Radio u obliku olovke sa funkcijom auto scan radio stanica,switch dugme, reset. U setu idu slusalice, radio i baterije

Grundig daljinski za RR760CD radio kasetofon sa cd plejerom, sa slike koji je samo prikaz uređaja kome odgovara. Fotografije su moje i na njima je predmet (DALJINSKI) koji se prodaje. --Kupujte sigurno i pogledajte i ostale moje oglase-- Kupi odmah http://www.kupindo.com/Clan/grujica12/SpisakPredmeta Licitiraj http://www.limundo.com/Clan/grujica12/SpisakAukcija

Na prodaju VODOOTPORNI TCM Radio sa displejem. Glavna namena mu je koriscenje u kupatilima i tuskabinama, pogodan je za kampovanja, izlete, pecanja i druge vanjske aktivnosti posto je otporan na vodu i druge necistoce. Koristi 4 AAA baterije. Poseduje mini displeja sa satom. Predmet prodaje odgovara datim opisima i slikama. Za sve sto vas zanima pitajte! Pogledajte i ostale mnogobrojne predmete koje prodajem: http://www.kupindo.com/Clan/Vladimir10/SpisakPredmeta

*** PROLEĆNA AKCIJA NA LIMUNDU *** Pogledajte moje aukcije s početnim cenama znatno nižim nego na Kupindu! https://www.limundo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakAukcija *** BESPLATNA DOSTAVA AKO NARUČITE TRI ILI VIŠE PREDMETA NA KUPINDU *** !!! PROČITAJTE USLOVE PRODAJE !!! -> PREUZIMANJE, SLANJE, PLAĆANJE Mini radio prijemnik SUNNY s dugackom teleskopskom antenom omogucava odlican prijem FM signala. Zvucnik dovoljne snage, prosecnog kvaliteta, idealan je za svakodnevno slušanje Vaših omiljenih radio stanica. Radio koristi dve baterije tipa AA (1.5 V). Može se napajati i preko pretvaraca napona (adaptera) DC 3 V, koji nije ukljucen u pakovanje. Postoji i prikljucak za slušalice (3.5 mm). Signali koje radio hvata: FM, MW, SW, TV Dimenzije: 129 x 78 x 29 mm Težina bez baterija: 110 g Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388 Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388

*** PROLEĆNA AKCIJA NA LIMUNDU *** Pogledajte moje aukcije s početnim cenama znatno nižim nego na Kupindu! https://www.limundo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakAukcija *** BESPLATNA DOSTAVA AKO NARUČITE TRI ILI VIŠE PREDMETA NA KUPINDU *** !!! PROČITAJTE USLOVE PRODAJE !!! -> PREUZIMANJE, SLANJE, PLAĆANJE ... opis u izradi, bice gotovo ubrzo ... ... molim pitajte sta Vas interesuje ... Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388 Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388

Antikvarne knjige, Alternativni vodic kroz Beograd 2, ne znam godinu izdanja, priredili D.Kocjan i slusaoci radio Indexa. odlicno ocuvana knjiga,535 strana.

Slusalica Za Voki Toki Baofeng, Zonton, Kenwood Item Specifications: Both Right And Left Ear Can Be Worn Comfortable The Earpiece Speaker Fits Snugly In Your Ear Easily Which Keeps Your Conversations Private Length Of The Cable (Plug To PTT): 135 cm Two Pin Standard Diameter: Ear 3.5 mm Stereo (Top Pin), Mic 2.5 mm Stereo (Bottom Pin) Weight: About 20 - 25 g Opis Proizvoda: Slusalice za toki voki handsfree za radio stanice marke Baofeng. Odgovara i za radio stanice drugih proizvodjaca koje koriste dvopinski konektor od 3.5 i 2.5 mm (Kenwood, Zonton, Wouxun itd. ) Paket Sadrzi: Slusalica Za Toki Voki Baofeng

Q-sonic DP-115 FM transmiter i dva FM prijemnika/radia Audio kablom se transmiter kači na neki od izvora zvuka. Zvučnici mogu da hvataju signal sa transmitera preko dva kanala ili da nezavisno jedan od drugog rade kao radio aparati. Transmiter 2x AAA baterije Zvučnici 3x AAA baterije

Drama, tema sa varijacijama, jedan čin, prvo izdanje, format 21cm, mek povez, 32 strane, Beograd 1927. povez ojačan selotejpom, korica malo ofucana, unutra sasvim dobro stanje, kompletna i kompaktna. Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Veliki grad: novele / Milutin Nehajev, Izdanje Matice hrvatske, Zagreb, 1919. mek povez, 156 strana, format 21cm, povez ojačan selotejpom, osrednje stanje, kompletna i kompaktna. Cihlar Nehajev (Nehajev Cihlar), Milutin, hrvatski književnik i novinar (Senj, 25. XI. 1880 – Zagreb, 7. IV. 1931). Studij kemije s doktoratom završio u Beču 1903. Od 1904. radio je kao gimnazijski profesor u Zadru. God. 1905. pokrenuo je časopis Lovor, u prvom broju kojega je objavio poznati usklik »Gjalski. – Eto, to je moj program.« Iste je godine radio u Obzoru, 1907. uređivao je tršćanski Balkan. God. 1909–11. bio je asistent na Gospodarskom učilištu u Križevcima. Od 1911. živio je u Zagrebu kao književnik i novinar Obzora i Jutarnjega lista. Bio je dopisnik iz Pariza, Beograda i Praga. Godine 1926. izabran je za predsjednika Društva hrvatskih književnika. Isticao se enciklopedijskom nadarenošću, pisao je kazališne kritike, bio dobar poznavatelj likovne i glazbene umjetnosti. Vrlo se rano počeo baviti hrvatskom političkom poviješću. Ušavši 1912. u Jutarnji list, izazvao je nepovjerenje i osudu nacionalno-revolucionarne omladine. Između dvaju svjetskih ratova objavio je seriju portreta iz područja memoarske književnosti (S. Radić, A. Starčević, E. Kvaternik, Khuen-Héderváry i dr.). Pisao je eseje (Knjiga eseja, 1936) nadahnute velikim europskim književnim temama (o L. N. Tolstoju, G. Flaubertu, H. Ibsenu, A. Strindbergu, É. Zoli, Studija o Hamletu) te rasprave o istaknutim imenima (K. Š. Gjalski, A. Šenoa, V. Nazor, Ivan i Vladimir Mažuranić) i razdobljima nacionalne književnosti (O stogodišnjici hrvatskog preporoda/1830–1930/, 1931). Kao dobar poznavatelj teorijskih misli (G. M. C. Brandes, H. Taine) i intuitivan strastven čitatelj, Cihlar Nehajev se uvrstio među najistaknutije kritičare svojega doba.

