Autor: Petar Opačić Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Br. strana: 172 Format: 21x24 Štampano na kunstdruku, ilustrovano! SOLUNSKI FRONT ZEJTINLIK istorijska je studija i monografija o srpskom vojničkom groblju u Solunu sa spiskom sahranjenih. Petar Opačić (Plavno, kod Knina, 20. april 1927 — Beograd, 25. novembar 2015) bio je srpski istoričar i pukovnik JNA. Bio je učesnik NOB-a od 1941. godine. U Sarajevu je završio Pešadijsku oficirsku školu. Služio je kao aktivni oficir JA i JNA. U Beogradu je završio gimnaziju i Filozofski fakultet. Doktorirao je sa disertacijom Saveznička Solunska ofanziva. Radio je u naučno-istraživačkom odeljenju Vojnoistorijskog instituta. Proučavao je vojnu prošlost Srbije od 1804. do 1918. godine a posebno borbe srpske vojske protiv Centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Takođe je razmatrao uticaj dejstava srpske vojske na opštu ratnu situaciju. Napisao je veliki broj radova, članaka, referata. Učestvovao je na brojnim domaćim i međunarodnim naučnim skupovima. Solunski front u Prvom svetskom ratu je nastao kao pokušaj Saveznika da pomognu Kraljevini Srbiji u jesen 1915. protiv združenog napada Nemačkog carstva, Austrougarske i Kraljevine Bugarske. Ekspedicija je došla prekasno i u nedovoljnom broju da spreči pad Srbije, a ekspedicija je bila otežana unutrašnjom političkom krizom u Grčkoj (Nacionalna šizma). Na kraju je stvoren stabilan front, koji se prostirao od albanske obale do reke Strume, u kom su se međunarodne savezničke snage borile sa Centralnim silama. Solunski front je ostao prilično stabilan, uprkos lokalnim akcijama, sve do velike savezničke ofanzive 15. septembra 1918, koja je rezultovala kapitulacijom Bugarske i oslobođenjem Srbije. Poginuli vojnici na frontu su sahranjeni u sklopu srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku u Solunu i ostalim srpskim vojnim grobljima u Makedoniji....

PLAMENI MAČ U SRBIJI I DRUGDE: Mejbel Sinkler Stobart Naslov Plameni mač u Srbiji i drugde / Mejbel Sinkler Stobart ; [preveo s engleskog Branko Momčilović] Jedinstveni naslov The flaming sword in Serbia and elsewhere. srpski jezik Ostali naslovi Plameni mač The flaming sword Vrsta građe dokumentar.lit. URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2016 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2016 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 336 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Momčilović, Branko, 1937- = Momčilović, Branko, 1937- Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ISBN 978-86-515-1150-2 (Prometej; karton) Napomene Prevod dela: The flaming sword in Serbia and elsewhere / St. Clair Stobart Autorkina slika Oba forzeca ilustr. Tiraž 1.000 Predgovor: str. 7-8 Str. 331-336: Zaboravljena heroina Velikog rata - g-đa Mejbel Sinkler Stobart / Branko Momčilović. Predmetne odredniceSrbija -- Prvi svetski rat 1914-1916 -- Memoari Knjiga je uzbudljivo svedočanstvo o Srbiji 1915. godine engleske autorke Mejbel Sinkler Stobart, učesnice dramatičnih zbivanja te godine. Bila je upravnica engleske bolnice u Kragujevcu od aprila 1915. do početka povlačenja. Izvanredan organizator, učinila je mnogo za zbrinjavanje ranjenika i lečenje civila. Organizovala je nekoliko dispanzera u Šumadiji za civile i spasila hiljade života, žena, staraca i dece. Posle obnove neprijateljstava povlačila se zajedno sa srpskom vojskom preko Crne Gore i Albanije sve do Skadra. O svojim doživljajima ostavila je uzbudljivo svedočanstvo, ratni dnevnik objavljen nekoliko meseci po povratku u Englesku, 1916. godine. Knjiga je i delo talentovane književnice, pisana sa smislom za dramatičnost i tragičnost događaja čiji je svedok autorka bila. Potpuno nova, nekorišćena knjiga. ss

