Aleksandar Vitorović: UKUS ZVERI, Srpski privredni i kulturni klub/Beogradska knjiga 2004, tvrdi povez, str. 177. Roman. Očuvanost 4. Александар Виторовић (Шепшин, 4. октобар 1926 — Београд, 8. фебруар 2016) је био српски књижевник и новинар. Био је дугогодишњи главни и одговорни уредник Информативног програма Телевизије Београд и члан Удружења новинара Србије (УНС).[1] Биографија Рођен је у октобру 1926. године у Шепшину код Младеновца. Завршио је Правни факултет Универзитета у Београду 1958. године. Новинарством је почео да се бави исте године као руководилац источних редакција емисија за иностранство Радио Београда.[2] Био је дописник Радио Београда из Варшаве 1959. године. Био је главни и одговорни уредник Информативног програма Телевизије Београд од 1960. до 1971. године, заменик генералног директора за програме радија и телевизије, као и директор Центра за истраживање програма. Године 1978. даје оставку на све функције, осим на дужности члана Савета Републике, која је била почасна.[3] Од јуна 1971. до 1. јуна 1973. био је члан председништва Главног одбора УНС-а. На четрнаестој скупштини Савеза новинара Југославије одржаној 1975. у Крањској Гори, изабран је за члана Савезног одбора Савеза новинара Југославије. Носилац је Партизанске споменице 1941. а надимак још из ратних дана му је Цига.

Аутор - особа Ћосић, Југослав Žanetić, Voja, 1963- = Жанетић, Воја, 1963- Радуловић, Душан Ковачевић, Саша Д. Ђаковић, Бранко Бркић, Бранислав Наслов Podignimo uvis čela / [samostalno autorsko izdanje Jugoslava Ćosića... et al. ; priređivač i odgovorni urednik Branislav Brkić] Врста грађе хумор, сатира, пародија Језик српски Година 1986 Издање 1. izd. Издавање и производња Beograd : Radio pozorište Index 202, 1986 (Beograd : PTT) Физички опис 238 str. ; 17 cm. УДК 821.163.41-22 Линк DCOBISS Насл.корица Формат(и): image/jpeg

Višnja na Tašmajdanu - Siniša Pavić Prvo delo Siniše Pavića, autora najgledanijih TV serija u istoriji RTS-a: `Vruč vetar`, `Bolji život`, `Srećni ljudi`, `Porodično blago` i `Stižu dolari`. Roman je preveden na poljski, nemački, češki i rumunski jezik, dramatizovan je za pozornicu i radio, a po njemu je 1968. godine snimljen i istoimeni film. BEOGRAD 1966 god, 227 str, po korici prosuta neka tečnost, unutrašnjost u vrlo dobrom stanju. K.D.S.O.2.P.1.