Bluetooth v3. 0 + edr muzicki prijemnik, opseg prenosa do 10m. podrška za iphone, za android i i druge pametne telefone koji koriste bluetooth funkciju. podrzava hands free , moze da poveze mikrofon i podrzava telefonski poziv preko bluetooth prijemnika. Sadrži slot za Micro SD memorijsku karticu. rezim mirovanja za ustedu baterije. 3,5mm stereo audio kompatibilno sa kucnim stereo zvucnicima /, auto-radio, slusalicama. Specifikacija: tip: bluetooth muzicki prijemnik matehrijal: plastika bluetooth verzija : v3. 0 + edr, klasa 2 frekvencijа: 2,4 ghz prenosni opseg: do 10m mikro usb punjac za punjenje radno vreme: do 8 sati velicina: 5,5 * 2,5 * 1cm/ 2,2 * 1 * 0,4 ` neto tezina: 0. 013kg lista paketa: 1 * bluetooth audio prijemnik 1 * usb kabal 1 * 3. 5mm konektor 1 * uputstvo za upotrebu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecati ! Na kraju knjige ima preskrabana posveta koliko mi se cini. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811[2]) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i tvorac svečane pesme „Vostani Serbije“. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[3] narečenoga u kaluđerstvu Dositeja drugi deo II dositeja obradovića dositej obradović

Posveta na najavnom listu, inače odlično očuvano. Naslovnu stranu izradio slikar Sava Nikolić. Autor - osoba Merijet, Frederik Naslov Koralno ostrvo / po kapetanu Merijetu ; [prepričao za decu Živojin-Bata Vukadinović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Udruženje novinara Srbije `Sedma sila`, 1954 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 158 str. : ilustr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vukadinović, Živojin Zbirka Zlatna knjiga ; 4 Lepa jedrilica „Gazela“ brodila je uzburkanom pučinom Atlanskog okeana. Na palubi, pored starog mornara Marka Mansfilda stojao je jedan dečak. – Kakve su one male ptice, koje lete iznad samog mora? pitao je dečak mornara. – To su, vidiš, ptice koje se obično pojave kada se približuje nepogoda. Zato ih mornari i nazivaju pticama bure. – Da li ste vi, čika-Marko, pretrpeli već neki brodolom? Da li ste bili na nekom ostrvu, kao Robinzon Kruso? – Brodolom sam pretrpeo, Vilieme, ali o tom Robinzonu ništa nisam čuo. – O, to piše u jednoj knjizi koju sam lane čitao. Kada se more umiri, sve ću vam ispričati. A sada moram dole, jer sam obećao mami da neću dugo ostati na palubi. – Uvek tako drži svoju reč, drago dete! rekao je stari mornar. Daj mi ruku, da ne padneš, pa kada se vreme prolepša, ja ću ti pričati o mome brodolomu, a ti meni o tvome Robinzonu… SAVA NIKOLIĆ, akademski slikar (Orolik, 1920 – Beograd, 1981), učenik Gimnazije (1939/40.). Upisao slikarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu kod profesora V. Becića. Poslije rata 1948. završio Likovnu akademiju u Beogradu. Živio i radio u Beogradu. MG103 (N)

Sarajevo, štamparija N.Pijukovića Ne mogu da pronađem iz koje godine ali sam sledeće pronašao na internetu: Štampar Nikola Pijuković otvorio je 1912 godine u Sarajevu štampariju i prozvao je `Štamparija Nikole Pijukovića i druga`. Štamparija je bila srednjeg kapaciteta. Radila je od 1912. do polovine 1914. godine. Tada je obustavila rad, da ga poslije svršetka prvog svjetskog rata obnovi (1919 godine). Poslije, 1925. godine, prenesena je u Beogradu i tamo nastavila rad. 240 strana, manji format. Korice kao na slici. Požutela. Kompaktna, bez podvlačenja, zapisa...

