Radio u obliku olovke sa funkcijom auto scan radio stanica,switch dugme, reset. U setu idu slusalice, radio i baterije

POLOVAN ISPRAVAN RADIO BUDILNIK MARKE SUPER TECH LEPOG IZGLEDA, SVE RADI NA ISTOM OSIM ŠTO SU BROJEVI MALO IZBLEDELI I NA JEDNOM BROJU MISLIM DA JE U PITANJU MINUT DA NEMA JEDNU CRTU..DATUM NA FOTOGRAFILAMA NIJE VALIDAN IZ RAZLOGA JER APARAT NIJE NAŠTELOVAN. PS.POGLEDAJTE MOJE OSTALE PREDMETE IMA SVAŠTA ZA SVAKOG. https://www.kupindo.com/Clan/Milenko75/SpisakPredmeta

CROWN radiokasetofon, prodajem kao neispravno, nemam ne mogu da isprobam, nedostaje utičnica.

Grundig daljinski za RR760CD radio kasetofon sa cd plejerom, sa slike koji je samo prikaz uređaja kome odgovara. Fotografije su moje i na njima je predmet (DALJINSKI) koji se prodaje. --Kupujte sigurno i pogledajte i ostale moje oglase-- Kupi odmah http://www.kupindo.com/Clan/grujica12/SpisakPredmeta Licitiraj http://www.limundo.com/Clan/grujica12/SpisakAukcija

Stari voltmetar DRPA `DRPA` is Deutsche Reichspatente which indicates it was made after Hitler came to power but pre ww2.

MP3 (bez kartice),usb,FM, zvučnik. i usb kabal za punjenje,kvalitetan zvuk. Ostala je samo crna boja.

RETKO,LEPO OCUVANO

*** PROLEĆNA AKCIJA NA LIMUNDU *** Pogledajte moje aukcije s početnim cenama znatno nižim nego na Kupindu! https://www.limundo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakAukcija *** BESPLATNA DOSTAVA AKO NARUČITE TRI ILI VIŠE PREDMETA NA KUPINDU *** !!! PROČITAJTE USLOVE PRODAJE !!! -> PREUZIMANJE, SLANJE, PLAĆANJE Mini bezicni zvucnik, model WS-822, bice Vas savrseni pratilac ako volite da Vasu muziku nosite sa sobom i delite s drugima! - Radio prijemnik s telekopskom antenom omogucice Vam slusanje Vasih omiljenih radio stanica - Moze da radi kao obican zvucnik: povezuje se kablom s mobilnim telefonom, tabletom, mp3 playerom, laptopom, desktopom ili drugim uredjajima koji imaju prikljucak 3.5 mm - Ugradjen MP3 player: samo ubacite microSD katicu ili USB flash memoriju s Vasom muzikom, i on ce je automatski pustiti - Koristi standardnu Li-Ion bateriju tip BL-5C, koja se moze izvaditi i zameniti; nisu ni skupe – ako imate vise komada, Vasa muzika je non-stop! Punjenje je preko USB uticnice u racunaru ili zidu - Kvalitet i jacina zvuka prevazilaze sva ocekivanja! - Kanapce za nosenje oko zgloba ruke - Dimenzije : 11 x 6 x 3 cm Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388 Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388

*** PROLEĆNA AKCIJA NA LIMUNDU *** Pogledajte moje aukcije s početnim cenama znatno nižim nego na Kupindu! https://www.limundo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakAukcija *** BESPLATNA DOSTAVA AKO NARUČITE TRI ILI VIŠE PREDMETA NA KUPINDU *** !!! PROČITAJTE USLOVE PRODAJE !!! -> PREUZIMANJE, SLANJE, PLAĆANJE Mini radio prijemnik SUNNY s dugackom teleskopskom antenom omogucava odlican prijem FM signala. Zvucnik dovoljne snage, prosecnog kvaliteta, idealan je za svakodnevno slušanje Vaših omiljenih radio stanica. Radio koristi dve baterije tipa AA (1.5 V). Može se napajati i preko pretvaraca napona (adaptera) DC 3 V, koji nije ukljucen u pakovanje. Postoji i prikljucak za slušalice (3.5 mm). Signali koje radio hvata: FM, MW, SW, TV Dimenzije: 129 x 78 x 29 mm Težina bez baterija: 110 g Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388 Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388

