Prvo izdanje iz 1933. godine, u prilično dobrom antikvarnom stanju. Na naslovnici manji tragovi vremena. Korice i rikna kao na slikama, unutra odlično očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata, mirisa vlage. Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Hegedušić, Krsto, 1901-1975 = Hegedušić, Krsto, 1901-1975 Naslov Podravski motivi : 34 crteža / Krsto Hegedušić ; s predgovorom Miroslava Krleže Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1933 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Minerva, 1933 (Zagreb : Union) Fizički opis 60 str. : ilustr. ; 25 cm. Drugi autori - osoba Krleža, Miroslav, 1893-1981 = Krleža, Miroslav, 1893-1981 (Broš.) Predmetne odrednice Hegedušić, Krsto, 1901-1975 -- Podravski motivi Krsto Hegedušić: Podravski motivi-predgovor Miroslav Krleža Prvo izdanje. Minerva, Zagreb, 1933. godine. Podravski motivi tiskani 1933. kao vizualni korelat književnog ruralnog mita Miroslava Krleže i popraćeni su i Krležinim predgovorom. Trideset i četiri crteža Krste Hegedušića. S predgovorom Miroslava Krleže. Godine 1933. Miroslav Krleža objavljuje Predgovor podravskim motivima Krste Hegedušića – esej o umjetnosti čime započinje tzv. Sukob na književnoj ljevici i Krleža se suprotstavlja mišljenju da umjetničko stvaranje mora biti odraz društvenih trenutaka Podravski motivi Krste Hegedušića – zbirka crteža objavljena 1933. u Zagrebu – pokazali su se jednom od prijelomnih točaka u hrvatskoj umjetnosti međuratnog razdoblja. Njihova se važnost prepoznaje na dvije temeljne razine. Prvo, tridesetak Hegedušićevih crteža može se interpretirati u kontekstu osnovnih obilježja djelovanja Udruženja umjetnika Zemlja, kao eksplicitan iskaz autorovih oblikovnih nastojanja, ali i sadržajnih inklinacija. S druge strane, Podravski motivi posjeduju osobitu važnost zbog složene ideološke bitke koja ih je pratila. Naime, Predgovor Podravskim motivima Miroslava Krleže – po riječima Stanka Lasića, njegova najznačajnijeg tumača – „osnovni je tekst čitava sukoba na književnoj ljevici“. U tom smislu i sami su crteži nedugo nakon objavljivanja zadobili dodatnu težinu, pa su značenjski promatrani prije svega u temeljnom kontekstu uvodnoga teksta: u svjetlu zalaganja za društveno angažiranu, ali neovisnu umjetnost, za umjetničko djelo kao produkt individualnih stvaralačkih poticaja, a protiv njegove sveobuhvatne ideologizacije. Ipak, kritičko sagledavanje samih crteža, kao i njihova predgovora, ne može biti ograničeno isključivo na spektar značenja povezan s glasovitim sukobom na ljevici. Naime, u Predgovoru Krleža raspravlja i o mnogim problemima koje prepoznaje kao ključne za određivanje obilježja hrvatskog kulturnog identiteta početkom četvrtog desetljeća. Tako se pojedini dijelovi teksta mogu tumačiti kroz prizmu odnosa nacionalnog identiteta i umjetničkog stvaralaštva, kao jednog od temeljnih problema koji su nastojali artikulirati vodeći članovi Udruženja umjetnika Zemlja, ali i drugi protagonisti hrvatske umjetnosti. U tom smislu, posebna se pozornost pridaje Hegedušićevoj ulozi u procesu artikulacije ideje o nezavisnom, nacionalnom likovnom izrazu te se ističe značenje Podravskih motiva u povezivanju ideoloških pozicija s lijevim političkim predznakom i nacionalnih kategorija, što toj ideji daje specifično obilježje među srodnim pojavama u srednjoeuropskom kulturnom prostoru. Hegedušić, Krsto, hrvatski slikar (Petrinja, 26. XI. 1901 – Zagreb, 7. IV. 1975). Završio Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu 1926 (T. Krizman, V. Becić), potom se usavršavao u Parizu 1926–28. Godine 1929. bio je jedan od pokretača i osnivača Udruženja umjetnika Zemlja. U Hlebinama počeo 1930. podučavati seljake slikarstvu, pa se ondje tijekom vremena razvila tzv. hlebinska slikarska škola. U časopisima i zbornicima (Književnik, Savremena stvarnost, Pečat, Ars) objavljivao članke o likovnoj i kulturnoj problematici. Zbog svojih socijalističkih pogleda u više je navrata bio zatvaran. Od 1937. predavao na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu; od 1950. vodio Majstorsku radionicu za poslijediplomski studij slikarstva. Jedan od utemeljitelja skupine Mart (1956). Bio je član JAZU (danas HAZU) od 1948. Godine 1953. pokrenuo je časopis Bulletin Instituta za likovne umjetnosti i potaknuo osnivanje Arhiva za likovne umjetnosti i Kabineta grafike HAZU. Dobio je Nagradu »Vladimir Nazor« za životno djelo (1970). U traganju za samostalnim, istodobno nacionalnim i socijalnim likovnim govorom, nalazio je poticaje u flamanskom slikarstvu i angažiranome realizmu skupine nova stvarnost, preuzimao je iskustva ekspresionizma, kubizma, fovizma. U hrvatsko slikarstvo unosio je gotovo posvemašnju plošnost boja mjesnoga kolorita, nižući intenzivne kromatske površine jednu do druge. Na njegovim se jednostavnim kompozicijama iz toga razdoblja prepleću satirički, groteskni i nadrealni elementi (Bilo nas je pet u kleti, 1927; Rekvizicija, 1929; Poplava, 1932; Justitia, 1934; Bitka kod Stubice, 1939). Tih je godina izdao zbirku realističkih socijalno angažiranih crteža Podravski motivi, s predgovorom M. Krleže (1932). Od 1945. razrađivao je vlastiti koncept, pročišćavao i sažimao likovni izraz, proširivao krug motiva (sve su češći motivi grada), a u djela nerijetko unosio tjeskobu i prosvjed (Marija Gorska, 1950; Liquer Foxy, 1959; Soho, 1967). Godine 1969. izradio svečani zastor Hrvatskoga narodnoga kazališta u Zagrebu (Anno Domini 1573); za isto je kazalište radio scenografije i kostime (Adelova pjesma, I. Parać; Matija Gubec, M. Begović). Godine 1971–74. izradio je predloške za ciklus fresaka u Spomen-domu na Tjentištu, BiH; lapidarnim realizmom prikazao je mnogobrojne potresne ratne prizore (Tifusari, Zbjeg, Apokalipsa). Ilustrirao je knjige (Balade Petrice Kerempuha M. Krleže). KC (K)

IZUZETNO RETKO U PONUDI!!! Prvo izdanje drame Đure Jakšića `Jelisaveta kneginja crnogorska` Autor - osoba Јакшић, Ђура, 1832-1878 = Jakšić, Đura, 1832-1878 Naslov Јелисавета кнегиња црногорска : драма у пет делова / написао Ђура Јакшић Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1868 Izdavanje i proizvodnja Београд : Државна штампарија, 1868 Fizički opis 215, [10] стр. ; 18 cm Đura Jakšić (8. avgust 1832. – 16. novembar 1878) Đura Jakšić (rođen u Srpskoj Crnji, preminuo u Beogradu) je bio srpski slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac, učitelj i boem. Rođen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika. U revoluciji od 1848–1849. iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga neimaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen. Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856. Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini). Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se sirovosti i lakomosti rugao, originalno i starično. Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske. Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine. Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Književni rad Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka. Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku poezije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura. U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim delima i na slikarskim platnima. Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike. Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija „Sirota Banaćanka”, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak. Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: „Stanoje Glavaš”, „Seoba Srbalja” i „Jelisaveta”. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike „Pesme”. Najznačajnije epske pesme su: „Bratoubica”, „Nevesta Pivljanina Baja”, „Barjaktarovići”, „Mučenica” i „Pričest”. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu. Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih. Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo. Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasične vrednosti. Neke od njih, kao „Na Liparu”, „Mila”, „Koga da ljubim”, „Put u Gornjak”, „Kroz ponoć nemu”, spadaju u najbolje stihove srpske poezije. Kritički osvrt Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta. On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler”. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara”, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje predstavlja, kao što Bajron predstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima. Njegove najlepše pesme („Na Liparu”, „Padajte, braćo” i druge) uobličene su na taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i njegova mana”, rekavši da je Jakšić „pesnik snage, ali bez mere i sklada”. Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja” je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta” i „Stanoje Glavaš” vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš” se i danas igra. Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče. Ima pečat i potpis na prvoj stranici. Ukoričena. Sve stranice na broju, sa mrljama od starosti, inače odlično očuvana. Stanje kao na slikama. KC

Izuzetno retko u ponudi, prvo izdanje putopisa Miloša Crnjanskog `Boka Kotorska`. Veoma dobro očuvano, jedino mala oštećenja na rikni (v. sliku). Na predlistu i spoljašnjem delu knjižnog bloka ex libris prethodnog vlasnika. Unutra kompletno, bez tragova olovke, pečata i sl. Autor - osoba Crnjanski, Miloš Naslov Boka Kotorska = Boka Kotorská / Miloš Crnjanski Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski, nemački Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jadranska straža, 1928 (U Ljubljani : Jugoslovenska tiskarna) Fizički opis 52, 64 str. : ilustr. ; 16 cm Zbirka Jadranska biblioteka ; 4 Napomene Tekst uporedo na srp. i nem. jeziku. Predmetne odrednice Boka Kotorska – Putopisi Bedeker s potpisom velikog srpskog pisca „Boka Kotorska“ Miloša Crnjanskog žanrom je bedeker – priručna knjiga za turiste, nastala po porudžbini, u vremenima kada je turizam na našim prostorima još uvijek bio u povoju. Ali se radi i o tekstu u kome se vidi putopisna ruka majstora. Kritika je opazila da je u ovom djelu Crnjanski obogatio srpsku književnost mediteranskim bojama i neobičnim verbalnim slikama:. „Unutrašnjost hrama je rumeno polumračna“, „Mesec izlazi kao bela koza na vrh stene“. Izdanje donosi iste 64 fotografije, do kojih je izdavač došao zahvaljujući najpoznatijem hercegnovskom gradonačelniku, poslaniku u Skupštini Kraljevine Jugoslavije, potom ministru, Mirku Komnenoviću. Riječ je o fotografijama čuvenog kotorskog Laforesta. Na njima se vidi cijela Boka, od austrougarske tvrđave na rtu Oštro, preko hercegnovskih panorama, vrtova i hotela, gradske luke i manastira Savina, onda Zelenike, Baošića, Bijele, Tivatskog zaliva, tjesnaca Verige, Risanskog zaliva, Perasta sa otocima, Stoliva, Prčanja, Dobrote, te dobro foto-dokumentovanog Kotora. Laforest je izdavaču ustupio i fotografije fjorda s lovćenskih visina, te svjetlopise Budve i Svetog Stefana. Ljiljana Đurđić ističe da je Miloš Crnjanski obišao Boku, ali kada – teško je sasvim utvrditi. „Zna se da je 1923. godine, po nalogu Politike, proputovao Dalmaciju i u istom listu objavio niz putopisnih reportaža. Da li je tada posetio i Boku? Sigurnija je pretpostavka da je tek 1925. na putu za Krf , obišao i Boku Kotorsku. No, ono što je sasvim izvesno je da se prvi susret Miloša Crnjanskog sa morem zbio u Rijeci na severnom Jadranu, gde je 1912. upisao Eksportnu akademiju. On, tipični kontinentalac, odmah je podlegao čarima ogromne zemaljske vode. „Opčinjenost Crnjanskog morem može se pratiti i kroz njegovu biografiju i kroz njegovo delo. Pasionirani putnik, on će prokrstariti mora od Krfa do Špicbergena i od Mediterana do Severnog ledenog okeana. Sticajem okolnosti, trećinu života će provesti na ostrvu u Engleskoj, prskan dosadnim severno atlantskim kišama.“ Gde ima mora ima i Boga, kaže veliki srpski pisac. „Narodi koji ne znađahu za more, nit su plovili njim, izgledaju često kao stoka grdna, a narodi koji su imali mora i krstarili njime, često se čine kao skup divova“ – piše u „Našim plažama na Jadranu“, prvom od svoja dva jadranska bedekera. Jedna od namjera slavnog pisca bila je da publika nakon čitanja „Boke Kotorske“ obiđe potaknuta, vanredno lijep, čudesan i slavan Zaliv. I da ne prestane da mu dolazi na geografsko i kulturno poklonjenje. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. KC

BOKA KOTORSKA - Miloš Crnjanski - 1. izdanje 1928 godina -UNUTRASNJOST dobro očuvana ,IMA SAMO potpis sa datumom na najavnoj stranici , a korice su malo izlizane na rubovima ,fali donji ćošak hrbata ,oko pola cm - retko u ponudi , prvo izdanje putopisa Miloša Crnjanskog `Boka Kotorska. Autor - osoba Crnjanski, Miloš Naslov Boka Kotorska = Boka Kotorská / Miloš Crnjanski Jezik srpski, nemački Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jadranska straža, 1928 (U Ljubljani : Jugoslovenska tiskarna) Fizički opis 52, 64 str. + 2 karte : ilustr. ; 16 cm Zbirka Jadranska biblioteka ; 4 Napomene Tekst uporedo na srp. i nem. jeziku. Predmetne odrednice Boka Kotorska – Putopisi Bedeker s potpisom velikog srpskog pisca „Boka Kotorska“ Miloša Crnjanskog žanrom je bedeker – priručna knjiga za turiste, nastala po porudžbini, u vremenima kada je turizam na našim prostorima još uvijek bio u povoju. Ali se radi i o tekstu u kome se vidi putopisna ruka majstora. Kritika je opazila da je u ovom djelu Crnjanski obogatio srpsku književnost mediteranskim bojama i neobičnim verbalnim slikama:. „Unutrašnjost hrama je rumeno polumračna“, „Mesec izlazi kao bela koza na vrh stene“. Izdanje donosi iste 64 fotografije, do kojih je izdavač došao zahvaljujući najpoznatijem hercegnovskom gradonačelniku, poslaniku u Skupštini Kraljevine Jugoslavije, potom ministru, Mirku Komnenoviću. Riječ je o fotografijama čuvenog kotorskog Laforesta. Na njima se vidi cijela Boka, od austrougarske tvrđave na rtu Oštro, preko hercegnovskih panorama, vrtova i hotela, gradske luke i manastira Savina, onda Zelenike, Baošića, Bijele, Tivatskog zaliva, tjesnaca Verige, Risanskog zaliva, Perasta sa otocima, Stoliva, Prčanja, Dobrote, te dobro foto-dokumentovanog Kotora. Laforest je izdavaču ustupio i fotografije fjorda s lovćenskih visina, te svjetlopise Budve i Svetog Stefana. Ljiljana Đurđić ističe da je Miloš Crnjanski obišao Boku, ali kada – teško je sasvim utvrditi. „Zna se da je 1923. godine, po nalogu Politike, proputovao Dalmaciju i u istom listu objavio niz putopisnih reportaža. Da li je tada posetio i Boku? Sigurnija je pretpostavka da je tek 1925. na putu za Krf , obišao i Boku Kotorsku. No, ono što je sasvim izvesno je da se prvi susret Miloša Crnjanskog sa morem zbio u Rijeci na severnom Jadranu, gde je 1912. upisao Eksportnu akademiju. On, tipični kontinentalac, odmah je podlegao čarima ogromne zemaljske vode. „Opčinjenost Crnjanskog morem može se pratiti i kroz njegovu biografiju i kroz njegovo delo. Pasionirani putnik, on će prokrstariti mora od Krfa do Špicbergena i od Mediterana do Severnog ledenog okeana. Sticajem okolnosti, trećinu života će provesti na ostrvu u Engleskoj, prskan dosadnim severno atlantskim kišama.“ Gde ima mora ima i Boga, kaže veliki srpski pisac. „Narodi koji ne znađahu za more, nit su plovili njim, izgledaju često kao stoka grdna, a narodi koji su imali mora i krstarili njime, često se čine kao skup divova“ – piše u „Našim plažama na Jadranu“, prvom od svoja dva jadranska bedekera. Jedna od namjera slavnog pisca bila je da publika nakon čitanja „Boke Kotorske“ obiđe potaknuta, vanredno lijep, čudesan i slavan Zaliv. I da ne prestane da mu dolazi na geografsko i kulturno poklonjenje. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. (u sobi bela ,donja mala ladnica)

Izuzetno retko u ponudi. Nisu sačuvane originalne meke korice. Autor - osoba Поповић, Јован Стерија Naslov Іоанна С. Поповића Новія позориштна дѣла. Св. 1, СанЪ Кралѣвића Марка, СветиславЪ и Милева Ostali naslovi Новія позориштна дѣла. Св. 1, СанЪ Кралѣвића Марка. СветиславЪ и Милева Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1848 Izdavanje i proizvodnja У Београду : Печатано у КнЬигопечатнЬи Княжества СрбскогЪ, 1848 Fizički opis [4], 80, [4], 71 стр. ; 17 cm. Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 – Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove. U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila „suva“ - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne – Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane „latinske administracije Mađarske“ 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom – Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca. Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine. Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842–1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I dо VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“, obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide. Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“. Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film) Sterijina nagrada Detaljnije: Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada. KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga sadrzi nekoliko dela: - Roman bez romana I - Roman bez romana II - Zivot i viteska vojevanja slavnog kneza Djordja Kastriota Skenderbega - Skenderbeg - Boj na kosovu ili Milan Toplica i Zorajida - Milobruke Ne pise godina izdanja, ali po nekoj proceni rekao bih da su stampane negde izmedju 1900 i 1920. Stampano u Pancevu Knjizara Brace Jovanovic Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik cincarskog porekla i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravljivoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Glavni članak: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji.