Vladimir Nazor - Price iz detinjstva, izdanje Hrvatski štamparski zavod Zagreb 1924, 250 strana, mek povez. Ponegde oštećena korica, unutrašnjost u boljem stanju, kompletna i kompaktna. Vladimir Nazor (Brač, 30. maj 1876 — Zagreb, 19. jun 1949) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, a pri kraju života i predsednih NR Hrvatske. Rođen je u Bobovišću,[1] građansku školu je završio na ostrvu Braču, a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne nauke, matematiku i fiziku u Gracu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. godine. Predavao je u Hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri, gdje je ujedno i proveo najviše svog života.[2] Penzionisan je 1933. godine u Zagrebu kao upravnik dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900). Godine 1904, u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme je počeo pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavio je Velog Jožu (1908) — djelo po kome će Nazorova proza biti prepoznatljiva, a koje je on sam smatrao neuspjelijim. Godine 1916, objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939. godine, objavio je Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. Iako u godinama i narušenog zdravlja, godine 1942. je s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko reke Kupe otišao u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor je počeo voditi dnevnik S partizanima, koji se smatra jednim od najupečatljivijih ratnih dnevnika pored dnevnika Vladimira Dedijera i Dragojla Dudića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milivoje Bašić (Beograd, 13. februar 1868 — Beograd, 27. maj 1927) bio je profesor, filolog i srpski istoričar. Biografija U Beogradu, gde je rođen 1868. godine, Bašić je završio gimnaziju pa istorijsko-filološki odsek Velike škole. Nastavničku karijeru je taj `svršeni filozof` započeo je 10. oktobra 1889. godine. Tada je Glavni prosvetni savet zaključio da je mladi Bašić kvalifikovan da predaje `istorijsko-filološku grupu nauka u srednjoj školi`.[1], kao suplent gimnazije u Šapcu, a zatim je više godina proveo u Nišu (1894-1898). Do 1904. godine je bio školski nadzornik u Negotinu (1900) i Gradištu (1903), pa te godine premešten u Beograd, gde je radio u Trećoj beogradskoj gimnaziji, 1904-1920). Predavao je srpski jezik i književnost u srednjoj školi preko 35 godina. Po sećanju jednog učenika kojem je predavao, na njegovom času: `Discipline nije bilo, ali je bilo najvećeg reda. Slušali smo ga netremice...`[2] Kao školski nadzornik postao je (a ostao i potom kao prestonički profesor) vanredni član Glavnog prosvetnog saveta Kraljevine Srbije.[3] U `srećnija vremena`, pre ratova za oslobođenje i ujedinjenje, posećivao je u Beogradu kafanu `B`, poznatu i kao `Profesorska kafana`, u kojoj se družio i sa kolegom, piscem Stevanom Sremcem.[4] Učestvovao je u Balkanskim ratovima 1912-1913. godine kao rezervni poručnik.[5] Po svojoj molbi penzionisan je kraljevskim ukazom od 29. decembra 1920. godine - `stavljen u stanje pokoja, sa punom penzijom`, kao aktuelni profesor Treće beogradske gimnazije.[6] Tokom života bavio se aktivno i politikom, učestvujući u `Liberalno-nacionalnoj stranci`, sa čije liste je bio nekoliko puta biran za narodnog poslanika. Bio je dugo član Uprave, `Društva za srpski jezik i književnost` (1923). Kao penzioner je reaktiviran 1924. godine, da predaje u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu.[7] Jedan posetilac je osmotrio njegove penzionerske dane `Piše u onom čudu od sirotinje i neudobnosti! Piše, jer mora da piše...ono nešto unutra u njemu mora da nađe izraza.` Tokom 1925. i oktobra 1926.[8] godine mada već penzionisan, radio je kao honorarni nastavnik na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Predavao je na tom fakultetu staroslovenski jezik. Umro je Bašić 27. maja 1927. godine u Državnoj bolnici u Beogradu. Slomile su ga porodične nedaće (umrla mu je kćerka Desanka 1918)[9] i siromaštvo u starosti - živeo je usamljen u udžerici, u nekom sirotinjskom beogradskom naselju `Fišekliji`.[10] Opelo poznatom pobožnom i rodoljubivom profesoru održao je u Vaznesenskoj crkvi lično Patrijarh srpski Dimitrije, uz pojanje (po njegovoj poslednjoj želji, izraženoj na samrti) velikog `Svjati Bože`, od strane hora `Monaške škole`.[11] Delo Za vreme svog boravka u Nišu, tokom 1896. godine, Bašić je izdavao časopis Slava, poučno- zabavni list za narod i omladinu[12], kome je u isto vreme bio i urednik i glavni saradnik. U uvodnoj reči ovoga lista saopštio je programsku orijentaciju: „Slava će osobito negovati vezu sa prošlošću tim neiscrpnim izvorom duha i oduševljenja srpskog, koje se stvara.“ Proučavanje i popularizacija prošlosti bili su glavni cilj Bašićevog dela. U svakom broju `Slave`, Bašić je štampao prevod po jednog odlomka iz starih srpskih biografija (sv. Save, Stefana Prvovenčanog, Teodosija). Ovi prevodi poslužili su kao osnov za sveobuhvatniji rad na prevođenju starih srpskih biografija. Javlja se profesor Bašić i kao predsednik `Fonda Stanojla i Draginje Petrović`[5], (ali i saradnik i urednik), iz čijih sredstava je objavljeno pet korisno-poučnih knjiga. Nije se bavio samostalnim naučnim radom. Poznat je po školskim udžbenicima, po hrestomatiji (čitanci) `Iz stare srpske književnosti`, izdatoj 1911. godine, u više izdanja. Srpska književna zadruga mu je 1926. godine izdala knjigu: `Stare srpske biografije`. Priredio je za štampu i izdanje Vukovih `Srpskih narodnih pripovedaka`. Napisao je više ocena i prikaza, koji su objavljivani u `Srpskom književnom glasniku` naročito u Prilozima za književnost, jezik, istoriju i folklor.

Naslov: Poratna država Autor: Slobodan Jovanović Izdavač: Beograd : Geca Kon a.d. Pismo: ćirilica Br. strana: 185 Format: 19,5 cm Povez: meki, prošiveno Antikvarna knjiga, u celosti (listovi, korice, povez) veoma lepo očuvana iako je stara skoro 90 godina: listovi su čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. i odlično su povezani međusobno i sa koricama; korice su kao na slici. Knjiga je izdata 1936. godine, a štampana je u štamparskom zavodu `Orao` - Beograd, Topličin venac 4. Kompletan sadržaj možete da pročitate ukoliko drugu sliku uvećate do pune veličine. O autoru: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine. Država | Evropa | 20v Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

U prihvatljivom stanju, podvlačena kao na slici Autor - osoba Tomašić, Dinko, 1902-1975 Politički razvitak Hrvata / Dinko Tomašić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1938 Zagreb : Hrvatska književna naklada neovisnih književnika, 1938 Fizički opis 223 str. ; 21 cm Hrvatska savremena biblioteka ; knj. 1 Predmetne odrednice Hrvati -- Istorija Hrvati -- Nacionalno pitanje Tomašić, Dinko, hrvatski sociolog (Smokvica na Korčuli, 23. IV. 1902 – Bloomington, SAD, 7. VIII. 1975). Doktorirao na Pravnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu (1926), na kojem je od 1935. bio voditelj Katedre za sociologiju i statistiku. Bavio se i publicističkom djelatnosti, bio je suradnik Zavoda za proučavanje narodnoga gospodarstva. U drugoj polovici 1930-ih bio je politički sljedbenik lijevoga krila Hrvatske seljačke stranke, zbog čega je od 1937. bio izložen napadima hrvatske desnice, pa i fizičkomu napadu usred javnoga predavanja. God. 1940. otišao u SAD; od 1943. do umirovljenja 1972. profesor sociologije na Sveučilištu Indiane. Tijekom II. svjetskog rata kraće je vrijeme bio osobni savjetnik I. Šubašića, a 1950-ih savjetnik Državnoga tajništva SAD-a za južnoslavenski prostor, voditelj nekoliko strateških istraživanja o prilikama u Jugoslaviji, voditelj istraživačkoga odjela Radio-stanice Slobodna Europa (1957–58). – S obzirom na to da su Tomašićevi tekstovi objavljeni tijekom II. svjetskog rata i nakon njega Titovu vlast opisivali kao autokratsku te zagovarali uvoz demokracije (a tijekom rata i konfederalizaciju Jugoslavije), on je već 1950. bio označen pseudoznanstvenikom »u službi hrvatske buržoazije«, a njegov je opus u poslijeratnoj hrvatskoj sociologiji ostao gotovo potpuno zaboravljen do početka 1990-ih, kada je revaloriziran i označen vrhuncem suvremene hrvatske znanosti o društvu. Tomašićev se opus može podijeliti u dvije faze. U prvoj, koja obuhvaća razdoblje do kraja 1940-ih, Tomašić je položio temelje etnokulturnoj sociologiji. Polemizirajući s J. Cvijićem, izložio je svoj model sukoba plemenske i zadružne kulture, što ga je poslije primijenio i u analizi komunističkih režima u Europi i Aziji. U knjizi Društveni razvitak Hrvata (1937) bavi se povijesnim, antropološkim i sociopsihološkim definiranjem dualnoga modela. Osporavajući tezu o superiornosti »dinaraca«, secirajući duboko patrijarhalno nomadsko-pljačkaško naslijeđe plemenske kulture, Tomašić ističe demokratičnost i egalitarnost »panonaca«, odn. zadružne kulture i zajednice. Sukob između plemenske i zadružne kulture, autoritarnosti i demokratičnosti, ratobornosti i miroljubivosti, obilježava, prema Tomašiću, cijelu hrvatsku povijest (Politički razvitak Hrvata, 1938). Od brojnih radova, nastalih u SAD-u, ističe se knjiga Ličnost i kultura u istočnoeuropskoj politici (Personality and Culture in Eastern European Politics, 1948), izvrsno primljena u američkim sociološkim krugovima. Temeljena na obilju etnografskoga i povijesnoga materijala, studija sugerira izravnu vezu između dinarskoga mentaliteta i pobjede komunizma u Jugoslaviji i istočnom dijelu Europe. Knjiga Utjecaj ruske kulture na sovjetski komunizam (The Impact of Russian Culture on Soviet Communism, 1953) zamišljena je kao analiza »međuutjecaja ličnosti, kulture, socijalne strukture i ideologije«, a u Nacionalnom komunizmu i sovjetskoj strategiji (National Communism and Soviet Strategy, 1957) kritički je analizirao titoizam. Citiranje: Tomašić, Dinko. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.