*** PROLEĆNA AKCIJA NA LIMUNDU *** Pogledajte moje aukcije s početnim cenama znatno nižim nego na Kupindu! https://www.limundo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakAukcija *** BESPLATNA DOSTAVA AKO NARUČITE TRI ILI VIŠE PREDMETA NA KUPINDU *** !!! PROČITAJTE USLOVE PRODAJE !!! -> PREUZIMANJE, SLANJE, PLAĆANJE ... opis u izradi, bice gotovo ubrzo ... ... molim pitajte sta Vas interesuje ... Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388 Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388

pozlaćena medalja 30mm prečnik 12,5 grama BRD 1963 Medaille - John F. Kennedy - Ich bin ein Berliner Врхунац његовог путовања је посета Западном Берлину 26. јуна, на 15. годишњицу Берлинског ваздушног превоза. У пратњи канцелара Конрада Аденауера и владајућег градоначелника Берлина Вилија Бранта, Кенеди је овог летњег дана у конвоју прокотрљао Западни Берлин - стотине хиљада Берлинчана одушевљено су га бодриле, преноси радио уживо. У дирљивом и незаборавном говору грађанима Берлина испред градске куће Шенеберг, он критикује зид као симбол неуспеха комунизма и изражава своју солидарност са грађанима подељеног Берлина: „ Сви слободни људи, где год да живе, грађани су Берлина, и зато сам као слободан човек поносан на речи: Ицх бин еин Берлинер .

302 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Alberto Aleandro Uderzo (franc. Alberto Aleandro Uderzo; 25. april 1927 — 24. mart 2020)[1] bio je francuski strip crtač i scenarista. Najpoznatiji je po svom radu na stripu Asteriks, kao i po stripovima Umpah-Pah, koji je kao i Asteriksa radio u saradnji s Reneom Gošinijem (franc. René Goscinny), kao i stripu i Tangi i Laverdir koji je radio u saradnji sa Žan-Mišel Šarlijeom (franc. Jean-Michel Charlier). Asteriks (franc. Astérix) je izmišljeni junak, stvoren 1959. kao heroj serije francuskih stripova koji je pisao Rene Gošini i crtao Alber Uderzo. Uderzo je nastavio seriju i nakon Gošinijeve smrti 1977. godine. Stripovi su prevedeni na mnogo jezika, čak i latinski i starogrčki. To je najverovatnije najpopularniji francuski strip na svetu. Asteriks je manje popularan u SAD i Japanu koji imaju razvijenu tradiciju svoga stripa. Ključ za uspeh ovog stripa je to što sadrži komične elemente za sve uzraste: mlađa deca vole vizuelne gegove, dok odrasli cene bistre i iskričave aluzije u tekstu. Asteriksov najbolji prijatelj je Obeliks. Serija Asteriks je jedna od najpopularnijih franko-belgijskih stripova na svetu. Ona je prevedena na 111 jezika i dijalekata.[1] Uspeh ove serije je doveo do adaptacije njenih knjiga u 13 filmova: devet animiranih, i četiri sa živom akcijom (jedan od kojih, Asteriks & Obeliks: Misija Kleopatra, ostvario je veliki uspeh u Francuskoj). Znatan broj igara je isto tako baziran na likovima ove serije, a postoji i tematski park u blizini Pariza, park Asteriks. Prvi francuski satelit, Asteriks, koji je lansiran 1965. godine, imenovan je po liku iz ovog stripa. Do godine 2017, 370 miliona kopija Asteriks knjiga je bilo prodato širom sveta,[2] pri čemu su kokreatori Rene Gošini i Alber Uderzo bili među najbolje prodavanim francuskim autorima u inostranstvu.

