Medion Wireless Dj Slušalice model: Life E69288 Prenos do 30m Poseduje transmicionu jedinicu 2,4GHz -  Tehničke Karakteristike: Transmitting unit 2.4 GHz transmission frequency Audio input (RCA) LED Status Indicators: Blue Operation, Blue Flashing Search Mode, Green Headphone is charging Power adapter connector On off switch headphones Sound level control Frequency range 20 Hz - 20 kHz Impedance 24 Ohm Speaker diameter 40 mm LED status displays: Red Operation No signal, Red flashing Low battery status, Green operation and connection to the transmitter unit On off switch Acoustic signaling at low battery Battery powered 2 x AAA 550 mAh NiMH batteries Connection for cable Interfaces: Transmitter unit Audio input (RCA) Power adapter connector headphones 3.5 mm jack Wear style:   Over Ear particularities Sound level control Transmission type:   radio Frequency range:  20 Hz - 20 kHz Impedance:  24 Ω Max. Range in the free-fall:  30 m color:   black weight:  300 g

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Izdanje !!! Roman izgubljenog narastaja Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. jun 1899 — Zagreb, 30. oktobar 1977) bio je hrvatski književnik.[1] Biografija Gustav Krklec rođen je u mestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dete u porodici Augusta i Hermine Krklec.[2] Detinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovom poetskom opusu. Gimnaziju je pohađao u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju.[1] U periodu između dva rata radio je različitim zagrebačkim redakcijama. Bio je urednik Nolita u Beogradu od 1929 do 1933. godine. [1] Drugi svetski rat zatekao ga je u Beogradu gde je doživeo bombardovanje grada. Zatim se u septembru 1941. preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i sarađivao u ustaškom listu “Graničar” sve do bombardovanja Zemuna, u martu 1944. U tom trenutku bio je predsednik Veslačkog kluba Zemuna.[3] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U septembru 1945. godine u Zagreb je došla i njegova supruga, te je od tada Krklec živeo i radio u Zagrebu sve do smrti.[4] Posle rata je bio dugogodišnji urednik u Nakladnom zavodu Hrvatske. Bavio se i novinarstvom. Od 1951. godine je član JAZU.[1] Posvetio se i pisanju za decu. Objavljivao je pesme u časopisu za decu Radost za koji je bio i jedan od glavnih osnivača.[4] Najvažniji deo Krklecovog književnog dela čini poezija. Njegovo antologijsko pesništvo kratkog, neposrednog i jasnog izraza odražava vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku teskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše sa ruskog, nemačkog, ali i sa slovenačkog i češkog jezika. Posebno se ističu njegovi prevodi Puškina, Prešerena, Brehta.[5] Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja.[5] Gustav Krklec je autor poetskih zbirki «Lirika» (1919), «Srebrna cesta» (1921), «Ljubav ptica» (1926), «Izlet u nebo» (1928). U vreme reakcije i nemačke okupacije u stihovima Krkleca pojavili su se osećaji bezizlaza, brige za sudbinu domovine (zbirke «San pod brezom», 1940, «Darovi za bezimenu», 1942, «Tamnica vremena», 1944). Pobedu nad nacizmom, i socijalno prestrojavanje u FNRJ opevao je u ciklusu stihova «Žubor života» (1955). Ljudska osećanja, rodni kraj, uloga pesnika u drušvu — osnovne su teme poezije Krkleca, u najvećem obimu napisane u vidu soneta. Njegova poezija za decu sadrži humorističke motive (Telegrafske basne, 1952). Nagrade Antunovska nagrada (1944)[3] Nagrada Vladimir Nazor za životno delo (1968) Disova nagrada Zmajeva nagrada Dela Lirika (1919) Srebrna cesta (1921) Beskućnici (1921) Nove pjesme (1923) Ljubav ptica (1926) Izlet u nebo (1928) San pod brezom (1940) Darovi za bezimenu (1942) Ranjeni galeb (1942) Tamnica vremena (1944) Lica i krajolici (1946) Pisma Martina Lipnjaka iz provincije (1956) Telegrafske basne (1952) Noćno iverje (1960) Povodom stogodišnjice rođenja Gustava Krkleca na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pesnik proveo detinjstvo. Matica hrvatska u Varaždinu i Opština Maruševec postavile su mu spomen-ploču. [4] U Varaždinskoj gradskoj biblioteci nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca Autor: Gustav Krklec Izdavač: Naklada St. Kugli Godina izdanja: 1921. Mjesto izdanja: Zagreb Broj stranica: 173 Format: 15×11 cm Uvez: meki Prvo izdanje.

PHILIPS Dvosistemske Bookshelf Bassreflex Zvučne Kutije MCD 708 Snage 2x50/80 wati, na 4 oma Visina 27 Sirina 16 Dubina 22 Iako male po dimenzijama neverovatno sviraju. Pun, dubok bass, i moderan zvuk (i spadaju u relativno mladju generaciju) Konstrukcija sa mid/bass drajverom 13cm, Ribbon visokotoncem, i otvorom za bassreflex sa zadnje strane. Pozlaćeni šraf kablovski terminali Sve u svemu ovako ukupan utisak i te kako prijatno iznenadjenje, i preporuke sa zvučne strane Estetski na nekoliko mesta na kabinetima vidne ogrebotine, ovaj put, kao što je uobičajeno nije radio flomaster :) :). Ostavljeno je kakve jesu da se sve vidi :). Takodje na aluminijumskoj membrani bass-a na kutiji sa leve strane 2-3 ogrebotine. Ni najmanje ne remeti tehnički deo. Sve ćete videti na slikama velike rezolucije Na oba bass drajvera zamenjeno vešanje Speaker Type - main channel speaker Nominal (RMS) Output Power: 50 Watt Frequency Response: 80 Hz Input Impedance: 4 Ohm Dimension: V x Š x D - 270mm x 160 mm x 225mm Weight: 3,1kg each

Split 1919 mislim da je ilustraciju na koricama radio Marino Tartalja Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu« [2]. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Biografija Uredi Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[3] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[3] i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[3] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[4] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[5] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[6] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[3] Gvido Tartalja painting.JPG Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[7] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[8] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[3] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [9]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[10] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Uredi Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. COBISS.SR 124185095 Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. COBISS.SR 46760967 Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. COBISS.SR 58675719 Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. COBISS.SR 209853703 Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. COBISS.SR 49830919 Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. COBISS.SR 96408332 Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. COBISS.SR 51775239 Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. COBISS.SR 14333959 Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. COBISS.SR 189612300 Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. COBISS.SR 93264647 Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. COBISS.SR 53957639, II izd. 1937. COBISS.SR 205116167 Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. COBISS.SR 7588871; II izd. 1934; III izd. 1937. COBISS.SR 14463495 Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. COBISS.SR 203948807 Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. COBISS.SR 26465039 Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. COBISS.SR 95543808 Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. COBISS.SR 51773959 Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. COBISS.SR 78388231 Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46804999 Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46720263 Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46761735 Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. COBISS.SR 6040641 Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. COBISS.SR 28864519 Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. COBISS.SR 26465551 Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. COBISS.SR 46762503 Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. COBISS.SR 134787079 Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. COBISS.SR 42353671 Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. COBISS.SR 63738887 U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. COBISS.SR 88558855 Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. COBISS.SR 88725511 Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. COBISS.SR 93876487 Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. COBISS.SR 131941383 Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. COBISS.SR 94124295 Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. COBISS.SR 256143367 Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. COBISS.SR 100682503 Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968.[3] COBISS.SR 83800071 Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. COBISS.SR 112710407 Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. COBISS.SR 512058029 Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. COBISS.SR 512244134 Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. COBISS.SR 15604231 Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. COBISS.SR 119974663 I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. COBISS.SR 74871052 I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. COBISS.SR 16621575 Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Сарајево, 1976. COBISS.SR 122021127 Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. COBISS.SR 41955591 Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. COBISS.SR 17260551 Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. COBISS.SR 45471495 S one strane duge, izd. „Nolit“ - „Prosveta“ - „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. COBISS.SR 45364487 Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. COBISS.SR 18538759 Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. COBISS.SR 18864647 Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. COBISS.SR 46351623 Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. COBISS.SR 26218759 S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. COBISS.SR 10764807 Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. COBISS.SR 2461186 Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. COBISS.SR 997894 Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. COBISS.SR 3959052 Vesela zoologija, 1 - 6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. COBISS.SR 173677831 Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. COBISS.SR 136971020 Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. COBISS.SR 186302476 Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. COBISS.SR 199421196 Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. COBISS.SR 201973260 Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. COBISS.SR 214447884 Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. COBISS.SR 214066956 avangarda međuratna knjizevnost srpska poezija