DC 6-18V TDA 7297 Audio Power Amplifier Module Double Channel 10-50W 2X15W 100% novi brend u izradi pojačala. Uređaj je izrađen u A klasi. Visok kvalitet na ploči sa ugrađenim pojačivačem TDA7297 sa 2 x po 15W izlazima i sinusnom snagom od 50W (iz iskustva tvrdim da možete staviti mnogo jače zvučnike i to po 2 na izlazima-ukupno 4 zvučnika i ono će lepo raditi - provereno - ugrađeno je u auto kao pojačalo i radi savršeno). Na ploči imate potenciometar, gde izlaznom veličinom signala može podesiti jačinu zvuka (može biti nezavisno od uređaja sa kog dovodite signal, što je još jedna prednost). DC radni napon: 6 do 18 V (idealno 13 volti koliko ima u automobilima sa alternatora) Veličina pločice: 4.5 x 3.3 x 2.7cm The onboard TDA7297 audio power amplifier chip, double track + 15 w, 15 w for four to eight European 10-50 w speakers use Main pin has led chip, convenient external control device, the onboard 5.08 (mm) distance between two p terminal 2 road, around a track connection output respectively The onboard dial potentiometer, output size can adjust the volume Support DC, terminal blocks, row needles 3 power input mode, the default for the DC, working voltage: 6 to 18 v Saljem sve PostExpressom pouzecem u sve gradove i sela Srbije.

Pun naslov: Evanjelický FUNEBRÁL obsahující v sobě Písně Pohřební i jiné přihodné, staré i nové, které se zpi- vati mohou netoliko při pohřebu kterých- koli lidi vůbec, ale také i při pohřebu lidi rozličného véku, stavu, povoláni a Iosu, jako také i ně- kterých Pisma Sv, Řeči, Modliteb, Veršů, a Kollekt pohřebnich. K slávě Boži a k vzděléni Cirkve, a zvlášt k pronikavému zarmoucených a nad mrtvými plačicich potěšeni vydaný od jednoho snažného milovnika Pána Ježiše Hrista. (Luteranska PESMARICA koja sadrži pogrebne pesme i druge stare i nove pesme, koje se mogu pevati ne samo na sahranama, nego pesme za sve ljude na sahranama ljudi različite starosti statusa, zanimanja i bogatstva kao i neke delove Svetog Pisma stihove i pogrebne zbirke. Na Božju slavu a Crkvi na izgradnju, a posebno da dopru do ožaloščenih koji plaču za pokojnima na ohrabrenje koje daje brižljiv i taj koji voli Gospod Isus Hrist/ Izdavač: ..................Štamparija a.d. Petrovac, Bačka Mesto izdanja:.....(danas) Bački Petrovac Godina izdanja:...nije navedeno (prema starom crkvenom slovačkom jeziku koji je polu češki, verovatno je u pitanju prva polovina XX veka; štamparija u Bačkom Petrovcu radila je od 1919. do 1945. godine, s tim što od 1939. do 1945. godine verovatno nije ništa štampano) Format:...................džepni, 10,5 x 13 cm Povez:......................tvrdi, reljefan Broj strana:............528, na starom crkvenom slovačkom jeziku, s primesama češkog Težina:.....................230 g Stanje knjige:........korice, naročito prednje, su deformisane; ivice korica su mestimično iskrzane; žute mrlje na većini listova; na prvih 60 listova trag vlage pri dnu; papirni povez između strana 18 i 19 je razdvojen - končani je delom očuvan; listovi 19 do 36 drže se na delu končanog poveza; posle poslednje 528 strane, dodat je list sa tekstom otkucanim na pisaćoj mašini - sve je vidljivo na slikama (123/50)

Izdavač: Prva paraćinska električna štamparija i knjigoveznica kod „Hadži Laze“ K.H. Vidojkovića i sinova, Paraćin Autori: Alfred Binet, Th. Simon Godina izdanja: 1929 Povez: tvrd Broj strana: 64 + XIX (dodatak) Ilustrovano. Pečatirana, najavna strana malo skraćena pri vrhu, ispisana jedna prazna strana u dodatku. Uz nešto malo podvlačenja i poneku flekicu knjiga je lepo očuvana. Alfred Bine (1857-1911) bio je francuski psiholog, pedagog i grafolog, poznat po doprinosu eksperimentalnoj i diferencijalnoj psihologiji, psihometriji, a posebno po doprinosu razvoju obrazovanja. Smatra se ocem testa inteligencije. Među njegovim najistaknutijim delima i po kojima je najpriznatiji je to što je zajedno s Teodorom Simonom stvorio Test za predviđanje školskih uspeha. Ovaj test, dizajniran za merenje inteligencije, bio je osnova za ono što danas znamo kao testovi inteligencije, kao i za stvaranje koeficijenta inteligencije (IQ). Bine i Simon su svoj test upotrebili na uzorku od 50 dece, koji su radili zadatke namenjene svom uzrastu. Zadaci u testu su bili raznovrsni – njima se ispitivalo bogatstvo dečjeg rečnika, razumevanje apsurdnih situacija, sposobnost deteta da definiše pojmove, da zapamti neposredno date sadržaje, tumači slike, rešava probleme, uviđa sličnosti i razlike. Na osnovu postignutih rezultata na testu dolazilo se do podataka o umnom uzrastu deteta (UU). Ukoliko dete sa uspehom reši grupu zadataka koji su namenjeni deci od pet godina, smatra se da je na umnom uzrastu od pet godina. Ako to dete ima pet godina, zaključuje se da je intelektualno razvijeno kao sva normalna deca njegovog uzrasta. Ako dete ima samo četiri godine, to je znak da je u intelektualnom pogledu za godinu dana ispred svojih vršnjaka. Međutim, ukoliko ima šest godina, to znači da za svojim vršnjacima u intelektualnom razvoju zaostaje godinu dana. Na taj način se poređenjem umnog uzrasta (UU) i kalendarskog uzrasta (KU) dobija informacija o nivou intelektualnog razvoja deteta. Ovako izmerene sposobnosti izražavaju se količnikom inteligencije, odnosno koeficijentom inteligencije - IQ . Koeficijent inteligencije je veličina koja se dobija kada se umni uzrast podeli sa kalendarskim uzrastom pa se ovako dobijeni količnik pomnoži sa 100. Urađene su brojne revizije Bine-Simonove skale, od kojih je najpoznatija revizija američkog psihologa Luisa Termana pod nazivom Stanford-Bineova skala. (K-52)