Pavle Stefanović: GAVRILO KUŽELJ, Nolit 1974, str. 240. Roman. Očuvanost 4. Павле Стефановић (Крушевац, 22. март 1901 — Београд, 29. октобар 1985) је филозоф, естетичар, есејиста, музички писац, критичар и књижевник. Павле Стефановић је рођен у Крушевцу 1901. године у породици интелектуалаца. Отац Светислав Стефановић био је лекар, песник, критичар и преводилац Шекспира. Мајка Милана Стефановић, рођена Бота, студирала је психологију и педагогију на Универзитету у Цириху (Швајцарска). Павле Стефановић је био филозоф, естетичар, есејиста, музички писац, критичар, књижевник. Дипломирао је на Филозофском факултету универзитета у Београду 1926. године. Радио је као библиотекар у Универзитетској библиотеци у Београду (од 1926. до 1948.), потом као музички коментатор у Радио Београду (од 1948. до 1956.). Још у деценији пред Други светски рат поставши познат као музички писац и критичар, Стефановић је, упоредо, напредовао у струци библиотекара. Био је свестрано ангажован у Друштву југословенских библиотекара, члан Београдске секције и члан Управе Друштва од 1931. У периоду пре Другог светског рата водио је говорни хор друштва Абрашевић за који је писао песме и припремао наступе. Почевши од раних тридесетих оглашавао се као музички критичар у листовима Правда, Штампа, Музички гласник, Време и другим. После ослобођења наставио је да пише. Више стотина текстова, осврта, критика и есеја Павле Стефановић је објавио у часописима Књижевност, Дело, Израз, Позориште, Сцена, Видици, Књижевне новине, Савременик, Политика, НИН, за програме Радио Београда и друге. Издваја се његова сарадња са Трећим програмом Радио Београда. Између марта 1941. и марта 1945. није објавио ни један текст. Павле Стефановић био је човек веома широких интересовања. Његов тематски опсег је захватао све уметности, па се поред музичке критике бавио и естетиком уметности и есејистиком. Писао је о свим уметничким областима – музичкој, ликовној, позоришној, књижевној, филмској. Павле Стефановић је објављивао прозу, најпре у периодици а потом у књизи прозе Гаврило Кужељ. Вођен уметничком радозналошћу, био је и глумац у филму Кичма Влатка Гилића. Истицао се изузетном ерудицијом и предавачким даром. На јавној сцени Србије и тадашње Југославије, држао је предавања, наступао на програмима радија и телевизије, тумачио дела класичне и, с посебним афинитетом, дела и правце модерне уметности. У најужем кругу Павлових пријатеља били су Јосип Славенски, Љубица Марић, Олга Јеврић, Енрико Јосиф, Милета Сајић, Бранимир Сакач, Радомир Константиновић и други. Пратио је књижевни, музички, ликовни и уопште културни живот Србије и тадашње Југославије, а посебно се истичу многобројни текстови које је посветио фестивалима који су се током 60-тих година прошлог века оснивали у свим крајевима земље. Тако је редовно пратио Бемус, Битеф, Фестивал камерне музике у Слатини Раденци, Трибину југословенске музике у Опатији, Загребачки Биенале... У Београду 2016. године је одржан мултидисциплинарни научни скуп О укусима се расправља. Павле Стефановић (1901‒1985.). Организатори су били Удружење композитора Србије – Секција музичких писаца и Музиколошко друштво Србије.

Milan Osmak: KRVOTOK BRODA, Izdanje autora Rijeka 1965, str. 164. Roman. Očuvanost 4 i ima posvetu. Milan Osmak (1940-2015). Pisao je i pod pseudonimom Willy Stenton. Završio je gimnaziju u Rijeci. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, komparativnu književnost i dva svjetska jezika. Radio je zatim kao novinar i urednik na Radio Zagrebu, u novinskim kućama Novi list u Rijeci, i Vjesnik u Zagrebu. Osnivač je povijesne revije “Fokus”. Bio je direktor izdavačkog poduzeća Stvarnost u Zagrebu, te uredio više od stotinu knjiga. Objavio je: Krvotok broda (roman), Rijeka 1965., Mare nostrum (antologija hrvat poezije o moru), Zagreb 1971., Sretni Posejdonov vrtlar (roman), Zagreb 1973., Lovci na amfore (roman), Zagreb, 1976., Ribohvatanje (priče za djecu), Zagreb, 1982. i 1983., Tajanstveni otoci (roman za djecu), Zagreb, 1985 i 1987. , Čežnja i požuda (roman), Zagreb 1985., Ispraznite Titanic (roman), Zagreb 1987., ZG Love story (roman), Zagreb, 1990., Ivana tajanstveni otok (roman za mlade), Zagreb 2004., Tulum sa tunama (roman za mlade), Zagreb 2005., Mario petnaestogodišnji kapetan (roman za mlade), Zagreb 2007. te Ljetovati na Marsu (roman za mlade), Zagreb, 2009. Prevedena djela su: Srebrna karavana, Bratislava 1984., Čovjek s ožiljkom, Bratislava 1988., Ribohvatanje, Prag 1989. te Ispraznite Titanic, Bratislava 1989.

Anastazija Bela Šubić : VELIKO LOVIŠTE, Džepna knjiga Sarajevo 1959, str. 209. Pripovetke. Očuvanost 4-. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame)

Tvrd povez sa omotom, vrlo dobro očuvana, 196 strana, izdanje Znanje Zagreb 1980, edicija Hit Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja. Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac. Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti). Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika. Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.

