OVO JE RADIO GRAMOFON U PERFEKTNOM STANJU JER SKORO DA NIJE NI KORIŠĆEN POTPUNO KOMPLETAN I ISPRAVAN ŠTO SE TIČE SVEGA AUTOMATSKI BIRA BRZINU OBRTAJA NA GRAMOFONU (33 I 45) U ZAVISNOSTI OD VRSTE PLOČE ( LP ILI SINGL) MOŽE DA RADI NA STRUJU I NA BATERIJE REČ JE O VRLO RETKOM I ORIGINALNOM UREĐAJU KOJI JE U RETRO I MODERNOM FAZONU VISOKOG KVALITETA I BEZ MANE ANTENA NA RADIJU JE DEBELA METARSKA I ODLIČNO HVATA, ZVUK DOSTA DOBAR, SVI DUGMIĆI NA BROJU I FUNKCIJI UŽIVO MNOGO LEPŠI JEDNOM REČJU EXTRAAAAA

Na prodaju muzicka linija PHILIPS MZ - 7 Dupli kaset dek + Radio + Cd plejer sa trostrukom rotacionom tacnom + Uredjaj poseduje jos i: - Integrisano pojacalo - Digitalni sedmopojasni ekvilajzer - Manuelne kontrole za bass - Mauelne kontrole za treble - Manuelnu kontrolu za Loudness - Manuelnu kontrolu za Incredible Sorround (daje efekat zvuka 4 zvucnika) - Manuelnu kontrolu za balans levih i / ili desnih zvucnika - Dolby B - Digitalni sat - Originalni daljinski - Originalne baterije (ne drze, potrebno ih je zameniti) - Original trosistemski zvucnici - 2 x 50 W realne muzicke snage na 6 oma, - bas refleks sa zadnje strane - Konekcija zvucnika preko stipaljki - Zastitne mrezice zvucnih kutija demontazne - Original demontazne zvucnicke kablove - Dim funkciju u tri nivoa! - Original AM radio antena - Original naponski kabal - Original prospekti i uputstva - Original zastitni dzak - Original kutija (takodje kao nova!) - Stanje celog uredjaja - kao novo! Poseduje jos i : - Konektor za sabvufer (do 100 W realne muzicke snage, tada prakticno dobijate fenomentalni 2.1 sistem!) - Digitalni izlaz - Dva ulaza (levi + desni) - Dva izlaza (levi + desni) - Konektor za krovnu FM radio antenu (Ja sam koristio ovaj uredjaj u kombinaciji sa 5.1 zvucnim sistemom, prakticno se na ovaj nacin dobija fenomenalan 7.1 zvuk!). Ako je i ovaj podatak nekom bitan - prvi sam i jedini vlasnik ovog fenomenalnog uredjaja! Pazen, mazen... Uz liniju - original prospekti / uputstva + zastitni dzak + stiropori + kutija + zicana antena + stalak za antenu + daljinski. Preuzimanje najbolje licno kod mene. Na izricit Vas zahtev saljem o Vasem trosku i na eventualni Vas rizik post express-om u originalnoj ambalazi, sa svime, sto se dobilo kupovinom u radnji! U slucaju slanja saljem nakon prethodne uplate post net-om i provere iste. Kupoprodaja po pravilima Kupinda. Ukoliko iz bilo kog razloga, u predvidjenom roku ne dodje do kontakta izmedju kupca i mene, i realizacije kupoprodaje, oglas ponovo postavljam i takvu saradnju ocenjujem negativnom. Ako Vas jos nesto interesuje u vezi ovog predmeta, pitajte slobodno pre isteka oglasa. Srecna kupovina!

Objašnjenje građanskog zakonika za Knjažestvo Serbsko Autor: Dimitrije Matić U Beogradu, u Knjažestva Serbskog knjigopečatnici, 1850. Tvrdi povez, srpski jezik, 704 str. Knjiga se sastoji iz dva dela Za svoje godine knjiga je u veoma dobrom stanju. Kompaktna je, ne ispada ni jedna strana. Ova knjiga predstavlja objašnjenje čuvenog Građanskog zakonika Kneževine Srbije iz 1844. U to vreme srpski zakonik je, nakon francuskog, austrijskog i holandskog, bio četvrti u Evropi. Dimitrije Matić je doktorirao filozofiju u Lajpcigu. U vreme dok je pisao ovu knjigu radio je kao profesor prava na Liceju u Beogradu. Tokom života bio je i ministar prosvete kao i predsednik Skupštine.

Na prodaju midi linija Lenco TCD 990 Nekorisceno Poseduje: - cd plejer - dupli kaset dek - analogni radio FM - MW - LW (+ zicana antena) - gramofon sa 3 brzine (33/45/78) - USB slot (za flesh memorije) - SD slot (za memorijske kartice) - reprodukuje muziku mp3 formata/ snima muziku u mp3 format! - mogucnost snimanja Vase omiljene muzike sa gramofona na usb - sd... - original daljinski upravljac - rezervna igla za gramofon - uputstvo - prospekt - dve zvucne dvosistemske kutije realne snage 2 x 10 W / maksimalne muzicke snage 2 x 20 W - izlaz (za povezivanje sa racunarom, lap top-om, Tv-om, klavijaturom i slicno) - original zastitni stiropori i ambalaza / kutija Kutije i linija u mahagoni dezenu. Neke od znacajnih funkcija ovog uredjaja (preuzeto iz uputstva za upotrebu): - RECORDING FROM TAPE (DECK 2 TO DECK 1) - DUBBING AT NORMAL SPEED - DUBBING AT HIGH SPEED - RECORDING FROM RADIO - RECORDING FROM PHONO - ENCODING OF PHONO OR CASSETTE TAPE INTO MP3 FILE (THE SYSTEM IS ABLE TO ENCODE RECORD (FROM PHONO) AND CASSETTE DECK FILE (FROM TAPE) TO MP3 FORMAT AND RECORDING AT MEMORY MEDIA WITH USB CONNECTING PORT OR SD/MMC CARD.) - PHONO ENCODING - CASSETE ENCODING - FILE COPY FROM USB TO SD OR VICE VERSA - COPYING 1 TRACK (ASSUME COPY FROM SD CARD TO USB MODE) - COPYING ALL TRACKS (ASSUME COPY FROM SD CARD TO USB MODE) ... Preporucujem (zbog osetljivosti robe) licnu probu pre kupovine kod mene, licno placanje i preuzimanje kod mene. Po zelji moze i slanje u originalnoj ambalazi na Vas rizik i trosak postom kao CC paket ili post express-om, nakon prethodne uplate post net-om ili na t.r. i provere iste, kad Vam uredjas stigne, placate samo postarinu.

Extra retko! Očuvano kao na slikama 1847. Georgije - Đorđe Maletić (Jasenovo, 13. mart 1816 — Beograd, 13. januar 1888) bio je književnik, estetičar, prevodilac, političar, pozorišni pedagog i teoretičar.[1] Đorđe Maletić Đorđe Maletić 1881 Th. Mayerhofer.png Đorđe Maletić Пуно име Georgije Maletiċ Рођење 13. март 1816. Jasenovo, Смрт 13. јануар 1888. (71 год.). Beograd, Rođen je u Jasenovu kod Bele Crkve u Vojvodini 1816. godine. Prešao je 1838. godine u Kneževinu Srbiju.[2] Uz profesorsku katedru radio je i kao urednik beogradskih časopisa `Podunavka` i `Rodoljub`. Od 1844. godine se intenzivnije bavi pisanjem pozorišnih komada. Vredni pažnje su drame: Apoteoza velikom Karađorđu(1850), Preodnica srbske slobode ili srbski ajduci(1863), i Smrt cara Mijaila. Bio je drugi upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu 1871. godine. Postao je 27. decembra 1847. godine redovan član Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Poznat je po spevu Tri pobratima. Pisao je stručne knjige poput: Ritorika (1855, 1856) i Teorija poezije (1864). Danas u Jasenovu osmogodišnja osnovna škola nosi njegovo ime.[3]

PRVA OBJAVLJENA KNJIGA LAZE KOSTIĆA! za svoje godine knjiga je odlično očuvana korice su kao na slici, tvrd povez unutra ima pečate prethodnih vlasnika kao što se vidi na slici extra RETKO! Maksim Crnojević : tragedija u pet radnja / Napisao Laza Kostić [Novi Sad] : Izdala `Matica Srbska`, 1866 (U Novom Sadu : Episkopska štamparija) [4], 123 str. ; 23 cm Lazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) je bio srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka advokat, poliglota, novinar, dramski pisac i estetičar. Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); Pismo književnika Laze Kostića prijatelju Jovanu Miličiću, Sombor, 14. jula 1908. g. Pismo je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[8] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[9][10] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[11][12] Nasleđe Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [13]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku se dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[14] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Rekvijem Laze Kostića Srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović Ivanus napisao je marta 2017. godine lirsku, elegičnu pesmu „Rekvijem Laze Kostića”, zamišljenu kao nastavak poeme „Santa Maria della Salute” i omaž Lazi Kostiću. Stihove „Rekvijema...” javnost je prvi put čula u Čikagu, pre projekcije filma „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre u bioskopu „Century Centre”. Pred punom salom, govorila ih je novinarka nekadašnjeg Radio Sarajeva Milka Figurić.[15] Vokalno izvođenje „Rekvijema Laze Kostića” emitovano je u okviru emisije „Večeras zajedno” Prvog programa Radio Beograda aprila 2017.[16] U ulozi oratora ponovo je bila Milka Figurić, čiji se glas tada čuo na talasima Radio Beograda prvi put nakon raspada JRT sistema. dr laza kostic knjiga o zmaju srpska knjizevnost xix vek xix veka romantizam ...

Nikolaj Šimić lepo očuvano kao na slikama izuzetno retka knjiga Іконостасъ славныхъ и храбрыхъ лицъ / Николаемъ Шимичь произведенъ Въ Будинѣ Градѣ : Писмены Кралевскаго Всеучилища Венгерскаго, 1807 138, [3] стр. ; 19 cm Садржај: Петръ Великїй ; Екатерина Вторая ; Станиславъ Аvгустъ ; Потемкинъ ; Суваровъ ; Косцїушко. Nikolaj Šimić je napisao prvu Logiku srpskog jezika. Znameniti filozofsko-prosvetiteljski pisac, direktor škola, senator i kapetan grada Sombora, Nikolaj Šimić, rođen je u Somboru 4. januara 1766. godine. U Somboru je završio osnovnu i latinsku gramatikalnu školu, gimnaziju u Segedinu, a dva tečaja filozofije (logiku i fiziku) i prava u Peštije položio i advokatski ispit. Po završetku studija otišao je u Rusiju, gde je jedno vreme bio ruski oficir kada se 1801. godine vratio iz Rusije, jedno vreme je radio kao advokat u Somboru, a posle kao senator grada Sombora i gradski kapetan. Posle penzionisanja Avrama Mrazovića 1811. godine postavljen je za direktora svih srpskih osnovnih škola u Ugarskoj. Njegova je posebna zasluga što se školska mreža proširila i na somborske salaše. Šimić je pisac mnogobrojnih knjiga, originalnih, prevedenih i prerađenih, kao što su: Logika (u dva dela), prvi sistematski priručnik logike u Srba, koji je 150 godina bio i jedina knjiga ove vrste kod nas, Ikonostas slavnih i hrabrih lic. (Biografije Petra Velikog, Katarine II, Stanislava Avgusta, Potemkina, Cyvopova i Tadeuša Košćuškog), Turčin Abdalah i Serbij Serboslava, naravoučitelenaja povest, Aristej i Acencira, egipatskaja naravoučitelnaja povijest i druge. Njegovi spisi, iako nisu originalni, izvršili su jednu određenu progresivnu kulturno-prosvetnu misiju. Znalac nekoliko jezika i široke kulture Nikolaj Šimić je jedan od najobrazovanijih i najznamenitijih Somboraca s kraja XVIII i početka XIX veka. Umro je u Somboru 1848. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 212 str. Ekstra retko !!! 1. izdanje, Budim 1836. god Jovan Stejić (Arad, 1803 — Beograd, 1853) bio je prvi Srbin svršeni doktor medicine, koji je iz Habzburške monarhije došao da radi u obnovljenu Srbiju. Zajedno sa dr Karlom Pacekom jedan je osnivača srpskog građanskog saniteta i 1831. izdavač prvog medicinskog spisa u Srbiji (Poučenije za lečenje bolesti holere). Medicinski fakultet studirao je u Pešti. Doktorirao je u Beču 1829. godine. Kako ga je pri kraju studija medicine stipendirao gospodar Jevrem Obrenović dr Jovan Stejić je po povratku u Srbiju prvo došao kod njega u Šabac 1829. U Kragujevac je otišao 1830. godine, nakon što ga je Knez Miloš predložio za svog ličnog lekara i vaspitača svojih sinova Milana i Mihajla. Ovu dužnost obavljao je od 1830. do 1832. godine. Doktor Jovan Stejić je nakon štampanje svog prvog originalnog spisa, u kome je koristio moderno slobodoumno razmišljanje, „Sabor istine i pouke“, odstupio od novoprihvaćenog Vukovog pravopisa. Knezu Milošu se sa žalbom obratio Vuk Karadžić pismom u kom je naveo: „Taj spis je opasniji za Vas od proklamacije Čarapića i učitelja Mije.“ Stejić je prihvatio Vukovo pismo, ali je odbijao da se u pismo unose crkveno–slovenske reči a ortografija koju je napisao praktično je onemogućila uvođenje Vukovog pisma sve do 1868. godine. Uvređen ovim postupkom Stejić je napustio Srbiju 1832. i prešao u Zemun. Povremeno je dolazio da pomaže dr Kunibertu u lečenju Miloševe porodice. Konačno se vratio u Srbiju 1840, nakon Miloševog proterivanja, kada je postavljen za šefa građanskog saniteta, a 1845. i za glavnog sekretara Državnog sovjeta. Ovu dužnost obavljao je sve do svoje smrti 1853. godine. Srbija je 1829. imala pet lekara. Pored Jovana Stejića, ovu petorku činili su Bartolomeo Kunibert, Đorđe Novaković iz Jagodine, Gligorije Ribakov, Rus koji je radio u Požarevcu i nepoznati turski lekar u Čačku. Među ovim lekarima, Jovan Stejić se isticao jer je bio ličnost izuzetnog kvaliteta. Te svoje sposobnosti, pokazao je ne samo kao lekar već i kao književnik. Među prvima u Srbiji bio zagovarnik ideje o makrobiotičkom načinu ishrane i života. Preveo je sa nemačkog jezika knjigu Makroviotika, ili nauka o produženju života čovečeskog. Jovan Stejić se može smatrati i pionirom transfuziologije. U knjizi pod nazivom „Makroviotika”. Jovan Stejić, je razmatrao šta bi se desilo kada bi se u telo starca ubrizgala krv mladića. Knjiga je iz 1856. godine, iz doba kada se u Evropi ni izdaleka nije razmišljalo o transfuziji, tako da to smatramo pretečom priče o transfuziji, koja je krenula da se primenjuje tek za vreme Prvog svetskog rata.