Autor: August Šenoa Povez: broširan sa zaštitnim omotom Br. strana: 224 Format: 13x19 Jezik: hrvatski Izdanje: 1931. Uz obalu Save nalazilo se malo, prljavo selo Jelenje. Stanovnici su bili lijeni, nepošteni, voljeli se ići u krčmu, osim rijetkih ljudi koji su pošteno radili. Kroz to selo često je prolazio Luka. On je bio prosjak, a da bi stekao novac varao je i bavio se nutnim poslovima. Luka se zaljubio u bogatu i poštenu Maru. Poželo je biti pošten. Mara je voljela drugoga, svog susjeda Andru, ali su njihovi očevi bili u svađi. Luka je obećao pisaru Mikici 100 forinti ako Mara bude njegova. Stoga je Mikica nagovarao Andrinog oca da ne dozvoli da se Andro oženi Marom. Te je godine Marinog oca zadesila nesreća. Netko mu je ubio krave i spalio spremište za sijeno. Postali su veoma siromašni. Vidjevši njihovu nevolju Andrin otac je shvatio kako je bio nepošten prema Martinu, Marinom ocu, i prvom susjedu. Oni su se pomirili te su se Mara i Andro zaručili. Luka je skupio mnogo novca i želio je dati Martinu u zamijenu za Maru. Želio je živjeti kao običan čovjek. Saznavši da je Mara zaručena veoma se razočarao. Znao je da bi ga jedino ona vratila na pravi put, da bi jedino ona od njega učinila čovjeka. Kad su se Mara i Andro vjenčali i dobili dijete, Luka je bio zavidan. Htio se osvetiti, ali ga je pekla savijest. Kod njega je prevladao razum i otišao se ispovijedati. U krčmi je sreo Mikicu. On mu je nudio prijateljstvo, ali ga je Luka odbio. Znao je da je Mikica varalica i da želi samo novac, jer je takav i on bio. Luka je shvatio da je važnije biti siromašan i sretan čovjek, nego nečovječna varalica. Luka je otišao do rijeke Save i skočio u vodu gdje je umro. Oni koji se ga poznavali brzo su ga zaboravili. Nakon godinu dana Mara i njen otac morali su na sud. Luka im je ostavio 800 forinti i svečeniku je ostavio poruku za njih. Želio je da prime novac i da se svake godine pomole za njega.

