Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

U dobrom stanju, 1. izdanje sa posvetom autora Zvezdani hlad / Janko Tufegdžić ; [naslovni list radio St. Čalić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1929 Izdavanje i proizvodnja [S. l.] : Književni polet, 1929 (Ruma : Štamparija Emila St. Pušića) Fizički opis 44 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Čalić, Stevan, 1892-1943 = Čalić, Stevan, 1892-1943 Tufegdžić, Janko, 1907-1944 = Tufegdžić, Janko, 1907-1944 *** Janko Tufegdžić izgubio se u bespućima i bludnjama. To nisu bespuća i bludnje iz prve njegove knjižice pesama, koju je objavio 1928, u Beogradu (Bespuća i bludnje), pošto je tek jedva prevalio dvadeset godina (Tufegdžić je rođen 1907), i sa rečima Miloša Crnjanskog, na prvoj stranici: »A mir, sve je mir, kad raspem što je bilo / i prislonim glavu na ono što me čeka «. To su bespuća i bludnje zemlje ubistva i krađe, čije jezivo buđenje je ovaj pesnik, u samo predvečerje valpurgijske noći fašizma, naslutio, sa jezom: Zemlia ubistva, zemlja krađe i paljevine se budi. (Zdravica), ali koja zemlja je, u tom jezomornom svom buđenju, odnela i njega samoga: za vreme rata i revolucije, Janko Tufegdžić , koji je 1938. pokušao sa radnicima i seljacima Španije i sveta da oplače smrt Garsije Lorke, našao se u odredima kontrarevolucije Draže Mihailovića. Kao šef propagande Cersko-majevičke grupe korpusa, uređivao je (od proleća 1941) šapirografisane listove Glas Cera i Uljez: koji su četničko klanje srpskih rodoljuba l komunista u Mačvi pratili stihovanjem parole »naše vreme ide« i obećanjem klanja »od Nemca pa sve do Hrvata«: »Naše vreme ide, I već kuca na vrata: I klaćemo, od Nemca, pa sve do Hrvata«. (...) U tome »smušeniju« svi su izvori poslednje Tufegdžićeve poezije; ali u njemu su i sva njena ograničenja . U njemu je ona nerazgovetnost, ali i ona dvosmislenost koje je, kao nekakvo kolebanje, nepogrešno osetio Đorđe Jovanović, prikazujući Nevidjive bitke: » Čim Tufegdžić pokuša da ukaže na snage kojim želi da prevaziđe svoje malaksalosti, pesnički je daleko manje ubedljiv ili je čak sasvim neubedljiv. Jer on te snage oseća veoma mutno, shvata ih veoma neodređeno. Daleko sam od pomisli da prebacim Tufegdžiću što peva o narodu srpskom i o Srbiji, ali hoću i moram da istaknem da u Tufegdžićevim stihovima i srpski narod i Srbija veoma često postoje samo u rečima čiji je smisao u najmanju ruku dvosmislen. Kada Tufegdžić peva o Srbiji ne oseća se jasno kojoj se Srbiji obraća: da li ,Srbiji` Dragiše Vasića ili pravoj Srbiji? Izjasniti se protiv ‘zlih volšebnika`, istaći da se ne srne pasti za tuđe nego za svoje snove, ne može da deluje ubedljivo, ni poetski ni na ma koji drugi način, jer u Tufegdžićevim stihovima su i ,zli volšebnici` i ,svoji snovi` toliko nerazgovetni da se sa sigurnošću ne srne poverovati da li se zaista radi o pravim našim snovima. I kao pesnik i kao Srbin J anko Tufegdžić je dužan da se otarasi ove dvosmislenosti. Desi li se da, svesno ili ne, pođe za ,zlim volšebnicima`, neće biti ni dobar Srbin, ni pesnik uopšte. Volimo Srbiju, ali je baš zato branimo i lečimo od šovinističkih nakaznosti kojim neki hoće da je unakarade i zagade! « - To su reči opomene, ali to su i proročanske reči; nije bila potrebna ni godina dana pa da one budu potvrđene , jezivo (jer u Tufegdžiću je bilo pesnika): kao da ih uopšte nije ni čuo, ovaj bludni sin koji je sanjao da bude dobar kao cvet na ivici ponora, ali koji je govorio samim glasom ponora tradicionalizma o »zatrovanoj krvi« i »odrođavanju«, u »noć ( ... ) mrtvijeh ura« našao se na strani »zlih volšebnika«, - na strani koljačke » `Srbije` Dragiše Vasića«. - Radomir Konstantinović, Biće i jezik **** Janko Tufegdžić (Šabac, 1907 – novembar 1944) bio je srpski i jugoslovenski književnik i novinar, profesor jugoslovenske književnosti, rezervni pešadijski kapetan II klase Jugoslovenske vojske i šef propagandnog odseka Cersko-majevičke grupe korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Rođen je 1907. godine u Šapcu, kao sin badovinačkog sveštenika Dragolјuba Tufegdžića i Perside Veselinović, kćerke književnika Janka Veselinovića, pisca kultnog istorijskog romana Hajduk Stanko. Završio je studije jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Primlјen je u Udruženje srpskih književnika 1928. godine. Iste godine, izlazi i njegova prva zbirka pesama pod nazivom Bespuća i bludnje. Već naredne godine, izlazi i njegova druga zbirka pesama Zvezdani hlad. Radio je kao novinar lista Pravda do 1938. godine, a bio je i urednik Ošišanog ježa i stalni dopisnik Politike. Sprijatelјio se sa Milošem Crnjanskim u vreme sukoba sa književnom levicom, koji je vodio preko časopisa Ideje. ****

Prvo izdanje iz 1885. Prekoričeno, sačuvana originalna prednja korica, nekoliko listova profesionalno reparirano. Ima pečat, inače dobro očuvano. U dodatku i afiša iz 1949. godine povodom izvođenja ove drame Milovana Glišića. Retko u ponudi. Autor - osoba Glišić, Milovan, 1847-1908 = Glišić, Milovan, 1847-1908 Naslov Podvala : komedija u pet činova a devet slika / napisao Milovan Đ. Glišić Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1885 Izdavanje i proizvodnja U Beogradu : Štamparija Napredne stranke, 1885 Fizički opis 112 str. ; 21 cm (Karton) Milovan Đ. Glišić (rođen 6. januara 1847. u selu Gracu kod Valjeva, umro 1. februara 1908. u Dubrovniku) je bio srpski književnik. Milovan Glišić je rođen 6. januara 1847, u selu Gradac pored Valjeva od oca Đorđa i majke Jevrosime. U njegovom selu nije bilo škole, ali su ga roditelji podučavali, i naučili da piše. Ovako pripremljen, Milovan Glišić je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne škole. Kad je 1864. upisao Beogradsku nižu „terazijsku“ gimnaziju, već je imao sedamnaest godina. Zbog nemaštine je sam morao da se snalazi, a materijalni položaj se samo pogoršao kad mu je 1865. godine umro otac. Potom je započeo da uči tehniku na Velikoj školi, no posle dve godine ostavlja tehniku i uči filozofiju na istoj školi. Kad je prekinuo školovanje, postavljen je za korektora Državne štamparije. Glišić je radio razne poslove, koje je mogao da nađe. Iako mu je ovo oduzimalo puno vremena, ipak je bio dobar đak. Pokazivao je interesovanje ne samo za školske predmete; puno je čitao i učio je ruski, francuski i nemački. Bio je u dva maha urednik zvaničnih „Srpskih novina“, dugo vreme dramaturg Narodnog pozorišta i krajem života pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Bio je oženjen jednom od pet ćerki bogatog beogradskog trgovca Nikole Stefanovića, od ostalih jedna je bila udata za Jovana Avakumovića, druga za generala Mostića, treća Leposava za Dimitrija Novakovića, a četvrta u Egipat. Brak je razveden, posle toga je živeo u sobi hotela „Nacional“ ispod Kalemegdana. Njegova sestra Stanka Glišić je bila profesor i prevodilac sa francuskog i ruskog, napisala je „Moje uspomene“ 1933. godine. Umro je u Dubrovniku 1. februara 1908. gde je bio radi lečenja. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja Boninovo u Dubrovniku. Bibliografija Glišić je svoj književni rad započeo prevodima u satiričnim listovima, a potom prešao na originalnu pripovetku. Njegov originalni rad obuhvata dva pozorišna komada, „Dva cvancika“ i „Podvala“, i dve zbirke pripovedaka. U zbirkama su, pored ostalih, njegove popularne humoristične i satirične priče: „Glava šećera`, „Roga`, „Ni oko šta“, „Šilo za ognjilo“, „Šetnja posle smrti“, „Zloslutni broj“, „Redak zver`; gatka „Posle devedeset godina“ i lirska skica „Prva brazda`. Glišić je najviše radio na prevođenju iz ruske i francuske književnosti i osamdesetih godina bio je glavni i najbolji prevodilac sa ruskog i francuskog. Savestan i talentovan prevodilac, a uz to odličan znalac narodnog jezika, on je najviše učinio za upoznavanje srpske publike sa velikim ruskim piscima i znatno uticao svojim prevodima na razvoj književnog jezika i stila. Najbolji su mu i najvažniji prevodi sa ruskog: „Mrtve duše“ i „Taras Buljba“ od Gogolja, „Krajcerova sonata“ i „Rat i mir“ od Tolstoja, „Oblomov“ od Gončarova, uz ostale od Ostrovskog i Dančenka. Sa francuskog je prevodio Balzaka („Šagrinska koža“), Merimea („Kolomba`), Žila Verna i druge. Za pozorište je preveo preko trideset komada iz ruske, francuske i nemačke književnosti. Po njegovoj pripoveci „Posle devedeset godina“ snimljen je film Leptirica 1973. godine, a Sava Savanović je jedan od najpoznatijih vampira. Kritički osvrt Originalni književni rad Milovana Glišića nije veliki: oko trideset većih i manjih pripovedaka, pored dva pozorišna komada. Njegove pripovetke znače novinu i događaj u razvoju srpske pripovetke. Glišić je osnivač realističke seoske pripovetke sa socijalnim i političkim smerom. U doba kada je Svetozar Marković propovedao „novu nauku“ i kada se u javnom životu digla povika na neprosvećeno i nesavesno činovništvo i na zelenaše i „kaišare“, koji su ugnjetavali i pljačkali narod, Glišić stvara seosku pripovetku u duhu naprednih ideja, ustajući u odbranu sela i seljaka od varoških zelenaša, kao Vule Pupavac, od seoskih kaišara, kao gazda Raka, od policijskih pisara i sreskih kapetana. U pripoveci „Ni oko šta“ dao je tip novog čoveka u ličnosti učitelja Gruice, istina u okviru jedne komične anegdote, ali sa očiglednom namerom da predstavi sukob nove i stare generacije. Pod uticajem ruskih pisaca i svoga seoskog porekla, on voli selo i seoski patrijarhalni moral, a mrzi čaršiju. U njegovim pripovetkama ipak nema većih društvenih i moralnih sukoba. Glišić je trezveno i realno govorio o selu, ne ideališući i ne ulepšavajući ga. Vrednost njegovih pripovedaka je u vedrom humoru i satiri, u jednostavnom stilu i čistom i lepom jeziku. KC (N)

