Radio cd za Hondu, ne znam za koji je model mozda za crv, ali vidite po kataloskom broju pa proverite.

Prodajem SONOS Internet WiFi radio Play 1 koji su odlicnom stanju sa originalnim kablovima za napajanje. Na stanju imam 3kom Play 3 i 2 Play 1 u beloj boji! Cena za Play 1 je 11.000din, dok je za Play 3 cena 13.000din. Svi uredjaji su testirani i rade bez ikakvih problema. Navedena cena je za jedan uredjaj. Brend: Sonos Model: Play 1 Play 1: Pojacalo: 2 x Class-D digitalna pojacivaca Dimenzije: 16.15 x 11.97 x 11.97 cm Težina: 1.85 kg Zvucnici: 1x Visokotonac 1x Niskotonac 1x Bas Play 3: Pojacalo: 3 x Class-D digitalna pojacivaca Dimenzije: 26.8 x 13.2 x 16.0 cm Težina: 2.60 kg Zvucnici: 1x Visokotonac 2x Srednjetonac 1x Bas

Stanje: Novo Dostava: Pokupiti na licu mesta

radio sa gramofonom, ispravan, okrece se tocak , nikada nisam stavljao plocu i za deo gramofona nisam cuo zvuk, radio lagano bruji na pocetku, kada se zagreje brijanje se gubi, ukt talasi funkcionisu. na gornjoj strani poklopca ima nekoliko plitkih ostecenja nastalih dejstvom. model r277 najverovatnije cigaretom. sve ostalo u kucistu od moderne plastike kucistu odlicno.proizveden 1961. godune u italiji. dimenzije 38x31x22 cm.

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! Onkyo CD risiver CR-305TX sa funkcijom radio prijemnika. Model: CR-305TX Onkyo CR 305TX CD Receiver Component System / Osaka Japan Kvalitetan i pouzdan risiver sa FM/AM radio funkcijom. Lepo ocuvan, ima kristalni CD zvuk i odlican radio prijem stanica. Poseduje CDR, MD, TAPE, optical izlaz, 2 tipa izlaza za antenu kao i izlaze za zvucnike. Potpuno ispravan i testiran. Radna garancija 30 dana. Karakteristike: 2 × 20 watts min RMS at 4 ohms, 1 kHz no more than 1.0 % THD (FTC rating) 2 × 20 watts at 4 ohms, 1 kHz, DIN 2 × 25 watts at 4 ohms, EIAJ 4-Ohm Drive capability High-Grade Discrete Outputs Stage Circuits Brushed Aluminium Front Panel 4-step Acoustic Presence control Illuminated Volume knob Optical Digital Output Full-Function Remote Control U. S. &Canadian models Subwoofer Preout CDR and Tape Inputs/Outputs European and Asian models Auto Digital Level Adjustment for Synchro-Recording (When connected to MD-105X/TX or CDR-205X/TX) MD, CDR, and Tape Inputs/Outputs RDS (PS) (European models)

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, 1980. god. Tvrd povez, zlatotisk, 23,5 cm. oko 130 str. 15 eseja Vojislava Despotova izvučenih iz Letopisa Matice srpske i ukoričenih. Brojevi Letopisa iz kojih su izvučeni eseji su izlazili su osamdesetih godina prošlog veka. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Ulaznica - Zrenjanin, 1972. god. Broširan povez, 20 cm. Recenzija Franci Zagoričnik Prema rečima pesnika Vujice Rešina Tucića, još od prve knjige, Prvo tj. pesmina slika reči (koju je objavila „Ulaznica“ 1972. godine) Vojislav Despotov bio je na putu da napusti poeziju, a potom se više od četvrt veka opraštao od pesništva, pružajući svojim čitaocima i poštovaocima veličanstvena svedočanstva o tome. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime.

Šifra artikla: PCC 8432426426010 Bluetooth connection, FM Radio and MP3 playback from USB and microSD cards. Proizvođač ENERGY SISTEM Model Tower 3 g2 Audio sistem 2.1 R. M. S. izlazna snaga 45W Frekventna karakteristika –Hz Boja Crni Tip pakovanja Retail Garancija 24 meseca

Šifra artikla: CLSS CSS-1000 Garancija: 2 godine COLOSSUS Mini linija Struja 220V 50Hz Potrošnja 20W Dimenzije DxŠxV 444 mm x 218 mm x 234 mm AM / FM Stereo Radio FM Stereo indikator Opseg AM 520-1620 kHz Opseg FM 88-108 MHz CD Optička glava 3-snopa laser Izlazna snaga zvučnici 3W x 2 MP3 SD/MMC kartice čitač CD, CD-R, CD-RW USB Daljinski upravljač Digitalni sa memorijom stanica

- Model ND-12. - Veličina zvučnika 12 inča. - Snaga zvučnika 50 wati. - 86 decibela. - Visina zvučnika 57 cm. - Širina zvučnika 35 cm. - Karaoke zvučnik, mogućnost slušanja muzike i pevanja preko mikrofona koji se dobija u pakovanju. - Podešavanje za Bass i Treble. - Povezuje se preko Bluetootha, USB fleš memorije, memorijske kartice Mikro SD i Fm radio. - Radi na punjivu bateriju litijum ion. - Puni se preko punjača 220v koji se dobija u pakovanju. - Mogućnost rada i na 12V. - LED svetlo. - Kofer zvučnik, plus ručka sa strane. U pakovanju se dobija: - Zvučnik, bežični mikrofon, punjač na struju i daljinski upravljač. KVALITETAN I JAK ZVUK. POGLEDAJTE I MOJE DRUGE PREDMETE NA LIMUNDU I KUPINDU SIFRA: aqwe6

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! Grunding New Orleans Amplifier A pojacalo od 100W za muzicke sisteme. Model: New Orleans Amplifier A City Line Grunding CityLine New Orleans Amplifier A HiFi Made In Germany Stereo pojacalo 2 x 50W / 8 oma sa Phono (gramofon), Tuner (radio), CD, DAT/Tape (magnetofon) i Tape izlazima. Opremljen Direct Operation Technique D. O. T. tehnologijom. Ima kontrolu basa, visokih tonova i balansa i 3 uticnice za struju za povezivanje drugih uredjaja. Poseduje i izlaz za slusalice sa prednje strane. Dimenzije su mu 360 x 125 x 330 mm. Potpuno ispravan i testiran. Radna garancija 30 dana.