Х. А. Дель-Вайо - Красная тропа Huan Alvarez Del Vajo - Crvena staza Julio Álvarez del Vayo - Red path Moskva, 1930. Tvrd povez (naknadni), 166 strana, originalna prednja korica, na kojoj se nalazi fotomontaza jednog od najznacajnijih predstavnika sovjetske avangarde/ konstruktivizma, Gustava Klucisa. RETKO! Gustav Gustavovich Klutsis (Latvian: Gustavs Klucis, Russian: Густав Густавович Клуцис; 4 January 1895 – 26 February 1938) was a pioneering Latvian photographer and major member of the Constructivist avant-garde in the early 20th century. He is known for the Soviet revolutionary and Stalinist propaganda he produced with his wife Valentina Kulagina and for the development of photomontage techniques.[2] Born in Ķoņi parish, near Rūjiena, Klutsis began his artistic training in Riga in 1912.[3] In 1915 he was drafted into the Russian Army, serving in a Latvian riflemen detachment, then went to Moscow in 1917.[4] As a soldier of the 9th Latvian Riflemen Regiment, Klutsis served among Vladimir Lenin`s personal guard in the Smolny in 1917-1918 and was later transferred to Moscow to serve as part of the guard of the Kremlin (1919-1924).[5][6] In 1918-1921 he began art studies under Kazimir Malevich and Antoine Pevsner, joined the Communist Party, met and married longtime collaborator Valentina Kulagina, and graduated from the state-run art school VKhUTEMAS. He would continue to be associated with VKhUTEMAS as a professor of color theory from 1924 until the school closed in 1930. Klutsis taught, wrote, and produced political art for the Soviet state for the rest of his life. As the political background degraded through the 1920s and 1930s, Klutsis and Kulagina came under increasing pressure to limit their subject matter and techniques. Once joyful, revolutionary and utopian, by 1935 their art was devoted to furthering Joseph Stalin`s cult of personality. Despite his active and loyal service to the party, Klutsis was arrested in Moscow on 16 January 1938, as a part of the so-called `Latvian Operation` as he prepared to leave for the New York World`s Fair. Kulagina agonized for months, then years, over his disappearance. His sentence was passed by the NKVD Commission and the USSR Prosecutor’s Office on 11 February 1938, and he was executed on 26 February 1938, at the Butovo NKVD training ground near Moscow. He was rehabilitated on 25 August 1956 for lack of corpus delicti.[7] Work Klutsis worked in a variety of experimental media. He liked to use propaganda as a sign or revolutionary background image. His first project of note, in 1922, was a series of semi-portable multimedia agitprop kiosks to be installed on the streets of Moscow, integrating `radio-orators`, film screens, and newsprint displays, all to celebrate the fifth anniversary of the Revolution. Like other Constructivists he worked in sculpture, produced exhibition installations, illustrations and ephemera. But Klutsis and Kulagina are primarily known for their photomontages. The names of some of their best posters, such as `Electrification of the whole country` (1920), `There can be no revolutionary movement without a revolutionary theory` (1927), and `Field shock workers into the fight for the socialist reconstruction` (1932), belied the fresh, powerful, and sometimes eerie images. For economy they often posed for, and inserted themselves into, these images, disguised as shock workers or peasants. Their dynamic compositions, distortions of scale and space, angled viewpoints and colliding perspectives make them perpetually modern. Klutsis is one of four artists with a claim to having invented the subgenre of political photo montage in 1918 (along with the German Dadaists Hannah Höch and Raoul Hausmann, and the Russian El Lissitzky).[citation needed] He worked alongside Lissitzky on the Pressa International exhibition in Cologne.[8] tags: avangarda, fotomontaza, gustav klucis, el lisicki, maljevic, suprematizam, konstruktivizam, dizajn, design, zenit, zenitizam, jo klek, nadrealizam, nadrealisti, dada, dadaizam...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1838. god Jovan Sterija Popovic Pokondirena tikva je komedija Jovana Sterije Popovića iz 1838. godine. U ovom delu Jovan Sterija Popović je ismejao glavnu junakinju, Femu, koja, ludujući za „noblesom“, nastoji da pobegne iz svog zanatlijskog (opančarskog) sveta i da se probije u više društvene krugove. Povodom 150-godišnjice rođenja i 100-godišnjice smrti Jovana Sterije Popovića, Mihovil Logar i Hugo Klajn su 1956. godine napisali istoimenu komičnu operu. `Pokondirenu tikvu` Popović je napisao 1830. godine, odmah posle „Laže i paralaže“, a objavljena je tek 1838, i to posle prerade. Jovan Sterija Popović (13. januar 1806, Vršac - 10. mart 1856, Vršac) je bio srpski književnik. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih Srpskih komediografa. Životopis Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen u Vršcu 1806, u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, isključen iz plahih dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom kao kod svih potonjih stvaralaca. Sterija ima prilike da posmatra šaroliku galeriju graždana Vršca. Ima velike mogućnosti da uz svoju majku Julijanu rođenu Nešković, ćerku značajnog slikara Nikole Neškovića i veoma kulturnog čoveka, zapazi mnoge pojave tog društva. NJegova majka koju je ceo Vršac znao pod imenom Jula Molerova (jer je bila i ćerka, a u prvom braku i supruga slikara), imala je naročiti položaj u Vršcu, srpskom Vršcu koji je ona pamtila još od vremena kad, je on bio odvojena opština sa zvaničnim nazivom Racki Vršac (Raizisch Werschetz). Bila je to komunikativna žena ugledna i poštovana. Kuća joj se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. U roditeljskoj kući, uz majku Sterija je „svršio“ prevashodnu školu posmatranja toliko važnu za potonjeg komediorafa. Julijana naprasno umire baš u trenutku kad sin mora da izdrži veliku borbu c ocem oko daljeg školovanja. Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića. Sterija odjednom upada u čaršiju ustaljenih poslovnih veza, ulazi kao domazet u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov. Godine učenja: Sremski Karlovci, Temišvar, i Pešta, gde ima prilike da u jednom odličnom (nemačkom.) pozorištu vidi i klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom graždanstvu. Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u detinjstvu čita i pri mesečini kada mu strogi otac uskraćuje sveću. Dodajte tome da u Pešti ima i dve ličnosti rodom iz Vršca sa kojima je svakako u prisnim odnosima: Đorđa Stankovića, jednog od osnivača Matice srpske, i Julijanu Vijatović-Radivojević, ćerku vršačkog senatora, školovanu u Beču koja se osirotela udala za pomodnog krojača Radivojevića a i sama bila spisateljka. Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Sa Liceja je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“. Od 1848. živi u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. NJegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu“ , „Milan Toplica“ i „Zoraida“. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana“) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. NJegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost“ ili „Svetislav i Mileva“, „Miloš Obilić“ i „Nahod Simeon“. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog“, „Vladislav“, „Skenderbeg“, Laxan (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci“, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek c uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža“, zatim „Tvrdica“, „Pokondirena tikva“ (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena“, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba“, „Kir Janja“, „Rodoljupci“ i „Beograd nekad i sad“. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog“. A komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti stvoreno pre njega, i do danas (1938 g.) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. NJegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale“). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje“. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje“ štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje“. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada

Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Filozofija prava ili prirodno pravo na filozofsko-antropološkoj osnovi dr Hajnriha Arensa Život i rad Arens je bio sin menadžera imanja Karla Hajnriha Arensa i njegove supruge Lusi Kristijane Hut. Pohađao je Veliku školu u Volfenbitelu, a zatim je počeo da studira na Univerzitetu Georg-Avgust u Getingenu, gde se pridružio lokalnom bratstvu 1828. godine.[1] Njegov učitelj Karl Kristijan Fridrih Krauze postao mu je uzor. Arens je 1830. doktorirao svojim radom „De confoederatione germanica“. jur. doktorat. Na osnovu Krauseovih teza, Arens je pokušao da razvije nezavisno prirodno pravo koje je bilo prožeto socijalnom politikom, koju je pokušao da suprotstavi racionalnom zakonu prosvetiteljstva pod uticajem Kanta. Arens na kraju nije uspeo da ima trajni uticaj na njegov rad zbog nejasnih osnova[2], iako je tokom svog života postao veoma poznat u Francuskoj, Španiji i nekim zemljama Južne Amerike.[3] Zbog političke eksplozivnosti ovog posla, Arens se nije mogao nadati poslu u javnoj službi; Bundestag je video Arensa kao „agitatora“. Pošto je Arens pokrenuo Getingensku revoluciju januara 1831. zajedno sa svojim kolegama, advokatima Johanom Ernstom Arminijusom fon Raušenplatom i Karlom Vilhelmom Teodorom Šusterom, upozorenje je izgledalo gotovo proročansko. Upisan je u Crnu knjigu Centralne uprave Frankfurta (upis br. 8).[4] Pošto je za njim raspisana poternica, Arens je sa Raušenplatom pobegao u Brisel, a kasnije u Pariz. Od 1833. godine zarađivao je za život držeći predavanja i predavanja o nemačkoj filozofiji još od Kanta, a samo godinu dana kasnije prihvatio je imenovanje za vanrednog profesora filozofije na Univerzitetu u Briselu. Nakon političkih događaja Martovske revolucije, Arens je uspeo da se vrati u Nemačku 1848. Izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini Frankfurta iz devete Hanoverske izborne jedinice u Holeu. Tamo je bio član Vestendhall frakcije. Takođe je radio u komisiji za nacrt ustava Rajha i Velikonemačkom ustavnom komitetu. Dve godine kasnije, Arens je otišao na Univerzitet Karl Franzens u Gracu kao profesor filozofskog prava i političkih nauka. Godine 1859. preuzeo je zvanje profesora praktične filozofije i politike na Univerzitetu u Lajpcigu. Kao predstavnik Lajpciškog univerziteta, bio je član prvog veća saksonskog državnog parlamenta 1863/64.[5] Oko 1873. Arens je dao ostavku na sve svoje funkcije i povukao se u privatni život. Ponovo se nastanio u Salzgiteru i tamo umro u 66. godini. Radovi (izbor) Cours de droit naturel. Pariz 1839. Teorija organske države na filozofsko-antropološkoj osnovi. Beč 1850. (njegovo nedovršeno kapitalno delo). Fihteova politička doktrina u njenom naučnom, kulturno-istorijskom i opštenacionalnom značaju. Govor na Fihteovoj proslavi na Univerzitetu u Lajpcigu. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Prirodno pravo ili pravna filozofija prema trenutnom stanju ove nauke u Nemačkoj. 2 sveske. 6. izdanje Beč 1870–1871. Pravna enciklopedija. Beč 1855–1857 (organski prikaz pravne i političke nauke). De confederatione Germanicae. Getingen 1830 (habilitacioni rad). Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Heinrich Ahrens (vollständiger Name: Julius Heinrich Ahrens) (* 14. Juli 1808 in Kniestedt bei Salzgitter; † 2. August 1874 in Salzgitter) war ein deutscher Rechtsphilosoph und Königlich Sächsischer Hofrat. Leben und Wirken Ahrens war der Sohn des Gutsverwalters Karl Heinrich Ahrens und dessen Ehefrau Lucie Christiane Huth. Er besuchte die Große Schule in Wolfenbüttel und begann anschließend an der Georg-August-Universität Göttingen zu studieren, wo er 1828 der ortsansässigen Burschenschaft beitrat.[1] Vorbild wurde ihm sein Lehrer Karl Christian Friedrich Krause. Bei diesem wurde Ahrens 1830 mit seiner Schrift „De confoederatione germanica“ zum Dr. jur. promoviert. Auf der Basis der Thesen Krauses versuchte Ahrens, ein eigenständiges sozialpolitisch durchdrungenes Naturrecht zu entwickeln, welches er dem kantianischen geprägten Vernunftrecht der Aufklärung gegenüberzustellen versuchte. Eine nachhaltige Wirkung seiner Arbeit blieb Ahrens aufgrund unklarer Grundlagen[2] letztlich versagt, obschon er in Frankreich, Spanien und einigen Ländern Südamerikas bereits zu Lebzeiten sehr bekannt wurde.[3] Der politischen Brisanz dieser Arbeit wegen konnte Ahrens aber auf keine Anstellung im öffentlichen Dienst hoffen; der Bundestag sah in Ahrens einen „Aufwiegler“. Da Ahrens im Januar 1831 zusammen mit seinen Kollegen, den Juristen Johann Ernst Arminius von Rauschenplat und Carl Wilhelm Theodor Schuster die Göttinger Revolution auslöste, schien die Warnung fast prophetisch. Er ist im Schwarzen Buch der Frankfurter Bundeszentralbehörde (Eintrag Nr. 8) eingetragen.[4] Da er steckbrieflich gesucht wurde flüchtete Ahrens zusammen mit Rauschenplat nach Brüssel und später nach Paris. Dort verdiente er sich ab 1833 seinen Lebensunterhalt mit Vorträgen und Vorlesungen über Die Deutsche Philosophie seit Kant. Bereits ein Jahr später nahm er einen Ruf als außerordentlicher Professor für Philosophie an die Universität in Brüssel an. Im Zuge der politischen Ereignisse der Märzrevolution konnte Ahrens 1848 wieder nach Deutschland zurückkehren. Vom neunten hannoverschen Wahlkreis in Holle wurde er als Abgeordneter in die Frankfurter Nationalversammlung gewählt. Dort war er Mitglied der Fraktion Westendhall. Zusätzlich arbeitete er im Ausschuß für den Entwurf der Reichsverfassung und dem Großdeutschen Verfassungsausschuß. Zwei Jahre später ging Ahrens als Professor der philosophischen Rechts- und Staatswissenschaft an die Karl-Franzens-Universität Graz. 1859 übernahm er eine Professur für praktische Philosophie und Politik an der Universität Leipzig. Als Vertreter der Leipziger Universität war er 1863/64 Abgeordneter der I. Kammer des Sächsischen Landtags.[5] Um 1873 legte Ahrens alle seine Ämter nieder und zog sich ins Privatleben zurück. Er ließ sich wieder in Salzgitter nieder und starb dort im Alter von 66 Jahren. Auszeichnungen Ritter des Königlich Sächsischer Verdienstordens Ritter des Kaiserlich Russischen Sankt-Stanislaus-Ordens 2. Klasse[6] Werke (Auswahl) Cours de droit naturel. Paris 1839. Organische Staatslehre auf philosophisch-anthropologischer Grundlage. Wien 1850 (sein unvollendetes Hauptwerk). Fichte’s politische Lehre in ihrer wissenschaftlichen, culturgeschichtlichen und allgemeinen nationalen Bedeutung. Festrede zur Fichtefeier an der Universität Leipzig. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Das Naturrecht oder die Rechtsphilosophie nach dem gegenwärtigen Zustand dieser Wissenschaft in Deutschland. 2 Bände. 6. Aufl. Wien 1870–1871. Juristische Encyklopädie. Wien 1855–1857 (eine organische Darstellung der Rechts- und Staatswissenschaft). De confoederatione Germanicae. Göttingen 1830 (Habilitationsschrift). u vezi ovog dela nema informacija na wikipediji ali po svim parametrima samtram da je ovo I izdanje štampano u Beču izuzetno redak primerak ako ne i jedini dobra kondicija knjige korica originalna sa tragovima krzanja po obodu pismo gotika 613 str. preuzimanje isključivo lično zbog značaja i vrednosti knjige u vezi bilo kakvih nedoumica, odgovaram na poruke