Nikola Davidović : PROGONSTVO , Sloboda / Veljko Vlahović Beograd 1988, tvrdi povez, str. 289., drugo izdanje. Roman. Očuvanost 4-; korica ima manje fleke. Nikola Davidović je živeo i radio u Parizu. Ušao je u vreme 12.XII.1937. godine u Banja Luci, a izašao je iz vremena 9.IX.2014. u Parizu. Počiva na pariskom groblju Thiais. . Bio je član udruženja Maison des écrivains i PEN kluba Francuske. Autor je pet romana i Knjige razmišljanja. Iz rodnog kraja, današnje Republike Srpske, odselio je veoma mlad. Kao gimnazijalac i student objavljivao je pesme i lirske crtice. Okušao se i u novinarstvu. Bio je dopisnik Radio-Sarajeva i dopisnik beogradske Politike. Pre nego što se oslobodio svih obaveza i posvetio književnom radu bavio se naukom i izdavaštvom. Izvesno vreme radio je i kao profesor. Izuzmu li se prvi pokušaji, kojima bi se, s obzirom na zanimljivost i originalnost priča, trebalo vratiti, Apostoli su prvi roman. To je roman o otuđenju jastva. U njemu glavni lik narasta u istorijsku ličnost i gubi svoje prirodno ja. Drugi roman, Progonstvo, zamišljan je šesnaest godina pre no što je napisan. Razlog tako dugom odlaganju je traženje metafore koja će istovremeno da ukaže na izgnanstvo i čoveka i Boga. Radnja Progonstva sažima se u priču o sinu koji, ne zapamtivši oca i ne pronašavši dokaze o njegovom fizičkom izgledu, krade iz mauzoleja urnu sa očevim pepelom s namerom da pepeo preda nekom živom obliku. Pronoseći urnu kroz sve važnije dokaze postojanja, shvata da je sopstvenost nepresadiva i da je život i u iskonu progonstvo. I osnova Šeme je alegorična. I ovde se, kao i u Progonstvu, ne zna je li otac čovek ili nadbiće. Kroz priču, proizašlu iz istorijske činjenice, sagledane su dileme i ideološka neslaganja sinova. Našavši se pred mogućnošću da izbore pomilovanje oca, osuđenog na smrt, sinovi se sučeljavaju sa jednoobraznošću i stanovitošću zakona Prirode i Istorije i iz te neravnopravne borbe izlaze sa spoznajom da je suština nemenljiva. Progonstvo i Šema su štampani u Beogradu: Progonstvo u tri, a Šema u dva izdanja. U Iluzijama, četvrtom Davidovićevom romanu, sagledavaju se saodnosi nade i nemenljivosti prirodnih zakona. Peti roman, Amnezija, utemeljuje verovanje da je smrt odlazak u život i da se vaskrsnuti može jedino iz semena.

O. Henry `Posljednji list`: sažetak. Priča vredna čitanja Poznati humorist napisao je bolno dirljivu priču punu dubokog značenja, tjerajući vas da razmišljate o životu, želji za životom, a prije svega da ostanete osoba sposobna za razumijevanje i suosjećanje. Riječ je o ovoj priči o čuvenom O. Henryju `Posljednji list`, čiji će sažetak biti opisan u ovom materijalu. Kratka biografija autora Majstor žanra kratke priče rođen je 11. rujna 1862. u Greensborou u Sjevernoj Karolini. Pokušao sam se u različitim profesijama. Radio je kao knjigovođa u nekretninskom poduzeću, kao crtač u zemljišnoj upravi i blagajnik u banci. Prvo iskustvo stečeno radom u duhovitom tjedniku u gradu Austinu. Suptilni humor i neočekivani rezultati karakteristični su za njegove priče. Tijekom svog stvaralačkog života napisano je oko 300 priča, kompletna zbirka njegovih djela je 18 svezaka.Kratka biografija autora Majstor žanra kratke priče rođen je 11. rujna 1862. u Greensborou u Sjevernoj Karolini. Pokušao sam se u različitim profesijama. Radio je kao knjigovođa u nekretninskom poduzeću, kao crtač u zemljišnoj upravi i blagajnik u banci. Prvo iskustvo stečeno radom u duhovitom tjedniku u gradu Austinu. Suptilni humor i neočekivani rezultati karakteristični su za njegove priče. Tijekom svog stvaralačkog života napisano je oko 300 priča, kompletna zbirka njegovih djela je 18 svezaka Izdavač:LUKA ŠTAMPA Beograd Broj strana:164 Pismo:Latinica Povez: MEK Format: 18 x11 cm Godina izdanja: 2002