Prvo izdanje Požutela na nekim mestima od starosti, inače lepo očuvano za svoje godine Druga knjiga u ediciji Pozorište Delo je kompletno Extra retko u ponudi Prelepa ilustracija na koricama Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) je bio srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Branislav Nušić Branislav Nušić 1904.jpg Branislav Nušić 1904. godine, fotografija njegovog kuma i fotografa Milana Jovanovića. Puno ime Alkibijad Nuša Nadimak Ben Akiba Datum rođenja 20. oktobar 1864. Mesto rođenja Beograd, Kneževina Srbija Datum smrti 19. januar 1938. (73 god.) Mesto smrti Beograd, Kraljevina Jugoslavija Nacionalnost Srbin Škola Velika škola u Beogradu (Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu) Supružnik Darinka Đorđević Deca Strahinja Ban, Margita, Olivera[1] Roditelji Đorđe (Georgijas) Nuša Ljubica Nuša[2] Najvažnija dela Gospođa ministarka Sumnjivo lice Narodni poslanik Retorika Nagrade Orden Svetog Save, Orden knjaza Danila I, Orden belog orla Potpis Zvanični veb-sajt https://nusicfondacija.rs/ Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Biografija Privatni život Odlikovanja Književna dela Uredi Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije Uredi „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1934)[30] `Svinja` (1935)[31] „Dr“ (1936)[32] „Pokojnik“ (1937)[33] „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[34]) `Put oko sveta` - nastavak (nezavršen[35]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani Uredi „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [36] Autobiografska proza Uredi „Autobiografija“ (1924) Drame Uredi „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Uredi Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije Uredi „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici Uredi „Retorika“ Putopisi Uredi Kosovo, Opis zemlje i naroda

Miloš Ivković (Osijek, 1880–Beograd, 1950): Nekoliko dialektoloških napomena o `Pjevanici` Sime Milutinovića Nova štamparija Davidović - Beograd, 1909 godine Format: 33,9 x 16,2 cm Broj strana: 8 ( numerisano od 39-46 ) Solidno očuvano za svoje godine, jedan ćošak malo okrnjen ... Posvećeno mladome gospodinu Aleksandru Arnautoviću, saradniku Srpskog književnog glasnika. Potpis autentičan. ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, pismom ?-pitati za poštarinu... T1

Na solinskih rusevinah. Pripoviest iz staro-kršćanske dobe u Solinu, Šegvić Cherubin Kerubin Šegvić (Split, 23. veljače 1867. – Zagreb, 30. srpnja 1945.), hrvatski povjesničar, književni kritičar, političar, katolički svećenik i profesor filologije, pogubljen nakon Drugoga svjetskog rata. Rođen je u Splitu, u seljačkoj obitelji kao Matej-Marin Šegvić. Pohodio je zadarski Teološki fakultet, gdje je i doktorirao. Zaredio se je 1889., ali je kasnije napustio franjevački red i ostao samo biskupski svećenik. Od 1890. do 1891. i od 1895. do 1898. studirao je filologiju u Zagrebu, a nakon toga arheologiju u Beču. U Splitu i Kotoru Šegvić je radio kao srednjoškolski profesor hrvatskog jezika, povijesti, grčkog i latinskog. Nakon umirovljenja Šegvić se posvetio potpuno intelektualnoj djelatnosti, pišući brojne članke i knjige. Na otoku Šolti od 1914. do 1918. bio je na svećeničkoj službi, a od 1918. živio je i djelovao uglavnom u Zagrebu. Nešto kasnije imenovan je i ravnateljem crkvice Ranjenog Isusa na Jelačićevom trgu. Stanje : solidno očuvana, fali deo naslovne i poslednja strana. Povez : meki Str: 206 God - oko 1912 nikk2045

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Tkalcic Tkalčić, Vladimir, hrvatski muzeolog i kulturni djelatnik (Zagreb, 30. IX. 1883 – Zagreb, 11. XI. 1971). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao zemljopis, povijest, arheologiju i povijest umjetnosti (1910). Od 1907. radio kao asistent Historijsko-arheološkoga odjela Hrvatskoga narodnoga muzeja (HNM) u Zagrebu. God. 1918. postao je kustos u HNM-u, odakle je 1919. prešao u novoosnovani Etnografski muzej, kojega je 1925–33. bio i ravnatelj. Od 1934. do umirovljenja 1952. ravnatelj Muzeja za umjetnost i obrt. Začetnik hrvatske muzeologije, izvrstan konzervator i fotograf. Postavio je temelje znanstvenoga i stručnoga rada u Etnografskom muzeju; autor je njegova prvoga postava (1919), organizator i provoditelj terenskih istraživanja uz primjenu fotografskoga i filmskoga snimanja te fonografskoga snimanja folklorne glazbe. Potaknuo je izdavačku djelatnost muzeja; pokrenuo je i uredio ediciju Zbirka jugoslavenskih ornamenata (I–VI, 1925–34) i Etnološku biblioteku (I–XXI, 1924–35). Pripremao je i inozemne etnografske izložbe (Barcelona, Pariz, Saarbrücken-Metz). Kao konzervator posebno je bio aktivan u spašavanju kulturnih dobara u I. i II. svjetskom ratu. Djela: Seljačke nošnje na području Zagrebačke gore (1925), Seljačko ćilimarstvo u Jugoslaviji (1929)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Tkalcic 30. str Tkalčić, Vladimir, hrvatski muzeolog i kulturni djelatnik (Zagreb, 30. IX. 1883 – Zagreb, 11. XI. 1971). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao zemljopis, povijest, arheologiju i povijest umjetnosti (1910). Od 1907. radio kao asistent Historijsko-arheološkoga odjela Hrvatskoga narodnoga muzeja (HNM) u Zagrebu. God. 1918. postao je kustos u HNM-u, odakle je 1919. prešao u novoosnovani Etnografski muzej, kojega je 1925–33. bio i ravnatelj. Od 1934. do umirovljenja 1952. ravnatelj Muzeja za umjetnost i obrt. Začetnik hrvatske muzeologije, izvrstan konzervator i fotograf. Postavio je temelje znanstvenoga i stručnoga rada u Etnografskom muzeju; autor je njegova prvoga postava (1919), organizator i provoditelj terenskih istraživanja uz primjenu fotografskoga i filmskoga snimanja te fonografskoga snimanja folklorne glazbe. Potaknuo je izdavačku djelatnost muzeja; pokrenuo je i uredio ediciju Zbirka jugoslavenskih ornamenata (I–VI, 1925–34) i Etnološku biblioteku (I–XXI, 1924–35). Pripremao je i inozemne etnografske izložbe (Barcelona, Pariz, Saarbrücken-Metz). Kao konzervator posebno je bio aktivan u spašavanju kulturnih dobara u I. i II. svjetskom ratu. Djela: Seljačke nošnje na području Zagrebačke gore (1925), Seljačko ćilimarstvo u Jugoslaviji (1929)

retko! 1923 naslovni list ilustrovao Marino Tartalja Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu« [2]. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Biografija Uredi Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[3] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[3] i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[3] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[4] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[5] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[6] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[3] Gvido Tartalja painting.JPG Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[7] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[8] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[3] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [9]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[10] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Uredi Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. COBISS.SR 124185095 Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. COBISS.SR 46760967 Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. COBISS.SR 58675719 Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. COBISS.SR 209853703 Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. COBISS.SR 49830919 Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. COBISS.SR 96408332 Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. COBISS.SR 51775239 Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. COBISS.SR 14333959 Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. COBISS.SR 189612300 Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. COBISS.SR 93264647 Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. COBISS.SR 53957639, II izd. 1937. COBISS.SR 205116167 Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. COBISS.SR 7588871; II izd. 1934; III izd. 1937. COBISS.SR 14463495 Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. COBISS.SR 203948807 Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. COBISS.SR 26465039 Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. COBISS.SR 95543808 Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. COBISS.SR 51773959 Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. COBISS.SR 78388231 Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46804999 Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46720263 Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46761735 Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. COBISS.SR 6040641 Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. COBISS.SR 28864519 Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. COBISS.SR 26465551 Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. COBISS.SR 46762503 Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. COBISS.SR 134787079 Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. COBISS.SR 42353671 Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. COBISS.SR 63738887 U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. COBISS.SR 88558855 Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. COBISS.SR 88725511 Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. COBISS.SR 93876487 Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. COBISS.SR 131941383 Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. COBISS.SR 94124295 Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. COBISS.SR 256143367 Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. COBISS.SR 100682503 Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968.[3] COBISS.SR 83800071 Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. COBISS.SR 112710407 Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. COBISS.SR 512058029 Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. COBISS.SR 512244134 Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. COBISS.SR 15604231 Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. COBISS.SR 119974663 I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. COBISS.SR 74871052 I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. COBISS.SR 16621575 Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Сарајево, 1976. COBISS.SR 122021127 Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. COBISS.SR 41955591 Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. COBISS.SR 17260551 Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. COBISS.SR 45471495 S one strane duge, izd. „Nolit“ - „Prosveta“ - „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. COBISS.SR 45364487 Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. COBISS.SR 18538759 Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. COBISS.SR 18864647 Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. COBISS.SR 46351623 Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. COBISS.SR 26218759 S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. COBISS.SR 10764807 Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. COBISS.SR 2461186 Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. COBISS.SR 997894 Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. COBISS.SR 3959052 Vesela zoologija, 1 - 6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. COBISS.SR 173677831 Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. COBISS.SR 136971020 Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. COBISS.SR 186302476 Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. COBISS.SR 199421196 Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. COBISS.SR 201973260 Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. COBISS.SR 214447884 Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. COBISS.SR 214066956 avangarda srpska poezija književnost između dva rata