Vasa Stajić - Saša Marković Izdavac: Prometej - Radio-televizija Vojvodine Tvrd povez 315 str. 24 cm SADRZAJ: UVOD - Vasa Stajic, ideje, idealizam, i srpski identitet do 1918. Biografski osvrt Zamke samoodbrana u tumacenju stvaralastva Vasa Stajic Socijalni humanista i nacionalni pedagog Epilog prepoznatog Beleske Literatura IZABRANI CLANCI I RUKOPISI Nazarenstvo sa gledista moderne drustvene nauke Mederna proizvodnja i zanat Zemljoradnicke zadruge Revolucionarna uloga masinerije Osmocasovni radni dan O radu - Nekoliko misli posvecene citaocima Privrednog dela Kako sam postao socijalista Dodatak Karakter mog socijalizma Kako sam doznao za Svetozara Markovica O napadu na Srbe u Zagrebu Kroz blato kapitalizma u kulturu socijalizma Ateista na katedri Slepi nacionalizam Narodno obrazovanje Zadaca i organizacija omladine Srpska citaonica u Somboru Nekoliko rapsodija pred godisnju skupstinu Jovan Skerlic Pisci i knjig, III, Beograd, 1908. Jedna sveta duznost srpske inteligencije Borba za opstu slobodu u otadzbini Srpska narodna skola u Ugarskoj Borba za narodni opstanak Nasa avtonomna politika Klerikalizam u nasoj avtonomiji Borba o opce, jednako i trajno Pismo mladom ucitelju Pesnistvo i rodoljublje Pismo iz Sombora Narodna odbrana u Vojvodini- pregrst uspomena Cuvaj i njegovi atentatori Dr Nikolaj Velimirovic, Besede pod gorom Prvi pozdrav Novi Srbin Djaci i politika Novi Srbin i Madjari Svetli dani Srbi i Turci Omladinski zivot Djaci u radu za narod Beleske o popularnoj knjizevnosti Budite veliki! Nase namere Srbi u Ugarskoj Srpska prosveta i stranke Vasa Stajic o Jovanu Skerlicu Smisao za pomirljivost Velikosrpska propaganda u Juznoj Ugarskoj Nasa inteligencija - razgovor o ratarima Nasa pesma Zivot u misiji Nekoliko dokumenata o Vojvodini u Svetskom ratu Ucesce srpskog drustva u mojoj sudbini Pouka od robovanja Preboleti imperijalizam Javni radnik i nacin udruzivanja Socijalno i zensko pitanje Zena kao drug i naucnik MOje unutrasnje borbe Moje ucesce u jugoslovenskom ujedinjenju Podoljubi sto govore Sloboda i pravda Predavanje Vase Stajica Socijalizam i nacionalizam Beleske o autoru

Beograd 1996. Mek povez, ćirilica, 198 strana. Napomena: na predlistu posveta; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R7 U poslednjih nekoliko godina napisana je obimna literatura o raznim pitanjima savremene Rusije, likvidiranju KPSS, tržišnoj privredi, privatizaciji i organizovanju (ne)nacionalne ruske države. I ova knjiga Ivana Saveljeva, ruskog književnika, na jedan osoben način bavi se ruskom državom, njenim parlamentom i ljudima koji zauzimaju najodgovornija mesta u administraciji. Saveljev je od 9. oktobra 1990. godine radio u Komisiji Saveta nacionalnosti Vrhovnog sovjeta za kulturno i prirodno nasleđe naroda RSFSR. Stoga je mogao iznutra da vidi nasrtaj neprijatelja Rusije na rusku