Prvo izdanje druge knjige poezije Aleksandra Tišme iz 1961. godine. Retko u ponudi. Osim zamrljanosti u vrhu zadnjih korica (v. sliku) odlično očuvano, bez pečata, pisanja, podvlačenja... Autor - osoba Tišma, Aleksandar Naslov Krčma / Aleksandar Tišma Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Progres, 1961 (Novi Sad : Progres) Fizički opis 42 str. ; 18 cm Zbirka ǂEdicija ǂStražilovo (Broš.) Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Dela Pripovetke: Krivice, 1961. Nasilje , 1965. Mrtvi ugao, 1973. Povratak miru, 1977. Škola bezbožništva , 1978. Hiljadu i druga noć – izabrane pripovetke, 1987. Iskušenja ljubavi – izabrane pripovetke, 1995. Romani: Za crnom devojkom, 1969. Knjiga o Blamu, 1972. Upotreba čoveka, 1976. Begunci, 1981. Vere i zavere, 1983. Kapo, 1987. Široka vrata, 1988. Koje volimo, 1990. Ženarnik, 2010. Ostalo: Drugde, 1969 – putopisi Pre mita, 1989 – eseji Šta sam govorio, 1996 - intervjui Dnevnik: (1942–1951), 1991 – dnevnik Sečaj se večkrat na Vali, 2000 – dnevnik KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na poslednjoj stanici, price i novele iz ludnice - R. J. Kronbauer 1893 g. Retko !!! - Gavran - Majka - Na pragu zivota - Snezne Jagode Rudolf Jaroslav Kronbauer (17. jul 1864. Lichoceves u Noutonic — 25. mart 1915. Prag-Podoli) je bio češki novinar, pisac, pozorišni i umetnički kritičar. Rođen je kao četvrto od devetoro dece (treće od sedam sinova) Vilima Kronbauera (1821-1890), ekonomskog upravnika imanja u Lihočevu, i njegove supruge Rozalije, rođene Šrajerova (* 1839).[4] Godine 1883. završio je gimnaziju u Mladoj Boleslavi. Godine 1884. postao je urednik Glasa nacije i takođe je počeo da doprinosi drugim časopisima. Istovremeno se kao službenik pridružio jednoj ustanovi za duševne bolesnike u Kosmonosiju. Godine 1885. porodica se preselila u Prag. Rudolf je nastavio u novinarstvu, ali i u službenoj praksi, sada u Zemskoj porodnici u Pragu.[5] Ukazom od 18. aprila 1888. godine postavljen je za računskog pomoćnika oblasnog komiteta Kraljevine Češke.[6] Godine 1896-1902 studirao je pravo na Pravnom fakultetu Karlovog univerziteta u Pragu, februara 1902. godine pod predsedništvom prof. Albin Brafa je položio rigorozni ispit i doktorirao[7]. Potom je postavljen za komesara u regionalnoj finansijskoj direkciji u Pragu. Kao urednik Glasa nacije, radio je zajedno sa Vaclavom Štehom: uređivali su Novi mladeže, a sam je vodio beletristični nedeljni dodatak 1888-1897. U godinama 1902-1908 takođe je doprineo Češko-jevrejskom kalendaru i Češko-jevrejskom listu. Kao kritičar pozorišta i vizuelnih umetnosti objavljivao je pod pseudonimom „J. Hasina“, ili pod šiframa Dr.K, Dr.R.J.K., R.K, -auer.[5] Bio je pozorišni reporter i urednik lista Narodni listu, član redakcije Majea i suorganizator istoimene novinarske organizacije. Napisao je niz uzbudljivih beletrističkih dela, kako kratkih priča, tako i romana. Autor je i spomen-knjiga[8]. Tokom života napravio je mnogo fotografija. Prilagao je fotografije knjigama drugih pisaca, bio je autor fotografija mnogih glumaca i drugih poznatih ličnosti. Takođe je autor niza malih grafika, od kojih su neke korišćene na razglednicama. Koristio je pseudonim A. Stran. Voleo je da ide sa porodicom na praznike u Bakov nad Jizerou. Sahranjen je u Olšanima u Pragu...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sjajan dizajn korica! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sjajan dizan korica! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1927. godine. Veoma dobro očuvano (nedostaci na slici: rikna zacepljena 1 cm u dnu prednje korice i nedostaje donji ćošak najavnog lista), bez pisanja, pečata, podvlačenja. Crtež na koricama Sreten Stojanović Autor - osoba Humo, Hamza, 1895-1970 Naslov Grozdanin kikot / Hamza Humo ; naslovni list od Sretena Stojanovića Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1927 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Izdanje S. B. Cvijanovića, 1927 (Beograd : `M. Karića`) Fizički opis 98 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Sreten Zbirka Moderna biblioteka ; 33 (Broš.) Hamza Humo – Grozdanin kikot Grozdanin kikot je roman (pjesma, poema, skaska...) ili čak zapis o starosjedilačkom idealu prošlosti u kome je Humo pokušao da spoji i sažme idejni fantazmagorični impuls nastalim na impresivnoj unutarnjoj osnovi sa materijalističkim, tjelesnim porivom i doživljajem jasnog dodira života i prirode. Svakog proljeća i ljeta rađa se strast i ljubav, jesen je gasi i potapa u ništavilo praznine i šupljih dana i dugih noći bez slasti. Pisac je, čini se, u jednom dahu izlio sve svoje duboke misli, bolnost jednog nedoživljenog života, njegovu potencijalnu jačinu i istrajnost, ali i muku neminovnosti, prizvuk pada i konačnog sunovrata. Hamza Humo je, naravno, primao i prihvatao uticaje i sugestije svog vremena, pokušavajući se uklopiti u trenutnu literarnu masu koja je u to trusno doba nadilazila iz više pravaca razbijajući stare i forsirajući avangardne književne novotarije. No, unatoč tome, on se kao literat i umjetnik profilirao sopstvenim eksperimentisanjem s namjerom da zasebno i beskompromisno predoči svoju intimnu viziju života i umjetnosti. Tako je u njegovom djelu, uglavnom, nadvladana neposredna rezonanca nametanja sa strane silinom svoje originalnosti i ličnog ispovijednog individualizma koji je za rezultat imao stvaranje osobne poetike prepoznatljive po obliku i ideji koja nije dopuštala parafrazu, ostavljajući ga usamljenog na zvjezdanom nebu književnosti. Likovi – Grozdana i Grozdan, Ozren, Svrzimantija, Galama, deda Skemba, Grlica, Ivanka, Juro, Leko, narod, Mati, Minda... Književni pravac - Ekspresionizam (Ekspresionizam je pravac suprotan impresionizmu. Ne osvrće prirodu i spoljašnje utiske nego apstraktno prikazuje unutrašnje življanje, koje je često strastveno, mistično i religiozno. Ekspreszionizam se prvi put javio u Francuskoj a najsnažnije je delovao u Nemačkoj. U književnosti je kratko trajao.) Kratak sadržaj – Glavni lik romana je Ozren. Na početku ljeta se vraća u selo gdje upoznava milu i surovu stranu života. Radnja je ispretletana između Ozrena, Grlice i Ivanke te Grozdana i Grozdane. Za Ozrena Grlica predstavlja pravu, istinsku ljubav dok mu je Ivanka samo predmet zadovoljstva i avanture. Grozdana i Grozdan su ljubavnici koji su živjeli u tom selu u vijeku prije Ozrena. Roman nema posebno složenu radnju. U prvom dijelu romana opisuje se pejzaž sela, u drugom dijelu se opisuje život u selu uz pejzaž. Na kraju romana Ozren se vraća tužan u grad. Svrzimantija se ubija a Grlica skače sa litice. Hamza Humo (Mostar, Austrougarska, 30. decembar 1895 – Sarajevo, SFRJ, 19. januar 1970) je bio srpski, jugoslovenski i bosanskohercegovački pisac, novinar i istoričar umetnosti. Gimnaziju je završio u Mostaru. S početka Prvog svetskog rata bio je uhapšen i interniran u Mađarsku. Godine 1915. mobilisan kao tumač i pisar u bolnici u Đeru. Po završetku rata studirao je istoriju umetnosti (1918–23) u Zagrebu, Beču i Beogradu. Od 1922. godine bio je profesionalni novinar beogradskih listova „Novosti“, „Reč“ i „Politike“ i aktivni član Grupe sarajevskih književnika. Nakon kapitulacije Jugoslavuje 1941. odlazi u selo Cim kod Mostara gde ostaje sve vreme okupacije. Posle rata živi u Sarajevu, uređuje list Novo vrijeme, a zatim radi kao urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po romanu Adem Čabrić snimljena je TV serija „Kože“. Bio je stric Avda Huma, visokog državnog i partijskog funkcionera u SFR Jugoslaviji. Hamza Humo je rođen 30. decembra 1895. u Mostaru gdje je pohađao mekteb, osnovnu školu i gimnaziju. 1914. godine, nakon Sarajevskog atentata, biva uhapšen a zatim interniran u Mađarsku (Komarovo), a 1915. je mobiliziran u austrijsku vojsku. Do kraja rata je služio kao pisar i tumač u bolnici u Beču. Nakon rata vraća se u Mostar i maturira, a potom odlazi na studij historije umjetnosti u Zagreb, potom u Beč i konačno u Beograd. U Zagrebu se druži s mladim pjesnicima Antunom Brankom Šimićem, Ulderikom Donadinijem i Nikom Milićevićem i sam oduševljen ekspresionističkim pokretom. 1919. javlja se prvim književnim ostvarenjem, zbirkom pjesama `Nutarnji život`. Pet godina kasnije, Humo objavljuje zbirku Grad rima i ritmova, kojom se odmiče od školski naučene poetike sablasnog ekspresionizma i primiče čulnom misteriju prirodnog opstojanja. U proznim je djelima s naglašenim lirizmom opisao raslojavanje bošnjačkog svijeta u rodnome hercegovačkom okolišu, utkivajući folklorne i slavensko-bogumilske mitove u svoje pripovijetke: Pod žrvnjem vremena (1928), Pripovijetke (1932), Ljubav na periferiji (1936), Hadžijin mač (1955) i dr. te u romane Grozdanin kikot (1927), Zgrada na ruševinama (1939) i Adam Čabrić (1947). Za razliku od Bašagića i Đikića, koji su uglavnom ponavljali formalno-stilske obrasce sevdalinke i balade u tonovima lirske usmene tradicije, Humo se oslobađa vezanog stiha, a pored očaranosti usmenom tradicijom, zbirkom Sa ploča istočnih ne odriče se ni vrijednosti koje je gajila poezija Bošnjaka na orijentalnim jezicima. Pisao je pjesme, pjesme u prozi, pripovijetke, romane, dramske tekstove, članke, prikaze i reportaže i objavljivao ih u časopisima i listovima Misao (Beograd 1920–23, 1925–26, 1931–32), Beogradski dnevnik (1922), Budućnost (1922–23), Narod (1922–25), Novosti (Beograd 1922–23, 1929), Srpski književni glasnik (Beograd 1922, 1925, 1927, 1936), Književni pregled (1923), Tribuna (Beograd 1923), Zabavnik (1923–24), Gajret (1924–30, 1932–35, 1937–38, 1940), Ilustrovani list (Beograd 1924), Prosveta (Beograd 1924, 1928, 1932–33, 1939–41), Belgrader Zeitung (1925), Reč (Beograd 1925–26), Vijenac (1925–27), Zagreber Tagblatt (1925–26), Letopis Matice srpske (Novi Sad 1926–27), Morgenblatt (1926–27, 1930–31, 1934), Naša domovina (Beograd 1926), Reč i slika (Beograd 1926–27), Sloboda (1926–27), Zora (1926), Politika (Beograd 1927–41), Pregled (1927–31, 1934–35), Sloga (1927), Večernja pošta (1927), Književni sever (Subotica 1928), Trgovinski glasnik (Beograd 1928), Bosanska pošta (1929), Glas naroda (Beograd 1929), Jugoslovenska pošta (1929, 1932–34), Novo doba (1929), Život i rad (Beograd 1929), Riječ (1930), La Yougoslavie (Beograd 1932), Nedelja (Beograd 1932, 1935), Pravda (Beograd 1933–34, 1936–37), Ideje (Beograd 1934), Štampa (Beograd 1934), Vreme (Beograd 1934, 1936–37), Pomorski Lloyd (Beograd 1935), Jugoslovenske pariske novine (Pariz 1936), Bulletin d’Informations économiques (Beograd 1937), Jugoslavija (1937–39), Jugoslovenska stručna štampa (Beograd 1937), Ošišani jež (Beograd 1937), Donauzeitung (Beograd 1941). U vremenu između dva svjetska rata, kada piše najplodnije i najintenzivnije, objavio je vise pjesničkih knjiga i svoje najznačajnije djelo, lirski roman Grozdanin Kikot (1927), koje će doživjeti više izdanja i biti prevedeno na mnoge jezike. Od 1923. godine uređuje list Zabavnik, a od 1923. do 1931. urednik je časopisa Gajret, a potom sve do rata novinar je Politike. Drugi svjetski rat provodi u Cimu kod Mostara. Od 1945. godine uređuje bošnjački list Novo doba, potom je urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po motivima romana Adem Čabrić snimljena je televizijska serija pod nazivom Kože. Za svoje raznorodno i obimno kniževno djelo Humo je, pored drugih priznanja, dobio i dvije visoke nagrade: Nagradu Srpske akademije nauka u Beogradu i Dvadesetsedmojulsku nagradu SR BiH, koja mu je dodijeljena za životno djelo. Umro je u Sarajevu 19. januara 1970. godine. Bibliografija Nutarnji život, pesme, 1919. Strasti, pripovetke, 1923. Grad rima i ritmova, pesme, 1924. Sa ploča istočnih, pesme, 1925. Grozdanin kikot, 1927 Pod žrvnjem vremena, pripovetke, 1928. Slučaj Raba slikara, novele, 1930. Pripovijetke, 1932. Ljubav na periferiji, pripovetke, 1936. Zgrada na ruševinama, roman, 1939.] Za Tita, 1946. Pjesme, 1946. Hasan opančar, pripovetke, 1947. Adem Čabrić, roman, 1947; 1951. Poema o Mostaru, 1949. Tri svijeta, drama, 1951. Perišićeva ljubav, pripovetke, 1952. Izabrane pjesme, 1954; 1968. Hadžijin mač, pripovetke, 1955; 1964; 1967. Sabrana dela I–VI, Sarajevo 1976. Sreten Stojanović (Prijedor, 2. februar 1898 – Beograd, 29. oktobar 1960) bio je srpski akademski vajar, crtač, akvarelista, teoretičar, likovni kritičar, pedagog i dekan Likovne akademije u Beogradu. Stojanovići su Jakšići iz Nevesinjskog polja. Odatle su se pokrenuli pod vođstvom kneza Vukovoja Jakšića i zaustavili na Kozari u selima više Prijedora. Po sinovima Vukovojevim, Stojanu, postali su Stojanovići, a po knezu Milanu Kneževići. U krajiškoj porodici Stojanovića bile su tri generacije sveštenika. Ilija, Gavro i Simo, otac Sretena Stojanovića i još njegovih sedmoro braće i sestara. Odrastao je u pravoslavnoj srpskoj porodici. Majka Jovanka, djevojački Vujasinović iz svešteničke pravoslavne porodice iz Kozarske Dubice i otac Simo Stojanović pravoslavni sveštenik. Slava Stojanovića je Sveti Đorđe. Sve učenje iz porodice je upućivalo da je najveći domet svakog nacionalizma ipak samo i jedino čovjek. Svi Stojanovići su bili dobro i lijepo vaspitana djeca. Osnovnu školu pohađao je u Prijedoru, a bila je na svega nekoliko metara od njihove porodične kuće na mjestu današnjeg Doma za penzionere i stara lica. Počeo je da pohađa srednju školu u Banjoj Luci ali je kao nacionalistički revolucionar isteran iz gimnazije. Za vreme rata je bio zatvoren. Kao pripadnik Mlade Bosne robijao je u zatvoru u Zenici, gde rezbari i ukrašava kutije za duvan od lipovog drveta. Sa njim je robijao njegov brat dr Mladen Stojanović potonji narodni heroj. Studirao je u Beču, pod pokroviteljstvom potpredsednice Društva „Cvijeta Zuzorić“ Kriste i profesora Medicinskog Fakulteta Đurice Đorđevića, kod majstora Franca Celeznog (Franz Zelezny), a izradu biste kod poljskog vajara Stanislava Romana Levandovskog (Stanisław Roman Lewandowski), koji je neko vreme proveo u ateljeu Ogista Rodena. U Pariz je došao krajem oktobra 1919. gde upisuje privatnu školu Grande Chaumiére, u kojoj je klasu vodio Emila Burdela. Tokom studija družio se sa drugim srpskim umetnicima kao što su Sava Šumanović, Milo Milunović, Risto Stijović, Dušan Jovanović Đukin. Od 1922. se naseljava u Beograd. Tokom života u Beogradu, čest je gost svojih prijatelja i mecena Kriste i Đurice Đorđevića, koji su nakon preseljenja iz Zagreba u Beograd svoj stan u ulici Strahinjića Bana pretvorili u mesto okupljanja umetnika.[1] Za njihov stan Stijović izrađuje 36 reljefa u hrastovini, dok je Milo Milunović radio molitvenu fresku u stanu a arhitekta Zloković projektovao hol. Njihov stan zajedno sa radovima Stojanovića i drugih umetnika uništen je u Aprilskom bombardovanju Beograda. U periodu između dva svetska rata radio je fasadnu plastiku, u saradnji sa arhitektama Milanom Zlokovićem, Dragišom Brašovanom, Milanom Sekulićem i Prokom Bajićem. Njegovi radovi mogu se videti na zgradi Trgovačke komore u ulici Modene u Novom Sadu, na kući Đorđa Dragutinovića u Zmaj Jovinoj ulici broj 31 u Zemunu, palati Asikuracioni Đenerali u beogradskom bulevaru Kralja Aleksandra, stambeno-poslovnom objektu podignutom na uglu Bulevara kralja Aleksandra 17 i Resavske ulice, zgradi u ulici Tadeuša Košćuška 20, zgradi Industrijske komore u Makedonskoj 25 u Beogradu i dvojnoj kuće sa ateljeom Sretena Stojanovića i Mladena Josića. Deo njegovih rada smatra se izuzetnim primerima ar deko reljefa. Nakon 1932. Stojanović više nije radio fasadnu plastiku. Godine 1931. Stojanović je na izložbi sa Kostom Hakmanom prikazao reljefe u drvetu: Igra, Kolo, Pod punim jedrima i Domaća Muzika. Stojanović je jedan od prvih profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), izabran 1950. godine za dopisnog, a od 1959. godine za redovnog člana. Osećaj za monumentalnost iskazuje na spomenicima Karađorđu, Njegošu, Filipu Višnjiću, Mladenu Stojanoviću, a naročito na spomenicima izvedenim posle Drugog svetskog rata na Iriškom vencu (spomenik Sloboda iz 1951) i u Bosanskom Grahovu. Izlagao je još na izložbama nezavisnih umetnika u Parizu 1921. godine. Njegova dela izložena su u više galerija, pored ostalih i u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Umro je 29. oktobra 1960. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U junu 2013. godine u Galeriji RTS je otvorena izložba njegovih skulptura i slika. Prema Lazaru Trifunoviću tri umetnička perioda u Stojanovićevom radu su: Period stilizacije, 1919–1928 Period realizma, 1929–1944 Period romantike, 1945–1960 Uz Tomu Rosandića, Petra Palavičinija i Ristu Stijovića ubraja se u protagoniste srpske savremene skulpture. KC