Die Geburt der Tragöödie von Friedrich Nietzsche Leipzig 1900. Rođenje tragedije Fridrih Niče Poslednje izdanje koje je izdato za života F.Niče-a, odnosno godine 1900-te, kada je on i umro. Делo, у коме је описао две супротстављене силе у грчкој драми, „Дионизијску” (културну, приказану у музици и игри) и „Аполонску” (цивилизовану, показану разумом, формалну структуру и геометрија). Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba`. Detinjstvo i mladost Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] unutra odlično očuvana listoviodlično drže korica iskrzana po obodu sve je originalno

Pub. Ovidii Nasonis Operum tomus tertius interpretatione et notis illustravit Daniel Crispinus... RETKO antikvarna izvanredno ocuvana posebno za knjigu staru preko dva veka tvrdi stari povez kvalitetan papir KOLEKCIONARSKI PRIMERAK Ovidio Nasón Publio, 43 a.C.-17 d.C. Costantini, Giovanni Battista (Venecia) Crespin, Daniel 1640-1716, trad.Language(s):Latin Published: Venetiis : Typis Jo: Baptistae Costantini, 1779. Edition:Editio secunda veneta emendatior. Subjects: Literatura latina Publije Ovidije Nazon (lat. Publius Ovidius Naso; Sulmona, 20. mart 43. p. n. e. — Tomis, 17) bio je jedan od trojice najpoznatijih pesnika Avgustovog doba, takozvanog zlatnog veka rimske književnosti — pored Horacija i Vergilija. Datum rođenja 20. mart 43. p. n. e.Mesto rođenja Sulmona (Rim) Rimska republika Datum smrti 17.Mesto smrti Tomis Rimsko carstvo Ovidije je savršen versifikator, sa dobrom retoričkom spremom.[2] U formalnom pogledu Ovidije je pravi virtuoz i odličan predstavnik lake i neiscrpne romanske rečitosti. On se ženio tri puta i razveo dva puta do svoje tridesete godine. Imao je jednu ćerku, i unučad.[3] Njegova zadnja žena je bila povezana sa uticajnim gens Fabia, što mu je pomoglo tokom tokom egzila.[4] Avgust ga je sa nepoznatih razloga internirao u jedno mestance na Crnom moru.[5][6][7][8] Od ljubavnih pesama treba spomenuti Amores, u kojima je laka ljubavna lirika začinjena vešto ubačenim moralnim maksimama. Heroides ili Epistulae, su retoričke ispovedi napuštenih žena (Penelope, Medeje Sapfe i drugih). Ars amatoria (u tri knjige) i Remedium amoris pokazuju Ovidija kao stručnjaka u zamršenim pitanjima ljubavne strategije i psihologije. Nije se libio da piše i o kozmetici u stihovima (Medicamina faciei), sa tačnim receptima. Najbolje i najveće delo su mu Metamorphoses u 15 knjiga. Ovaj niz etioloških legendi, koji počinjo orijentalnim i grčkim motivima i završava apoteozom Julija Cezara, daje prema uzoru aleksandrijskog pesnika Kalimaha, objašnjenja preobražajima raznih mitskih ličnosti. Takvih skaski o preobraženjima nalazimo kod svih naroda, ali su im aleksandrijski učeni pesnici posvetili naročitu pažnju. Ovidiju je pošlo za rukom da i u kompoziciji celine, i u obradi detalja da — može se reći — savršeno pesničko delo, protkano jednom idejom. Epsku opširnost osvežavaju razne epizode, opisane bogatim i okretnim stilom iskusnog retora i pesnika, kakav je bio Ovidije. Na etiološkoj osnovi rađeni su i Fasti u šest knjiga, rimski kalendar za prvu polovinu godine sa opisom svetkovina i običaja. Na ovom delu radio je Ovidije i u prognanstvu, ali ga nije završio. Tristija, u pet knjiga, i Epistulae ex Ponto, u četiri knjige, prikazuju slom i bedu ostarelog galantnog Rimljanina, koji do poslednjeg časa moli i čezne za Rimom, čameći u monotoniji pontskog primorja. Izgubljena nam je tragedija Medeja, koju je profesor retorike Kvintilijan mnogo cenio. Za Seneku Ovidije nije samo declamator bonus nego bi bio i poetarum ingeniosissimus ni tantum impetum ingenii et materiae ad pucriles ineptias reduxisset. Ovidije je, kao rođeni pesnik osobene virtuoznosti i blistave fraze, mnogo uticao na romanske i evropske književnosti. Dubrovački pesnici Dinko Zlatarić, Junije Palmotić, Ignjat Đurđević i Dživo Bunić prevode i koriste Ovidija. Petar Hektorović preveo je Remedium amoris: „Od lika ljuvenoga« (O lečenju ljubavi), a u novije doba prevodili su Ovidija F. Miler i T. Maretić. Metamorfoze su neiscrpan izvor za evropske slikare i vajare. Vilijam Šekspir u fantastičnoj igri „San letnje noći“ koristio je isti izvor. Mesto Sulmo nalazi se na oko 50 km od zapadne obale Jadranskog mora, malo južnije od mesta Korfinijum koji se nalazio na poznatoj Via Valerija koja je vodila do Rima. Rodio se u uglednoj porodici rimskih vitezova. Već kao dečak pokazuje interes za pesništvo, u školi čuvenog rimskog retora Aurelija Fuska. Uskoro se odriče državne službe da bi se stavio u službu muza. Prijateljuje sa pesnicima Markom, Propercijem (Sextus Propertius), Pontikom i Basom (Bassus). Tibul ga upoznaje sa pokroviteljem pesnika Mesalom (Marcus Valerius Messalla). Sa dvadeset godina Ovidije izdaje na svet zbirku pesama Ljubavne pesme (Amores), a nekoliko godina kasnije i drugu, pod naslovom Heroine (Heroides). Po T. Maretiću, «ova se zbirka sastoji od 21 poslanice, što ih tobože žene davnih mitičkih vremena pišu svojim muževima ili ljubavnicima, koji su daleko u tuđini, ili su ih pače iznevjerili». Široku popularnost Ovidiju donosi knjiga pesama Ljubavna veština (Ars amatoria), koja predstavlja ljubavni priručnik i savetnik za žene i muškarce, sa puno životno korisnih, ali i raspusnih tančina.[9] Tom knjigom pesnik sebi pribavlja i rđav glas čoveka sklonog povredi javnog morala. Kao zreo čovek objavljuje svoje obimom najveće delo, ep Metamorfoze, gde obrađuje niz mitova koji za temu imaju preobražaj obličja. Iz ovog epa do danas su ostali čuveni odlomci o pretvaranju Dafne u lovorov cvet, o ljubavi Pirama i Tizbe, o Jasonu i Medeji, o Niobi, Dedalu i Ikaru, idilična novela o Filemonu i Baukidi, te mit o Orfeju i Euridici. U to vreme Ovidije već važi i za jednog od najboljih, ako ne i najboljeg majstora stiha. Treća ženidba, sa mladom udovicom Fabijom, donosi mu i veze na dvoru. S njom je imao ćerku Perilu. Međutim, u jeku najveće slave, stiže ga imperatorova nemilost. Godine 8. posle Hrista, Ovidije biva izgnan u Tome, neveliku utvrdu na obali Crnog mora. Razlog izgnanstva do danas nije razjašnjen. Moguće da je pesnik lanuo nešto što se nije smelo, ili da je prećutao nešto što je bio dužan prijaviti (možda preljubu Avgustove unuke Julije sa Decimom Silamom — budući da je Julija bila izgnana u isto vreme kad i Ovidije). Bilo kako bilo, osnovno pitanje ostaje pitanje slobode. Imperator je mora ograničavati, a pesniku je potrebna kao vazduh. (Vladimir Jagličić) U Ovidijeve prijatelje bili su uključeni i gramatičar Higin (Hyginus) i podrazumeva se Horacije (65. do 8. p. n. e.) koji je verovatno uticao na Ovidijeve roditelje da pošalju sina njegovim putem: najpre na školovanje u Grčku, pa na Siciliju i tako dalje. I dok je za svog sponzora Ovidije imao Mesalu, Horacije je imao Etrurca Mecenu – Avgustovog savetnika i „ministra“ za kulturu. Valja reći da je razdoblje Avgustove vladavine razdoblje najvećeg procvata Rima, posle koga je sjaj večnog grada mogao samo da opada. Korozivno načelo promene je prevladalo. Već je Avgustov naslednik Tiberije pri kraju svoje vladavine pokazao da je postao sluga svojih izopačenih strasti, a ne sluga Latina i bogova. Neki od kasnijih careva, npr. Neron, Kaligula, ili Domicijan, biće zveri u ljudskom obliku. Rim je bespovratno stupao na stazu propasti. Predasi pod Trajanom, Hadrijanom, ili Markom Aurelijem nisu se mogli odupreti srozavanju. Ovidije je, više svojim životom, negoli pesništvom, postao prorok te propasti. Publije Ovidije Nazo, očito, i bez svoje volje, morao js biti izvesni korozivni element. Naivno upućep na promenu i na zemaljske užitke, nije slučajno da je baš on ispisao epos koji za temu ima nestalnost. U to vreme on je najčitaniji rimski pesnik, a omiljenost u narodu ne može se steći pisanjem na uzvišene teme. Naprotiv, potrebno je izvesno podudaranje sa interesovanjima svetine. Ovidije svakako nije bio podanik po Cezarevom ukusu. Onaj ko je, kao Oktavijan Avgust, na samrti mogao gordo da kaže: „Nasledio sam Rim od cigala, a ostavljam vam ga u mramoru!`, morao je spadati u graditelje i tumače vrhovnih zahtevnosti trajanja. U Ovidiju on je mogao videti tek nesvesnog protivnika, nekoga ko građanstvo, a time i mase, može navesti na sasvim drukčiji, ne put obnove, već na put razdruzgavanja svega vekovima građenog. Tako gledano, izgnanstvo pesnikovo može se učiniti logičnijim.

G. K. Česterton - Četvrtak 1920. - retko (Gilbert Keith Chesterton - Čovek koji je bio Četvrtak) Sarajevo, Hrvatska tiskara D.D., 1920., 177 str., mek povez, 19.5x12.5cm antikvarni kolekcionarski primerak `Čovek koji je bio četvrtak: Noćna mora` prvi put je objavljen 1908. i često nazivan `metafizičkim trilerom`. London iz viktorijanskog doba, Gabriel Syme regrutovan je u Scotland Jardu u tajni anti-anarhistički policijski korpus. Lucian Gregori, anarhistički pesnik, živi u predgrađu parka Šafran. Syme ga upoznaje na zabavi i raspravljaju o značenju poezije. Gregori tvrdi da je pobuna osnova poezije. Syme se buni, insistirajući da suština poezije nije revolucija, već zakon. Antagonira Gregorija tvrdeći da je najpoetičnije od čovekovih kreacija red vožnje za Londonsko podzemlje. Sugeriše da Gregori zapravo nije ozbiljan u vezi sa anarhizmom, što toliko iritira Gregorija da odvodi Simea na podzemno mesto anarhista, pod zakletvom da nikome ne otkriva njegovo postojanje. Centralno veće se sastoji od sedam muškaraca, od kojih svaki koristi naziv dana u nedelji kao pseudonim. ... Česterton je bio engleski književnik, a njegov bogat i raznolik stvaralački opus uključuje novinarstvo, poeziju, religiozna dela, biografiju, fantaziju i detektivsku fikciju. Bio je omiljeni Borhesov pisac, i uticao na rad Erika Artura Blera (koga znamo po imenu Džordž Orvel). ---- Gilbert Keith Chesterton (Campden Hill, 29. svibnja 1874. – London, 14. lipnja 1936.), engleski književnik, pjesnik, romanopisac, esejist, pisac kratkih priča, filozof, kolumnist, dramatičar, novinar, govornik, književni i likovni kritičar, biograf i kršćanski apologet, književnik katoličke obnove. Chestertona su nazivali `princem paradoksa` i `apostolom zdravog razuma`. Jedan je od rijetkih kršćanskih mislilaca kojemu se podjednako dive liberalni i konzervativni kršćani, a i mnogi nekršćani. Chestertonovi vlastiti teološki i politički stavovi bili su prerafinirani da bi se mogli jednostavno ocijeniti `liberalnima` ili `konzervativnima`. Za paradoks je govorio da je istina okrenuta naglavačke, da bi tako bolje privukla pozornost. Osnovano je smatrati da pripada uskome krugu najvećih književnika 20. stoljeća. 1935. je bio nominiran za Nobelovu nagradu za književnost, ali upravo te godine jedini put u povijesti dotična nije dodijeljena ta nagrada za književnost, ne računajući godine svjetskih ratova. Ne zna se sa sigurnošću razloge, ali zacijelo nije dodijeljena da je ne bi dobio veliki i djelotvorni kršćanski pisac Chesterton. Mnoge su pape cijenili Chestertona, među kojima Benedikt XVI., još dok nije bio papa, često ga je citirao, a papa Franjo još dok je bio nadbiskup Buenos Airesa, dao je Jorge Mario Bergoglio svoj blagoslov na molitvu za proglašenje Chestertona blaženim. Jedan od najvećih tomista 20. stoljeća Étienne Gilson za Chestertonovo Pravovjerje kaže da je `najbolje apologetsko djel dvadesetoga stoljeća`. Institut za vjeru i kulturu Sveučilišta Seton Hall u New Jerseyu nosi njegovo ime te izdaje znanstveni časopis The Chesterton Review. Chesterton je rođen u Campden Hillu, Kensington, London, kao sin Marie Louise (Grosjean) i Edwarda Chestertona. U dobi od jednog mjeseca bio je kršten u Crkvi Engleske. Chesterton se prema vlastitim priznanjima kao mladić zainteresirao za okultno, a sa svojim bratom Cecilom eksperimantirao je sa zvanjem duhova. Chesterton se obrazovao u Školi `St. Paul`. Pohađao je školu umjetnosti kako bi postao ilustrator, a pohađao je i satove književnosti na Londonskom sveučilišnom kolegiju, no nije završio nijedan fakultet. Chesterton se oženio za Frances Blogg 1901., i sa njom ostao do kraja svog života. Sazrijevanjem Chesterton postaje sve više ortodoksan u svojim kršćanskim uvjerenjima, kulminirajući preobraćanjem na Katoličanstvo 1922. godine. Godine 1896. počeo je raditi za londonske izdavače `Redwaya`, i `T. Fisher Unwina`, gdje je ostao sve do 1902. Tijekom ovog perioda započeo je i svoja prva honorarna djela kao novinar i književni kritičar. `Daily News` dodijelio mu je tjednu kolumnu 1902., zatim 1905. dobiva tjednu kolumnu u `The Illustrated London News`, koju će pisati narednih trideset godina. Chesterton je pokazao i veliko zanimanje i talent za umjetnost. Chesterton je obožavao debate i često se u njih upuštao sa prijateljima kao što su George Bernard Shaw, Herbert George Wells, Bertrand Russell i Clarence Darrow. Prema njegovoj autobiografiji, on i Shaw igrali su kauboje u nijemom filmu koji nikada nije izdan. Godine 1931., BBC je pozvao Chestertona na niz radijskih razgovora. Od 1932. do svoje smrti, Chesterton je isporučio više od 40 razgovora godišnje. bilo mu je dopušteno, a i bio je potican, da improvizira kod svojih obraćanja.

