Mark Twain : SKICE I PRIPOVETKE , Izdanje EOS Beograd 1938 , str. 96, mali format. Sadržaj na slici. Očuvanost 3; malo pohabano. Američki pisac Mark Tven rođen je 1835. godine, u saveznoj državi Misuri, pod imenom Samjuel Langhorn Klemens. Detinjstvo je proveo u gradu Hanibalu na obali reke Misisipi. Nakon očeve smrti napušta školu i počinje da uči štamparski zanat, a zatim kormilarski posao kojim će se baviti sve do početka građanskog rata 1861. godine. Pseudonim Mark Tven nastao je upravo u danima kada je kao kormilar plovio Misisipijem, a ova fraza se odnosila na termin koji su brodari koristili za označavanje dubine reke bezbedne za plovidbu parobroda. U građanskom ratu je učestvovao kao dobrovoljac u konjici Konfederacije, radio je u rudniku srebra, a 1862. postaje novinski dopisnik i počinje da koristi pseudonim pod kojim će postati poznat. Pored brojnih književnih radova, Tven je ostao upamćen i kao jedan od najvećih američkih humorista. U njegova najpoznatija dela ubrajaju se: Doživljaji Toma Sojera, Doživljaji Haklberija Fina, Jenki na dvoru kralja Artura i Kraljević i prosjak. Osim po književnim delima, Tven je ostao upamćen i kao borac za ljudska prava i veliki poštovalac nauke i tehnologije. Bio je veliki prijatelj Nikole Tesle, u čijoj su laboratoriji provodili mnogo vremena. Umro je 21. aprila 1910. godine u Njujorku, tri godine nakon što je primio počasni doktorat Oksfordskog univerziteta.

Tvrd povez, 132 strane, format 20cm, original povez, ilustrovana, prilično dobro očuvana, posebno iznutra. Izdanje Matica hrvatska, Zagreb 1914 Vukelić, Zvonimir, hrvatski književnik i novinar (Senj, 14. VIII. 1876 – Zagreb, 18. III. 1947). Koristio se pseudonimom Zyr Xapula, Zyr Vukelić i dr. Nakon studija prava bavio se novinarstvom i književnim radom. Surađivao je u Hrvatskom pravu (od 1899), izdavao i uređivao Hrvatsku smotru (1906–10), pokrenuo satirički list Nos (1917). Radio je kao novinar u Tipografiji. Bio je prvi tajnik Hrvatskoga novinarskog društva. Od 1941. bio je u uredništvu dnevnika Hrvatski narod, a iste je godine pokrenuo i uređivao Polet: hrvatski slikovni časopis. Pisao je humoristične i satirične crtice, novele, kozerije i feljtone. Aktualnim temama pristupao je na humorističan način, obogaćen ironijskim i grotesknim efektima. S M. Ogrizovićem napisao je podulje satire Trgovina ideja (1901) i Nova trgovina ideja (1902), koje ironiziraju tadašnje umjetničke prilike, komediju Hrvati na Karpatima ili Gospođica od telefona (HNK, Zagreb, 1911), te roman iz hrvatskog života Stari plamen (s. a.). S R. Habedušom Katedralisom napisao je komediju Dr. Petricza Kerempuh ili Moglo bi se i danas dogoditi (HNK, Zagreb, 1944). Pisao je kazališne kritike, u kojima je popularnim pristupom želio i najširu čitateljsku publiku zainteresirati za hrvatski teatar. Ostala djela: Humoristične pripovijesti (1911), Kazalištna kronika (1913), Knjiga bez predgovora (1914), Joško Dundek izbornik i druge neke pripovijesti (1922), Pjesme nad pjesmama (1935).

Na prodaju Wireless FM Transmiter, koristi 2x AAA baterije ili na adapter. Koristio ga pre nekog vremena za puštanje muzike na radiu sa laptopa. Ima 4 frekfencije rada. Predmet prodaje odgovara datim opisima i slikama. Za sve sto vas zanima pitajte! Pogledajte i ostale mnogobrojne predmete koje prodajem: http://www.kupindo.com/Clan/Vladimir10/SpisakPredmeta

Autor - osoba Strindberg, Johan August, 1849-1912 Naslov Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1939 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1939 (Beograd : Beletra) Fizički opis 294 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milović, Stevan Zbirka ǂBiblioteka ǂZenit. Beletristika ISBN (Karton sa omotom) Stanje: posveta na predlistu, inače dobro očuvano. August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 – Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnijih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestoro dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. avangarda MG3 (N)