OTVORENO DELO U MUZICI Boulez / Stoshausen / Cage BOJANA CVEJIĆ S K C B e o g r a d 2OO4 M U Z I K A a) Boulez, Pjer (1929-) b) Štokhausen, Karlhajnc (1928-) c) Kejdž, Džon (1912-1992) ......................................................... ... Istraživanje opusa tri poslednja kompozitora velikih modernisitčkih sistema u 2O. veku - Pierra Bouleza, Karlheinza Stochausena i Johna Cagea !!! ... Studija Bojane Cvejić gradi pluralnu mapu nekoliko teorijskih modela otvorenog dela. Raspravljajući sa teorijama Umberta Eca, Rolanda Barthesa, Morrisa Weitza, Theodora Adorna, Waltera Benjamina i Herberta Markusea, autorka preispituje mogućnost jedinstvenog pristupa i iz uvida u veliki broj kompozicija Bouleza, Stochausena i Cagea, izvodi sistem tipova otvorene forme i otvorenog dela u muzici nastaloj između 1950. i 1970. godine Boulez: `Kako je Lako pisati, kako je Teško komponovati.` Cage: `Sve što radimo je m u z i k a.` Napomene i bibliografske reference uz svako poglavlje Spisak dela Bibliografija Registar Broš Na klapni slika i biografija autorke Latinica 170 stranica Tiraž: /s a m o / 5OO !!! NEKORIŠĆENO Ekstra !!!!!!!!!!!!!!

Naslov: Kristof Kolumbo i otkriće Amerike : sa 51 slikom i geografskom kartom Kolumbovih putovanja Uredio: Juraj Carić Izdavač: Zagreb : naklada Matice hrvatske Godina izdanja: 1892. Pismo: latinica Br. strana: 237 ; ilustr. Format: 22 cm Povez: tvrdi, zlatotisk Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) odlično očuvana iako je stara preko 130 godina: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su spojeni međusobno i sa koricama; na predlistu (praznom) sitno ispisan stari potpis bivšeg vlasnika i još jedan sitan zapis; dva lista su zacepljena; korice su izuzetno lepe, čak su možda i lepše nego na slici, minimalno su pohabane u vrhu i u dnu rikne od pomeranja po biblioteci. Tekst je na hrvatskom jeziku. Prvo izdanje! O autoru: https://hr.wikipedia.org/wiki/Juraj_Cari%C4%87_(pomorac) Juraj Carić (Svirče, 5. siječnja 1854. – Jelsa, 5. travnja 1927.), hrvatski je istraživač, pomorac praktičar i znanstveni radnik... Tisak Karla Albrechta u Zagrebu Knjigu je ukoričio Ivan Schneider: Odlika je knjiga Matice hrvatske je povjesna pouzdanost, čitkost i lijepa oprema o kojoj se brinuo K. Albreht, koji je zajedno s tiskarom Fiedlerom tada držao Sveučilišnu knjižaru Franje Župana, kojoj je bilo povjereno rasparčavanje svih Matičinih knjiga. Knjige su uvezivane u Ivana Schneidera, koji u Zagrebu djeluje od sredine 19. stoljeća (1856). On je prema želji naručilaca radio više tipova uveza. Naručilac je mogao izabrati boju platna, tip uveza, ukrasa i tiska na koricama, u jednoj ili u više boja, s vinjetama, zlatotiskom i slično. Uvezi su izvedeni po najboljim tadašnjim europskim uzorima te su se knjige Matice hrvatske mogle natjecati s najboljim europskim knjižnim proizvodima. Schneiderovi se uvezi odlikuju velikim izborom odličnih presvlačnih platna: sive, crvene i plave boje; okvir je obično simetričan, klasicistički u više boja ili tonova. Ime autora i naslov djela tiskan je zlatotiskom, različitim tipovima slova, u skladu s onodobnim ukusom. Obično donji dio knjige resi neki florealni motiv: kitica ruže s otvorenim cvjetovima i istaknutim pupoljcima i listovima koji se s nogu knjige penju prema sredini. U knjige je knjigoveža ulagao i ceduljicu s pozivom kupcima da u njega mogu uvezati knjige po svojoj želji. Ivan Schneider izlagao je svoje uveze u Parizu gdje je dobio i odlikovanja. Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi Kristifor Kolumbo

Izdanje socijalističke knjižare 1911 Retko izdanje Fridrih Engels (nem. Friedrich Engels;[1][2][3] Barmen, 28. novembar 1820 — London, 5. avgust 1895) bio je nemački filozof, istoričar, komunista, sociolog, novinar, biznismen i revolucionar.[4] Njegov otac bio je vlasnik velikih tekstilnih fabrika u Solfordu u Engleskoj i Barmenu u Prusiji (sada Vupertal, Nemačka). Engels je zajedno sa Karlom Marksom razvio ono što je danas poznato kao marksistička teorija i 1845. godine objavio je Stanje radničke klase u Engleskoj, zasnovano na ličnim zapažanjima i istraživanjima u engleskim gradovima. Engels je 1848. godine zajedno sa Marksom napisao Komunistički manifest, a takođe je autor i koautor (prevashodno sa Marksom) mnogih drugih dela. Kasnije je Engels finansijski podržavao Marksa, omogućivši mu da istražuje i napiše Kapital. Nakon Marskove smrti, Engels je uredio drugi i treći tom Kapitala. Pored toga, Engels je organizovao Marksove beleške o teorijama viška vrednosti,[5] koje su kasnije objavljene kao „četvrti tom Kapitala”.[6][7] Godine 1884. je na osnovu Marksovog etnografskog istraživanja objavio je Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države. Engels je umro u Londonu 5. avgusta 1895. godine, u 74. godini od karcinoma grkljana i posle kremiranja njegov pepeo bio je rasut sa Biči Heda u blizini Istborna. Biografija[uredi | uredi izvor] Fridrih Engels 1840. godine Engels je rođen 28. novembra 1820. u mestu Barmen (zapadno od Kelna).[8] Poreklom je bio iz izrazito religiozne (pa je tako i odgojen) i bogate trgovačke porodice. Gimnaziju je završio u rodnom mestu,[9] nakon čega je otišao u Bremen 1838. godine, gde se posvetio trgovini.[10][11] Humanističke i slobodarske ideje u Nemačkoj krče put i ostavljaju dubok trag na njemu. Engels je tada štampao prve pesme, feljtone i kritičke prikaze o raznim nemačkim piscima u hamburškom časopisu Telegraf koje objavljuje pod pseudonimom Fridrih Osvald.[12][13] Korice knjige „Položaj radničke klase u Engleskoj“ Na njega naročito deluje Štrausovo delo Život Isusov. U jesen 1841. Engels je otišao u Berlin na odsluženje vojnog roka, gde se upoznaje s mladohegelijancima i postaje njihov oduševljeni pristalica. Krajem 1842. upoznaje se sa komunizmom. Ka komunizmu će se usmeriti u Engleskoj,[14] gde je radio (zahvaljujući očevim vezama) u preduzeću Erment i Engels.[15][16][17] Na putu za Mančester, Engels je posetio kancelariju Rajnskih novina i prvi put sreo Karla Marksa, a trajno prijateljstvo su uspostavili kasnije u Parizu, 28. avgusta 1844. u poznatom Režans kafeu, koje je u tom vremenu takođe bilo veliko sastajalište prominentnijih ljubitelja šaha.[18] Tokom boravka u Mančesteru, Engels je zapazio teške uslove rada britanskih radnika. Ova zapažanja, uz iskustvo koje je imao radeći u očevoj firmi, su činila osnovu za njegovu prvu knjigu Položaj radničke klase u Engleskoj 1844. Dok je pisao knjigu, Engels je nastavio svoje angažovanje u novinarstvu i politici. Posetio je neke članove engleskog radničkog i čartističkog pokreta i pisao za nekoliko novina, uključujući Nortern Star, Nju Moral Vorld Roberta Ovena i Demokratik rivju.[19][20] Nakon boravka u Engleskoj, Engels je 1844. odlučio da se vrati u Nemačku. Dok je putovao za Nemačku, zaustavio se u Parizu da bi sreo Karla Marksa, sa kim se ranije dopisivao. Engels je na kraju ostao u Parizu da bi pomogao Marksu da napiše Svetu porodicu, koja je bila napad na Mlade Hegelovce i braću Bauer. Engelsov najraniji doprinos Marksovom radu je bilo pisanje za novine Deutsch-französische Jahrbücher, koje su uređivali Marks i Arnold Ruge. Korice knjige „Poreklo porodice, privatne svojine i države“ U razdoblju od 1845. do 1849. godine Engels se najviše zadržava u Briselu (kuda je Marks morao emigrirati iz Pariza) i Parizu te s Marksom osniva komunističke dopsiničke komitete i agitira među radnicima šireći socijalističke ideje. Kapital Nakon izbijanja revolucije u Nemačkoj (1848) Engels se vraća u domovinu, gde zajedno sa Karlom Marksom stoji na krajnje levom krilu revolucionarnih snaga i učestvuje u osnivanju lista Nove rajnske novine. U njemu iznosi niz uvredljivih opaski na račun raznih slovenskih naroda (koje smatra kontrarevolucionarnim), predviđa njihov nestanak i to predstavlja kao „korak napred“.[21] Gušenjem revolucije, kao i prestankom izlaženja Novih rajnskih novina 19. maja 1849. Engels se pridružuje ustanku u Falačkoj i kao ađutant vilihovskog dobrovoljačkog odreda, nakon sloma ustanka i revolucije, emigrira u Švajcarsku, a odatle u London.[22] Posle propasti revolucije dolazi do sukoba u nemačkom komunističkom pokretu u kojem Engels i Marks izvlače deblji kraj. Marks se odlučio završiti ekonomske studije, a Engels je ponovo počeo raditi u preduzeću svog oca u Mančesteru i materijalno pomagati Marksa kako bi ovaj mogao završiti svoju knjigu Kapital. Kako je Marks početkom 1850-ih još uvek slabo vladao engleskim jezikom, Engels je za njega pisao članke za časopis Njujork Tribjun, a kasnije (1857—1858) pomaže mu i u saradnji sa jednom američkom enciklopedijom. Engels je boravak u Mančesteru iskoristio i za učenje prirodnih i društvenih znanosti. Krajem 1870. godine Engels se definitivno preselio u London i odmah se uključio u rad Internacionale (čiji je jedan od osnivača) i postao član njenog Generalnog saveta. U okviru Internacionale bio je oštar kritičar anarhiste Bakunjina i tražio je da se on isključi iz te organizacije. Nakon Marksove smrti 1883. godine Engels je intenzivno radio na izdanju druge i treće knjige Kapitala. Drugu knjigu je završio 1884, a treću 1894. godine. Preminuo je 5. avgusta 1895. godine u Londonu. Marksizam komunizam karl marks marx