Univerzalni FM transmiter omogućava puštanje muzike sa Vašeg mobilnog telefona, tableta ili mp3 playera na radio frekvenciji koju vi izaberete. FM Transmitter ima 3.5 mm audio jack preko kojeg se povezuje na mobilni telefon, tablet, mp3/mp4 plejer, . . . Na radiu u autu ili u kući se pronadje odgovarajuća frekvencija pa se muzika sa mobilnog telefona, tableta, mp3 playera čuje na radiu. Ima ugrađenu punjivu bateriju od 120 mAh sa indikatorom baterije na LCD-u koji ima plavo svetlo u pozadini. Pogodan je za automobile jer radi i kao hands free. Nakon obavljenog razgovora mobilnim telefonom transmitter nastavlja sa puštanjem muzike. Pamti poslednju korišćenu frekvenciju. Podržava sve smart telefone i mp3/4/5 playere sa 3.5mm jack-om. Podržava sve FM frekvencije od 87.5 ~ 108 MHz(interval 0.1MHz). Ima domet do najviše 5m. U pakovanju se dobija transmiter i usb kabl za punjenje baterije.

Bluetooth v3. 0 + edr muzicki prijemnik, opseg prenosa do 10m. podrška za iphone, za android i i druge pametne telefone koji koriste bluetooth funkciju. podrzava hands free , moze da poveze mikrofon i podrzava telefonski poziv preko bluetooth prijemnika. Sadrži slot za Micro SD memorijsku karticu. rezim mirovanja za ustedu baterije. 3,5mm stereo audio kompatibilno sa kucnim stereo zvucnicima /, auto-radio, slusalicama. Specifikacija: tip: bluetooth muzicki prijemnik matehrijal: plastika bluetooth verzija : v3. 0 + edr, klasa 2 frekvencijа: 2,4 ghz prenosni opseg: do 10m mikro usb punjac za punjenje radno vreme: do 8 sati velicina: 5,5 * 2,5 * 1cm/ 2,2 * 1 * 0,4 ` neto tezina: 0. 013kg lista paketa: 1 * bluetooth audio prijemnik 1 * usb kabal 1 * 3. 5mm konektor 1 * uputstvo za upotrebu

Robustan sat na crepu sa dodatom mapom dela Evrope (Srbija, Hrvatska, Bosna, Makedonija, Bugarska, Rumunija,Austrija, Slovenija, Madjarska...) Sat je nov, nekoriscen ali star oko 15-20 god. Belo su tragovi iscurele baterije koja je tu stajala. Moze se izgrebati. Obzirom na materijal, moze stajati i na zidu kuće (ali bolje pod strehom zbog baterije i kise) Potisje Kanjiza ih je radilo u maloj kolicini kao reklamu za Tondach crep. Ima i pripadajucu kartonsku kutiju sa tragovima stajanja i flekicama. Dimenzije oko 18cm x 37 cm.

Niko Miljan Ulica između vrtova 1948 UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. U dubrovačkom slikarstvu prvih triju desetljeća 20. stoljeća dolazi do postupnog usvajanja vrijednosti boje i svjetla, što je direktna posljedica plenerističkih iskustava Vlaha Bukovca i Mata Celestina Medovića koji su obilježili početke hrvatske moderne na prijelazu 19. u 20. stoljeće. Jedan od najistaknutijih umjetnika djelatnih u tom razdoblju bio je Niko Miljan (Cavtat, 1891. – Dubrovnik, 1962.). Prve poduke iz slikarstva dobio je u Dubrovniku od slikara Josipa Lalića, a od 1909-1913 godine studira na Akademiji likovnih umjetnosti u Pragu gdje su mu profesori Vlaho Bukovac i Jan Preisler. Do 1919. godine živi u Pragu, a od 1919. do 1931. radio je kao profesor na gimnazijama u Tetovu, Kruševcu, Zemunu i Dubrovniku (1928.–1931.), gdje je predavao i mladom Ivu Dulčiću. Tijekom Drugog svjetskog rata boravi u Pragu, 1949. godine odlazi u Zagreb, a u Dubrovnik se vraća 1956. godine. U slikarstvu je, još u početku, usvojio načela plenerizma, koja ne napušta ni u kasnijim fazama, te većinu njegovih djela odlikuju brzi potezi, gusti nanosi boje, koloristička svježina i senzibilitet za svjetlosne efekte. Slikao je ponajviše dubrovačke i cavtatske vedute i pejzaže (s osobitom vještinom marine), ali i portrete, figuralne kompozicije i žanr scene. U Umjetničkoj galeriji Dubrovnik čuva se pet djela Nika Miljana, između ostalih i slika „Između vrta“, prikaz danas gotovo nepromijenjene dubrovačke ulice koja otkriva izuzetan senzibilitet umjetnika za intiman motiv, svjetlosne efekte i sazvučja boja, te figurira kao jedna od kvalitetnijih veduta dubrovačkog slikarstva prve polovine dvadesetog stoljeća. Nakon gotovo pedeset godina od posljednje samostalne izložbe, slikaru je 2003. godine u Umjetničkoj galeriji Dubrovnik posthumno priređena samostalna izložba (23.12.. 2003. – 25.1. 2004. godine) u autorstvu izv.prof. dr.sc. Sanje Žaja Vrbica. Autorica izložbe je u uvodnom tekstu kataloga, između ostalog i sumirala poziciju Nika Miljana unutar korpusa hrvatske umjetnosti:

Ne znam iz koje godine su tačno Očuvane su kao na slikama Cena je za sve zajedno Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso,[2] Malaga, 25. oktobar 1881 — Mužin, 8. april 1973) bio je svestrani španski umetnik, jedan od vodećih i najpoznatijih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je najveći deo svoje karijere proveo živeći i radeći u Francuskoj.[3] Bio je dominantna ličnost u likovnim umetnostima prve polovine prošlog veka i pokrenuo je inicijative za mnoge revolucionarne promene u modernoj umetnosti. Mada se njegovo delo obično deli na više perioda, te podele su donekle arbitrarne, pošto je njegova stvaralačka energija i mašta bila takva da je često istovremeno radio na bogatom repertoaru tema i u različitim stilovima. Sam Pikaso je to ovako objasnio: „Mnoge različite načine koje sam koristio u mojoj umetnosti ne treba smatrati evolucijom, niti koracima prema nekom nepoznatom idealu slikarstva. Kada sam imao nešto da izrazim, to sam radio bez razmišljanja o prošlosti ili budućnosti. Ne verujem da sam koristio radikalno različite elemente u različitim načinima moga slikarstva. Ako je predmet kojim sam se u datom trenutku bavio sugerisao drukčije tipove izraza, nisam oklevao da ih usvojim.” Pablo Pikaso[1] Pablo picasso 1.jpg Puno ime Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso Datum rođenja 25. oktobar 1881. Mesto rođenja Malaga Španija Datum smrti 8. april 1973. (91 god.) Mesto smrti Mužin Francuska Pravac/tradicija Kubizam Uticao na Apstraktne ekspresioniste Uticaji od Fransisko Goja • Velaskez • El Greko Najvažnija dela Gernika (slika) • Gospođice iz Avinjona • Dečak sa lulom Signatur Pablo Picasso Portret Pabla Pikasa koji je naslikao Huan Gris (1912) Violon, verre, pipe et encrier, Pablo Pikaso, 1912. Rodna kuća Pikasa u Malagi Pikasova skulptura kod Krisinehama (Švedska) Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.[4][5] Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa je motivisao Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo dva umetnika. Njih su naknadno kritičari često upoređivali kao vođe moderne umetnosti.[6][7][8][9] Pikasov rad se često karakteriše po periodima. Dok su nazivi mnogih njegovih kasnih perioda predmet debata, najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su plavi period (1901–1904), ružičasti period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se isto tako naziva i kristalnim periodom. Znatan deo Pikasovog rada tokom ranih 1910-ih i ranih 1920-ih je u neoklasičnom stilu, kok je njegov rad sredinom 1920-ih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova. Izuzetno plodan tokom celog svog života, Pikaso je ostvario univerzalni ugled i ogromno bogatstvo za svoja revolucionarna umetnička dostignuća, i postao je jedna od najpoznatijih figura u umetnosti 20. veka. Biografija Pacifizam Pikasovo delo Uredi Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila: plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909—1912), sintetički kubizam (1912—1919).[7][11][12][13] Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu. Pre 1901. godine Uredi Pikaso je učio od svog oca pre 1880. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. Godine 1897. je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove `modernističko“. Plavo razdoblje Uredi Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela. Početak ovog perioda je neizvestan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužanih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao: Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas , istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala: ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju izložbu za Vollard. radovi koje je Pikaso slikao za svoju izložbu u galeriji Ambroise Vollarda, tog leta, su generalno okarakterisani „blistavim paletama i bujnim predmetima“. U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku „Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli, sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti uključuju ženske aktove i majke sa decom. Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period. Ružičasto razdoblje Uredi Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. Godine 1904, upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba. Afričko doba Uredi Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika „Gospođice iz Avinjona“ koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma. Analitički kubizam Uredi Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične. Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, odozgo i slično. Sintetički kubizam Uredi Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti. Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost. Klasicizam i nadrealizam Uredi Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste. U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca. Pozno delo Uredi Pikasov muzej u Malagi Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa. Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije. Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Stanje kao na fotografijama 49cm x 69cm Earthquake je dramski film američkog ansambla iz 1974. u režiji i produkciji Marka Robsona [3], a u glavnim ulogama su Charlton Heston i Ava Gardner. Radnja se odnosi na borbu za opstanak nakon što je katastrofalni potres uništio veći dio grada Los Angelesa u Kaliforniji. U režiji Robsona uz scenarij Georgea Foxa i Maria Puza, u filmu je glumio veliki broj poznatih glumaca, među kojima su Heston, Gardner, George Kennedy, Lorne Greene, Geneviève Bujold, Richard Roundtree, Marjoe Gortner, Barry Sullivan, Lloyd Nolan , Victoria Principal i (pod pseudonimom) Walter Matthau. Značajan je po upotrebi inovativnog zvučnog efekta nazvanog Sensurround, koji je stvorio osjećaj da stvarno doživljava potres u kinima. Directed by Mark Robson Written by George Fox Mario Puzo Produced by Mark Robson Starring Charlton Heston Ava Gardner George Kennedy Lorne Greene Geneviève Bujold Richard Roundtree Marjoe Gortner Barry Sullivan Lloyd Nolan Victoria Principal Cinematography Philip H. Lathrop Edited by Dorothy Spencer Music by John Williams Production company Universal Pictures Distributed by Universal Pictures Release date November 15, 1974 Running time 123 minutes 161 minutes (extended) Country United States Language English Budget $7 million Box office $79.7 million Charlton Heston as Stewart Graff Ava Gardner as Remy Royce-Graff George Kennedy as Lou Slade Lorne Greene as Sam Royce Geneviève Bujold as Denise Marshall Richard Roundtree as Miles Quade Marjoe Gortner as Jody Joad Barry Sullivan as Dr. Willis Stockle Lloyd Nolan as Dr. James Vance Victoria Principal as Rosa Amici Walter Matuschanskayasky as Drunk[4] Monica Lewis as Barbara Gabriel Dell as Sal Amici Pedro Armendáriz, Jr. as Emilio Chavez Lloyd Gough as Bill Cameron John Randolph as Mayor Lewis Kip Niven as Walter Russell Scott Hylands as Max Tiger Williams as Corry Marshall Donald Moffat as Dr. Harvey Johnson Jesse Vint as Buck Alan Vint as Ralph Michael Richardson as Hank John Elerick as Carl Leeds John S. Ragin as (Chief Inspector) George Murdock as (Colonel) Donald Mantooth as Sid Lionel Johnston as Sandy Alex A. Brown as Pool Player Bob Cunningham as Dr. Frank Adams John Dennis as Brawny Foreman Gene Dynarski as Fred Bob Gravage as Farmer Mr. Griggs Hard Boiled Haggerty as (Pool Player) Tim Herbert as Las Vegas Man Dave Morick as Technician Inez Pedroza as Laura Josh Albee as Boy with Radio (uncredited) Crew Mark Robson: director and producer Bernard Donnenfeld: producer (uncredited) Jennings Lang: executive producer George Fox & Mario Puzo: writers John Williams: music score Philip Lathrop: director of photography Dorothy Spencer: editor Alexander Golitzen: production designer E. Preston Ames: art director Burton Miller: costume designer Albert Whitlock: visual effects Fred Tuch: Assistant Art Director Originalan filmski plakat Morava Film