kulturu jer, kako sam kaže, likvidiranjem kulture ubija se i narod. Svoju knjigu nazvao je, s blagom ironijom na sopstveni račun, „letimičnim zapisima aparatčika, ni memoarima ni esejem“. Sedeći u ruskom parlamentu, pomno prateći raspravu o bitnim državnim pitanjima, a posle proveravajući stenografske zapise, Saveljev je nesvesno postao hroničar ruskog parlamenta na prelomu RSFSR u RF (Rusku Federaciju), a posebno VI kongresa narodnih deputata Rusije 1992, godine. Svojim zapisima autor je opisao atmosferu u parlament, sudar reformatora — Gajdarova vlada s patriotskim deputatskim blokom i udaljavanje predsednika parlamenta Hazbulatova od predsednika države Jeljcina. Sve stranice ove knjige, pisane rukom angažovanog umetnika, u krajnjem ishodu ostaće vredno istorijsko vrelo za naučnu, tj. objektivnu analizu nastanka RF. Sadržaj: Predgovor Ubijaju zemlju U kontaktu s politikom Na sredini distance Ubiti kulturu — ubiti Rusiju - Hasidi, Hasidi - Rat u parlamentu . . - „Postavljanje pitanja o izglasavanju nepoverenja vladi” - „U tom mnogo širem kontekstu” - Prilozi U traganju za izgubljenim vremenom Neplodno seme Tajno veće ili Otvoreni izazov vladi Skok u provaliju Kongres progledavanja - Jutro pred izbor - Prva runda - Predsednik na tapetu - Crni dan predsednika - Damoklov mač šahrajevskog ustava - „Predsednika treba spasavati” - Vlada minira Kongres - Statistika za koju ne zna narod - Okršaj Preporod države ruske i ruska ideja Na putu Beleška o piscu

Nazovi NATO radi umorstva: Pariski kolateralni dnevnik (proljeće 1999.) / Frano Cetinić Beograd 2000. Mek povez, 288 strana. Knjiga je odlično očuvana. D5 `Ova knjiga nije rezultat strateških studija kojima sam inače sklon`, kaže Frano Cetinić, `već plod bilješki koje sam vodio od časa kada sam prvi put osjetio kovitlanje događaja koji su neodoljivo podsećali na ono što je De Ružmon tokom Drugog svjetskog rata nazivao `udjelom đavla`. To je moj privatni kalendar o susretima i razgovorima sa ljudima koji su bili zanimljivi i podsticajni za razmišljanje`, objašnjava ovaj Korčulanin koji je nakon završene gimnazije u Dubrovniku diplomirao na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Frano Cetinić rođen je 1947. u Blatu na Korčuli. Nakon gimnazije u Dubrovniku (1962-1966) studira u Beogradu na Filozofskom fakultetu, na grupi za sociologiju, gde diplomira 1971. godine na temu: Društveno-politički aspekti ujedinjene Evrope. Iste godine počinje da radi u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Školske 1977/78. godine kao stipendista švajcarske vlade boravi u Univerzitetskom institutu za visoke međunarodne studije u Ženevi. Tokom boravka u Ženevi upoznao se s velikim Evropljaninom, švajcarskim misliocem Denijem Ruzmanom i prijateljevao s njim. Školske 1983/84. godine kao stipendista francuske vlade boravi u Visokoj školi za društevene studije, na postdiplomskim studijama kod profesora Alena Benzasona. Od 1986. godine živi u Parizu gde radi kao urednik na Radio France Internationale. Sarađuje sa brojnim časopisima i još od studentskih dana s francuskog prevodi dela Borisa Suvarina, Denija de Ruzmona, Kornelijusa Kostarijadisa, Alena Benzansona i dr. Osnivač jugoslovenskog veća Evropskog pokreta 1989. godine i, dve godine kasnije, Hrvatskog vijeća Evropskog pokreta. Od 1992. udaljava se od svake aktivnosti u okviru Međunarodnog veća Evropskog pokreta ili njegovih nacionalnih organizacija.