Vojislav J. Ilic Mladji - Celokupna lirika Izdanje piscevo, Beograd, 1924. Mek povez, 506+VI strana, potpis bivseg vlasnika na belom predlistu. RETKO! Војислав Илић Млађи (Ореовица, 7. октобар 1877 — Београд, 22. мај 1944) био је српски песник.[1] Био је активан у периоду између Првог и Другог светског рата. Писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика и сврставан је међу водеће умове свога доба. Његови стихови урезани су на капели српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну. Објавио је преко четрдесет књига, а сарађивао у стотинак часописа. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Награда Војислав Илић Млађи додељује се сваке године њему у част, као награда за најбољи сонет на српском језику, као и за најбољу необјављену дечију песму. Добитници ове награде за 2020. годину су књижевник Јован Бундало за најбољи сонет и књижевница Ана Стјеља за најбољу дечију песму.[2] Биографија Детињство и школовање Родна кућа у Ореовици Војислав Илић Млађи рођен је 7. октобра 1877. године у Ореовици код Пожаревца, као прво од седморо деце Јулијане и Јована Илића, ореовачког проте, касније пароха у цркви Светог Марка у Београду, а потом и дворског свештеника обе српске династије. Тамо се налазила његова родна кућа, која је имала статус споменика културе, али је деведесетих година 20. века срушена.[3] Војислав Илић у младости Погрешно је често везиван за песника Војислава Илића, са којим није у сродству, мада су живели извесно време у суседству на београдској Палилули. Због истог имена и презимена, чак и средњег слова, а из поштовања према Војиславу Илићу, своме имену придодао је Млађи. Основну школу завршио је у родном селу, а потом је уписао и завршио Пожаревачку гимназију. Већ у својим средњошколским данима почео је да пише, објављујући песме у већем броју часописа тог времена. Након завршене гимназије одлази на студије у Београд, где му је отац био парох, и уписује Правни факултет на Великој школи. Као студент, 1902. године, издао је малу збирку преведених песама Туђински бисер. Ова збирка прошла је готово непримећена, а касније у животу рекао је за њу да је `данас поготову нигде и нема`.[4] Током студија се заљубио у Даринку Симоновић, ћерку попа Милоша Симоновића, којом се жени одмах по завршеним студијама 1903. године. Младост и предратни период Након завршеног права, Војислав је службовао у својству судског писара и под овим запослењем често се са својом женом селио по српским варошима. Радио је у Чачку, Крушевцу, Јагодини, Алексинцу и Ћуприји. Међу овим местима, на даљи ток живота, али и његово песништво, највише утицаја имао је боравак у Алексинцу. У том периоду, 1905. године, његова жена Даринка Илић радила је као учитељица у Кривом Виру, селу надомак Зајечара. Док је Војислав, услед болести и по препоруци лекара, привремено послат на обалу Јадранског мора, његова тромесечна ћерка Јулијана разболела се и убрзо потом преминула. Ово је прва од неколико великих несрећа у његовом животу, након којих Војислављево песништво добија снажну ноту туге и боли. По повратку са Јадрана одлази да посети своју жену у Кривом Виру, затиче је у прељуби и, у трагичном сплету околности, одузима јој живот. Под истрагом је одлежао шест месеци у притвору у Зајечару, након чега је утврђено да није крив, те је пуштен на слободу.[5] У образложењу пресуде, донесене августа 1906. године, „утврђено је да је оптужени без своје кривице, у јарост доведен поступцима и великим уценама од стране убијене, пок. Даринке, дело ово одмах учинио”.[6][5] Овај догађај снажно је утицао на његов живот и сву своју тугу и бол Војислав ће преточити у поезију. Године 1909. објављује своју прву збирку ауторских песама под називом Песме, међу којима се истичу Ноћна свирка, Из једне шетње, Над извором Тимока, Звони, Њен венчић, Из болничких часова, У поштанским колима. За ову збирку Јован Скерлић написаће критику, касније укључену у дело Писци и књиге (1964).[4] Између осталог, Скерлић пише: Има у овој књизи цео један низ песама потпуно личних и најинтимнијих, где је велика искреност нашла врло јак и импресиван израз. Илић је имао једну велику несрећу у своме животу, и нема никакве неделикатности помињати је када је она врло отворено и у појединостима испричана у целом једном низу јаких песама [...] Утисак остаје, и он је, у својој трагичности, велик и силан. Скерлић такође наводи да је Војислав до тада био само осредњи песник, који је, као и сви песници, преводио и објавио књигу преведених песама. Међутим, дотакнут личним суновратом, досеже песничке висине.[4] Неколико година касније, Богдан Поповић уврстиће три његове песме у своју Антологију новије српске лирике (1911). Међуратни период Војислав са супругом Јованком Након завршетка Првог светског рата, 1919. године, Војислав је постављен на позицију секретара Апелационог суда у Београду. По други пут се оженио, и са женом Јованком Првановић, домаћицом, изродио је осморо деце. И у овом браку прерано је изгубио троје деце, ћерку Загорку и синове Јована и Душана, што ће многе навести да његову судбину често пореде са судбином Јована Јовановића Змаја. Својој деци посветио је неке од најлепших и најтужнијих стихова. Током 1922. године радио је као помоћник управника Народне библиотеке Србије, а од исте године радио је као инспектор у Министарству правде, све до пензионисања.[7] Војислав рецитује у Двору Карађорђевића Између два светска рата важио је за једног од омиљених песника, чији су се стихови читали на разним свечаностима, празницима, комеморацијама, али и у школама, црквама, на гробљима и у Двору. Писао је у првом реду родољубиве, затим завичајне, љубавне и дечије песме, али и хумористичко – сатиричне, религиозне, краљевске и друге. Често му је указивана велика част позивањем да саставља надгробне стихове, али и да држи говоре на сахранама многих великана, међу којима су војвода Радомир Путник и војвода Живојин Мишић.[8] Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља. Занимљиво је да је, у неколико наврата, Војислав и сам себи писао епитафе, уз које би наводио шаљиве разлоге попут: „Спремљен себи самом, кад сам, као помоћник библиотекара, имао несрећу да се, једне зиме, у Народној библиотеци, смрзавам од хладноће`.[8] Епитаф Војислава Илића Млађег на Зејтинлику Војислав је, на строго анонимном конкурсу за песнике чије би се песме могле наћи на српском војничком гробљу на Зејтинлику у Солуну, приложио своју песму иако су у комисији били људи са којима није био у добрим односима.[5] Његови стихови су одабрани, без претходног знања о ауторству, а потом уклесани на камен величанственог маузолеја. Илићеви стихови исписани су и на споменику српским јунацима сахрањеним у гробници на Мачковом камену.[9] Током свог живота доста је преводио, чиме је Србији значајно приближио Пушкина, Љермонтова, Гетеа, Шилера, Молијера, Готијеа, Ламартина и друге великане. У два маха његова дела превођена су на бугарски (1922. и 1929) и на есперанто (1932). Неколико година пред почетак Другог светског рата, Војислав се нашао у финансијској кризи. Од срца желећи да му помогне, а да притом Војислава не увреди, научник Михајло Пупин откупио је више стотина примерака његових књига и на тај начин га спасао глади.[8] Илић му се у два наврата одужио и захвалио песмама. Прва песма настала је 1933. године, поводом научниковог рођендана, а друга поводом Пупиновог подизања „Народног Дома` (данас део Меморијалног комплекса) у Идвору, 1935. године. Оригинални рукописи ових песама данас се налазе у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат` у Београду. Други светски рат и послератни период Стихови Војислава Илића Млађег често су били снажни, отмени, горљиви и искрено национално обојени, а у њима се јасно могла видети љубав према Краљу и вери.[5] Овакве тематике утицале су на протеривање и укидање Илићеве речи из српске књижевности након 1945. године. Међутим, песник није доживео ову одлуку. Преминуо је 22. маја 1944. године у окупираном Београду, а сахрањен је на Новом гробљу, у породичној гробници у 11. парцели, поред своја два рано преминула сина. Данас Војислав Илић Млађи дуго је био заборављен у српској књижевности. Међутим, у Србији овог века постепено се формира уверење да је Илић један од класика српске књижевности, који је био жигосан и бојкотован у периоду комунизма и тако неправедно заборављен. Центар за културу општине Жабари, који носи назив по песнику, сваког октобра организује Дане Војислава Илића Млађег у Оревици, песниковом родном селу.[10] У оквиру фестивала додељује се Награда Војислав Илић Млађи за најбољи сонет на српском језику.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 13. str. Retko u ponudi! Kus Nikolajev, Mirko, hrvatski etnolog i sociolog (Zagreb, 11. V. 1896 – Zagreb, 18. III. 1961). Studirao prirodoslovne znanosti i filozofiju na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1924. doktorirao. Na Sveučilištu u Berlinu slušao je predavanja iz etnologije, sociologije i ekonomije. Bio kustos Etnografskoga muzeja u Zagrebu (1925–33) i autor prvoga muzejskoga vodiča (Šetnja po Etnografskom muzeju u Zagrebu, 1927), potom radio u Radničkoj komori u Zagrebu, a tijekom rata ostao u knjižnici Glavnoga ravnateljstva za promidžbu NDH. Za Kraljevine Jugoslavije i NDH uhićivan i zatvaran zbog ljevičarskoga djelovanja, a na procesima 1946. i 1948. osuđen na dvije, odnosno na 11 godina zatvora zbog »političke suradnje s okupatorom« (pušten 1951. nakon intervencije američkoga pisca U. Sinclairea). Objavio je mnogobrojna djela s područja etnologije, antropologije, sociologije, muzeologije. Zauzimao se za istraživanje kulturne dinamike i kulturnih procesa u bližoj i daljoj prošlosti i originalno tumačio hrvatsku seljačku kulturu u okolnostima nastupajuće industrijalizacije. Inovativan je bio i njegov pristup istraživanju folklornoga likovnoga izraza (O podrijetlu licitarskog srca, 1928; Hrvatski seljački barok, 1929; Ekspresionizam u seljačkoj umjetnosti, 1929; Psihološka sadržina u seljačkoj umjetnosti, 1929., i dr.). Smatra se jednim od začetnika sociološke znanosti u Hrvatskoj. Bavio se temama iz opće sociologije, sociologije kulture, umjetnosti i književnosti, političke sociologije i dr. Posebice se ističu radovi koji tematiziraju odnos biologije i sociologije (Problemi biološke sociologije, 1924), problematiku funkcije u društvu (Sociologija milieua, 1929) i elitizam (Mostovi elita, 1940). Mirko Kus Nikolajev bio je iz političkih razloga skoro pet desetljeća prešućivan, pa je ostao skoro nepoznat njegov znanstveni i stručni radovi iz etnologije, muzeologije, antropologije, sociologije, kao i njegov životopis. Diplomirao je prirodoslovne znanosti i filozofiju na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, gdje je 1924. i doktorirao. U zagrebačkom Etnografskom muzeju (1925.–1933.) vodio je izvaneuropsku zbirku, te objavio niz radova iz područja etnologije, etnografije, muzeologije, antropologije i sociologije. U međuratnom razdoblju bio je podjednako kritičan prema fašizmu i komunizmu. Komunisti su ga smatrali protivnikom – trockistom, a kao ljevičar 1933. otpušten je iz državne službe i uhićen 1940. Dolaskom ustaša na vlast 1941. više puta je uhićen, ali se kasnije uspio zaposliti u knjižnici Glavnog ravnateljstva za promidžbu vlade NDH. Nastavio je objavljivati radove iz etnologije i sociologije, koji su poslije sloma NDH okarakterizirani kao fašistička sociologija. Zato je osuđen na jedanaest godina zatvora s prisilnim radom i pet godina gubitka građanskih prava. Na intervenciju američkog pisca i socijalista Uptona Sinclaira pušten je 1951. iz logora.

Dušan M.Baranin Necenzurisano Beograd štamparija `Sloga`Dušana T.Popovića 1946 202 stranice, listovi odvojeni od korica, zacepljen prvi i poslednji list, pečat prethodnog vlasnika MESTO PREDGOVORA Ova knjiga bila je gotova za štampu 1938.godine Prilike pod kojima se tada razvijala naša literatura nisu bile povoljne. Nemajući protektora,a proskribovan od cenzure,nisam mogao knjigu objaviti.nekoliko manjih odomaka izašloje po raznim časopisima.Tako je odlomak`Gladna godina`iz Šume padaju,učinio da sam bio i fizički napadnut,jer su šumska preduzeća koja su tamanila šume po Sandžaku,Ercegovini i Crnoj Gori,osetila se pogođeno.O tom napadu u svoje vreme pisala je i `Politika` `Nolit` se načelno bio složio da izs+da knjigu,ali je ion tražio izvesne korekture i ublaženja. Ja sam bio protivan tome i tako je knjiga ostala u latici sve do sada.Moje je uverenje bilo i ostalo da sam objektivno dao ljude i pprilike u kojima su živeli,kako su se osećali i šta su tada radili. Vreme koje je iza toga došlo nije demantovalo ni mene kao pisca,ni glavne junake,Miloša i Janka.Selo i ljudi koji u njemu žive i u najtežim iskušenjima dokazali su da umeju da se bore za lobodu,da žele veću socijalnu pravdu i bez uztezanja da umeju da daju žrtve. Toliko o ovoj knjizi.Druge moje knjige koje su gotove,ako kada ugledaju dana,svakako će biti i mnogo interesantnije. -1903. godine na Žabljaku rođen je Dušan Baranin, učitelj, romansijer i publicista. Završio je višu pedagošku školu u Beogradu gde je, takođe, apsolvirao istoriju na Filozofskom fakultetu. U književnost je stupio zbirkama pripovedaka “Seljaci”, “Šume padaju” kao i romanom “Njih troje”. Kasnije se pojavljuju njegove romansirane biografije i istorijski romani, najčešće na temu devetnaestovekovne Srbije. Odrastao na narodnoj epskoj poeziji, vredno je radio na sakupljanju istorijske građe za svoja kasnija dela. Od celokupnog njegovog opusa, izdvaja se ciklus njegovih istorijskih romana: “Zeka Buljubaša”, “Prota Mateja”, “Karađorđe”, “Hajduk Veljko”, “Veliki gospodar”, “Kralj Milan”, “Carica Mara”…. Iako mu kritika nije bila sklona, njegova dela su uživala i uživaju široku popularnost, čak i sada, tri decenije od njegove smrti (1978), negove knjige su veoma tražene i doživele su mnogobrojna izdanja. Baranin je pisao lako i popularno, poštujući istorijske činjenice. Ivo Andrić je veoma cenio njegovo delo i smatrao ga značajnom ličnošću u savremenoj srpskoj književnosti. Svoju bogatu biblioteku Baranin je zaveštao Topoli, gde je i sahranjen, a pri Srpskoj književnoj zadruzi osnovao je fond za nagrađivanje pisaca istorijskih dela. Ovako ga je opisao njegov prijatelj Branko V. Radičević: “Jak čovek, grlat, čvornovatih ruku, čupavih veđa, stršljaste kose. Privlačile su ga jake ličnosti. Pa i on sam, činilo se, kao da je banuo među nas iz nekog hajdučkog romana. On bi rekao – ajdučki roman. Ajdučija. Mogao je na suvo, bez kapi vode, da smaže kilogram livadskog meda. I činio je čudesa. Ali nikad nikome nije uspeo nešto da došapne na uvo a da drugi ne čuju. Takav glas, ljudina i vika…”

Autor - osoba Ускоковић, Милутин, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Naslov Дошљаци : роман / написао Милутин М. Ускоковић Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1910 Izdavanje i proizvodnja Београд : Српска књижевна задруга, 1910 (Београд : `Давидовић`) Fizički opis 288 стр. ; 20 cm Drugi autori - osoba Josifović, Stevan Zbirka Српска књижевна задруга ; 128 ISBN (Картон) Napomene На насл. стр. : Ово је дело награђено на последњем конкурсу Српске Књижевне Задруге. Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 — Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane .Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanјa 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke iѕložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konfrenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Dоšljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 KC