U Zagrebu 1913, Izdanje Matice hrvatske... Predgovor J. Pasarić: Bude Budisavljević (XXVI str) - S LIČKE GRUDE Priče(12): Petar Gavran, Na vojsku, Očajnik Milivoj, Zadnji lički harambaša, Na ličkoj stepi... Inicijali i naslov T. Krizmana, Latinica, 169 str, PRVO IZDANJE - IZUZETNO RETKO Lepo očuvano za ovaj tip knjige, kao na slikama Za bibliofile Budislav Bude plemeniti Budisavljević (Bjelopolje kod Korenice, Austrijsko carstvo, 29. jul 1843 — Zagreb, Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, 9. januar 1919) bio je srpski književnik, poslanik i veliki župan iz Hrvatske. Potiče iz ugledne ličke familije Budisavljević. Budislav Bude Budisavljević Budislav Bude Budisavljević Prijedorski photo.jpg Budislav Bude Budisavljević Datum rođenja 29. jul 1843. Mesto rođenja Bjelopolje Austrijsko carstvo Datum smrti 9. januar 1919. (75 god.) Mesto smrti Zagreb Kraljevstvo SHS Potpis Budislav Bude Budisavljević Prijedorski signature.jpg Porijeklo i porodica Uredi Čukundjed mu je bio Marko Budisavljević koji je sa svojom četom ličkih junaka prelazio granicu ka turskoj teritoriji koja se protezala duž Plješevice. Jozef II Habzburški mu je 1787. na svečanosti u Beču dao plemićku titulu, grb i pravo na plemićki pridjevak Prijedorski, na koji su imali pravo i koristili su ga i njegovi potomci. Sin je krajiškog oficira Budeta i Sofije, rođ. Marić. Supruga mu je bila Hermina Albreht. Vjenčao ih je beočinski arhimandrit i njegov prijatelj German Jovanović 1876. godine. Kum na vjenčanju im je bio veliki župan srijemski Julije Bubanović. Braća su mu bili: Jovo, Stanislav i Manojlo Budisavljević, a sinovi Mane, Veljko, Srđan i Julije Budisavljević. Ćerke su mu bile Minka, Olgica i Mira. Biografija Uredi Osnovnu školu i sedam razreda gimnazije završio je u Senju a osmi razred i maturu - ispit zrelosti položio je u Kraljevskoj višoj gimnaziji u Rijeci (1861). Potom je u Beču pohađao krajiški upravni tečaj (Grenzverwaltungskurs) (1861—1863) i imenovan 1863. za poručnika 3. graničarske pukovnije u Ogulinu. Premješten je u Oštarije, Primišlje i Berek, a 1870. u Zagreb u upravno odjeljenje generalkomande. Privremeni veliki bilježnik u Bjelovarskoj županiji postao je 1871. a potom je istu dužnost obavljao u Vinkovcima (1872) i Ogulinu (1873). Za podžupana u Rumi imenovan je 1875, za velikog župana u Požegi 1881., u Bjelovarsko-križevačkoj županiji 1884, u Ličko-krbavskoj županiji u Gospiću 1889, a za velikog župana u Zagrebu 1901. Kao veliki župan ličko-krbavski uradio je sve da poboljša tešku situaciju u svom kraju te je radio na regulaciji vodotokova, izradi kanala, puteva i vodovoda. Sprovodio je prosvjetne akcije i izgradnju škola na području svoje županije. Narod ga je zvao slatki Bude zbog njegove humanosti i umjeća ophođenja s ljudima. Uspješno se borio protiv pravaške srbomržnje, a ni srpski nacionalisti ga nisu voljeli. Tokom službe u Rumi povremeno je posjećivao fruškogorske manastire, Beograd (Košutnjak) i Novi Sad gdje posjećuje Zmaja, Svetozara Miletića, Mariju Trandafil... Biran je više puta za poslanika na narodno-crkvenom saboru u Srijemskim Karlovcima (1890, 1902, 1906). Sa Đurom Pilarom osnovao je 1874. godine Planinarsko društvo. Austrijski car Franjo II ga je odlikovao Viteškim krstom Leopoldovog reda. Penzionisan je 1905. Umro je na dan svoje krsne slave, Svetog Stefana, 9. januara 1919. i sahranjen je u porodičnoj grobnici na Mirogoju u Zagrebu. Tu je sahranjena i većina članova njegove familije. Svi natpisi su pisani ćirilicom, sem za Veru Kušević (1999). U Gospiću mu je 1968. podignuta spomen ploča. Na ploči je trebalo pisati da je Budisavljević hrvatski književnik, no na sugestiju njegovog sina Julija ostalo je samo književnik. Julije je u svom pismu Derosiju, tadašnjem predsjednik ogranka Matice hrvatske u Gospiću napisao da je njegov otac i hrvatski i srpski književnik. Prijatelji su mu bili: Jovan Jovanović Zmaj, Ivan Mažuranić, Fran Kurelac, Lavoslav Vukelić, August Šenoa, Franjo Rački, Ivan Trnski, Ivan Perkovac, Isidor Kršnjavi, Karol Kuen-Hedervari, Vladimir Mažuranić (sin bana Ivana M., koji je bio vjenčani kum njegovoj ćerki Mini). [1] [2] Književni rad Uredi Naslovna strana knjige Književno cvieće Lavoslava Vukelića (1882) Književnošću je počeo da se bavi pod uticajem svoga profesora Frana Kurelca još kao gimnazijalac u Rijeci. Prvi štampani rad, dopis o Vojnoj krajini, izišao mu je u Pozoru (1863) a prva pripovijetka u Viencu (1869). Do kraja života objavljivao je u periodici pripovijetke, zapise o savremenicima, članke iz planinarstva i medicine: Vienac 1869, 1871, 1873, 1875, 1880, 1882 - 1883, 1887, 1889, 1891, 1893, 1899 - 1890, 1912, Obzor 1872, 1912, 1916, Narodne novine 1886 - 1887, 1891, 1893, 1899 - 1900, 1902, 1906 - 1907, Dom i svijet 1890, Javor 1890, Liječnički vijesnik 1891 - 1892, 1906, Pobratim 1891, 1893, Nada 1895, 1899 - 1900, Letopis Matice srpske 1895, 1901, 1906, 1910, Brankovo kolo 1895 - 1896, 1899, 1902, 1906 - 1907, 1909, Hrvatski planinar 1898, Domaće ognjište 1904, Srbobran 1907 - 1908, Savremenik 1907 - 1909, Građa JAZU 1905, Bogoslovski vijesnik 1907, Kolo Matice hrvatske 1908, Ilustrovani obzor 1909, Savremenik 1911, Nastavni vjesnik 1913 - 1914, Jugoslovenska žena 1918. U pripovijetkama i crticama iz narodnog života osjeća se uticaj narodnog pripovjedača, one imaju elemente humora, folklora i narodnog praznovjerja. Napisao je oveću studiju i priredio za štampu Književno cvieće Lavoslava Vukelića (Zagreb, 1882), čiji je prijatelj bio. Prevodio je sa ruskog, a neke njegove pripovijetke prevedene su na njemački. Bio je urednik lista Srpsko kolo (1903). U rukopisu je ostavio memoare Pomenci iz moga života koji je obradio i objavio istoričar dr Željko Karaula. To djelo je Bude pisao ručno, dijelom ćirilicom, a dijelom latinicom. Zvršne dijelove pisao je u Zagrebu tokom Prvog svjetskog rata. Za člana Književnog odjeljenja Matice srpske izabran je 1894. Darovao je knjige Narodnoj biblioteci u Beogradu. Objavljivao je djela i pod imenom Milutinov. Napisao je prvi životopis Nikole Tesle. Nakon smrti sinovi su njegovu rukopisnu zaostavštinu predali Jugoslovenskoj akademiji znanosti i umjetnosti (JAZU) početkom 1960. [3] Djela S ličke grude (Zagreb, 1913) Iz mojih uspomena (Zagreb, 1918) Pomenci iz moga života Antikvarne knjige Lika Lička gruda Pripovetke

KALDERON - PLAC PEASUME knjiga u DOBROM stanju, omot u LOSEM fotomontaza OTO BIHALJI MERIN izdanje NOLIT, 1932 dim. 19 x 15 cm, str. 191 Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. — Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska - Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje nemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine, - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. -------------------------------------------------- Ventura García Calderón Rey (París, 23 de febrero de 1886 - París, 27 de octubre de 1959) fue un escritor, diplomático y crítico peruano. Residió la mayor parte de su vida en París y buena parte de su obra está escrita en francés. Fue, por tanto, un escritor bilingüe. Como tal se desenvolvió bajo el influjo modernista y perteneció a la Generación del 900 o arielista, de la que también formaban parte su hermano Francisco García Calderón Rey, José de la Riva Agüero y Osma, José Gálvez Barrenechea, Víctor Andrés Belaunde, Fernando Tola, entre otros. Destacó en variados géneros literarios, pero muy especialmente en el cuento, siendo su obra más representativa su colección titulada La venganza del cóndor. Son notables también sus crónicas. Pero más amplia y fructífera fue su labor como crítico y antologista de la literatura de su país y de América Latina. Fue hijo de Francisco García Calderón, presidente provisional del Perú durante la guerra del Pacífico, y de Carmen Rey Basadre. Su padre había sido apresado por las autoridades chilenas de ocupación y desterrado a Chile en 1881 por negarse a realizar la paz con cesión territorial; tras la firma del Tratado de Ancón en 1884 fue liberado con la condición de no volver al Perú inmediatamente, por lo que se trasladó a Europa junto con su familia. Fue por esas circunstancias que Ventura nació en París. En julio de 1886 la familia retornó al Perú; Ventura tenía apenas seis meses de nacido. Inició sus estudios escolares en el Colegio de los Sagrados Corazones de Lima, La Recoleta (1891-1901), donde tuvo por compañeros a su hermano Francisco y a José de la Riva Agüero y Osma. En 1903 ingresó a la Universidad Nacional Mayor de San Marcos, donde siguió las carreras de Letras, Ciencias Políticas y Administrativas, y Derecho, pero no llegó a culminar los ciclos respectivos porque a la muerte de su padre en 1905 la familia decidió establecerse en Francia. Se desempeñó como canciller del consulado peruano en París (1906-1910) y luego en Londres (1911), pero luego de regresar a Lima renunció como acto de protesta por la prisión de Riva Agüero, encabezando las manifestaciones estudiantiles en contra del primer gobierno de Augusto B. Leguía. Aprovechó su corta estancia en su patria para viajar a la sierra, en busca de minas de plata, experiencia rica en episodios que tiempo después le sirvió para forjar sus cuentos peruanos. En 1912 regresó a Europa, retomando su carrera diplomática como segundo secretario de la Legación del Perú en Madrid (1914-1916), y posteriormente secretario y luego encargado de negocios en Bélgica (1916-1921), y como tal, cónsul peruano en El Havre. En 1921, al poco tiempo de ser nombrado Jefe de la Oficina de Propaganda del Perú en París, renunció a su cargo por divergencias con el gobierno peruano, que nuevamente estaba presidido por Leguía. En París se dedicó a las tareas literarias como redactor de la página extranjera del diario Comoedia, director de la editorial Excelsior, y colaborador de numerosas publicaciones de Argentina, Venezuela, México y Cuba. Tras el derrocamiento de Leguía en 1930 fue designado delegado del Perú ante la Sociedad de Naciones, cargo que desempeñó hasta 1938 con algunas interrupciones. Ocupó también las funciones de ministro plenipotenciario del Perú en Brasil (1932-1933), Polonia (1935), Bélgica (1935-1939), Francia (1940), Portugal (1941) y Suiza (1941-1945). En febrero de 1949 regresó al Perú por última vez, pero en diciembre del mismo año retornó a París, al haber sido nombrado delegado permanente del Perú en la Unesco, ejerciendo esta misión hasta su muerte ocurrida luego de haber sufrido un ataque de hemiplejia.