DC 6-18V TDA 7297 Audio Power Amplifier Module Double Channel 10-50W 2X15W 100% novi brend u izradi pojačala. Uređaj je izrađen u A klasi. Visok kvalitet na ploči sa ugrađenim pojačivačem TDA7297 sa 2 x po 15W izlazima i sinusnom snagom od 50W (iz iskustva tvrdim da možete staviti mnogo jače zvučnike i to po 2 na izlazima-ukupno 4 zvučnika i ono će lepo raditi - provereno - ugrađeno je u auto kao pojačalo i radi savršeno). Na ploči imate potenciometar, gde izlaznom veličinom signala može podesiti jačinu zvuka (može biti nezavisno od uređaja sa kog dovodite signal, što je još jedna prednost). DC radni napon: 6 do 18 V (idealno 13 volti koliko ima u automobilima sa alternatora) Veličina pločice: 4.5 x 3.3 x 2.7cm The onboard TDA7297 audio power amplifier chip, double track + 15 w, 15 w for four to eight European 10-50 w speakers use Main pin has led chip, convenient external control device, the onboard 5.08 (mm) distance between two p terminal 2 road, around a track connection output respectively The onboard dial potentiometer, output size can adjust the volume Support DC, terminal blocks, row needles 3 power input mode, the default for the DC, working voltage: 6 to 18 v Saljem sve PostExpressom pouzecem u sve gradove i sela Srbije.