Retko prvo izdanje „Tasinih pisama“ Tanasija Milenkovića, autora prvog srpskog kriminalističkog romana „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“ i načelnika policije u vreme kralja Milana i njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Stanje kao na slikama, korice i rikna iskrzani, nedostaje zadnja meka korica, unutrašnjost dobro očuvana, crno-bele fotografije i ilustracije. Autor - osoba Milenković, Tasa Naslov Tasina pisma Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1898 Izdavanje i proizvodnja [Beograd] : Izdanje uredništva `Policijskog glasnika`, 1898 (Beograd : Državna štamparija Kraljevine Srbije) Fizički opis 124 str. : ilustr. ; 24 cm. Napomene Autor dat prema SB 49525 Predmetne odrednice Pravo Pravo Tanasije Tasa Milenković (Beograd, 1852 – Beograd, 23. mart 1918) bio je pravnik, književnik, autor prvog srpskog kriminalističkog romana „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“ i načelnik policije u vreme kralja Milana i njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Biografija Služio je najviše policijskoj struci i stekao je glas odličnog policajca i organizatora policijske službe, a o svojoj struci je dosta i pisao. Poznatija dela su mu „Tasin dnevnik“ i „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“. U zimu 1878. godine na zahtev ruske vlade, predsednik vlade Jovan Ristić stavio je Milenkovića ruskom poslanstvu na raspolaganje. Kao carsko-ruski činovnik, Tasa je putovao u Rusiju. Na zahtev upravnika Beograda vraćen je za prvoga sekretara u glavnu policiju, gde je dugo bio član policije. Sve naredbe i raspisi u cilju osiguranja saobraćaja i lične bezbednosti potekle su iz njegovog pera. Na zvaničnom sajtu BIA, Tasa Milenković navodi se kao drugi u istoriji rukovodilac preteče ove organizacije, Odeljenja za poverljive policijske poslove, od 1900. do 1901. godine. Bio je član Društva Svetog Save, gde ga nalazimo još u vreme osnivanja društva. Godine 1894. bio je izabran za člana Glavnog Društvenog Odbora. Koliko mu je ovo Društvo bilo bitno vidi se iz toga što je njegova supruga Lenka Beljinica zaveštala Društvu svoju kuću u Beogradu, u Uskočkoj ulici broj 9, od koje je obrazovana je Zadužbina Lenke Beljinice. Tasin dnevnik U svojim autobiografskim beleškama štampanim pod naslovom Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca, beležio je šta se sve dešavalo na dvoru i oko dvora u ondašnjem Beogradu, uključujući i pripremu zavere koja će dovesti do surove likvidacije kraljevskog para u Majskom prevratu 1903. godine. Nekoliko dana uoči prevrata obavestio je kralja Aleksandra Obrenovića o zaveri i dao mu imena oficira koji u njoj učestvuju, ali mu kralj nije poverovao. Smrt Nakon strahota koje je doneo Prvi svetski rat Tasa je u martu 1918. godine izvršio samoubistvo iz očajanja za propalom nam milom otadžbinom, izvinjavajući se u oproštajnom pismu što se na ovaj način kurtališe života. Svoju kuću u centru Beograda zaveštao je Srpskoj akademiji nauke i umetnosti, ali su ovu zadužbinu čelnici opštine Stari grad 2006. prodali investitorima da tu sagrade višespratnicu. Tanasije Tasa Milenković, jedan od prvih srpskih učenih policajaca, rođen je 1852. u Beogradu, u kom je i umro 1918. godine, izvršivši samoubistvo. Poreklo vodi iz ugledne trgovačke porodice, a otac mu je neko vreme bio i narodni poslanik za vreme vladavine kneza Miloša. Ovo je čovek za kog se ima toliko toga reći i koji nosi mnoge zasluge naročito za napredak policije. Osim što je bio policajac, Tasa se istakao kao pravnik, ali i kao pisac. Već u ranim studentskim danima javila mu se ljubav prema knjizi i pisanju, pa je započeo saradnju sa mnogim književnim časopisima, ali i onim pravnim, među kojima su: „Budućnost“, „Javor“, „Zora“, „Govornica“, koja je bila politički list, sa osnovnim ciljem da se izbori za slobodu štampe. U tada vrlo popularnom pravnom časopisu „Pravda“ Tanasije Tasa Milenković je objavio svoj prvi stručni rad, pod naslovom „O smrtnoj kazni“. I te kako je zanimljivo što se jedan policajac, i to vrlo uspešan u svojoj struci, interesuje za književnost. S obzirom na to da je prošao mnogo toga i stekao dosta iskustva, on se rešio da piše i zabeleži neke najupečatljivije događaje iz vremena u kom je radio. Ovo se najbolje vidi u njegovim autobiografskim beleškama, dobro poznatim pod imenom „Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca“. U okviru kratkih priča Milenković govori o kriminalu, zločincima, kaznama, i uopšte o stanju u nekadašnjem Beogradu i Srbiji. Tokom svog rada u policiji najviše je vremena proveo u Beogradu, pa odatle je i najveći broj anegdota i izveštaja. Dužnost ga je zvala i u neke druge gradove širom Srbije, a on u „Tasinom dnevniku“ izdvaja Aleksinac. Ovaj grad u blizini Niša važio je za najmirnije mesto u Srbiji, skoro stopostotno bez bilo kakvih nereda, te Tasa izuzetno hvali Aleksinčane. Tanasije Tasa Milenković autor je i prvog srpskog kriminalističkog romana: „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“. Njegova dela „Tasina pisma“ i „Tasin dnevnik“ bila su veoma čitana, zanimljivog i poučnog sadržaja, ne mnogo duga, taman onoliko da čitalac sazna dosta toga, a opet da mu ne dosadi i da se zainteresuje. Oba ova dela su bila prevođena na nekoliko stranih jezika, a Bugarska ih je čak koristila kao udžbenike za obrazovanje policajaca. U doba kraljeva Milana i Aleksandra Milenković je bio načelnik policije, a 1901. godine je penzionisan baš kad je bio na ovoj poziciji. On je, kao policajac, saznao za spremanje zavere protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage, pokušao je da spreči atentat, saopštivši kralju šta se sprema, ali kralj nije poverovao, misleći da su to „prazne priče”. O ovome je Tasa takođe pisao i možemo pročitati u „Tasinom dnevniku“. Koliko je Tanasije Tasa Milenković bio dobar u svojoj branši govori i činjenica da gotovo nijednog nerešenog slučaja nije bilo za njegova rada. On je bio drugi rukovodilac organizaciji koja je prethodila Bezbednosno-informativnoj agenciji, to BIA navodi i na svom sajtu. Neko vreme bio je i upravnik Glavnjače, beogradskog zatvora, koji danas ne postoji, a na njegovom mestu nalazi se Prirodno-matematički fakultet. Njegov posao, kao i inače posao svakog policajca, nije bio nimalo lak, ali veoma inteligentan, smiren i predan svom zanimanju, Tasa je posao obavljao izuzetno. Pre nego što će postati policajac, Tanasije Tasa Milenković je posle završenih studija radio kao sudski pisar. U srpsko-turskom ratu je bio starešina varoškog kvarta. Radeći kao pisar kod Radivoja Milenkovića, zapazio ga je Jovan Ristić, koji je bio zaslužan za imenovanje Tase kao činovnika u ruskom poslanstvu. Ipak, vratili su ga u Beograd da bude sekretar u policiji, a 1880. godine bio je prvi nastavnik u tek osnovanoj školi za policajce. KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manji format! Vecinu (90%) naslovnih strana radio: Djordje Lobacev - V. Njemcov - Sesto Culo, 1947 g. - Arkadije Gajdar - Cuk i Gek I i II, 1946 g. - L. Kasilj - Sreca, 1946 g. - Aleksej Tolstoj - Moreplovci, 1946 g. - Josip Pavicic - Sjenica, 1947 g. - Dzerom K. Dzerom - Buldog i njegov gazda, 1946 g. - A. Platonov - Zacarana kuca, 1946 g. - K. Snejder - Nasrudin Hodza, 1946 g. - Svetolok Milosavljevic - Kremen - Div (Bajka), 1947 g. - Milan Kubovic - Tajna otecenog prsta, 1947 g. - Voja Caric - Zecja prica, 1947 g. - Bugarske narodne price - Jezic - Bezic, 1946 g. - S. Marsak - Macak - Curdzija, 1946 g. - A. Domanski - Stari sat, 1946 g. - J. Sotnjika - Izvidnica, 1946 g. - Gvido Tartalja - Ozivela Crtanka, 1946 g. - M. Prisvin - Iz zivotinjskog sveta, 1946 g. - Milica Nedeljkovic - Casovi razredenog staresine, 1947 g. - I. Vasiljenko - Komandantova zapovest, 1946 g. - Udegejske i nanajske bajke - Cabza, 1946 g. - Makedonska narodna prica - Siljan Strk, 1946 g. Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd

ДНЕВНИК 1936-1941 МИЛАН ЈОВАНОВИЋ СТОИМИРОВИЋ МАТИЦА СРПСКА 2 О О О а) Јовановић Стоимировић, Милан (1896-1966) - Дневници ....................................................... ... Милан Јовановић Стоимировић је био /н о в и н а р/. Новинарски посао започео је у Политици. Био је главни сарадник гласила Радикалне странке `Самоуправа` (1921-1923) и аташе за штампу при Југословенском посланству у Берлину (1929). У Скопљу је од 1932. до 1935. године издавао лист `Вардар`. Од 1935. до 1937. радио је у Централном прес бироу, а од 1937. до 1938. био је директор новинске агенције `Авала`. Од 1940. начелник је Публицистичког одељења Министарског савета (владе) Југославије. Са те дужности отпуштен је 27. марта 1941. У току окупације (1941-1944) био је директор Државног архива у Београду и главни зредник `Обнове` (1941). Због тога је после рата био осуђен на 15 година робије. Пуштен је после половине издржане казне! Милан Јовановић СТОИМИРОВИЋ присуствовао је многим кључнимм догађајима свога времена и о њима је писао пуно и добро. Његов животопис указује на личност, која је била предодређена за идеалног сведока историје. Остварио је изузетну новинарску каријеру. Уживао је велико поверење ауторитативног и моћног државника - МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА, за чијег је председниковања обављао читав низ важних дужности. Као уредник `Самоуправе` и један од водећих људи у Централном пресбироу и информативној агенцији `Авала` био је на местима где су се сливале најразноврсније информације из свих области друштвеног живота. Због природе посла Јован Стоимировић је био и службено и приватно најтешње повезан са владајућим круговима и друштвеном елитом свога времена - са државницима, војницима, свештеницима, глумцима, писцима, сликарима... Често борави у иностранству. Сусретао је људе који управљају судбином Европе и света. Видео је и чуо пуно тога што није било доступно јавности! ... Дневник Милана Јовановића СТОИМИРОВИЋА драгоцено је сведочанство свога времена! (Михајло Грушић) ............................................................... Р е ф е р е н ц е Кнез ПАВЛЕ Кнегиња ОЛГА Војвоткиња од КЕНТА Милан СТОЈАДИНОВИЋ Драгиша ЦВЕТКОВИЋ Ђенерал ДУШАН СИМОВИЋ Влатко МАЧЕК Антон КОРОШЕЦ Мехмед СПАХО Никола ПАШИЋ Јован ДУЧИЋ Иво АНДРИЋ Милош ЦРЊАНСКИ Слободан ЈОВАНОВИЋ Николај ВЕЛИМИРОВИЋ Димитрије ЉОТИЋ Цинцар МАРКОВИЋ Петар ЖИВКОВИЋ ГРОЛ Геца КОН Ванча МИХАИЛОВ Кнез Лујо ВОЈНОВИЋ Патријарх српски ГАВРИЛО ДОЖИЋ Кемал АТАТУРК Исмет ИНЕНИ Едуард БЕНЕШ Адолф ХИТЛЕР Херман ГЕРИНГ Јозеф ГЕБЕЛС Бенито МУСОЛИНИ Галеано ЋАНО Јућан СРБИЈА МАКЕДОНИЈА РУМУНИЈА МАЂАРСКА ТУРСКА ГРЧКА ЧЕХОСЛОВАЧКА НЕМАЧКА АУСТРИЈА (Аншлус) ИТАЛИЈА АБИСИНИЈА ФРАНЦУСКА Ј е в р е ј и `Имају људи право који веле да ми нисмо, авај! - способни да одржимо ову државу! Душа ме боли и ја се јежим од страха` ... `Међер смо ми Срби један непобожан, бесан и осион народ`! ... `Увече је био говор Хитлеров, луд, пуст и нетактичан говор... Он не уме да се заустави. Он дрнда и гњави. Њега заноси пљесак масе и то је опасно. У два минута пред 8 увече био је најлуђи. Мени се смучило...` `... Мислио сам у постељи куда иде ова луда Румунија са њеним фашизмом, униформама и заверама...` ........................................................... Регистар личних имена Географски регистар Ћирилица Брош 5 6 2 странице НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО Екстра !!!!!!!!!!!! db27

53150) NAŠE TAMNOVANJE , Miroljub Bogić , Tuzla 1938 , Prva jugoslovenska borbena đačka organizacija (Tuzla) , Djelatnost , 1914 , Sarajevski atentat , Memoari. Miroljub Bogić je pseudonim Jezdimira Dangića. Predgovor o srpskim đačkim udruženjima u Tuzli od 1908-1914 godine / Božidar M. Tomić: str. V-XLV. Jezdimir Dangić (Bratunac, 4. maj 1897 — Sarajevo, 1947) je bio pravnik, žandarmerijski oficir, komandant u činu majora jedinice Dvorske žandarmerije, koja je bila zadužena za obezbeđenje kraljevske porodice, njihovih objekata kao i vladinih ministara i zdanja u Кraljevini Jugoslaviji. Major Dangić je u Drugom svetskom ratu bio načelnik Кomande Istočne Bosne i Hercegovine Jugoslovenske vojske u Otadžbini i vođa Srpskog ustanka od avgusta 1941. do aprila 1942. godine u Istočnoj Bosni koja se tada nalazila u sastavu NDH. Rođen je u Bratuncu 1897. godine, kao svešteničko dete. Još kao đak tuzlanske Gimnazije i pripadnik revolucionarne omladine „Mlada Bosna“ osuđen je na tri i po godine zatvora zbog veleizdaje Austrougarske. Кaznu je odrobijao u Tuzli i Zenici, u vreme trajanja Prvog svetskog rata. Posle rata, studirao je pravne nauke i radio u tuzlanskom kraju kao policijski činovnik i rezervni konjički potporučnik. 3. januara 1928. godine preveden je u aktivnu žandarmerijsku službu, sa činom žandarmerijskog potporučnika. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Glad i tamnica`. Za vreme Aprilskog rata 1941. Dangić je bio komandir Dvorske žandarmerijske čete koja je pratila kralja Petra II od Beograda do Nikšića.Major Dangić je izbegao zarobljavanje od strane Nemaca, i uskoro preko braće Todorovića, aktivnih generalštabnih majora, stupio u vezu sa pukovnikom Dražom Mihailovićem na Ravnoj gori. Po formiranju JVuO, general Mihailović mu daje zadatak da formira korpusne grupe na prostoru istočne Bosne, a zatim ga je stavio za komandanta korpusa istočne Bosne. Nemački specijalni agenti službe Abvera su pronašli Dangića u mestu Rogačica blizu Bajine Bašte i u noći 11. i 12. aprila 1942. ga zarobili na spavanju. Dangić je po naređenju nemačkog komandanta Jugoistoka poslan u zarobljenički logor Strij u okupiranoj Poljskoj. Кao zatočenik logora ostao je sve do početka Varšavskog ustanka u avgustu 1944. Pod zapovedništvom generala Bora Кomorovskog služio je kao komandant pešadijske brigade za oslobođenje Poljske od Nemaca. Кao i mnoge poljske oficire, Sovjeti su ga zarobili i odveli u zatvor Lubjanka u Moskvu. Nakon uspostavljanja diplomatskih odnosa nove Jugoslavije i zemalja antifašističkog bloka, major Dangić je izručen jugoslovenskim vlastima da mu bude suđeno za izdaju zemlje. Suđenje majoru Jezdimiru Dangiću je počelo februara meseca 1947. pred Vojnim sudom 3. armije u zgradi današnjeg poslovnog centra Skenderija u Sarajevu. Dangić je izveden pred sud pod optužbama da je pomagao četnički pokret Draže Mihailovića, da je vršio masovne zločine, da je sarađivao sa kolaboracionom vladom Milana Nedića, da je sarađivao sa italijanskim i nemačkim okupatorima i za izdaju zemlje. Osuđen je na smrtnu kaznu i istog meseca streljan. tvrd povez, format 13,5 x 20 cm , ćirilica, posveta grafitnom olovkom na predlistu , potpis grafitnom olovkom na naslovnoj strani , ilustrovano , XLV + 270 strana +4 lista sa ilustracijama , , nedostaje ilustrovana naslovna strana, ostatak knjige kompletan