Džejms Gripando je radio punih dvanaest godina kao advokat u jakoj firmi za pravne savete u Majamiju, pre nego što se posvetio pisanju trilera. Njegovi romani, pisani britkim stilom, puni su neizvesnosti i napetosti, istraživačkih putovanja, koja im daju elemente autentičnosti. U središtu ovog romana je advokat Džek, čija je devojka izvršila samoubistvo, koje poprima elemente ubistva, za koje je baš on optužen, a potencijalni ubica je van svake sumnje... Izdavač: Politika / Narodna knjiga Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 12x16.5 cm Broj strana: 331

SELJACI I VOJNICI - Metodije Fotev Matica Srpska 1977 Tvrd povez, 20 cm, 466 strana Metodija, makedonski književnik (Ljubojno kraj Prespe, 14. III. 1932). Završio učiteljsku školu u Bitolju, potom radio kao novinar i urednik Nove Makedonije i Radiotelevizije Skoplje. Predstavnik psihološkoga realizma i modernizma. U pripovijetkama i romanima tematizira predratnu, ratnu (okupacijsku) i poratnu društvenu zbilju makedonskoga sela. Važnija djela: Katovi potomci (Potomcite na Kat, 1966), Seljaci i vojnici (Selani i vojnici, 1969), Velike skitnice (Golemite skitači, 1970), Neplodna voda (Neplodnata voda, 1978). K.D.S.3.3.

Џејмс Мекгрегор Бернс (1918-2014) био је најпродаванији амерички историчар и политиколог чији је рад добио и Националну награду за књигу и Пулицерову награду. Рођен у Бостону, дипломирао је на Вилијамс колеџу, где се вратио да предаје историју и политичке науке након што је докторирао на Харварду и служио у Другом светском рату. Радио је као Вудро Вилсон професор владиног емеритуса на Вилијамс колеџу и као истакнути стипендиста за лидерство на Универзитету Мериленд до своје смрти 2014. Beograd 1961. 317 str. ilustrovana, očuvana JAN.21/4

Ivan Kušan, hrvatski književnik i akademik najpoznatiji je po svom fantastičnom serijalu romana o Koku i remek-delu `Lažeš Melita`, a prema njegovoj knjizi `Koko i duhovi` snimljen je film istog naslova u režiji njegovog sina Danijela. Autor je mnoštva drama, filmskih scenarija, radio i televizijskih drama, romana, priča, eseja i kritika. Sastavio je nekoliko antologija. Priredio je dve samostalne izložbe. Dela su mu prevođena na više stranih jezika.Prevodio je Hartea, Saint-Exupéryja, Tolstoja, Maupassanta, Čehova, Twaina, Solženjicina, Ionescoa... Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada. Nolit, 1958., kartonski povez, 183 strane, nepodvlačena, nema posvetu, očuvana.

Strujni kabl (ili kabel/kabal,kako neko kaze) za razne kucne aparate,tipa kasetofona,radio aparata,televizora,Sony play station-a,punjaca za baterije (Canon,Casio,Fuji,Nikon,Olympus,Panasonic,Pentax,Sony...),neke stampace,skenere i drugu kompjutersku opremu,itd.Pogledajte ulaz (deluje kao dva spojena kruga). NIJE za manje aparate,tipa elektricnog brijaca,masinice za sisanje/trimera i slicno. Crne boje,duzine oko 150 cm (tj. jedan ipo metar). Ocuvan,ispravan. Svi kablovi su testirani (probani) i ispravni su (rade). Mozda jedan-dva imaju neku fleku od farbe.