59456) Novi Zavet prevod Atanasije Stojković Izdavač: Tipografija Karla Tauhnica Lajpcig 1830 godina. tvrd originalni povez iz epohe , na unurašnjoj strani naslovne korice nalepnica : Bound by Burn & Sons 17 Kirby St(reet) , Tomas Brn ( Thomas Burn ) i njegov sin Džejms Frederik Brn ( James Frederick Burn ) su više od 40 godina, sve do 1842 godine koričili knjige za Britansko Biblijsko društvo. Prvo Lajpciško izdanje iz 1830 godine, štampano u 5000 primeraka. tvrd kožni povez, format 12 x 19 cm , 628 strana, na naslovnoj strani i na više mesta u knjizi pečat Ilija Pavlov, crkveni pojac Varna ( Bugarska ) , stranice čiste bez pisanja, nanaslovnoj strani potpis sveštenik Kas?arov , očuvan primerak , RETKOST ! Novi Zavet u prevodu Atanasija Stojkovića Rusko biblijsko društvo je, pošto je odbacilo prvi Vukov prevod iz 1820. godine, naručilo prevod Novoga zaveta kod Atanasija Stojkovića. On je od Ruskog biblijskog društva dobio zadatak da proveri Vukov rukopis u skladu sa tadašnjim važećim srpskim pravopisom. Kako je primedaba bilo u skoro svakoj rečenici (a uradio je redakciju svih evanđelja i Dela apostolskih) Stojković umesto da `ispravi i preradi` Vukov prevod iz 1820. godine, o njemu se vrlo nepovoljno izražava i Društvu predlaže da uradi novi, svoj prevod, što i čini. U ovome su ga podržali neki predstavnici pravoslavne crkve (mitropolit Leontije i arhimandrit Filipović), a preporučio ga je i ruski ministar prosvete knez Galicin. Društvu je rukopis predao 1823. godine. Pojedini (naročito stariji) autori smatrali su da je Stojkovićev prevod plagijat Vukovog rada, međutim, sve je više onih koji veruju da je Stojković zaista uradio autorski prevod, jer na to ukazuju brojne intervencije, kao i to da se nije povodio za Vukom. Osim toga, Vukov rukopis je morao da vrati Biblijskom društvu, tako da ga nije imao kod sebe u trenutku rada na svom prevodu. On je Novi zavet preveo na slavjano-serbski jezik (koji inspektor Mirijevski naziva građanskim jezikom), . Stojković je svoj prevod radio sa grčkog i crkveno-slovenskog, zadržavajući neke crkveno-slovenske reči, i on predstavlja jedini prevod biblijskog teksta na slavjano-serbski jezik. `Stojkovićev je jezik više crkveno-slovenski i može služiti kao obrazac onog pravca protiv koga je Vuk ratovao. Prvo izdanje je štampano 1824. godine u Petrogradu, u dve hiljade primeraka, ali zbog prećutne zabrane srpskih crkvenih vlasti nikada nije rasparčano, jedva je nekoliko primeraka rastureno . Nekoliko godina kasnije uništen je ceo tiraž. Prema podacima koje je u svojoj knjizi objavio dr Peter Kuzmič, izgleda da je srpska crkva odustala od podrške ovom prevodu jer je rađen na građanskom jeziku, umesto na crkvenom. Kako je bilo planirano da ovaj prevod koriste samo sveštenici, a s obzirom da su oni imali najveću primedbu, srpski mitropolit Stratimirović nije dao svoj blagoslov. Posle prestanka rada Ruskoga biblijskoga društva, Britansko i inostrano biblijsko društvo je objavilo ponovno izdanje 1830. godine u Lajpcigu u pet hiljada primeraka, a kada je tiraž rasprodat, i drugo izdanje 1834. godine, u dve hiljade primeraka. Predstavnik Biblijskog društva u Beogradu, Benyamin Barker, je 1832. godine pokušavao da dobije pismeno odobrenje od kneza Miloša da se ovaj `slaveno-rosijski i slaveno-srbski-rosijski` prevod može rasparčavati po njegovoj kneževini, nudeći `bogatima veću cenu, a siromasima manju, a veoma siromasima bezplatno`. Miloš, međutim, to nije odobrio. Zanimljivo je da Britansko društvo nije tražilo ničije odobrenje za štampanje, već je samo tražilo dozvolu za rasparčavanje, očigledno računajući da će, zbog nestašice Novih zaveta, svaki primerak biti prodat - što se pokazalo tačnim. Godine 1840. načinjen je pokušaj štampanja još jednog izdanja, ali neuspešno. `Društvo je to izdanje planiralo tiskati u Ugarskoj kod Reichardta, ali ga je u tome omela cenzura. Srpski je mitropolit prijevod dao na ocjenu arhimandritu Mutibariću. Njegova je ocjena bila tako negativna da mitropolit i nadležne vlasti nisu dopustile tisak.` Za ovo, četvrto, izdanje planiran je tiraž od dve i po hiljade primeraka, zbog povećanog interesovanja. Međutim, pojavljivanje Vukovog prevoda, 1847. godine, i njegovih kasnijih desetak izdanja za sledećih četrdeset godina, prosto su pregazili Stojkovićev rad. Vukova jezička reforma ubrzo se ustalila, i slavjano-serbski (građanski) je pao u zaborav. Atanasije Stojković (1773–1832; sam Atanasije se potpisivao kao Stojkovič), prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima krajem XVIII i početkom XIX veka. Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je „gramatikalne latinske“ škole, potom nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije. Veruje se da je, boraveći u Getingenu, Stojković slušao i teologiju. Znao je mnoge strane jezike: grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, pomalo češki i poljski. Stojković je napisao prvi originalni roman na srpskom jeziku, sentimentalno delo iz 1801. godine „Aristid i Natalija“. Napisan na slavenosrbskom jeziku, roman je stekao ogromnu popularnost u građanskim slojevima. “Aristid i Natalija je čisto beletrističko delo, prvi originalni roman u srpskoj književnosti”, napisao je Jovan Deretić u Istoriji srpske književnosti . “To je izdanak sentimentalnog romana, u kojem pored ljubavne istorije imamo i druge krakteristične teme književnosti osećanja: veličanje prirode, poljskog rada i jednostavnog života na selu, kontrast selo grad, veličanje prijateljstva, porodice i braka, moralne pouke i rasuždenija”, piše Deretić. Autor je prvu srpsku enciklopediju prirode koja je, osim priče o flogistonu, dala pregled svih tadašnjih znanja o prirodnim pojavama. Bio je prvi pravi naučnik među Srbima, čija je naučna i profesorska karijera daleko dosegla. Međutim, danas ni u najvećim srpskim gradovima, kao što su Novi Sad i Beograd, ne postoji ulica sa imenom Atanasija Stojkovića. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovićevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime. Ovo nije još jedna tužna priča o tome kako neke nacije zaboravljaju svoje duhovne utemeljivače. Slučaj Atanasija Stojkovića, prvog srpskog fizičara i romanopisca, bitno je komplikovaniji. Zapravo, Stojković je vrlo prisutan u narodnom i umetničkom sećanju, ali kao negativna epizoda iz brojnih filmova, drama i knjiga o ovoj epohi. Uvek prikazan kao džangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, Stojković se javlja kao prevrtljiv i zlonameran kritičar progresivnih ideja i, pre svega, reforme srpskog jezika i kulture koju je sproveo jedan drugi velikan tog doba, Vuk Karadžić, književnik čije slike danas vise u svakoj učionici, u svim zemljama u kojima žive Srbi. Njegovo životno delo je Fisika koja je izdata u Budimu u tri toma – 1801, 1802. i 1803. godine , kao originalni i sistematični pregled nauke odakle su se obrazovale prve generacije srpskih naučnika. Stojkovićeva „Fisika“ je na neki način za srpsku kulturu imala podjednako pionirski i temeljan značaj kao Njutnova „Philosophiae Naturalis Principia Mathematica“ za svetsku nauku, pa je čudno da je spontano potisnuta. Osim osnovnih fizičkih razmatranja, Stojković je u ovo delo uneo razmatranja iz geografije, mineralogije, zoologije i botanike. Kao obiman pregled tadašnjeg znanja iz prirodnih nauka, knjiga je imala ogroman broj pretplatnika među Srbima u tadašnjoj Ugarskoj, a kasnije tokom XIX veka služila je kao nezaobilazan udžbenik za izučavanje prirode. Bio je profesor na Univerzitetu u Harkovu u Rusiji, u koju trajno odlazi 1804. godine. Živi u Harkovu, Kišnjevu i Petrogradu, a zbog naučnih dostignuća osvaja raznovrsne privilegije, dva puta biva biran za rektora univerziteta, stiče čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava. Brisanju zaostavštine Atanasija Stojkovića iz srpske kolektivne svesti nisu doprineli njegov karakter i neprijatne afere, koliko sukob sa Vukom Karadžićem oko uvođenja narodnog jezika u književnost. Sam Stojković je pisao slavenoserbskim jezikom, pa je posle rata oko prevoda „Novog zaveta“ iskoristio sve svoje uticaje da diskredituje Vukovu reformu. Potonji potpuni poraz slavenoserbskog jezika gurnuo je u senku slavu „Fisike“, kao i sve ostale Stojkovićeve doprinose. „Teško svjakomu onomu koji rod svoj prosvjećivati počne, teško njemu od sujevernih, nerazumnih i zlobnih nekih svojega roda ljudi“, pisao je svojevremeno sam Stojković, nesvestan da zapravo govori o Vuku, kao svom poslednjem, nemoćnom neprijatelju, koga je tokom života samo prividno porazio. Rascep između Vuka Karadžića i Stojkovića nastao je oko Vukovog prevoda „Novog zaveta“ na narodni jezik. Kako kaže Vladimir Mošin u tekstu „O Vukovom prevodu Novog zaveta“, Biblijsko društvo iz Beča poslalo je prevod na recenziju doktoru Stojkoviću u Rusiju, a on ga je sasvim iskasapio uz komentar da je „prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može“. Potom je sam preveo Novi zavet na slavenoserbski jezik ,a kojim je Stojković pisao svoja književna i naučna dela. Slavenoserbskim je pisao dobar deo elite tog doba – pre svega tadašnji „bestseler“ autor sentimentalnih romana Milovan Vidaković (1780–1841), takođe Vukov protivnik, koji je iščezao iz istorije.