U dobrom stanju, naknadni tvrdi povez Omer Čelebija : pripovijetka iz života srpskoga naroda / napisao M.Đ.Milićević Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1886 Beograd : Napredna stranka, 1886 Fizički opis 266 str. ; 16 cm Zbirka Kolarčev fond ; 2 Milan Đ. Milićević bio je srpski književnik, značajni kulturni radnik, akademik i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Rođen je 4. juna 1831. godine u selu Ripnju kod Beograda u uglednoj porodici, poreklom iz Starog Vlaha. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a Bogosloviju u Beogradu 1850. godine. Crkva ga je uzela za svog stipendistu i omogućila mu dalje školovanje u Rusiji. Milićević je, na svoju veliku žalost, zbog slabog zdravlja morao da odustane od ovih studija. Posle završene Bogoslovije službovao je u različitim državnim institucijama, prvo kao učitelj u Lešnici i Topoli, školske godine 1850/51, da bi potom sve do penzionisanja 1899. godine radio kao državni činovnik i sekretar. Od 1852. godine Milan Đ. Milićević radi u Ministarstvu prosvete, a od 1855. u Ministarstvu spoljnih poslova. Potom je godinu dana zaposlen kao sekretar kneza Mihaila, da bi se ponovo vratio u Ministarstvo prosvete, sada sa zvanjem sekretara, gde će i ostati sve do 1880. godine. Naredne četiri godine radiće u Ministarstvu unutrašnjih poslova, prvo kao načelnik, a potom i kao pomoćnik ministra. U periodu od 1886. do 1897. bibliotekar je u Narodnoj biblioteci. Potom je dve godine državni savetnik, a u toj funkciji je i penzionisan 1899. godine. Pored zavidne činovničke karijere, Milan Đ. Milićević je ostavio značajnog traga na kulturnom i prosvetnom polju. Od 1875. godine je redovan član Srpskog učenog društva. 1888. postao je prvi član Srpske kraljevske akademije, a funkciju predsednika ove najznačajnije srpske kulturne institucije vršiće u periodu od 1896. do 1899. godine. Takođe, izabran je za počasnog člana Matice srpske u Novom Sadu, člana Jugoslovenske akademije u Zagrebu i člana Carske akademije nauka u Petrogradu. Umro je 4. novembra 1908. godine u Beogradu. Bio je deda po majci čuvenog pesnika Milana Rakića. Milan Đ. Milićević – prosvetni, kulturni i naučni radnik Milan Đ. Milićević je prvo kao učitelj, a kasnije i kao činovnik u Ministarstvu prosvete značajno doprineo unapređenju obrazovnog sistema i institucija kod nas. Uređivao je list Škola od 1868. do 1876, a objavio je i veći broj pedagoških radova: Škole u Srbiji (1868–1876), Kako se uči knjiga (1869), Pedagogijske pouke (1870), Školska higijena (1870), Školska disciplina, Istorija pedagogije (1871), Pogled na narodno školovanje u Srbiji (1873). Takođe, Milićević je preveo neka dela stranih autora svog vremena kako bi doprineo razvoju i podizanju prosvećenosti kod nas. Najpoznatija su svakako: Vaspitanje u Americi Eduarda Labuleja, Ocevi i deca u XIX veku i Moralna istorija žena Ernea Leguvea, Žene XX veka Žil Simon i Gustava Simona, Pisma o istoriji Srba i Bugara Aleksandra Hiljferdinga, Razmatranje o uzrocima veličine Rimljana i njihova opadanja i Persijska pisma od Monteskjea, Galebova stena Žila Sandoa i Istinska služba Ignatija Potapenka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gavro A. Skrivanic Vazduhoplovni major Gavro Škrivanić (7. februar 1900, Omiš – 19. januar 1984, Beograd) je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije i Jugoslovenske narodne armije i istoričar. Školovanje i vojna karijera Osnovnu školu je pohađao u Omišu a gimnaziju u Šibeniku. Krajem 1917. je mobilisan a naredne godine je zatvoren u Beču. Maturirao je u Splitu 1919. godine. Završio je Nižu školu Vojne akademije u Beogradu u činu inženjerskog potporučnika. Istoriju je apsolvirao na Filozofskom fakultetu u Skoplju 1925. godine. Iste godine je stupio u avijaciju i završio je Vazduhoplovno-izviđačku školu. Do 1939. bavio se nastavom letenja. Od oktobra 1939. do izbijanja Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije bio je izaslanik vazduhoplovni izaslanik u Italiji. Potom prelazi u London gde je bio referent vazduhoplovstva pri predsedništvu jugoslovenske vlade. Krajem 1942. postavljen je za inspektora jugoslovensog vazduhoplovstva u sastavu RAF-a na Srednjem istoku. Bio je kraljev ađutant od marta do avgusta 1944. godine. Bio je na Visu 1944. godine sa Ivanom Šubićem potom je uz saglasnost AVNOJ-a postavljen za šefa jugoslovenske vojne misije u Parizu. Na ovom položaju je bio do 1945. godine. Na svoj zahtev vratio se u zemlju gde je postavljen za načelnika IV odeljenja Komande vazduhoplovstva JNA. Ovu dužnost obavljao je od 6. februara 1945. do 24. juna 1948. godine. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 28. februara 1947. godine. Doktorirao je aprila 1955 godine. Do penzionisanja (1971) je radio u Istorijskom institutu SANU. Sa grupom autora bio je dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda 1974. za knjigu Istorija Beograda (knjiga treća, deo: Beograd u Prvom svetskom ratu). Naučni rad Njegov naučni rad skoncentrisan je uglavnom na različite teme iz vojne istorije a bavio se i istorijskom geografijom i toponomastikom. Najveći broj radova zasnovao je na terenskim istraživanjima na teritoriji SFRJ a istraživao je u arhivima Amsterdama, Firence, Bolonje, Pariza i Londona. Napisao je 97 radova od kojih sedam knjiga. U okviru Istorijskog instituta nastavio je razvoj istorijske geografije i kartografije koji je otpočeo Ilija Sindik. Različite teme iz istorijske geografije obrađuju njegove knjige Imenik geografskih naziva srednjovekovne Zete i Putevi u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Dubrovniku kao i veći broj manjih radova o vlastelinstvima, toponomastici, granicama srpske srednjovekovne države, o pojedinim oblastima i komunikacijama. Izradio je kartu Jugoslavije u Merkatorovoj projekciji u 20 sekciji u razmeri 1:500.000. Bio je urednik zborke Monumenta cartographica Jugoslaviae I i II. Za Školski istorijski atlas koji je od 1965. imao više od deset izdanja izradio je 25 istorijskih karata. U oblasti vojne istorije proučavao je srednjovekovno oružje i vojsku u srpskim zemljama, način ratovanja, forticikacije, pojedine ratove i bitke. Pored niza manjih radova objavio je knjige Oružje u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Dubrovniku i Kosovska bitka. Njegova obimna knjiga (preko 1000 strana) Vojna istorija srednjovjekovne srpske države još je u rukopisu.

Prvo izdanje iz 1944. godine, izuzetno retko u ponudi. Objavljeno u NDH po pravilima korijenskog hrvatskog pravopisa. Sa devet ilustracija starog Sarajeva Hamida Dizdara. Ima pečat biblioteke i potpis bivšeg vlasnika na najavnoj stranici (v. sliku), inače, veoma dobro očuvano. Autor - osoba Čolaković, Enver Naslov Legenda o Ali-paši / Enver Čolaković ; [sa 9 crteža iz starog Sarajeva od Hamida Dizdara] Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1944 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Matica hrvatska, 1944 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 384 str. : crteži ; 21 cm Drugi autori - osoba Dizdar, Hamid Zbirka Suvremena knjižnica Matice hrvatske ; knj. 49 Napomene Crtež autora Rječnik manje poznatih rieči: str. 363-379. U ovoj knjizi se radi o hamalu Aliji, njegovom putu do bogatstva i ujedno o njegovoj velikoj ljubavi. Alija je mladi hamal dobrog srca koji svima pomaže, dobio je nadimak i Alija Leptir zbog njegovog dobrog karaktera i ljubavi prema Suncu. Uvijek je veseo i radostan i osoba je koja je uvijek rado viđena i veoma znana. Alija je zaljubljen u Almasu, kćer Mehage bakala, ali se nikada nije usudio pokazati joj svoju ljubav koju on osjeća prema njoj te se ona udaje za drugog, Ismet-efendiju. Međutim, Almasa u tom braku nije bila sretna prvenstveno zbog teške Ismetove bolesti, epilepsije koju joj je prešutao prije braka. Ubrzo se rastavlja od njega. U tom periodu Aliji se nekoliko puta za pomoć obraća mrzovoljni i škrti Mula Hasan dedo koji mu jednom pokaže svoje skriveno blago. Nakon smrti dede, Alija kupuje kuću dede te pronalazi bogatstvo, vjenčava se sa Almasom, koja se nešto prije razvela od Ismet-efendije, i postaje Ali-paša. Jedno vrijeme je bio i u Travniku, kamo ga je poslao Ali-hodža, čovjek koji ga je volio više nego vlastitog sina. Tamo je patio za svojom Almasom, ali se brzo vratio kući, i našao dugo traženu sreću. Osvojio je svoju voljenu i postao bogat, ali i uprkos tome, njegova je duša ostala ista, volio je pomagati drugima, pogotovo nakon što je i steko puno novca. Ovo je topla ljudska priča o čovjeku koji je našao dugo traženu sreću, i dobio sve što je želio, zahvaljujući svojoj dobroti. Enver Čolaković bio je bosanskohercegovački prozaik, pjesnik i prevodilac. Prevodio je s mađarskog i njemačkog jezika, objavljivao je i stručne tekstove iz fizike i matematike, a radio je kao profesor, pozorišni režiser, korektor i urednik. Najpoznatiji je po svom romanu Legenda o Ali-paši iz 1944. Rođen je 27. maja 1913. u Budimpešti od oca Vejsilbega i majke Ilone Mednyanszki, Mađarice. Prve godine života proveo je selio se sa roditeljima različitim krajevima regije. Nakon Prvog svjetskog rata s porodicom se nastanio u Sarajevu. Studirao je matematiku i fiziku u Beogradu i Budimpešti, a 1959. diplomirao je historiju u Zagrebu. Pisati je počeo kao dječak, i to na dva jezika: bosanskom i mađarskom. Između 1931. i 1939. pisao je na mađarskom i njemačkom jeziku. U tom periodu objavljuje svoja najranija djela, razne pjesme, pripovijetke, eseje i prepjeve s drugih jezika. Drugi svjetski rat provodi u Sarajevu, gdje nastavlja s objavljivanjem pripovjedaka i eseja. Između 1939. i 1945. objavio je dvadesetak pripovijedaka i novela, kratki roman Mujića Hanka, te niz eseja i prikaza. Osim najvažnijeg djela iz tog perioda, romana Legenda o Ali-paši, Čolaković 1942. završava i autobiografsko djelo Knjiga majci, u kojem otvoreno ističe svoje antifašističko opredjeljenje iako će poslije biti proganjan i pritvaran, a u njemu opisuje savremena četnička, ustaška i okupatorska zvjerstva nad narodom, progone Jevreja, Srba i zatiranje muslimanskih sela. Nakon što su mu 1944. poginuli roditelji u bombardiranju Sarajeva, seli se u Zagreb, gdje ostaje do smrti. Iste godine na poziv Ante Pavelića prihvata poziciju atašea za kulturu pri poslanstvu Nezavisne Države Hrvatske u Mađarskoj, te odlazi u Budimpeštu, odakle se vraća sa slomom pronacističke vlasti u toj zemlji. Po završetku rata nove jugoslavenske vlasti privodile su ga nekoliko puta, ali optužnica nije podignuta, pa je veoma brzo pušten. Nakon rata anonimno objavljuje prijevode djela Ervina Šinke s mađarskog (tri romana, knjige pripovjedaka i brojnih eseja). Četvrt stoljeća kasnije izašlo je drugo izdanje njegovog romana (1970). Iza Čolakovića je ostalo mnogo djela u rukopisu: pet romana, više zbirki novela i pripovjedaka, brojne knjige poezije i prijevoda te dnevnici. Umro je 18. augusta 1976. od posljedica srčanog udara. U njegovu čast danas jedna ulica u Sarajevu nosi njegovo ime, kao i nekoliko osnovnih škola u Bosni i Hercegovini. Bibliografija Legenda o Ali-paši, Zagreb, 1944, 1970, 1989; Sarajevo 1991, 1997, 1998. Moja žena krpi čarape, salonska komedija, 1943. Mali svijet, Zagreb, 1991. Gyula Illyés, Poezija, Zagreb, 1971. Zoltán Csuka, Moje dvije domovine, Sarajevo, 1972. Zoltán Csuka, Poezija, Zagreb, 1975. Zlatna knjiga mađarske poezije, Zagreb, 1978. Izabrane pjesme, Zagreb, 1990. Lokljani. Iz Bosne o Bosni, Zagreb, 1991. Bosni, Zagreb, 1998. Pismo majci, Sarajevo, 2013. Nagrade Nagrada Matice hrvatske za najbolji roman (1943 – Legenda o Ali-paši) Plaketa Društva pisaca Mađarske Pro Litteris Hungaricis, Petőfi za prevodilački rad s mađarskog i njemačkog jezika Plaketa i visoko odlikovanje predsjednika Republike Austrije – Austrijski Križ časti za nauku i umjetnost I reda (1970) Hamid Dizdar (Stolac, 22. veljače 1907 – Sarajevo, 17. srpnja 1967), hrvatski novinar i književnik iz Hercegovine. Gimnaziju je pohađao u Mostaru i Tuzli – sam za sebe navodi i gimnaziju u Sarajevu („Ko je ko u Jugoslaviji“, Beograd 1957, str. 142). Bio je službenikom u Stocu (1926– 1930), potom novinar beogradskih listova „Politika“ (1928– 1930) i „Pravda“ (1933– 1938) i sarajevskog „Jugoslovenskog lista“, urednik sarajevskih listova: „Slobodna riječ“, „Jugoslavenska pošta“ (1931. – 1941.), „Pravda“, „Gajret“ (1935– 1941). Radio je i kao izvjestitelj za narodne pjesme na drž. krugovalnoj postaji u Sarajevu. Tiskao je pjesme i pripovjesti iz hercegovačkoga života u sarajevskim časopisima Novom Beharu, Gajretu, Pogledu i Hrvatskoj misli, te u zagrebačkom Vijencu. Zbog ilegalnog rada uhićen je od ustaškog prijekog suda ali je pobjegao iz Sarajeva; nakon toga njegova majka Nazira (rođ. Babović) i sestra su odvedene u Jasenovac i tamo ubijene od ustaša (Leksikon pisaca Jugoslavije, knjiga I, Novi Sad 1972., str. 645). Nakon rata direktor je Arhiva grada Sarajeva. Uređivao je časopise „Odjek“, „Vidik“ i „Život“. Poeziju je počeo pisati kao socijalni pisac, a javio se u „Knjizi drugova“ 1929. godine. U biografskom leksikonu „Ko je ko u Jugoslaviji“ 1957. deklarirao se kao Srbin. Hamid je bio stariji brat poznatoga hrvatskoga književnika iz BiH Mehmedalije Maka Dizdara. Ostavština mu nije ostala u Stocu, nego je završila u Tešnju. Za 20 milijuna ondašnjih dinara Tešnjaci su ju otkupili 1968. i danas je u posebnom odjelu Gradske knjižnice u Tešnju. Djela „Arabeske“, zbirka pjesama (1929) „Kasaba šapće“, pripovijetke (1933) „Zapisi u kamenu“ (Urezi u kamen), zbirka pjesama (1936) „3x8“, pjesme (1954) „Obasjane staze“ „Nitko se ne vraća“ „Proljeće u Hercegovini“ MG23 (L)