Uher universal reel to reel tape recorder made in Germany 1965-66` ima u sebi zvucnik preko kog se cuje zvuk kad se pusti traka to sam nasao na netu o infu predmeta aukcije zadnji put kad sam ga ukljucivao je radio kao sto se na slikama vidi ima trake na njima ima neki stari govor mislim da je cak Titov neki govor od ko zna kad i kad sam ga dobio testirao sam ga tako sto sam mali deo govora presnimio sa mikrofomom sa slika neku muziku i par viceva cisto da istestiram da li radi i od tad stoji :) znaci ide sve sa slika uher tape recorder diktafon, mikrofon UHER 154 Made in West Germany 1970 bio je ispravan, papucica - foot operated remote controle nemam pojma da li radi ni zasta se koristi, i bubica za uvo sa njenim jack-om koji treba da se poveze, kao sto sam rekao sve je to polovno i staro ne garantujem za ispravnost i reklamacije ne primam zato sto mi stoji vec jako dugo info o aparatu sam nasao na netu tako da ako nista drugo dobijate deo istorije ranih kasetofona i diktafona nasao sam jos par nekih dodataka koji idu uz ovo i preporucujem licno preuzimanje na mojoj adresi zbog tezine aparata nema na slici ali nasao sam jos nekoliko stvari koje idu sa ovim :)

ЕМБРОУЗ БИРС ПРИЧЕ О ВОЈНИЦИМА И ЦИВИЛИМА СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 1 9 9 6 З А Б А В Н И К 20 ПРИЧА ЕМБРОУЗ БИРС (1842-1914) амерички новинар, писац и мизантроп, 20 година радио за Рандолфа Херста, `краља штампе`, његовим писањем били су одушевљени Марк ТВЕН, Теодор РУЗВЕЛТ, британски премијер ГЛЕДСТОН, његов сарказам био је легендаран, исмевао је све редом - феминисткиње, сифражеткиње, глумце и глумице, раскринкавао јавне личности, поготово политичаре и бизнисмене, отворено се ругао судству и свештенству, сатирао је списатеље аматере, а није зарезивао ни `ту бесмртну гузицу просечног човека`. Био је шампион погрде, циник за сва времена. Осим што је немилице млатио пером ко` тољагом, волео је још вино и бренди у гаргантуовским количинама, усамљеничке шетње шумом. Нарочито је волео да подучава младе писце: ` И било би нужно да он (писац) зна и да стално буде свестан свега тога, како је ово свет будала и ниткова, заслепљених сујеверјем, морених завишћу, обузетих таштином, себичниХ, притворниХ, утуцаниХ илузијама - запенушаниХ од беснила!` (Михајло Грушић) .................................................................. ВОЈНИЦИ Син богова Коњаник на небу Љути мегдан Врста официра Изгинули код Ризаке Један официр, један човек Паркер Едерсон, филозоф Coup de grace Догађај са моста на Совином потоку Јупитер Гуз, бригадни генерал Мајорова прича ЦИВИЛИ Једне летње ноћи Мали скитница Чувено Гилсоново завештање Друм обасјан месечином Удовац Тирмор Хипнотизер Моје омиљено убиство Псеће уље .................................................... Поговор Ћирилица Шивен повез Тврде корице 173 страница НЕКОРИШЋЕНО дб49 (4)

odlicno stanje za knjigu ovog tipa retko u ponudi Sarajevo 1921 Mihailo Miron je bio srpski pjesnik i dramski pisac. Rođen je u Pješivci, Stolac, 25. novembar 1879. Umro je u Sarajevu 1964. Biografija Potiče iz familije Pičeta. Ime je sam kasnije promijenio u Miron. Gimnaziju pohađa i završava u Mostaru. Na Bečkom univerzitetu od 1905, studira filozofiju i klasičnu filologiju gdje brani doktorsku tezu Platon i Šopenhauer (1910). Poslije Prvog svjetskog rata objavljuje dvije zbirke pjesama `Zaratustrin rat`, 1921. i `Romanija`, 1923. Napisao je raspravu Platon i Šopenhauer, 1923, kojom je i doktorirao na Bečkom univerzitetu. Sarađuje u Gajretu, urednika A. Hifzi Bjelevca, Narodu Pere Slijepčevića, te je saradnik SPKD Prosvjeta. Mironovo djelo Starina Novak izvedeno je u Narodnom pozorištu u Sarajevu 27.11.1927. godine. 27.11.1930. izveden je Mironov Herceg Stjepan, a tragikomedija Lovci, igrana je na sceni Sarajevskog pozorišta 12.12.1935. godine. Radio je kao profesor u Tuzli i Sarajevu do 1941, kada je penzionisan. Književni rad Književnim radom počeo se baviti veoma rano. Kao učenik objavljuje pjesme od 1902. u Bosanskoj vili, Srđu, Srpskom književnom glasniku, zatim u Književnoj kritici, na čelu s Borivojem Jevtićem, časopisu koji je na izvjestan način nastavljao tradicije Mlade Bosne. Bio je član Grupe sarajevskih književnika, sa Isakom Samokovlijom, Jovanom Palavestrom, Borivojem Jevtićem, Markom Markovićem, Hamidom Dizdarom i drugima. Dramska djela Starina Novak Herceg Stjepan Arslan-beg (1925) Stjepan Tomašević, posljednji kralj bosanski Sokrat Lovci (tragikomedija) tags: moderna poezija modernizam simbolizam predratna sarajevska izdanja avangarda simbolizam tako je govorio zaratustra fridrih niče ...

Kosta N. Milutinović, POLITOVA INTERPRETACIJA ISTOČNOG PITANjA. Svetosavski temat, nagrađen prvom nagradom Čehoslovačke vlade, Izdanje časopisa „Kritike“, Beograd, 1931. Originalni meki kartonski povez. Odlična očuvanost poveza, listova i korice, osim što je zadnja korica malo zacepljena pri dnu. Jezik srpski, ćirilica, 52 str. Štampa: „Jugoslavija“ Zemun. Primerak sa rukopisnom posvetom autora: „Gospođi i Gospodinu Dimitrijeviću sa najboljim željama. Pisac“. Retko (kao primerak sa posvetom). NAPOMENA: „Polit“ iz naslova knjige je MIHAILO POLIT-DESANČIĆ (1833-1920), srpski političar, novinar i književnik, rođen u Novom Sadu, umro u Temišvaru. Studirao je u Beču (pravne nauke) i u Parizu (političke nauke). Bio je bliski saradnik Svetozara Miletića i jedan od najuticajnijih političara Srpske Vojvodine u XIX veku; poslanik u ugarskom i hvarskom Saboru i poslanik Crkveno-školskog sabora u Sremskim Karlovcima. Bio je šef vojvođanskih liberala i istaknuti besednik; zalagao se za političku saradnju i zbližavanje sa Mađarima kroz učestvovanje u radu Sabora. Najpoznatija dela su mu: „Verenica Crnogorka“, „Branivoj knez Zahumski“, „Putne uspomene“, „Kako sam svoj vek proveo“, „Uspomene iz 1848-1849“, „Pokojnici“ i „Besede“ u 4 knjige. Sahranjen je u Novom Sadu, na Uspenskom groblju. KOSTA N. MILUTINOVIĆ, srpski istoričar i univerzitetski profesor, rođen u Pančevu 1909. godine. Osnovnu školu pohađao je u svom rodnom mestu, a klasičnu gimnaziju i Filozofski fakultet u Beogradu; postdiplomske studije završio je u Beču i Budimpešti. Radio je kao profesor u gimnazijama u Osijeku, Novom Sadu i Beogradu, a zatim i kao arhivar Istorijskog arhiva Vojvodine i kustos Vojvođanskog muzeja u Novom Sadu; jedno vreme bio je i univerzitetski profesor na Sveučilištu u Zadru. Penziju je dočekao kao savetnik Instituta za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (1976). Bio je aktivni član Matice srpske.