Kao na slikama Retko Beograd 1869. Objavljen je samo prvi deo koji je kompletan i moze se naravno samostalno koristiti Jako retka knjiga Аутор - особа Костомаров, Николај Иванович Наслов Обичаји Велико-Руса : [XVI и XVII века]. Део I / од Н. И. [Николаја Ивановича] Костомарова ; слоб. посрб. М. [Милош] С. М. [Милојевић] Врста грађе књига Језик српски Година 1869 Издавање и производња У Београду : у Државној штампарији, 1869 Физички опис 120 стр. ; 26 cm Ruski narodni običaji Nikolaj Ivanovič Kostomarov - ruski istoričar, etnograf, publicista, književni kritičar, pesnik, dramaturg, javna ličnost, dopisni član Carske Petrogradske akademije nauka, autor višetomne publikacije „Ruska istorija u biografijama njenih ličnosti“ , istraživač društveno-političke i ekonomske istorije Rusije i moderne teritorije Ukrajine, koju Kostomarov naziva „južna Rusija“ ili „južna ivica“. Panslavista. Biografija N.I. Kostomarov Porodica i preci N.I. Kostomarov Kostomarov Nikolaj Ivanovič rođen je 4. (16.) maja 1817. u imanju Jurasovka (Ostrogoški okrug, Voronješka gubernija), umro je 7. (19. aprila) 1885. u Sankt Peterburgu. Porodica Kostomarov je plemićka, velikoruska. Sin bojara Samsona Martinoviča Kostomarova, koji je služio u opričnini Jovana IV, pobegao je u Volin, gde je dobio imanje, koje je prešlo na njegovog sina, a zatim na njegovog unuka Petra Kostomarova. U drugoj polovini 17. stoljeća Petar je učestvovao u kozačkim ustancima, pobjegao u Moskovsku državu i nastanio se u takozvanoj Ostrogožčini. Jedan od potomaka ovog Kostomarova u 18. veku se oženio kćerkom činovnika Jurija Bluma i dobio u miraz predgrađe Jurasovku (Ostrogoški okrug Voronješke gubernije), koje je nasledio otac istoričara, Ivan Petrovič Kostomarov. , bogati zemljoposednik. Ivan Kostomarov je rođen 1769. godine, služio je vojni rok, a nakon penzionisanja nastanio se u Jurasovki. Pošto je stekao loše obrazovanje, pokušao je da se razvije čitajući, čitajući „rečnikom“ isključivo francuske knjige osamnaestog veka. Čitao sam do te mjere da sam postao uvjereni `voltairac`, tj. pobornik obrazovanja i socijalne ravnopravnosti. Kasnije je N.I. Kostomarov u svojoj `Autobiografiji` pisao o strastima roditelja: Sve što danas znamo o djetinjstvu, porodici i ranim godinama N.I. Kostomarova, izvučena isključivo iz njegovih `Autobiografija`, koje je istoričar pisao u različitim verzijama već u njegovim godinama na padu. Ova divna, po mnogo čemu umjetnička djela, mjestimično podsjećaju na avanturistički roman 19. stoljeća: vrlo originalni tipovi likova, gotovo detektivski zaplet s ubistvom, naknadno, apsolutno fantastično pokajanje zločinaca, itd. Zbog nedostatka pouzdanih izvora, praktično je nemoguće odvojiti istinu od utisaka iz djetinjstva, kao i od kasnijih autorovih fantazija. Stoga ćemo pratiti ono što je sam N.I. Kostomarov smatrao potrebnim da o sebi obavesti svoje potomke. Prema autobiografskim bilješkama istoričara, njegov otac je bio tvrd, svojeglav čovjek, izuzetno brze naravi. Pod uticajem francuskih knjiga nije ni u šta stavljao plemićko dostojanstvo i, u principu, nije želeo da bude u srodstvu sa plemićkim porodicama. Dakle, već u dubokoj starosti Kostomarov stariji je odlučio da se oženi i odabrao je devojku od svojih kmetova - Tatjanu Petrovnu Mylnikovu (u nekim publikacijama - Melnikovu), koju je poslao da studira u Moskvi, u privatnom internatu. Bilo je to 1812. godine, a Napoleonova invazija spriječila je Tatjanu Petrovnu da se obrazuje. Među jurasovskim seljacima dugo je živela romantična legenda o tome kako je `stari Kostomar` oterao najbolja tri konja, spasavajući svoju bivšu sluškinju Tanjušu iz zapaljene Moskve. Tatjana Petrovna očigledno nije bila ravnodušna prema njemu. Međutim, ubrzo su dvorski ljudi okrenuli Kostomarova protiv njegovog kmeta. Vlasnik zemlje nije žurio da je oženi, a sin Nikolaj, rođen i prije zvaničnog braka njegovih roditelja, automatski je postao očev kmet. Do desete godine dječak je odgajan kod kuće, prema principima koje je Rousseau razvio u svom Emilu, u krilu prirode, a od djetinjstva se zaljubio u prirodu. Njegov otac je želio da ga učini slobodoumnikom, ali ga je majčin utjecaj držao religioznim. Mnogo je čitao i zahvaljujući svojim izuzetnim sposobnostima lako je asimilirao ono što je pročitao, a njegova vatrena fantazija ga je natjerala da doživi ono što je upoznao iz knjiga. Godine 1827. Kostomarov je poslat u Moskvu, u internat gospodina Gea, predavača francuskog jezika na Univerzitetu, ali je ubrzo zbog bolesti odveden kući. U leto 1828. mladi Kostomarov je trebalo da se vrati u internat, ali su mu sluge 14. jula 1828. godine ubile i opljačkale oca. Iz nekog razloga, njegov otac nije imao vremena da usvoji Nikolaja u 11 godina svog života, pa je, rođen van braka, kao kmet njegovog oca, dječaka sada naslijedili njegovi najbliži rođaci - Rovnevi. Kada su Rovnevi ponudili Tatjani Petrovni udovički udeo za 14 hiljada hektara plodne zemlje - 50 hiljada rubalja u novčanicama, kao i slobodu za njenog sina, ona je bez odlaganja pristala. Killers I.P. Kostomarov je ceo slučaj prikazao kao da se dogodila nesreća: konji su odvedeni, vlasnik zemljišta je navodno ispao iz kabine i poginuo. Za gubitak veće količine novca iz njegove kutije saznalo se kasnije, pa nije bilo policijske istrage. Prave okolnosti smrti Kostomarova starijeg otkrivene su tek 1833. godine, kada se jedan od ubica - gospodarev kočijaš - iznenada pokajao i ukazao policiji na svoje saučesnike-lakije. N.I. Kostomarov je u svojoj Autobiografiji napisao da je kočijaš, kada su počinioci saslušavani na sudu, rekao: „Sama gospodar je kriv što nas je iskušao; pocelo je svima govoriti da nema boga, da nece biti nista na onom svijetu, da se samo budale plase zagrobne kazne - uvalili smo sebi u glavu da ako nema nista na onom svijetu onda sve može se uraditi...` Kasnije su dvorišta prepuna `volterskih propovedi` dovela razbojnike do kuće majke N. I. Kostomarova, koja je takođe bila potpuno opljačkana. Ostavši sa malo novca, T. P. Kostomarova poslala je sina u prilično siromašan internat u Voronježu, gde je malo naučio za dve i po godine. Njegova majka je 1831. godine Nikolaja prebacila u Voronješku gimnaziju, ali čak i ovde, prema Kostomarovljevim memoarima, nastavnici su bili loši i beskrupulozni, davali su mu malo znanja. Nakon što je 1833. godine diplomirao na gimnaziji, Kostomarov je prvo upisao Moskovski, a zatim Harkovski univerzitet na Istorijsko-filološkom fakultetu. Profesori u to vreme u Harkovu nisu bili važni. Na primer, Gulak-Artemovski je čitao rusku istoriju, iako je bio poznati autor maloruskih pesama, ali se, prema Kostomarovu, u svojim predavanjima istakao praznom retorikom i bahatošću. Međutim, Kostomarov je vredno radio i sa takvim nastavnicima, ali je, kako to često biva kod mladih, po prirodi podlegao jednom ili drugom hobiju. Dakle, nagodivši se sa profesorom latinskog jezika P.I. Sokalskog, počeo je proučavati klasične jezike, a posebno ga je zanijela Ilijada. Radovi V. Hugoa okrenuli su ga francuskom jeziku; zatim je počeo da uči italijanski, muziku, počeo da piše poeziju i vodio je krajnje haotičan život. Stalno je provodio praznike u svom selu, veoma se zanimajući za jahanje, čamce, lov, iako su prirodna kratkovidnost i saosećanje prema životinjama ometali poslednju lekciju. Godine 1835. u Harkovu su se pojavili mladi i talentovani profesori: u grčkoj književnosti A. O. Valicki i u svetskoj istoriji M. M. Lunjin, koji je držao veoma uzbudljiva predavanja. Pod uticajem Lunjina, Kostomarov je počeo da proučava istoriju, provodio je dane i noći čitajući sve vrste istorijskih knjiga. Nastanio se u Artemovskom-Gulaku i sada je vodio veoma povučen život. Među njegovim malobrojnim prijateljima bio je tada A. L. Mešlinski, poznati sakupljač maloruskih pesama. Početak puta Godine 1836. Kostomarov je diplomirao na univerzitetu kao pravi student, neko vreme živeo sa Artemovskim, predajući istoriju svojoj deci, zatim je položio ispit za kandidata i istovremeno kao pitomac ušao u Kinburnski dragunski puk. Služba u puku Kostomarovu se nije dopala; sa drugovima, zbog drugačijeg načina života, nije se zbližio. Fasciniran analizom poslova bogate arhive koja se nalazila u Ostrogožsku, gde je bio stacioniran puk, Kostomarov je često škrtario na službi i, po savetu komandanta puka, napuštao je. Pošto je radio u arhivu tokom ljeta 1837. godine, sastavio je istorijski opis puka Ostrogoške Slobode, priložio mu mnoge kopije zanimljivih dokumenata i pripremio ga za objavljivanje. Kostomarov se nadao da će na isti način sastaviti istoriju cele Slobode Ukrajine, ali nije imao vremena. Njegovo delo je nestalo prilikom hapšenja Kostomarova i ne zna se gde se nalazi i da li je uopšte preživeo. U jesen iste godine Kostomarov se vratio u Harkov, ponovo počeo da sluša Lunjinova predavanja i proučava istoriju. Već tada je počeo razmišljati o pitanju: zašto se u istoriji tako malo govori o narodnim masama? Želeći da razume narodnu psihologiju, Kostomarov je počeo da proučava spomenike narodne književnosti u publikacijama Maksimoviča i Saharova, a posebno ga je zanela maloruska narodna poezija. Zanimljivo je da Kostomarov do svoje 16. godine nije imao pojma o Ukrajini i, zapravo, o ukrajinskom jeziku. Činjenicu da postoji ukrajinski (maloruski) jezik, naučio je tek na Univerzitetu u Harkovu. Kada su 1820-30-ih godina u Maloj Rusiji počeli da se interesuju za istoriju i život Kozaka, to interesovanje se najjasnije ispoljilo među predstavnicima obrazovanog društva Harkova, a posebno u univerzitetskom okruženju. Ovde je, u isto vreme, uticao i uticaj na mladog Kostomarova iz Artemovskog i Mešlinskog, a delom i Gogoljevih priča na ruskom jeziku, u kojima je s ljubavlju predstavljen ukrajinski kolorit. „Ljubav prema maloruskoj reči sve me je više plenila“, napisao je Kostomarov, „nervirao me je što je tako lep jezik ostao bez ikakve književne obrade i, štaviše, bio podvrgnut potpuno nezasluženom preziru. Važna uloga u „ukrajinizaciji“ Kostomarova pripada I. I. Sreznjevskom, tada mladom nastavniku na Univerzitetu u Harkovu. Sreznjevski, iako rodom iz Rjazanja, takođe je svoju mladost proveo u Harkovu. Bio je poznavalac i zaljubljenik u ukrajinsku istoriju i književnost, posebno nakon što je obilazio mesta nekadašnjeg Zaporožja i slušao o njegovim legendama. To mu je dalo priliku da komponuje `Zaporošku starinu`. Zbližavanje sa Sreznjevskim snažno je uticalo na istoričara početnika Kostomarova, ojačavajući njegovu želju da proučava narode Ukrajine, kako u spomenicima prošlosti tako i u sadašnjem životu. U tu svrhu stalno je vršio etnografske ekskurzije u okolini Harkova, a potom i dalje. Tada je Kostomarov počeo da piše na maloruskom jeziku - prvo ukrajinske balade, zatim dramu `Sava Čali`. Drama je objavljena 1838. godine, a balade godinu dana kasnije (obje pod pseudonimom `Jeremija Galka`). Drama je izazvala laskavu reakciju Belinskog. Godine 1838. Kostomarov je bio u Moskvi i tamo je slušao Ševirjevljeva predavanja, misleći da polaže ispit za majstora ruske književnosti, ali se razbolio i ponovo se vratio u Harkov, uspevši da za to vreme prouči nemački, poljski i češki i štampa svoj Djela na ukrajinskom jeziku. Teza N.I. Kostomarova Godine 1840. N.I. Kostomarov je položio magistarski ispit iz ruske istorije, a sledeće godine izložio je disertaciju „O značaju Unije u istoriji Zapadne Rusije“. U iščekivanju svađe, otišao je na ljeto na Krim, koji je detaljno pregledao. Po povratku u Harkov, Kostomarov se zbližava sa Kvitkom, ali i sa krugom maloruskih pesnika, među kojima je bio i Korsun, koji je objavio zbirku Snin. Kostomarov je u zbirci, pod svojim nekadašnjim pseudonimom, objavio pesme i novu tragediju `Perejaslavska nič`. U međuvremenu, harkovski arhiepiskop Inokentije je skrenuo pažnju viših vlasti na disertaciju koju je Kostomarov već objavio 1842. U ime Ministarstva narodnog obrazovanja, Ustrjalov ga je ocenio i priznao kao nepouzdanu: Kostomarovljevi zaključci o nastanku unije i njenom značaju nisu odgovarali opšteprihvaćenom, koji se smatrao obaveznim za rusku istoriografiju ovog pitanja. Stvar je dobila takav zaokret da je disertacija spaljena i njeni primjerci sada predstavljaju veliku bibliografsku rijetkost. Međutim, u prerađenom obliku, ova disertacija je kasnije dva puta objavljena, ali pod različitim nazivima. Istorija disertacije mogla bi zauvek da okonča Kostomarovljevu karijeru istoričara. Ali generalno je bilo dobrih kritika o Kostomarovu, uključujući i samog arhiepiskopa Inokentija, koji ga je smatrao duboko religioznom osobom i dobrom u duhovnim stvarima. Kostomarovu je dozvoljeno da napiše drugu disertaciju. Istoričar je odabrao temu `O istorijskom značaju ruske narodne poezije` i napisao ovaj esej 1842-1843, kao pomoćnik inspektora studenata na Univerzitetu u Harkovu. Često je posjećivao pozorište, posebno malorusko, smještao je maloruske pjesme i svoje prve članke o istoriji Male Rusije u zbirci „Molodik” Beckog: „Prvi ratovi maloruskih kozaka sa Poljacima” itd. . Napuštajući svoju poziciju na univerzitetu 1843. godine, Kostomarov je postao nastavnik istorije u muškom internatu Zimnitsky. Tada je počeo da se bavi istorijom Bogdana Hmeljnickog. 13. januara 1844. Kostomarov je, ne bez incidenata, odbranio svoju disertaciju na Univerzitetu u Harkovu (takođe je kasnije objavljena u značajno izmenjenom obliku). Postao je magistar ruske istorije i prvo je živeo u Harkovu, radeći na istoriji Hmeljnickog, a zatim je, pošto nije dobio odeljenje ovde, zatražio da služi u Kijevskom obrazovnom okrugu kako bi bio bliže mestu aktivnosti njegov heroj. N.I. Kostomarov kao nastavnik U jesen 1844. Kostomarov je postavljen za nastavnika istorije u gimnaziji u gradu Rovnu, Volinska gubernija. Na putu je posetio Kijev, gde se susreo sa reformatorom ukrajinskog jezika i publicistom P. Kulišem, sa pomoćnim upravnikom prosvetnog okruga M. V. Yuzefovičem i drugim napredno orijentisanim ljudima. U Rovnu je Kostomarov predavao samo do leta 1845. godine, ali je svojom ljudskošću i odličnim izlaganjem predmeta stekao opštu ljubav i učenika i drugova. Kao i uvijek, svako slobodno vrijeme koristio je za izlete po brojnim povijesnim mjestima Volinja, za istorijska i etnografska opažanja i za prikupljanje spomenika narodne umjetnosti; takve su mu donijeli njegovi učenici; svi ti materijali koje je prikupio štampani su mnogo kasnije - 1859. Poznavanje istorijskih oblasti dalo je istoričaru priliku da kasnije živopisno opiše mnoge epizode iz istorije prvog Pretendenta i Bogdana Hmeljnickog. U leto 1845. Kostomarov je posetio Svete planine, u jesen je premešten u Kijev za nastavnika istorije u I gimnaziji, a istovremeno je predavao u raznim internatima, uključujući i ženske internate - de Melyana (Robespjerov brat) i Zalesskaja (udovica slavnog pjesnika), a kasnije u Institutu plemenitih djevojaka. Njegovi učenici i učenici su se s oduševljenjem prisjećali njegovog učenja. Evo šta o njemu kao učitelju kaže poznati slikar Ge: „N. I. Kostomarov je bio svima omiljeni učitelj; nije bilo ni jednog studenta koji nije slušao njegove priče iz ruske istorije; učinio je da se skoro ceo grad zaljubi u rusku istoriju. Kad je utrčao u učionicu, sve se zaledilo, kao u crkvi, a živahan stari Kijevski život, bogat slikama, tekao je, sve se pretvorilo u glasinu; ali - poziv, i svima je bilo žao, i učiteljici i učenicima, što je vrijeme tako brzo prošlo. Najstrastveniji slušalac bio je naš drug Poljak... Nikolaj Ivanovič nikada nije previše pitao, nikada nije poentirao; ponekad nam učiteljica baci papir i brzo kaže: „Evo, treba da stavimo bodove. Dakle, to već radite sami“, kaže on; i šta - nikome nije dato više od 3 boda. Nemoguće, sramota, ali ovdje je bilo i do 60 ljudi. Kostomarovljevi časovi su bili duhovni praznici; svi su čekali njegovu lekciju. Utisak je bio da nastavnik koji je zauzeo njegovo mesto u našem poslednjem času nije čitavu godinu čitao istoriju, već je čitao ruske autore, rekavši da posle Kostomarova neće da čita istoriju nama. Isti utisak ostavio je i u ženskom internatu, a potom i na Univerzitetu. Kostomarova i Ćirilo-metodijevog društva Kostomarov je u Kijevu postao blizak prijatelj sa nekolicinom mladih Malorusa, koji su činili krug panslovenskog, deo nacionalnog trenda. Prožeti idejama panslavizma, koji su tada nastali pod uticajem dela Šafarika i drugih poznatih zapadnih slavista, Kostomarov i njegovi drugovi sanjali su o ujedinjenju svih Slovena u obliku federacije, sa nezavisnom autonomijom slovenskih zemalja. , u koji su trebali biti raspoređeni narodi koji su naseljavali carstvo. Štaviše, u projektovanoj federaciji trebalo je da se uspostavi liberalni državni sistem, kako se shvatalo 1840-ih, uz obavezno ukidanje kmetstva. Vrlo miran krug mislećih intelektualaca, koji su nameravali da deluju samo ispravnim sredstvima, a štaviše, duboko religiozni u ličnosti Kostomarova, imao je odgovarajući naziv - Bratstvo Sv. Ćirila i Metodija. Time je, takoreći, naznačio da se djelovanje svete braće, vjersko i prosvjetno, drago svim slovenskim plemenima, može smatrati jedinim mogućim znamenjem slavenskog ujedinjenja. Samo postojanje takvog kruga u to vrijeme je već bila ilegalna pojava. Osim toga, njegovi članovi, želeći da se „igraju“ bilo zaverenika ili masona, namerno su svojim sastancima i mirnim razgovorima davali karakter tajnog društva sa posebnim atributima: posebnom ikonom i gvozdenim prstenovima sa natpisom: „Ćirilo i Metodije“. Bratstvo je imalo i pečat na kojem je bilo uklesano: „Shvati istinu i istina će te osloboditi“. Af. V. Marković, kasnije poznati južnoruski etnograf, pisac N. I. Gulak, pesnik A. A. Navrocki, učitelji V. M. Belozerski i D. P. Pilčikov, nekoliko učenika, a kasnije - T. G. Ševčenko, čiji se rad toliko odrazio u idejama panslavenskih bratstvo. Sastancima društva su prisustvovala i slučajna „braća“, na primer, veleposednik N. I. Savin, koji je Kostomarovu bio poznat iz Harkova. Za bratstvo je znao i zloglasni publicista P. A. Kuliš. Svojim osobenim humorom potpisivao je neke od svojih poruka članovima bratstva hetmana Panka Kuliša. Kasnije je u III ogranku ovaj vic ocijenjen kao tri godine progonstva, iako ni sam `hetman` Kulish nije bio službeno član bratstva. Samo da ne budem nametljiv... 4. juna 1846. N.I. Kostomarov je izabran za vanrednog profesora ruske istorije na Kijevskom univerzitetu; razrede u gimnaziji i drugim internatima, sada je napustio. S njim se u Kijevu nastanila i njegova majka, prodavši dio Jurasovke koji je naslijedila. Kostomarov je manje od godinu dana bio profesor na Kijevskom univerzitetu, ali su ga studenti, sa kojima je bio jednostavan, veoma voleli i voleli su njegova predavanja. Kostomarov je predavao nekoliko kurseva, među kojima i slovensku mitologiju, koju je štampao crkvenoslovenskim slovima, što je delom i bio razlog za njenu zabranu. Tek 1870-ih njegovi primjerci štampani prije 30 godina pušteni su u prodaju. Kostomarov je takođe radio na Hmelnickom, koristeći materijale dostupne u Kijevu i od poznatog arheologa Gr. Svidzinskog, a izabran je i za člana Kijevske komisije za analizu antičkih akata i pripremio hroniku S. Veličke za objavljivanje. Početkom 1847. Kostomarov se verio za Anu Leontijevnu Kragelsku, svoju učenicu iz pansiona De Melyan. Vjenčanje je zakazano za 30. mart. Kostomarov se aktivno pripremao za porodični život: brinuo se o kući za sebe i mladu na Bolshaya Vladimirskaya, bliže univerzitetu, naručio klavir za Alinu iz samog Beča. Na kraju krajeva, istoričareva nevjesta bila je odlična glumica - sam Franz List divio se njenoj igri. Ali... vjenčanje nije održano. Na prijavu studenta A. Petrova, koji je čuo razgovor Kostomarova sa nekoliko članova Ćirilo-Metodijevskog društva, Kostomarov je uhapšen, saslušan i pod zaštitom žandarma poslat u podoljski deo. Zatim, dva dana kasnije, doveden je na oproštaj u stan svoje majke, gde je mlada Alina Kragelskaja čekala sva u suzama. „Scena je kidala“, napisao je Kostomarov u svojoj Autobiografiji. “Onda su me stavili na prečku i odveli u Sankt Peterburg... Stanje mog duha je bilo toliko smrtonosno da sam tokom putovanja imao ideju da umrem od gladi. Odbio sam svu hranu i piće i imao sam čvrstinu da se vozim na ovaj način 5 dana... Moj tromesečni pratilac je shvatio šta mi je na umu i počeo da me savetuje da napustim nameru. „Ti“, rekao je, „nemoj sebi nanositi smrt, ja ću imati vremena da te odvedem, ali ćeš se povrediti: počeće da te ispituju, a ti ćeš postati delirijum od iscrpljenosti i reći ćeš previše o sebi i drugima.” Kostomarov je poslušao savet. U Sankt Peterburgu su sa uhapšenim razgovarali šef žandarma grof Aleksej Orlov i njegov pomoćnik general-potpukovnik Dubelt. Kada je naučnik zatražio dozvolu da čita knjige i novine, Dubelt je rekao: `Ne možete, moj dobri prijatelju, previše čitate.` Ubrzo su oba generala otkrila da nemaju posla s opasnim zavjerenikom, već s romantičnim sanjarom. Ali istraga se otegla celog proleća, jer su Taras Ševčenko (dobio je najtežu kaznu) i Nikolaj Gulak svojom „neuhvatljivošću“ usporavali slučaj. Nije bilo suda. Kostomarov je od Dubelta saznao odluku cara 30. maja: godinu dana tamnice u tvrđavi i neodređeno progonstvo „u jednu od udaljenih pokrajina“. Kostomarov je proveo godinu dana u 7. ćeliji Aleksejevskog ravelina, gde je njegovo ionako ne baš dobro zdravlje u velikoj meri stradalo. Međutim, majci je dozvoljeno da vidi zatvorenika, dali su im knjige i on je, inače, tamo naučio starogrčki i španski. Vjenčanje istoričara s Alinom Leontjevnom bilo je potpuno uznemireno. Sama mlada, kao romantična priroda, bila je spremna, kao i žene decembrista, da prati Kostomarova bilo gde. Ali brak sa `političkim kriminalcem` njenim roditeljima se činio nezamislivim. Na insistiranje svoje majke, Alina Kragelskaya se udala za starog prijatelja njihove porodice, zemljoposednika M. Kisela. Kostomarov u egzilu „Zbog sastavljanja tajnog društva u kojem se raspravljalo o ujedinjenju Slovena u jednu državu“, Kostomarov je poslan na službu u Saratov, uz zabranu štampanja njegovih djela. Ovdje je bio određen za prevodioca Pokrajinske vlade, ali nije imao šta da prevodi, a gubernator (Koževnikov) mu je povjerio zaduženje, prvo za zločinački, a potom i za tajni stol, gdje su se uglavnom odvijali raskolnički slučajevi. . To je istoričaru dalo priliku da se temeljno upozna sa raskolom i, iako ne bez poteškoća, da se približi njegovim sljedbenicima. Kostomarov je rezultate svojih studija lokalne etnografije objavio u Saratovskom pokrajinskom glasniku, koji je privremeno uređivao. Takođe je studirao fiziku i astronomiju, pokušao je da napravi balon, čak se bavio i spiritualizmom, ali nije prestao da proučava istoriju Bogdana Hmeljnickog, primajući knjige od Gr. Svidzinsky. U egzilu, Kostomarov je počeo da prikuplja materijale za proučavanje unutrašnjeg života prepetrovske Rusije. U Saratovu se kod Kostomarova okupio krug obrazovanih ljudi, dijelom iz prognanih Poljaka, dijelom iz Rusa. Osim toga, arhimandrit Nikanor, kasnije arhiepiskop Hersonski, I. I. Palimpsestov, kasnije profesor Novorosijskog univerziteta, E. A. Belov, Varentsov i drugi bili su mu bliski u Saratovu; kasnije N. G. Chernyshevsky, A. N. Pypin, a posebno D. L. Mordovtsev. Generalno, Kostomarov život u Saratovu nije bio nimalo loš. Ubrzo je njegova majka došla ovamo, sam istoričar je davao privatne časove, išao na ekskurzije, na primjer, na Krim, gdje je učestvovao u iskopavanju jedne od grobnih humki u Kerču. Kasnije je prognanik sasvim mirno otišao u Dubovku da se upozna sa raskolom; Caricinu i Sarepti - prikupljati materijale o regiji Pugačev, itd. Godine 1855. Kostomarov je postavljen za činovnika Saratovskog statističkog komiteta i objavio je mnoge članke o saratovskoj statistici u lokalnim publikacijama. Istoričar je prikupio mnogo materijala o istoriji Razina i Pugačova, ali ih nije sam obradio, već ih je predao D.L. Mordovtsev, koji ih je kasnije, uz njegovu dozvolu, koristio. Mordovtsev je u to vreme postao Kostomarov pomoćnik u Statističkom komitetu. Krajem 1855. Kostomarovu je dozvoljeno da poslovno ode u Sankt Peterburg, gde je četiri meseca radio u javnoj biblioteci o eri Hmeljnickog i o unutrašnjem životu drevne Rusije. Početkom 1856. godine, kada je ukinuta zabrana objavljivanja njegovih dela, istoričar je u Otečestvenim zapisima objavio članak o borbi ukrajinskih kozaka sa Poljskom u prvoj polovini 17. veka, koji je bio predgovor njegovom Hmeljnickom. Godine 1857. konačno se pojavio `Bogdan Khmeljnicki`, iako u nepotpunoj verziji. Knjiga je ostavila snažan utisak na savremenike, posebno svojim umetničkim prikazom. Zaista, pre Kostomarova, niko od ruskih istoričara nije se ozbiljno bavio istorijom Bogdana Hmeljnickog. Uprkos neviđenom uspehu istraživanja i pozitivnim kritikama o njemu u glavnom gradu, autor se ipak morao vratiti u Saratov, gde je nastavio da radi na proučavanju unutrašnjeg života drevne Rusije, posebno na istoriji trgovine u 16.-17. stoljeća. Manifestom krunisanja Kostomarov je oslobođen nadzora, ali je ostala na snazi ​​naredba kojom mu je zabranjeno da obavlja naučnu delatnost. U proleće 1857. stigao je u Sankt Peterburg, predao za objavljivanje svoja istraživanja o istoriji trgovine i otišao u inostranstvo, gde je posetio Švedsku, Nemačku, Austriju, Francusku, Švajcarsku i Italiju. U leto 1858. Kostomarov ponovo radi u Petrogradskoj javnoj biblioteci na istoriji pobune Stenke Razina i istovremeno piše, po savetu NV Kalačova, sa kojim se tada zbližava, priču „Sin ” (objavljeno 1859.); Video je i Ševčenka, koji se vratio iz izgnanstva. U jesen je Kostomarov preuzeo mesto činovnika u Saratovskom pokrajinskom komitetu za seljačka pitanja i tako povezao svoje ime sa oslobođenjem seljaka. Naučna, nastavna, izdavačka delatnost N.I. Kostomarov Krajem 1858. godine objavljena je monografija N. I. Kostomarova „Pobuna Stenke Razina“, koja je konačno proslavila njegovo ime. Dela Kostomarova imala su, u izvesnom smislu, isto značenje kao, na primer, Ščedrinovi Pokrajinski eseji. Bili su to prvi naučni radovi o ruskoj istoriji u kojima su mnoga pitanja razmatrana ne prema do tada obaveznom šablonu zvaničnog naučnog pravca; istovremeno su napisane i predstavljene na izuzetno umjetnički način. U proleće 1859. Univerzitet u Sankt Peterburgu izabrao je Kostomarova za izvanrednog profesora ruske istorije. Nakon što je sačekao zatvaranje Komiteta za seljačka pitanja, Kostomarov se, nakon veoma srdačnog oproštaja u Saratovu, pojavio u Sankt Peterburgu. Ali onda se ispostavilo da slučaj oko njegovog profesorskog zvanja nije uspeo, nije odobren, jer je Suveren obavešten da je Kostomarov napisao nepouzdan esej o Stenki Razin. Međutim, sam car je pročitao ovu monografiju i veoma blagonaklono o njoj govorio. Na zahtev braće D.A. i N.A. Miljutina, Aleksandar II je dozvolio N.I. Kostomarov kao profesor, ali ne na Kijevskom univerzitetu, kako je ranije planirano, već na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Kostomarovljevo uvodno predavanje održano je 22. novembra 1859. godine i naišlo je na ovacije studenata i publike. Kostomarov se nije dugo zadržao kao profesor na Univerzitetu u Sankt Peterburgu (do maja 1862). No, čak i za ovo kratko vrijeme, afirmirao se kao talentovan učitelj i izvanredan predavač. Od učenika Kostomarova izašlo je nekoliko veoma uglednih ličnosti u oblasti nauke o istoriji Rusije, na primer, profesor A. I. Nikicki. Činjenica da je Kostomarov bio veliki umetnik-predavač, sačuvana su mnoga sećanja na njegove učenike. Jedan od slušalaca Kostomarova rekao je ovo o njegovom čitanju: “Uprkos prilično nepomičnom izgledu, njegovom tihom glasu i ne sasvim jasnom, šapavom izgovoru sa vrlo primjetnim izgovorom riječi na maloruski način, čitao je izvanredno. Bilo da je prikazao Novgorodsko veče ili previranja u bici kod Lipecka, bilo je dovoljno zatvoriti oči - i za nekoliko sekundi kao da ste i sami prebačeni u središte prikazanih događaja, vidite i čujete sve što je Kostomarov. pričajući o tome, koji u međuvremenu nepomično stoji na propovjedaonici; njegove oči ne gledaju u slušaoce, već negdje u daljinu, kao da u tom trenutku u dalekoj prošlosti vidi nešto; predavač se čak čini da je čovjek ne sa ovoga svijeta, već rođen sa onoga svijeta, koji se namjerno pojavio kako bi izvijestio o prošlosti, drugima tajanstvenoj, ali njemu tako dobro poznatoj. Generalno, Kostomarova predavanja su imala veliki uticaj na maštu javnosti, a njihov entuzijazam se delimično može objasniti snažnom emocionalnošću predavača, koja je neprestano probijala, uprkos njegovoj spoljašnjoj smirenosti. Ona je bukvalno `zarazila` slušaoce. Nakon svakog predavanja, profesor je dobio ovacije, iznošen je na rukama itd. Na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, N.I. Kostomarov je predavao sledeće predmete: Istorija drevne Rusije (iz koje je štampan članak o poreklu Rusije sa žmudskom teorijom ovog porekla); etnografija stranaca koji su živjeli u staroj Rusiji, počevši od ... Istorija rusa rusije Rat u Ukrajini Knjige iz 19. veka xix vek srpske knjige

Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Filozofija prava ili prirodno pravo na filozofsko-antropološkoj osnovi dr Hajnriha Arensa Život i rad Arens je bio sin menadžera imanja Karla Hajnriha Arensa i njegove supruge Lusi Kristijane Hut. Pohađao je Veliku školu u Volfenbitelu, a zatim je počeo da studira na Univerzitetu Georg-Avgust u Getingenu, gde se pridružio lokalnom bratstvu 1828. godine.[1] Njegov učitelj Karl Kristijan Fridrih Krauze postao mu je uzor. Arens je 1830. doktorirao svojim radom „De confoederatione germanica“. jur. doktorat. Na osnovu Krauseovih teza, Arens je pokušao da razvije nezavisno prirodno pravo koje je bilo prožeto socijalnom politikom, koju je pokušao da suprotstavi racionalnom zakonu prosvetiteljstva pod uticajem Kanta. Arens na kraju nije uspeo da ima trajni uticaj na njegov rad zbog nejasnih osnova[2], iako je tokom svog života postao veoma poznat u Francuskoj, Španiji i nekim zemljama Južne Amerike.[3] Zbog političke eksplozivnosti ovog posla, Arens se nije mogao nadati poslu u javnoj službi; Bundestag je video Arensa kao „agitatora“. Pošto je Arens pokrenuo Getingensku revoluciju januara 1831. zajedno sa svojim kolegama, advokatima Johanom Ernstom Arminijusom fon Raušenplatom i Karlom Vilhelmom Teodorom Šusterom, upozorenje je izgledalo gotovo proročansko. Upisan je u Crnu knjigu Centralne uprave Frankfurta (upis br. 8).[4] Pošto je za njim raspisana poternica, Arens je sa Raušenplatom pobegao u Brisel, a kasnije u Pariz. Od 1833. godine zarađivao je za život držeći predavanja i predavanja o nemačkoj filozofiji još od Kanta, a samo godinu dana kasnije prihvatio je imenovanje za vanrednog profesora filozofije na Univerzitetu u Briselu. Nakon političkih događaja Martovske revolucije, Arens je uspeo da se vrati u Nemačku 1848. Izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini Frankfurta iz devete Hanoverske izborne jedinice u Holeu. Tamo je bio član Vestendhall frakcije. Takođe je radio u komisiji za nacrt ustava Rajha i Velikonemačkom ustavnom komitetu. Dve godine kasnije, Arens je otišao na Univerzitet Karl Franzens u Gracu kao profesor filozofskog prava i političkih nauka. Godine 1859. preuzeo je zvanje profesora praktične filozofije i politike na Univerzitetu u Lajpcigu. Kao predstavnik Lajpciškog univerziteta, bio je član prvog veća saksonskog državnog parlamenta 1863/64.[5] Oko 1873. Arens je dao ostavku na sve svoje funkcije i povukao se u privatni život. Ponovo se nastanio u Salzgiteru i tamo umro u 66. godini. Radovi (izbor) Cours de droit naturel. Pariz 1839. Teorija organske države na filozofsko-antropološkoj osnovi. Beč 1850. (njegovo nedovršeno kapitalno delo). Fihteova politička doktrina u njenom naučnom, kulturno-istorijskom i opštenacionalnom značaju. Govor na Fihteovoj proslavi na Univerzitetu u Lajpcigu. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Prirodno pravo ili pravna filozofija prema trenutnom stanju ove nauke u Nemačkoj. 2 sveske. 6. izdanje Beč 1870–1871. Pravna enciklopedija. Beč 1855–1857 (organski prikaz pravne i političke nauke). De confederatione Germanicae. Getingen 1830 (habilitacioni rad). Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Heinrich Ahrens (vollständiger Name: Julius Heinrich Ahrens) (* 14. Juli 1808 in Kniestedt bei Salzgitter; † 2. August 1874 in Salzgitter) war ein deutscher Rechtsphilosoph und Königlich Sächsischer Hofrat. Leben und Wirken Ahrens war der Sohn des Gutsverwalters Karl Heinrich Ahrens und dessen Ehefrau Lucie Christiane Huth. Er besuchte die Große Schule in Wolfenbüttel und begann anschließend an der Georg-August-Universität Göttingen zu studieren, wo er 1828 der ortsansässigen Burschenschaft beitrat.[1] Vorbild wurde ihm sein Lehrer Karl Christian Friedrich Krause. Bei diesem wurde Ahrens 1830 mit seiner Schrift „De confoederatione germanica“ zum Dr. jur. promoviert. Auf der Basis der Thesen Krauses versuchte Ahrens, ein eigenständiges sozialpolitisch durchdrungenes Naturrecht zu entwickeln, welches er dem kantianischen geprägten Vernunftrecht der Aufklärung gegenüberzustellen versuchte. Eine nachhaltige Wirkung seiner Arbeit blieb Ahrens aufgrund unklarer Grundlagen[2] letztlich versagt, obschon er in Frankreich, Spanien und einigen Ländern Südamerikas bereits zu Lebzeiten sehr bekannt wurde.[3] Der politischen Brisanz dieser Arbeit wegen konnte Ahrens aber auf keine Anstellung im öffentlichen Dienst hoffen; der Bundestag sah in Ahrens einen „Aufwiegler“. Da Ahrens im Januar 1831 zusammen mit seinen Kollegen, den Juristen Johann Ernst Arminius von Rauschenplat und Carl Wilhelm Theodor Schuster die Göttinger Revolution auslöste, schien die Warnung fast prophetisch. Er ist im Schwarzen Buch der Frankfurter Bundeszentralbehörde (Eintrag Nr. 8) eingetragen.[4] Da er steckbrieflich gesucht wurde flüchtete Ahrens zusammen mit Rauschenplat nach Brüssel und später nach Paris. Dort verdiente er sich ab 1833 seinen Lebensunterhalt mit Vorträgen und Vorlesungen über Die Deutsche Philosophie seit Kant. Bereits ein Jahr später nahm er einen Ruf als außerordentlicher Professor für Philosophie an die Universität in Brüssel an. Im Zuge der politischen Ereignisse der Märzrevolution konnte Ahrens 1848 wieder nach Deutschland zurückkehren. Vom neunten hannoverschen Wahlkreis in Holle wurde er als Abgeordneter in die Frankfurter Nationalversammlung gewählt. Dort war er Mitglied der Fraktion Westendhall. Zusätzlich arbeitete er im Ausschuß für den Entwurf der Reichsverfassung und dem Großdeutschen Verfassungsausschuß. Zwei Jahre später ging Ahrens als Professor der philosophischen Rechts- und Staatswissenschaft an die Karl-Franzens-Universität Graz. 1859 übernahm er eine Professur für praktische Philosophie und Politik an der Universität Leipzig. Als Vertreter der Leipziger Universität war er 1863/64 Abgeordneter der I. Kammer des Sächsischen Landtags.[5] Um 1873 legte Ahrens alle seine Ämter nieder und zog sich ins Privatleben zurück. Er ließ sich wieder in Salzgitter nieder und starb dort im Alter von 66 Jahren. Auszeichnungen Ritter des Königlich Sächsischer Verdienstordens Ritter des Kaiserlich Russischen Sankt-Stanislaus-Ordens 2. Klasse[6] Werke (Auswahl) Cours de droit naturel. Paris 1839. Organische Staatslehre auf philosophisch-anthropologischer Grundlage. Wien 1850 (sein unvollendetes Hauptwerk). Fichte’s politische Lehre in ihrer wissenschaftlichen, culturgeschichtlichen und allgemeinen nationalen Bedeutung. Festrede zur Fichtefeier an der Universität Leipzig. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Das Naturrecht oder die Rechtsphilosophie nach dem gegenwärtigen Zustand dieser Wissenschaft in Deutschland. 2 Bände. 6. Aufl. Wien 1870–1871. Juristische Encyklopädie. Wien 1855–1857 (eine organische Darstellung der Rechts- und Staatswissenschaft). De confoederatione Germanicae. Göttingen 1830 (Habilitationsschrift). u vezi ovog dela nema informacija na wikipediji ali po svim parametrima samtram da je ovo I izdanje štampano u Beču izuzetno redak primerak ako ne i jedini dobra kondicija knjige korica originalna sa tragovima krzanja po obodu pismo gotika 613 str. preuzimanje isključivo lično zbog značaja i vrednosti knjige u vezi bilo kakvih nedoumica, odgovaram na poruke