Kraljević Marko u slikama : srpska narodna pevanija u 25 pesama : sa istumačenim rečima turskim i gdekojim neobičnim srpskim / za štampu uredio i slike udesio Aleksandar Sandić U Novom Sadu : Srpska knjižara Braće M. Popovića, 1886 (Novi Sad : A. Fuks) 150 str., [9] listova s tablama ; 24 cm. RETKO!!! ukrašeno sa 10 slika solidno očuvano, tabak je stavljen u kasnije napravljeni papirni omotač, sve strane su na broju Историја света. Књ. 1, (Стари век) / својим ученицима превео и прерадио Александар Сандић У Новом Саду : У штампарији Игњата Фукса, 1869 272 стр. ; 19 cm Приступ: стр. 3-4 ; Први део: стр. 5-41 ; Други део: стр. 42-58 ; Трећи део: стр. 59-83 ; Друго доба: од сеобе Дорјана па до персијских ратова, 1104-500: стр. 84-102 ; Треће доба: од персијских ратова па до пропасти Грчке 500-338: 103-163 ; Историја Римљана: Рим за краљева 735-510 пр.Хр.: стр. 164-172 ; Рим република, 509-30 пр. Хр.: стр. 173-230 ; Рим под царевима од 30г. пре Христа до 476 после Хр.: стр. 231-260 ; Кад је ко живео и шта се кад збило: стр. 260-270 Aleksandar Sandić (Veliki Bečkerek, 14. maj 1836 — Novi Sad, 15. april 1908), je bio srpski filozof, filolog, istoričar, književnik, kulturni radnik, političar, autop Ximne Svetom Savi, i dopicni član mnogih akademija u inostranstvu. Doktorirao je filozofiju i filologiju na Univerzitetu u Beču kod profesora Franca Miklošiča.Prof.dp.Aleksandar Sandić je bio jedini Cpbin diplomac znamenitog profesora Franca Miklošiča.Aleksandar Sandić se školovao u rodnom Velikom Bečkereku, a zatim u Temišvaru. Kao stipendista Matice srpske završio je studije u Beču - pravne nauke i slovensku filologiju. Radio je kao profesor u Novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, počev od 1866. godine, pune 33 godine. U prvo vreme je bio i konzistorajni beležnik bačke dijeceze.[1] Bio je starog kova, enciklopedijskog znanja; okupljao je oko sebe gimnaziste i snažno uticao na njih i sa naučne i sa nacionalne strane.[2] Predavao je u gimnaziji staro-slovenski i srpski jezik i istoriju književnosti.[3] Godine 1880. predavao je u trećem razredu gimnazije i mađarski jezik.[4] Proslavio je svečano profesor Sandić svoje jubileje, druženjem sa prijateljima, jedne nedelje u Novom Sadu. Dana 6/18. oktobra 1891. godine obeležio je dvadesetpetogodišnjicu svog profesorovanja u novosadskoj gimnaziji i tridesetogodišnjicu svog bavljenja na književnom polju. Život mu je protekao burno, doživeo je i slavu i osporavanja. Vodio je javne polemike sa neistomišljenicima, a pod stare dane umro je tiho, posle dugog bolovanja. Ostao upamćen kao `čitač i pisar` - lični sekretar Vuka Karadžića, tokom studiranja u Beču. Pisao je više puta o Vuku, i radio na njegovoj glorifikaciji.[5] Bio je i bliski saradnik Svetozara Miletića, čijoj je Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci i pripadao. Biran je za poslanika na Srpskom crkveno-narodnom saboru u Karlovcima 1879. godine. Aktivan je u Matici srpskoj, čiji je član od 1866. godine kao Bečlija[6], a pored pisanja za Letopis matičin, on je 1897. godine biran za člana Književnog odeljenja. Počeo je sa pisanjem još kao `jurista` (pravnik) u Beču, sarađujući prvo u srpskim listovima: bečkom `Svetovidu` od 1857. godine i novosadskom Miletićevom `Srbskom dnevniku`. Kasnije je proširio saradnju sa velikim brojem srpskih listova i časopisa, naročito onim novosadskim. Pored pisanja bavio se prevođenjem tekstova na srpski jezik: Getea, Mozentala, Kanica. Preveo je na srpski jezik i dopunio istorijskim činjenicama 1862. godine, važno delo Feliksa Kanica `Vizantijski spomenici po Srbiji`. Izdavao je i uređivao u Beču, posle odlaska urednika Hrvata, Imre Tkalca, list koji je izlazio na nemačkom jeziku, a služio slovenskim interesima - `Ost und West` tj. `Istok i Zapad`, 1862-1865. godine. Zbog tog književnog angažmana imao je puno problema i potezanja po sudovima. Po želji arhimandrita Germana Anđelića potonjeg Patrijarha, pokrenuo je 1868. godine i uređivao - pisao članke godinu dana, prvi (van Srbije) srpski crkveni list `Besedu`, sa dodatkom `Duhovni zbornik`. U tom `Zborniku` su objavljivane crkvene besede i propovedi. Takođe je bio pozvan i napisao tri udžbenika za veronauku u osnovnim školama. Sandić se bavio mnogo srpskom istoriografijom; skupljao građu za istoriju srpske književnosti i srpskog pokreta 1848-1849. godine, ali nije ostavio obimnije radove. Vredan pažnje je njegov poduhvat iz 1885. godine sa vrednim pisanim spomenikom. Dao je fotografisati `Ravaničku povelju` srpskog kneza Lazara izdatu njegovoj zadužbini - manastiru 1381. godine. Uz tu diplomu snimljen je i veliki državni pečet otisnut na njoj. Odštampani su ti predmeti u više dimenzija, i uz njih je profesor napisao opširan opis i stručna objašnjenja. Objavio je 1885. godine to lepo ilustrovano izdanje, da bi približio narodu vredno svedočanstvo njegove stare slave i visokih pozicija, u srednjem veku. `Ravanička hrisovulja` - zlatopisano pismo carsko sa zlatnim carskim pečetom, jeste doista jedan od najlepših srpskih spomenika starih`.[7] Bio je po mišljenju savremenika, najbolji uređivač početnog dela kalendara, u kojem se nalaze dani, crkveni praznici, mesečeve mene, nebeske planete itd.[8] Sarađivao je u mnogo kalendara, časopisa i listova, sa svojim prilozima. Izdavao je svoj `Godišnjak` - veliki srpski narodni ilustrovani kalendar, u Novom Sadu (1887.).[9] Pisao je jedan srpski časopis 1886. godine, da taj srpski kalendar izlazi već 36 godina, i da ga i taj put izdaje profesor Sandić.[10] Negovao je njemu svojstven `biblijski stil`, obrađujući pažnju na sve aktuelne događaje i istaknute ličnosti; praveći kulturološki osvrt o njima u svojim govorima, člancima i nekrolozima. Priređivao je za objavljivanje tri sveske edicije `Knjige za narod` (o slavnim srpskim ličnostima) - brojeve 2, 3 i 4.[11] Profesor je bio poznat kao istaknuti javni i nacionalni radnik koji deluje u narodu. Uticao je tako na srpske zanatlije 1870. godine, da se organizuju i povežu u zanatlijske zadruge. Za njih je 1872. godine pokrenuo i uređivao stručni organ `Srpski zanatlija` u Novom Sadu. Podstakao je 1880. godine i žene da se udružuju u ženske `Dobrotvorne zadruge`, za koje je sastavio pravila organizacije i delovanja. Godine 1897. je član eparhijskog bačkog Školskog odbora. Kada je 1901. godine rađeno na osnivanju Narodne biblioteke na Cetinju, povodom pedesetogodišnjice Njegoševe smrti, Sandić je ponudio za nju kao dar, celu svoju knjižnicu od preko 1000 vrednih knjiga, među kojima i raznih `srbulja`, štampanih ali i u rukopisu.[12] Učestvovao je aktivno na Prvom kongresu srpskih novinara, održanom 1902. godine u Beogradu.[13] U rodnom gradu Zrenjaninu, uspomenu čuvaju na njega spomen-bista u Karađorđevom parku, otkrivena 1971. godine, i stara, ruinirana rodna kuća sklona padu - od naboja pokrivena trskom - samo na papiru `zaštićena od strane države`!? Na rodnoj kući je 1967. godine grad Zrenjanin postavio spomen-ploču. stare retke knjige, ignjat fuks, stara srpska knjiga, istorija sveta svetska istorija istorija srpskog naroda ... knjige devetnaestog veka 19. vek XIX