Prvo izdanje iz 1947. u maestralnom prevodu Stanislava Vinavera. Spolja kao na slici, unutra malo staračkih pega, ali bez pisanja, podvlačenja, potpisa… Autor - osoba Tven, Mark, 1835-1910 = Twain, Mark, 1835-1910 Naslov Jenki na dvoru kralja Artura / Mark Tven ; [preveo s američkog originala Stanislav Vinaver ; crteži Dragan Savić ; inicijali Dida Demajo] Jedinstveni naslov ǂA ǂConnecticut yankee in King Arthur`s court. srpski jezik Ostali naslovi A Connecticut yankee at the court of King Arthur. Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1947 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Savez udruženja novinara FNRJ, 1947 (Beograd : Kultura) Fizički opis 448 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vinaver, Stanislav, 1891-1955 = Vinaver, Stanislav, 1891-1955 Savić, Dragan, 1923-2009 = Savić, Dragan, 1923-2009 Demajo, Dida Zbirka Humoristička biblioteka `Ježa` ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: A Connecticut yankee at the court of King Arthur. Tiraž 10.000 O piscu i delu: str. 447-[449]. Fantastični roman u kome je Tven kroz uzbudljivu i vedru priču opisao i kritikovao mračni i surovi srednji vek! Jenki, Amerikanac, rođen u XIX veku u državi Konektikat, budeći se iz nesvesti posle jakog udarca u glavu, postepeno shvata da se nalazi u Engleskoj, i to u VI veku, za vreme kralja Artura i Vitezova Okruglog Stola. Jenki doživljava komične, interesantne i uzbudljive avanture, a sama zamisao priče u kojoj se neprestano sukobljavaju staro i novo, pruža široke mogućnosti za humor. Tako ćete, pored ostalog, imati priliku da vidite kako izgleda kada aristokrate postanu kodukteri i mašinovođe ili kada vitezovi reklamiraju pastu za zube i prodaju šešire. Mark Twain (Florida, 30. studenog 1835 – Redding, 21. travnja 1910), američki književnik pravo ime – Samuel Langhorne Clemens Jedan je od najvećih humorista u svetskoj književnosti, prvi i najveći tipično američki književnik. U opsežnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpune beznadnosti. Nakon detinjstva provedenog na obalama Mississipija uči za tipografa, radi kao pilot na rečnom brodu, odlazi u potragu za zlatom u Kaliforniju, putuje po Srednjem istoku i Europi. Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i kćeri, što uvetuje pesimizam i teški očaj njegovih posljednjih radova. 1907. godine mu je uručen počasni doktorat sveučilišta Oxford. Kada je umro ostavio je nezavršen autobiografski rad, koji je naknadno uredila i objavila 1924. godine njegova tajnica Albert Bigelow Paine. Američki pisac i humorist, jedan od najvećih humorista u svjetskoj književnosti, prvi i najveći tipično američki pisac, Mark Twain ili pravim imenom – Samuel Langhorne Clemens, rođen je 30. studenog 1835. godine u mjestu Florida u Missouriju. Majka mu je bila Jane (rođena Lampton; 1803–1890), iz Kentuckya, a otac John Marshall Clemens (1798–1847) po rođenju iz Virginie. Roditelji su mu se sreli kad se otac preselio u Missouri, te se oženili nekoliko godina kasnije 1823. godine. Bio je šesto od sedmero djece, od kojih je samo troje preživjelo djetinjstvo: njegov brat Orion (1825–1897), pa Henry koji je preminuo u eksploziji riječnog broda (1838–1858), i sestra Pamela (1827–1904). Njegova sestra Margaret (1833–1839) umrla je u dobi od tri godine, brat Benjamin (1832–1842) umro je tri godine kasnije. Brat Pleasant (1828–1829) umro je u dobi od šest mjeseci. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se seli u mjesto Hannibal, lučki grad na rijeci Mississippi, gdje pohađa osnovnu školu. Otac mu je bio odvjetnik i sudac. Nakon što mu je otac preminuo od upale pluća 1847. godine kreće na tiskarski zanat. Kasnije je radio kao tiskar u Keokuku (Iowa), New Yorku, Philadelphiji, Pennsylvaniji i drugdje po SAD-u. Potom je bio kormilar na parobrodu na rijeci Mississippi sve do početka američkog građanskog rata 1861., kada je na kratko kao dragovoljac pristupio konjaništvu Konfederacije. Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gdje je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvjestitelj novina Territorial Enterprise u mjestu Virginia City u Nevadi, a 1863. počinje pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Twain. Na rijeci Mississippi ta fraza znači `dva hvata duboko`. Nakon preseljenja u Kaliforniju, točnije u San Francisco 1864. godine susreće američke pisce Artemusa Warda i Breta Hartea koji ga podupiru u njegovu radu. Godine 1865. preradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko mjeseci djelo je postalo veoma popularno. Godine 1867. predaje u New Yorku, a iste godine posjećuje Europu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte europske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) ženi s Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Buffalo (država New York) mladi bračni par seli se u mjesto Hartford u Connecticutu. Većina Twainovih najboljih djela napisana je tijekom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu, te u vrijeme ljeta na farmi Quarry pokraj mjesta Elmira (država New York). Djelo Roughing It (1872) potanko opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Pustolovine Toma Sawyera (1876) slave djetinjstvo u gradu na obali Mississippija, dok djelo A Tramp Abroad (1880.) opisuje putovanje kroz njemački Schwarzwald. Roman Kraljević i prosjak (1882.) knjiga je za djecu fokusirana na zamjenu identiteta u tudorskoj Engleskoj. Život na Mississippiju iz 1883. kombinira autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rječnog pilota. Roman Yankee na dvoru kralja Arthura iz 1889. godine satirično je djelo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Pustolovine Huckleberryja Finna (1884) nastavak su Toma Sawyera i općenito se smatra Twainovim najboljim djelom. U romanu je riječ o dječaku zvanom Huck koji bježi od svoga oca na splavi rijekom Mississippi s odbjeglim robom Jimom. Ovo djelo, između ostalog, daje čitatelju sliku života na rijeci Mississippi prije građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Huckleberry Finn, Twain osniva tvrtku Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja djela i djela drugih pisaca. Najpoznatije djelo koje je ta tvrtka objavila bili su Osobni memoari (dva sveska, 1885–1886) koje je napisao američki general i predsjednik Ulysses S. Grant. Loša investicija u automatski pisaći stroj dovela je tvrtku do bankrota (1894). Uspješna predavanja širom svijeta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Twainove dugove. Njegov rad u vrijeme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzročili njegov poslovni neuspjeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dvije njihove kćerke. Značajna djela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) – novela čija radnja je smještena na Jug SAD-a prije građanskog rata i u kojoj se kritizira rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Ivane Orleanske. Kasnija djela uključuju dvije kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Riječ je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis djela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a djelo je objavljeno posthumno 1916. godine. Twainov rad inspiriran je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih djela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingway i William Faulkner pozivali su se na Twaina kao na svoju inspiraciju. U posljednjim godinama svog života Twain je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odijelima s bijelim crtama koja je uvijek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oxfordskog sveučilišta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova tajnica Alberta Bigelow Paine. U prvoj polovici 1990. pronađen je izvorni rukopis Huckleberryja Finna u Hollywoodu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodijeljeni su Buffalo i Erie County (New York) javnoj knjižnici, 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Huckleberryja Finna uključujući i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Twain bio i jedan od rijetkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Twain preminuo je 21. travnja 1910. godine u mjestu Stormfieldu Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Huckleberry Finn, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i drištveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči `niger`, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virginia City tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“. On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvič ostrvima publici u gradu Washoe City, Nevada. Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje pradavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretničko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti is završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interest svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“ U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra. Tvenov prvi značajni rad, `The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra, 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Ward pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje pozeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostvrima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentirajući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg Istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakonevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam. Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman The Adventures of Tom Sawyer, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, John Briggs i Will Bowen. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Huklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihavaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično prisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (koji je konzistentno imao problema sa završavanjem), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Huckleberry Finn je proistekao iz romana Tom Sawyer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Huckleberry Finn je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Huckleberry Finn na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sawyer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Huckleberry Finn uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Huckleberry Finn je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marx izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingway je jednom rekao o romanu Huckleberry Finn: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Nigger Jim ugraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingway je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Huckleberry Finn. U blizini završetka romana Huckleberry Finn, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu. Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadestdvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. MG84 (N)