KOROND - Posuda s pokopcem (Jozsa Arpad) Dimenzije Visina: 13 cm Širina: 12 cm Prečnik dna: 8 cm Prečnik otvora: 9 cm Težina: 490 g Sitna oštećenja na rubu i telu poklopca, delom pod glazurom, kao i na obodu dna - sve je vidljivo na slikama. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: JOZSA ARPAD KOROND 1986 (ručno dopisano) Corund (mađarski: Korond) je opština u županiji Hargita, Rumunija. Nalazi se u etno-kulturnom regionu Szekeli (Sekeli) u istočnoj Transilvaniji. Ime Korond nerazdvojno je povezano s proizvodnjom keramike: područje je jedno od najvažnijih centara keramike u Evropi. Radi se o srednjovekovnoj tradiciji koja je postala industrija. Prvi pisani izvor u kojem se pominje proizvodnja keramike u Korondu potiče iz 1613. godine: tužba gilde keramičara iz mesta Udvarhely (Udvarhei) protiv meštana Koronda zbog neodobrene konkurencije. 1750. godine, grof Gyulaffy László (Đulafi Laslo, 1699-1754), kancelar Transilvanije, odobrio je da se godišnje održe četiri vašara u Korondu, na kojima meštani mogu da prodaju svoje proizvode. Tokom vekova, keramičari iz Koronda postali su poznati po proizvodnji posuđa bez glazure. 1820. godine postojalo je 50 keramičarskih radinica, 1893. godine 145, a 1900. godine čak 367. Krajem XIX veka počela je proizvodnja glazirane keramike. Fülöp Dezsö (Filep Deže) i Katona József (Katona Jožef) otvorili su prvu radionicu za ovakvu proizvodnju. Kasnije, uvedena je proizvodnja keramičkih pločica a 1962. godine i crne keramike. 1974. godine izgrađena je nova fabrika, broj radnika u proizvodnji keramike dostigao je 190, a 1992. godine oko 870 keramičara je radilo u mestu. Glavni proizvodi su lonci, šerpe, posude za maslac, tegle, svećnjaci, ukrasne pločice. Izvoze se u mnoge zemlje Evrope i sveta. (119/48-42/136-kp/1274)