Branislav Milošević: PRVIH DESET GODINA 1987 - 1997, Beogradski krug 1997, str. 272. Publicistika. Očuvanost 4-. Branislav Milošević (1946 - 2005) rođen je u Beogradu. Po obrazovanju je bio filolog, a po zanimanju novinar poznat po tekstovima izuzetnog intelektualnog, političkog i kritičkog naboja, koje je često pisao i kao direktan učesnik burnih političkih promena. U bogatoj karijeri bio je dramaturg JDP, saradnik Marksističkog centra Srbije i lista `Komunist`, časopisa `Vidici` i `Student`, pozorišni kritičar `Borbe` i kritičar časopisa `Scena`. Kao direktor i glavni urednik vodio je Izdavačku kuću `Rad`, a u Vladi Srbije 1986/87 bio je ministar za kulturu. Posle teksta `Tačka na jotu` koji je objavio u NIN-u maja 1987. godine kao ministar se suprotstavljajući politici Slobodana Miloševića, bio je žrtva političkih čistki, a dve godine kasnije ostao je i bez posla. Dugo godina je pisao kolumne u zagrebačkom magazinu `Danas`, NIN-u, `Slobodnoj Dalmaciji`, ljubljanskom `Dnevniku`, `Politici`, `Blicu`, `Reporteru`, `Novoj političkoj misli` i `Borbi`, u kojoj je početkom 90-ih bio i direktor. Jedan je od osnivača, direktora i kolumnista `Naše borbe`. Vodio je emisiju o kulturi `Petkom u 22` na Radio-televiziji Srbije, bio dopisnik agencije SENSE iz Strazbura i Berlina, objavljivao kolumne u belgijskom časopisu `Knack` i britanskom `Independentu`, francuskom `Figarou`... Objavio je i knjigu polemičkih i kritičkih tekstova `Prvih deset godina` o događajima od 1989. do 1999. godine, a smrt ga je preduhitrila da dovrši i rukopise knjige nazvane `Drugih deset godina`

187. Novo LTK8002D Aaudio nf kolo. Koristi se za pojacanje audio zvuka. LTK8002D je dizajniran za pružanje audio izlaza velike snage , visoke vjernosti i posebno dizajniran , zahtijeva samo mali broj vanjskih komponenti i može raditi u (2V-5V) niskonaponskom stanju . Ovom uređaju nisu potrebni kondenzatori za spajanje, bootstrap kondenzatori ili snubber mreže , vrlo je pogodan za sisteme male zapremine , male snage.

Nikola Šop : OD RANIH DO KASNIH PIJETLOVA, Srpska književna zadruga 1939, tvrdi povez, str. 96. Savremenik Srpske književne zadruge broj 33, kolo 9. Poezija. Očuvanost 4-; ima posvetu. Šop, Nikola, hrvatski književnik i prevoditelj (Jajce, BiH, 19. VIII. 1904 – Zagreb, 2. I. 1982). Diplomirao komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1931. Prve pjesme objavio je u Anđelu čuvaru (1918). Do II. svjetskog rata radio je u Beogradu kao gimnazijski profesor latinskog jezika. Za bombardiranja Beograda 1941. teško ranjen, preselio se u Zagreb, gdje je radio kao korektor, a od 1949. kao znanstveni suradnik JAZU sa zadaćom da prevodi hrvatske latiniste (preveo je djela Jana Panonca, J. Šižgorića, Đ. Ferića, I. Đurđevića, K. Pucića, M. P. Katančića i dr.). Nakon studije Knjiga o Horaciju (1935) objavio je i knjigu prepjeva Iz lirike starog Rima (1950) s prijevodima Katula, Propercija i Tibula. Vodio je korespondenciju s francuskim pjesnikom F. Jammesom i engleskim pjesnikom W. H. Audenom, koji je prevodio njegovu liriku. Djelo N. Šopa u znaku je intimističkih meditacija. U tom se tijeku mogu razdvojiti dvije različite, ali komplementarne faze. U prvom razdoblju, od Pjesama siromašnog sina (1926) do zbirke Za kasnim stolom (1943), Šop progovara o »prizemnoj egzistenciji« očitujući ljubav i razumijevanje za svijet malih stvari, bukoličkih ugođaja, običnih zbivanja i skromnih istina. Međutim, iza tog svijeta običnosti i prividne banalnosti sluti se viši, skriveni transcendentalni smisao, a obične i skromne stvari postaju znamen božanskoga reda. Takva ga duhovna dispozicija dovodi u vezu s koncepcijom religioznosti Franje Asiškoga. Stavljajući u središte lirskog interesa statične, kontemplativne slike, pastoralni repertoar motiva, asketski senzibilitet, duhovni ideal siromaštva i božansku antropologiju Isusa u dnevnim situacijama, u najboljoj zbirci toga razdoblja Isus i moja sjena (1934) Šop afirmira »čedni katolicizam«, jednostavna izraza, bez ukrasa i retoričkih bravura. Šopove kratke proze, okupljene u zbirci Tajanstvena prela (1943), tematiziraju fantastične ugođaje i čudesne doživljaje preuzimajući najčešće kôd legende, pučke predaje i bajke. Lirska proza Predavanje o dimovima iz knjige Tajanstvena prela prijelazna je u njegovu pjesništvu, pa se od 1950-ih sve intenzivnije upuštao u filozofske meditacije o fenomenologiji nastajanja stvari i dinamici beskraja svemira. U drugoj se fazi, od svijeta prizemnosti i gotovo pastoralnih ugođaja okreće astralnim prostorima, svemirskim visinama, beskonačnosti i vječnosti te spoznaji nepoznatih svjetova (Kućice u svemiru, 1957; Svemirski pohodi, 1957; Astralije, 1961; Dok svemiri venu, 1975; Nedohod, 1979). Izraz se mijenja i postaje hermetičniji i apstraktniji, u potrazi za novim riječima koje bi morale izražavati nova svemirska ostvarenja. Na tom putu otkriva i bezdan vlastitoga bića: put u nutrinu, u „nedoživljene samoće“. Spjev Tremenda (Mogućnosti, 1961; Kolo, 1964), „spjev jeze i grohota“, govori o doživljaju praznine i izgubljenosti te o rasapu puti i ideje ljepote. U poemama Osvajanje kocke (1974) i O kugli (1974) Šop mijenja prostornu koncepciju doživljaja, povezujući oblike i sfere s ljudskim stanjima i životnim situacijama. Lirika te faze nastavlja se na svemirske uzlete S. S. Kranjčevića i T. Ujevića, ali u hrvatsku kozmičku poeziju unosi i nove akcente: neobično bogatstvo imaginacije, jezičnu invenciju i originalnu simboliku. Izraz je reduciran, geometriziran; smislovi tek naslućeni. Dramski tekstovi i pjesnički dijalozi imaju više poetske nego scenske kvalitete (Pompejanska balada, 1961; Drijada, 1964; Vječni preludij, 1971; Izgubljeni Arijel, 1972; Pjesnikovi rasprodani prostori, 1974; Bosanska trilogija, 1980; Kroz vrevu stećaka, 1987). Djelujući izvan pomodnih struja i tendencija, Šop je izgradio originalan i prepoznatljiv pjesnički izraz koji ga uvrštava u vrh hrvatske poezije te privlači pozornost mnogih hrvatskih i inozemnih kritičara. Poezija mu je prevedena na više stranih jezika. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo 1970.