S Vikipedije, slobodne enciklopedije Aleksej Stahanov Stakhanov.JPG Aleksej Stahanov razgovara sa kolegom Puno ime Aleksej Grigorjevič Stahanov Datum rođenja 3. januar 1906. Mesto rođenja Lugovija Ruska Imperija Datum smrti 5. novembar 1977. (71 god.) Mesto smrti Torez Sovjetski Savez Aleksej Grigorjevič Stahanov (rus. Алексе́й Григо́рьевич Стаха́нов; 3. januar 1906 — 5. novembar 1977) je bio sovjetski rudar koji je postao poznat 1935. godine, kada je u jednoj smeni iskopao 102 tone uglja, što je od strane sovjetskih vlasti proglašeno svetskim rekordom. Odmah nakon toga, u SSSR je počeo da se razvija stahanovski pokret, nazvan po njemu. Biografija Stahanov je rođen 3. januara 1906. godine u mestu Lugovija blizu Orela u zapadnoj Rusiji. U svojoj 21. godini počeo je da radi u rudniku Centralna-Irmino u Kadijevki (region Donbas, današnja Ukrajina). Dana 31. avgusta 1935. godine Stahanov je za 5 sati i 45 minuta iskopao 102 tone uglja. Odmah nakon ovoga postao je sovjetski radnički heroj, a ovaj podvig doneo mu je i svetsku slavu. Magazin Tajm je objavio njegovu sliku na naslovnoj strani u broju od 16. decembra 1935. godine.[1] Nakon ovoga, Stahanov je postao student akademije u Moskvi, a po završetku školovanja 1942. postao je direktor rudnika u Karagandi (Kazahstan). Od 1943. do 1957. radio je u Ministarstvu industrije SSSR. Od 1957. pa do penzionisanja 1974. radio je kao rukovodilac (direktor ili inženjer) u državnim rudnicima. Bio je poslanik Vrhovnog Sovjeta SSSR, a dobitnik je više državnih ordena za rad, od kojih su najznačajniji Orden heroja socijalističkog rada i Orden Lenjina. Umro je 5. novembra 1977, a naredne 1978. godine grad Kadijevka u kojem je započeo svoju radnu karijeru dobio je ime po njemu. Taj grad i danas nosi naziv Stahanov. Stahanovski pokret Glavni članak: Stahanovci Po imenu Alekseja Stahanova nazvan je čitav jedan pokret koji se razvio u Sovjetskom Savezu nakon njegovog podviga. Ovaj stahanovski pokret je bio pokret za povećanje radnih rezultata, za povećanje proizvodnje i uvođenje inovacija u socijalističkoj proizvodnji. Zbog velikih materijalnih stimulacija koje je davala sovjetska država pokret se veoma brzo razvio u svim sferama privredne i industrijske delatnosti. Najpoznatiji stahanovci bili su: Paša Angelina (poljoprivreda), Aleksandar Busigin (automobilska industrija), sestre Vinogradov (tekstilna industrija), Peter Krivonos (železnički saobraćaj) i mnogi drugi. Ovaj pokret je u kasnijim vremenima kritikovan kao propagandni manevar SSSR, zato što po tim kritičarima dobri rezultati u proizvodnji nisu mogli biti postignuti samo revnošću radnika. Zapravo, njihovo mišljenje je da gde god su radnici dobili kvalitetnu i savremenu opremu, tu su i postignuti najbolji rezultati. Osporavanje rekorda Takođe i rekord Alekseja Stahanova je osporavan. Naime, po nekim svedočanstvima utvrđeno je da je Stahanov imao logističku pomoć prilikom kopanja uglja i da je sve urađeno u režiji sovjetske države, tj. Komunističke partije da bi se podigao moral sovjetskih radnika. Naime, tajna je bila u tome što je Stahanov imao zadatak samo da kopa, a drugi rudari su postavljali potporne skele na koje se ugalj izbacivao. Posao postavljanja potpornih skela rudari su ranije sami obavljali, tako da je Stahanov dobivši korisnu logistiku, mogao kontinurano da radi sa svojom pneumatskom bušilicom. Stahanovci u drugim zemljama Stahanovizam danas označuje udarnog radnika. Stahanovljev rekord je izazvao pravu pomamu u drugim socijalističkim zemljama. Naročito je posle Drugog svetskog rata bio popularizovan ovaj način rada. Najpoznatiji poljski stahanovac bio je Vinsent Pstrovski, a u SFRJ su to bili Arif Heralić i Alija Sirotanović. Neostahanovizam Neostahanovizmom možemo slobodno nazvati sva nastojanja modernih kapitalističkih preduzeća da materijalnom stimulacijom motivišu radnike na kvalitetniji i kvantitatativniji rad. Kao što je dobro poznato, u mnogim većim prehrambenim lancima, kao što je npr. Mek Donalds, srećemo zaposlenog kome na grudima stoji oznaka „radnik meseca“. Dakle, ta osoba će za svoj pojačani i produktivan rad tokom prethodnog meseca dobiti nagradu u vidu novčanih ili drugih materijalnih dobara. edicija SAVREMENA KNJIGA `BELI MEDVED` Beograd 1940 džepni format retko u ponudi MAJ.21/10

Dobrodošli u svet elegancije i funkcionalnosti uz Lexon FLIP LR154D bežični digitalni stoni sat. Ovaj prefinjeni sat kombinuje moderni dizajn sa praktičnim karakteristikama kako bi unapredio vaš svakodnevni životni prostor. Izrađen od visokokvalitetnih materijala, sat dolazi u zlatnoj boji koja dodaje dozu luksuza svakom ambijentu. Jedna od glavnih karakteristika ovog sata je mogućnost bežičnog punjenja, što omogućava lako održavanje i korišćenje. Sa jasno vidljivim LED ekranom, vreme je uvek na dohvat ruke, a intuitivni mehanizam okretanja za buđenje alarma čini ga jednostavnim za podešavanje. Lexon FLIP LR154D takođe dolazi sa builnikom funkcijom, omogućavajući vam da se probudite na vreme uz diskretan i pouzdan alarm. Njegova kompaktna veličina čini ga idealnim za stoni ili noćni ormarić, dok njegova moderna estetika dodaje notu sofisticiranosti svakom prostoru. Uživajte u spoju stila i praktičnosti sa Lexon FLIP LR154D bežičnim digitalnim stonim satom. Ovaj elegantni komad postaće neizostavan deo vaše svakodnevnice, donoseći vam vreme na najlepši mogući način. Karakteristike Tip Digitalni budilnik Oblici Ovalni Boja proizvoda Zlatno Materijal kućišta Akrilonitril butadien stireni (ABS), Aluminijum Snooze funkcija Displej Tip ekrana LCD Pozadinsko osvetljenje Portovi i interfejsi Port za USB punjač Menadžment potrošnje Izvor napajanja Baterija Ulazni jednosmerni napon 5 V Težina i dimenzije Širina 65 mm Visina 25 mm Dubina 45 mm Težina 50 g Podaci o pakovanju Količina po pakovanju 1 kom. Deklaracija Model Lexon FLIP LR154D bežični digitalni stoni sat sa builnikom zlatni Naziv i vrsta robe Radio satovi Uvoznik SION NET DOO BEOGRAD (NOVI BEOGRAD) Zemlja porekla Tačan podatak o zemlji porekla će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Uputstvo Uputstvo.pdf Poslednje pregledani proizvodi (0) Lexon FLIP LR154D bežični digitalni stoni sat sa builnikom zlatni 6.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.999 RSD (0) Tesla Q65S939GUS Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 82.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 74.399 RSD

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje, prvo potpuno izdanje, B.m, b.g (anonimno izdata), meki originalni povez stanje vrlo dobro: rikna kao na slici, na četiri stranice s početka knjige uredno podvučeno nekoliko rečenica (v. sliku), ne smeta čitanju Ova knjiga je bila zabranjena i izdavana je samo po odobrenju upravnika biblioteke. Kako je navedeno na predlistu „Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove ’Nove klase’ na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` Autor - osoba Đilas, Milovan, 1911-1995 = Đilas, Milovan, 1911-1995 Naslov Nova klasa i anatomija jednog morala / Milovan Đilas Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja [s. l. : s. n., s. a.] Napomene `Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove `Nove klase` na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` --> poleđ. nasl. lista. Predmetne odrednice Komunizam Politički sistemi -- Socijalističke države Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 – Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti – đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime. Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906–1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914–1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921–1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871–1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice. Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas. U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948–2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921–1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava. U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju, pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (tj. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi – cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti. U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje. Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin. Bibliografija Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: „Nova klasa“, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga „Nova klasa“ je od strane „Njujork Tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX. veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute. KC (K)