ČESKÝ PORCELÁN, Dubi -Dva dezertna tanjira Zwibelmuster Dimenzije Prečnik: 18,5 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 510 g Po nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu. Žig na dnu: (Inicijal) D (za Dubi, ispod troroge krune) CZECHOSLOVAKIA ORIGINAL ZWIEBELMUSTER (u elipsi, iznad zvezde) „Český porcelán akciová společnost Dubí“ koristila je ovakav žig u različitim varijantama verovatno od 1960 do raspada Čehoslovačke 1993. godine, kada je naziv „Czechoslovakia“ u žigu zamenjen sa „Bohemia“. 1864. godine industrijalac Anton Tschinkel (Anton Činkel) izgradio je u tada nemačkom gradu Eichwald (češki: Dubi) fabriku za proizvodnju majloke, a posle deset godina uveo je i proizvodnju porcelana. Iako je Tschinkel bio jedan od najbogatijih industrijalaca u ovoj oblasti, nije odoleo razornoj ekonomskoj krizi i bankrotirao je u januaru 1885. godine. Fabriku je prodao kompaniji O.C. Teuchert (Tajhert) iz obližnjeg Meißena (Majsen). U kupljenoj fabrici, koja je sada postala podružnica čuvene nemačke fabrike, proizvodili su se predmeti sa dekorom Zwiebelmuster (Plavi luk), po kojoj je fabrika u Meißenu već bila svetski poznata, i nosili su njen žig. Posle 11 godina, zbog carinskih poteškoća pošto je Dubi potpao pod Austrougarsku, fabrika je prodata Bernardu Blochu (Bernard Bloh), i dalje je proizvodila pod imenom „Eichwelder Porzellan – und Ofen – Fabrik Bloch & Co. Böhmen“ sve do 1938. godine, kada je prešla pod upravu nemačkog Reicha. 1942. godine ju je Bloch ponovo otkupio, i radila je pod imenom „Porzellan Fabrik Dr. Wider Eichwald“. Odmah posle rata, 1945. godine upravu je preuzela češka država, sve dok nije nacionalizovana 1948. godine pod upravom češkog predratnog stručnjaka Josefa Šimeka. Od tog perioda sve do 1991. godine fabrika je uključivana u različite grupacije, što je u socijalističkim zemljama bilo uobičajeno, s centrom u Teplicama, zatim Duhcovu, a od 1958. godine u Karlsbadu (Karlovy Vary). Od 1956. godine proizvodi ove fabrike sa dekorom „Plavi luk“ imaju zaštitni znak „Zwiebelmuster“. Posle privatizacije 1991. godine fabrika je postala nezavisna, pod imenom „Český porcelán akciová společnost Dubí“ (Češki porcelan, Akcionarsko društvo Dubi). 2009. godine spojila se sa kompanijom „Royal Dux“ iz Duhcova, čuvenim proizvođačem figurativnog i dekorativnog porcelana. Kompanija „Český porcelán“ otkupila je obližnju bivšu fabriku keramike „Riedel“ i potpuno rekonstruisala u studio za studente Fakulteta umetnosti i dizajna Univerziteta „Jan Evangelista Purkyně“ iz mesta Ústí nad Labem. Od tada, kompanija usko sarađuje s fakultetom u dizajniranju svojih modela i dekora. Kompanija „Český porcelán“ dobitnik je češke nagrade „Rodinné stříbro“ (Porodično srebro), a osam uzastopnih godina je među 100 najboljih kompanija u Češkoj. Zapošljava 270 -300 kvalifikovanih radnika. (123/21-46/151-KP/1441)

Vlaho Bukovac Pejzaž s Montmartrea II 1887 UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. Влахо Буковац С Википедије, слободне енциклопедије Датум рођења 4. јул 1855. Место рођења Цавтат Аустроугарска Датум смрти 23. април 1922. (66 год.) Место смрти Праг Чехословачка Потпис Vlaho bukovac signature.png Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855 — Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ. Садржај 1 Биографија 2 Академик 3 Галерија 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Биографија У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући. По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону. У париској фази (1877—1893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више `одличних` портрета.[5] Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима (Мој живот), па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког `Друштва уметности`, иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог `Друштва хрватских уметника`.[7] Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике `Благовештенски сабор 1861. године` (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године `дворски сликар`[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику `Карневал`, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву `Епидаур` у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом. Портрет Буковца из 1922. Због неких `афера` Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу. Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: `Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.` О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: `Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.` Академик Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[13] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности. Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син `Ага`, је такође од стране оца био портретисан 1903. године[14] Написао је аутобиографију `Moj живот` коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века `Буковчев музеј`, њему посвећен.[15] Његове кћерке Јелица и Иванка су такође сликале, живеле су у Прагу, а Јелица Буковац-Радосављевић је 1940. прешла у Београд.[16]