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reginald William Winchester Wilmot (21. lipnja 1911. - 10. siječnja 1954.) bio je australski ratni dopisnik koji je izvještavao za BBC i ABC tijekom Drugog svjetskog rata. Nakon rata nastavio je raditi kao televizijski reporter, a napisao je i zapaženu knjigu o oslobođenju Europe. Poginuo je u padu BOAC kometa (Joke Petar) iznad Sredozemnog mora. Rani život Wilmot je rođen u Brightonu, predgrađu Melbournea; bio je sin Reginalda Wilmota, sportskog novinara, i unuk geodeta JGW Wilmota. Pohađao je gimnaziju u Melbourneu, a potom je studirao povijest, politiku i pravo kod Sir Ernesta Scotta na Sveučilištu u Melbourneu, gdje je boravio na Trinity Collegeu i počeo se zanimati za debatu; nakon što je diplomirao 1936., otišao je na međunarodnu debatnu turneju. Jedna od stanica bila je u nacističkoj Njemačkoj gdje je otišao na Nürnberški skup. Wilmot je počeo raditi kao pravni činovnik 1939. Ratni izvjestitelj Nakon što je samo nekoliko mjeseci radio kao pravni činovnik, izbijanje Drugog svjetskog rata navelo je Wilmota da se pridruži Australian Broadcasting Corporation. Poslan je na Bliski istok 1940. i izvještavao je iz Sjeverne Afrike, Grčke i Sirije; bio je u Tobruku tijekom opsade 1941. Kad je Japan ušao u rat, Wilmot se vratio u Australiju, a zatim je otišao izvještavati o ratu na Pacifiku. Izvještavao je iz Papue tijekom japanske invazije 1942., uključujući kampanju Kokoda Track, gdje je hodao do prednjeg područja, oko Abuarija i Isurave, s kolegom ratnim dopisnikom Osmarom Whiteom i snimateljem Damienom Parerom. Wilmot je smatrao generala Sir Thomasa Blameyja nesposobnim i protestirao je zbog njegove smjene general-pukovnika Sydneya Rowella. Blamey je otkazao Wilmotovu akreditaciju kao ratnog izvjestitelja u listopadu 1942. zbog širenja lažnih glasina da je Blamey primao isplate od poduzetnika za pranje rublja u Puckapunyalu [potreban citat] Wilmot je vraćen na posao, ali 1. studenog 1942. Blamey je ponovno ukinuo Wilmotovu akreditaciju, ovaj put zauvijek.[1] rad BBC-ja Tamo je Wilmot napisao knjigu o svojim iskustvima u Tobruku i ispričao dokumentarni film pod nazivom Sinovi ANZAC-a. Godine 1944. Wilmot je prešao na BBC gdje je bio jedan od glavnih izvjestitelja za Dan D, leteći jedrilicom sa 6. zračno-desantnom divizijom. Bio je prisutan i izvještavao s terena za većinu akcija tijekom oslobađanja Europe. Kada se njemačko vrhovno zapovjedništvo predalo, Wilmot je bio prisutan da izvijesti o tome. Vojni povjesničar Nakon završetka rata Wilmot je ostao u Engleskoj, gdje je pisao članke o nedavnom ratu, kao i knjigu o Drugom svjetskom ratu, The Struggle for Europe. Kada se pojavila 1952. godine, knjiga je bila povoljno ocijenjena, a vojni povjesničari je dobro cijene (John Keegan je napisao: `Wilmot je zapravo izumio modernu metodu pisanja suvremene vojne povijesti`). Jedan od njegovih članaka u kojima je kritizirao saveznički plan okupacije Njemačke pojavio se u časopisu Life.[2] Wilmot je namjeravao napisati knjigu o opsadi Tobruka i bitci kod El Alameina za australsku službenu povijest rata, ali je poginuo u padu Cometa; vidi Australija u ratu 1939–1945.