A Global Survey of Media Independence All over the world, governments are developing sophisticated methods to muzzle honest reporters and intimidate their editors. Through this invaluable survey, Freedom House shines the spotlight on the adversaries of press freedom, explains their techniques, and alerts the public to acts of repression. -- Mara Liasson, national political correspondent, National Public Radio When it comes to understanding the state of freedom in the world, the world turns to Freedom House. As in past years, Freedom of the Press represents the definitive, state-of-the-art assessment of press freedom and the legal, political, and economic forces that support or undermine it. This report will put the glare of public attention on governments that deny press freedom, and will thereby help to open to light the dark corners of the world where information is controlled and journalists work in mortal peril. -- Jeffrey D. Sachs, Columbia University, and special advisor to UN Secretary General Kofi Annan The Freedom House annual survey of the status of press freedom around the world is the most accurate and consistent analysis of that most fundamental human right, without which democracy, the rule of law, and free markets cannot exist. It is the most useful reference guide for international government officials, business executives, and press freedom advocates. -- James Ottaway, chair, World Press Freedom Committee Freedom House is a nonprofit, nonpartisan organization that supports democratic change, monitors freedom, and advocates for democracy and human rights. 2005., broširani povez, XXI + 226 strana, nepodvlačena, nema posvetu, odlično očuvana, težina 420 grama. *

CIA PROTIV JUGOSLAVIJE - Marko Lopušina Izdavač: Narodna knjiga 2000 272 STR Pokušaj da se razreše neke od najvećih misterija naše novije političke istorije i da se odgovori na pitanja da li su i kako Srbi radili za CIA, da li je hrvatski ban Ivan Subašic americki agent, ko je bio tajni agent Grizli, kad i gde je FBI hapsila i saslušavala Srbe, ko su Cimermanovi ljudi u Beogradu, ko je ubio Jugoslaviju… K.M.S.

Vladimir Nazor - Price iz detinjstva, izdanje Hrvatski štamparski zavod Zagreb 1924, 250 strana, mek povez. Ponegde oštećena korica, unutrašnjost u boljem stanju, kompletna i kompaktna. Vladimir Nazor (Brač, 30. maj 1876 — Zagreb, 19. jun 1949) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, a pri kraju života i predsednih NR Hrvatske. Rođen je u Bobovišću,[1] građansku školu je završio na ostrvu Braču, a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne nauke, matematiku i fiziku u Gracu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. godine. Predavao je u Hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri, gdje je ujedno i proveo najviše svog života.[2] Penzionisan je 1933. godine u Zagrebu kao upravnik dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900). Godine 1904, u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme je počeo pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavio je Velog Jožu (1908) — djelo po kome će Nazorova proza biti prepoznatljiva, a koje je on sam smatrao neuspjelijim. Godine 1916, objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939. godine, objavio je Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. Iako u godinama i narušenog zdravlja, godine 1942. je s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko reke Kupe otišao u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor je počeo voditi dnevnik S partizanima, koji se smatra jednim od najupečatljivijih ratnih dnevnika pored dnevnika Vladimira Dedijera i Dragojla Dudića.

Optužujem: Kada je vreme za nas radilo, Pol Muse Pol Muse (Paul Mousset, 1907-1981), francuski pisac,rezervni oficir, reporter i putopisac. 1941. nagrađen literarnom nagradom Renaudot za ovaj roman, čiji je originalni naslov `Quand le temps travaillait pour nous`(u ovom izdanju stavljen u podnaslov). Autor kritički govori o sposobnosti francuskih generala i britanske vojske da se uspešno suprotstave nemačkoj vojsci. Kod nas je roman izdat u vreme okupacije, očigledno u propagandne svrhe. Beograd 1943. Mek povez, ćirilica, 220 strana. Napomena: na koricama vidljivi tragovi stajanja; unutrašnjost knjige je veoma dobro očuvana.