Za prijatelje Engleze. Odnosi. Retko i znacajno. Stanje kao na snimcima. Михаило Јовановић Писмо патріярха православно-католичке восточне цркве о православной вěри : писано Енглезима 1723 год. Остали наслови Писмо патријарха православно-католичке восточне цркве о православној вери Врста/садржај тыпе оф материал писма Језик српски Година 1864 Издавање и производња У Београду : у Државной кньигопечатньи, 1864 Физички опис [2], 34 стр. ; 19 cm. Место: Београд Држава: Србија Година: 1864 Издавач: Књажеско српска књигопечатња Предметне одреднице: Религија Сигнатура: Р19Ср II 460.1 COBISS.SR-ID: 135510791 Језик: српски Врста грађе: Штампана Колекције: Српске књиге од 1801. до 1867. године ЈОВАНОВИЋ, Михаило Писмо патріярха православно-католичке восточне цркве о православной вѣри : писано Енглезима 1723 год. - У Београду : у Државной кньигопечатньи, 1864. - [2], 34 стр. ; 19 cm. Новаковић 2696; Кириловић 2365; КНБС 990; Српске штампане књиге БМС 1801-1867, 1639. - Аутор дат према КНБС. Михаило Јовановић, световно име Милоје (Соко Бања, 19/31. август 1826 — Београд, 5/17. фебруар 1898), епископ, архиепископ београдски и митрополит Српске православне цркве.1) Биографија Рођен је 19/31. августа 1826. године у варошици Соко Бањи, од мајке Марије и оца Милована.2) Његови родитељи су се раније звали Кашмерци и у Соко Бању су се доселили из села Трговишта, испод Врмџе.3) Школовање Основну школу је завршио у месту рођења.4) Завршио је нижу гимназију у Зајечару и Неготину.5) У Неготину је био питомац Доситеја Новаковића. Завршио је Богословију у Београду 1846, где је био питомац Петра Јовановића, који га је одредио за свог наследника. Као једног од својих најбољих ђака, тадашњи митрополит Петар га је заједно са још петорицом кандидата, послао 1846.6) на студије у Кијев,7) на Кијевску духовну семинарију, у трајању од три године, а затим и Духовну академију, коју је завршио са одличним успехом 1853,8) заједно са Савом Сретеновићем. Тиме је стекао академско образовање и степен кандидата за одбрану дисертације, под називом „Преглед историје српске цркве“.9) После тога је отишао у Кијевско-печерску лавру и замонашио се10) (1853)11) Тада је узео монашко име Михаило. Две недеље касније кијевски митрополит Филарет га је рукоположио у чин јерођакона, а четири дана касније за јеромонаха.12) Епископ Вративши се после седмогодишњег студирања13) у Србију 1854,14) краће време је радио као професор Семинарије у Београду,15) а октобра исте године у Крагујевцу је изабран за епископа шабачког.16) Истог месеца је произведен за архимандрита студеничког, хиротонисан за епископа у београдској Саборној цркви и убрзо устоличен у Шапцу.17) Један од његових првих предлога на архијерејском сабору је био да се српски епископи и митрополити, као монаси називају и потписују само именом, без презимена, што је сабор и усвојено.18) Шабачком епархијом је управљао близу пет година. У Шапцу је започео свој разноврсни национални рад.19) Још као епископ се веома заинтересовао за судбину српског народа у целини, нарочито Срба у неослобођеним крајевима.20) Био је потпуно свестан националне мисије Србије код српског народа, јер мада су живели у другој држави, Срби су се окретали ка матици, у жељи за ослобођењем. Настојао да систематизује и појача државну помоћ и пропаганду, ради заштите народа.21) Митрополит После изнуђене оставке22) митрополита Петра 1859,23) који је отишао у Аустрију да тамо буде епископ једне од српских епархија у Војводини,24) Михаило је са непуних 33 године изабран за митрополита српског.25) За митрополита је изабран на архијерејском сабору, који је сазвао Милош Обреновић 25. јула/6. августа у Крагујевцу.26) Управљао је за време владавине четири Обреновића: Милоша, Михаила, Милана и Александра и по династичком уверењу је био Обреновићевац.27) Митрополит Михало је наставио посао око организовања Српске цркве, који је започео његов претходник митрополит Петар Јовановић.28) Био је покретач и учествовао је у свим добротворним и патриотским друштвима и акцијама. За време његове управе Митрополија београдска је била средиште рада на ослобођењу Срба под туђинском влашћу, побољшавању њиховог положаја, као и целокупног српског народа.29) У марту 1868. године обратио се министру просвете са предлогом да се оснује Просветни одбор Срба у Турској.30) Његов предлог је прихваћен. Одбор су чинили Нићифор Дучић, који је изабран за председника, а уз њега су били професори Милош Милојевић, Панта Срећковић и Стојан Новаковић. Касније су им се придружили Љубомир Ковачевић, Сима Андрејевић Игуманов и други. Одбор је био задужен за одржавање везе са српским народом под турском влашћу, да развија просветно-културни рад, предлаже оснивање школа, спрема учитеље и професоре за рад у тим школама, предлаже обнављање и подизање цркава тамо где је то било могуће, а мишљење и процене одбора, у великој мери су помагали Министарству иностраних дела у одређивању националне политике.31) Такође је 1868. године предложио отварање посебног одељења Богословије, имајући у виду коментаре њених професора, који су приметили да младићи из турских крајева долазили довољно припремљени, као ђаци из Србије који су ову школу уписивали после четворогодишње гимназије.32) Друго одељење Богословије је отворено 1873. године, под називом Страначка богословија, са циљем да спрема учитеље и свештенике, као националне раднике.33) За то одељење је Стојан Новаковић направио посебан план, а школовање је трајало три године.34) После тога су питомци могли да наставе школовање на Великој школи или у иностранству, такође о трошку државе Србије.35) Они су у ратовима за ослобођење 1876-1878. учествовали у ослобођењу од Турака. У неослобођеним крајевима бавили су се просвећивању и јачањем наде у ослобођење.36) За време Херцеговачког устанка, Првог и Другог српско-турског рата (1875—1878) одржавао је везе са српским устаницима, који су му се обраћали за савет и помоћ. На његов предлог је у октобру 1876. основан је Одбор за старање о купљењу прилога за Србе из Старе Србије, Босне и Херцеговине и Бугарске, а он је био председник одбора. Био је председник и Међународног комитета за помоћ избеглицама из Босне и Херцеговине.37) Припајањем Нишког, Пиротског и Врањског округа Србији, повећала се територија Цркве у Србији. Из егзархијске више јерархије примљен је у састав Српске цркве, фебруара 1879, митрополит нишки Виктор, који је до смрти остао веран митрополиту Михаилу.38) За време мандата митрополита Михаила, постигнуто је да православна црква у Србији, актом Васељенске патријаршије добије аутокефалност од цариградског патријарха (1879).39) Аутокефалност се односила и на епархије у тада неослобођеним крајевима.40) Као митрополит београдски и архиепископ српски слао је на школовање у Русију, поред богослова и будуће сликаре: Михаила Борисављевића, Живка Југовића, Благоја Кулића, Георгија Момчиловића и Милутина Бл. Марковића.41) Међутим, као љубитељ свих Словена, а на штету српских интереса, доста је помогао успостављању бугарске егзархије, примајући бугарске омладинце на школовање у српским школама, штампајући у Србији књиге за Бугаре и радећи на њиховој духовној обнови.42) Током целе његове управе, свештенство и манастири су се налазили у лошем материјалном стању и сви његови покушаји да тај проблем реши су били безуспешни, јер државне власти нису имали разумевања.43) По свом спољнополитичком опредељењу је био велики русофил,44) јер је у условима католичко-муслиманског окружења, за опстанак Србије сматрао да је неопходно одржавати политичке и културне веза са Русијом,45) због чега је сметао Бечу, кнезу Милану и напредњацима. Бечу је посебно сметао његов утицај преко српских свештеника у Босни, уз материјалну помоћ из руских словенских комитета.46) Када је од словенског комитета добио 80.000 динара за циљеве националне политике, Аустрија се разгневила и тражила да митрополит буде уклоњен са свог положаја.47) После Берлинског конгреса, а као последица пробугарске оријентације Русије, дошло је до спољнополитичке преоријентације у Београду. Њен инспиратор је био, кнез Милан (од 1882 краљ), који се одвојио од Русије и окренуо Аустрији. Још 1880. године он је изазвао велике кадровске промене у српској политици, па је либерал-националиста Јован Ристић, чији је митрополит био близак сарадник, поднео оставку.48) Осим тога, кнез је у Бечу 1881, без знања јавности и Владе, заједно са министром Чедомиљом Мијатовићем закључио „Тајну конвенцију“ са Аустроугарском, којом се обавезао да ће обуставити православну пропаганду у Босни и Херцеговини за њено јединство са Србијом и да неће склапати уговоре ни са једном земљом, док претходно не консултује Хабзбуршку монархију.49) Митроплит Михаило се бавио политиком,50) и био стожер Либералне странке,51) због чега је трпео непријатности, прогоне, а у току шест година је био лишен катедре.52) Кнез Милан, пошто је био врло аустрофилски настројен, хтео је да га уклони, и за то се само чекао повод.53) До митрополитовог сукоба са Владом је дошло када је уведен закон о таксама, који је оптерећивао представнике цркве,54) односно увођењем пореза за рукоположење црквених чиновника.55) Закон је донет без знања и пристанка Светог архијерејског сабора.56) Митрополит је протествовао рекавши да тај закон представља симонију и да је у супротности са Христовом науком, што је ражестило Стојана Новаковића, као министра просвете и црквених дела, који је кнезу предложио разрешавање митрополита Михаила са дужности.57) Кнез Милан је у октобру 1881.58) донео указ којим је митрополит уклоњен из црквене управе,59) без пензије, без издржавања, без икакве потпоре, после двадесет и пет година службе.60) На положај митролита тада је дошао архимандрит Теодосије Мраовић (1883).61) Овај кнежев поступак је у Бечу позитивно оцењен, посебно због кнежеве домишљатости и одлучности, док је у Петровграду изазвао негативне рекције, руски цар Александар III је митрополиту Михаилу нешто пре смене доделио руски орден Светог Александра Невског. Русија се после тога потпуно удаљила од Србије, а као услов за успостављање нормалних међудржавничких односа, тражила је да се митрополит Михаило врати на катедру.62) У Србији су и након његовог одласка настављени сукоби између државе и цркве, дошло је до измене црквеног закона о уређењу свештеничког стања, пошто су и остали епископи одбијали послушност, сви су били збачени са својих положаја, без права на пензију. Влада је поново мењала закон и увела, поред духовних, и цивилна лица у управу Цркве.63) Одлазак у иностранство После збацивања, митрополит Михаило се настанио прво у својој приватној кући на Врачару64) у Београду, а 1883. је морао да напусти Србију.65) Прко Бугарске и Цариграда је путовао у Јерусалим и Палестину, где је по узору на Светог Саву обишао све хришћанске светиње. Затим је био на Светој Гори, где је обишао све манастире, у којима је, по молби светогорских монаха, служио литургије.66) Затим је боравио у Бугарској, најпре у Варни, а касније у Рушчуку. Често мењање места боравка није било својевољно, већ на захтев српске владе, која је будно пратила сва његова кретања, тако да је и у Бугарској постао нежељени гост, није могао да оде ни у Румунију или неку аустроугарску бању.67) На лето 1884. је добио дозволу да отпутује у Русију. Отишао је у Кијев, где се настанио у истој ћелији у Кијев-печерској ларви, у којој је боравио 30 година раније као млад монах.68) У другој половини 1884. у Кијеву је учествовао у прослави педесетогодишњице Кијевског универзитета.69) Остатак времена у изгнанству је провео живећи између Кијева и Москве.70) У Москву је отишао да помогне у спасавању подворја71) Српске православне цркве на Сољанки, у храму Светог Кира и Јована, изграђен 1768. у част Катарине II.72) У Москви је остао све до пролећа 1889.73) Током свог боравка у изнанству бавио се црквеним, културно-просветитељским и политичким радом. Његов политички рад је био конспиративан. Наиме, сви српски радикални емигранти, на челу са Николом Пашићем, који су били су принуђени да после неуспеле Тимочке буне напусте Србију, ступили су одмах у контакт са митрополитом Михаилом, који је у то доба живео у Рушчуку. Покушавали су да га приволе за наставак борбе против Милана Обрановића,74) на шта је он и пристао.75) Протеривање митрополита из Бугарске највероватније се дугује жељи српске владе да га раздовоје од радикала, који су за август 1884. спремали атентат на краља Милана, мада је тај план разоткривен и спречен.76) У званичној Русији је покушај атентата на краља Милана, као и преврата у Србији, који је спремала радикална емиграција, посматран са неповерењем и резервом. Бавећи се пословима око Бугарске, руски кабинет је сматрао да револуција у Србији није дошла у право време и сматрали су да би преврат довео до неминовне аустроугарске окупације.77) Још по доласку у Русију, митрополит Михаило је користио своја познанства у друштвено-политичким круговима, да би добио подршку за планове преврата у Србији.78) Захваљујући његовом посредништву и препорукама, Николи Пашаћу, који је до тада виђен само као нихилиста и бунтовник, порастао је углед, тако да када се крајем 1885. године први пут појавио у Петровграду, у њему су видели савезника.79) Повратак митрополита Када је краљ Милан 1889. године абдицирао, малолетном Александру је додељено Намесништво, које су чинили Јован Ристић, генерал Коста С. Протић и Јован Бели-Марковић, а први акт нове владе је био позив упућен Митрополиту Михаилу, да се врати натраг у Србију и на свој положај у његовој канонској јерархији, док је неканонска (напредњачка) јерахија позвана да се повуче са својих епископских катедри.80) Митрополит Теодосије је својом вољом отишао у пензију.81) Од тада је митрополит Михаило радио на даљем учвршћивању православне вере, како унутар, тако и ван Краљевине Србије, не обазирући се на нове дипломатске протесте Беча, а уз подршку краља Александара Обреновић, који се обавезао да ће бити одан светосавској Цркви.82) Митрополит Михаило је наставио да ради на обнови црквеног живота.83) Одвојио је црквену администрацију од судства. Донесена су два црквена закона, којим су преуређени духовни судови и други црквени односи. Закони су од 1890. ступили на снагу.84) Највиша црквена законодавна власт био је Свети архијерејски сабор, Синод је одлуке Сабора спроводио у живот. Постојала је и Апелаторска конзисторија – Велики црквени суд, као и епархијске конзисторије. Основао је деветогодишњу богословију у Београду 1896, а затим катедру за иконопис, коју је водио сликар и професор Стеван Тодоровић. Основао је више фондова за збрињавање удовица и породица свештеника и ђакона и фонд за васпитавање српских монахиња у руским академијама, фонд за штампање књига у одбрану Православља и поуку народу, фонд за школовање ђака из његовог родног места Соко Бање. Једно време, због силних напада радикала, као и сукоба са министром просвете Љубом Стојановићем око избора неготинског епископа, био је спреман да се повуче у мировину.85) Захтевао је од државних службеника да се једном годишње исповеде и причесте. Био је један од најбољих оратора свог времена и позивао је цело свештенство да раде на том пољу. Трудио се да субије атеистички дух бившег ректора бањалучке богословије Васе Пелагића.86) Биран је за члана Комитета за одбрану хришћана у Отоманском царству. Такође је био председник Друштва за подизање Храма Светог Саве, лији је камен-темељац положен 1879.87) За живота је чинио лична и општа доброчинства. У свом родном крају је подигао задужбине, цркву Светог преображења Господњег (1884—1892) и школу (1894),88) у центру варошице, која и сада носи његово име. У октобру 1894. прославио је четрдесет година службе.89) Умро је 5. фебруара 1898. и сахрањен је у Саборној цркви,90) односно у цркви Светог архангела Михаила у Београду. Његова гробница се налази уз северни зид цркве, преко пута гробнице кнеза Милоша и Михајла Обреновића. Гробни споменик је 1902. године осветио митрополит Инокентије (Јаков) Павловић,91) син шабачког протојереја Јована Павловића.92) Споменик је израдио београдски каменорезац Никола Лукачек, по пројекту архитекте Милорада Рувидића.93) На гробу је уклесано:94) „Љубите српство – љубите православље.” Почасни члан Због својих књижевних радова,95) постао је почасни члан Друштва српске словесности 13/25. јануара 1857. За почасног члана Српског ученог друштва је наименован 29. јула/10. августа 1864. Изабран је за почасног члана Српске краљевске академије 15/27. новембра 1892.96) Истицао се радом на хуманом, социјалном и књижевном раду, за који су га одликовале и стране државе. Изабран је за председника Друштва за ослобођење афричких робова (1862), за члана Алтајске мисије (1866), чији је задатак био ширење хришћанства, почасни члан Универзитета у Петровграду (1869) и Универзитета у Москви (1871), почасни члан Црвеног крста у Бриселу (1871), почасни члан друштва Братства христољубивих у Атини (1876).97) Дела За 40 година свог служења је оставио 49 дела, која су била инспирација генерацијама.98) Књижевни рад му је био врло разноврстан и обиман, посебно у обредном и догматском богословљу. Обновио је српску богословску литературу. Писао је богословске уџбенике, поуке, упутства о унутрашњем поретку у српској цркви и њеним установама, целе томове духовних проповеди, монографије о богословљу и православној апологетици (одбрана православља). За његово најбоље дело се сматра „Одбрана истине“, која је издата у Београду 1877. године, и за коју му је од Кијевска духовна академија дала научни степен магистра богословља99) (1856).100) Главна дела су му:101) „Одбрана истине“, (1877) „Поглед на историју Српске цркве“ (1856) „Душевни дневник“102) „Црквено богословље“103) „Херменевтика“104) „Србљак“105) „Православни проповедник“ (1866, 1867. и 1871) „О лутерантству“106) „О монаштву“107) „Поука матери о васпитању деце“108) „Скуп беседа преко целе године, у недељне и празничне дане“ (1874) „Православна Српска црква у Кнежевини Србији“ (1874) „Хришћанске светиње на Истоку“ (1886) „Света Антонска гора“ (1886) „Књижевни радови“, у две књиге (1895) „Животопис Пресвете Богородице“109) Литература Радован Пилиповић, Српски богослови на школовању у Русији у другој половини 19. века према оцени руског царског дипломате, Годишњак за научну историју, број 1, Удружење за друштвену историју, Београд, 2012. Радослав Грујић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 181-182 Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 125-126 Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, уредник Јанко Брајковић, Евро, Унирекс, Каленић, Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996, стр. 116, 429–431 Миленко Пекић, Митрополит Михаило и Далмација, Зборник Матице српске за историју, број 53, уредник Војин Дабић, Матица српска, 1996, стр. 39-78, ИССН 0352-5716 Знаменити Срби XIX века (1800—1900), уредник Андра Гавриловић, Наклада и штампа Српске штампарије (деон. друштво), Загреб, 1903, стр. 19-21 Михаил, арихепископ биоградски и митрополит Србије, Босанска вила, број 1, уредник Никола Т. Кашиковић, Штампарија Шпиндлера и Лешнера, Сарајево, 15. 1. 1897, стр. 1-4 Александар Д. Средојевић, Канонски удар и нова јерархија у Српској Цркви, Православље, број 1006, СПЦ, 15. 2. 2009. Александар Д. Средојевић, Аутономна Митрополија и држава Србија, Православље, број 1005, СПЦ, 1. 2. 2009. Саборна црква у Београду - Гробови Милић Ф. Петровић, О националној акцији митрополита Михаила у Рашкој области и другим српским земљама под турском и аустроугарском управом, Зборник историјског музеја Србије, бр. 29-30, Историјски музеј Србије, Београд, 1998, стр. 45-55, ИССН 0354-3153 Андреј Л. Шемјакин, Митрополит Михаило у емиграцији, Зборник историјског музеја Србије, бр. 31, уредник Андреј Вујановић, Историјски музеј Србије, Београд, 2003, стр. 219-237, ИССН 0354-3153 Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Српска краљевска штампарија, Београд, 1901. Православна Српска црква у Краљевини Србији. Београд 1895. Стр. 206–209: Михаило.