Prvo izdanje iz 1885. Prekoričeno, sačuvana originalna prednja korica, nekoliko listova profesionalno reparirano. Ima pečat, inače dobro očuvano. U dodatku i afiša iz 1949. godine povodom izvođenja ove drame Milovana Glišića. Retko u ponudi. Autor - osoba Glišić, Milovan, 1847-1908 = Glišić, Milovan, 1847-1908 Naslov Podvala : komedija u pet činova a devet slika / napisao Milovan Đ. Glišić Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1885 Izdavanje i proizvodnja U Beogradu : Štamparija Napredne stranke, 1885 Fizički opis 112 str. ; 21 cm (Karton) Milovan Đ. Glišić (rođen 6. januara 1847. u selu Gracu kod Valjeva, umro 1. februara 1908. u Dubrovniku) je bio srpski književnik. Milovan Glišić je rođen 6. januara 1847, u selu Gradac pored Valjeva od oca Đorđa i majke Jevrosime. U njegovom selu nije bilo škole, ali su ga roditelji podučavali, i naučili da piše. Ovako pripremljen, Milovan Glišić je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne škole. Kad je 1864. upisao Beogradsku nižu „terazijsku“ gimnaziju, već je imao sedamnaest godina. Zbog nemaštine je sam morao da se snalazi, a materijalni položaj se samo pogoršao kad mu je 1865. godine umro otac. Potom je započeo da uči tehniku na Velikoj školi, no posle dve godine ostavlja tehniku i uči filozofiju na istoj školi. Kad je prekinuo školovanje, postavljen je za korektora Državne štamparije. Glišić je radio razne poslove, koje je mogao da nađe. Iako mu je ovo oduzimalo puno vremena, ipak je bio dobar đak. Pokazivao je interesovanje ne samo za školske predmete; puno je čitao i učio je ruski, francuski i nemački. Bio je u dva maha urednik zvaničnih „Srpskih novina“, dugo vreme dramaturg Narodnog pozorišta i krajem života pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Bio je oženjen jednom od pet ćerki bogatog beogradskog trgovca Nikole Stefanovića, od ostalih jedna je bila udata za Jovana Avakumovića, druga za generala Mostića, treća Leposava za Dimitrija Novakovića, a četvrta u Egipat. Brak je razveden, posle toga je živeo u sobi hotela „Nacional“ ispod Kalemegdana. Njegova sestra Stanka Glišić je bila profesor i prevodilac sa francuskog i ruskog, napisala je „Moje uspomene“ 1933. godine. Umro je u Dubrovniku 1. februara 1908. gde je bio radi lečenja. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja Boninovo u Dubrovniku. Bibliografija Glišić je svoj književni rad započeo prevodima u satiričnim listovima, a potom prešao na originalnu pripovetku. Njegov originalni rad obuhvata dva pozorišna komada, „Dva cvancika“ i „Podvala“, i dve zbirke pripovedaka. U zbirkama su, pored ostalih, njegove popularne humoristične i satirične priče: „Glava šećera`, „Roga`, „Ni oko šta“, „Šilo za ognjilo“, „Šetnja posle smrti“, „Zloslutni broj“, „Redak zver`; gatka „Posle devedeset godina“ i lirska skica „Prva brazda`. Glišić je najviše radio na prevođenju iz ruske i francuske književnosti i osamdesetih godina bio je glavni i najbolji prevodilac sa ruskog i francuskog. Savestan i talentovan prevodilac, a uz to odličan znalac narodnog jezika, on je najviše učinio za upoznavanje srpske publike sa velikim ruskim piscima i znatno uticao svojim prevodima na razvoj književnog jezika i stila. Najbolji su mu i najvažniji prevodi sa ruskog: „Mrtve duše“ i „Taras Buljba“ od Gogolja, „Krajcerova sonata“ i „Rat i mir“ od Tolstoja, „Oblomov“ od Gončarova, uz ostale od Ostrovskog i Dančenka. Sa francuskog je prevodio Balzaka („Šagrinska koža“), Merimea („Kolomba`), Žila Verna i druge. Za pozorište je preveo preko trideset komada iz ruske, francuske i nemačke književnosti. Po njegovoj pripoveci „Posle devedeset godina“ snimljen je film Leptirica 1973. godine, a Sava Savanović je jedan od najpoznatijih vampira. Kritički osvrt Originalni književni rad Milovana Glišića nije veliki: oko trideset većih i manjih pripovedaka, pored dva pozorišna komada. Njegove pripovetke znače novinu i događaj u razvoju srpske pripovetke. Glišić je osnivač realističke seoske pripovetke sa socijalnim i političkim smerom. U doba kada je Svetozar Marković propovedao „novu nauku“ i kada se u javnom životu digla povika na neprosvećeno i nesavesno činovništvo i na zelenaše i „kaišare“, koji su ugnjetavali i pljačkali narod, Glišić stvara seosku pripovetku u duhu naprednih ideja, ustajući u odbranu sela i seljaka od varoških zelenaša, kao Vule Pupavac, od seoskih kaišara, kao gazda Raka, od policijskih pisara i sreskih kapetana. U pripoveci „Ni oko šta“ dao je tip novog čoveka u ličnosti učitelja Gruice, istina u okviru jedne komične anegdote, ali sa očiglednom namerom da predstavi sukob nove i stare generacije. Pod uticajem ruskih pisaca i svoga seoskog porekla, on voli selo i seoski patrijarhalni moral, a mrzi čaršiju. U njegovim pripovetkama ipak nema većih društvenih i moralnih sukoba. Glišić je trezveno i realno govorio o selu, ne ideališući i ne ulepšavajući ga. Vrednost njegovih pripovedaka je u vedrom humoru i satiri, u jednostavnom stilu i čistom i lepom jeziku. KC (N)

Prvo izdanje druge knjige poezije Aleksandra Tišme iz 1961. godine. Retko u ponudi. Osim zamrljanosti u vrhu zadnjih korica (v. sliku) odlično očuvano, bez pečata, pisanja, podvlačenja... Autor - osoba Tišma, Aleksandar Naslov Krčma / Aleksandar Tišma Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Progres, 1961 (Novi Sad : Progres) Fizički opis 42 str. ; 18 cm Zbirka ǂEdicija ǂStražilovo (Broš.) Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Dela Pripovetke: Krivice, 1961. Nasilje , 1965. Mrtvi ugao, 1973. Povratak miru, 1977. Škola bezbožništva , 1978. Hiljadu i druga noć – izabrane pripovetke, 1987. Iskušenja ljubavi – izabrane pripovetke, 1995. Romani: Za crnom devojkom, 1969. Knjiga o Blamu, 1972. Upotreba čoveka, 1976. Begunci, 1981. Vere i zavere, 1983. Kapo, 1987. Široka vrata, 1988. Koje volimo, 1990. Ženarnik, 2010. Ostalo: Drugde, 1969 – putopisi Pre mita, 1989 – eseji Šta sam govorio, 1996 - intervjui Dnevnik: (1942–1951), 1991 – dnevnik Sečaj se večkrat na Vali, 2000 – dnevnik KC

Notr Dame u Parizu Viktor Igo kompletno delo dvotomno izdanje u jednoj knjizi Pariz, 1482. U zasvođenim kulama Notr Dama mračne strasti proganjaju izmučenog sveštenika Frola, čija skrivena ljubav prema mladoj Esmeraldi kvari pobožnu dušu zabranjenim kajanjem. A u senci zvonika, slomljena figura Kvazimoda gleda kako se ljubav pretvara u mržnju dok se sudbina Notr Dama uvlači u priču o požudi i osveti. Nadaleko poznat kao jedan od najuticajnijih pisaca svih vremena, Viktor Igo (1802-1885) bio je vodeći autor pokreta romantične književnosti, stvarajući izuzetnu raznolikost žanrova koji su definisali umetnički preokret u 19. veku, uključujući nacionalni francuski ep Legenda vekova i dramska pripovetka Les Miserables. Sa Notre-Dame de Paris, Hugo prikazuje živu, intenzivnu atmosferu Pariza iz 15. veka, viziju koja je izazvala ponovno oživljavanje gotičke ere, čineći katedralu Notr Dam globalnom arhitektonskom ikonom i utirući put očuvanju kulturnog nasleđa. Viktor Igo je prvobitno pristao da napiše Notre-Dame de Paris 1828. Zbog drugih Igovih književnih projekata, roman je pao na drugu stranu sve do 1830. Primarna tema romana je vrednost gotičke arhitekture, koja je bila zanemarena i često uništeni da bi se zamenili novim zgradama ili narušeni zamenom delova zgrada u novijem stilu. Na primer, srednjovekovne vitražne ploče Notre-Dame de Paris zamenjene su belim staklom kako bi se u crkvu pustilo više svetlosti.[3] Nekoliko godina ranije, Hugo je već objavio rad pod naslovom Guerre auk Demolisseurs (Rat [objavljen] Demolishers) sa posebnim ciljem da spase srednjovekovnu arhitekturu Pariza.[4] Dogovor sa njegovim prvobitnim izdavačem Goselinom bio je da knjiga bude završena iste godine, ali je Hugo stalno odlagao zbog zahteva drugih projekata. U leto 1830. Goselin je zahtevao da Hugo završi knjigu do februara 1831. Počevši od septembra 1830, Hugo je posle toga radio bez prestanka na projektu. Legenda kaže da se Hugo zaključao u svoju sobu, oslobodio se odeće da bi napisao roman na vreme, a ideja je bila da ne može da izađe napolje bez odeće. Međutim, valjanost istinitosti priče je vremenom potamnila Leipzig 1884. manji format tvrde korice, zlatotisak 332 str. nemačka gotika odlično očuvana neznatno krznute korice exlibris DEUTSCH.10