ZAPADNA EVROPA I BALKANSKI NARODI-U PRVOJ POLOVINI XV VEKA-/753/ ZAPADNA EVROPA I BALKANSKI NARODI PREMA TURCIMA U PRVOJ POLOVINI XV VEKA -N I J E KOMPLETNA KNJIGA -IMA 160.STRANA OD 299.STRANA-KAKO JE U SADRŽAJU......IZGLEDA DA JE U PITANJU SAMO SVESKA/11. JOVAN RADONIĆ (autor) Izdavač: MATICA SRPSKA NOVI SAD Stanje: OČUVANO-SANIRANE KORICE-MEK POVEZ-NEPROSEČENI LISTOVI---NIJE KOPLETNA SAMO DO 160.-STRANE-DO SREDINE VIII-POGLAVLJA Izdanje, Novi Sad 1905, tvrdi + meki orig. povez, stanje dobro , str.160 OD 297, ćirilica Izdavač: Matica srpska -Jован Радонић (Мол, 9. фебруар 1873 — Београд, 25. новембар 1956) је био српски историчар, академик , ученик Александра Сандића и чешког историчара Константина Јиречека. Бавио се и изучавањем историје Срба у Војводини. О овој теми најзначајније је дело Срби у Угарској. Док је био у избеглиштву написао је већи број научних радова са намером да одбрани српске интересе у Војводини[1] Године 1902. написао је детаљан преглед свих студија о српској историји објављених те године што представља круну његовог рада као библиотекара у Матици српској. Ово дело и до сада је непревазиђен пример библиографије на српском језику. Значајан је и његов преводилачки рад. Преводио је са немачког а касније и са чешког и румунског језика. Ранији преводи углавном су из области књижевне историје а каснији из области историје. На првом месту је превод Јиречекове Историје Срба и његових студија о средњовековној Србији. Ове преводе је и допуњавао новим резултатима. Радио је и на објављивању архивске грађе из Дубровачког архива. Хронолошки његово интересовање обухвата готово целу српску историју—од изучавања племена која су пре Словена живела на Балканском полуострву па до бурних дешавања из 1848. године и догађаја блиских његовом времену. Његови радови такође се одликују и великом тематском разноврсношћу: од издавања историјских извора, научне критике па до стварања синтетичких прегледа прошлости као круне рада једног историчара.

Aristotel je rođen 384. p. n. e. u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca.Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Posle Platonove smrti, Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i poćerkom. Godine 346. p. n. e., na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel u Atinu gde otvara sopstvenu filozofsku školu. Sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej. Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo, peripatoi (lagana šetnja), oko gimnazijuma. Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. – 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava.Umro je u Kalkisu u Eubeji 322.godine p. n. e. od dugogodišnje bolesti. PLATO, BEOGRAD 1997. PREDGOVOR, PREVOD I NAPOMENE: PETAR JEVREMOVIĆ

61639) PRISTOJNO DRUŠTVO , Avišaj Margalit , Radio B92 Beograd 1998 , Avisaj Margalit svoju socijalnu filozofiju gradi na sledecimtemeljima: pristojno drustvo, ili civilizovano drustvo jeste ono cije ustanove ne ponizavaju ljude koji se nalaze pod njegovom vlascu i ciji gradjani ne ponizavaju jedni druge. Politicka filozofija hitno treba da pronadje nacin koji ce nam omoguciti da zajedno zivimo bez nizavanja i dostojanstveno. Filozofsku paznju danas uglavnom privlaci ideal pravednog drustva koje je zasnovano na ravnotezi izmedju slobode i jednakosti. Ideal pravednog drustva je uzvisen ali tesko ostvarljiv. Pristojno drustvo je ideal koji moze da se ostvari cak i za zivota nese dece. Prvo bi trebalo da se resimo svireposti, kako se zalaze Dzudit Sklar. A onda ponizavanja. Hitnije je potrebno da se ostvari pristojno nego pravedno drustvo.Margalit pocinje konkretno sa tacke na kojoj se nalazimo i od svihoblika ponizavanja koji nas dovode do besa i koja zivot u ovom svetu čine tako teskim. On na konkretan nacin diskutuje u duhu Dzudit Sklar i Isaije Berlina. To je socijalna filozofija koja se opire svim onim pratecim etiketama koje potkrepljuju moralnu lenjost i koja nas podstice da prevazidjemo ponasanje kojim se etiketiraju druga ljudska bica.Margalit ne moze da se obelezi ni kao liberal, niti kao konzervativac. Ako je etiketa ipak potrebna, onda je najprikladniji humani socijalizamDzordza Orvela, sto nije ni nalik socijalizmu Zivotinjske farme sa svimnjegovim ugnjetavanjem. Kako biti pristojan, kako izgraditi pristojno drustvo, pomalja se iz Margalitove analize korozivnog funkcionisanja ponizavanja u njegovim oblicima. Ovo je duboko promisljena i mnogo vise, duboko osetljiva knjiga koja izvire iz Margalitovog iskustva sa ranica sukoba izmedju Istocnoevropljana i Zapadnjaka, izmedju alestinaca i Izraelaca. Avisaj Margalit je profesor filozofije na hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu i sa Mose Halbertalom koautor Idolatrije(Harvard). Cesto pise za New York Review of Books. mek povez, korice potamnele , plastifikacija se odvojila od korica duž ivica , format 13,5 x 20,5 cm , latinica, 248 strana,

Kada je vreme za nas radilo Beograd, 1943. 220 strana. Požutela, spolja oštećena kao na slici, unutra popustio povez i odvojio se od korica (knjiga se razdvojila na dva dela, nema pojedinačnih ispadanja listova), potpis na predlistovima, ostalo očuvano. Pol Muse (Paul Mousset, 1907-1981), francuski pisac,rezervni oficir, reporter i putopisac. 1941. nagrađen literarnom nagradom Renaudot za ovaj roman, čiji je originalni naslov `Quand le temps travaillait pour nous`(u ovom izdanju stavljen u podnaslov). Autor kritički govori o sposobnosti francuskih generala i britanske vojske da se uspešno suprotstave nemačkoj vojsci. Kod nas je roman izdat u vreme okupacije, očigledno u propagandne svrhe.