★★ MUZICKA LINIJA + SLUSALICE! ★★ ★ OBAVEZAN KONTAKT PRE POTVRDE KUPOVINE NA KUPINDU! ★ U KOMPLETU: 1. Nova RX-9UX Japan (Osaka) - Linija Radio Kasetofona sa 2 Zvucnika! 2. Aula Storm Slusalice u Kutiji * Napomena: LG Mali Zvucnik, koji je prikazan u klipu vise ne dolazi uz Komplet, jer je prodat. Cena je spustena! ★ OPIS UREDJAJA: - Cena za Ceo Komplet (Linija + Slusalice) je 11.000 dinara! - Nova RX Linija je uredjaj koji poseduje vise funkcija, kao sto su Radio, Kasetofon, Snimanje, kao i dosta konektora i ulaza za Mikrofone, Slusalice, Kasete, Telefone i slicno. - Nova RX Linija je Spolja u Veoma Dobrom Stanju tj. nije nigde Polomljena i Slicno. Pri povezivanju zvucnika se mora dobro pogoditi ugao zbog zica, ali se licno NE RAZUMEM u ove Audio Uredjaje pa nisam testirao kako radi sa Konektorima, niti sam dublje ulazio u materiju. Zato sam i Snimio Video da se uverite u to da je Uredjaj ispravan i o cemu tacno govorim! - Kada se zvucnici povezu preko zica i kada se pogodi pravi ugao zvuk je veoma glasan i kvalitetan. Verovatno postoji nacin da se sve to bolje poveze, ali mi je i Ovakav Sluzio Svrsi u nekim situacijama, pa ga nisam sredjivao dodatno. - AULA Storm Slusalice su Veoma Kvalitetne, sa dosta dugim kablom za povezivanje. Poseduju 3 Konektora, 3.5mm za Zvuk, Mikrofon i USB Konektor za Vibracije i Simluaciju Kvalitetnog Basa. Nisu previse Glasne, a zvuk je svakako bolji kada se povezu preko racunara. - AULA Slusalice takodje poseduju i mali Upravljac/Kontroler, preko kog se ukljucuju i iskljucuju vibracije i podesava zvuk. - AULA Slusalice imaju Lepo Plavo Osvetljenje, na delovima za Usi i Kontroleru. Sve to mozete videti na slikama. - Stanje Slusalica je Veoma Dobro. Nisu mnogo koriscene, a uglavnom su duzi period stajale bez ikakve upotrebe. Poseduju malo izguljen materijal na delu koji pritiska glavu i neke manje tragove koriscenja. Sve to mozete videti na slikama ★ NAPOMENE: - Za vise slika, informacija ili Video me slobodno kontaktirajte, pre kupovine. Ukoliko niste u mogucnosti da licno vidite uredjaje, mogu Vam poslati sta Vas interesuje. Nakon Kupovine, Reklamacije NE Primam! - Moguce je Slanje, ali je najsigurnije Licno Preuzimanje. Preporucujem Licno Preuzimanje!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Pripovetke I - Pripovetke II - Bela garda, Zivot gospodina de Molijera, Pozorisni roman - Majstor i Margarita - Drame I - Drame II - Pisma - Secanja na Mihaila Bulgakova Mihail Afanasijevič Bulgakov (rus. Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков; Kijev, 15. maj 1891 — Moskva, 10. mart 1940) bio je ruski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj. Pisao je na ruskom jeziku. Autor je velikog broja pripovedaka, priča, feljtona, pozorišnih komada, dramatizacija, filmskih scenarija i operskih libreta. Detinjstvo i mladost Mihail Bulgakov se rodio 15. maja 1891. u porodici profesora Kijevske duhovne akademije Opanasa Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne u Kijevu.[1] U porodici je bilo sedmoro dece: Mihail, Vera, Nađa, Varvara, Mikola, Ivan i Olena. Mihail Bulgakov je 1909. završio kijevsku Prvu gimnaziju i upisao se na medicinski fakultet `Taras Ševčenko` Kijevskog univerziteta. Bulgakov se prvi put oženio 1913. Tatjanom Lapom. Njihovi novčani problemi započeli su već na dan svadbe. Tatjanin otac im je mesečno slao 50 rubalja, što je u to vreme bio pristojan iznos. No, novac im je brzo nestajao, budući da je Bulgakov bio spontana osoba i nije voleo da štedi. Ako bi mu se prohtelo da potroši poslednje rezerve novca na taksi, bez razmišljanja bi to učinio. Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi. Godine 1917. počeo je da uzima morfijum, isprva da olakša alergijske reakcije na lek protiv difterije, koji je uzeo bojeći se bolesti nakon obavljene operacije.[1] Zatim je uzimanje morfijuma postalo redovno. U oktobru 1917. prvi put je došao u Moskvu, zaustavivši se kod svog ujaka, poznatog moskovskog lekara-ginekologa N. M. Pokrovskog, koji je postao prototip profesora Preobraženskog iz priče `Pseće srce`. U jesen 1918. Bulgakov se vratio u Kijev gde je započeo privatnu praksu kao venerolog. U to vreme prestao je da uzima morfijum. Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike. Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak `Buduće perspektive`). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa. Krajem septembra 1921. Bulgakov se preselio u Moskvu i počeo da sarađuje kao feljtonist sa moskovskim novinama (`Gudok`, `Rabočij`) i časopisima (`Medicinskij rabotnik`, `Rossija`, `Vozroždenije`). U to vreme je objavio pojedina dela u novinama `Nakanune` koje su izlazile u Berlinu. Od 1922. do 1926. u novinama `Gudok` je bilo objavljeno više od 120 reportaža, ogleda i feljtona Bulgakova. Godine 1923, Bulgakov je postao član Sveruskog saveza pisaca (rus. `Vserossiйskiй Soюz pisateleй`). 1924. je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, koja se nedavno vratila iz inostranstva, i koja je 1925. postala njegova druga žena. U oktobru 1926. je u MHATu sa velikim uspehom održana predstava „Dani Turbinovih“, koja se veoma svidela Staljinu. Istovremeno se u Sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Krajem oktobra 1926. je u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom premijerno održana predstava Zojkin Stan. Godine 1928, Bulgakov je otputovao sa ženom na Kavkaz; posetili su Tbilisi, Batumi, Zeleni Mis, Vladikavkaz, Gudermes. U Moskvi je te godine premijerno održana predstava `Grimizni otok`. Kod Bulgakova se pojavila zamisao romana kasnije nazvanog `Majstor i Margarita`. Pisac je takođe započeo rad na komadu o Molijeru („Robovanje licemera“). Godine 1929, Bulgakov je upoznao Jelenu Sergejevnu Šilovsku koja je postala njegova treća i ujedno poslednja žena 1932.[1] Do 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta. Bila su zabranjena izvođenja komada `Beg`, `Zojkin stan`, `Grimizno ostrvo`, `Dani Turbinovih`.[1] U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave `Dani Turbinovih`, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo. Godine 1936-e, nakon članka u `Pravdi`, Bulgakov je otišao iz MHAT-a i počeo da radi u Boljšoj teatru kao libretist i prevodilac. 1937. Bulgakov je radi na libretu `Minin i Požarski` i `Petar I`. Družio se s Isakom Dunajevskim, popularnim sovjetskim kompozitorom. 1939. Bulgakov je radio na libretu `Rahel`, a takođe na komadu o Staljinu (`Batum`). Zdravlje je počelo da mu se naglo pogoršava. Lekari su mu dijagnostikovali hipertenzivnu nefrosklerozu. Nastavio je da uzima morfijum koji mu je prepisan 1924. da smanji bolove. U tom razdoblju je počeo da diktira ženi poslednje verzije `Majstora i Margarite`. Od februara 1940. prijatelji i porodica su stalno dežurali kraj njegove postelje. Bulgakov je preminuo 10. marta 1940.[1] Sahranjen je na Novodevičanskom groblju. Na njegovom grobu je, zahvaljujući njegovoj supruzi, postavljen kamen zvani „Golgota“, koji je pre toga bio na Gogoljevom grobu.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Potpis autora na predlistu. Izdavač: Autorsko izdanje (samizdat) - Novi Sad, 1971. god. Broširan povez, 20,5 cm. 24 str, Ilustrovano `Formalno sam počeo da stvaram sredinom šezdesetih, ali u javnosti sam se pojavio 1968-69, kada sam objavio prve zbirke: `Ja sam mali mamin seksualac` i druge. Počeo sam sa objavljivanjem proze i poezije, pa sam posle radio razne stvari, recimo vizuelnu poeziju `Modern world poetry` (1972) ili `Erektion uber alles` (1974). Prešlo je to u hepeninge, jer su se tada radili hepeninzi. Bio sam i član grupe `Kod`, zatim grupe `Januar, februar. . . `. Posle sam ih napustio, nešto smo se sukobili i rešio sam da radim sam. U filmski svet sam ušao sa Žilnikom i Karpom Aćimovićem. Art magazin 2011. god. Branko Andrić - Andrla (Novi Sad , 9. april 1942. - Dunaujvaroš, 20. oktobar 2005.) bio je srpski multidisciplinarni umetnik. Bavio se muzikom, pisanjem, filmom i crtanjem stripova. Živeo je u Novom Sadu i Beču. Branko Andrić je rođen 1942. u Novom Sadu. Njegov otac Branko Andrić (1921-1942) je dva meseca pre nego što će se Andrla roditi, uhapšen od strane mađarskih fašista i ubijen kao hiljade drugih žrtava bačenih pod led zamrznutog Dunava. Posle završetka humanističke gimnazije (Jovan Jovanović Zmaj) u Novom Sadu, Andrić završava Višu školu za političke nauke u Beogradu i Višu pedagošku školu, smer likovna umetnost u Novom Sadu. Posle studija je počeo da piše za mnogobrojne jugoslovenske kulturne časopise (Letopis Matice srpske, Student, Književna reč, Indeks, Oko, Riječka revija, Polja, Lica i dr). Održavao je mnogobrojne književne večeri po celoj Jugoslaviji i sarađivao je na filmovima Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika i Karpa Aćimovića - Godine. Kratak film „Zdravi ljudi za razonodu“ (Litany for ideal people) Karpa Aćimovića - Godine, u muzičkoj pratnji Branka Andrića je dobio prvu nagradu kratkog filmskog festivala u Beogradu i nagradu novinara u Oberhausenu, u Nemačkoj. Branko Andrić se 1972. preselio u Beč, upoznao Ditera Šragea i učestvovao u programu slobodnog bioskopa. Pored svoje delatnosti crtača, počeo je da piše pesme na nemačkom („Gastarbajterske pesme“ ), koje izdaje početkom 80-tih kao samoizdavač. Učestvovao je u osnivanju i oživljavanju Bečke Arene. Njegovom doprinosu programu bečke arene, od 70-tih do 90-tih godina pripada niz književnih večeri, i nastupa grupe Imperium of jazz, kao i inicijalizacija i organizacija nekoliko muzičkih festivala alternativne muzike sa područja čitave Jugoslavije. Dobija mnogobrojne nagrade kao npr. Prvu nagradu na Kseroks konkursu za umetničku grafiku 1975. Krajem 70-tih godina Branko Andrić osniva grupu Vojvođanski bluz bend sa kojom nekoliko puta nastupa u Beogradu i Novom Sadu. Početkom 80-ih napušta „Vojvođanski bluz bend“ da bi osnovao „Imperium of Jazz“ (pravilno se piše sa v, latinskim u). U bendu su od samog početka nastupali najbolji muzičari iz Novog Sada. Do 2005. nastupalo je 150 muzičara u raznoraznim aranžmanima. Poznatija imena: Boris Kovač, Zoran Bulatović - Bale, Jovan Torbica, Zoran Mraković, Atila Šoti. . . Vikipedija

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! Philips mini linija Bluetooth/MP3/USB/FM/CD sa ORIGINAL daljinskim upravljacem. Model No: BTM2310/2 Philips Micro Music System BTM2310 with USB Direct Vrlo lepo ocuvan mikro muzički sistem sa perfektnim zvukom i mogućnošću blutut povezivanja. Ovakva nova kosta cak 15.490 din! https: //dijaspora. shop/tv-video-i-audio/audio-i-video/hi-fi-sistemi/philips-mini-linija-btm2310-12 Potpuno ispravna i testirana. Radna garancija 30 dana. Opis: Slušajte muziku sa pametnog telefona, prenosite muzičku biblioteku preko Bluetooth veze i reprodukujte MP3-CD diskove pomoću ovog kompaktnog Philips muzičkog sistema sve-u-jednom. Punite sve pametne uređaje, od pametnih telefona do tableta, pomoću ugrađenog USB priključka za punjenje. Tehničke specifikacije: Zvuk Poboljšanje zvuka digital sound control Maksimalna izlazna snaga (RMS) 15W Zvučnici Drajveri zvučnika 3` woofer Vrste zvučnika bass reflex sistem zvučnika Mogućnost priključivanja USB USB host Bluetooth profili A2DP Audio ulaz (3,5 mm) Da Audio reprodukcija Režimi za reprodukciju diskova brzo premotavanje unapred/unazad pretraga sledeće/prethodne numere ponavljanje/nasumično/programiranje Reprodukcija medija CD CD-R/RW MP3-CD USB memorijski uređaj Režimi reprodukcije USB Direct brzo premotavanje unazad/unapred reprodukuj/pauziraj prethodno/sledeće ponavljanje nasumično Prekid Podešivač / Prijem / Prenos Antenski FM fiksirana gipka antena Opseg tjunera FM mono FM stereo Prethodno podešeni kanali 20 Poboljšanje tjuenera automatsko digitalno pretraživanje automatsko pretraživanje Lako podešavanje (Plug &Play) Praktičnost Alarmi CD alarm Radio alarm USB alarm Sat Na glavnom displeju tajmer za automatsko isključivanje Vrsta punjača trej Tip displeja LED zaslon Napajanje Napajanje 100-240 V naizmen. struje, 50/60 Hz Dodaci Uključena dodatna oprema Kabl za napajanje naizm. strujom FM antena Korisničko uputstvo Daljinski upravljač Daljinski upravljač sa 21 tasterom Dimenzije Bruto težina 4,67 kg Neto težina 3,55 kg Dubina glavnog zvučnika 125 mm Širina glavnog zvučnika 150 mm Dubina glavne jedinice 247 mm Težina glavne jedinice 121 mm Širina glavne jedinice 180 mm Visina ambalaže 312 mm Širina ambalaže 577 mm Dubina ambalaže 185 mm Visina glavnog zvučnika 238 mm