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1927. godine. Veoma dobro očuvano (nedostaci na slici: rikna zacepljena 1 cm u dnu prednje korice i nedostaje donji ćošak najavnog lista), bez pisanja, pečata, podvlačenja. Crtež na koricama Sreten Stojanović Autor - osoba Humo, Hamza, 1895-1970 Naslov Grozdanin kikot / Hamza Humo ; naslovni list od Sretena Stojanovića Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1927 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Izdanje S. B. Cvijanovića, 1927 (Beograd : `M. Karića`) Fizički opis 98 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Sreten Zbirka Moderna biblioteka ; 33 (Broš.) Hamza Humo – Grozdanin kikot Grozdanin kikot je roman (pjesma, poema, skaska...) ili čak zapis o starosjedilačkom idealu prošlosti u kome je Humo pokušao da spoji i sažme idejni fantazmagorični impuls nastalim na impresivnoj unutarnjoj osnovi sa materijalističkim, tjelesnim porivom i doživljajem jasnog dodira života i prirode. Svakog proljeća i ljeta rađa se strast i ljubav, jesen je gasi i potapa u ništavilo praznine i šupljih dana i dugih noći bez slasti. Pisac je, čini se, u jednom dahu izlio sve svoje duboke misli, bolnost jednog nedoživljenog života, njegovu potencijalnu jačinu i istrajnost, ali i muku neminovnosti, prizvuk pada i konačnog sunovrata. Hamza Humo je, naravno, primao i prihvatao uticaje i sugestije svog vremena, pokušavajući se uklopiti u trenutnu literarnu masu koja je u to trusno doba nadilazila iz više pravaca razbijajući stare i forsirajući avangardne književne novotarije. No, unatoč tome, on se kao literat i umjetnik profilirao sopstvenim eksperimentisanjem s namjerom da zasebno i beskompromisno predoči svoju intimnu viziju života i umjetnosti. Tako je u njegovom djelu, uglavnom, nadvladana neposredna rezonanca nametanja sa strane silinom svoje originalnosti i ličnog ispovijednog individualizma koji je za rezultat imao stvaranje osobne poetike prepoznatljive po obliku i ideji koja nije dopuštala parafrazu, ostavljajući ga usamljenog na zvjezdanom nebu književnosti. Likovi – Grozdana i Grozdan, Ozren, Svrzimantija, Galama, deda Skemba, Grlica, Ivanka, Juro, Leko, narod, Mati, Minda... Književni pravac - Ekspresionizam (Ekspresionizam je pravac suprotan impresionizmu. Ne osvrće prirodu i spoljašnje utiske nego apstraktno prikazuje unutrašnje življanje, koje je često strastveno, mistično i religiozno. Ekspreszionizam se prvi put javio u Francuskoj a najsnažnije je delovao u Nemačkoj. U književnosti je kratko trajao.) Kratak sadržaj – Glavni lik romana je Ozren. Na početku ljeta se vraća u selo gdje upoznava milu i surovu stranu života. Radnja je ispretletana između Ozrena, Grlice i Ivanke te Grozdana i Grozdane. Za Ozrena Grlica predstavlja pravu, istinsku ljubav dok mu je Ivanka samo predmet zadovoljstva i avanture. Grozdana i Grozdan su ljubavnici koji su živjeli u tom selu u vijeku prije Ozrena. Roman nema posebno složenu radnju. U prvom dijelu romana opisuje se pejzaž sela, u drugom dijelu se opisuje život u selu uz pejzaž. Na kraju romana Ozren se vraća tužan u grad. Svrzimantija se ubija a Grlica skače sa litice. Hamza Humo (Mostar, Austrougarska, 30. decembar 1895 – Sarajevo, SFRJ, 19. januar 1970) je bio srpski, jugoslovenski i bosanskohercegovački pisac, novinar i istoričar umetnosti. Gimnaziju je završio u Mostaru. S početka Prvog svetskog rata bio je uhapšen i interniran u Mađarsku. Godine 1915. mobilisan kao tumač i pisar u bolnici u Đeru. Po završetku rata studirao je istoriju umetnosti (1918–23) u Zagrebu, Beču i Beogradu. Od 1922. godine bio je profesionalni novinar beogradskih listova „Novosti“, „Reč“ i „Politike“ i aktivni član Grupe sarajevskih književnika. Nakon kapitulacije Jugoslavuje 1941. odlazi u selo Cim kod Mostara gde ostaje sve vreme okupacije. Posle rata živi u Sarajevu, uređuje list Novo vrijeme, a zatim radi kao urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po romanu Adem Čabrić snimljena je TV serija „Kože“. Bio je stric Avda Huma, visokog državnog i partijskog funkcionera u SFR Jugoslaviji. Hamza Humo je rođen 30. decembra 1895. u Mostaru gdje je pohađao mekteb, osnovnu školu i gimnaziju. 1914. godine, nakon Sarajevskog atentata, biva uhapšen a zatim interniran u Mađarsku (Komarovo), a 1915. je mobiliziran u austrijsku vojsku. Do kraja rata je služio kao pisar i tumač u bolnici u Beču. Nakon rata vraća se u Mostar i maturira, a potom odlazi na studij historije umjetnosti u Zagreb, potom u Beč i konačno u Beograd. U Zagrebu se druži s mladim pjesnicima Antunom Brankom Šimićem, Ulderikom Donadinijem i Nikom Milićevićem i sam oduševljen ekspresionističkim pokretom. 1919. javlja se prvim književnim ostvarenjem, zbirkom pjesama `Nutarnji život`. Pet godina kasnije, Humo objavljuje zbirku Grad rima i ritmova, kojom se odmiče od školski naučene poetike sablasnog ekspresionizma i primiče čulnom misteriju prirodnog opstojanja. U proznim je djelima s naglašenim lirizmom opisao raslojavanje bošnjačkog svijeta u rodnome hercegovačkom okolišu, utkivajući folklorne i slavensko-bogumilske mitove u svoje pripovijetke: Pod žrvnjem vremena (1928), Pripovijetke (1932), Ljubav na periferiji (1936), Hadžijin mač (1955) i dr. te u romane Grozdanin kikot (1927), Zgrada na ruševinama (1939) i Adam Čabrić (1947). Za razliku od Bašagića i Đikića, koji su uglavnom ponavljali formalno-stilske obrasce sevdalinke i balade u tonovima lirske usmene tradicije, Humo se oslobađa vezanog stiha, a pored očaranosti usmenom tradicijom, zbirkom Sa ploča istočnih ne odriče se ni vrijednosti koje je gajila poezija Bošnjaka na orijentalnim jezicima. Pisao je pjesme, pjesme u prozi, pripovijetke, romane, dramske tekstove, članke, prikaze i reportaže i objavljivao ih u časopisima i listovima Misao (Beograd 1920–23, 1925–26, 1931–32), Beogradski dnevnik (1922), Budućnost (1922–23), Narod (1922–25), Novosti (Beograd 1922–23, 1929), Srpski književni glasnik (Beograd 1922, 1925, 1927, 1936), Književni pregled (1923), Tribuna (Beograd 1923), Zabavnik (1923–24), Gajret (1924–30, 1932–35, 1937–38, 1940), Ilustrovani list (Beograd 1924), Prosveta (Beograd 1924, 1928, 1932–33, 1939–41), Belgrader Zeitung (1925), Reč (Beograd 1925–26), Vijenac (1925–27), Zagreber Tagblatt (1925–26), Letopis Matice srpske (Novi Sad 1926–27), Morgenblatt (1926–27, 1930–31, 1934), Naša domovina (Beograd 1926), Reč i slika (Beograd 1926–27), Sloboda (1926–27), Zora (1926), Politika (Beograd 1927–41), Pregled (1927–31, 1934–35), Sloga (1927), Večernja pošta (1927), Književni sever (Subotica 1928), Trgovinski glasnik (Beograd 1928), Bosanska pošta (1929), Glas naroda (Beograd 1929), Jugoslovenska pošta (1929, 1932–34), Novo doba (1929), Život i rad (Beograd 1929), Riječ (1930), La Yougoslavie (Beograd 1932), Nedelja (Beograd 1932, 1935), Pravda (Beograd 1933–34, 1936–37), Ideje (Beograd 1934), Štampa (Beograd 1934), Vreme (Beograd 1934, 1936–37), Pomorski Lloyd (Beograd 1935), Jugoslovenske pariske novine (Pariz 1936), Bulletin d’Informations économiques (Beograd 1937), Jugoslavija (1937–39), Jugoslovenska stručna štampa (Beograd 1937), Ošišani jež (Beograd 1937), Donauzeitung (Beograd 1941). U vremenu između dva svjetska rata, kada piše najplodnije i najintenzivnije, objavio je vise pjesničkih knjiga i svoje najznačajnije djelo, lirski roman Grozdanin Kikot (1927), koje će doživjeti više izdanja i biti prevedeno na mnoge jezike. Od 1923. godine uređuje list Zabavnik, a od 1923. do 1931. urednik je časopisa Gajret, a potom sve do rata novinar je Politike. Drugi svjetski rat provodi u Cimu kod Mostara. Od 1945. godine uređuje bošnjački list Novo doba, potom je urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po motivima romana Adem Čabrić snimljena je televizijska serija pod nazivom Kože. Za svoje raznorodno i obimno kniževno djelo Humo je, pored drugih priznanja, dobio i dvije visoke nagrade: Nagradu Srpske akademije nauka u Beogradu i Dvadesetsedmojulsku nagradu SR BiH, koja mu je dodijeljena za životno djelo. Umro je u Sarajevu 19. januara 1970. godine. Bibliografija Nutarnji život, pesme, 1919. Strasti, pripovetke, 1923. Grad rima i ritmova, pesme, 1924. Sa ploča istočnih, pesme, 1925. Grozdanin kikot, 1927 Pod žrvnjem vremena, pripovetke, 1928. Slučaj Raba slikara, novele, 1930. Pripovijetke, 1932. Ljubav na periferiji, pripovetke, 1936. Zgrada na ruševinama, roman, 1939.] Za Tita, 1946. Pjesme, 1946. Hasan opančar, pripovetke, 1947. Adem Čabrić, roman, 1947; 1951. Poema o Mostaru, 1949. Tri svijeta, drama, 1951. Perišićeva ljubav, pripovetke, 1952. Izabrane pjesme, 1954; 1968. Hadžijin mač, pripovetke, 1955; 1964; 1967. Sabrana dela I–VI, Sarajevo 1976. Sreten Stojanović (Prijedor, 2. februar 1898 – Beograd, 29. oktobar 1960) bio je srpski akademski vajar, crtač, akvarelista, teoretičar, likovni kritičar, pedagog i dekan Likovne akademije u Beogradu. Stojanovići su Jakšići iz Nevesinjskog polja. Odatle su se pokrenuli pod vođstvom kneza Vukovoja Jakšića i zaustavili na Kozari u selima više Prijedora. Po sinovima Vukovojevim, Stojanu, postali su Stojanovići, a po knezu Milanu Kneževići. U krajiškoj porodici Stojanovića bile su tri generacije sveštenika. Ilija, Gavro i Simo, otac Sretena Stojanovića i još njegovih sedmoro braće i sestara. Odrastao je u pravoslavnoj srpskoj porodici. Majka Jovanka, djevojački Vujasinović iz svešteničke pravoslavne porodice iz Kozarske Dubice i otac Simo Stojanović pravoslavni sveštenik. Slava Stojanovića je Sveti Đorđe. Sve učenje iz porodice je upućivalo da je najveći domet svakog nacionalizma ipak samo i jedino čovjek. Svi Stojanovići su bili dobro i lijepo vaspitana djeca. Osnovnu školu pohađao je u Prijedoru, a bila je na svega nekoliko metara od njihove porodične kuće na mjestu današnjeg Doma za penzionere i stara lica. Počeo je da pohađa srednju školu u Banjoj Luci ali je kao nacionalistički revolucionar isteran iz gimnazije. Za vreme rata je bio zatvoren. Kao pripadnik Mlade Bosne robijao je u zatvoru u Zenici, gde rezbari i ukrašava kutije za duvan od lipovog drveta. Sa njim je robijao njegov brat dr Mladen Stojanović potonji narodni heroj. Studirao je u Beču, pod pokroviteljstvom potpredsednice Društva „Cvijeta Zuzorić“ Kriste i profesora Medicinskog Fakulteta Đurice Đorđevića, kod majstora Franca Celeznog (Franz Zelezny), a izradu biste kod poljskog vajara Stanislava Romana Levandovskog (Stanisław Roman Lewandowski), koji je neko vreme proveo u ateljeu Ogista Rodena. U Pariz je došao krajem oktobra 1919. gde upisuje privatnu školu Grande Chaumiére, u kojoj je klasu vodio Emila Burdela. Tokom studija družio se sa drugim srpskim umetnicima kao što su Sava Šumanović, Milo Milunović, Risto Stijović, Dušan Jovanović Đukin. Od 1922. se naseljava u Beograd. Tokom života u Beogradu, čest je gost svojih prijatelja i mecena Kriste i Đurice Đorđevića, koji su nakon preseljenja iz Zagreba u Beograd svoj stan u ulici Strahinjića Bana pretvorili u mesto okupljanja umetnika.[1] Za njihov stan Stijović izrađuje 36 reljefa u hrastovini, dok je Milo Milunović radio molitvenu fresku u stanu a arhitekta Zloković projektovao hol. Njihov stan zajedno sa radovima Stojanovića i drugih umetnika uništen je u Aprilskom bombardovanju Beograda. U periodu između dva svetska rata radio je fasadnu plastiku, u saradnji sa arhitektama Milanom Zlokovićem, Dragišom Brašovanom, Milanom Sekulićem i Prokom Bajićem. Njegovi radovi mogu se videti na zgradi Trgovačke komore u ulici Modene u Novom Sadu, na kući Đorđa Dragutinovića u Zmaj Jovinoj ulici broj 31 u Zemunu, palati Asikuracioni Đenerali u beogradskom bulevaru Kralja Aleksandra, stambeno-poslovnom objektu podignutom na uglu Bulevara kralja Aleksandra 17 i Resavske ulice, zgradi u ulici Tadeuša Košćuška 20, zgradi Industrijske komore u Makedonskoj 25 u Beogradu i dvojnoj kuće sa ateljeom Sretena Stojanovića i Mladena Josića. Deo njegovih rada smatra se izuzetnim primerima ar deko reljefa. Nakon 1932. Stojanović više nije radio fasadnu plastiku. Godine 1931. Stojanović je na izložbi sa Kostom Hakmanom prikazao reljefe u drvetu: Igra, Kolo, Pod punim jedrima i Domaća Muzika. Stojanović je jedan od prvih profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), izabran 1950. godine za dopisnog, a od 1959. godine za redovnog člana. Osećaj za monumentalnost iskazuje na spomenicima Karađorđu, Njegošu, Filipu Višnjiću, Mladenu Stojanoviću, a naročito na spomenicima izvedenim posle Drugog svetskog rata na Iriškom vencu (spomenik Sloboda iz 1951) i u Bosanskom Grahovu. Izlagao je još na izložbama nezavisnih umetnika u Parizu 1921. godine. Njegova dela izložena su u više galerija, pored ostalih i u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Umro je 29. oktobra 1960. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U junu 2013. godine u Galeriji RTS je otvorena izložba njegovih skulptura i slika. Prema Lazaru Trifunoviću tri umetnička perioda u Stojanovićevom radu su: Period stilizacije, 1919–1928 Period realizma, 1929–1944 Period romantike, 1945–1960 Uz Tomu Rosandića, Petra Palavičinija i Ristu Stijovića ubraja se u protagoniste srpske savremene skulpture. KC