Petar S. Petrović : ROĐA , Srpska književna zadruga 1934, tvrdi povez, str. 166. Roman. Očuvanost 4-; ima posvetu. Савременик Српске књижевне задруге. коло 4 ; књ. 15 Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) bio je književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj[1]. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata.

ZORAN GLUŠČEVIĆ (Užička Požega, 23.05.1926 — Beograd, 11.05.2006) Zoran Gluščević, istaknuti književnik, književni i likovni kritičar i esejista, rođen je 23. maja 1926. godine u Užičkoj Požegi. Gimnaziju je učio u Požarevcu i Beogradu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na katedri za germanistiku. Veoma rano se afirmisao na književnoj i kulturnoj sceni. Bio je veoma cenjen kao književni kritičar. Pored eseja pisao je drame za radio i televiziju. Dobitnik većeg broja priznanja i nagrada. Gluščevićeva bibliografija je izuzetno bogata. Autor je tridesetak knjiga. Pisao je eseje, studije i kritike, i bavio se prevodilačkim radom. Jedan od naših najboljih germanista priredio je i prvi objavio sabrana dela Hermana Hesea. Važio je za najboljeg poznavaoca Heseovog opusa, kao i stvaralaštvo Franca Kafke. Sa Maricom Josimčević i Radovanom Popovićem priredio je sabrana dela Isidore Sekulić: Drugi o Isidori, u izdanju Stylos Art. Ovjavljene knjige: `Kako se posmatra književno delo` (1953);`Putevi humaniteta` I i II (1964, 1965);`Perom u raboš`, (1966);`Epoha romantizma`, Nolit (1966);`Romantizam`, Obod, Cetinje(1967);`Mit, književnost i otuđenje` (1970);`Studija o Kafki`, Vuk Karadžić (1971);`Kafka: Ključevi za Zamak` (1972);`Alfa i omega` (1975);`Kafka: krivica i kazna` (1980);`Poezija i magija`, eseji o pesnicima, Prosveta (1980);`F-117, ili, Sunovrat NATO strategije`, Verzal press (1999);`Ratne igre oko Kosova`, Nikola Pašić (1999);`Sava Rakočević`, monografija o poznatom savremenom srpskom slikaru, Srpska književna zadruga (2001);`Okultna moć`, Prosveta — Niš (2001);`Mefisto i on`, roman, Prosveta (2005);`Gete`, Službeni glasnik (2011). Bio je urednik lista `Umetnost i kritika`, zatim Izdavačkog preduzeća `Vuk Karadžić` i Izdavačkog zavoda `Jugoslavija` i glavni i odgovorni urednik `Književnih novina`. `... 1969. godine objavio je članak kojim je osudio ulazak vojnih trupa SSSR u Čehoslovačku, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora. U svojim knjigama se bavio i aktuelnom političkom situacijom, pa su dela `Kosovo i nikad kraj`, `Ratne igre oko Kosova`, `F-117, ili, Sunovrat NATO strategije` posvećena kritici međunarodne politike prema Kosovu i SCG.` Preminuo je 10. maja 2006. godine u osamdesetoj godini života.

Jovan Antula: EMOCIJE U POLITICI, Prometej Novi Sad 2012, str. 147. Očuvanost 4-. Jovan Antula je rođen 1927. godine u Beogradu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju i okončao studije telekomunikacija na Tehničkoj velikoj školi. Radio je kao naučni saradnik u Institutu `Nikola Tesla` u Beogradu, u Minhen je došao 1958. godine. О КЊИЗИ Живимо у добу кад Немачка колонизира Европу. Изјава не­мачке канцлерке: „Ниједна земља, ниједно финансијско место и ниједан финансијски продукт не сме више да остане без над­зора” значи кон­тролу и казну. За Србе је од велике важности да разумеју емотиван став данашње Европе према њима. Емоције играју централну улогу у контроли људских по­сту­пака. Мржња према суседима има корене у идентитету појединца: он се осећа као део једне фамилије, племена са истим дијалектом, једне нације. Сви остали су само суседи, потенцијални објекти мржње. Вероватно најбољи пример неуспелог покушаја супротног развоја (уједињења) нација, јесте оснивање Југославије, борба против ње и њен распад - све у току једног века. И тај процес је овде предмет испитивања. На шта личи Европа данас? Само једна мањина грађана Европе, непуних 50%, желе и одо­бра­вају чланство њихових земаља у Европи. Учешће грађана у изборима за европски парламент је још скромније - око 40%. То је база његовог легитимитета. Европљани су дакле мањина у Европи или, другим речима, Европи недостају Европљани. Већина законских прописа не потиче данас од националних пар­ламената, него од бриселске комисије. Моћ еврократа стално расте и има све више карактер монопола. Њихови прописи су обавезни за све европске земље и скупљени су у једном кодексу са шестоцифреним бројем страна. Тако вредни су еврократи. У разним земљама Европске уније нема велике разлике у ставу штампе према Србији и Србима. Разлике су у осећањима која се на читаоца преносе, и у којој форми се то чини (кратка, сензационална, псеудонаучна, подсмешљива, саркастична итд). Стога је добро да се српски читаоци, било да су за Европску унију или не упознају са ставом Немаца а и Немци са ставом Срба.