odlično očuvano dve knjige ukoričene zajedno s tim da fali naslovna strana i jedna stranica sa prenumerantima na kraju kao i pogreške u Pavle (Platon) Atanacković Ogledalo čovečnosti (Uslikan je i početak i kraj možete videti na slikama) digitalni oblik možete proveriti ovde i uporediti http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=2587&m=2#page/294/mode/2up Magaraševićeva knjiga je kompletna kao na slikama ekstremno retko štampano u Beču 1823. Georgije Magarašević (10/22. septembar 1793, Srem, tada Habzburška monarhija — 6/18. januar 1830, Novi Sad) je bio srpski kulturni radnik, istoričar, književnik, književni kritičar, profesor Gimnazije u Novom Sadu, pokretač i prvi urednik časopisa Serbska letopis koji je kasnije nazvan Letopis serbski i koji je vremenom postao časopis sa najdužim kontinuitetom izlaženja u srpskoj kulturi. Pohađao je Karlovačku gimnaziju koju je završio 1811. godine, a zatim je manje od godinu dana studirao filozofiju u Pešti. Za profesora Karlovačke gimnazije postavljen je 1813. godine. Posle skandala izazvanog jednom Magaraševićevom ljubavnom aferom, a zauzimanjem epikopa bačkog Gedeona Petrovića, nastavio je nastavnički rad u Novosadskoj gimnaziji. Na tom mestu ostao je sve do svoje smrti 1830. godine. Magarašević je bio čovek velike radne energije i spisateljskog dara, a najveći deo svog nevelikog opusa posvetio je istorijskim temama, mada njegov rad ima više populizatorski nego istoriografski značaj. Na osnovu relevantnih istoriografskih dela napisao je Istoriju najnoviji priključenija (1823) gde je dao prikaz najznačajnijih evropskih političkih događaja od 1809. do 1821. godine. Godine 1822. izdao je, ne navodeći izvornik, jedno Napoleonovo memoarsko delo. Popularno pisana Kratka vsemirna istorija (1831) izdata je tek nakon Magaraševićeve smrti. Bavio se i izdavanjem istorijskih izvora ali u toj delatnosti nije ostavio znatnijeg traga. Obrazovan u klasičarskoj školi Magarašević se u književnom pogledu nije zadržao na klasicizmu već je širio krug svojih saznanja pa je bio upoznat sa književnošću nemačkog i ruskog predromantizma pod čijim uticajima je stvarao. U oštroj književnoj polemici između Vuka Karadžića i Milovana Vidakovića Magarašević se nije direktno uključio već je prevodima iz književnoteorijskih dela hteo da ukaže na pozitivan značaj književne kritike u razvoju književnosti i na visoke kriterijume književnog stvaranja koje su po njegovom mišljenju trebali da prihvate i srpski književnici. Iako Magaraševićev opus nije obiman on je pokretanjem časopisa Srbska letopis (1825) ostavio veliki trag u razvoju srpske kulture. Časopis je pokrenuo sa namerom da prati dešavanja u slovenskoj i srpskoj književnosti. Kako bi se pomoglo izdavanje Letopisa osnovana je Matica srpska početkom 1826. godine. Iako je ovo sužilo Magaraševićeve uredničke kompetencije njegov urednički program je sve do kraja njegovog života i uredništva u velikoj meri obeležio Letopis. Pod uticajem sentimentalističke putopisne književnosti Magarašević je napisao Pisma Filoserba objavljena u Letopisu 1828. i 1829. godine što se smatra za njegovo najznačajnije originalno delo. Platon Atanacković (Sombor, 10. jul 1788. — Novi Sad, 21. april 1867.) je bio episkop budimski (1839 — 1851) i bački (1851 — 1867), pisac, politički radnik i veliki dobrotvor srpske prosvjete. Platon Atanacković Datum rođenja 10. jul 1788. Mesto rođenja Sombor Habzburška monarhija Datum smrti 21. april 1867. (78 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Biografija Njegovo svetovno ime bilo je Pavle.[1] Otac Petar bio je somborski trgovac i građanin, a deda Atanacko se doselio iz Makedonije i na putu u Silbašu naprasno umro, gde je u porti pravoslvne crkve i sahranjen. Majka Marija rođena Stajić potiče takođe sa juga; njen deda se doselio iz Kožana, i zvali su ga zbog toga `starac Koža`. Koža je poklonio zvono Sv. Đurđevskoj crkvi u Somboru, koje se po njemu prozvalo `Kožno zvino`. Pavle je imao još tri brata i dve sestre.[2] Osnovnu školu je Pavle pohađao u rodnom mestu u Somboru. Jedan od prvih učitelja bio mu je Vasilije Milanović, koji je docnije postao paroh somborski. Gimnaziju i bogosloviju završio je u Karlovcima, zatim je položio učiteljski ispit, oženio se, i postao đakon i učitelj u Somboru 1809. godine. Njegova supruga bila je Katarina rođena Sotinčev, sa kojom je imao sina jedinca Vasilija (umro 1854). Uskoro se istakao kao dobar pedagog i postao prvi profesor prve srpske preparandije u Sentandreji kod Budima (od 1812. do 1815) Na tom položaju ostao je punih sedamnaest godina i kada je preparandija premještena u Sombor(1815—1829). Uz to je bio i paroh Sv. Đurđevske crkve u Somboru od 1810. godine. Objavio je 1823. godine knjigu prevedenih pripovetki sa nemačkog i francuskog jezika, pod naslovom `Ogledalo čovečnosti` Kada je 1824. godine ostao udovac, naumio je da se zakaluđeri. Predstavnici crkve zamjerali su mu, što je ranije pisao protiv monaštva i morao je duže vremena da provede kao isposnik u manastiru Krušedolu, gdje se i zakaluđerio 1829. godine i dobio novo ime Platon. Poslije toga ubrzo je postao iguman i arhimandrit, prvo u Šišatovcu, a kasnije u Bezdinu. Episkopsko zvanje Uredi Godine 1839. postavljen je za budimskog episkopa. Za vrijeme srpskog ustanka protiv Mađara 1848. godine došao je u vrlo nezgodan položaj. Ranije već ponuđeno mu mjesto načelnika za pravoslavnu crkvu u ugarskom Ministarstvu Prosvjete uspio je da odbije na zgodan način, ali je biva primoran da se primi uprave nad cijelom srpskom crkvom pod ugarskom vlašću, kada je patrijarh Rajačić, kao duhovni vođa pobunjenih Srba, proglašen izdajnikom. Ta okolnost, uz premještaj Atanackovića u bačku eparhiju silom državne vlasti, bila je povod kasnijeg dugotrajnog sukoba s patrijarhom, iako se Atanacković međutim pridružio srpskoj vojsci kod Sombora i s njom prešao u Srem. Taj spor podastakao je Atanackovića da napiše svoju apologiju i štampa je u Beču 1850, pod naslovom Analitika. Austrijski car ga aprila 1854. godine odlikuje za zasluge `komardernim krstom Leopold ordena`.[3] Atanackovića je postavio za bačkog episkopa austrijski car 1848. godine a on je primio eparhijsku upravu tek 1851. godine. Veliko rodoljublje Atanackovića ogleda se u njegovim darovima srpskim prosvjetnim ustanovama. On je dao (kuću vrednu) 40.000 forinti u Fond za osnivanje srpske pravne akademije u Novom Sadu. Dok se ista ne otvori, prihodi tog fonda su pripadali novosadskoj gimnaziji. Kupio je štampariju Dr. Medakovića i poklonio je srpskoj novosadskoj gimnaziji, (tzv. `Platonova štamparija`). Osnovao je u Somboru `blagodejanije`[1] (đački internat), nazvan Platoneum za stanovanje i ishranu - izdržavanje siromašnih učenika preparandije, pomagao je narodno pozorište i druge ustanove. A na aljmaškom groblju kod Novog Sada podigao je sebi crkvicu - kapelu (u kojoj se redovno služba odvijala nedeljom i praznikom) za grobnicu, i pored nje je ustanovio školu za decu iz okoline (periferije grada) sa stanom za učitelje, i osigurao im izdržavanje. Godine 1841. je svoju ličnu biblioteku od 787 knjiga poklonio Biblioteci Matice srpske,.[traži se izvor][4] Zaveštao je zdanja za Srpsku akademiju u kojima se sada nalazi Ogranak SANU u Novom Sadu.[5] Umro je posle dugog bolovanja vladika bački Platon na Cveti 9. aprila 1867. godine u Novom Sadu. Sahranjen je uz velike počasti u kapeli Sv. Apostola Petra i Pavla[6], koju je sam podigao (kao zadužbinu) na Almaškom groblju u Novom Sadu.[7] Naučni i književni rad Uredi Naslovna strana Ogledala čovečnosti (1823) Pavla (Platona) Atanackovića Politički rad Atanackovića vidi se naročito iz njegove knjige Dijetalne besjede (1845), u kojoj su štampani njegovi govori, koje je u interesu srpskoga naroda držao na madžarskim zemaljskim saborima od 1837. do 1844. godine. Atanacković je znatne zasluge stekao i za Maticu srpsku, čiji je predsjednik bio od njena prenosa u Novi Sad[8] pa do svoje smrti. Kao književni radnik bio je već od 1845. godine počasni član ruskog Obščestva istorji i drevnostej pri univerzitetu u Moskvi, češkog muzeja u Pragu i Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Atanacković je poput više drugih pravoslavnih arhijereja (Stratimirovića) bio slobodni zidar.[9] Od književnih radova Atanackovića, kojih ima preko 40, najvažniji je Prinos rodoljubivih mislej na žertvenik narodnoga napretka, koji je je dvaput izdan (1856. i 1864), zatim Dijetalne besjede i Povijest rezidencije episkopata budimskago, a od časti i ovoga samog (1846); Pedagogika i metodika (1815) i dr. Uz to je Atanacković štampao nekoliko nadgrobnih i drugih prigodnih besjeda i poslanica. Godine 1857. izašla su čak tri njegova naslova.[10] Osobito mnogo je radio na školskoj književnosti i izdao je čitav niz udžbenika, iz nauke o vjeri, o jeziku srpskom i njemačkom, matematici, pedagogiji i katihetici. Osim toga, preveo i štampao veliki broj knjiga Sv. Pisma staroga i novoga zavjeta, kao i neke knjige stranih pisaca. Smatra se da je on bio prvi prevodilac pojedinih knjiga Starog zaveta na srpski jezik.[11] Tako je već pred kraj svoga života, kao sedamdesetsedmogodišnji starac preveo njemačko djelo J. F. Hilera Neotstupni vođa kroz vrleti i klance života, a za mladosti svoje 1823. i djelce L. Miterpachera Unterricht über Maulbaum – u. Seidenraupenzucht, što mu je iste godine donijelo i zvanje »svilodjelija profesora« u srpskom somborskom Pedagogijumu. U borbi oko pravopisa bio je na strani konzervativaca, te je i na godinu dana pred smrt štampao svoj Povtorni napjev nad azbukom, složen starcem Mirkom (1866). Georgije (Đorđe) Magarašević (Adaševci, 10. septembar 1793 — Novi Sad, 6. januar 1830) je bio profesor, književnik, osnivač Serbskog Letopisa u Budimu. Georgije Magarašević Georgije Magarašević 1.jpg Georgije Magarašević Datum rođenja 10. septembar 1793. Mesto rođenja Adaševci Habzburška monarhija Datum smrti 6. januar 1830. (36 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Potpis Georgije Magarašević signature.jpg Biografija Uredi Osnovnu školu je završio u Adaševcima, gimnaziju u Sremskim Karlovcima a filozofiju u Pešti. Nakon tog je učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima i tu je 1813. godine postao privremeni profesor na gimnaziji a 1817. godine je prešao u Novi Sad. U novosadskoj gimnaziji je predavao do smrti, predmet „krasnorečje”. Magarašević je bio književnik koji se nije bavio beletristikom i imao je smisao da zabeleži sve što je imalo značaja za istoriju Srba i ima karakter kulturno-istorijskog dokumenta. Preveo je i kompletirao knjige: „Nove istorijočeske pamjatodostojnosti života Napoleona Bonaparte“ (1822), „Istorija najvažnii politični Evropejski priključenija otvijenskoga mira“ (1823). 1831. godine, posle njegove smrti, izdala je Matica srpska njegovu „Kratku vsemirnu istoriju“ i dr. No njegova je najveće zasluga što je 1825. godine u Budimu pokrenuo Serbsku Letopis. Već krajem 1825. godine su nastale teškoće sa štampanjem, a da bi se Letopis održao osnovana je Matica srpska 4. februara 1826. Tako je Magarašević svojim Letopisom izazvao osnivanje Matice srpske. Magarašević je bio retko živa duha i humani čovek, čak i po pogledu na jezik i tako je branio i preporučivao narodni jezik, kao uslov za ulazak Srba u zajednicu prosvećenih naroda. Bio je oženjen Katarinom, sa kojom nije imao dece. Umro je o Bogojavljenju 1830. godine u Novom Sadu.[1] tags: istorija srpske knjizevnosti stare srpske knjige stara srpska knjiga devetnaesti vek xix veka 19. knjige štampane u beču antikvarne knjige ...