Ivan Mažuranić ekstra retko inostrano izdanje Наслов Смрт Смаил-Аге Ченгијића / Иван Мажуранић ; уредио и предговор написао Љубо Перковић Врста грађе поезија Језик српски Година 1918 Издавање и производња Женева : Библиотека југословенске књижевности, 1918 Физички опис 58, II стр., [1] лист са сликом аутора ; 23 cm Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Biografija[uredi] Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Slušao je u Mađarskoj filozofiju, pa se 1836. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[2] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[3], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorka kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[4], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[5]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[6], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[7] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[8] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.[9]

OTVORENO DELO U MUZICI Boulez / Stoshausen / Cage BOJANA CVEJIĆ S K C B e o g r a d 2OO4 M U Z I K A a) Boulez, Pjer (1929-) b) Štokhausen, Karlhajnc (1928-) c) Kejdž, Džon (1912-1992) ......................................................... ... Istraživanje opusa tri poslednja kompozitora velikih modernisitčkih sistema u 2O. veku - Pierra Bouleza, Karlheinza Stochausena i Johna Cagea !!! ... Studija Bojane Cvejić gradi pluralnu mapu nekoliko teorijskih modela otvorenog dela. Raspravljajući sa teorijama Umberta Eca, Rolanda Barthesa, Morrisa Weitza, Theodora Adorna, Waltera Benjamina i Herberta Markusea, autorka preispituje mogućnost jedinstvenog pristupa i iz uvida u veliki broj kompozicija Bouleza, Stochausena i Cagea, izvodi sistem tipova otvorene forme i otvorenog dela u muzici nastaloj između 1950. i 1970. godine Boulez: `Kako je Lako pisati, kako je Teško komponovati.` Cage: `Sve što radimo je m u z i k a.` Napomene i bibliografske reference uz svako poglavlje Spisak dela Bibliografija Registar Broš Na klapni slika i biografija autorke Latinica 170 stranica Tiraž: /s a m o / 5OO !!! NEKORIŠĆENO Ekstra !!!!!!!!!!!!!!