Рођен је 1903. године у Мачви, у Штитару, у учитељској породици.[2] Породица је затим живела у хомољском месту Лазници, где је отац Драгомир службовао - био учитељ и управитељ лазничких школа. Бранимир је прерано остао без оца (1905)[3], па је читаво детињство и младост провео уз мајку Даринку. Мајка је пратила сваки његов интелектуални и мисаони корак. То је имало трагова у Ћосићевом идејном одређивању према прогресивним књижевним и политичким струјањима његовог времена. Веома рано оболео је од туберкулозе, што га је још више везивало за мајчине моралне назоре. Након пресељења у Београд, ту је завршио 1918. године основну школу и гимназију (1922),[4] а потом је једно време студирао права. Међутим, врло брзо је променио одлуку и определио се за књижевност. Болест га је отргла од студија и везала за болесничку постељу. Извесно време је провео у једном санаторијуму у Швајцарској, али материјалне неприлике су му онемогућиле трајније лечење. Вратио се у Србију и почео да ради као коректор културне рубрике београдске „Правде“;[1] сарађивао у готово свим београдским листовима. На том послу га је и смрт затекла, 29. јануара 1934. године, у тридесет првој години живота.[5] Иза њега су остали мајка и вереница - његова породица. Књижевни рад Уреди Ћосић је за живота објавио три књиге приповедака и три романа, као и збирку интервјуа са истакнутим писцима свога времена. Он припада групи писаца који су стварали у међуратном периоду. Међуратна књижевност је стварана са наглашеном, тенденциозном осећајношћу према животу обесправљених људи. Ћосић припада оној групи писаца која је дозревала у данима окупације у Првом светском рату, а која је своје идеале није видела у друштвено-политичком животу версајске Југославије. Ћосић је своје књижевне узоре првенствено налазио у страној књижевности: ту су сва Стендалова дела, дела Пруста, њихове монографије, као и монографије о Достојевском, Жиду и Флоберу. У књижевности се огласио 1922. године[6] причом „Убица сенке госпођице Марије“. Прве збирке приповедака „Приче о Бошковићу“ (прва књига, изашла 1924) и „Египћанка и друге романтичне приче“, обележене су почетничким слабостима и књишком исконструисаношћу. Међутим, трећа збирка приповедака „Као протекле воде“ (1933), показује сазревање Ћосићевог талента. Ћосићево књижевно дело показује колико је он напора улагао да, као писац, схвати пут свог идејног одређивања у односу на живот и његова кретања. Издао је и три романа у којима је сликао престонички живот свога времена. То су „Врзино коло“ (1925), „Два царства“ (1928) и „Покошено поље“ (1933). Такође је објавио и збирку интервјуа са истакнутим писцима свога времена „Десет писаца-десет разговора“. Након његове смрти, издати су и његови критичко-публицистички радови у књизи „Кроз књиге и књижевност“. Морална посрнулост београдске „златне младежи“ после Првог светског рата, насликана је у „Врзином колу“. Романом „Два царства“, Ћосић истиче конвенционалну хришћанску тезу о борби добра и зла, коју ће спровести до краја са моралистичким завршетком: несмотрени младић се заљубљује у удату жену, али под утицајем манастира и калуђера, он се одриче грешне љубави и враћа се у Београд. Под непосредним утицајем политичких догађаја у земљи, а нарочито после 1929. године, догодиле су се значајне измене у Ћосићевим схватањима и у књижевном стварању. Новинарски позив који га је све чешће суочавао са наличјем живота и људи, подстицао га је на критичко сагледавање политичких и друштвених проблема. Све више је бивао незадовољан оним што је до тада створио, па је 1930. године спалио рукопис романа „Безимени“, драме Вир, комедије Медвед и дневника вођеног од 1921. до 1924. године. Са измењеним животним уверењем, приступио је стварању свог најбољег дела, романа „Покошено поље“. Овим делом, српска међуратна књижевност је добила истински добар роман о животу Београда. Покошено поље“ је роман српског књижевника Бранимира Ћосића. Први пут је штампан у издању „Издавачког предузећа Геца Кон” 1933. Сматра се Ћосићевим најзрелијим и најбољим књижевним остварењем.[1] Уједно је и његов последњи роман, пошто је умро 1934. у својој 30. години живота. Покошено поље Аутор Бранимир Ћосић 1933: Издавачко предузеће Геца Кон Главни протагониста је Ненад Бајкић, млади идеалиста, чија је концепција блиска јунацима претходна два Ћосићева романа, Димитрију из „Врзиног кола” и Срби из „Два царства”, с тиме што је Ненадова карактеризација и психолошка мотивација реалније заснована.[2] Роман се састоји из два дела. Први део приповеда о Ненадовом одрастању у окупираном Београду за време Првог светског рата, док се у другом делу приповеда о његовом раду као новинару у новонасталој Југославији. Дело је написано у трећем лицу, реалистичким поступком и са снажним критичким освртом на друштвене неправде и неморалност елита. Ћосић је дуго радио на роману, градивши га дисциплиновано, са пуном свешћу о природи и захтевима романескног жанра. Од 1927. писао је, такозвану, „Књигу рада“, у којој је прикупљао грађу, обликовао ликове и развијао идеје за будуће остварење. У њој се види како је дело полако уобличавано и како се основна романескна замисао мењала. Првобитни наслов је био „Освајач“, односно „Освајачи“, затим „Несрећници“, нешто касније „Кућа од карата“, и на крају „Покошено поље“.[3] О пажњи и брижљивости аутора приликом писања овог романа сведочи и податак да је Ћосић поједине ликове, пре него што би их унео у свој рукопис, цртао, правио од картона, стављао у покрет и замишљао њихове гестове.[4] oštećena/iskrzana korica unutra dobro očuvana