Moj životni put - Milica Miletic Milica Mica Miletić ( 1890 – 1972) bila je dete predsednika Okružnog suda u Negotinu Milana Miletića. Obrazovana za to vreme, radila je kao državni službenik, pohađala školu slikarstva kod Riste i Bete Vukanović, bila član ženskog feminističkog društva. – Svojim bližnjima, direktnih potomaka nije imala, kao zaostavštinu je ostavila svoju biografiju u rukopisu, kao i crteže. Taj rukopis na 88 stranica svedočanstvo je ne samo o njenom životu, već slika događaja čiji je bila savremenik. Opisala je Majski prevrat, život u okupaciji u vreme Prvog svetskog rata, Beograd u vreme ubistva Aleksandra Karađorđevića u Marseju, Drugi svetski rat. Rukopis se završava 1944. godine metg

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tihomir Ostojić Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju.[1] Mladost i obrazovanje Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski)[2], koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće.[3] Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnik Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”.[4]Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića.[5] Fotografija I razreda Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu sa razrednim starešinom Tihomirom Ostojićem (1892) Prosvetni i javni rad U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici[6], teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom.[7] Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne.[8] Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu.[9] U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”.[10] Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju.[11] Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Intelektualni krug „Pokret” Krajem 19. veka doktor filozofije[12] Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Matica srpska Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[5]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine.[13] Srpsko narodno pozorište U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi kontakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta.[13] Prvi svetski rat Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se uključuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Odlazak u Skoplje Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske.[14] Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao.[15] Smrt Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine.[16] „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jirgen Elzeser RATNE LAŽI od Kosovskog sukoba do suđenja Miloševiću Pišući o ratu na Balkanu, autor se hrabro i argumentovano suprotstavlja medijskoj propagandi na Zapadu. Kritikuje nemačku politiku u odnosu na ovaj deo Evrope. Koristeći zapadne izvore, on iznosi istinu o dešavanjima u Bosni i na Kosovu, sa željom da ta istina dopre i do srpskog i do nemačkog čitaoca. U ovoj knjizi se mogu naći argumentovane istine o Račku, navodnom broju žrtava na Kosovu, Operciji Potkova, itd. Jürgen Elsässer (* 1957. u Pforzheimu) njemački je novinar i autor brojnih knjiga o vanjskoj politici Njemačke. Od sredine 1970-ih godina bio je član njemačkog Saveza Komunista (KB) do njegova raspada 1991. Jedan je od od utjecajnih komentatora njemačke političke ljevice. Elsässer je jedan od utemeljitelja tzv. Protu-Njemačke, i smatra se antiimperialistom.Od 1990-ih do 2002/03 redovito je pisao članke. Elsässer je maturirao u Pforzheimu i kasnije radio kao učitelj u Baden-Württembergu. Tijekom 4 godina imao je razred koje je bio sačinjen uglavnom od djece iz bivše SFR Jugoslavije. Kasnije je izjavio da je u to vrijeme počeo cijeniti `mentalitet srpskog naroda`[1] Nakon 14 godina rada 1994. napušta posao kao učitelj i seli se u Berlin. U siječnju 2009. Elsässer je pozvao na stvaranje `inicijative protiv financijskog kapitala`. Smatra da je Gospodarska i financijska kriza nastala kao `namjeran napad od strane anglo-američkog financijskog kapitala`, od kojeg se treba braniti. Pozicije Elsässer se izjašnjava polemočno primjerice o razlozima za raspad SFRJ, Domovinski rat i o Genocidu u Srebrenici gdje opovrgava broj ubijenih žrtava[2] Relativizira genocid između ostalog objašnavajući događaje srpskim žrtvama rata.[3] i izjavljuje da se ne radi o genocidu i izjavljuje da je to „laž“[4] i „mit“.[5] Tvrdi da je velik broj ubijenih muslimana iz ljeta 1995 zapravo žrtve likvidacija koje su počinili drugi muslimani.[6] Naglasio je da zločini u Srebrenici nisu počinjeni namjerno i sustavno, nego da su samo djela pljačkaša.