Lepo očuvsno kao na slikama Samuel BECKETT Comédies et actes divers Les éditions de minuit, Paris 1966, 11,5x18,5cm, broché First edition Prvo 1. izdanje Samuel Barclay Beckett (/ˈbɛkɪt/; 13 April 1906 – 22 December 1989) was an Irish novelist, dramatist, short story writer, theatre director, poet, and literary translator. His literary and theatrical work features bleak, impersonal and tragicomic experiences of life, often coupled with black comedy and nonsense. His work became increasingly minimalist as his career progressed, involving more aesthetic and linguistic experimentation, with techniques of stream of consciousness repetition and self-reference. He is considered one of the last modernist writers, and one of the key figures in what Martin Esslin called the Theatre of the Absurd.[1] A resident of Paris for most of his adult life, Beckett wrote in both French and English. During the Second World War, Beckett was a member of the French Resistance group Gloria SMH (Réseau Gloria) and was awarded the Croix de Guerre in 1949.[2] He was awarded the 1969 Nobel Prize in Literature `for his writing, which—in new forms for the novel and drama—in the destitution of modern man acquires its elevation`.[3] In 1961 he shared the inaugural Prix International with Jorge Luis Borges. He was the first person to be elected Saoi of Aosdána in 1984. Samjuel Beket (engl. Samuel Beckett; Dablin, 13. april 1906 — Pariz, 22. decembar 1989), bio je irski književnik, dramaturg i romanopisac.[6][7] Biografija[uredi | uredi izvor] Samjuel Beket je rođen u Dablinu, na Veliki petak, 13. aprila 1906, od oca Vilijama Franka Beketa i majke Marije Džons Rou, medicinske sestre, kad su oboje imali 35 godina. Oni su se uzeli 1901. godine. Beket je imao jednog starijeg brata, Frank Edvard Beket (1902–1954). Od svoje pete godine, Beket je pohađao lokalnu školu u Dablinu, gde je počeo da uči muziku, a zatim je premešten u Ersfort Haus školu u centru grada u blizini Harkort ulice. Beketovi su bili članovi aglikanske Irske crkve. Porodična dom, Kuldrinaj u dablinskom predgrađu Foksrok, bila je velika kuća sa baštom i teniskim terenom, koju je 1903. godine izgradio Samjuelov otac, Vilijam. Kuća i bašta, zajedno sa okružujućim seoskim predelom je mesto gde je često šetao sa svojim ocem. Oko 1919. ili 1920. otišao je u Kraljevsku školu Portora u Eniskilenu, koju je pohađao i Oskar Vajld. Otišao je 1923. godine i pohađao Triniti Koledž u Dablinu, gde je proučavao modernu književnost. Prirodni sportista, u kriketu je briljirao kao levoruki udarač i kuglaš srednje brzine leve ruke. Kasnije je igrao za Dablinski univerzitet i odigrao dve prvoklasne utakmice protiv Northemptonšira.[8] Kao rezultat, postao je jedini nobelovac za književnost koji je igrao prvoklasni kriket.[9] Prvi zapisi[uredi | uredi izvor] Beket je studirao francuski, italijanski i engleski na Triniti Koledžu u Dablinu od 1923. do 1927. godine. Izabran je za naučnika modernih jezika 1926. Beket je diplomirao i, nakon kratkog predavanja na koledžu Kembel u Belfastu, zauzeo je mesto predavača engleskog u školi u Parizu od novembra 1928. do 1930.[10] Dok je bio tamo, sa poznatim irskim autorom Džejmsom Džojsom, upoznao ga je Tomas MekGrejvi, pesnik i bliski Beketov pouzdanik koji je takođe tamo radio. Ovaj sastanak je duboko uticao na mladića. Beket je pomagao Džojsu na razne načine, od kojih je jedno bilo istraživanje knjige koja je postala Finnegans Wake.[11] Samjuel Beket, 1920-ih. Godine 1930. Beket se vratio na Triniti Koledž kao predavač. U novembru 1930. predstavio je rad na francuskom jeziku Društvu savremenih jezika Trojstva o tuluškom pesniku Žan du Šasu, osnivaču pokreta pod nazivom le Concentrisme. Bila je to književna parodija, jer je Beket u stvari izumeo pesnika i njegov pokret koji su tvrdili da su „u suprotnosti sa svim onim što je kod Dekarta jasno“. Beket je kasnije insistirao da nije nameravao da zavarava svoju publiku.[12] Kada je Beket dao otkaz u Trinitiju krajem 1931, njegova kratka akademska karijera bila je na kraju. Obeležio ga je pesmom Gnome, koja je inspirisana njegovim čitanjem Wilhelm Meister`s Apprenticeship od Johana Volfganga Getea i objavljena u časopisu The Dublin Magazine 1934:[13] `Provedite godine učenja traćenjem Hrabrost za godine lutanja Kroz svet koji se uljudno okreće Iz ludosti učenja.` Od 1938. godine živi u Parizu, a nakon rata počinje i da piše na francuskom. Zaokupljen problemom ljudske egzistencije i otuđenosti modernog života, Beket u svim svojim delima daje krajnje pesimističku viziju sveta i prikazuje život kao igru viših sila u kojoj je čovek sveden na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno „trajanje“ ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjem spasa.[14] Da bi prikazao apsurdnost takva života i čovekovu bespomoćnost, Beket napušta tradicionalnu romanesknu fabulu i uobičajeni dramski zaplet i zamenjuje ih nizom scena koje se ponavljaju sa malim varijantama, a likove svodi na groteskne i stravične marionete (nemi, slepi, gluvi, itd.), koje se pomiču po nekom besmislenom ritmu unutar svog ograničenog životnog kruga (ulica, raskršće, soba) ili su čak i u tom kretanju onemogućene (smeštene u kante za smeće ili zatrpane u pesku). Izraz je prilagođen tim apsurdnim situacijama i sugeriše ih besmislenim ponavljanjem više-manje istih dijaloga ili dugim unutrašnjim monolozima, u kojima je jezik oslobođen uobičajene gramatičke strukture. Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] Samjuel Beket, 1970. godine. Posle nacističke okupacije Francuske 1940. godine, Beket se pridružio francuskom Otporu, u kojem je radio kao kurir.[15] U nekoliko navrata tokom sledeće dve godine Gestapo ga je skoro uhvatio. U avgustu 1942, njegova jedinica je izdana i on i Suzan pobegli su pešice na jug u bezbednost malog sela Rusilon, u departmanu Vokliz. Tamo je nastavio da pomaže Otporu čuvajući naoružanje u dvorištu svog doma. Tokom dve godine koliko je Beket boravio u Rusilonu, indirektno je pomagao gerilama da sabotiraju nemačku vojsku u planinama Vokliza, iako je retko govorio o svom ratnom radu u kasnijem životu. Francuska vlada ga je odlikovala sa dve medalje, za napore u borbi protiv nemačke okupacije; do kraja svog života, međutim, Beket bi svoj rad u Francuskom otporu nazivao „izviđačkim stvarima“.[16][17] Dok se skrivao u Rusilonu, Beket je nastavio rad na romanu Watt. Roman je započeo 1941. godine, a dovršio ga 1945. godine, ali je objavljen tek 1953. godine; međutim, izvod se pojavio u izaslaniku dablinske književne štampe. Posle rata, vratio se u Francusku 1946. godine gde je radio kao upravnik prodavnica[18] u irskoj bolnici Crvenog krsta sa sedištem u Sent-Lu. Posleratni period[uredi | uredi izvor] 1945. Beket se vratio u Dablin na kratko vreme. Tokom boravka imao je otkriće u majčinoj sobi: ukazao mu se čitav njegov budući smer u književnosti. Beket je osećao da će zauvek ostati u senci Džojsa, siguran da ga nikada neće pobediti u svojoj igri. Njegovo otkrivenje podstaklo ga je da promeni pravac i prizna i sopstvenu glupost i interes za neznanje i nemoć:[19] „ Shvatio sam da je Džojs otišao koliko god je mogao u pravcu da sazna više, [kontrolišući] svoj materijal. Uvek je tome dodavao; samo treba da pogledate njegove dokaze da biste to videli. Shvatio sam da je moj način bio osiromašen, nedostatak znanja i oduzimanje, oduzimanje, a ne dodavanje. ” Samjuel Beket, 1977. godine. Beket je najpoznatiji po predstavi En attendant Godot (Čekajući Godoa; 1953). Kao i većina njegovih dela posle 1947. godine, i drama je prvi put napisana na francuskom jeziku. Beket je na predstavi radio između oktobra 1948. i januara 1949.[20] Njegova partnerka, Suzan Devo-Dumesnil, bila je sastavni deo njegovog uspeha. Devo-Dumesnil je postala njegov agent i slala je rukopis višestrukim producentima dok nisu upoznali Rodžera Blina, uskoro režisera predstave.[21] Najznačajniji je kao pisac pozorišnih komada i jedan od glavnih predstavnika „teatra apsurda“. Napisao je i nekoliko romana, ali svetski uspeh postigao je sa dramama. U to vreme, pedesetih godina, Beket je postao jedan od nekoliko odraslih koji su ponekad vozili lokalnu decu u školu; jedno takvo dete bio je Andre Rusimof, koji će kasnije postati poznati profesionalni rvač pod imenom Andre Džin.[22] Imali su iznenađujuću količinu zajedničkog jezika i povezali su se s ljubavlju prema kriketu, a Rusimof se kasnije prisetio da su njih dvoje retko razgovarali o bilo čemu drugom.[23] Beket je i sam preveo sva svoja dela na engleski jezik, sa izuzetkom Molloy-ja, za koji je sarađivao sa Patrikom Bovlesom. Uspeh Čekajući Godoa otvorio mu je karijeru u pozorištu. Beket je napisao uspešne celovečernje drame, uključujući Fin de partie (1957), Krapp`s Last Tape (1958, napisano na engleskom), Happy Days (1961, takođe napisano na engleskom) i Play (1963). 1961. Beket je dobio Međunarodnu nagradu izdavača Formentor kao priznanje za svoj rad koji je te godine podelio sa Horheom Luisom Borhesom. Od kraja 1950-ih do svoje smrti, Beket je imao vezu sa Barbarom Brej, udovicom koja je radila kao urednica scenarija za BBC. Novlson je o njima napisao: `Bila je mala i privlačna, ali, pre svega, izuzetno inteligentna i načitana. Čini se da su se oboje odmah privukli. Njihov susret bio je izuzetno važan za njih oboje, jer je predstavljao početak veze koja je trebalo da traje paralelno sa onom sa Suzan, do kraja svog života.“[24] Barbara Brej umrla je u Edinburgu, 25. februara 2010. U oktobru 1969. godine, dok je bio na odmoru u Tunisu sa Suzan, Beket je čuo da je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Predviđajući da će njen intenzivno privatni suprug od tog trenutka biti opterećen slavom, Suzan je nagradu nazvala „katastrofom“.[25] Iako Beket nije posvećivao puno vremena intervjuima, ponekad je sretao umetnike, naučnike i poštovaoce koji su ga tražili u anonimnom predvorju hotela PLM Sent Žak u Parizu u blizini njegove kuće u Monparnas.[16] Iako je Beket bio izuzetno privatni čovek, pregled drugog toma njegovih pisama Roja Fostera od 15. decembra 2011. u izdanju The New Republic otkriva da je Beket ne samo neočekivano ljubazan već često spreman da govori o svom radu i procesu koji stoji iza njega.[26] Beket je bio nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1969 „za njegovo pisanje, koje - u novim oblicima za roman i dramu - u siromaštvu savremenog čoveka stiče svoje uzdizanje”.[27] Književni rad[uredi | uredi izvor] Slika iz predstave Čekajući Godoa, najpoznatijeg Beketovog dela. Beketova pisačka karijera može se grubo podeliti u tri perioda: njegova rana dela, sve do kraja Drugog svetskog rata 1945. godine; njegov srednji period, protežući se od 1945. do ranih 1960-ih, tokom kojeg je napisao ono što su verovatno njegova najpoznatija dela; i njegov kasni period, od ranih 1960-ih do Beketove smrti 1989. godine, tokom kojeg su njegova dela tendirala da postaju kraća, a stil minimalistički. Rani rad[uredi | uredi izvor] Generalno se smatra da su Beketovi najraniji radovi pod velikim uticajem dela njegovog prijatelja Džejmsa Džojsa. Oni su eruditi i čini se da prikazuju autorovo učenje samo zbog sebe, što rezultira sa nekoliko nejasnih odlomaka. Uvodne fraze zbirke kratkih priča More Pricks than Kicks (1934) daju reprezentativan uzorak ovog stila:[28] „ Bilo je jutro i Belakva je zapeo u prvoj kantici na mesecu. Bio je toliko zamućen da nije mogao da se kreće ni unazad ni napred. Blažena Beatriče je bila tamo, Dante takođe, i objasnila mu je mesta na mesecu. Prvo mu je pokazala gde je on kriv, a onda je iznela svoje objašnjenje. Imala ga je od Boga, zato se mogao pouzdati u to da je tačan u svakom slučaju. ” Odlomak upućuje na Danteovu Komediju, koja može zbuniti čitaoce koji nisu upoznati sa tim delom. Takođe predviđa aspekte Beketovog kasnijeg dela: fizičku neaktivnost lika Belakva; uronjenje lika u sopstvenu glavu i misli; pomalo nečasna komedija završne rečenice. Slični elementi prisutni su u prvom Beketovom objavljenom romanu, Murphy (1938), koji takođe istražuje teme ludila i šaha (što bi oba bila ponavljajući elementi u Beketovim kasnijim delima). Uvodna rečenica romana nagoveštava pomalo pesimistične prizvuke i crni humor koji animiraju mnoga Beketova dela: „Sunce je sijalo, nemajući alternativu, ni na čemu novom“.[29] Watt, napisan dok se Beket skrivao u Rusilonu tokom Drugog svetskog rata, sličan je po temama, ali manje bujan u svom stilu. Istražuje ljudsko kretanje kao da je matematička permutacija, nagoveštavajući preciznim pokretom Beketovu kasniju preokupaciju - i u njegovim romanima i u dramskim delima. Beketov esej Proust iz 1930. bio je pod snažnim uticajem Šopenhaurovog pesimizma i pohvalnih opisa svetog podviga. U to vreme Beket počinje kreativno pisati na francuskom jeziku. Krajem 1930-ih napisao je niz kratkih pesama na tom jeziku i njihova oskudnost - za razliku od gustine njegovih engleskih pesama otprilike istog perioda, sakupljenih u Echo`s Bones and Other Precipitates (1935) - izgleda da pokazuje da je Beket, iako posredstvom drugog jezika, bio je u procesu pojednostavljenja svog stila, promena takođe evidentna u delu Watt. Srednji period[uredi | uredi izvor] Posle Drugog svetskog rata, Beket se definitivno okrenuo francuskom jeziku kao primarnom za pisanje. Upravo bi to, zajedno sa „otkrovenjem“ koje je doživeo u majčinoj sobi u Dablinu - u kojem je shvatio da njegova umetnost mora biti subjektivna i u potpunosti povučena iz njegovog unutrašnjeg sveta, rezultiralo bi delima po kojima se Beket danas najviše pamti. ... Ko će možda ispričati priču starca? Odmeriti odsustvo u vagi? Granični kamen želite sa rasponom? Zbir procene svetskih nevolja? Ništavilo rečima priložiti? Iz Beketovog dela Watt (1953) Tokom 15 godina nakon rata, Beket je izradio četiri glavne celovečernje dramske predstave: Čekajući Godoa (napisano 1948–1949;), Fin de partie (1955–1957; Endgame), Krapp`s Last Tape (1958), i Happy Days (1961). Ove predstave - za koje se često, s pravom ili ne, smatraju da su bile instrumentalne u takozvanom „Pozorištu apsurda“ - mračno se bave temama sličnim temama približno savremenih egzistencijalističkih mislilaca. Izraz „Pozorište apsurda“ smislio je Martin Eslin u istoimenoj knjizi; Beket i Godo bili su glavni elementi knjige. Eslin je tvrdio da su ove predstave ispunjenje koncepta `apsurda` Albera Kamija;[30] ovo je jedan od razloga zbog kojeg je Beket često lažno etiketiran kao egzistencijalista (ovo se zasniva na pretpostavci da je Kami bio egzistencijalista, iako je u stvari udaljen od egzistencijalističkog pokreta i osnovao je sopstvenu filozofiju). Iako su mnoge teme slične, Beket je imao malo afiniteta prema egzistencijalizmu u celini.[31] Široko govoreći, predstave se bave temom očaja i voljom za preživljavanjem uprkos tom očajanju, pred nerazumevajućim i nerazumljivim svetom. Reči Nel - jednog od dva lika u Endgame koji su zarobljeni u ašbinima, iz kojih povremeno proviruju da bi govorili - mogu najbolje sumirati teme predstava iz Beketovog srednjeg perioda: „Ništa nije smešnije od nesreće, kažem ti... Da, da, to je najkomičnija stvar na svetu. I mi se smejemo, smejemo se, s voljom, u početku. Ali to je uvek ista stvar. Da, to je kao smešna priča koju imamo, čujemo prečesto, i dalje nam je smešna, ali više se ne smejemo.`[32] Kasniji rad[uredi | uredi izvor] Tokom 1960-ih i tokom 1970-ih, Beketova dela pokazivala su sve veću tendenciju - koja se već videla u većini njegovih dela 1950-ih - ka kompaktnosti. To je dovelo do toga da se njegov rad ponekad opisuje kao minimalistički. Krajnji primer ovoga, među njegovim dramskim delima, je Breath iz 1969. godine koji traje samo 35 sekundi i nema likove (mada je verovatno trebalo da pruži ironičan komentar na Oh! Calcutta!, pozorišnu reviju za koju je služio kao uvodni deo).[33] U njegovom pozorištu iz kasnog perioda, Beketovi likovi - kojih je već bilo malo u ranijim predstavama - svedeni su na bitne elemente. Ironično naslovljena Play (1962), na primer, sastoji se od tri lika uronjena do vrata u velike pogrebne urne. Televizijska drama Eh Joe (1963), koja je napisana za glumca Džeka MekGovrana, animirana je kamerom koja se neprekidno zatvara uskim fokusom na lice naslovnog junaka. Predstava Not I (1972) sastoji se gotovo isključivo od Beketovih reči, „pokretna usta sa ostatkom pozornice u mraku“.[34] U bolnici i staračkom domu u kojima je proveo poslednje dane, Beket je napisao svoje poslednje delo, pesmu What is the Word iz 1988. Pesma se suočava sa nemogućnošću pronalaženja reči da se izrazi, što je tema koja odražava Beketovo ranije delo, mada je verovatno pojačana bolešću koju je doživeo kasno u životu. Karakteristike Beketove poetike[uredi | uredi izvor] Junaci su starci i skitnice, klovnovske pojave i ljudske kreature, zatečene u metafizičkom, izobličenom prostoru. Čovek je u njegovim delima bez korena, bez cilja, identiteta i sadašnjosti. Prazan je i opustošen i svodi se samo na jednolične, usporene i apsurdne pokrete, lišene smisla. Njegovi likovi nemaju psihološki i socijalni identitet Čovek je beznačajan i sam po sebi tragičan jer je izgubio istorijsko pamćenje U dramama nema prave radnje ni logičkog sleda jer je sve pokidano u čoveku i među ljudima; umesto fabule, dominira unutrašnja napetost i potištenost (melanholija) U govoru njegovih junaka mnogo je nepovezanosti, ćutanja i ponavljanja istih reči i rečeničnih konstrukcija, a to je posledica sužene i krajnje osiromašene svesti u osiromašenoj stvarnosti Jezik je bez jasnog i konkretnog značenja i njime se sve dovodi u sumnju jer je sve deformisano i bez prave svrhe i pravog smisla – sve je nalik na jedno veliko NIŠTA, pa je zato sve apsurd „Ne hteti reći, ne znati šta hoćemo da kažemo, ne reći šta mislimo da kažemo, a ipak stalno govoriti.“ Nagrade[uredi | uredi izvor] Ratni krst 1939–1945. Medalja Rezistencije 1969. Nobelova nagrada za književnost[7] 1959 honorary doctorate from Trinity College, Dublin 1961 International Publishers` Formentor Prize (podeljeno sa Horhe Luis Borhesom). 1968 Foreign Honorary Member of the American Academy of Arts and Sciences Saoi of Aosdana (Irska) Dela[uredi | uredi izvor] Prevedena na srpski jezik[uredi | uredi izvor] Marfi (1938), izvorno Murphy Moloj (1938), izvorno Molloy Maloun umire (1952), izvorno Malone meurt Čekajući Godoa (1952), izvorno En attendant Godot Svi koji padaju (1956), izvorno All That Fall. Kraj igre (1957), izvorno Fin de partie, Endgame Krapova poslednja traka (1959), izvorno Krapp`s Last Tape Divni dani (1960), izvorno Happy Days Pozorište[uredi | uredi izvor] Human Wishes (c. 1936; objavljeno1984) Eleutheria (written 1947 na francuskom; objavljeno in French 1995, and English 1996) En attendant Godot (objavljeno1952, performed 1953) (Waiting for Godot, pub. 1954, perf. 1955) Acte sans Paroles I (1956); Act Without Words I (1957) Acte sans Paroles II (1956); Act Without Words II (1957) Fin de partie (objavljeno 1957); Endgame (objavljeno 1957) Krapp`s Last Tape (objavljeno 1958) Fragment de théâtre I (late 1950s); Rough for Theatre I Fragment de théâtre II (late 1950s); Rough for Theatre II Happy Days (prvi put izvedeno 1961) Play Come and Go (prvi put izvedeno na nemačkom, zatim na engleskom 1966) Breath (prvi put izvedeno1969) Not I (prvi put izvedeno 1972) That Time (prvi put izvedeno 1976) Footfalls (prvi put izvedeno 1976) Neither (1977) A Piece of Monologue (prvi put izvedeno 1979) Rockaby (prvi put izvedeno 1981) Ohio Impromptu (prvi put izvedeno 1981) Catastrophe (Catastrophe et autres dramatiques, prvi put izvedeno1982) What Where (prvi put izvedeno 1983) Radio[uredi | uredi izvor] All That Fall (broadcast 1957) From an Abandoned Work (broadcast 1957) Embers (broadcast 1959) Rough for Radio I (objavljeno 1976) (na francuskom1961. kao Esquisse radiophonique) Rough for Radio II (objavljeno 1976) (na francuskom 1961. kao Pochade radiophonique) Words and Music (broadcast 1962) Cascando (broadcast:1963 francuska verzija; 1964. engleski prevod) Televizija[uredi | uredi izvor] Eh Joe with Jack MacGowran (broadcast 1966) Beginning To End with Jack MacGowran (1965) Ghost Trio (broadcast 1977) ... but the clouds ... (broadcast 1977) Quad I + II (broadcast 1981) Nacht und Träume (broadcast 1983); Night and Dreams, objavljeno 1984 Beckett Directs Beckett (1988/92) Filmovi[uredi | uredi izvor] Film (1965) Proza[uredi | uredi izvor] Trilogija[uredi | uredi izvor] Molloy (1951); engleska verzija (1955) Malone meurt (1951); Malone Dies (1956) L`innommable (1953); The Unnamable (1958) Romani[uredi | uredi izvor] Dream of Fair to Middling Women (napisano 1932; objavljeno 1992) Murphy (1938); 1947. francuska verzija Watt (1953); 1968, francuska verzija Comment c`est (1961); How It Is (1964) Mercier and Camier (napisano 1946, objavljeno 1970); engleska verzija (1974) Kratka proza[uredi | uredi izvor] More Pricks Than Kicks (1934) `Echo`s Bones` (napisano 1933, objavljeno 2014) `L`Expulsé`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Expelled` Stories and Texts for Nothing (1967) `Le Calmant`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Calmative`, Stories and Texts for Nothing (1967) `La Fin`, written 1946, objavljeno u Les Temps Modernes u 1946 kao `Suite`; `L`Image` (1959) a fragment from Comment c`est[95] `Premier Amour` (1970, written 1946); translated by Beckett as `First Love`, 1973 Le Dépeupleur (1970); The Lost Ones (1971) Pour finir encore et autres foirades (1976); For to End Yet Again and Other Fizzles (1976) Company (1980) Mal vu mal dit (1981); Ill Seen Ill Said (1982) Worstward Ho (1983) `Stirrings Still` (1988) `As the Story was Told` (1990) The Complete Short Prose: 1929–1989, ed S. E. Gontarski. New York: Grove Press, 1995 Ne-fikcija[uredi | uredi izvor] `Dante...Bruno. Vico..Joyce` (1929) Proust (1931) Three Dialogues (with Georges Duthuit and Jacques Putnam) (1949) Disjecta: Miscellaneous Writings and a Dramatic Fragm Tags: Samjel / Semjuel Beket Drama apsurda apsurd