Prvo izdanje iz 1963. godine, s posvetom Ivana Lalića književnom kritičaru i teoretičaru Draganu Jeremiću. Korice kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Čin / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1963 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 94 str. ; 20 cm Sadržaj Sadržaj: I Algol (1-4) II Snežna noć, Zimsko pismo, Pričam ti zimsku priču, Zimsko jutro, Mart III Prolećna liturgija za mrtvog pesnika (1-4) IV Pevač, Mlada žena iz Pompeja, Mesta koja volimo, Aosta, Dunav kod Smedereva V Kalemegdan (1-10) VI Pohvala pesme, Aerodrom Beograd u junu, Kontinent, Marina II,, Orfejev drugi silazak VII Nereida (1-8) (Broš.) KC (K) Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika Dragan M. Jeremić je kao plagijat označio zbirku pripovetki „Grobnica za Borisa Davidoviča“ Danila Kiša. Polemika je započeta i vođena na stranicama zagrebačkog „Oka“ i beogradskih „Književnih novina“. Danilo Kiš je svoje argumente izneo u knjizi „Čas anatomije“, objavljenoj 1977. godine. Kao odgovor na „Čas anatomije“, Dragan M. Jeremić je napisao „Narcis bez lica“, polemičku knjigu objavljenu 1981. godine. Nakon svega, Dragan Jeremić je izgubio uticaj koji je dotad imao u domaćoj književnosti, ostavši bez mnogih funkcija u književnom establišmentu. U svojoj knjizi Jeremić zauzima poziciju istraživača i profesora, akademski hladnog, koji će, nasuprot uvređenom i gnevnom Kišu, objektivno izvesti tumačenja koncepata presudno važnih za polemiku i doneti brojne argumente koji će definitivno osvetliti celi problem. U to ime, on će se često vraćati u književnu istoriju, osvrćući se i na književnoteorijske koncepte, a u svojoj studiji toliko će se truditi da izbegava uvrede i napade ad hominem da bi najradije, piše, izostavio i Kiševo ime kako bi što bolje zasvetlila odbrana stvaralaštva. Već na početku knjige Jeremić, dakle, napominje da želi što pre doći do stvari od opšte važnosti za književnost, jer mu je cilj da njegova polemička knjiga bude i studija koja će odbraniti pravo stvaralaštvo od imitiranja i prepisivanja tuđih tvorevina kao relevantnog načina pisanja. Dragan M. Jeremić (Brđani, 24. maj 1925 – Ljubljana, 6. septembar 1986) bio je srpski univerzitetski profesor, estetičar, književnik i književni kritičar. Redovni je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na predmetima „Estetika“ i „Sociologija umetnosti“. Pored profesure, bavio se pisanjem i književnom kritikom. Posle završene osnovne škole i gimnazije, upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, na kome će kasnije magistrirati i doktorirati 1971. godine. Dragan M. Jeremić je bio u više navrata član i predsednik Udruženja književnika Srbije, Srpske književne zadruge. Bio je istaknuti književni kritičar. Pisao je i o pozorištu, likovnim umetnostima i filmu. Uređivao je Savremenik (1961–1966) i Književne novine (od 1970). Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Prsti nevernog Tome, Nolit, 1965. Kritičar i estetski ideal, Grafički zavod, 1965. Doba antiumetnosti, Kultura, 1970. Lice i naličje, Radnički univerzitet Radivoj Ćirpanov – Centar za dijafilm i izdavačku delatnost, 1972. Perom kao skalpelom, Bagdala, Kruševac, 1976. Snovanje i stvaranje, Vuk Karadžić, 1976. Tri stupnja poređenja, Svetlost, 1978. Narcis bez lica, Nolit, 1981. Estetika kod Srba, Srpska akademija nauka i umetnosti, 1989. KC (K)

Korijeni s riječima od njih postalijem u hrvatskom ili srpskom jeziku Author: Đura Daničić Publisher: U Zagrebu : Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1877 Knjiga izdata za života Đure Daničića detaljnom pretragom , utvrđeno da je knjiga I izdanje i jedini primerak, odnosno da nema reprint ili fototipskih izdanja iste. Na žalost kniga je do 240-te strane sa originalnom prednjom koricom. Listovi kompakti odlične očuvanosti ( odvojila se korica i prva dva lista ) Iako ga svi znamo pod imenom Đuro Daničić, mnogima je gotovo nepoznat podatak da je ime ovog čuvenog izučavaoca srpskog i hrvatskog jezika zapravo bilo Đorđe J. Popović. Jedan od najvatrenijih zagovornika ideja Vuka Stefanovića Karadžića, Daničić je rođen u Novom Sadu, 04. aprila 1825. godine, a ostao je upamćen i po tome što je tokom čitavog života izučavao i srpski i hrvatski jezik i to sa naučnog stanovišta. Takođe, istorijski izvori često pominju i podatak da su srpski knez Mihailo Obrenović, ali i Jovan Gavrilović posebno bili naklonjeni njegovom radu, te da su mu u doba kada je studirao pružali i materijalnu pomoć. Bio je sin sveštenika Jovana, a u to doba je njegov rodni grad bio pod vlašću Austrougarske monarhije. Školovao se u svom rodnom mestu i u Požunu, a kasnije i u Beču i Pešti. Kada se susreo sa Vukovim delom počeo je da izučava naš, ali i hrvatski jezik i 1847. godine je objavio svoje kapitalno delo “Rat za srpski jezik i pravopis”, te na taj način u velikoj meri doprineo pobedi Vukovih ideja. Nedugo zatim je objavio i “Malu srpsku gramatiku”, koja je posebna po tome što predstavlja prvo delo u kome se neko bavio srpskim jezik sa stanovišta nauke. Svakako treba imati na umu da je upravo Đuro Daničić zaslužan što slovo đ pišemo danas upravo tako, umesto prethodno dvoglasa đ. Ovo pravilo koje je on uveo je počelo da se primenjuje od 1902. godine, kada je prvi put pomenuto u časopisu “Srđ”, koji je izlazio u Dubrovniku. Kako je bio inspirisan delom i radom Vuka Stefanovića Karadžića, nije loše da pogledate ovde značenje nekih od reči koje su ušle u “Veliki rječnik” čiji tvorac je upravo Vuk i koji je uspeo da na jednom mestu sakupi i sačuva od zaborava mnoge termine Biografija Đure Daničića Bookmark and Share 12.01.2016. Vladimir Ciplic Iako ga svi znamo pod imenom Đuro Daničić, mnogima je gotovo nepoznat podatak da je ime ovog čuvenog izučavaoca srpskog i hrvatskog jezika zapravo bilo Đorđe J. Popović. Jedan od najvatrenijih zagovornika ideja Vuka Stefanovića Karadžića, Daničić je rođen u Novom Sadu, 04. aprila 1825. godine, a ostao je upamćen i po tome što je tokom čitavog života izučavao i srpski i hrvatski jezik i to sa naučnog stanovišta. Biografija Đure Daničića Takođe, istorijski izvori često pominju i podatak da su srpski knez Mihailo Obrenović, ali i Jovan Gavrilović posebno bili naklonjeni njegovom radu, te da su mu u doba kada je studirao pružali i materijalnu pomoć. Bio je sin sveštenika Jovana, a u to doba je njegov rodni grad bio pod vlašću Austrougarske monarhije. Školovao se u svom rodnom mestu i u Požunu, a kasnije i u Beču i Pešti. Kada se susreo sa Vukovim delom počeo je da izučava naš, ali i hrvatski jezik i 1847. godine je objavio svoje kapitalno delo “Rat za srpski jezik i pravopis”, te na taj način u velikoj meri doprineo pobedi Vukovih ideja. Nedugo zatim je objavio i “Malu srpsku gramatiku”, koja je posebna po tome što predstavlja prvo delo u kome se neko bavio srpskim jezik sa stanovišta nauke. Svakako treba imati na umu da je upravo Đuro Daničić zaslužan što slovo đ pišemo danas upravo tako, umesto prethodno dvoglasa đ. Ovo pravilo koje je on uveo je počelo da se primenjuje od 1902. godine, kada je prvi put pomenuto u časopisu “Srđ”, koji je izlazio u Dubrovniku. Kako je bio inspirisan delom i radom Vuka Stefanovića Karadžića, nije loše da pogledate ovde značenje nekih od reči koje su ušle u “Veliki rječnik” čiji tvorac je upravo Vuk i koji je uspeo da na jednom mestu sakupi i sačuva od zaborava mnoge termine. Smatra se da je jedan od nosilaca ideje za postojanje jedinstvenog, srpskohrvatskog jezika upravo Daničić, koji važi za utemeljivača ovog jezika. Pokušao je i da na osnovu ideja koje je Vuk sproveo u reformi srpske ćirilice izvrši reformu latinice Ljudevita Gaja, ali je u tome samo delimično uspeo. Takođe, čuveni Bečki književni dogovor koji je trebalo da reši mnoge sporove između srpskih i hrvatskih lingvista i pisaca je, pored ostalih potpisao i Đuro Daničić, te se iz tog razloga često navodi da je upravo on utemeljivač srpskohrvatskog jezika. U drugoj polovini 19. veka, Daničić je radio i u beogradskoj Narodnoj biblioteci Srbije, a bio je i sekretar pri Društvu srpske slovesnosti, te profesor Velike škole u Beogradu. Kasnije je bio sekretar zagrebačke Jugoslovenske akademije. Iako je umro u Zagrebu, dok je dovršavao rad na “Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika”, Đuro Daničić je sahranjen u Beogradu 1882. godine. Mnoga dela je uspeo da otrgne od zaborava, tako da su do današnjih dana ostala očuvana i dela kao što su recimo “Nikoljsko jevanđenje”, bosanske redakcije koje je objavljeno 1864. godine, ali i “Žitija Svetog Simeona i Svetog Save od Domentijana”, objavljeno 1865. godine, te “Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih”, objavljeno 1866. godine, kao i Teodosijevo “Žitije Svetog Save” iz 1860. godine i mnoga druga. Даничић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика. Ђуро Даничић Његов први рад објављен је 1845. (у Подунавци) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи Рат за српски језик и правопис (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао Малу српску граматику (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом Облици српског језика. Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: Српска синтакса (1858), само са одељком о падежима са и без предлога, заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, Основе (1876), класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, Коријени (1877), без велике теоријске вриједности, Историја облика (1874), најзад славне акценатске студије (Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik, 8—9. Rad, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента. Даничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: Житије Св. Саве (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), Житија Св. Симеона и Св. Саве од Доментијана (1865), Никољско јеванђеље (босанске редакције, 1864), Животи краљева и архиепископа српских (Данила и других, 1866), и многа друга мања дела, развијена по научним издањима. Превео је Стари завет (Вук је превео Нови).

I izdanje izuzetno retko NEMA U PONUDI Unutrašnjost odlična(potrebno saniranje hrbata) Gabriele Reuter Was Helmut in Deutschlad erlebte Шта је Хелмут доживео у Немачкој (Шта је Хелмут доживео у Немачкој. Прича о младима са цртежима Рудолфа Сиеверса Брунсвицка, 1917. Габриеле Реутер рођена је 8. фебруара 1859. у Александрији (тада део египатског Ејалета), где је њен отац био међународни трговац у сектору трговине текстилом. Била је праунука песника Филипина Енгелхарда. Детињство је провела делом код родбине своје мајке у Десауу (1864-69), делом у Александрији (1869-72). По повратку породице у Немачку 1872. године, отац јој је умро. Реутер је годину дана похађала завршну школу, али је потом породица изгубила цело богатство, услед опште рецесије у међународном трговинском систему и преваре у престанку пословања њеног оца, и преселили су се у мали стан у Неухалденслебен-у. Одговорност за млађу браћу и њену све депресивнију мајку довела је до тога да је Габриеле Реутер постала рано необично независна. Финансијски проблеми довели су и до тога да је као млада жена таленат користила као извор прихода. 1875/76. Њене прве књижевне публикације излазиле су у локалним новинама. Уследили су конвенционално написани романи са егзотичним укусом. Новац који је Реутер зарадила од ових публикација финансирао је пресељење породице у Веимар 1879. године, где је покушала да се афирмише као млада списатељица. Пред крај 1880-их или почетком 1890-их, она је прво путовала самостално у Берлин, Беч и Минхен, на разне конференције и упознала се са другим уметницима тога доба, међу којима је био анархиста и песник Џон Хенри Макеј, са којим имала је дугогодишње пријатељство и Хенрик Ибсен. 1890. године Реутер се преселила са мајком у Минхен желећи да постане део књижевног боемског покрета. Присуствовала је церемонији оснивања „друштва за савремени живот“ Џорџа Мајкла Конрада. Према њеној аутобиографији Од детета до одраслог (1921), Реутер је овде смислио идеју за свој успешан роман Из добре породице. 1891. њена мајка се разболела, а Реутер је био принуђен да се врати с њом у Веимар. Тамо је наредних година успоставила нови круг пријатеља (укључујући Ханса Олдена и његову супругу Грете, Рудолфа Штајнера и Едуарда фон дер Хелена) и читала списе Фридриха Ничеа, Артура Шопенхауера и Ернста Хекела. Упознала се са организацијом „Слободна сцена“ у Берлину и Фриедрицхсхагенер Цирцле и другима, укључујући Герхарта Хауптманна, Отта Ерицха Хартлебена, Ернста вон Волхабена и, преко Мацкаиа, издавача Самуела Фисцхера, који је крајем 1895. објавио њен роман Из добре породице. Роман је постигао огроман успех и изазвао је бурну расправу у књижевним часописима и феминистичким памфлетима. Реутер се прославио преко ноћи. Исте године се преселила са мајком натраг у Минхен, пошто је један од њене браће тамо почео да се бави доктором. 28. октобра 1897. Реутер је у Ербацху (Вурттемберг) родила своју ванбрачну ћерку Елисабетх (Лили). Отац је био Бруно Руттенауер, што у Габриелеином животу није било отворено знање, али откривено је у чланку Улрицха Хауера, `Габриеле Реутер. Младе године у Алт- унд Неухалденслебен `, у годишњем часопису музеја округа Борде. Том 49 (16). Халденслебен 2009, пп. 37-74: нацистички расни закони нацистичке Немачке захтевали су обелодањивање свих предака Елизабете, а очинство је забележено у матичној служби рођених у Ербацх / Донау. Околности њене трудноће и порођаја могле су послужити за њен роман Кућа суза. 1899. године Реутер се преселио у Берлин. Током тридесет година, колико је тамо живела, објавила је бројне романе, приповетке, књиге за децу и есеје који су заузели тему рода и сукоба у генерацијама. Габриеле Реутер је похваљена због својих добрих психолошких приказа и виђена је као „песникиња женске душе“. Њен роман Кућа суза (1908), у којем је описала прилично драстичне услове у дому за неудате труднице, изазвао је нови скандал. По завршетку Првог светског рата радила је као колумниста за Неуе Фреие Прессе, а последњих година као рецензент за Нев Иорк Тимес. 1929. године вратила се у Веимар као седмогодишњакиња, где је и умрла 16. новембра 1941. године.

Karakteristike Boja proizvoda Crno, Crveno Nominalne brzine 33,45,78 RPM Automatsko stopiranje Prekidač za uključivanje/isključivanje Portovi i interfejsi Broj USB portova 1 Bluetooth AUX ulaz Linijski izlazi (RCA) 1 Zvučnici Broj ugrađenih zvučnika 2 Menadžment potrošnje Ulazni napon AC adaptera 100 - 240 V Frekvencija AC adaptera 50/60 Hz Težina i dimenzije Širina 113 mm Dubina 350 mm Visina 255 mm Težina 2,7 kg Podaci o pakovanju Težina paketa 3 kg Širina paketa 150 mm Dubina paketa 395 mm Visina paketa 346 mm Sadržaj pakovanja Količina 1 Adapter za 45 o/min Deklaracija Model Muse MT-103DB gramofon obložen kožom plavi Naziv i vrsta robe Gramofoni Uvoznik Tačan podatak o uvozniku će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Zemlja porekla Tačan podatak o zemlji porekla će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Uputstvo Uputstvo.pdf Poslednje pregledani proizvodi (0) Muse MT-103DB gramofon obložen kožom plavi 16.665 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 14.999 RSD (0) Muse MT-105B gramofon 22.221 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 19.999 RSD (1) SAL RRT 12B gramofon drveni 13.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 11.999 RSD (0) Camry (CR1149) braon gramofon 17.767 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 15.990 RSD (0) Muse (MT-112 NB) plavi gramofon sa radiom 23.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 20.999 RSD (0) Denver VPR-250 gramofon 18.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 16.999 RSD (0) 3G Print Skin Flower zaštitna maska za Samsung A135F Galaxy A13 699 RSD MP cena (2) Denver TCL-212BT bluetooth Boombox plavi 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD (1) Blaupunkt BB7BK boombox crni 8.767 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.890 RSD (0) Blaupunkt BB14WH boombox beli 11.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.999 RSD (4) Blaupunkt BB11WH Boombox 55.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 49.999 RSD (0) Roadstar HRA1245 radio 5.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.199 RSD (9) LG CM2460 Mikro Linija 16.656 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 14.990 RSD (0) Panasonic SC-UA30E-K bluetooth audio sistem 300W 23.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 20.999 RSD (1) Blaupunkt MS46BT mikro linija 27.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 24.999 RSD (0) Eden Trolley ED-826 bežični karaoke zvučnik crni 29.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 26.999 RSD (1) Microlab TL20 crni PartyBox zvucnik 17.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 15.999 RSD (0) MUSE M1808 karaoke zvučnik 21.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 18.999 RSD (0) Genius SW-G2.1 2000 II zvučnici 2.1 crni 12.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 10.899 RSD (1) Blaupunkt MB06 karaoke zvučnik 24.433 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 21.990 RSD (0) Dahua ARA13-W2(868) žuta bežična spoljašna sirena 110dB 11.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.999 RSD (0) Namco Bandai (Nintendo Switch) Sword Art Online: Alicization Lycoris igrica 7.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.499 RSD (0) 3G Colorful Acrylic ljubičasta zaštitna maska za mobilni iPhone 14 Plus 6.7 899 RSD MP cena (3) S-BOX SP-4000 zvučnici 2.1 8W crni 4.999 RSD MP cena (0) Sonos Beam (Gen2) soundbar crni 85.545 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 76.990 RSD (0) Denver BPS-351 PartyBox zvučnik 15.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 13.999 RSD (9) LG SN4 soundbar 2.1 300W 22.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 19.999 RSD (0) Sonos Sub subwoofer crni 133.323 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 119.990 RSD (0) Blaupunkt BB7WH boombox beli 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD (0) New One PBX150 karaoke zvučnik 150W crni 21.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 18.999 RSD (0) KBSound (50801) audio komplet,2 zvucnika 2.5 8Ohm FM&bluetooth modul antena 35.554 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 31.999 RSD (0) KBSound (50801) audio komplet,2 zvucnika 5 8Ohm FM&bluetooth modul antena 49.998 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 44.999 RSD (0) Sonos (ZVU02586) ARC Dolby Atmos soundbar beli 152.212 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 136.990 RSD (3) Gembird SPK-BT-BAR400-01 bluetooth soundbar 2x5W crni 1.999 RSD MP cena (0) Xplore Pacha XP8800 250W PartyBox zvučnik crni 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD (1) Samsung HW-C450/EN soundbar 2.1 300W crni 25.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 22.999 RSD (0) Denver BPS-352 PartyBox zvučnik 16.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 14.999 RSD (0) Sony AT-A5000 Dolby Atmos soundbar crni 127.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 114.999 RSD Po porudžbini, rok isporuke 30 dana (0) Sony HTA7000 soundbar 7.1.2 500W 177.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 159.999 RSD Po porudžbini, rok isporuke 30 dana (0) Samsung HW-Q700C/EN soundbar 3.1.2 37W crni 59.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 53.999 RSD (0) Samsung HW-Q800C/EN soundbar 5.1 200W crni 72.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 64.999 RSD (0) LG S40Q soundbar 2.1 300W crni 18.878 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 16.990 RSD (3) Logitech Pop Keys Heartbreaker (920-010737) roze bežična mehanička tastatura 14.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 12.999 RSD (2) Xtrike Me GH413 (PC,PS4,PS5, Xbox One) RGB gejmerske slušalice sa mikrofonom crne 1.999 RSD MP cena (1) MS BASIC I168 (1298526) kompjuter Intel Hexa Core i5 10400 16GB 480GB SSD Intel UHD 500W 47.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 42.999 RSD (1) Samsung LED View (EF-NG985PWEGEU) bela preklopna futrola za telefon Galaxy S20 Plus 8.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.999 RSD (0) Logitech MX Keys S (920-011588) US bežična tastatura siva 19.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 17.999 RSD (0) Just In Case MAGPL104BL 2u1 Extra case MAG MIX PLUS paket maski PLAVI za iPhone 13 3.399 RSD MP cena (1) Marvo gejmerske slušalice sa mikrofonom HG8930 crne 3.699 RSD MP cena (4) SAMSUNG QE50LS01BAUXXH Smart QLED TV 50" The Serif 4K Ultra HD 115.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 103.999 RSD (1) Samsung QE65Q60CAUXXH Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 131.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 118.599 RSD (0) Samsung QE65QN90CATXXH Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 277.766 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 249.989 RSD (1) Samsung QE65Q80CATXXH Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 172.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 155.399 RSD (1) Samsung QE55Q70CATXXH Smart TV 55" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 133.323 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 119.990 RSD (0) Samsung QE43Q60CAUXXH Smart TV 43" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 77.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 69.999 RSD (1) Samsung QE50Q60CAUXXH Smart TV 50" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 78.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 70.999 RSD (4) Hisense 55E7KQ PRO Smart TV 55" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 20% 104.154 RSD 83.323 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 74.990 RSD (2) Samsung QE50Q80CATXXH Smart TV 50" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 114.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 102.999 RSD (0) Samsung QE75QN90CATXXH Smart TV 75" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 353.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 318.399 RSD (3) TCL 65C805 Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 127.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 114.499 RSD (0) TCL 43C645 Smart TV 43" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 52.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 47.499 RSD (0) TCL 65C645 Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 92.212 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 82.990 RSD (0) TCL 50C645 Smart TV 50" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 62.212 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 55.990 RSD (0) Samsung QE65QN85CATXXH Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 222.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 200.599 RSD (0) TCL 75C645 Smart TV 75" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 143.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 128.999 RSD (0) Samsung QE75Q80CATXXH Smart TV 75" 8K Ultra HD DVB-T2 QLED 264.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 238.399 RSD (0) Samsung QE75QN85CATXXH Smart TV 75" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 311.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 280.199 RSD (0) Tesla Q65S939GUS Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 82.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 74.399 RSD (0) Samsung QE43QN90CATXXH Smart TV 43" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 142.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 128.599 RSD (0) Vox 50VAQ750B Smart TV 50" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 43.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 38.999 RSD