Kao na slikama Trebalo bi je odneti kod knjigovesca da se sredi Stoga dosta niža cena nego realna Retko u ponudi 1882 Zmajeve pesme strana 612 + sadržaj, ćirilica. Izdavač: Knjižara Braće M. Popovića, Novi Sad Celokupne umotvorine kroz pesme sa opširnim životom pesnikovim Poezija Zmaj Jovana Jovanovića Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je jedan od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj Jova Jovanovic Zmaj.jpg Datum rođenja 6. decembar 1833. Mesto rođenja Novi Sad, Austrijsko carstvo Datum smrti 14. jun 1904. (70 god.) Mesto smrti Sremska Kamenica, Austrougarska Supružnik Ruža Ličanin Roditelji Pavle Jovanović Najvažnija dela Đulići Đulići uveoci Svetli Grobovi Potpis Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Uredi Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[9], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[10] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Posle prekida studija - ne završenih[11] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[12] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[13] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[14] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Druga strana medalje Uredi Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[15] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda `Harfe Siona`, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[16] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano `spiskali` dedovinu. Dr Jovanović je `četvrt veka` bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[11] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Uredi Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[17] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[18] Prevodilački rad Uredi Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena. Fotogalerija Antikvarne knjige stara srpska knjiga srpske knjige devetnaestog 19. Xix veka stare

Izdanje socijalističke knjižare 1911 Retko izdanje Fridrih Engels (nem. Friedrich Engels;[1][2][3] Barmen, 28. novembar 1820 — London, 5. avgust 1895) bio je nemački filozof, istoričar, komunista, sociolog, novinar, biznismen i revolucionar.[4] Njegov otac bio je vlasnik velikih tekstilnih fabrika u Solfordu u Engleskoj i Barmenu u Prusiji (sada Vupertal, Nemačka). Engels je zajedno sa Karlom Marksom razvio ono što je danas poznato kao marksistička teorija i 1845. godine objavio je Stanje radničke klase u Engleskoj, zasnovano na ličnim zapažanjima i istraživanjima u engleskim gradovima. Engels je 1848. godine zajedno sa Marksom napisao Komunistički manifest, a takođe je autor i koautor (prevashodno sa Marksom) mnogih drugih dela. Kasnije je Engels finansijski podržavao Marksa, omogućivši mu da istražuje i napiše Kapital. Nakon Marskove smrti, Engels je uredio drugi i treći tom Kapitala. Pored toga, Engels je organizovao Marksove beleške o teorijama viška vrednosti,[5] koje su kasnije objavljene kao „četvrti tom Kapitala”.[6][7] Godine 1884. je na osnovu Marksovog etnografskog istraživanja objavio je Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države. Engels je umro u Londonu 5. avgusta 1895. godine, u 74. godini od karcinoma grkljana i posle kremiranja njegov pepeo bio je rasut sa Biči Heda u blizini Istborna. Biografija[uredi | uredi izvor] Fridrih Engels 1840. godine Engels je rođen 28. novembra 1820. u mestu Barmen (zapadno od Kelna).[8] Poreklom je bio iz izrazito religiozne (pa je tako i odgojen) i bogate trgovačke porodice. Gimnaziju je završio u rodnom mestu,[9] nakon čega je otišao u Bremen 1838. godine, gde se posvetio trgovini.[10][11] Humanističke i slobodarske ideje u Nemačkoj krče put i ostavljaju dubok trag na njemu. Engels je tada štampao prve pesme, feljtone i kritičke prikaze o raznim nemačkim piscima u hamburškom časopisu Telegraf koje objavljuje pod pseudonimom Fridrih Osvald.[12][13] Korice knjige „Položaj radničke klase u Engleskoj“ Na njega naročito deluje Štrausovo delo Život Isusov. U jesen 1841. Engels je otišao u Berlin na odsluženje vojnog roka, gde se upoznaje s mladohegelijancima i postaje njihov oduševljeni pristalica. Krajem 1842. upoznaje se sa komunizmom. Ka komunizmu će se usmeriti u Engleskoj,[14] gde je radio (zahvaljujući očevim vezama) u preduzeću Erment i Engels.[15][16][17] Na putu za Mančester, Engels je posetio kancelariju Rajnskih novina i prvi put sreo Karla Marksa, a trajno prijateljstvo su uspostavili kasnije u Parizu, 28. avgusta 1844. u poznatom Režans kafeu, koje je u tom vremenu takođe bilo veliko sastajalište prominentnijih ljubitelja šaha.[18] Tokom boravka u Mančesteru, Engels je zapazio teške uslove rada britanskih radnika. Ova zapažanja, uz iskustvo koje je imao radeći u očevoj firmi, su činila osnovu za njegovu prvu knjigu Položaj radničke klase u Engleskoj 1844. Dok je pisao knjigu, Engels je nastavio svoje angažovanje u novinarstvu i politici. Posetio je neke članove engleskog radničkog i čartističkog pokreta i pisao za nekoliko novina, uključujući Nortern Star, Nju Moral Vorld Roberta Ovena i Demokratik rivju.[19][20] Nakon boravka u Engleskoj, Engels je 1844. odlučio da se vrati u Nemačku. Dok je putovao za Nemačku, zaustavio se u Parizu da bi sreo Karla Marksa, sa kim se ranije dopisivao. Engels je na kraju ostao u Parizu da bi pomogao Marksu da napiše Svetu porodicu, koja je bila napad na Mlade Hegelovce i braću Bauer. Engelsov najraniji doprinos Marksovom radu je bilo pisanje za novine Deutsch-französische Jahrbücher, koje su uređivali Marks i Arnold Ruge. Korice knjige „Poreklo porodice, privatne svojine i države“ U razdoblju od 1845. do 1849. godine Engels se najviše zadržava u Briselu (kuda je Marks morao emigrirati iz Pariza) i Parizu te s Marksom osniva komunističke dopsiničke komitete i agitira među radnicima šireći socijalističke ideje. Kapital Nakon izbijanja revolucije u Nemačkoj (1848) Engels se vraća u domovinu, gde zajedno sa Karlom Marksom stoji na krajnje levom krilu revolucionarnih snaga i učestvuje u osnivanju lista Nove rajnske novine. U njemu iznosi niz uvredljivih opaski na račun raznih slovenskih naroda (koje smatra kontrarevolucionarnim), predviđa njihov nestanak i to predstavlja kao „korak napred“.[21] Gušenjem revolucije, kao i prestankom izlaženja Novih rajnskih novina 19. maja 1849. Engels se pridružuje ustanku u Falačkoj i kao ađutant vilihovskog dobrovoljačkog odreda, nakon sloma ustanka i revolucije, emigrira u Švajcarsku, a odatle u London.[22] Posle propasti revolucije dolazi do sukoba u nemačkom komunističkom pokretu u kojem Engels i Marks izvlače deblji kraj. Marks se odlučio završiti ekonomske studije, a Engels je ponovo počeo raditi u preduzeću svog oca u Mančesteru i materijalno pomagati Marksa kako bi ovaj mogao završiti svoju knjigu Kapital. Kako je Marks početkom 1850-ih još uvek slabo vladao engleskim jezikom, Engels je za njega pisao članke za časopis Njujork Tribjun, a kasnije (1857—1858) pomaže mu i u saradnji sa jednom američkom enciklopedijom. Engels je boravak u Mančesteru iskoristio i za učenje prirodnih i društvenih znanosti. Krajem 1870. godine Engels se definitivno preselio u London i odmah se uključio u rad Internacionale (čiji je jedan od osnivača) i postao član njenog Generalnog saveta. U okviru Internacionale bio je oštar kritičar anarhiste Bakunjina i tražio je da se on isključi iz te organizacije. Nakon Marksove smrti 1883. godine Engels je intenzivno radio na izdanju druge i treće knjige Kapitala. Drugu knjigu je završio 1884, a treću 1894. godine. Preminuo je 5. avgusta 1895. godine u Londonu. Marksizam komunizam karl marks marx