Naslov: Neću da ćutim Urednik: Biljana Stepanović Izdavač: Beograd : Business Info Group Pismo: latinica Br. strana: 205 ; fotogr. Format: 26 cm Povez: tvrdi Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. Veoma lepo opremljena knjiga, štampana na kvalitetnom papiru. Knjiga Neću da ćutim sadrži razgovore sa 50 ličnosti iz javnog, političkog, ekonomskog i kulturnog života Srbije, različitih političkih uverenja, o njihovom viđenju puta kojim Srbija ide u proteklih pet godina i predlozima šta bi trebalo raditi u interesu nacionalnog opstanka i napretka. Razgovore su vodili poznati novinari a imena intervjuisanih ličnosti možete da pročitate na slici. a) Srbija - Društvene prilike - Intervjui b) Srbija - Političke prilike - Intervjui c) Srbija - Ekonomske prilike - Intervjui

Autor - osoba Batušić, Slavko Naslov 23 pjesme / Slavko Batušić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1938 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Pododbor Matice hrvatske, 1938 Fizički opis 51 str. ; 21 cm Zbirka Knjižnica Pododbora Matice hrvatske ; knj. 4 ISBN (Karton) Napomene Beleška o piscu: str. [54]. Stanje: nedostaje deo rikne (v. sliku), potpis na predlistu, unutra dobro očuvano Batušić, Slavko, hrvatski književnik, teatrolog, kazališni redatelj, povjesničar umjetnosti, leksikograf i prevoditelj (Novska, 2. VI. 1902 – Zagreb, 25. IV. 1979). Diplomirao je 1925. povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, potom studij povijesti umjetnosti i arheologije nastavio na pariškoj Sorbonnei i na École de Louvre, a doktorirao u Zagrebu 1927. Od 1921. angažiran u zagrebačkome HNK-u, isprva kao asistent redateljima Ivi Raiću i Branku Gavelli, potom tajnik uprave (1923–29), tajnik Drame (1929–35), tajnik i zamjenik intendanta (1935–40) te dramaturg (1941). Za II. svjetskog rata radio u Sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu, a nakon rata voditelj je Arhiva i muzeja HNK-a te 1950–72. redoviti profesor na Akademiji za kazališnu umjetnost (danas Akademija dramske umjetnosti) u Zagrebu. Suutemeljitelj (1966) i voditelj Odsjeka za teatrologiju Zavoda za književnost i teatrologiju JAZU-a. Osim znanstvenih radova, koje je objavljivao u hrvatskim i inozemnim časopisima, pisao je pjesme (23 pjesme, 1938), novele (Čuda i čarolije, 1931), romane (Na dragom tragu, 1932; Argonauti, 1936; Laterna magica, 1958), putopise (Kroz zapadne zemlje i gradove, 1932; Od Kandije do Hammerfesta, 1937; Od Siene do Harlema, 1941; Pejsaži i vedute, 1959), drame (Komorni trio, 1938) te eseje, feljtone, književne i likovne prikaze. Pisao je o zagrebačkim kazališnim građevinama i prostorima, o repertoaru, prijelomnim datumima i zbivanjima, o školskom, kajkavskom i pokrajinskom kazalištu te o kazališnim umjetnicima, o cenzuri, operi, baletu, skladateljima i scenografiji. Režirao je šesnaest dramskih i četiri glazbena djela te postavio mnogobrojne izložbe. Kao leksikograf surađivao je u hrvatskim i inozemnim enciklopedijskim izdanjima; bio glavni urednik Enciklopedije likovnih umjetnosti te Bibliografije rasprava i članaka likovnih umjetnosti (dvanaesta knjiga) u izdanju Leksikografskoga zavoda. Uređivao je kazališne časopise, priređivao književna izdanja i prevodio s francuskoga i njemačkoga jezika. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo (1970) i Nagrade za životno djelo za područje društvenih znanosti (1978). MG52 (N)

Uroš Dujšin: TEORIJA NOVOG SOCIJALIZMA J. K. GALBRAITHA, Globus Zagreb / Pravni fakultet Zagreb 1989, tvrdi povez, omot, str.292. Studija o delu Džona Keneta Galbarjta. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Dujšin, Uroš, hrvatski ekonomist (Beograd, 13. II. 1935 – Zagreb, 19. I. 2019). Diplomirao (1959) i doktorirao (1985) na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Specijalizirao je komparativnu ekonomiju u Luxembourgu te u SAD-u (na Harvardu i u Williamstownu). Od 1960. radio na Pravnom fakultetu u Zagrebu; od 1987. profesor ekonomske politike; dekan (1997–99). Autor mnogobrojnih radova s područja međunarodne trgovine i međunarodnih ekonomskih odnosa. Glavna djela: Novi socijalizam Johna Kennetha Galbraitha (1989), Osnove ekonomike (koautor, 1990). Džon Kenet Galbrajt RK (15. oktobar 1908 — 29. april 2006), takođe poznat kao Ken Galbrajt, bio je ekonomista kanadskog porekla, javna ličnost i diplomata, kao i vodeći zagovornik američkog liberalizma 20. veka. Njegove knjige o ekonomskim temama su bile bestseleri od pedesetih godina pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih je Galbrajt poprimio ulogu javnog intelektualca. Kao ekonomista, težio je ka post-Kejnesijanskoj ekonomiji sa institucionalne perspektive[2][3]. Galbrajt je bio dugogodišnji član univerziteta na Harvardu, gde je i predavao pola veka kao profesor ekonomije[4]. Bio je plodan autor. Napisao je približno pedeset knjiga, uključujući nekoliko novela, a objavio je i više od hiljadu artikala i eseja o raznim temama. Među njegovim radovima se nalazi trilogija o ekonomiji, Američki kapitalizam (1952), Bogato društvo (1958), kao i Nova industrijska država (1967). Neki njegovi radovi su bili kritikovani od strane ekonomista kao što su Milton Fridman, Pol Krugman i Robert Solou. Galbrajt je bio aktivan u politici, kao član Demokratske stranke, služeći u administraciji Frenklina D. Ruzvelta, Harija Trumana, Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona. Služio je kao ambasador Amerike u Indiji za vreme Kenedijevog administracije. Njegov politički aktivizam, liberalno mišljenje i otvorenost su mu doneli veliku slavu za vreme života[5][6]. Galbrajt je bio jedan od retkih koji je dobio Medalju slobode (1946) i Predsedničku medalju slobode (2000) za svoju službu i doprinos nauci. Vlast u Francuskoj ga je imenovala za Commandeur de la Legion d honneur.