Karakteristike Boja proizvoda Crno Nominalne brzine 33,45 RPM Automatsko stopiranje Portovi i interfejsi Broj USB portova 1 Linijski izlazi (RCA) 1 Menadžment potrošnje Ulazni napon AC adaptera 110 - 240 V Frekvencija AC adaptera 50/60 Hz Težina i dimenzije Širina 350 mm Dubina 420 mm Visina 130 mm Težina 2,5 kg Podaci o pakovanju Težina paketa 2,54 kg Širina paketa 398 mm Dubina paketa 440 mm Visina paketa 183 mm Sadržaj pakovanja Količina 1 Adapter za 45 o/min Deklaracija Model Muse MT-105B gramofon Naziv i vrsta robe Gramofoni Uvoznik Tačan podatak o uvozniku će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Zemlja porekla Tačan podatak o zemlji porekla će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Uputstvo Uputstvo.pdf Poslednje pregledani proizvodi (0) Muse MT-105B gramofon 22.221 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 19.999 RSD (1) SAL RRT 12B gramofon drveni 13.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 11.999 RSD (0) Camry (CR1149) braon gramofon 17.767 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 15.990 RSD (0) Muse (MT-112 NB) plavi gramofon sa radiom 23.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 20.999 RSD (0) Denver VPR-250 gramofon 18.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 16.999 RSD (0) 3G Print Skin Flower zaštitna maska za Samsung A135F Galaxy A13 699 RSD MP cena (2) Denver TCL-212BT bluetooth Boombox plavi 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD (1) Blaupunkt BB7BK boombox crni 8.767 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.890 RSD (0) Blaupunkt BB14WH boombox beli 11.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.999 RSD (4) Blaupunkt BB11WH Boombox 55.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 49.999 RSD (0) Roadstar HRA1245 radio 5.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.199 RSD (9) LG CM2460 Mikro Linija 16.656 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 14.990 RSD (0) Panasonic SC-UA30E-K bluetooth audio sistem 300W 23.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 20.999 RSD (1) Blaupunkt MS46BT mikro linija 27.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 24.999 RSD (0) Eden Trolley ED-826 bežični karaoke zvučnik crni 29.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 26.999 RSD (1) Microlab TL20 crni PartyBox zvucnik 17.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 15.999 RSD (0) MUSE M1808 karaoke zvučnik 21.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 18.999 RSD (0) Genius SW-G2.1 2000 II zvučnici 2.1 crni 12.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 10.899 RSD (1) Blaupunkt MB06 karaoke zvučnik 24.433 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 21.990 RSD (0) Dahua ARA13-W2(868) žuta bežična spoljašna sirena 110dB 11.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.999 RSD (0) Namco Bandai (Nintendo Switch) Sword Art Online: Alicization Lycoris igrica 7.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.499 RSD (0) 3G Colorful Acrylic ljubičasta zaštitna maska za mobilni iPhone 14 Plus 6.7 899 RSD MP cena (3) S-BOX SP-4000 zvučnici 2.1 8W crni 4.999 RSD MP cena (0) Sonos Beam (Gen2) soundbar crni 85.545 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 76.990 RSD (0) Denver BPS-351 PartyBox zvučnik 15.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 13.999 RSD (9) LG SN4 soundbar 2.1 300W 22.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 19.999 RSD (0) Sonos Sub subwoofer crni 133.323 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 119.990 RSD (0) Blaupunkt BB7WH boombox beli 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD (0) New One PBX150 karaoke zvučnik 150W crni 21.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 18.999 RSD (0) KBSound (50801) audio komplet,2 zvucnika 2.5 8Ohm FM&bluetooth modul antena 35.554 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 31.999 RSD (0) KBSound (50801) audio komplet,2 zvucnika 5 8Ohm FM&bluetooth modul antena 49.998 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 44.999 RSD (0) Sonos (ZVU02586) ARC Dolby Atmos soundbar beli 152.212 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 136.990 RSD (3) Gembird SPK-BT-BAR400-01 bluetooth soundbar 2x5W crni 1.999 RSD MP cena (0) Xplore Pacha XP8800 250W PartyBox zvučnik crni 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD (1) Samsung HW-C450/EN soundbar 2.1 300W crni 25.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 22.999 RSD (0) Denver BPS-352 PartyBox zvučnik 16.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 14.999 RSD (0) Sony AT-A5000 Dolby Atmos soundbar crni 127.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 114.999 RSD Po porudžbini, rok isporuke 30 dana (0) Sony HTA7000 soundbar 7.1.2 500W 177.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 159.999 RSD Po porudžbini, rok isporuke 30 dana (0) Samsung HW-Q700C/EN soundbar 3.1.2 37W crni 59.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 53.999 RSD (0) Samsung HW-Q800C/EN soundbar 5.1 200W crni 72.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 64.999 RSD (0) LG S40Q soundbar 2.1 300W crni 18.878 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 16.990 RSD (3) Logitech Pop Keys Heartbreaker (920-010737) roze bežična mehanička tastatura 14.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 12.999 RSD (2) Xtrike Me GH413 (PC,PS4,PS5, Xbox One) RGB gejmerske slušalice sa mikrofonom crne 1.999 RSD MP cena (1) MS BASIC I168 (1298526) kompjuter Intel Hexa Core i5 10400 16GB 480GB SSD Intel UHD 500W 47.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 42.999 RSD (1) Samsung LED View (EF-NG985PWEGEU) bela preklopna futrola za telefon Galaxy S20 Plus 8.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.999 RSD (0) Logitech MX Keys S (920-011588) US bežična tastatura siva 19.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 17.999 RSD (0) Just In Case MAGPL104BL 2u1 Extra case MAG MIX PLUS paket maski PLAVI za iPhone 13 3.399 RSD MP cena (1) Marvo gejmerske slušalice sa mikrofonom HG8930 crne 3.699 RSD MP cena (4) SAMSUNG QE50LS01BAUXXH Smart QLED TV 50" The Serif 4K Ultra HD 115.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 103.999 RSD (1) Samsung QE65Q60CAUXXH Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 131.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 118.599 RSD (0) Samsung QE65QN90CATXXH Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 277.766 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 249.989 RSD (1) Samsung QE65Q80CATXXH Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 172.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 155.399 RSD (1) Samsung QE55Q70CATXXH Smart TV 55" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 133.323 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 119.990 RSD (0) Samsung QE43Q60CAUXXH Smart TV 43" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 77.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 69.999 RSD (1) Samsung QE50Q60CAUXXH Smart TV 50" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 78.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 70.999 RSD (4) Hisense 55E7KQ PRO Smart TV 55" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 20% 104.154 RSD 83.323 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 74.990 RSD (2) Samsung QE50Q80CATXXH Smart TV 50" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 114.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 102.999 RSD (0) Samsung QE75QN90CATXXH Smart TV 75" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 353.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 318.399 RSD (3) TCL 65C805 Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 127.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 114.499 RSD (0) TCL 43C645 Smart TV 43" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 52.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 47.499 RSD (0) TCL 65C645 Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 92.212 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 82.990 RSD (0) TCL 50C645 Smart TV 50" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 62.212 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 55.990 RSD (0) Samsung QE65QN85CATXXH Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 222.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 200.599 RSD (0) TCL 75C645 Smart TV 75" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 143.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 128.999 RSD (0) Samsung QE75Q80CATXXH Smart TV 75" 8K Ultra HD DVB-T2 QLED 264.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 238.399 RSD (0) Samsung QE75QN85CATXXH Smart TV 75" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 311.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 280.199 RSD (0) Tesla Q65S939GUS Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 82.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 74.399 RSD (0) Samsung QE43QN90CATXXH Smart TV 43" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 142.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 128.599 RSD (0) Vox 50VAQ750B Smart TV 50" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 43.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 38.999 RSD

Izuzetno retko izdanje prve tri knjige Vaska Pope iz 1965. U čuvenom plavom kolu „Srpske književne zadruge“ izašle su Popine pesme (kolo 58, knj. 391), ali i ovo drugačije bibliofilsko izdanje u 300 numerisanih primeraka s potpisom Vaska Pope. ovo je primerak br. 213. Izuzetno dobro očuvano. Autor - osoba Popa, Vasko, 1922-1991 = Popa, Vasko, 1922-1991 Naslov Pesme / Vasko Popa Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1965 (Beograd : Kultura) Fizički opis 151 str. : ilustr. ; 19 cm Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Kora; Nepočin-polje; Uspravna zemlja (Karton) Napomene Beleška o pesniku: str. 143-145. Vasko Popa. Rođen je 29. juna1922. u Grebencu kod Bele Crkve kao Vasile Popa. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin-polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958), Urnebesnik (Beograd, 1960), Ponoćno sunce (Beograd, 1962). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962), poetski svet pesničkih snoviđenja. Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923–2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca. Poezija Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora, pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i njegovom oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila. Tokovi poezije, međutim, neumoljivo su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije. Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momčila Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću s jedne strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja, iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu „od zlata jabuke“ postati uzori jezika i mišljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije. Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja. Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom. Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje „leksičko bogatstvo i sintaksička strogost“. Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i razbaškare - stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i socijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan. Krug knjiga Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: „Kora“ – 1953. „Nepočin-polje“ – 1956. „Sporedno nebo“ – 1968. „Uspravna zemlja“ – 1972. „Vučja so“ – 1975. „Kuća nasred druma“ – 1975. „Živo meso“ – 1975. „Rez“ – 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“. Godine 2002. u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga „Rumunske i druge pesme“ gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Nagrade i priznanja Vasko Popa jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, osnovane 14. decembra 1979. godine u Novom Sadu. Prvi je dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, u čast pesnika Branka Radičevića. Godine 1957. Popa je dobio još jednu nagradu za poeziju, „Zmajevu nagradu“ u čast pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Godine 1965. dobio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Godine 1976. primio je nagradu poezije „Branka Miljkovića“. Godine 1978. sledi nagrada AVNOJ-a i 1983. godine književnu nagradu „Skender Kulenović“. Godine 1995. grad Vršac osnovao je nagradu poezije po imenu „Vasko Popa“. Svake se godine dodeljuje za najbolju knjigu poezije koja se objavljuje na srpskom jeziku. Svečanost dodele nagrada održava se na dan Popinog rođendana, 29. juna. KC (K)

Die Geburt der Tragöödie von Friedrich Nietzsche Leipzig 1900. Rođenje tragedije Fridrih Niče Poslednje izdanje koje je izdato za života F.Niče-a, odnosno godine 1900-te, kada je on i umro. Делo, у коме је описао две супротстављене силе у грчкој драми, „Дионизијску” (културну, приказану у музици и игри) и „Аполонску” (цивилизовану, показану разумом, формалну структуру и геометрија). Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba`. Detinjstvo i mladost Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] unutra odlično očuvana listoviodlično drže korica iskrzana po obodu sve je originalno

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tri dela ukoricena u jednu knjigu! - Zrtva Avramova, preveo sa grckog Vicentije Rakic, nekadasnji iguman u manastiru Feneku 1875 g. - Ljutica Bogdan u srpskim narodnim pesmama, 1875 g. - Zak Vensan - Merima, preveo: Branko Musicki, 1885 g. Retko !!! Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), bio je srpski pisac, pesnik i sveštenik. Biografija Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[1] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[2] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj Gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[3] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku,[4] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev.[5] U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. In se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799). Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. Dela Bekavica ili povrstnica na Mali bukvar za veliku decu..., u rukopisu, 1795; Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798; Kamen soblazni, prevod, 1798; Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799; Cvet dobodetelji, prevod sa grčkog, od Tomaza Gacodinija, 1800; Posledovanije svjatoga velikomučenika čudotvorca i mirotočca Joana Vladimira, carja srbskoga, Venecija 1802; Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802; Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija Plakide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803; Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804: Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804; Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805: Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808; Propovedi po vsja nedeli i praznici Gospodnija, Venecija 1808; Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810; zajedno sa Pavlom Solarićem Kratkaja beseda protiv zloupotrebleniji duvana, 1810; Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813. Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835. Ljutica Bogdan je srpski feudalni vlastelin, gospodar grada Drame i epski junak iz XIV veka [1]. Život U vreme vlasti srpskog cara Stefan Dušan, Bogdan ja imao titulu vojvode, a po raspadu Dušanovog carstva postao je gospodar oblasti u dolni reke Vardar. Pominje se u velikom broju srpskih epskih narodnih pesama. Najpoznatije su „Marko Kraljević i Ljutica Bogdan“, „Ljutica Bogdan i vojvoda Dragija“, baladite „Sestra Ljutice Bogdana“. Erlangenskom rukopisu, njegovo ime se ne spominje među primorskim uskocima.