Knjiga je dobro očuvana,nedostaje mali deo korice sa strane pri vrhu(kao na slici). Knjiga o Nemačkoj 1 (2. deo, iako je planiran, nikad nije ugledao svetlost dana) Geca Kon, 1931. Beograd ,,Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označan kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku.`` ,, Miloš Crnjanski se putopisom kao žanrom bavio u nevelikom broju svojih knjiga, a pre svega u delima `Ljubav u Toskani`, `Putopisi` i `Knjiga o Nemačkoj`. Međutim, stiče se utisak da je veći deo njegovog stvaralaštva svojevrsni putopis. Elemente tog žanra imaju čak i `Seobe` i `Roman o Londonu`, a multižanrovske karakteristike ima i njegova knjiga `Kod Hiperborejaca`. Ipak, ne bismo mogli reći da je sve što je u formi putopisa nastalo iz pera Miloša Crnjanskog pripada književnosti. Poznato je da je, kao novinar i dopisnik srpskih, odnosno jugoslovenskih listova, mnoge svoje putopisne tekstove pisao publicističkim stilom i objavljivao ih u `Politici`, `Vremenu` i drugim listovima. Zapravo, u velikom broju slučajeva reč je o putopisnim reportažama, sa primesama i putopisne i publicističke proze. Za većinu tih reportaža karakteristično je upravo preplitanje književnog i novinarskog izraza, ali oni po svom kvalitetu daleko nadmašuju dobar novinarski tekst.``

