretač i glavni saradnik časopisa Gradina (1900—1901), pokretač ideje o izgradnji zgrade Narodnog pozorišta u Nišu. Bavio se književnom kritikom, književnom istoriografijom, pisanjem proze i prevođenjem. Objavio književni ogled Rat i književnost (pisan u ratnim uslovima u Solunu, objavljen 1917. u Velikoj Srbiji), takođe, oglede o našim istaknutim piscima Lazi K. Lazareviću, Đuri Jakšiću, Janku Veselinoviću, Lazi Kostiću, Bogoboju Atanackoviću, Iliji Vukićeviću i drugima. Bio je osnivač, vlasnik i urednik književnog omladinskog lista Venac, koji je počeo da izlazi u Beogradu 1910. godine, i sa prekidima u vreme Prvog svetskog rata izlazio do 1935. Svoju prozu objavljivao je i pod pseudonimom S. Nedić.

Аугуст Стриндберг: СЛУЖАВКИН СИН Издавач: НОЛИТ, Београд, 1939.год. Меки повез, заштитни омот, 294 стране, латиница. Врло пристојно очувано, уз дискретан потпис (Бошњак?) на предлисту. `Јохан Аугуст Стриндберг (швед. Johan August Strindberg [ˈоːɡɵст ²стрɪнːдбæрј]; Стокхолм, 22. јануар 1849 — Стокхолм, 14. мај 1912) био је шведски писац, драматург и сликар. Од свог најранијег рада, Стриндберг је развио иновативне облике драмског деловања, језика и визуалне композиције. Сматра се „оцем” савремене шведске књижевности, а његова `Црвена соба` (1879) често се описује као први модерни шведски роман. Стриндберг се сматра једним од најзначајних шведских писаца и зачетником модерног театра. У својим аутобиографским делима, посебно роману СЛУЖАВКИН СИН (Tjenstekvinnans son) своје детињство је приказивао тежим него што је заиста било. Радио је као кућни учитељ, чиновник у телеграфском уреду, глумац, библиотекар, новинар, а окушао се и у студијама медицине. Три пута се женио: Siri von Essen, Frieda Uhl и Harriet Bosse. Његов однос према женама био је прилично проблематичан, од мишљења да жене и мушкарци имају иста права у `Браковима I` (Giftas I) до мизогиних виђења у `Браковима II` (Giftas II) и другим делима. Писао је романе, новеле, приповетке, песме, критике, писма, али је највећу вредност достигао у драмама, посебно натуралистичким, на пример `Госпођицом Јулијом` (Fröken Julie) којој претходи Предговор (Förord), значајан манифест натурализма; док се драме `Игра снова` (Ett drömspel) и `Сабласна соната` (Spöksonaten) сматрају претечом експресионизма. Његов натурализам разликује се од натурализма Емила Золе.`

Prvo izdanje iz 1956, veoma dobro očuvano. Autor - osoba Sijarić, Ćamil, 1913-1989 = Sijarić, Ćamil, 1913-1989 Naslov Bihorci : [roman] / Ćamil Sijarić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1956 Fizički opis 204 str. : slika autora ; 20 cm Zbirka Savremeni jugoslavenski roman ; 1 (Karton) Napomene Rječnik turskih riječi i provincijalizama: str. [205] Bilješka o piscu: str. [207]. Majstor priče kakav je bio Ćamil Sijarić, Sandžaklija, predstavnik južnoslavenske, crnogorske, bosanskohercegovačke i bošnjačke književnosti. Pripovjedač, prozaista lirskog narativa koji je svoj književni put počeo poezijom (njome i završio, ne dočekavši za života objavljivanje druge pjesničke zbirke), pisac koji je od svojih početaka uzburkao književnu scenu. Pojava njegovog prvog romana Bihorci (1956) izazvala je brojne reakcije. Roman je osvojio Jugoslovensku nagradu što je proizvelo cijeli niz pro i contra reakcija. Osporavali su je i smatrali nezasluženom. S druge strane, djelo je dočekano kao osvježenje, iskok iz poslijeratne književne angažiranosti, nešto potpuno drugačije. Ono što nije moglo biti osporeno jeste Sijarićevo pripovijedanje i opsjednutost pričom koja će u njemu postojati do kraja. Upravo je to ono što, uz sve manjkavosti, osvaja. U njegovom pripovijedanju prisutno je usmeno kazivanje, folklorni elementi, slikoviti prikazi ambijenta. Ne toliko posvećen stvaranju radnje koliko oslikavanju likova, karaktera, života i sudbina male, zabačene, seoske sredine. Oslikavanjem individualnih drama svojih likova on daje širu sliku zajednice iz koje je i sam ponikao. Sliku ljudi naviklih na surovi život, neprohodne puteve, ogrezlih u tradiciju i religiju, naučene obrasce ponašanja. Onih koji u tom planinskom, skučenom životu ne prezaju od malih strasti, sitnih računa i međusobnih trvenja. U bilješci žirija povodom dodjele nagrade za najbolji jugoslovenski roman stoji: Roman „Bihorci“ je izvanredno živopisna i životnom istinitošću duboko prožeta slika teške, srednjovjekovne zaostalosti jednog, u planinama zabačenog, vilajeta u Sandžaku, čime se ova pokrajina uvodi u književnost. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista „Glas“ i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista „Pregled“. Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji „Zadrugara“. U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela Ram bulja, 1953. pripovijetke, Naša snaha i mi momci, pripovijetke, Bihorci, roman, Sarajevo, 1956, Kuću kućom čine lastavice, 1962, pripovijetke, Sablja, 1969. pripovijetke, Putnici na putu, 1969, pripovijetke, Kad djevojka spava, 1972, pripovijetke, Francuski pamuk, 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) Priče kod vode, 1982, Rimski prsten, 1985, Raška zemlja Rascija, roman, Miris lišća orahova, 1991, Konak, roman, Mojkovačka bitka, roman, Carska vojska, roman, Zelen prsten na vodi, pripovijetke, Zapis o gradovima… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988 MG47 (N)