Reprodukcija MP3: Y Trolley zvučnik Izlazna snaga: 110W Veličina zvučnika: 8" + 8" Woofer + 2" Tweeter Napajanje: AC 110~240 V, 50/60 Hz , DC 12 V Baterija: 12 V / 4.5 Ah Funkcije: USB/MicroSD/BT/FM Radio/Snimanje TWS Multiple konekcija, uparite 2 zvučnika u isto vreme Bežični mikrofon, Daljinski upravljac Ekvilajzer efekti LED ekran, LED osvetljenje više modova Priključci: - Bluetooth - 2xUSB/SD - AUX 3,5 mm - mikrofonski ulaz, gitarski ulaz, MIC Priority, Mega Bass Dimenzije: 320 x 320 x 830 mm Boja: crna Karakteristike Reprodukcija MP3 Deklaracija Model Eden Trolley ED-826 bežični karaoke zvučnik crni Naziv i vrsta robe HI-FI sistemi Uvoznik Tačan podatak o uvozniku će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Zemlja porekla Tačan podatak o zemlji porekla će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Poslednje pregledani proizvodi (0) Eden Trolley ED-826 bežični karaoke zvučnik crni 29.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 26.999 RSD (1) Microlab TL20 crni PartyBox zvucnik 17.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 15.999 RSD (0) MUSE M1808 karaoke zvučnik 21.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 18.999 RSD (0) Genius SW-G2.1 2000 II zvučnici 2.1 crni 12.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 10.899 RSD (1) Blaupunkt MB06 karaoke zvučnik 24.433 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 21.990 RSD (0) Dahua ARA13-W2(868) žuta bežična spoljašna sirena 110dB 11.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.999 RSD (0) Namco Bandai (Nintendo Switch) Sword Art Online: Alicization Lycoris igrica 7.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.499 RSD (0) 3G Colorful Acrylic ljubičasta zaštitna maska za mobilni iPhone 14 Plus 6.7 899 RSD MP cena (3) S-BOX SP-4000 zvučnici 2.1 8W crni 4.999 RSD MP cena (0) Sonos Beam (Gen2) soundbar crni 85.545 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 76.990 RSD (0) Denver BPS-351 PartyBox zvučnik 15.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 13.999 RSD (9) LG SN4 soundbar 2.1 300W 22.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 19.999 RSD (0) Sonos Sub subwoofer crni 133.323 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 119.990 RSD (0) Blaupunkt BB7WH boombox beli 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD (0) New One PBX150 karaoke zvučnik 150W crni 21.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 18.999 RSD (0) KBSound (50801) audio komplet,2 zvucnika 2.5 8Ohm FM&bluetooth modul antena 35.554 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 31.999 RSD (0) KBSound (50801) audio komplet,2 zvucnika 5 8Ohm FM&bluetooth modul antena 49.998 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 44.999 RSD (0) Sonos (ZVU02586) ARC Dolby Atmos soundbar beli 152.212 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 136.990 RSD (3) Gembird SPK-BT-BAR400-01 bluetooth soundbar 2x5W crni 1.999 RSD MP cena (0) Xplore Pacha XP8800 250W PartyBox zvučnik crni 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD (1) Samsung HW-C450/EN soundbar 2.1 300W crni 25.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 22.999 RSD (0) Denver BPS-352 PartyBox zvučnik 16.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 14.999 RSD (0) Sony AT-A5000 Dolby Atmos soundbar crni 127.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 114.999 RSD Po porudžbini, rok isporuke 30 dana (0) Sony HTA7000 soundbar 7.1.2 500W 177.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 159.999 RSD Po porudžbini, rok isporuke 30 dana (0) Samsung HW-Q700C/EN soundbar 3.1.2 37W crni 59.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 53.999 RSD (0) Samsung HW-Q800C/EN soundbar 5.1 200W crni 72.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 64.999 RSD (0) LG S40Q soundbar 2.1 300W crni 18.878 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 16.990 RSD (3) Logitech Pop Keys Heartbreaker (920-010737) roze bežična mehanička tastatura 14.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 12.999 RSD (2) Xtrike Me GH413 (PC,PS4,PS5, Xbox One) RGB gejmerske slušalice sa mikrofonom crne 1.999 RSD MP cena (1) MS BASIC I168 (1298526) kompjuter Intel Hexa Core i5 10400 16GB 480GB SSD Intel UHD 500W 47.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 42.999 RSD (1) Samsung LED View (EF-NG985PWEGEU) bela preklopna futrola za telefon Galaxy S20 Plus 8.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.999 RSD (0) Logitech MX Keys S (920-011588) US bežična tastatura siva 19.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 17.999 RSD (0) Just In Case MAGPL104BL 2u1 Extra case MAG MIX PLUS paket maski PLAVI za iPhone 13 3.399 RSD MP cena (1) Marvo gejmerske slušalice sa mikrofonom HG8930 crne 3.699 RSD MP cena (4) SAMSUNG QE50LS01BAUXXH Smart QLED TV 50" The Serif 4K Ultra HD 115.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 103.999 RSD (1) Samsung QE65Q60CAUXXH Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 131.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 118.599 RSD (0) Samsung QE65QN90CATXXH Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 277.766 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 249.989 RSD (1) Samsung QE65Q80CATXXH Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 172.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 155.399 RSD (1) Samsung QE55Q70CATXXH Smart TV 55" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 133.323 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 119.990 RSD (0) Samsung QE43Q60CAUXXH Smart TV 43" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 77.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 69.999 RSD (1) Samsung QE50Q60CAUXXH Smart TV 50" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 78.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 70.999 RSD (4) Hisense 55E7KQ PRO Smart TV 55" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 20% 104.154 RSD 83.323 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 74.990 RSD (2) Samsung QE50Q80CATXXH Smart TV 50" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 114.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 102.999 RSD (0) Samsung QE75QN90CATXXH Smart TV 75" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 353.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 318.399 RSD (3) TCL 65C805 Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 127.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 114.499 RSD (0) TCL 43C645 Smart TV 43" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 52.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 47.499 RSD (0) TCL 65C645 Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 92.212 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 82.990 RSD (0) TCL 50C645 Smart TV 50" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 62.212 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 55.990 RSD (0) Samsung QE65QN85CATXXH Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 222.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 200.599 RSD (0) TCL 75C645 Smart TV 75" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 143.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 128.999 RSD (0) Samsung QE75Q80CATXXH Smart TV 75" 8K Ultra HD DVB-T2 QLED 264.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 238.399 RSD (0) Samsung QE75QN85CATXXH Smart TV 75" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 311.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 280.199 RSD (0) Tesla Q65S939GUS Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 82.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 74.399 RSD (0) Samsung QE43QN90CATXXH Smart TV 43" 4K Ultra HD DVB-T2 Neo QLED 142.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 128.599 RSD (0) Vox 50VAQ750B Smart TV 50" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 43.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 38.999 RSD

G. K. Česterton - Četvrtak 1920. - retko (Gilbert Keith Chesterton - Čovek koji je bio Četvrtak) Sarajevo, Hrvatska tiskara D.D., 1920., 177 str., mek povez, 19.5x12.5cm antikvarni kolekcionarski primerak `Čovek koji je bio četvrtak: Noćna mora` prvi put je objavljen 1908. i često nazivan `metafizičkim trilerom`. London iz viktorijanskog doba, Gabriel Syme regrutovan je u Scotland Jardu u tajni anti-anarhistički policijski korpus. Lucian Gregori, anarhistički pesnik, živi u predgrađu parka Šafran. Syme ga upoznaje na zabavi i raspravljaju o značenju poezije. Gregori tvrdi da je pobuna osnova poezije. Syme se buni, insistirajući da suština poezije nije revolucija, već zakon. Antagonira Gregorija tvrdeći da je najpoetičnije od čovekovih kreacija red vožnje za Londonsko podzemlje. Sugeriše da Gregori zapravo nije ozbiljan u vezi sa anarhizmom, što toliko iritira Gregorija da odvodi Simea na podzemno mesto anarhista, pod zakletvom da nikome ne otkriva njegovo postojanje. Centralno veće se sastoji od sedam muškaraca, od kojih svaki koristi naziv dana u nedelji kao pseudonim. ... Česterton je bio engleski književnik, a njegov bogat i raznolik stvaralački opus uključuje novinarstvo, poeziju, religiozna dela, biografiju, fantaziju i detektivsku fikciju. Bio je omiljeni Borhesov pisac, i uticao na rad Erika Artura Blera (koga znamo po imenu Džordž Orvel). ---- Gilbert Keith Chesterton (Campden Hill, 29. svibnja 1874. – London, 14. lipnja 1936.), engleski književnik, pjesnik, romanopisac, esejist, pisac kratkih priča, filozof, kolumnist, dramatičar, novinar, govornik, književni i likovni kritičar, biograf i kršćanski apologet, književnik katoličke obnove. Chestertona su nazivali `princem paradoksa` i `apostolom zdravog razuma`. Jedan je od rijetkih kršćanskih mislilaca kojemu se podjednako dive liberalni i konzervativni kršćani, a i mnogi nekršćani. Chestertonovi vlastiti teološki i politički stavovi bili su prerafinirani da bi se mogli jednostavno ocijeniti `liberalnima` ili `konzervativnima`. Za paradoks je govorio da je istina okrenuta naglavačke, da bi tako bolje privukla pozornost. Osnovano je smatrati da pripada uskome krugu najvećih književnika 20. stoljeća. 1935. je bio nominiran za Nobelovu nagradu za književnost, ali upravo te godine jedini put u povijesti dotična nije dodijeljena ta nagrada za književnost, ne računajući godine svjetskih ratova. Ne zna se sa sigurnošću razloge, ali zacijelo nije dodijeljena da je ne bi dobio veliki i djelotvorni kršćanski pisac Chesterton. Mnoge su pape cijenili Chestertona, među kojima Benedikt XVI., još dok nije bio papa, često ga je citirao, a papa Franjo još dok je bio nadbiskup Buenos Airesa, dao je Jorge Mario Bergoglio svoj blagoslov na molitvu za proglašenje Chestertona blaženim. Jedan od najvećih tomista 20. stoljeća Étienne Gilson za Chestertonovo Pravovjerje kaže da je `najbolje apologetsko djel dvadesetoga stoljeća`. Institut za vjeru i kulturu Sveučilišta Seton Hall u New Jerseyu nosi njegovo ime te izdaje znanstveni časopis The Chesterton Review. Chesterton je rođen u Campden Hillu, Kensington, London, kao sin Marie Louise (Grosjean) i Edwarda Chestertona. U dobi od jednog mjeseca bio je kršten u Crkvi Engleske. Chesterton se prema vlastitim priznanjima kao mladić zainteresirao za okultno, a sa svojim bratom Cecilom eksperimantirao je sa zvanjem duhova. Chesterton se obrazovao u Školi `St. Paul`. Pohađao je školu umjetnosti kako bi postao ilustrator, a pohađao je i satove književnosti na Londonskom sveučilišnom kolegiju, no nije završio nijedan fakultet. Chesterton se oženio za Frances Blogg 1901., i sa njom ostao do kraja svog života. Sazrijevanjem Chesterton postaje sve više ortodoksan u svojim kršćanskim uvjerenjima, kulminirajući preobraćanjem na Katoličanstvo 1922. godine. Godine 1896. počeo je raditi za londonske izdavače `Redwaya`, i `T. Fisher Unwina`, gdje je ostao sve do 1902. Tijekom ovog perioda započeo je i svoja prva honorarna djela kao novinar i književni kritičar. `Daily News` dodijelio mu je tjednu kolumnu 1902., zatim 1905. dobiva tjednu kolumnu u `The Illustrated London News`, koju će pisati narednih trideset godina. Chesterton je pokazao i veliko zanimanje i talent za umjetnost. Chesterton je obožavao debate i često se u njih upuštao sa prijateljima kao što su George Bernard Shaw, Herbert George Wells, Bertrand Russell i Clarence Darrow. Prema njegovoj autobiografiji, on i Shaw igrali su kauboje u nijemom filmu koji nikada nije izdan. Godine 1931., BBC je pozvao Chestertona na niz radijskih razgovora. Od 1932. do svoje smrti, Chesterton je isporučio više od 40 razgovora godišnje. bilo mu je dopušteno, a i bio je potican, da improvizira kod svojih obraćanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, na desetak mesta ima podvucenih recenica hem. olovkom i ostavljeno nekoliko kvakica na margini, sve ostalo uredno! Cirilica! Konsulska vremena Retko ! Prvo izdanje! 1945. godina Travnička hronika je istorijski roman pisan za vreme Drugog svetskog rata, ostvaren po modelu evropskog realističkog romana. Obuhvata vreme od 1807. do 1814. godine i po tome predstavlja klasičan roman više od bilo kojeg drugog Andrićevog romanesknog ostvarenja. Roman je ispripovedan u trećem licu i sklopljen je od prologa, epiloga i 28 poglavlja. Razlika između travničke i višegradske hronike jeste u tome što se roman Na Drini ćuprija mahom zasniva na fikcionalnoj nadogradnji usmenih legendi dok je Travnička hronika nastala imaginiranjem vrlo bogate dokumentarne građe. Hronika o Travniku je beletristički sedmogodišnji letopis koji obrađuje vreme boravka stranih konzula u tom vezirskom gradu. Počinje dolaskom francuskog konzula, a završava se odlaskom drugopostavljenog austrijskog konzula. Prema poetičkom pravilu koje važi za sve Andrićeve romane (izuzimajući donekle Gospođicu) i ovaj roman okrenut je istoriji. U procesu stvaranja Travničke hronike Andrić se služio bogatom dokumentarnom građom iz oblasti istorije civilizacije, etnologije i autentičnu spisima o istorijskim ličnostima koje su predstavljene u romanu. Istorija je `utkana tako reći, u svaku rečnicu (do te mjere, ponekad, da bi se mogle staviti, pri dnu stranice referencije izvora), dajući joj na taj način izvjesnu autentičnost i životnost`, napisao je Mithad Šamić u studiji Istorijski izvori Travničke hronike Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ponegde ima flekice kao da je od vode, ali nije nista strasno, sve je suvo i uredno! Retko u ponudi !!! Ex Ponto je knjiga stihova u lirskoj prozi koju je napisao Ivo Andrić 1918. godine.[1] Naziv ovog dela inspirisan je nazivom zbirke pesama „Epistulae ex Ponto“ latinskog pesnika Ovidija, u kojima on peva svoje patne i utiske iz prognanstva u Pontu na obali Crnog mora gde je proteran od strane Oktavijana Avgusta.[2] U ovom ranom Andrićevom delu, nazvanom „razgovorom s dušom“ (Niko Bartulović), stilizovano je lično iskustvo u nastojanju da mu se, u lirskoj sentenci, pridoda značenje filozofsko-poetske istine, a da pritom zadrži fabulativno-narativnu osnovu, na osnovu koje bi se mogla rekonstruisati stanja jednog zatočenika. Ova knjiga pesama u prozi razvrstana je u tri ciklusa: prvi ima 26, drugi 25, a treći 88 tekstova, uz završni „Epilog“. U strasnom lirskom monologu, pesnik se obračunava sa sobom, pokušava da u tamničkim bdenjima razreši unutrašnju dramu i oslobodi se traume izazvane utamničenjem. Nepravedan pad iza rešetaka u drugi, surov i mučan svet, gde je žrtva „na suvom ukletom sprudu“, dovodi pesnika u stanje da postavlja važna egzistencijlna pitanja i grozničavo razmišlja o svetu i mestu pojedinca u njegovim tragičnim okvirima. U početku pisanja ga prate motivi usamljenosti, strepnje i melanholije. Zatočenost njegovih misli i obuzetost samoćom ga prate tokom celog dela. Osnovni motivi pisanja ovog dela su bili samoća i nemir, a zbog boravka u ćeliji i u izgnanstvu biva nemoćan da piše i jedini trenuci svetlosti su mu trenuci inspiracijakoja ga pogađa kao bljesak. Sama poenta dela se nalazi u epilogu kada mladić razočaran životom ipak odluči da živi jer je život kratkotrajan. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Lepo očuvano Kao na slikama Extra retko u ponudi 1891. Аутор - особа Matavulj, Simo, 1852-1908 Наслов Са Јадрана / приче Сима Матавуља Врста грађе кратка проза Језик српски Година 1891 Издавање и производња Београд : Љ. Јоксимовић, 1891 (Београд : Парна штампарија радикалне странке) Физички опис 228 стр. ; 18 cm Садржај Краљица Сликареве успомене Ђуро Кокот Све је у крви ... Simo Matavulj (Šibenik, 12. septembar 1852 — Beograd, 20. februar 1908) bio je srpski pisac iz Dalmacije i prvi predsednik Udruženja književnika Srbije.[1] Matavulj pripada epohi realizma a njegova najpoznatija dela su roman Bakonja fra Brne i pripovetka Pilipenda. Simo Matavulj Simo Matavulj.jpg Datum rođenja 12. septembar 1852. Mesto rođenja Šibenik, Austrijsko carstvo Datum smrti 20. februar 1908. (55 god.) Mesto smrti Beograd, Kraljevina Srbija Najvažnija dela Romani: Bakonja fra Brne (1892), Uskok (1893); Zbirke pripovedaka: Sa jadrana(1891), Primorska obličja(1893), S mora i planine(1901), Nemirne duše(1908), Iz primorskog života(1890), Iz Crne Gore i Primorja(1880,1889); Od pojedinačnih pripovedaka izdvajaju se: Povareta, Pilipenda, Pošljednji vitezovi i Oškotac i Bila, Sveta osveta, Novo oružje; Biografija Uredi Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 12. septembra (31. avgusta po julijanskom kalendaru) 1852. godine. Bio je jedan od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj (rođene Triva).[2] U Šibeniku je završio osnovnu školu na italijanskom i srpskom jeziku, kao i nižu gimnaziju. Zatim odlazi u manastir Krupu kod svoga strica, igumana Serafima, ali, izgubivši volju za manastirskim životom, odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871. godine.[3] Do prelaza u Crnu Goru, 1881., on je učitelj u raznim dalmatinskim selima i nastavnik Srpske pomorske zakladne škole u Srbini kod Herceg Novog. U Crnoj Gori je bio nastavnik gimnazije, nadzornik škola, urednik službenih novina i nastavnik kneževe dece. Putovao je u Milano i Pariz kao vođa jedne grupe crnogorskih mladića koji su odlazili na školovanje. Tom prilikom je u Parizu ostao nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik gimnazije i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju. Bio je oženjen Milicom nastavnicom beogradske Više ženske škole. Supruga je umrla marta 1893. godine, u prvoj godini njihovog, kako se govorilo `srećnog braka`.[4] Umro je neutešni Simo u Beogradu 20. februara (8. februara po julijanskom kalendaru) 1908. godine. Bio je redovni član Srpske kraljevske akademije od 30. januara 1904. Književni rad Uredi Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju u službenim crnogorskim novinama sa jednom istorijskom pričom, koju je napisao povodom veridbe kneza Petra Karađorđevića sa kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga kneza Nikole. Zatim je prešao na originalno stvaranje i do smrti radio vrlo živo na pripoveci i romanu. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela, mahom objavljenih u zasebnim zbirkama, kao: „Iz Crne Gore i Primorja“, „Iz primorskog života“, „Iz beogradskog života“, „Iz raznijeh krajeva“, „S mora i s planine“, „Sa Jadrana“, „Primorska obličja“, „Beogradske priče“, „Život i nemirne duše“, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima. Napisao je i dva romana: „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. Pored toga, Matavulj je ostavio i nekoliko svezaka putopisa, uspomena i književnih članaka razne sadržine („Boka i Bokelji“, „Deset godina u Mavritaniji“ itd.). Najznačajnije mu je delo iz te oblasti „Bilješke jednog pisca“, vrsta autobiografije, pisana živim, plastičnim stilom i pronicljivim posmatračkim darom. Matavulj je još napisao i dve drame: „3avjet“ i „Na slavi“, — prva sa predmetom iz dubrovačkog, a druga iz beogradskog života. On je i prevodio sa stranih jezika, najviše sa francuskog: „Na vodi“ od Mopasana, „San“ od Zole, „Pučanin kao vlastelin“ i „Mizantrop“ od Molijera, „Zimske priče“ od Vogiea. Po prirodi trezven i oprezan duh, Matavulj je počeo da piše tek u zrelijim godinama. On je postupno ali energično izgrađivao svoj talenat, trudeći se da nedostatke svoga uskog školovanja nadoknadi ličnim usavršavanjem. On čita ne samo francuske i italijanske književnike već i naučnike i mislioce. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače, on stiče i široko poznavanje istorije i filozofije. Ukoliko se više širio vidik njegova saznanja i njegovo životno iskustvo, utoliko je puštao maha svome talentu. U svoje vreme, Matavulj je bio jedan od najobrazovanijih i „najevropskijih“ srpskih pisaca. Do Matavulja, naši pisci se razvijaju poglavito pod uticajem ruske, nemačke i mađarske književnosti; od njega počinje i sasvim prevlađuje romanski uticaj, naročito francuski. Matavulj je najviše čitao i prevodio francuske realiste i naturaliste; na njihovim delima je razvio ukus i učio veštinu pisanja. Naročito je voleo i čitao Zolu i Gija de Mopasana, i po njihovim uzorima počeo i sam pisati. On je od francuskih naturalista naučio da oštro, objektivno i savesno posmatra život i potom unosi u delo, U svojim „Bilješkama“ on to izrično veli i objašnjava kako on shvata francuski književni realizam, koji se ne sastoji u grubom kopiranju života, već je piscu dozvoljeno da preinači detalje i skladno poveže prema višem umetničkom cilju u granicama stvarnosti. Do njega, naši se pisci nikada nisu sasvim otrgli od romantičarskih sklonosti; tek je Matavulj potpun i čist realista. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život, bez uzbuđenja i tendencija, uvek na osnovi obrazaca iz stvarnog života. Tako je Matavulj stvorio najbogatiju i najraznovrsniju galeriju nacionalnih tipova, oštro i tačno izvajanih prema životu. Dok su ostali srpski pripovedači prikazivali život samo u uskom vidiku svoga kraja, Matavulj opisuje razne srpske krajeve i ljude iz raznih društvenih slojeva. On opisuje Dalmaciju kao i Crnu Goru i Beograd, seljake i mornare kao i građane i intelektualce. Najbolja su mu dela „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. U prvom slika patrijarhalni moral i viteštvo gorštaka iz crnogorskog krša, a u drugom primorske seljake i franjevce jednog katoličkog manastira iz Primorja, na osnovi ličnih utisaka i uspomena iz svoga đakovanja u manastiru. „Bakonja fra Brne“ je pisan vedrim i dobrodušnim humorom, sa diskretnom podrugljivošću prema svetim ljudima, no bez sarkazma i tendencija, slično postupku Anatola Fransa, čija je dela cenio i koga je i lično poznavao. To je njegovo najbolje delo, prepuno humora, živopisnosti i pronicljive psihologije. To je, ujedno, i jedan od najboljih romana srpske književnosti. Najpoznatija njegova pripovetka je „Pilipenda“, koja opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji. Matavulj se odlikuje oštrim i trezvenim posmatranjem života, sposobnošću da zapazi i odabere karakteristike lica i situacija, da to kaže zanimljivo, neusiljeno i jednostavno. On ne izmišlja ni fabulu ni epizode, niti ih razvija prema sopstvenim afektima i raspoloženjima. Lica i događaje traži u životu, upravo u spoljnom životu, u onome što je dostupno čulnim opažanjima, i događaje razvija u granicama životnih mogućnosti. On je od francuskih naturalista primio ono što se moglo tehnički savladati i primiti razumom, ali kod njega nema ni Zoline tragike ni Mopasanova artizma. Zbog toga u njegovim novelama nema poezije i dubljeg i složenijeg unutrašnjeg života, nema pravog umetničkog sklada u celinama. Njegovim delima oskudeva mašta i lirizam. Te svoje nedostatke, koji su mu smetali da postane pisac šire publike, nadoknadio je svojim velikim književnim obrazovanjem, koje ga je učinilo popularnim kod književno obrazovane publike. Djela Uredi Noć uoči Ivanje, Zadar, 1873. Naši prosjaci, Zadar, 1881. Iz Crne Gore i Primorja I, Novi Sad, 1888. Iz Crne Gore i Primorja II, Cetinje, 1889. Novo oružje, Beograd, 1890. Iz primorskog života, Zagreb, 1890. Sa Jadrana, Beograd, 1891. Iz beogradskog života, Beograd, 1891. Bakonja fra-Brne, Beograd, 1892. Uskok, Beograd, 1893. Iz raznijeh krajeva, Mostar, 1893. Boka i Bokelji, Novi Sad, 1893. Primorska obličja, Novi Sad, 1899. Deset godina u Mavritaniji, Beograd, 1899. Tri pripovetke, Mostar, 1899. Na pragu drugog života, Sremski Karlovci, 1899. S mora i planine, Novi Sad, 1901. Beogradske priče, Beograde, 1902. Pošljednji vitezovi i Svrzimantija, Mostar, 1903. Život, Beograd 1904. Na slavi, Beograd, 1904. Zavjet / Zavet Beograd, 1904. Car Duklijan, Mostar, 1906. Nemirne duše, Beograd, 1908. Bilješke jednoga pisca, Beograd, 1923. Golub Dobrašinović