Luis Bromfild : SAVREMENI JUNAK , Rad 1973, tvrdi povez, str. 460. Američki roman. Očuvanost 4. Luis Bromfild (Louis Bromfield 1896 -1956) rođen je u Mensfieldu (Ohio), osim po svom pisanju za šta je dobio i Pulitzerovu nagradu, poznat je kao inovativni zaštitnik prirode i naučni poljoprivrednik. Studirao je agrokulturu a zatim je prešao na Columbia univerzitet da bi nastavio spisateljsku karijeru. Odlikovan je u Prvom svjetskom ratu, radio kao novinar i reporter, napisao veliki broj knjiga od kojih su neke poslužile kao podloga za filmove kao što su `Mrs. Parkington` i `Kiše dolaze`.

Zaludice - Mile Nović Mile Nović (pravo ime mu je Miodrag Milenović) se najviše bavio novinarstvom. Za publicistiku je nagrađivan dva puta nagradom `Svetozar Marković Toza`. U ovoj knjizi su sakupljene humoristično-satiričke priče koje su mu donele prvu nagradu Radio-Beograda, drugu i treću nagradu `Radoje Domanović` i desetak otkupnih nagrada na ovim i drugim konkursima. Priče `Knjiga` i `Bogojažljivi čuvar` Milovan Vitezović je uvrstio u Antologiju savremene srpske satirične priče. Povez: broš Broj str: 67 Format: 20 cm Godina: 1980. Izdavač: BIBLIOTEKA KARLO BIJELICKI iz Sombora HOD.D. 2.

Če - tragedija koja traje Matija Bećković, Dušan Radović Žanr Beletristika (domaći pisci) Izdavač: Dereta Br. strana: 205 Povez: broš Jezik: Srpski/Engleski , nemački Pismo: Latinica Format: 20cm Trojezično izdanje (Če – tragedija koja traje, Che – A Permanent Tragedy, Ce – Tragodie, die andauert). Dramska poema Če, tragedija koja traje (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na nemački i engleski jezik i izvođena je kao radio drama i pozorišna predstava u Nemačkoj i SAD. Zajedno sa zapisima iz knjige O međuvremenu, objavljena je u Njujorku pod naslovom Random Targets. L.. SAJ.D. O.1. . P. 7

Luis Bromfild : GORKI LOTOS , Rad 1973, tvrdi povez, str. 284. Američki roman. Očuvanost 4. Luis Bromfild (Louis Bromfield 1896 -1956) rođen je u Mensfieldu (Ohio), osim po svom pisanju za šta je dobio i Pulitzerovu nagradu, poznat je kao inovativni zaštitnik prirode i naučni poljoprivrednik. Studirao je agrokulturu a zatim je prešao na Columbia univerzitet da bi nastavio spisateljsku karijeru. Odlikovan je u Prvom svjetskom ratu, radio kao novinar i reporter, napisao veliki broj knjiga od kojih su neke poslužile kao podloga za filmove kao što su `Mrs. Parkington` i `Kiše dolaze`.

Ljubislav Milićević : HRASTOVA VATRA , Obodsko slovo Rijeka Crnojevića Podgorica 2001, tvrdi povez, str. 96. Zbirka poezije. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Ljubislav Milićević 1930, novinar i pesnik iz Bijelog Polja, već pedeset i pet godina utire i ostavlja dubok trag u novinarstvu i književnosti. Pokrenu je `Bjelopoljske novine` i časopis `Odzivi` a godinama je uređivao časopis `Mostovi`, poznato glasilo za kulturu Međurepubličke zajednice za kulturu . Bio je i urednik crnogorske redakcije časopisa `Disov glasnik`. Od 1956. godine sarađuje sa Radio Titogradom, Politikom i brojnim drugim jugoslovenskim glasilima na stranicama posvećenim kulturi.