Stanje novo, uvoz Svajcarska! Otvorite poklopac da biste automatski uparili i ušli u korak međusobnog povezivanja. Nakon otvaranja Bluetooth pretrage mobilnog telefona za uparivanje, ako je već upareno, veza za uparivanje će se automatski izvršiti Korišćenje Bluetooth 5.0 čipseta, pruža odličnu stabilnost radio frekvencije, podržava prenos muzike visokog kvaliteta, neometano pušta muziku, stabilniju vezu, dužu razdaljinu, rad niske snage, duže vreme pripravnosti Ugrađena 13mm polimerna kompozitna dijafragma od tečnih kristala (LCP) ima široko prostorno stereo polje i odličnu rezoluciju, što čini osećaj da je sluh balansiran sa tri opsega; niskofrekventna jačina zvuka i odskok su tačni, srednja do visoka frekvencija je meka i izdržljiva, što vam omogućava da budete uronjeni u muziku Niz sa dva mikrofona automatski smanjuje buku okoline, precizno izračunava poziciju pozivaoca i predstavlja čist kvalitet zvuka i jasnije glasovne pozive Ima dekodiranje visokog standarda, nižu latenciju i dobru toleranciju grešaka. Dolazi sa audio dekodiranjem na nivou CD-a, podržava 16-bitni, 24-bitni zvuk, a brzina uzorkovanja je do 48KHz, što smanjuje gubitak kvaliteta zvuka i zadržava više detalja o muzici Pametni dodir otiska prsta razlikuje se od tradicionalnog dizajna sa više dugmadi. Pogodnije je koristiti višefunkcionalni dizajn roletne sa jednim dugmetom za obavljanje muzičkih poziva Specifikacije: Bluetooth verzija: 5.0 Domet: 10 metara Materijal školjke: ABS + (PC proces farbanja) Kapacitet baterije u kućištu za punjenje: 400 mAh Kapacitet baterije za slušalice: 40 mAh Vreme igranja: oko 4 sata Vreme punjenja: oko 1 sat Bežična frekvencija: 2.4G B9

Nakonadno su ukoričene zapravo dve knjige (ukupno oko 420 strana), pažljivo pročitajte opis. Radovan Tunguz-Perović Nevesinjski GORŠTAKINJE (na naslovnoj strani piše knjiga prva, ima 11 pripovetki, u sadržaju svrstanih pod I i II, tako da nisam sigurna da nije ipak reč o oba dela) Izdanje Zadužbine Ilije M. Kolarca, 1906. Tvrd povez (naknadno koričenje), 300 strana. Požutela, povez malo popustio (3 lista sasvim ispadaju), broj na unutrašnjoj strani prednje korice, par reči podvučeno, a najveća mana je što nedostaje list 11/12 (poslednji list prve pripovetke). Druga ukoričena knjiga je: Dušan Sinobad PISMA IZ MILANA povodom međunarodne izložbe 1906. Beograd, 1906. 116 strana. Ima zapis na predlistu i otkinuti su uglovi dva lista (nije zakačen tekst). Radovan Perović - Tunguz školovao se kao pitomac srpske vlade i odbranio doktorsku disertaciju iz istorije: Crna Gora uoči krimskog rata na Univerzitetu u Briselu. Radio je kao suplent istorije u Beogradu i Skoplju, a poslije 1918. godine i u nikšićkoj i podgoričkoj gimnaziji. Život je okončao kao pripadnik četničkog pokreta, poginuvši tokom bombardovanja Podgorice 5. maja 1944. godine. Svoje pamflete i radove najčešće je potpisivao pseudonimom ,,Nevesinjski “ ili ,,Herzog von St. Sava“ (Herceg od Svetog Save). Радован Тунгуз Перовић Невесињски (Улог,1879. – Подгорица,1944.) је стекао звање доктора филозофије у Бриселу 1912. год. Аутор је збирки приповедака Горштакиње (1906.), Са орловских кршева (1914.), романа Из земље плача (1906.) те епопеје Србијада(1931.). Hercegovina, antikvarne knjige...