Psunjski HRVATI U SVETLOSTI ISTORIJSKE ISTINE Psunjski HRVATI U SVETLU ISTORIJSKE ISTINE Godina izdanja: mart 1944. (prvo izdanje) 243 + karta `Srbi u Nezavisnoj državi Hrvatskoj`. Sem što je požutela, veoma očuvana, bez podvlačenja, zapisa, neprijatnih mirisa... U okupiranom Beogradu su 1944. godine izašle iz štampe dve knjige sa tematikom iz srpsko-hrvatskih odnosa. Radi se o knjigama „Hrvati u svetlu istorijske istine“ i „U ime Hrista-Svetinje u plamenu“. Autor obe publikacije se potpisao kao Psunjski. Tim imenom je hteo da ukaže na svoj zavičaj, odnosno svoje ranije boravište. Psunjski je pisao na dobrom činjeničnom temelju, sa postavkama i dokazivanjem koji odaju oštroumnog, u istoriji i politici, izvežbanog čoveka. Sam je bio izbeglica u Nedićevoj Srbiji, jedan prognanik koji je sebe i porodicu sačuvao od svirepog ustaškog klanja. Njegove knjige izdate su u teškim uslovima nemačke okupacije. Autor ovih knjiga je posle rata ostao neprimećivan u javnosti. Ideologija „bratstva i jedinstva“ nije trpela potrzanje odgovornosti za istrebljivanje srpskog naroda u Krajini i u Bosni i Hercegovini. Svako osluškivanje onemelog krika pobacanih u jame nevinih žrtava, osuđivalo se kao reakcionarni revizionizam. Psunjski se i dalje krio pod svojim pseudonimom. Na žalost, ni kada su njegovi štampani spisi opet dobili na aktuelnosti, sa početkom raspada bivše Jugoslavije, opet su izdati pod pseudonimom iz doba okupacije (1941-1944). Iznad naslova „Hrvati u svetlu istorijske istine“ i „U ime Hrista - Svetinje u plamenu“ nije stavljeno zaslužno ime njihovog autora kome je ime Veliša Raičević. NEMAR I ZABLUDE Prvi koji je u svojim radovima koristio i javno citirao „Psunjskog“ bio je istoričar Veljko Đurić, a to je činio u svom magistarskom radu „Ustaše i pravoslavlje - Hrvatska pravoslavna crkva“ (Beograd 1989). Posle tog ozvaničenja, pojačalo se interesovanje za čudesne i tajanstvene knjige „Hrvati u svetlu istorijske istine“ i „U ime Hrista - svetinje u plamenu“. Knjiga „Hrvati u svetlu istorijske istine“ je ponovo izdata 1993. godine. Glavni izdavač je bilo „Novo delo“, a predgovor je napisao Momčilo Đerković. Drugo izdanje se pojavilo u aranžmanu izdavačke kuće „Nikola Pašić“ iz Beograda 2004. godine. To drugo izdanje obuhvata oba dela Veliše Raičevića, naime u produžetku je štampana knjiga „U ime Hrista - Svetinje u plamenu“. Uprkos tome što autor nije pisao u cilju sticanja književne slave i javnih priznanja, nego iz svoje nacionalne savesti i istinoljublja o progonjenom srpskom narodu na istorijskim teritorijama, radi tačnosti, izdavačkog poštenja i bibliografske preciznosti, bar u drugom slučaju moglo se navesti puno ime i prezime ovog istoriografskog pisca. Pogotovo kada se razrešavanjem enigme tajnog imena „Psunjski“ najiscrpnije i najtemeljitije bavio Ilija Petrović. (Rad muzeja Vojvodine, broj 36, 1994, str. 159-171), koji je dokazao da je Psunjski Veliša Raičević. Pre toga se mislilo da je knjige napisao Radoslav Grujić (+1955), Dušan Bogunović, Pero Slijepčević (+1964), ali da su autori možda starokatolički dostojanstvenik Milan Žmigavac ili neki Rašajski, zaposlen u Rektoratu Zagrebačkog Sveučilišta pre 1945. godine. U vreme kada je rađena opsežna srpska bibliografija, oko 1989. godine, ove dve knjige su iz neshvatljivih razloga prećutane, iako se pouzdano zna da su knjige Psunjskog poklonjene Narodnoj biblioteci posle smrti Josipa Broza Tita. Zanimljivo da je jedan od principa najpotpunije srpske bibliografije dosad glasio: „Šifre, pseudonimi i inicijali, ukoliko nisu razrešeni, uzimaju se za odrednice u obliku kakvom se javljaju u knjizi“. Ali, uprkos tome u toj bibliografiji koja obuhvata i 1944. godinu nisu zabeležene knjige koje je napisao i sa teškom mukom izdao Večiša Raičević - Psunjski. (Vidi: Srpska bibliografija, Knjige 1868-1944, Knjiga 1 (A-Bok), Beograd, 1989. i Srpska bibliografija, Knjige 1868-1944, Knjiga 15 (Priv-Rg), Beograd, 1999.) PSUNjSKI U BIBLIOTEKAMA U Biblioteci Srpske Patrijaršije javnosti je i čitalaštvu tek od 1992. godine dostupan jedan primerak knjige „Svetinje u plamenu“. Ona je zavedena u knjizi inventara sa beleškom da je nabavljena putem kupovine. Biblioteka Srpske Patrijaršije poseduje po tri primerka od svake Velišine knjige, međutim oni u periodu komunističke vladavine nisu bili dostupni. Po jedan primerak Psunjskog nalazi se u biblioteci-legatu prote Stevana Đurđevića, koja je od 1947. godine u Biblioteci Srpske Patrijaršije. Ni oni se nisu mogli dati na korišćenje jer su bili na „Indeksu zabranjenih knjiga“ narodnih vlasti. Po svedočanstvu dugogodišnjeg upravnika Biblioteke Srpske Patrijaršije Bogoljuba Ćirkovića po dva primerka ovih zanimljivih knjiga doneo je u biblioteku odmah nakon završetka Drugog svetskog rata istoričar Radoslav Grujić (+1955), po čemu se u krugovima obrazovanijeg srpskog sveštenstva i danas misli da je Psunjski zapravo ovaj srpski sveštenik i istoričar. Bogoljub Ćirković je prepričavao Grujićeve reči: „Radio sam na tome“, ali tim rečima darodavac nije mislio na autorstvo knjiga, nego na delatnost u komisiji Svetog Arhijerejskog Sinoda o prikupljanju svedočanstava i dokumentacije o stradanjima Srba u NDH 1941-1944. Jedan primerak knjige „Svetinje u plamenu“ je Narodna biblioteka Srbije otpisala, odnosno ona se nje oslobodila putem poklona. Faksimil njenih korica dajemo u prilogu. Zanimljivo da je bila u solidnom stanju, sa svim stranicama, sa koricama, koričnim naslovom, tj. da nije postojao nijedan objektivan razlog da se otpiše, sem možda što je bila duplikat. AMATER, ALI NE DILETANT Veliša Raičević se rodio 5. novembra 1903. godine u Trepči kod Andrijevice od oca Novaka i majke Mirune u porodici koja je imala još tri sina i jednu kći. Porodica je materijalno dobro stajala pa je Veliša, posle završene gimnazije u Kragujevcu, otišao na studije geodezije u Prag. Od 1929. stalno se nastanjuje u Vinkovcima gde dobija posao u struci kao geometar. Sa strašću prikuplja dokumentaciju o prošlosti srpsko-hrvatskih odnosa, gledajući oko sebe razbuktvanje hrvatskih secesionističkih strasti. U tom vremenu objavljuje članke u beogradskim novinama „Vreme“ i u vinkovačkoj „Slavoniji“, organu Jugoslovenske radikalne zajednice čiji je urednik bio dr Pavle Šumanovac. Ubijen je u toku rata od ustaša. Proglašenje Banovine Hrvatske 26. avgusta 1939. godine negativno se odrazilo na prečanske i prekodrinkse Srbe, na koje su već tada počeli prvi napadi, zastrašivanja i ubistva. Te godine je u Beograd doselio Antun Rot, vinkovački Nemac, prijatelj Veliše Rajčevića, knjižar i štampar koji je izdavao „Slavoniju“, a koji je izdao i Velišine dve knjige iz 1944. godine. Po kazivanju gospođe Raičević Iliji Petroviću, Antun Rot je bio „dušom i srcem veliki Jugosloven i veliki Srbin“. (str. 165) Ubili su ga komunisti po ulalasku u Beograd. Veliša Raičević, autor knjiga „Hrvati u svetlu istorijske istine“ i „U ime Hrista - Svetinje u plamenu“, posle 1945. godine bavio se inženjerskim poslovima, batalivši pisanje, a po četiri primerka svake od svoje knjige, istinite, ali i gorke čuvao dalje od očiju radoznalaca. O Psunjskom vodila reč na saslušanju etnologa Milenka Filipovića (+1969) pred komunističkim vlastima krajem januara 1945. godine u Beogradu. Taj zapisnik se čuva u Arhivu Jugoslavije (Fond „Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, inv. br. 16.390). Milenko Filipović je o radovima Veliše Raičevića doneo negativan sud: „Jednoga dana našao me je u Patrijaršiji neki g. Raičević, arhitekta ili agronom (to ne znam tačno ni danas i poveo sa mnom razgovor o Hrvatima, o stradanjima Srba u NDH i sl., pa mi je ostavio jedan obiman rukopis da ga pročitam. Pročitao sam taj rukopis, i kad je on ponovo došao, kazao sam mu svoj sud: da on sa takvim spisom ne sme izići na javnost, jer je pun netačnosti, neozbiljnih tvrđenja i sl. Preporučio sam mu da prve odeljke (razne odeljke iz istorije) izostavi ili skrati, da se okane istorijskih razmatranja o Hrvatima u prošlosti, a da se u svakom slučaju dokumentuje iz priznatih kritičkih dela, itd.Ali, on nije primio moje razloge, navodeći da on nije naučnik, da je samo publicista. Nije prošlo mnogo vremena, a pojavila se je štampana knjiga „Hrvati u svetlosti istoriske istine“ pod pseudonimom „Psunjski“. Odmah sam prepoznao delo i sa zaprepašćenjem konstatovao da pisac nije primio nijedan od mojih saveta, tako da mu knjiga nema nikakve vrednosti. Našao sam čak i to da je on jedan razgovor sa mnom predstavio sasvim naopako i mene nezgodno apostrofirao (str. 25) i uvrstio u red ‘nakrivo nasađenih srpskih učenjaka’...“ Neshvaćen od svojih savremenika, naučnika sa akademskim titulama, pisac knjiga koje su totalitarne ideologije - fašizam i komunizam htele da spale, Veliša Raičević je napisao zavetne tekstove koji će ostati trajni kamen u zdanju srpske nacionalne bibliografije. Ovim tekstom podsećamo na njegov svetli i ispovednički lik, trideset šest godina nakon njegove smrti.` (Pravoslavlje, novine srpske patrijaršije).

Branislav Nusic - Autobiografija Jubilarna knjiga Izdanje odbora za Nusicevu proslavu, 1924. Tvrd povez, nedostaje rikna, 364 strane. Kada se prekorici, bice to sasvim pristojan primerak. SVOJERUCNI POTPIS BRANISLAVA NUSICA! Branislav Nušić (ime po rođenju: Alkibijad Nuša; Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata.[3] Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Biografija Detinjstvo i školovanje Spomen-ploča na zidu Zgrade Narodne banke Srbije u Ulici kralja Petra u Beogradu, na mestu gde se nekada nalazila rodna kuća Branislava Nušića Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u „Nadinom” almanahu.[4] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u „Golubu” — listu za srpsku mladež 1879. godine.[5] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[6], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[7][8] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[9] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[10] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, u kojem se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[11] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[12] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina.[13] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[14] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalo u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Godine 1909. bio je Politikin dopisnik u Bitolju kada je izbio sukob između mladoturaka i staroturaka.[15] Glavni izvor mu je bio srpski đeneralni konsul u Skoplju Živojin Balugdžić.[15] Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopisi su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[16] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[17] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište (debitovalo četiri dana nakon njegove smrti[18]), preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Već u decembru 1936. je izveštavano da je teško oboleo,[19][20] operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[21] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[22] Na njegovom stolu u rukopisu je ostala nedovršena komedija `Vlast`, sa započetim trećim od planirana četiri čina - prvi čin je prikazan povodom prve godišnjice njegove smrti.[23] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Stvari su još za njegovog života nazivane imenom `Branislav Nušić`: kafana i škola u Beogradu, ulice u Beogradu, Bitolju, Smederevu i Kragujevcu, nekoliko diletantskih družina i, na njegovo čuđenje, pevačkih društava.[24][25] Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[26] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[26] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[14] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[27] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[28] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[26] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS)[29][30] Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora)[29] Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija)[29] Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS)[29] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Svetski rat” „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1934)[31] `Svinja` (1935)[32] „Dr“ (1936)[33] „Pokojnik“ (1937)[34] „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[35]) `Put oko sveta` - nastavak (nezavršen[36]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [37] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju, građen još 1922.[38] „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ (1923[39]) Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićevi dani, nagrada Ružici Sokić, deo njenog legata u Adligatu Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[40] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[41][42] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[43] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[44][45] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[46][47] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[48][49] Bista u Sokobanji, ispred Zavičajnog muzeja Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[50] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[51] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[52] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[53] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[54] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[55] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[56][57] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[58][59] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[60] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[61] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević.[62][63] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Ujež - TV film iz 1974, prema komadu prikazanom 1935.[64] Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Predstava „Put velikana” bavi se poslednjim danom Nušićevog života.[65] Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.[66]