Dela A.N. Majkova 1884! RUS tom drugi tvrd kozni povez sjajno ocuvano posebno posle 135 godina! posveta ruski pisac skupljao prevodio i srpske epske pesme vidi slike! jako retko i vredno S. Peterburg 494 strane francuski povez Lib 20 Majkov Apolon Nikolajevič (Apollon Nikolaevič), ruski pesnik (Moskva, 4. VI. 1821 – Sankt Peterburg, 20. III. 1897). Studirao pravo; radio kao knjižar, od 1852. cenzor. Pristalica »naturalne škole« (poema Mašenka, 1846), poslije historicist (Kraj groba Groznoga – U groba Groznogo, 1887) i religijsko-filozofski lirik (mistifikacija Iz Apollodora Gnostika, 1877–93). U pjesništvu prevladavaju antički i talijanski motivi, krajolici. Objavio ciklus Iz slavenskog svijeta (Iz slavjanskogo mira, 1870–80). Apollon Nikolayevich Maykov (Russian: Аполло́н Никола́евич Ма́йков, June 4 [O.S. May 23] 1821, Moscow – March 20 [O.S. March 8] 1897, Saint Petersburg) was a Russian poet, best known for his lyric verse showcasing images of Russian villages, nature, and history. His love for ancient Greece and Rome, which he studied for much of his life, is also reflected in his works. Maykov spent four years translating the epic The Tale of Igor`s Campaign (1870) into modern Russian. He translated the folklore of Belarus, Greece, Serbia and Spain, as well as works by Heine, Adam Mickiewicz and Goethe, among others. Several of Maykov`s poems were set to music by Russian composers, among them Rimsky-Korsakov and Tchaikovsky. Maykov was born into an artistic family and educated at home, by the writer Ivan Goncharov, among others. At the age of 15, he began writing his first poetry. After finishing his gymnasium course in just three years, he enrolled in Saint Petersburg University in 1837. He began publishing his poems in 1840, and came out with his first collection in 1842. The collection was reviewed favorably by the influential critic Vissarion Belinsky. After this, he traveled throughout Europe, returning to Saint Petersburg in 1844, where he continued to publish poetry and branched out into literary criticism and essay writing. He continued writing throughout his life, wavering several times between the conservative and liberal camps, but maintaining a steady output of quality poetical works. In his liberal days he was close to Belinsky, Nikolay Nekrasov, and Ivan Turgenev, while in his conservative periods he was close to Fyodor Dostoyevsky. He ended his life as a conservative. Maykov died in Saint Petersburg On March 8, 1897. Contents 1 Biography 1.1 Literary career 1.1.1 Maykov and revolutionary democrats 1.1.2 The Tale of Igor`s Campaign 1.1.3 Christianity and paganism 1.1.4 Last years 2 Legacy 3 Selected bibliography 3.1 Poetry collections 3.2 Dramas 3.3 Major poems 4 Notes 5 References 6 External links Biography Apollon Maykov was born into an artistic family. His father, Nikolay Maykov, was a painter, and in his later years an academic of the Imperial Academy of Arts. His mother, Yevgeniya Petrovna Maykova (née Gusyatnikova, 1803–1880), loved literature and later in life had some of her own poetry published.[1] The boy`s childhood was spent at the family estate just outside Moscow, in a house often visited by writers and artists.[2] Maykov`s early memories and impressions formed the foundation for his much lauded landscape lyricism, marked by what biographer Igor Yampolsky calls `a touchingly naive love for the old patriarchal ways.`[3] In 1834 the family moved to Saint Petersburg. Apollon and his brother Valerian were educated at home, under the guidance of their father`s friend Vladimir Solonitsyn, a writer, philologist and translator, known also for Nikolay Maykov`s 1839 portrait of him. Ivan Goncharov, then an unknown young author, taught Russian literature to the Maykov brothers. As he later remembered, the house `was full of life, and had many visitors, providing a never ceasing flow of information from all kinds of intellectual spheres, including science and the arts.`[4] At the age of 15 Apollon started to write poetry.[5] With a group of friends (Vladimir Benediktov, Ivan Goncharov and Pavel Svinyin among others) the Maykov brothers edited two hand-written magazines, Podsnezhnik (Snow-drop) and Moonlit Nights, where Apollon`s early poetry appeared for the first time.[1] Maykov finished his whole gymnasium course in just three years,[3] and in 1837 enrolled in Saint Petersburg University`s law faculty. As a student he learned Latin which enabled him to read Ancient Roman authors in the original texts. He later learned Ancient Greek, but until then had to content himself with French translations of the Greek classics. It was at the university that Maykov developed his passionate love of Ancient Greece and Rome.[3] Literary career Apollon Maykov`s first poems (signed `M.`) were published in 1840 by the Odessa Almanac and in 1841 by Biblioteka Dlya Chteniya and Otechestvennye Zapiski. He also studied painting, but soon chose to devote himself entirely to poetry. Instrumental in this decision was Pyotr Pletnyov, a University professor who, acting as a mentor for the young man, showed the first poems of his protégé to such literary giants as Vasily Zhukovsky and Nikolai Gogol. Maykov never became a painter, but the lessons he received greatly influenced his artistic worldview and writing style.[1] In 1842 his first collection Poems by A.N. Maykov was published, to much acclaim. `For me it sounds like Delvig`s ideas expressed by Pushkin,` Pletnyov wrote.[6] Vissarion Belinsky responded with a comprehensive essay,[7] praising the book`s first section called `Poems Written for an Anthology`, a cycle of verses stylized after both ancient Greek epigrams and the traditional elegy. He was flattered by the famous critic`s close attention.[note 1] Maykov paid heed to his advice and years later, working on the re-issues, edited much of the text in direct accordance with Belinsky`s views.[8] After graduating from the university, Maykov joined the Russian Ministry of Finance as a clerk. Having received a stipend for his first book from Tsar Nicholas I, he used the money to travel abroad, visiting Italy (where he spent most of his time writing poetry and painting), France, Saxony, and Austria. In Paris Apollon and Valerian attended lectures on literature and fine arts at the Sorbonne and the College de France.[5] On his way back Maykov visited Dresden and Prague where he met Vaclav Hanka and Pavel Jozef Safarik, the two leaders of the national revival movement.[3] The direct outcome of this voyage for Apollon Maykov was a University dissertation on the history of law in Eastern Europe.[5] Maykov circa 1850 In 1844 Maykov returned to Saint Petersburg to join the Rumyantsev Museum library as an assistant. He became actively involved with the literary life of the Russian capital, contributing to Otechestvennye Zapiski, Finsky Vestnik and Sovremennik. He also debuted as a critic and published several essays on literature and fine art, reviewing works by artists like Ivan Aivazovsky, Fyodor Tolstoy and Pavel Fedotov.[1] In 1846 the Petersburg Anthology published his poem `Mashenka`, which saw Maykov discarding elegy and leaning towards a more down-to-Earth style of writing. Again Belinsky was impressed, hailing the arrival of `a new talent, quite capable of presenting real life in its true light.`[9] The critic also liked Two Fates (Saint Petersburg, 1845). A `natural school` piece, touched by Mikhail Lermontov`s influence, it featured `a Pechorin-type character, an intelligent, thinking nobleman retrogressing into a low-brow philistine,` according to Alexander Hertzen`s review.[10] In the late 1840s Maykov was also writing prose, in a Gogol-influenced style known as the `physiological sketch`. Among the short stories he published at the time were `Uncle`s Will` (1847) and `The Old Woman – Fragments from the Notes of a Virtuous Man` (1848).[1] In the late 1840s Maykov entered Belinsky`s circle and became friends with Nikolai Nekrasov and Ivan Turgenev. Along with his brother Valerian he started to attend Mikhail Petrashevsky`s `Secret Fridays`, establishing contacts with Fyodor Dostoyevsky and Aleksey Pleshcheyev. Later, having been interrogated about his involvement, Maykov avoided arrest (he did not have a significant role in the group`s activities), but for several years was kept under secret police surveillance.[1] In the years to come Maykov, who never believed in the ideas of socialism, often expressed embarrassment over his involvement in the Petrashevsky affair. In an 1854 letter to M. A. Yazykov he confessed: `At the time I had very vague political ideas and was foolish enough to join a group where all the government`s actions were criticized and condemned as wrong a priory, many of [its members] applauding every mistake, according to the logic of `the worse they rule, the quicker they`ll fall`.[11] In the 1850s Maykov, now a Slavophile, began to champion `firm` monarchy and strong Orthodox values.[2] Writing to Aleksandr Nikitenko he argued: `Only a form of political system which had been proven by the test of history could be called viable`.[12] In 1852 Maykov moved into the office of the Russian Committee of Foreign censorship, where he continued working for the rest of his life, becoming its chairman in 1882.[1] In 1847 Maykov`s second collection of poems, Sketches of Rome, the artistic outcome of his earlier European trip, was published. Informed with Belinsky`s criticism, some poems were built on the juxtaposition of the majestic ruins and lush landscapes of `classic` Rome with the everyday squalor of contemporary Italy. This homage to the `natural school` movement, though, did not make Maykov`s style less flamboyant; on the contrary, it was in Sketches of Rome that he started to make full use of exotic epithets and colorful imagery.[1] In 1848–1852 Maykov wrote little, but became active during the Crimean War. First came the poem `Claremont Cathedral` (1853), an ode to Russia`s historical feat of preventing the Mongol hordes from devastating European civilization.[note 2] This was followed by the compilation Poems, 1854. Some of the poems, like those about the siege of Sevastopol (`To General-Lieutenant Khrulyov`) were welcomed by the literary left (notably Nekrasov and Chernyshevsky). Others (`In Memory of Derzhavin` and `A Message to the Camp`) were seen as glorifying the monarchy and were deemed `reactionary`.[13] The last 1854 poem, `The Harlequin`, was a caricature on a revolutionary keen to bring chaos and undermine centuries-old moral principles.[13] Now a `patriarchal monarchist`, Maykov started to praise the Nikolai I regime. Another poem, `The Carriage`, where Maykov openly supported the Tsar, was not included in 1854, but circulated in its hand-written version and did his reputation a lot of harm. Enemies either ridiculed the poet or accused him of political opportunism and base flattery. Some of his friends were positively horrified. In his epigrams, poet Nikolay Shcherbina labeled Maykov `chameleon` and `servile slave`.[1] While social democrats (who dominated the Russian literary scene of the time) saw political and social reforms as necessary for Russia, Maykov called for the strengthening of state power.[13] After Russia`s defeat in the war the tone of Maykov`s poetry changed. Poems like `The war is over. Vile peace is signed...`, `Whirlwind` (both 1856), `He and Her` (1867) criticized corrupt high society and weak, inadequate officials who were indifferent to the woes of the country and its people.[13] Now openly critical of Nikolai I, Maykov admitted to having been wrong when professing a belief in the monarch.[14] Maykov in the 1850s In 1858 Maykov took part in the expedition to Greece on board the corvette Bayan. Prior to that he read numerous books about the country and learned the modern Greek language. Two books came out as a result of this trip: The Naples Album (which included `Tarantella`, one of his best known poems) and Songs of Modern Greece. The former, focusing on contemporary Italian life, was coldly received by Russian critics who found it too eclectic. In retrospect it is regarded as a curious experiment in breaking genre barriers, with images and conversations from foreign life used to express things which in Russia could not be commented on publicly at the time.[13] In the latter, the author`s sympathy for the Greek liberation movement is evident.[3] The early 1860s saw Maykov`s popularity on the rise: he often performed in public and had his works published by the leading Russian magazines.[15] In the mid-1860s he once again drifted towards the conservative camp, and stayed there for the rest of his life. He condemned young radicals, and expressed solidarity with Mikhail Katkov`s nationalistic remarks regarding the Polish Uprising and Russian national policy in general. In poems like `Fields` (which employed Gogol`s metaphor of Russia as a troika, but also expressed horror at emerging capitalism),[13] `Niva` and `The Sketch` he praised the 1861 reforms, provoking sharp criticism from Saltykov-Schedrin[16] and Nikolay Dobrolyubov.[2] Adopting the Pochvennichestvo doctrine, Maykov became close to Apollon Grigoriev, Nikolai Strakhov, and Fyodor Dostoyevsky; his friendship with the latter proved to be a particularly firm and lasting one.[1] In the 1860s and 1870s Maykov contributed mainly to Russky Vestnik.[3] One of the leading proponents of Russian Panslavism, he saw his country as fulfilling its mission in uniting Slavs, but first and foremost freeing the peoples of the Balkans from Turkish occupation. `Once you`ve seen Russia in this [Panslavic] perspective, you start to understand its true nature and feel ready to devote yourself to this life-affirming cause,` wrote Maykov in a letter to Dostoyevsky.[17] The mission of art, according to the poet, was to develop the national self-consciousness and revive the `historical memory` of Russians. The Slavic historic and moral basis on which it stood became the major theme of Maykov`s poetry cycles `Of the Slavic World`, `At Home`, and `Callings of History`. Well aware of the darker side of Russia`s historic legacy, he still thought it necessary to highlight its `shining moments` (`It`s dear to me, before the icon...`, 1868). Maykov was not a religious person himself but attributed great importance to the religious fervor of the common people, seeing it as the basis for `moral wholesomeness` (`The spring, like an artist`, 1859; `Ignored by all...`, 1872). His religious poems of the late 1880s (`Let go, let go...`, `The sunset’s quiet shine...`, `Eternal night is near...`) differed radically from his earlier odes to paganism. In them Maykov professed a belief in spiritual humility and expressed the conviction that this particular feature of the Russian national character would be its saving grace.[13] Maykov and revolutionary democrats Unlike his artistic ally Afanasy Fet, Maykov always felt the need for maintaining `spiritual bonds` with common people and, according to biographer Yampolsky, followed `the folk tradition set by Pushkin, Lermontov, Krylov and Koltsov`.[3] Yet he was skeptical of the doctrine of narodnost as formulated by Dobrolyubov and Chernyshevsky, who saw active promotion of the democratic movement as the mission of Russian literature. In 1853, horrified by Nekrasov`s poem `The Muse`, Maykov wrote `An Epistle to Nekrasov`, in which he urged the latter to `dilute his malice in nature`s harmony.` Yet he never severed ties with his opponent and often gave him credit. `There is only one poetic soul here, and that is Nekrasov,` Maykov wrote in an October 1854 letter to Ivan Nikitin.