Vlaho Bukovac Autoportret u narodnoj košulji 1889. UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. Влахо Буковац С Википедије, слободне енциклопедије Датум рођења 4. јул 1855. Место рођења Цавтат Аустроугарска Датум смрти 23. април 1922. (66 год.) Место смрти Праг Чехословачка Потпис Vlaho bukovac signature.png Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855 — Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ. Садржај 1 Биографија 2 Академик 3 Галерија 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Биографија У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући. По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону. У париској фази (1877—1893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више `одличних` портрета.[5] Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима (Мој живот), па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког `Друштва уметности`, иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог `Друштва хрватских уметника`.[7] Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике `Благовештенски сабор 1861. године` (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године `дворски сликар`[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику `Карневал`, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву `Епидаур` у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом. Портрет Буковца из 1922. Због неких `афера` Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу. Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: `Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.` О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: `Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.` Академик Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[13] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности. Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син `Ага`, је такође од стране оца био портретисан 1903. године[14] Написао је аутобиографију `Moj живот` коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века `Буковчев музеј`, њему посвећен.[15] Његове кћерке Јелица и Иванка су такође сликале, живеле су у Прагу, а Јелица Буковац-Радосављевић је 1940. прешла у Београд.[16]

Vlaho Bukovac Ribarice 1885. UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. Влахо Буковац С Википедије, слободне енциклопедије Датум рођења 4. јул 1855. Место рођења Цавтат Аустроугарска Датум смрти 23. април 1922. (66 год.) Место смрти Праг Чехословачка Потпис Vlaho bukovac signature.png Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855 — Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ. Садржај 1 Биографија 2 Академик 3 Галерија 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Биографија У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући. По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону. У париској фази (1877—1893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више `одличних` портрета.[5] Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима (Мој живот), па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког `Друштва уметности`, иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог `Друштва хрватских уметника`.[7] Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике `Благовештенски сабор 1861. године` (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године `дворски сликар`[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику `Карневал`, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву `Епидаур` у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом. Портрет Буковца из 1922. Због неких `афера` Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу. Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: `Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.` О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: `Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.` Академик Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[13] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности. Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син `Ага`, је такође од стране оца био портретисан 1903. године[14] Написао је аутобиографију `Moj живот` коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века `Буковчев музеј`, њему посвећен.[15] Његове кћерке Јелица и Иванка су такође сликале, живеле су у Прагу, а Јелица Буковац-Радосављевић је 1940. прешла у Београд.[16]

Vlaho Bukovac Mlada umjetnica 1914. UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. Влахо Буковац С Википедије, слободне енциклопедије Датум рођења 4. јул 1855. Место рођења Цавтат Аустроугарска Датум смрти 23. април 1922. (66 год.) Место смрти Праг Чехословачка Потпис Vlaho bukovac signature.png Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855 — Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ. Садржај 1 Биографија 2 Академик 3 Галерија 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Биографија У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући. По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону. У париској фази (1877—1893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више `одличних` портрета.[5] Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима (Мој живот), па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког `Друштва уметности`, иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог `Друштва хрватских уметника`.[7] Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике `Благовештенски сабор 1861. године` (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године `дворски сликар`[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику `Карневал`, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву `Епидаур` у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом. Портрет Буковца из 1922. Због неких `афера` Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу. Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: `Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.` О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: `Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.` Академик Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[13] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности. Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син `Ага`, је такође од стране оца био портретисан 1903. године[14] Написао је аутобиографију `Moj живот` коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века `Буковчев музеј`, њему посвећен.[15] Његове кћерке Јелица и Иванка су такође сликале, живеле су у Прагу, а Јелица Буковац-Радосављевић је 1940. прешла у Београд.[16]