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio, sve ostalo uredno! „Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1910. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem. Nečista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke. U časopisima i listovima, najviše u Politici, Stanković objavljuje pripovetke i odlomke iz romana Nečista krv, koji će u celosti izaći 1910. godine. Prvi odlomak, pod istim imenom, objavljen je „više godina` ranije u niškoj „Gradini” (što mora biti 1900-1901) a odlomci „U amamu” i „Efendi Mita” su feljtonizirani u „Politici”.[1] Pišući o ovom delu, Jovan Skerlić konstatuje da je to `dvostruka dobit za srpsku književnost, ne samo što srpska književnost dobija roman od velike vrednosti, nego što se i potpuno razbija strah koji je vladao kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažni talenat Borisava Stankovića`.[2] Iako je Nečista krv jedini završeni roman Borisava Stankovića, to delo je bilo dovoljno da svom autoru donese status jednog od najboljih srpskih romanopisaca. Kada je knjiga o tragičnoj sudbini vranjanske lepotice objavljena 1910. godine, i kritika i čitaoci bili su saglasni da je srpska književnost dobila svoj najbolji roman. Takav status roman je održao i do danas, u vreme kada su mnogi autori i romani s početka 20. veka zaboravljeni.[2] Na engleski jezik je preveden 1932. godine, i to pod nazivom Sophka, prema glavnoj junakinji. Prevodilac je bio Alek Braun. Roman Nečista krv se ocenjuje kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne.[3] Originalni naslov je smatran nezgodnim i prilikom prevođenja na nemački 1934. Borisav Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski književnik. Najviše se istakao kao pripovedač, romansijer i dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. Državni službenik je postao 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kada se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, a proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana pisao je i dramska dela. Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavio je 1902, gde je prvi put u književnom delu koristio vranjski izgovor, što je izazvalo izrazite književne kritike. Jednog od najpoznatijih srpskih romana, Nečistu krv, objavio je 1910. Godinu dana kasnije postao je predsednik Udruženja književnika Srbije. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata je radio u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. u Beogradu. Za svoj rad i doprinos srpskoj književnosti uvršten je u antologijsku knjigu 100 najznamenitijih Srba. U njegovu čast se u Vranju svake godine priređuje manifestacija Borina nedelja, kao i Borini pozorišni dani. Biografija Mladost Kuća Bore Stankovića u Vranju. Izgled enterijera kuće, koja se nalazi u Baba Zlatinoj ulici u Vranju. Rodna kuća Bore Stankovića u Vranju. Bio je prvo muško dete oca Stojana i majke Vaske, rođen 31. marta 1876. u Vranju, iako se podaci o tačnom datumu rođenja razlikuju.[1] Njegov otac, Stojan, radio je kao obućar, a majka je bila ćerka bogatog vranjskog trgovca po imenu Rista Grk. Deda po ocu, Ilija, koji je došao sa sela, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne kuće Jovčića. Posle Ilijine smrti, Zlata se preudala, ali joj je drugi muž, trgovac, ubrzo umro. Od nasleđa je podigla kuću i dala sina na očev zanat. Stojan, obućar u Gornjoj mahali, bio je i čuveni pevač.[2] Borisavu je bilo pet godina kada mu je umro otac, 21. septembra 1881, a kada je imao sedam, preminula je i njegova majka, Vaska, 1. marta 1883.[2] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[traži se izvor] Brigu o Borisavu preuzela je njegova baba Zlata. Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom” Vranju.[1] Kako su bili siromašni, baba Zlata je tkanjem, preprodajom starih stvari, pletenjem i ostalim poslovima uspevala da obezbedi sebi i svom unuku normalan život. Prvi i početni dani bili su ispunjeni siromaštvom, na sve to nadovezivalo se i odsustvo oba roditelja, koje je njegov život činilo još težim.[3] O svom detinjstvu, kasniji pisac imao je potrebu da govori, i u nekim od svojih pripovedaka (Uvela ruža, Na onaj svet, Tetka Zlata). Ostao je da živi sa Zlatom, a njen brat Jovča je takođe brinuo o Bori i njegovom razvoju.[2] Školovanje Školske 1883/84. upisan je u prvi razred osnovne škole i svih pet razreda završio je kao solidan učenik. Godine 1888/89. upisuje se u prvi razred Vranjske niže gimnazije. Godine 1892/93. upisuje se u peti razred više Vranjske gimnazije i završava je dve godine kasnije.[3] Stanković je imao prilike da bude učenik profesorima poput: Ilije Vukićevića, Draže Pavlovića, Milivoja Simića i drugih, koji su znatno uticali na njega. Milivoje Simić bio je direktor škole, koji je Borisavu Stankoviću i novčano pomagao, savetovao ga i hrabrio da nastavi sa školovanjem, jer je Stankoviću zbog teških materijalnih prilika razmatrao da odustane.[3] Stanković je počeo da piše pesme još u gimnaziji, pesme pune pesimizma, bez uspeha. Ubrzo je ostavio pisanje pesama, ali je nastavio mnogo da čita. Ono što je kao gimnazijalac osetio, video, čuo, to će postati njegov kapital za čitav život i umetničko stvaranje. Krajem avgusta 1895. postaje učenik osmog razreda Niške više gimnazije, gde se sreće sa profesorom Milivojem Bašićem, koji preuzima očinsku ulogu Milivoja Simića, iako će ga Simić pratiti do kraja života. U Niškoj gimnaziji maturira.[4][1] Somborski golub objavljuje pesme Želja i Majka na grobu svoga jedinca, sa potpisom Borko.[5][2] Prelazak u Beograd Početkom februara 1896, njegova baba Zlata umire. O njoj je napisao sledeće: „ Dakle, umrla je! Dođe i taj čas... Ona, ona! Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kutak moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od `mrvu mrvku` očuvala. Nje nema više. ” — Na onaj svet, 1896[6] Iste godine, upisuje se na Pravni fakultet u Beogradu, ekonomski odsek.[traži se izvor] U Brankovom kolu izlazi pesma Počuj pesmu 1896. Na drugoj godini studija počeo je da piše prozu i 1898. da štampa prve priče. Zbog finansijskih poteškoća, prodaje kuću[1] lokalnom svešteniku.[traži se izvor] Početne i kasnije radove studenata prihvatio je Andra Gavrilović, koji je doprineo da se Stankovićeva dela pronađu u zbirci Iz starog jevanđelja (Đurđev dan, Prva suza, U noći, Stanoje, i Uvela ruža). Stanković se zaposlio kao praktikant Državne štamparije 1897. gde je radio tri godine, dok nije postao praktikant ministarstva prosvete. Ubrzo zatim prelazi u Narodno pozorište gde ostaje sve do maja 1901. Prvog juna je zauvek napustio Vranje.[4] Godine 1900, izdaje, u časopisu Zvezda, treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima „pozorišna igra u četiri čina”. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[7] Devetog maja 1901, postavljen je za praktikanta ministarstva inostranih dela, gde ostaje dve godine. Godine 1902. objavljuje nekoliko dela: Stari dani, Božji ljudi, Koštana. Iste godine se ženi s Angelinom. Od jula 1903. do jula 1904. bio je zaposlen kao pisar poreske uprave, da bi otišao i u Pariz na specijalizaciju, za šta je dobio stipendiju. Zatražio je da ostane još godinu dana u Parizu, što mu nije odobreno, zbog čega je uputio javno pismo Nikoli Pašiću. Po povratku u Beograd, podnosi ostavku, ima neprilike u službi i pridružuje se književnicima koji su se, iz sličnih razloga, osećali „suvišnim u Srbiji”. Radoje Domanović to zamera Stankoviću i uvlači ga u polemiku. U božićnjem broju Pravde objavljuje pripovetku Rista bojadžija, prvu sa nadnaslovom Iz moga kraja.[8] Sve do 1913, on ostaje na dužnosti činovnika ministarstva finansija Kraljevine Srbije.[9] U ratnim periodima Borisav Stanković u poznijim godinama. Fotografisano u Vranju. U januaru 1903. dobio je prvo dete, ćerku Desanku, a godinu i po dana kasnije i drugu ćerku, Stanku.[10] Letopis nije prihvatio Stankovićevu ponudu i pisac sam odlučuje da objavi svoj najpoznatiji roman, Nečista krv. Jedan deo romana već je bio odštampan kada se obratio Odboru Kolarčeve zadužbine za pomoć, prilažući gotove tabake „kako bi se mogla proveriti vrednost dela”. Pomoć nije dobio i daje „književni oglas” za Nečistu krv. Srpski književni glasnik objavljuje prvi čin, a Politika odlomak drugog čina Tašane.[11] U januaru 1913. postavljen je za referenta crkvenog odeljenja ministarstva prosvete, gde ga zatiče i rat, a dobija i treće dete, po imenu Ružica.[12] Pošteđen „vojništva i učešća u ratnim naporima”, nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim dolazi u Niš, gde je vlada prešla sa čitavom državnom administracijom. Kao referent Crkvenog odeljenja, određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz manastira Studenice prema Peći.[12] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu.[13] U Peći napušta vojsku, koja je krenula preko Albanije i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje. Posle kapitulacije Crne Gore pošao je preko Bosne za Beograd, ali je na putu zarobljen i „kao poluinternirani” zadržan je u logoru Derventa. Ovde je napisao skicu Ludi Rista iz ciklusa Božji ljudi.[10] Zahvaljujući Kosti Hermanu, nekadašnjem uredniku sarajevske Nade, tada zameniku vojnog upravnika za okupiranu Srbiju, Stanković se, pošteđen internacije, vratio u Beograd. Počinje da piše za okupatorske Beogradske novine, o ratnim sećanjima ljudi koji su radili za okupatore, kako bi prehranio porodicu.[10][13] Sarađivao je od 1916. do završetka rata.[12] U Zagrebu izlazi Nečista krv 1917, dok je zbirka novela pod naslovom Vrela krv objavljena u Sarajevu. Sledeće godine, Nečista krv izlazi u Ženevi, kao izdanje Biblioteke jugoslovenske književnosti. U kalendaru CMK, glavne vojne uprave u Srbiji, objavljuje pripovetku Crveni krst. Ostao je na istoj dužnosti referenta i u novom ministarstvu vera Kraljevine SHS.[10] Posleratni život i smrt Godine 1919. objavljuje uspomene Pod okupacijom u listu Dan. Godinu dana kasnije, postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju, a zatim za administratora inspektora ministarstva.[14] Godine 1921. objavljuje pripovetku Njegova Belka, a sledeće godine, Novosti objavljuju u nastavcima Stankovićeve uspomene Pod okupacijom i Zabušanti.[15] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[13] Iste godine objavljuje i svoju poslednju pripovetku Moji zemljaci.[15] Sledeće godine, od vranjske opštine dobija plac na kom zida kuću.[10] Sve više se povlači iz književnosti i javnog života, što zbog bolesti, uremije, što zbog konstantnih napada na njegovu ličnost u štampi. Rado se druži sa glumcima Narodnog pozorišta, posebno Čiča-Ilijom Stanojevićem. Preminuo je u svojoj kući na Dorćolu, 21. oktobra 1927. Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.[16] Od 1928. do 1930. štampaju se njegova dela u redakciji Dragutina Kostića, sve ono što je napisao tokom života.[10] Ličnost O ličnosti poznatog pisca se jako malo zna. U jednom intervjuu, njegova unuka Zorka je rekla:[17] „ Mislim da je imao plave oči, tako ga se sećam iz priča. Bio je strog, jer je imao tri ćerke i onda je taj način vaspitanja nastavljen tako da čak ni moja majka nije pričala tako neke stvari koje bi bile zanimljive pa da od toga pravimo priču. Čula sam da bi pre nego ode da piše imao običaj da u razgovoru sa ukućanima samo protrlja ruke i kaže „odoh“, i onda ode u svoju sobu. Da li je to bio znak da je osetio potrebu da nešto napiše, to je vrlo verovatno. Znalo se jedino da mu je potrebna kafa u sobi u kojoj je radio, a sve ostale priče ljudi izmišljaju. Mislim da vole da izmišljaju, jer bi svi voleli da više znamo. ” — Zora Živadinović Davidović, unuka Borisava Stankovića Zaostavština Bista u njegovoj kući u Vranju. Bista u Kalemegdanskom parku u Beogradu. Za više informacija pogledajte: Borina nedelja, Borini pozorišni dani i Stari dani Književno delo Bore Stankovića igra ključnu ulogu u priči koju Vranjanci pričaju o sebi samima. On je „naš Bora”, a mnogi kod kuće imaju njegova sabrana dela i veoma su osetljivi na novije i slobodnije interpretacije njegovih ostvarenja.[18] Mnoge važne institucije u gradu nose njegovo ime, ili imena njegovih književnih junaka (gimnazija, osnovana 1881, od 1959. nosi piščevo ime, Pozorište, Gradska biblioteka, Književna zajednica, koja od 1992. dodeljuje nagradu sa Borinim imenom za najbolju knjigu proze objavljenu na srpskom jeziku u kalendarskoj godini, Fabrika obuće „Koštana”, poslastičara „Koštana” u centru grada i tako dalje).[18] Kao godišnja svečanost u čast pisca organizuje se „Borina nedelja” (ustanovljena 1967, a od 1976. počinje 23. marta, na dan piščevog rođenja), potom „Borini pozorišni dani” i druge kulturne manifestacije, sve sa zaštitnim znakom Bore Stankovića.[19] Godine 1954. podignut je u gradskom parku spomenik Bori Stankoviću, a njegovu kuću je 1964. opština otkupila od novih vlasnika i 1967. zvanično otvorila kao muzej-kuću.[20] Simbolizacija lokalnog identiteta pomoću Bore Stankovića dobija naročiti zamah od momenta kada je ustanovljena „Borina nedelja”.[18][21] Za svoj rad i doprinos srpskoj književnosti, uvršten je u antologijsku knjigu 100 najznamenitijih Srba.[22] Književno delo Poštanska marka s likom Borisava Stankovića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. Prošlost Vranja, grada na raskrsnici važnih puteva i kulturnih dodira, je u mnogim izvorima opisana kao ispunjena burnim događajima. Do 1878. godine, Vranje je bilo pod vlašću Osmanskog carstva, kada je položaj grada privlačio višu otomansku klasu da se u njemu nastani. U to vreme su izgrađene mnogobrojne džamije, konaci i hamami.[18] Trgovci u Vranju su trgovali prekog granice, sarađivali sa otomanskim vlastima i govorili turski i arapski jezik. Nakon oslobođenja Vranja 1878, muslimani se masovno iseljavaju, a džamije i druge turske građevine su uglavnom razorene. U sudaru starih i novih vrednosti, ugledne gradske trgovačke porodice su propadale. Bora Stanković je u svojim delima opisao taj period, od 1878. do 1910, sa svim kontrastima starog i novog, sa zamenom starog života novim.[1] Stanković je retko posećivao Vranje, niti je poznato da je ikada posetio ijedno selo u okolini. Nije najbolje poznavao neke činjenice, kao na primer, geografski položaj naselja i objekata u samom gradu ili običaje koji su postojali. Ipak, on je bio vezan za Vranje snažnim emocijama i gotovo sva njegova dela su vezana za Vranje i okolinu. Sa očiglednom nostalgijom je opisivao „stare dane” i nekadšnji život u Vranju (jedna njegova pripovetka, objavljena 1900, nosi naziv Stari dani). Stanković je i sam govorio da su njegovi likovi bazirani na pričama koje je slušao, i da je spakao više ljudskih sudbina u pojedine likove, da bi postigao punoću i umetničku zaokruženost. I pored svega, mnogi etnografski i fokloristički radovi identifikuju sadržaje njegovih dela kao neospornu vranjsku tradiciju, kao realan opis života u Vranju na kraju 19. i početku 20. veka.[1][23] O Stankoviću piše Jovan Skerlić u knjizi Istorija nove srpske književnosti. Prema Skerliću, Stanković je više pesnik nego pripovedač, „više pesnik no ogromna većina srpskih pesnika koji su pevali do danas”. Navodi da Stanković ima svojih mana i nedostataka. Da je pre svega jednolik, dosta uskog vidika, svodi svet i ljude na jedno jedino osećanje, na ljubav, i u svetu vidi samo ljubavnike i ljubavnice, sevdalije i bolnike od ljubavi. Njegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, često bez sklada, epizode su razvijane na štetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog težak i ispresecan, često izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna. Ali, pored tih nedostataka koji se više tiču forme, Stanković ima jednu vrlinu koja nadoknađuje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament. To je možda najjači pripovedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti, navodi Skerlić.[24] Stanković je nakon dolaska u Beograd, i konstantnog neprihvatanja ranih ostvarenja bio vrlo nezadovoljan. Posebno je ružna epizoda o kojoj svedoči Milan Grol, u članku Jubilej Borisava Stankovića objavljenom u Srpskom književnom glasniku iz 1924: „Da se oslobodi posla [recenzije Stankovićeve zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1899)] u kome ga ništa nije privlačilo, Skerlić umoli mene. Sećam se kao danas tog bacanja knjige iz ruku u ruke jednog majskog jutra u učionici Univerziteta, uoči ne znam kog ispita.” Grolova recenzija je bila pozitivna, ali je on u njoj prvi opisao Stankovićevu sintaksu rečju „mucava”, što se kasnije nekritički prenosilo u brojnim tekstovima o njegovom delu. Verovatno su tekstovi Borisava Stankovića, sve do velikog uspeha Nečiste krvi 1910, svojom neobičnom sintaksičkom organizacijom odbijali pobornike tzv. beogradskog stila.[25] „Borin pripovedački diskurs, njegov ’južni stil’, ’vranjanski stil’, nosi u sebi taj napor da deo reči dođe do onoga što ne može da progovori“, navodi Jerkov.[26] Stanković se nije obazirao na kritike. Jednom prilikom je rekao: „ Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg. ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[27] Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[28] O svom početku, Stanković je napisao: „ Prve moje pripovetke nije hteo nijedan list da štampa. Kada je Andra Gavrilović pokrenuo svoju Iskru, prvi je on štampao dve moje stvari. Ne samo to, nego me je pozvao i obodrio na dalji rad. I obećao da će za prvu moju zbirku pripovedaka napisati predgovor. Ja sam dao oglas i kod Ace M. Stanojevića, štampao prvu moju zbirku Iz starog jevanđelja. Za vreme kupljenja pretplate, što god novca da sam d obijao, ja sam davao g. Andri Gavrilovuću, da on to čuva, bojeći se da ne potrošim, da bih imao čime da platim kada bude gotova knjiga. Ali, pokazalo se ono staro pravilo, da je moj književni otac i pisac predgovora mojim pripovetkama, kao veoma potrebit, potrošio ono što sam mu davao na čuvanje (oko stotinu dinara) a on običan, prost štampar, Aca Stanojević, pokaza se veći poštovalac književnosti, jer mi ustupi knjige na prodaju, da mu posle otplaćujem koliko mogu. ” — Borisav Stanković, 1919.[29] Moderna srpska proza počela je da živi punim životom u delu Borisava Stankovića.[30] On je njen prvi veliki reformator, tvorac nove književne škole, začetnik simbolističkog stila u srpskoj pripoveci.[31] Stara pripovedačka rečenica zatreperila je pod njegovim drugačijim zvukom, uzdigla se u dotad nedosegnute visine, i doprla do jezgra duševne galaksije modernog čoveka. U njegovim prozama, realistička tradicija se naglo prekida i oplemenjuje oblicima i idejama koje su svojstvene književnim shvatanjima novog doba. Folklorni realizam postaje privid, maska, goli okvir unutrašnje drame.[31] Crte psihološkog, poetskog i simboličkog realizma nove književne epohe nalazile su se tik ispod površine čak i onih ranih Stankovićevih pripovedaka, u kojima su se nostalgično i setno evocirale dečje uspomene na odnose u patrijarhalnoj porodici.[31] Žal za mladošću kao jedna od bitnih idejnih i estetskih odrednica Stankovićeve proze, shvaćen je i dat kao odlika ličnosti, a ne zajednice ili društva, kao lični nemir i lično prokletstvo pojedinca, neprilagođenog svetu u kome se zatekao, osuđenog da živi u suprotnosti sa najdubljim težnjama svog bića, maštanja i zova krvi. Žal za mladošću kod Stankovića je uvek bol za izgubljenim, neproživljenim i promašenim...