Frano Alfirević: PESME, SKZ Beograd 1934, tvrdi povez, str. 144. Očuvanost 4-; ima posvetu na predlistu. Savremenik Srpske književne zadruge. ALFIREVIĆ, Frano, pjesnik, prozni pisac i prevodilac (Zadar, 11. IX 1903 — Zagreb, 2. II 1956). Obitelj A. potječe iz sela Podgrađe (nekadašnja Poljička Republika) i nazivala se Gerončić. Njezin odvjetak preselio se u doba mletačke vladavine u Kaštel-Sućurac. U vrijeme francuske okupacije Dalmacije jedan član obitelji dobio je nadimak »alfiere« (tal. zastavnik), pa je po njemu cijela obitelj dobila ime. Franini roditelji su Josip, sudski činovnik, i Lucija, rođ. Gatić. A. je osnovnu školu polazio u Kotoru (1909–1913), gimnaziju s prekidima u Kotoru i Dubrovniku, a ispit zrelosti položio je 1922. u Kotoru. Poslije petog razreda gimnazije plovio je pola godine kao ložač na brodu. Od 1922. studirao je, a 1926. diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu slavistiku, francuski jezik i knjilževnost. Radio je kao činovnik u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu (1926/1927); bio je privremeni predmetni nastavnik na gimnaziji u Trebinju (1927) i I realnoj gimnaziji u Sarajevu (1928), gdje je doskora suplent te profesor (1929–1935). U međuvremenu je sa stipendijom francuske vlade boravio 9 mjeseci u Montpellieru, a 1934. je u Grenobleu, Parizu i Bretagni. Proučavao je život bretonskih ribara te je o njima napisao raspravu koja je u Francuskoj objavljena i nagrađena. God. 1935. predaje na gimnaziji u Beogradu, 1936. na gimnaziji u Zemunu, a od 1937. na ženskoj realnoj gimnaziji u Sarajevu. Uoči rata je na vojnoj dužnosti kao četni pisar. God. 1941. i 1942. je profesor na II ženskoj realnoj gimnaziji i Državnoj prvoj muškoj realnoj gimnaziji u Zagrebu. Od rujna 1942. do svibnja 1945. je upravitelj knjižnice pri Ministarstvu narodne prosvjete u Zagrebu. Od kraja 1945. do umirovljenja 1947. predaje na I muškoj gimnaziji, II klasičnoj i V nižoj gimnaziji u Zagrebu. — Književnim radom počeo se baviti već u višim razredima srednje škole. Prvu pjesmu Spleen objavio je u listu Mlada Jugoslavija (1922, 3), a prvu kritiku Pitigrilli u Savremeniku (1923, 3). God. 1934. izlazi mu u Beogradu prva zbirka Pesme, a drugu zbirku, More i daleki gradovi, objavio je u Zagrebu 1941. i za nju dobio nagradu Državnog zavoda za narodnu prosvjetu (1942). God. 1942. izlazi mu u Zagrebu knjiga Putopisi i eseji.

Nebojša Kuzmanović : PTOLOMEJSKI OBRT - Eseji, prikazi, ogledi , LDIJ Veternik 1999, str. 162. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Небојша Кузмановић је рођен 10. октобра 1962, у Градачцу (БиХ). Школовао се у Боботи (основна школа), Вуковару и Осијеку (РХ), где је завршио Средњу економску школу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду 1988, магистрирао 2001, на Катедри за српску и упоредну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, а 2009. године је, на истом факултету, одбранио докторску дисертацију „Српско-словачке књижевне и културне везе у доба романтизма” и стекао звање доктора књижевних наука. Био је помоћник главног уредника новосадског студентског листа Гаудеамус 1988. и 1989. године, и уредник у Књижевној заједници Новог Сада од 1989. до 1994. године. Радио је у уредништвима часописа Кровови, Писац и Адреса. Издавачку кућу Источник основао је 1994, и водио је до 1998. године. Од 1995. године члан је Друштва књижевника Војводине. За главног и одговорног уредника Књижевног клуба ДИС из Бачке Паланке, изабран је 1999. године. Крајем 2001, основао је у Бачкој Паланци часопис за културу, књижевност и уметност Сунчаник, и био главни и одговорни уредник. Од 2003. године био је главни и одговорни уредник Друштва за науку и стваралаштво Логос. Од 2002. године члан је Матице српске и Матице словачке. Небојша Кузмановић је 2012. изабран за првог председника Друштва чланова Матице српске – Бачка Паланка. Од 2019. члан је Удружења књижевника Србије. Есеје, приказе, стручне и научне радове објављује од 1986. године у новосадским часописима и листовима: Поља, Савременост, Летопис Матице српске, Култура полиса, То јест, Глас омладине, Став и Дневник, затим у сремскокарловачким Крововима, београдском Савременику, Књижевности, Збиљи, Вуковој задужбини, и Даници, суботичкој Лучи, шамачком Коридору, мариборском Контакту, подгоричком листу Овдје, у панчевачком часопису за књижевност, културу и уметност Свеске, онлајн часопису Балкански књижевни гласник, Београд, ромском часопису Реч Рома (Alav e Rromengo), првом словеначком онлајн часопису Locutio, Љубљана, Гајдобранском Изворнику и Бачкопаланачком Сунчанику. Објављивао је у словачком књижевном часопису Нови живот (Novy život) – Бачки Петровац, листу Hlas Ľudu (Глас народа), а у часописима у Републици Словачкој – Нови дан (Novy den, Братислава), Култура (Kultura, Братислава), Књижевни магазин (Literárny týždenník, časopis Spolku slovenských spisovateľov, Братислава), Словачке народне новине (Slovenske narodne noviny, Мартин), часопис Slavica Slovaca, Братислава и Словачка (Slovensko) – лист Матице словачке из Мартина