U prihvatljivom stanju: korice lošije, kao na slici, stranice čiste i bez podvlačenja, povez delimično rašiven. Najlepše čikine priče / Josip Rukavina Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1933 Beograd : Knjižarnica Radomira D. Ćukovića, 1933 (Beograd : `Davidović`) Fizički opis 61 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka Nova knjižnica `Josip Rukavina se rodio u Hrvatskom Selu kraj kupališta Topusko 30. travnja 1892. Završio je učiteljsku školu s odličnim uspjehom 1911. u Petrinji, služio je kao učitelj osnovne škole u Vališselu (kraj Cetingrada), Bučičkom Taborištu (kraj Gline) i Nijemcima (kraj Vinkovaca). Nedugo pošto je počeo raditi u Starim Jankovcima (kraj Vukovara) i zaručio se, izbio je Prvi svjetski rat pa je Rukavina zavojačen u austrougarsku vojsku u 96. pješačku pukovniju i poslan na istočnu frontu u Karpate. Ondje su ga ubrzo nakon toga Rusi zarobili. Zarobljenicima su ruski časnici odmah oduzeli satove (a valjda i druge predmete od vrijednosti), ali su im, gladnima, obični ruski vojnici dali svoga kruha. Josipu se taj prvi susret s Rusima usjekao u pamćenje a možda i objašnjava njegovu trajnu naklonost prema Rusima nižih društvenih slojeva. Josip je potom poslan u zarobljeništvo u Omsk u Sibir, gdje je proveo sedam godina. O svojem iskustvu zarobljeništva u Sibiru opširno je pisao u nekoliko knjiga koje je poslije objavio. Sve njih prožima Josipova snažna ljubav prema sibirskim ljudima i sibirskome kraju. Rukavina je na traženje sela izabran za općinskoga bilježnika i knjigovođu. S vremenom je dobio i konja i kočiju da može po poslu posjećivati okolne zaseoke. Jednom se je prilikom Rukavina otputio u Omsk da istraži može li se vratiti u Hrvatsku; policija ga je predala vojnim vlastima pa je ponovno interniran u omski logor. Nakon nekog vremena pojavio se je njegov »gazda« — djeduška iz Kopejke i Rukavina se vratio na selo. Kad je nakon »druge« revolucije u oktobru 1917. nastupila sovjetska vlast Rukavina je, uz odobrenje nove vlasti, izabran za predsjednika skupštine općine Kopejka. U Omsku je Rukavina saznao kako oni koji se žele vratiti moraju zadovoljiti tri uvjeta: da su stariji od 40 godina, da su radnici odnosno pripadnici radničke klase i oženjeni. Rukavina je bio visok, mršav, bradat i izgledao je deset godina stariji nego što je bio. Osim toga, u selu je bez problema dobio potvrdu da ima četrdeset i jednu godinu. Isto piše i u Potvrdi vojnog zarobljenika za putovanje iz Rusije izdanoj u Moskvi 14. svibnja 1921. Rastrgan između želje da ode i želje da zauvijek ostane u Sibiru te nakon nekoliko neuspješnih prosidbi mjesnih djevojaka, Rukavina je naposljetku zaprosio dvadesetšestogodišnju Latvijku Anu Ivanovnu Kanep. (Iz vjenčanog lista saznaje se da je Anino pravo prezime bilo Stiprais.) Ana je bila studentica medicine, koja je prema pripovijetki radila kao seoska učiteljica u selu Tavričeskoe, pedesetak kilometara od Omska, a nesretnim se je slučajem zatekla u Sibiru nakon početka Prvoga svjetskog rata i više se nije mogla vratiti u Latviju. Josip Rukavina i Ana dogovorili su se da će brak sklopiti samo formalno te da će svatko krenuti svojim putem nakon što izađu iz Rusije. Građansko vjenčanje obavljeno je 8. travnja 1921. u okrugu Novo-Belozerskomu kraj Omska. Iz vjenčanog lista zavedenog pod brojem 8 mogu se saznati imena dvaju ruskih dužnosnika koji su obavili i posvjedočili sklapanje braka kao i podatci o Aninu mjestu zaposlenja. Međutim, dokument sadrži još dvije zanimljivosti. Jedna je godina Josipova rođenja: 1880, što ga čini deset godina starijim nego što je doista bio. Druga se tiče zanimanja. Ana kao svoje zanimanje upisuje »učiteljica«, ali Josip se izjašnjava kao »učitelj/ličilac«, sukladno prethodnoj odluci da se izdaje za radnika kako bi dobio dozvolu za povratak u Hrvatsku. Pošto su pribavili potrebne isprave, Josip je poslao roditeljima brzojav u kojem ih obavještava o svom skorom povratku. Bilo je to sedam godina nakon Josipova odlaska na istočnu frontu i tri godine nakon posljednjega pisma. Zatim su Josip i Ana nakon mnogo peripetija, zaprjeka i čekanja po kolodvorima vlakom doputovali u Moskvu, gdje su trebali dobiti isprave za daljnje putovanje, a koje su im na kraju gotovo uskraćene. Naime, došavši u Moskvu, Josip je saznao da su nadležne vlasti počele uskraćivati dozvole za daljnje putovanje bračnim parovima koji su se vjenčali neposredno prije putovanja. Neki su se bračni parovi domislili pa su na vjenčanim listovima rukom mijenjali datume godina vjenčanja da ispadne da su dulje u braku. Stoga su i vlasti pooštrile nadzor. Međutim, ni Josipu nije preostalo drugo nego da pokuša isto. Tako je on na vjenčanom listu drugu jedinicu u godini vjenčanja (1921) olovkom zaokružio u ništicu i tako sebi i Ani dodao još jednu godinu bračnoga staža. Krivotvorina nije bila otkrivena vjerojatno zato što je izvorna jedinica bila prilično obla, a vjerojatno i zbog umješnosti Josipove slikarske i bilježničke ruke. Cijeli je događaj dramatično oslikan u pripovijetki a vjenčani list koji se čuva u obitelji slikovito svjedoči o njemu. Osim nedaća povezanih s pribavljanjem putnih isprava, u Moskvi je došlo do još jednoga zapleta. Naime, odnos se je dvoje lažnih mladenaca s vremenom neizbježivo mijenjao, razvijao i produbljivao. Uzajamna je bliskost rasla a s njom i dvojbe i unutrašnja etička previranja, koja Rukavina dojmljivo i prisno opisuje. Zanimljivo je da i u tim okolnostima Rukavina posvećuje vrijeme istraživanju Moskve. U stanju krajnje neizvjesnosti oko izgleda za izlazak iz Sovjetske Rusije on nastoji na svaki način posjetiti Tretjakovsku galeriju, oduševljava se ondje djelima Rjepina i Vereščagina i sjeća »naše Strossmayerove galerije u Zagrebu« a spominje i Bukovca. Naposljetku, nakon dva mjeseca boravka u Moskvi, Josip i Ana konačno su vlakom krenuli prema Latviji. Već u Latviji, na jednoj usputnoj željezničkoj postaji, Josip je izašao iz vlaka nabrati Ani cvijeće. Vlak je nenadano krenuo pa je Rukavina u Rigu stigao sam tek tri dana poslije. Ondje mu je jedna činovnica predala Aninu poruku u kojoj mu ona zahvaljuje za sve i kaže da ju je dočekao njezin latvijski zaručnik, koji ju je vjerno čekao a čije postojanje Ana Josipu nikada nije otkrila. Nakon kratka boravka u Latviji Rukavina je krenuo prema Hrvatskoj. U nastavku putovanja vlak s povratnicima-zarobljenicima dočekivan je s izrazima poštovanja i humanitarnom skrbi u Češkoj i Mađarskoj, a u Bratislavi su ih dočekali s glazbom i hranom. Drukčije je bilo pri ulasku u Kraljevinu SHS. Nakon dolaska u Maribor 14. svibnja 1921. vlasti su sve povratnike pritvorile. Vlasti su se očito pribojavale povratnika, za koje su sumnjale da su komunisti i ruski špijuni. Rukavina je konačno stigao u Hrvatsku 13. lipnja 1921. godine. Šest je godina Josip Rukavina bio predsjednik Udruženja nastavnika i nastavnica građanskih škola Jugoslavije i u svom stručnom radu zastupao interese građanskih škola. Posebno se je bio uključio u rad Hrvatskoga pedagoško-književnoga zbora (HPKZ) a dva mu je puta bio tajnik i predsjednik (1936, 1937, 1944). Devet godina bio je član Glavnoga prosvjetnog savjeta. Tijekom Drugoga svjetskog rata Rukavina je novčanim prilozima potpomagao otpor i zauzimao se za progonjene. Godine 1945, neposredno nakon završetka Drugoga svjetskog rata, Rukavina je neko vrijeme predavao ruski stručni jezik na Građevinskom fakultetu u Zagrebu. Valja primetnuti da Josip Rukavina unatoč brojnosti objavljenih djela i činjenici da je u dva leksikona označen kao »omladinski pisac« nije u socijalističkoj Jugoslaviji odmah uspio ostvariti status umjetnika ni ishoditi mirovinu na temelju umjetničkoga staža. To ga je očito bolno pogodilo, što je razvidno iz teksta žalbe koju je 1964. poslao ondašnjem Saveznom sekretarijatu za prosvjetu i kulturu. Nakon dobivenoga pozitivnog mišljenja Društva književnika Hrvatske nadležna je komisija njegovu žalbu i argumente uvažila i priznala mu status umjetnika i odgovarajuću mirovinu. Josip Rukavina poginuo je u automobilskoj nesreći 3. ožujka 1972. u Zagrebu. `