Autorsko izdanje, 1979. Zabranjeno, izuzetno retko u ponudi, gotovo nenalazivo. Odlično očuvano. Momčilo Selić je rođen u Beogradu 8. januara 1946. u partizanskoj i komunističkoj porodici. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu juna 1971. godine, 1968. objavio prvu priču u beogradskom `Studentu`. Zbog samizdata `Časovnik` (zamišljenog pod nazivom `Vremekaz`), izdatog 1979. godine, kažnjen uslovno zbog bespravnog izdavaštva. Bio je to prvi jugoslovenski samizdat časopis. Selić je 1980. osuđen na čudovišnu kaznu od sedam godina robije zbog članka `Sadržaj`, takođe u samizdatu. Odležao je dve godine i tri meseca u Beogradskom CZ-u i KPD-u Zabela. Prema sopstvenom uverenju, ondašnja `ubilačka služba` odustala je od ideje `trajnog uklanjanja` zbog činjenice da je njegov otac Vladeta Selić bio visoki funkcioner bezbednosti i besprekornom revolucionarnom biografijom. Potom je 1983. otišao u emigraciju. Dobio je politički azil u Kanadi 1984. Ali ovaj `državni neprijatelj` tek tada postaje noćna mora svih režima do danas. Treba podsetiti i zašto... Od odlaska u emigraciju do povratka iz nje, Selić je bio: Član AMNESTY INTERNATIONAL-a od 1983-1990. godine, saradnik njujorškog FREEDOM HOUSE-a i HELSINKI WATCH-a, kopredsednik ODBORA ZA ODBRANU DEMOKRATSKIH DISIDENATA U JUGOSLAVIJI iz Njujorka i Upravnog odbora SRPSKE NARODNE ODBRANE za Ameriku i Kanadu do 1990. godine. Od 1987. do 1989. godine pomoćnik je glavnog urednika američkog književno- političkog časopisa CHRONICLES. Tek 1990. godine vratio se sa suprugom i četvoro dece u Beograd. Njegova supruga i njegov najbliži saradnik, kritičar i sagovornik, Ana Selić je rođena 21. septembra 1950. u Beogradu, u poznatoj komunističkoj porodici Marković. Završila je studije italijanskog jezika na Univerzitetu u Beogradu 1972. i magistrirala 1976. godine. Radila je u beogradskoj BORBI kao novinar od 1974. do 1983. Udala se za Momčila Selića aprila 1978, ispratila ga u antituberkulozni dispanzer nekoliko meseci kasnije, a u zatvor februara 1980. Otišla je zajedno sa njim u emigraciju sa troje male dece avgusta 1983. U Kanadi je završila studije engleskog jezika i književnosti i radila kao prevodilac za kanadsku vladu. Danas radi kao prevodilac. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije. U njenom briljantnom prevodu je 2004. godine, prvi put na srpskom jeziku, objavljena celovita knjiga Rebeke Vest `Crno jagnje i sivi soko`. Momčilo Selić je, uprkos nezapamćenom medijskom bojkotu koji je godinama pratio i njega i njegova dela, do današnjih dana ostao najpoželjnija intriga celokupnog moralnog i intelektualnog taloga srpskog govornog prostora. Zbog njegovog polemičkog teksta pod nazivom `Strava` objavljenog u nedeljniku NIN 1992. godine, dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine, (Milisav Savić), vratio je priznanje. U javnosti je to protumačeno kao gest prozvanog i povređenog, mada je bila reč o čistoj pozi i bezobrazluku provincijskog poluinteligenta. Naime, Selić je te godine takođe ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, a njegov roman `Izgon` je te 1992. bio bez konkurencije najbolji. Ipak, neko se gadno uplašio od same pomisli kakve bi bile posledice nagrađivanja Selićevog romana, i šta bi on kao nagrađeni autor sve kazao u medijskom prostoru koji ga je sledovao. Selić je do sada objavio pet knjiga: ZAMOR MATERIJALA, roman, 1979. godine, IZGON, roman, 1991. godine, NAPAD NA GORNJI KLAK, ratne priče, 1994. godine, RATNI KRST, roman, 1996. godine, TARIN LUG, roman, 2001. godine. Dobitnik je književnih nagrada `FOR THE ARTIST IN THE WORL` književnog fonda `POUR L` IMAGINAIRE` iz Londona, 1985. godine, i nagrade `MILOŠ CRNJANSKI` 1992. godine.