Jevrem M. Cokić : SRBIJO, PROBUDI SE ! - Decenija stradanja i patnje , Autorsko izdanje Beograd 2011, tvrdi povez, str. 272. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Цокић Јеврем Рођен је 28. маја 1934. године у селу Газдаре, општина Медвеђа, Република Србија. После завршене мале матуре 1948. године у Лебану, радио је годину дана у управи рудника “Леце”, а затим је завршио средњу пољопривредну школу у Лесковцу 1953. године. После средње школе уписује се на Војну академију ЈНА коју завршава 1956. године. Током службе завршио је и Вишу војну академију (1966) и Школу народне одбране (1975). Као официр полагао је пријемни испит за Вишу војну академију, као и испите за чинове капетана, мајора и генерал-мајора, у који је унапређен 1986. године. Највећи део војне каријере провео је у трупи на разним командним и штабским дужностима, почев од командира вода и чете, оперативца у штабу пука и дивизије и начелника штаба бригаде, а затим команданта пука, бригаде, корпуса и армије. Као млад официр пуних шест година (1958-64) вршио је и дужност физичког обезбеђења Председника СФРЈ, односно Врховног команданта ОС СФРЈ. У васпитно-образовним установама Оружаних снага СФРЈ, обављао је дужности заменика и уједно помоћника команданта Војне академије ЈНА за наставу и научно-истраживачки рад у Београду (1981-84) и команданта Центра војних школа Копнене војске у Сарајеву (1984-87). У Генералштабу ЈНА био је на дужности у Управи пешадије у одељењу за израду борбених правила, и на дужности начелника Инспекције и главног инспектора борбене готовости ОС СФРЈ. У Генералштабу Војске Југославије обављао је истовремено дужности помоћника начелника ГШ за сектор „Односи са међународним организацијама“ и за сектор „Организацијско-мобилизацијски, персонални и правне послови“, а уједно је био и заменик начелника ГШ. Био је учесник у грађанском рату 1991-1992. године на дужности команданта Оперативне групе ЈНА. Тада је тешко рањен приликом извршавања борбеног задатка, када је хеликоптер у којем је обилазио борбене положаје оборен од стране непријатеља. На лечењу у ВМА провео је годину дана. Постао је ратни војни инвалид са 80% инвалидитета. Службовао је у девет гарнизона, и сем Македоније, у свим остали републикама бивше СФРЈ. Имао је дванаест прекоманди и више породичних селидби. Пензионисан је по сили закона почетком 1995. године у чину генерал-пуковника, са дужности команданта Прве армије. До сада је написао и објавио књиге: „Почетак краја“ (2008), “У служби народа и отаџбине” (2009), “Србијо пробуди се” (1911) И „Од Београда до Брисела“ (1913).

61068) ULICA MAČKA RIBARA , Jolanda Foldes , Binoza Zagreb 193? Jolanda Feldes (1902, Kenderes –1963, London) je bila mađarska spisateljica. Njen najpoznatiji roman je Ulica mačka ribara. Diplomirala je u Budimpešti (1921) i otišla u Pariz gde je radila kao radnica i službenica. Njen prvi roman, Maria jol erett (1932) doživeo je književni uspeh u Mađarskoj i nagrađen Mikšatovom nagradom. Njen roman A halaszo macska utcaja govori o teškom životu porodice mađarskih emigranata radničke klase u Parizu posle Prvog svetskog rata. Pobedio je na Konkursu za romane svih nacija 1936. godine Pinter Publishing Ltd (London). Naslov se odnosi na ime najkraće ulice u Parizu, Rue du Chat-kui-Peche (Ulica mačka ribara). Roman je preveden na 12 evropskih jezika. Godine 1941. Feldes je emigrirala u London i njeni kasniji radovi su napisani na engleskom. Jolanda Feldes je bilao popularna autorka međuratne ere. Njeni romani su zabavni, ali književni kritičari je smatraju autorom lake literature. Samo je Ulica Ulica mačka ribara.cenjena kao značajno književno ostvarenje. tvrd originalni povez, format 14,5 x 19,5 cm , zlatotisak, latinica, 236 strana