[18] According to Yampolsky, Nekrasov`s poem `Grandfather` (1870, telling the story of a nobleman supporting the revolutionary cause) might have been an indirect answer to Maykov`s poem `Grandmother` (1861) which praised the high moral standards of the nobility and condemned the generation of nihilists. Maykov`s poem Princess (1876) had its heroine Zhenya, a girl from an aristocratic family, join a gang of conspirators and lose all notions of normality, religious, social or moral. However, unlike Vsevolod Krestovsky or Viktor Klyushnikov, Maykov treated his `nihilist` characters rather like victims of the post-Crimean war social depression rather than villains in their own right.[3] The Tale of Igor`s Campaign Seeking inspiration and moral virtue in Russian folklore, which he called `the treasury of the Russian soul`, Maykov tried to revive the archaic Russian language tradition.[19] In his later years he made numerous freestyle translations and stylized renditions of Belarussian and Serbian folk songs. He developed a strong interest in non-Slavic folklore too, exemplified by the epic poems Baldur (1870) and Bringilda (1888) based on the Scandinavian epos.[3] In the late 1860s Maykov became intrigued by The Tale of Igor`s Campaign, which his son was studying in gymnasium at the time. Baffled by the vagueness and occasional incongruity of all the available translations, he shared his doubts with professor Izmail Sreznevsky, who replied: `It is for you to sort these things out.` Maykov later described the four years of work on the new translation that followed as his `second university`.[3] His major objective was to come up with undeniable proof of the authenticity of the old text, something that many authors, Ivan Goncharov among them, expressed doubts about. Ignoring Dostoyevsky`s advice to use rhymes so as to make the text sound more modern, Maykov provided the first ever scientifically substantiated translation of the document, supplied with comprehensive commentaries. First published in the January 1870 issue of Zarya magazine, it is still regarded as one of the finest achievements of his career.[13] For Maykov, who took his historical poems and plays seriously, authenticity was the main objective. In his Old Believers drama The Wanderer (1867), he used the hand-written literature of raskolniks and, `having discovered those poetic gems, tried to re-mold them into... modern poetic forms,` as he explained in the preface.[20][13] In his historical works Maykov often had contemporary Russian issues in mind. `While writing of ancient history I was looking for parallels to the things that I had to live through. Our times provide so many examples of the rise and fall of the human spirit that an attentive eye looking for analogies can spot a lot,` he wrote.[21] Christianity and paganism Maykov in his later years Maykov`s first foray into the history of early Christianity, `Olynthus and Esther` (1841) was criticized by Belinsky. He returned to this theme ten years later in the lyrical drama Three Deaths (1857), was dissatisfied with the result, and went on to produce part two, `The Death of Lucius` (1863). Three Deaths became the starting point of his next big poem, Two Worlds, written in 1872, then re-worked and finished in 1881. Following Belinsky`s early advice, Maykov abandoned Lucius, a weak Epicurean, and made the new hero Decius, a patrician who, while hating Nero, still hopes for the state to rise up from its ashes.[13] Like Sketches of Rome decades earlier, Two Worlds was a eulogy to Rome`s eternal glory, its hero fighting Christianity, driven by the belief that Rome is another Heaven, `its dome embracing Earth.`[5] While in his earlier years Maykov was greatly intrigued by antiquity, later in life he became more interested in Christianity and its dramatic stand against oppressors. While some contemporaries praised Maykov for his objectivity and scholarly attitude, the Orthodox Christian critics considered him to be `too much of a heathen` who failed to show Christianity in its true historical perspective.[22] Later literary historians viewed Maykov`s historical dramas favourably, crediting the author for neutrality and insight. Maykov`s antiquity `lives and breathes, it is anything but dull,` wrote critic F. Zelinsky in 1908.[23] For the Two Worlds Maykov received The Russian Academy of Sciences` Pushkin Prize in 1882.[1] Last years In 1858 Grigory Kushelev-Bezborodko published the first Maykov anthology Poems by Ap. Maykov. In 1879 it was expanded and re-issued by Vladimir Meshchersky. The Complete Maykov came out in 1884 (its second edition following in 1893).[5] In the 1880s Maykov`s poetry was dominated by religious and nationalistic themes and ideas. According to I. Yampolsky, only a few of his later poems (`Emshan`, `The Spring`, 1881) had `indisputable artistic quality`.[3] In his later years the poet wrote almost nothing new, engaging mostly in editing his earlier work and preparing them for compilations and anthologies. `Maykov lived the quiet, radiant life of an artist, evidently not belonging to our times... his path was smooth and full of light. No strife, no passions, no persecution,` wrote Dmitry Merezhkovsky in 1908.[24] Although this generalization was far from the truth, according to biographer F. Priyma, it certainly expressed the general public`s perception of him.[13] Apollon Maykov died in Saint Petersburg On March 8, 1897. `His legacy will always sound as the mighty, harmonious and very complicated final chord to the Pushkin period of Russian poetry,` wrote Arseny Golenishchev-Kutuzov in the Ministry of Education`s obituary.[25] Legacy Maykov`s initial rise to fame, according to the Soviet scholar Fyodor Pryima, had a lot to do with Pushkin and Lermontov`s untimely deaths, and the feeling of desolation shared by many Russian intellectuals of the time.[13] Vissarion Belinsky, who discovered this new talent, believed it was up to Maykov to fill this vacuum. `The emergence of this new talent is especially important in our times, when in the devastated Church of Art... we see but grimacing jesters entertaining dumb obscurants, egotistic mediocrities, merchants and speculators,` Belinsky wrote, reviewing Maykov`s debut collection.[26] The sleeve of Poems by Apollon Maykov in 2 volumes, 1858. Hailing the emergence of a new powerful talent, Belinsky unreservedly supported the young author`s `anthological` stylizations based upon the poetry of Ancient Greece, praising `the plasticity and gracefulness of the imagery,` the virtuosity in the art of the decorative, the `poetic, lively language` but also the simplicity and lack of pretentiousness.[27] `Even in Pushkin`s legacy this poem would have rated among his best anthological pieces,` Belinsky wrote about the poem called `The Dream`.[28] Still, he advised the author to leave the `anthological` realm behind as soon as possible[29] and expressed dissatisfaction with poems on Russia`s recent history. While admitting `Who`s He` (a piece on Peter the Great, which some years later found its way into textbooks) was `not bad`, Belinsky lambasted `Two Coffins`, a hymn to Russia`s victories over Karl XII and Napoleon. Maykov`s debut collection made him one of the leading Russian poets. In the 1840s `his lexical and rhythmic patterns became more diverse but the style remained the same, still relying upon the basics of classical elegy,` according to the biographer Mayorova, who noted a strange dichotomy between the flamboyant wording and static imagery, and pointed to the `insurmountable distance between the poet and the world he pictured.`[1] After Belinsky`s death, Maykov started to waver between the two camps of the Westernizers and the Slavophiles, and the critics, accordingly, started to treat his work on the basis of their own political views in relation to the poet`s changing ideological stance. Maykov`s 1840s` `natural school`- influenced poems were praised (and published)[30] by Nikolay Nekrasov. His later works, expressing conservative, monarchist and anti-`nihilist` views, were supported by Dostoyevsky, who on more than one occasion pronounced Maykov Russia`s major poet.[13][31] In his 1895 article for the Brockhaus and Efron Encyclopedic Dictionary, the philosopher and critic Vladimir Solovyov argued that Maykov`s dominant characteristics were `a serene, contemplating tone, elaborate patterns, a distinct and individual style (in form, although not in colors) with a relatively lackluster lyric side, the latter suffering obviously from too much attention to details, often at the expense of the original inspiration.` Maykov`s best works were, the critic opined, `powerful and expressive, even if not exceptionally sonorous.`[5] Speaking of Maykov`s subject matter, Solovyov was almost dismissive: Two major themes form the foundation of Maykov`s poetry, the Ancient Greek aesthetic and historical myths of the Byzantine-Russian politics; bonded only by the poet`s unreserved love for both, never merge... The concept of Byzantium, as the second Rome, though, has not crystallized as clear and distinct in the poet`s mind as that of the original Roman Empire. He loves Byzantine/Russia in its historical reality, refusing to admit its faults and contradictions, tending to glorify even such monsters as Ivan the Terrible, whose `greatness`, he believes, will be `recognised` in due time. [...] There was also a kind of background theme in his earlier work, the pastoral pictures of beautiful Russian nature, which the poet had all the better reason to enjoy for being a devout fisherman.[5] Autograph by Apollon Maikov of his poem `Pustinnik` (Hermit) The modernist critic Yuly Aykhenvald, analyzing the cliché formula that bonded `Maykov, Polonsky and Fet` into a solid group of similar-minded authors, alleged that Maykov `to a lesser extent than the other two freed himself from the habit of copying classics` and `in his earlier works was unoriginal, producing verse that shone with reflected light.` Not even his passionate love for classics could help the author submerge `wholly into the pagan element,` the critic opined.[32] He was a scholar of antiquity and his gift, self-admittedly `has been strengthened by being tempered in the fire of science.` As a purveyor of classicism, his very soul was not deep or naive enough to fully let this spirit in or embrace the antique idea of intellectual freedom. Poems, inhabited by naiads, nymphs, muses and dryads, are very pretty, and you can`t help being enchanted by these ancient fables. But he gives you no chance to forget for a moment that – what for his ancient heroes was life itself, for him is only a myth, a `clever lie` he could never believe himself.[32] All Maykov`s strong points, according to the critic, relate to the fact that he learned painting, and, in a way, extended the art into his poetry. Aykhenvald gives him unreserved credit for the `plasticity of language, the unequalled turn at working on a phrase as if it was a tangible material.` Occasionally `his lines are so interweaved, the verse looks like a poetic calligraphy; a scripturam continuam... Rarely passionate and showing only distant echoes of original inspiration, Maykov`s verse strikes you with divine shapeliness... Maykov`s best poems resemble statues, driven to perfection with great precision and so flawless as to make a reader feel slightly guilty for their own imperfection, making them inadequate to even behold what`s infinitely finer than themselves,` the critic argued.[32] Another Silver Age critic who noticed how painting and fishing might have influenced Maykov`s poetry was Innokenty Annensky. In his 1898 essay on Maykov he wrote: `A poet usually chooses their own, particular method of communicating with nature, and often it is sports. Poets of the future might be cyclists or aeronauts. Byron was a swimmer, Goethe a skater, Lermontov a horse rider, and many other of our poets (Turgenev, both Tolstoys, Nekrasov, Fet, Yazykov) were hunters. Maykov was a passionate fisherman and this occupation was in perfect harmony with his contemplative nature, with his love for a fair sunny day which has such a vivid expression in his poetry.`[33] Putting Maykov into the `masters of meditation` category alongside Ivan Krylov and Ivan Goncharov, Annensky continued: `He was one of those rare harmonic characters for whom seeking beauty and working upon its embodiments was something natural and easy, nature itself filling their souls with its beauty. Such people, rational and contemplative, have no need for stimulus, praise, strife, even fresh impressions... their artistic imagery growing as if from soil. Such contemplative poets produce ideas that are clear-cut and `coined`, their images are sculpture-like,` the critic argued.[33] Annensky praised Maykov`s gift for creating unusual combinations of colors, which was `totally absent in Pushkin`s verse, to some extent known to Lermontov, `a poet of mountains and clouds` ...and best represented by the French poets Baudelaire and Verlaine.` `What strikes one is Maykov`s poetry`s extraordinary vigor, the freshness and firmness of the author`s talent: Olympians and the heroes of Antiquity whom he befriended during his childhood years… must have shared with him their eternal youth,` Annensky wrote.[33] Maykov in 1868 D. S. Mirsky called Maykov `the most representative poet of the age,` but added: `Maykov was mildly `poetical` and mildly realistic; mildly tendentious, and never emotional. Images are always the principal thing in his poems. Some of them (always subject to the restriction that he had no style and no diction) are happy discoveries, like the short and very well known poems on spring and rain. But his more realistic poems are spoiled by sentimentality, and his more `poetic` poems hopelessly inadequate — their beauty is mere mid-Victorian tinsel. Few of his more ambitious attempts are successful.`[34] By the mid-1850s Maykov had acquired the reputation of a typical proponent of the `pure poetry` doctrine, although his position was special. Yet, according to Pryima, `Maykov was devoid of snobbishness and never saw himself occupying some loftier position even when mentioning `crowds`. His need in communicating with people is always obvious (`Summer Rain`, `Haymaking`, `Nights of Mowing`, The Naples Album). It`s just that he failed to realize his potential as a `people`s poet` to the full.` `Maykov couldn`t be seen as equal to giants like Pushkin, Lermontov, Koltsov, or Nekrasov,` but still `occupies a highly important place in the history of Russian poetry` which he greatly enriched, the critic insisted.[13] In the years of Maykov`s debut, according to Pryima, `Russian poetry was still in its infancy... so even as an enlightener, Maykov with his encyclopedic knowledge of history and the way of approaching every new theme as a field for scientific research played an unparalleled role in the Russian literature of the time.` `His spectacular forays into the `anthological` genre, as well as his translations of classics formed a kind of `antique Gulf Stream` which warmed up the whole of Russian literature, speeding its development,` another researcher, F. F. Zelinsky, agreed.[13] Maykov`s best poems (`To a Young Lady`, `Haymaking`, `Fishing`, `The Wanderer`), as well his as translations of the Slavic and Western poets and his poetic rendition of Slovo o Polku Igoreve, belong to the Russian poetry classics, according to Pryima.[13] Selected bibliography Poetry collections Poems by A.N.Maykov (1842) Sketches of Rome (Otcherki Rima, 1847) 1854. Poems (Stikhotvoreniya, 1854) The Naples Album (Neapolsky albom, 1858) Songs of Modern Greece (Pesni novoy Gretsii, 1860) Dramas Three Deaths (Tri smerti, 1857) Two Worlds (Dva mira, 1882) Major poems Two Fates (Dve sudby, 1845) Mashenka (1946) Dreams (Sny, 1858) The Wanderer (Strannik, 1867) Princess*** (Knyazhna, 1878) Bringilda (1888)