JESI LI TI RAZAPEO HRISTA? - Žak Konfino tvrd povez,omot veoma lepo očuvana, zapis na predlistu Žak Konfino (Leskovac, Srbija, 1892 - 1975.), jugoslovenski pisac i lekar, objavio je desetak knjiga pripovedaka i romana. Medicinu je studirao najpre u Beču (1910 - 1914.), a završio je u Bernu (1916 - 1918.). Njegovi preci proterani su iz Španije u XV veku i živeli su kao sefardski Jevreji u Carigradu i Solunu, da bi se krajem 18. i početkom 19. veka doselili u Leskovac. Još u vreme prvog svetskog rata Žak Konfino se vratio u Srbiju i kao lekarski pomoćnik služio je u Valjevu i Leskovcu, zatim je sa srpskom vojskom dospeo u Albaniju. U rodnom gradu Leskovcu radio je kao lekar od 1920. do 1936. godine, kada je prešao u Beograd i otvorio privatnu ordinaciju, kao stručnjak za lečenje astme i rentgenologiju. Zahvaljujući Konfinu ,Leskovac je dobio prvi rentgen aparat još 1924 godine. Drugi svetski rat proveo je u zarobljeničkim logorima u Italiji, a posle oslobođenja Beograda radio je kao lekar Glavne vojne bolnice. Pisao je priče, humoreske, putopise, članke, i objavljivao ih najpre u `Leskovačkom glasniku`, a potom u `Jevrejskom životu`, `Južnom pogledu`, `Politici`, `Srpskom književnom glasniku`, `NIN`-u, `Medicinskom glasniku`, `Ježu` i drugde. Knjige su mu prevođene na albanski, češki, engleski, mađarski, nemački, poljski, portugalski, slovački, turski. Prevodio je s nemačkog i italijanskog, a služio se takođe francuskim i portugalskim. Žak Konfino se prvi put javio u književnosti tek u svojim četrdesetim godinama, i to humorističkim pričama.

Dejan Brankov - Zakarašje (zapisi) `Dejan Brankov (1914—1942) student prava i sekretar Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Rođen je 1914. godine u selu Dupljaji, kod Bele Crkve. Studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde se uključio u revolucionarni studentski pokret. U članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) je primljen 1936. godine. Bio je član Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Učesnik je Narodnooslobodilačkog rata od 1941. godine. Bio član Pokrajinskog vojnog komiteta, koji je na početku okupacije bio formiran pri Pokrajinskom komitetu KPJ za Vojvodinu. Kao rukovodilac Vojnog komiteta za južni Banat aktivno je radio na organizovanju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) u južnom Banatu. Bio je i član Štaba partizanskih odreda za južni Banat, a kasnije komandant Okružnog štaba partizanskih odreda. Nakon pogibije Brace Petrova, marta 1942. godine preuzeo je dužnost sekretara Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Avgusta 1942. godine zajedno sa Strahinjom Stefanovićem radio je na stvaranju Dubičkog partizanskog odreda. Zajedno sa Anđom Jovanović i Žarkom Zlatarom prebacio se u rumnski deo Banata u Banatsku klisuru, gde se povezao sa Žarkom Despotovićem i sa njim radio na odabiru najpogodnijeg terena za izgradnju skloništa i logorišta za partizanski odered. Prilikom obilaska Belobreškoj, 19. oktobra 1942. godine naišli su na rumunske graničare. Tom prilikom Brankov i Anđa Jovanović su bili teško ranjeni. Brankov je umro istog dana, dok je Anđa bila zarobljena i posle izlečenja predata šefu banatske policije Juraju Špileru, a kasnije streljana. U znak sećanja na njega, ulice u Vršcu, Beloj Crkvi i Kovinu nose njegovo ime, a u rodnom selu mu je 1956. godine podignut spomenik, rad vajarake Ekatarine Ristivojev.` Vikipedija Izdavač: KOV, Vršac Godina: 1985 Broj strana: 70 Meki povez Biblioteka: Biblioteka KOV knjiga 42 Ima posvetu i pečat. Samo na naslovnici ima malo fleka! Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: 31 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Dragoslav Grbić : LIRSKI FRAGMENTI, Novo pokolenje Beograd 1949, str. 32. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : RODNI GRAD, Novo pokolenje Beograd 1950, str. 48. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : SEPTEMBAR, Novo pokolenje Beograd 1954, str. 64. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : POD KAMENOM , Prosveta 1979, str. 56. Zbirka poezije. Očuvanost 4-. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)