k4d Umjetnost multioriginala Dževad Hozo Izdavač: Prva knjizevna komuna Mostar, 1988; Tvrd povez; A4 format 709 strana Dževad Hozo (rođen 10. maja 1938. godine u Užicu) je bosanskohercegovački grafičar. U Bihaću je završio gimnaziju i iste godine upisao Historiju umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Studij je prekinuo 1958. godine i upisao se na Akademiju likovnih umjetnosti u Ljubljani. Poslije diplome 1963. godine upisao je specijalizaciju grafike kod profesora Rike Debenjaka. Godine 1966. dobio je status slobodnog umjetnika sve do 1973. godine kada je postao docent za grafiku na novootvorenoj Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu, kao vođa Katedre za grafiku. Radio je na oblikovanju programa Collegium Artisticuma i napisao rukopis o manuelnim grafičkim tehnikama, koji je kasnije (1988. godine) izdao pod naslovom Umjetnost multiorginala. Godine 1981. postao je član Akademije nauka i umjetnosti BiH. [1] Inspiraciju i preokupaciju Hozo pronalazi u prošlosti – u materijalnoj baštini i u tekstovima bosanskohercegovačkih pisaca koji o tom vremenu pripovijedaju (Mak Dizdar, Ivo Andrić). Samostalno je izlagao više od četrdeset puta, a grupno sudjelovao na mnogobrojnim domaćim i međunarodnim izložbama. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada za grafiku na prestižnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Grafički ciklusi: -Drvorezi 1960-62 -Litografije i bakropisi 1963 -Nišani 1964-66 -Bakropisi i akvatinte (Plemenitaš,...) 1966-71 -Makova mapa 1972 -Suočenja 1973 -Povratak 1974-5 -Strašila 1976-84 -Oblik i vrijeme 1984-85 -Čovjek i vrijeme 1986 -Dvanaest 1987 -Ecce H. ludens 1990-91 -40 grafičkih slika 1992-94 -1001 noć 1995 -Sarajevske pasije 1997 te brojna dizajnerska rješenja, instalacije i video zapisi. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika 2009. godine donijela je odluku o proglašenju Zbirke umjetničkih djela Dževada Hoze u Muzeju Unsko-sanskog kantona u Bihaću za nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine. Nacionalni spomenik čini 30 grafika. [2] Dio grafika poklonio je autor, a dio je od autora otkupljen za tek formiranu zbirku Muzeja AVNOJ-a i Pounja. Grafike iz ciklusa „Nišani“ pripadaju ranoj fazi stvaralačkog rada, a nastale su za vrijeme studijskog boravka u Ljubljani. Snažan utjecaj na formiranje ove zbirke ima autorovo djetinjstvo, u Bihaću, u kući koja se nalazila pored mezarja. Nišani, stalni izvor inspiracije, pretočeni u grafičko-likovni izraz osvjetljavaju osobenost svoga svijeta, simbol života i smrti. Kritičar Aleksandar Bassino kaže za djela Dževada Hoze: Uz neposredne sadržajne pobude Hozinih listova moramo priznati da nam istorija jednog od oblika bosanskog grobišta, tj. muslimanskog, koji karakterišu kameniti obojeni spomenici, tzv. nišani – nije tako blizu kao što bi mogla biti. Prije svega, a s tim u vezi, treba upozoriti na jedan momenat, koji Hozo u svom djelu potencira i koji ga vodi na dalje istraživanje, posavremenju davnih poruka starih četiri stoljeća. Muslimansko grobište je, za razliku od kršćanskog, uvijek dio slike nekoga kraja; nije mjesto neke žalosti koju bi označavala bjelina ili crnina mramornih ploča i spomenika. Nišani su nekada bili obojeni, iako su im tragovi tih boja već izbrisani; svojim antropomorfnim oblicima i oblicima koji su im slični, realnim predmetima predstavljali su nosioce novog življenja. Umjetnikova zadaća je da njihove poruke razriješi, odnosno istinu nekog vremena prenese u savremenost. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Umjetnost multiorginala (kultura grafičkog lista), Mostar, Prva književna komuna, 1988. Dzevad Hozo data: 1961 - 2001, Sarajevo, 2002. Majstori grafičkih umijeća : [1400-1950], Sarajevo: Blicdruk, 2003. Vernis sage grafeme: slikovni komentari na CD zapis Sanjina Lugića, Sarajevo, Kult-B, 2003. Grafika:, Grude, Grafotisak, 2007. Majstori (biografije) Grafički list (papir, tiskarska boja, atelijer, medicinski aspekti)` Glosarij (bibliografija) Bibliografija (testovi, graficke pitalice) Majstori japanskog drvoreza Visoki tisak (uvod) Plosni tisak Duboki tisak Majstori (aspekti)

U dobrom stanju. Zaštitni omoti lošiji, kao na slici. Bez potpisa, pečata i podvlačenja. U traganju za iščezlim vremenom Matica srpska / Nolit / Narodna knjiga Prevod: Živojin Živojinović Tvrdi povez sa zaštitnim omotom 1. U Svanovom kraju I 2. U Svanovom kraju II 3. U seni devojaka u cvetu I 4. U seni devojaka u cvetu II 5. Oko Germantovih I 6. Oko Germantovih II 7. Sodoma i Gomora I 8. Sodoma i Gomora II 9. Zatočenica I 10. Zatočenica II 11. Nestala Albertina 12. Nađeno vreme U traganju za izgubljenim vremenom Marsel Prust „U traganju za iščezlim vremenom“ (franc. À la recherche du temps perdu), takođe poznat i pod prevodima „U traganju za izgubljenim vremenom“ i „U traganju za minulim vremenom“, roman je francuskog književnika Marsela Prusta u sedam tomova, koji je izlazio u periodu od 1913. do 1927. Roman se sastoji iz sedam delova: „U Svanovom kraju“, „U seni devojaka u cvetu“,[a] „Oko Germantovih“, „Sodoma i Gomora“, „Zatočenica“ , „Nestala Albertina“ i „Nađeno vreme“. Prust je na njemu radio poslednjih četrnaest godina svoga života, potpuno izdvojen od spoljašnjeg sveta. Ovo književno ostvarenje, sačinjeno od približno 9.609.000 slovnih karaktera, Ginisova knjiga rekorda smatra najdužim romanom svetske književnosti. Žanrovski se određuje kao roman o umetniku. U njemu glavni junak Marsel, analizirajući svoja sećanja, rekonstruiše sopstveni život i način na koji je postao pisac. U romanu se prikazuje široka panorama pariskog društva na početku dvadestog veka, tematizuje protok i priroda vremena, problem sećanja i pamćenja, ljubav (heteroseksualna i homoseksualna), nespoznatljivost stvarnosti, potraga za smislom života, kao i i transcendentna priroda umetnosti. Pojedini delovi romana su autobiografski. Iako je vrlo brzo nakon izlaska „U traganju za izgubljenim vremenom“ steklo status remek-dela, Prust je svojevremeno imao velikih problema da pronađe izdavača voljnog da izda prvi tom. Danas se smatra jednim od najboljih romana 20. veka i kao knjiga koja je imala prekretničku ulogu u istoriji književnsti, uticavši na mnoge potonje pisce. Drugi tom „U seni devojaka u cvetu“ nagrađen je Gonkurovom nagradom. Roman se 1999. našao na drugom mestu Mondove liste najboljih književnih dela svetske književnosti 20. veka. Na srpskom jeziku objavljeno je nekoliko delimičnih i potpunih prevoda ovog dela, uključujući i nagrađivani prevod Živojina Živojnovića. ************ Marsel Prust (Marcel Proust 1871— 1922) bio je francuski intelektualac, romanopisac, esejista i kritičar, najpoznatiji po delu U traganju za izgublјenim vremenom u 7 tomova, koje je izdavano u periodu od 14 godina (poslednja tri posthumno) i koje je ostavilo dubok trag, ne samo u Francuskoj, već i u evropskoj književnosti 20. veka i izvršilo veliki uticaj na mnoge književnike. Jedan je od predstavnika impresionizma. Rođen u bogatoj lekarskoj porodici, nežan i osetlјiv, u detinjstvu je bolovao od astme, što je obeležilo čitav njegov potonji život. Prustov otac, Ahil Adrijan Prust, bio je ugledan patolog i epidemiolog, zaslužan za proučavanje i pokušaje izlečenja uzroka i širenja kolere, koja se u to vreme širila kroz Evropu i Aziju; bio je autor brojnih članaka i knjiga o medicini i higijeni. Godine 1882. postao je učenik škole Lycée Condorcet u Parizu. Zbog bolesti je prekinuo školovanje. Uprkos lošem zdravlјu, Prust je odslužio jednu godinu u francuskoj vojsci u Orleanu. Ovo iskustvo mu je poslužilo za treći deo ciklusa romana „U traganju za izgublјenim vremenom“, „Vojvotkinja de Germantes“. Svoje glavno životno delo pisao je desetak godina, u trci sa bolešću i smrću. U gotovo potpunoj osami i odustajanju od svih drugih delatnosti nastalo je jedno od najobimnijih i najvrednijih dela svetske književnosti, veliki roman „U traganju za izgublјenim vremenom“ (1913—27). Naslednik Montenja, francuskih moralista, memoaristike vojvode de San Simona, Stendala i Dostojevskog, Prust je ostvario jedno od najvećih dela u istoriji književnosti, delo koje se galerijom likova (preko 2.000, od toga više od 30 velikih), mudrošću, humorom i humanošću može svrstati u vrhunce pisane reči uopšte.

Odlično stanje Retko u ponudi Izdavač: BIGZ, Beograd Godina izdanja: 1990. Broj strana: / Povez: Tvrdi, omot Format: 20 cm Stanje: Odlično Likovno obogaćenje: Safet Zec Likovna oprema: Rančić Fotografija: Akšamija 1. Djevojka crvene kose 2. Tišine 3. Magla i mjesečina 4. Derviš i smrt 5. Za i protiv Vuka 6. Tvrđava 7. Ostrvo 8. Pisci, mišljenja, razgovori 9. Sjećanja 10. Krug SADRŽAJI: DJEVOJKA CRVENE KOSE - pripovetke Prva četa Uvrijeđeni čovjek Ranjenik Skeledžija Veliko srce U vozu Neprijatelj Olujna noć Okučanski muhtar Šest jaseničkih vojvoda Djevojka crvene kose Tuđa zemlja Čik Izlet u život Šuma PISCI, MIŠLJENJA I RAZGOVORI - eseji, članci, polemike, intervjui PISCI Stevan Sremac Hasan Kikić August Cesarec 1893-1941. Poetsko djelo Jovana Dučića Jubilej naše kulture Između Istoka i Zapada MIŠLJENJA Dvadeset plodnih godina Povodom napisa `Kako su uređena i redigovana Sabrana dela Jovana Dučića` O `nepobitnim argumentima` Odgovor Marku Ristiću Međunacionalni odnosi u kulturi Društvo i književnost RAZGOVORI Svaki pisac je i kritičar Moralne dileme čoveka u ratu i posle rata O zlu i o dobru Bez predrasuda Pisanje je nemilosrdan posao Bosna je razlog što su moje ličnosti komplikovane Relativnost ljudskog mišljenja Pisac se sudi sa svojim vremenom ma o čemu pisao Spomenik ljudskoj patnji Boja Derviša Kad pišem, ne mislim na varijante Protiv čega se bori pjesnik Ahmet Šabo Duh ljudski i njegova tvrđava `Pisac može da žudi samo za nemogućim` Moja filozofija je iz ovog tla, iz moga muslimanskog korjena Razgovor s Mešom Selimovićem SJEĆANJA - memoarska proza SJEĆANJA Zašto radim ono u što ne vjerujem? Djed Roditelji Zavičajno naselje Tušanj Prvi rat Školovanje Drugi rat i revolucija Književno stvaranje Beograd-Sarajevo-Beograd PREMINULI PRIJATELJI Veljko Petrović Milan Bogdanović Isak Samokovlija Hamza Humo Marko Marković Jovan Popović Mehmed Meša Selimović (Tuzla, 26. april 1910 — Beograd, 11. jul 1982) bio je jugoslovenski[3] i srpski pisac, univerzitetski profesor, scenarista i akademik. Selimović je za sebe govorio da je Srbin muslimanskog porekla[2] i stvarao je na srpskohrvatskome govornom području[4] u drugoj polovini 20. veka. Biografija Meša Selimović kao akademik SANU Poštanska marka s likom Meše Selimovića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine [5]Njegovi bliži preci su iz Bileće, a poreklom su iz Vranjske na granici Hercegovine i Crne Gore, od drobnjačkog bratstva Vujovića.[6][7] U svojoj knjizi sećanja piše za oca Aliju: `Nije bio religiozan, a po nacionalnom osećanju bio je Srbin, i znao je za nerazgovijetno porodično predanje...`[6] U vezi sa svojim nacionalnim opredeljenjem — srpstvom, Selimović je jednom prilikom rekao: Srbin je slavno biti ali i skupo. Mislio je na sve one muke i peripetije kroz koje je prošao, da bi ostao veran sebi i svom identitetu. Svoj cilj je formalno postigao tek 1972. godine, kada je njegov roman Derviš i smrt izašao u Beogradu u ediciji „Srpska književnost u 100 knjiga”, pod brojem 95.[8] U svojoj knjizi Prijatelji Dobrica Ćosić, na sto osamdeset osmoj strani, prenosi deo testamentalnog pisma Meše Selimovića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976. Selimović piše: „ Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije `Srpska književnost u sto knjiga`, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom. ” Imao je dva brata, Teufika i Šefkiju.[9] U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju.[10] Godine 1930. upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine,[11] a od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. godine postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli.[12] Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom,[13] a u maju 1943. godine prešao je na oslobođenu teritoriju. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, potom je bio politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda.[14] Godine 1944. prešao je u Beograd, gde je obavljao značajne političke i kulturne funkcije.[15] Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio kao: profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umetnički direktor „Bosna-filma“, direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP „Svjetlost“ i predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[16] Penzionisan je 1971. godine, a u Beograd se preselio januara 1973. Selimoviću je za života prebacivano što je odabrao Beograd, Srbe i srpsku književnost kao svoje.[17] Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i ANUBiH.[18] Uvršten je u knjigu 100 najznamenitijih Srba.[19] Zvanični organi SR Bosne i Hercegovine su nakon Selimovićeve smrti zatražili da se njegov leš prebaci u Sarajevo i da tamo bude pokopan. Takve zahteve je Dobrica Ćosić okarakterisao kao nacionalnu i nacionalističku upotrebu leša, u službi bošnjačke ideologije.[17] Lični život Ženio se dva puta; sa prvom suprugom Desankom imao je ćerku Slobodanku, a sa drugom suprugom Daroslavom Darkom Božić, ćerkom i udovicom oficira JVuO,[20] imao je dve kćerke.[21] Umro je 11. jula 1982. u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[22][23] Dobrica Ćosić je bio prijatelj sa Mešom Selimovićem i među retkima je pročitao rukopis romana Derviš i smrt.[17] Dela Tabla na zgradi gde je stanovao u Beogradu Posle prve knjige, zbirke pripovedaka Prva četa (1950), s temom iz NOB-a, objavljuje roman Tišine (1961). Slede knjige, zbirka pripovedaka Tuđa zemlja (1962) i kratki poetski roman Magla i mjesečina (1965).[24] Derviš i smrt (1966) kritika je odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Ovaj roman je napisan kao reakcija na tadašnji Titov režim koji se vrlo često obračunavao sa političkim osuđenicima. I sam Mešin brat Šefkija bio je u rodnoj Tuzli uhapšen, osuđen na smrt i pokopan na nepoznatom mestu, što je bio dodatni ako ne i glavni motiv za nastanak ovog romana. Radnja romana zbiva se u 18. veku u nekom mestu u Bosni. Glavni junak je Ahmed Nurudin, derviš mevlevijskog reda. To je delo snažne misaone koncentracije, pisano u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim umetničkim nadahnućem, povezuje drevnu mudrost s modernim misaonim nemirima. Ono počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došlo do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca ljudskog življenja. Knjigu je posvetio supruzi Darki, koja mu je celi život bila verni pratilac, prijatelj i podrška. Borislav Mihajlović Mihiz je roman Derviš i smrt opisao kao remek-delo i čudo.[25] Pisci iz Bosne i Hercegovine predložili su da se Selimović ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost.[26] Roman Tvrđava (1970) vraća nas u još dublju prošlost, u 17. vek. Tvrđava je tu i stvarnost i simbol, a kao simbol ona je „svaki čovjek, svaka zajednica, svaka ideologija“ zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u život, u haotičnu stvarnost sveta, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti. Kao i prethodni roman, i Tvrđava je ispunjena verom u ljubav, koja je shvaćena kao most što spaja ljude, bez obzira na različitost uverenja, civilizacija i ideologija.[27][28] Nakon romana Ostrvo (1974) koji obrađuje teme iz savremenog života, slede Djevojka crvene kose, Pisci, mišljenja i razgovori, Za i protiv Vuka, Krug i Sjećanja (1976). Poslednje delo je autobiografsko. U njemu Selimović opisuje mnoge važne događaje i ličnosti koje su uticale na njegov život i ostavile neizbrisiv trag.[29] Priznanja i nagrade Počasni doktor Sarajevskog univerziteta, 1971. NIN-ova nagrada, za roman Derviš i smrt, 1967. Nagrada „Ivan Goran Kovačić”, za roman Derviš i smrt, 1967. Njegoševa nagrada, za roman Derviš i smrt, 1969. Dvadesetsedmojulska SRBiH Nagrada AVNOJ-a, 1970. BIGZ-ova nagrada (počasna), za roman Krug, 1984. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Krug, 1984. Dela Spomenik Meši Selimoviću u Tuzli Uvrijeđeni čovjek (1947) Prva četa (1950) Tuđa zemlja (1957) Noć i jutra (filmski scenario) (1958) Tišine (1961) Magla i mjesečina (1965) Eseji i ogledi (1966) Derviš i smrt (1966) Za i protiv Vuka (1967) Tvrđava (1970) Ostrvo (1974) Sjećanja (1976) Krug (1983) Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Celokupna Izabrana Odabrana Izbor Iz Dela Devojka Crvene Kose Magla I Mesečina Sećanja

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Tadeusz Gronowski Gospodin Tadija (polj. Pan Tadeusz) - ep poljskog književnika Adama Mickiewicza. Službeno se zove `Gospodin Tadija: Posljednji nasrt u Litvi: Plemićka pripovijest iz godine 1811.-1812. u dvanaest knjiga u stihovima`[1] Knjiga je prvi put objavljena u lipnju 1834. u Parizu. Smatra se jednim od posljednjih velikih epova u europskoj književnosti.[2] Nacionalni je ep Poljske. Reformirao je poljski jezik te bitno utjecao na njegovu standardizaciju.[3] Poljski redatelj Andrzej Wajda snimio je istoimeni film 1999. na temelju ovog epa. Radnja Radnja se odvija tijekom pet dana 1811. godine i jednog dana 1812., kada je Poljsko-Litavska Unija već podijeljena između Rusije, Pruske i Austrije i briše se s političke karte Europe, iako je 1807., baš prije nego što priča počinje, Napoleon Bonaparte osnovao satelitsko Varšavsko vojvodstvo. Mjesto radnje je selo Soplicowo, ladanjsko imanje pod ruskom upravom. Gospodin Tadija pripovijeda priču o dvije posvađane plemićke obitelji i o ljubavi između Tadije Soplica iz jedne obitelji i Zosije iz druge posvađane obitelji. Drugi podzaplet uključuje spontane pobune domaćeg stanovništva protiv okupatorske ruske vojske. Različite fabularne niti dinamično se prekidaju i prepleću, donoseći cijelu galeriju likova onodobnoga poljskoga društva, osjećaj punine života i predokus vječnosti.[4] Mickiewicz koristi pojam `Litva` u drugačijem značenju od današnjeg, ne kao državu, nego kao zemljopisno područje, koje uključuje i Poljsku i Bjelorusiju. Poljaci, Litvanci i Bjelorusi smatraju Mickiewicza svojim piscem. Adam Bernard Mickjevič[1] ili Adam Mickijevič (polj. Adam Bernard Mickiewicz; 24. decembar 1798 — 26. novembar 1855) je poljski književnik i pesnik, izrazita ličnost poljske književne romantike i borac za slobodu Poljske. On se smatra nacionalnim pesnikom u Poljskoj, Litvaniji i Belorusiji. Kao jedna od glavnih figura poljskog romantizma, on se smatra jednim od tri poljska velikana (Trzej Wieszcze).[2] Adam Mickjevič je, prema mišljenju mnogih, ne samo najveći poljski pesnik,[3][4][5] jedan od velikih slovenskih[6] i evropskih[7] romantičarskih pesnika i intelektualaca, već i najveći duhovni autoritet, čije je sveukupno delovanje bilo odlučujuće za formiranje poljske kolektivne nacionalne svesti. Ovu nacionalnu počast on deli sa poljskim bardovima Žigmuntom Krasinskim i Julijusom Slovackim.[8][9] Biografija Za razliku od mnogih romantičarskih pesnika, njegov život je bio relativno lagan i bez potresa. Živeo je u emigraciji u Rusiji, Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj. U Nemačkoj je upoznao Getea. Oženio se 1834. Selinom Šimanovskom, koja je kasnije mentalno obolela, što je uticalo da Mickjevič pokuša samoubistvo. Od 1840. predavao je slovenske jezike i književnost na Francuskom koležu u Parizu. U svojim predavanjima o slovenskoj književnosti u Parizu, Mickjevič je koristio i primere srpske narodne književnosti i tragediju „Obilić“ Sime Milutinovića Sarajlije.[10] Ovo mesto je napustio 1844. ponesen idejama religioznog misticizma. Tada je zapao u porodičnu, psihološku i zdravstvenu krizu. Zabeleženo je da ga je u zimu 1848−1849. posetio Frederik Šopen, i sam veoma bolestan, i svirao mu muziku da bi ga umirio.[11] Jedno vreme prebivao je u ruskoj Odesi, gde je bio premešten po nalogu ruskih organa, koji su nakon podele Poljske 1795. Poljake selili po Ruskoj Imperiji. U Odesi bio je u romansi sa Poljakinjom Karolinom Sobanskom. Kasnije se pokazalo da je Sobanska bila ruski špijun, koja je u Odesi tražila poljske revolucionare. Mickjevičeva supruga Selina je umrla 1855. Kada je izbio Krimski rat, ostavio je svoju maloletnu decu u Parizu i otišao u Konstantinopolj da organizuje poljske i jevrejske jedinice u borbi protiv Rusije. Dok je na azijskoj strani Bosfora Florens Najtingejl spašavala ranjenike krimskog rata od kolere, na zapadnoj strani Bofora kolerom se zarazio i Mickjevič. Umro je 26. novembra 1855. kao žrtva epidemije kolere. Njegove posmrtne ostatke sa parnim brodom prenjeli su u Pariz da bi 1890. prenjeli u Poljsku i sahranili u Krakovu u poznatoj katedrali Vavel, pored ostalih velikana poljske istorije. Njegovo literarno delo stvoreno je za samo 15 godina. Inspiracija mu je uvek bila poljska tradicija i katolicizam. Balade i romanse iz 1822. su obojene folklorom, ciklus drama Zadušnice bavi se litvanskom istorijom, dok je Konrad Valenrod istorijsko i patriotsko poetsko delo, gde prikazuje borbu Poljaka protiv germanskog tevtonskog reda. Danas po Mickjeviču nosi ime Univerzitet u Poznanju i institut za poljsku kulturu, koji služi za njenu međunarodnu promociju. Rane godine Dvorac Zaoše, njegovo moguće rodno mesto Adam Mickjevič je rođen 24. decembra 1798, na imanju svog ujaka u Zaošu (danas Zavos) u blizini Navagruda (na poljskom, Nowogródek) ili u samom Navagrudu[a] u tadašnjem delu Ruskog carstva, a sada Belorusiji. Taj region je bio na periferiji uže Litvanije i bio je deo Velikog vojvodstva Litvanije sve do Treće podele Poljsko-litvanske zajednice (1795).[12][13] Viša klasa, uključujući Mickjevičevu porodicu, bila je ili poljska ili polonizovana.[12] Pesnikov otac, Mikolaj Mickjevič, advokat, bio je pripadnik poljskog[14] plemstva (szlachta)[15] i nosio je nasledni grb Poraj;[16] Adamova majka je bila Barbara Mickjevič, rođena Majevska. Adam je bio drugorođeni sin u porodici.[17] Mickjevič je proveo detinjstvo u Navahrudu.[15][17] U početku su ga podučavali njegova majka i privatni učitelji. Od 1807. do 1815. pohađao je dominikansku školu po nastavnom planu i programu koji je osmislila sada nefunkcionalna poljska Komisija za nacionalno obrazovanje, koja je bila prvo svetsko ministarstvo obrazovanja.[15][17][18] On je bio osrednji student, iako aktivan u igrima, pozorištu i slično.[15] Septembra 1815, Mickjevič se upisao na Carski univerzitet u Viljnusu, gde je studirao za učitelja.[19] Nakon diplomiranja, prema uslovima njegove vladine stipendije, predavao je u srednjoj školi u Kaunasu od 1819. do 1823. godine.[17] Godine 1818, objavio je svoju prvu pesmu „Zima miejska“ („Gradska zima“) u časopisu Tygodnik Wileński (Vinjnus nedeljno) na poljskom jeziku.[20] U narednih nekoliko godina njegov stil će sazrevati od sentimentalizma/neoklasicizma do romantizma, prvo u njegovim pesničkim antologijama objavljenim u Viljnusu 1822. i 1823. godine; ove antologije uključivale su pesmu „Gražina“ i prve objavljene delove (II i IV) njegovog glavnog dela Dziady (Veče predaka).[20] Do 1820. već je završio drugu veliku romantičnu pesmu, „Oda do młodości“ („Oda mladosti“), ali se smatralo da je previše patriotska i revolucionarna za objavljivanje, te se nije zvanično pojavljivala dugi niz godina.[20] Otprilike u leto 1820, Mickijevič je upoznao ljubav svog života, Marilu Vereščakovnu. Nisu mogli da se venčaju zbog siromaštva njegove porodice i relativno niskog društvenog statusa; pored toga, već je bila verena za grofa Vavrinjeka Putkamera, za koga će se udati 1821. godine. Tadeusz Lucjan Gronowski (rođen 5. listopada 1894.[1] u Varšavi, umro 20. veljače 1990., ibid.) - poljski grafičar, slikar, dizajner interijera, kreator plakata, dizajner poštanskih maraka, ilustrator knjiga. Povremeno je izrađivao i ekslibrise. Smatra se jednim od pionira moderne poljske plakatne umjetnosti. Životopis Sin Leopolda i Tekle rođene Kozłowske[1]. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu Tehničkog sveučilišta u Varšavi, gdje je studirao 1917.–1925., te na École nationale supérieure des beaux-arts u Parizu, gdje je studirao slikarstvo. Od vremena studija u Varšavi pripadao je Akademskoj korporaciji Welecja. Kao grafički dizajner surađivao je s časopisima kao što su `Pro Arte et Studio`, `Skamander` i `Życie Literackie`. Bio je dizajner reklama za prijeratne tvrtke, uključujući: Wedel, Orbis, Tvornica čokolade Fruziński i trgovine Herse. Tvorac je još uvijek korištenog logotipa LOT Polish Airlinesa, koji je 1929. godine pobijedio na natjecanju koje su organizirali ovi zrakoplovni prijevoznici za odabir svoje nove robne marke. Sudjelovao je u izradi polikroma na stambenim zgradama na Starogradskom trgu u Varšavi. Autor je kristalnih svijećnjaka u Sabornoj dvorani i lustera u nekim prostorijama Sejma[2]. Surađivao je i s varšavskim kazalištima kao scenograf. Godine 1929. oženio se s Madeleine Planchon[1]. Bio je član Udruge poljskih umjetnika `Rytm`. Godine 1933. bio je jedan od suosnivača Kruga reklamnih grafičara. Dok je također bio aktivan u Udruženju poljskih grafičara, suuređivao je sindikalni časopis `Grafika`. Velik dio međuratnog razdoblja proveo je u Parizu, gdje je radio kao dizajner dekoracije za poznate i ekskluzivne trgovine, uključujući: `Galerije Lafayette`. Godine 1950. izdavačka kuća `Książka i Wiedza` objavila je luksuzno izdanje Pana Tadeusza Adama Mickiewicza s ilustracijama Gronowskog. Počiva na groblju Powązki u Varšavi (odjeljak 231-4-25)

Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, 1972. Izuzetno retko u ponudi. Jedna od retkih autentično disidentskih knjiga, koja je doživela zvaničnu osudu i zabranu. Blago iskrzan omot, potpis prethodnog vlasnika, sve se vidi na slikama, inače vrlo dobro očuvano. Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja`` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. U legatu se nalazi 821 monografska publikacija, od čega je dve trećine potpisano sa posvetom autora, 165 primeraka periode i 121 predmet za posebne fondove. Legat obuhvata Ivanovićevu arhivu, rukopise, isečke iz novina i mnogobrojna dokumenta koja se odnose na progon i sudske procese koji su se u više navrata vodili protiv njega. U legatu se nalazi originalno sudsko rešenje o zabrani knjige `Crveni kralj` te odluke o izbacivanju sa posla povodom objave knjige. Nakon čina zabrane različito su reagovale Ivanovićeve kolege pisci. Tako Borislav Pekić šalje pismo podrške i izražava protivljenje cenzuri i gušenju sloboda pisca. Njegovo pismo kao i korespondencija vođena povodom procesa, takođe su deo legata. Ivanović je u svoj legat ostavio i antiratnu knjigu „Ukleti Srbijanac” koja nije bila po volji vlasti u Srbiji sa početka devedesetih, tako da je tek mali broj primeraka knjige štampan u ograničenom tiražu i sačuvan, dok je ostatak tiraža verovatno završio u starom papiru.[4] Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjige najverovatnije nisu ni citane. Redje izdanje !!! Likovno opremio: Boris Dogan Dostojevski Djela 1-12 komplet Autor: Fjodor Mihajlović Dostojevski Sabrana djela I - XII. 1. Bijedni ljudi / Dvojnik / Roman u devet pisama / Gospodin proharicin / Gazdarica / Polzunkov / Slabo srce / Posteni lopov / Bozicno drvce i svadba / Tudja zena i muz pod posteljom 2. Bijele noći / Njetocka nezvanova / Mali junak / Selo stepancikovo 3. Poniženi i uvrijeđeni / Ujakov san 4. Zapisi iz mrtvog doma / Zapisi iz podzemlja / Zimske beleske o letnjim utiscima 5. Kockar / Svinjarija / Krokodil / Vjecni Muz 6. Zločin i kazna 7. Idiot 8. Bjesovi I. dio 9. Bjesovi II. dio 10. Zutokljunac 11. Braća Karamazovi I-II dio 12. Braća Karamazovi III-IV dio Izdavač: Zora / Znanje Godina izdanja: 1978. Mesto izdanja: Zagreb, Broj stranica: 6360 Format: 21x14 cm Povez: Tvrdi Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.[1] Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana.[1] Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći”[2] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[3] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[4] Smrtana kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[5] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.[6] Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Fjodor Dostojevski 1876. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[7] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[7] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[7] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski Jubilarno izdanje povodom stogodišnjice smrti Dostojevskog Rad, Beograd, Tvrd povez, 20.5 cm, latinica 1. Jadni ljudi – Dvojnik – Gospodin Proharčin 2. Gazdarica – Bele noći – Netočka Nezvanova 3. Mali junak – Ujakov san – Selo Stepančikovo 4. Poniženi i uvređeni 5. Zapisi iz mrtvog doma – Odvratna priča 6. Zimske beleške o letnjim utiscima – Zapisi iz podzemlja – Kockar 7. Zločin i kazna 8. Idiot I 9. Idiot II 10. Zli dusi I 11. Zli dusi II 12. Mladić I 13. Mladić II 14. Večni muž i druge pripovetke 15. Braća Karamazovi I 16. Braća Karamazovi II 17. Književno-kritički članci – Piščev dnevnik I 18. Piščev dnevnik II 19. Odabrana pisma I 20. Odabrana pisma II Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.[1] Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana.[1] Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći”[2] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[3] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[4] Smrtana kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[5] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.[6] Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Fjodor Dostojevski 1876. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[7] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[7] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[7] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“.