[7] Smatra se ljubiteljem Srba i Slobodana Miloševića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjigu `Kosmetska legenda` posvećujem mom jedinom bratu Vukanu Drecunu /1960-2002/ koji je, braneći naš narod od pograma u Hrvatskoj, dva puta teško ranjavan. Naučio si nas kako se za srpstvo i slobodu naroda živi, bori i umire. Otišao si u nezaborav i legendu. Znam da mi neće vratiti otadzbina što sam dao njoj i znam da me neće slaviti kada umrem i kad budem broj. Milovan Drecun (Vranje, 4. oktobar 1957) srpski je političar, novinar, TV voditelj, žurnalista, vojnopolitički analitičar. Poslanik je u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Biografija Milovan Drecun je rođen u oficirskoj porodici. Odrastao je u Surdulici gde je završio i Osnovnu školu, a gimnaziju u Vladičinom Hanu, a Fakultet političkih nauka, međunarodni smer, u Beogradu 1981. godine. Počeo je da radi kao spoljno-politički urednik u listu „Narodna armija“, glasilu tadašnje JNA, koji je nakon raspada SFR Jugoslavije 1992. preimenovan u „Vojska“. U Radio-televiziju Srbije (RTS) prešao je 1993. i kao vojno-politički komentator, uglavnom pratio zbivanja na Kosovu. U vreme bombardovanja NATO-a 1999. bio je izveštač RTS sa Kosova. Kosovo je napustio zajedno sa jedinicama Vojske Jugoslavije nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, 12. juna 1999. godine. Posle NATO bombardovanja bio je među prvih osam odlikovanih ordenima za hrabrost. Početkom 2000, a nakon javnih izjava i osnivanja partije Preporod Srbije čiji je predsednik, dobio je plaćeno odsustvo u RTS do 1. novembra te godine, a potom je napustio tu TV kuću. Sredinom 2011. godine pratio je zbivanja u Libiji tokom građanskog rata u toj zemlji. Autor je i voditelj dokumentarne serije „Izazovi istine“, koja se bavi ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, kao i trenutnim međunarodnim odnosima između Istoka i Zapada. Bio je član Socijalističke partije Srbije (SPS), u koju se učlanio 1996. godine. Sredinom juna 2011. godine postao je član Srpske napredne stranke (SNS), a na parlamentarnim izborima 2012, izabran je za narodnog poslanika te stranke. Drecun se služi engleskim jezikom, oženjen je i ima dvoje dece, ćerku i sina....

Miroslav Čangalović bio je najveći bas bariton Opere Narodnog pozorišta u njeno takozvano Zlatno doba, od 50-tih do 70-tih godina prošlog veka. Ovenčan brojnim priznanjima i nagradama širom sveta, svrstan u red viteza umetnosti Francuske i svrstan u nacionalno blago Rusije, Miroslav Čangalović ipak je celog života pre svega bio posvećen, human i dobar Čovek. Njegova životna priča liči sa jedne strane na akcionu tragi-komičnu avanturu a sa druge strane na melanholičan, a opet bajkovit putopis. Teške životne okolnosti, činjenica da je sa devet godina ostao siroče i tada počeo svoje seobe od mesta do mesta, opasnosti koje je prošao bežeći od rata, teške bolesti zbog kojih je mesece provodio po bolnicama, učinile su da svoj životni poziv odabere iz velike humanosti. Svoje druženje sa muzikom počeo je kao vrlo mali slušajući pojanje oca sveštenika u Glamoču, da bi se kasnije prvi put susreo sa operom slušajući italijanske radio stanice u bolnici u Kraljevici, gde je predvodio hor bolesnika. Po dolasku u Beograd i osnivanju kulturno-umetničkog društva „Ivo Lola Ribar”, Miroslav se susreće sa poznatim vokalnim pedagogom Zdenkom Zinkovom koja pred njega stavlja jasan izbor: samo muzika i opera kojom će se profesionalno baviti ili da se okrene potpuno drugom putu. Miroslav donosi odluku i sledi zavet prijatelja koga je na samrti ispratio pesmom: „Moj Golube, da Bog da ljude vazda tešio pjesmom, hrabrio ih i pomagao.’’ Miroslav Čangalović je tokom svoje posebno bogate i aktivne karijere nastupao u oko 140 stranih gradova i u 31 zemlji na svim kontinentima (izuzev Australije). Ostvario je više od 90 operskih uloga u 68 opera, od čega 20 uloga u operama naših kompozitora. Za 30 godina aktivnog rada izveo je 754 predstave od kojih oko 500 u glavnim ulogama. Bio je redovan gost svih ostalih operskih kuća u tadašnjoj Jugoslaviji. Njegovi Boris Godunov, Don Kihot, knez Igor i Mefisto ostaće upamćeni kako na našim prostorima, tako i širom sveta do današnjih dana.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko recenica blago podvucena obicnom grafitnom olovkom, nista strasno. Sve ostalo uredno! Vladeta Jerotić (Beograd, 2. avgust 1924 — Beograd, 4. septembar 2018) bio je srpski neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof, književnik i akademik SANU. Jerotić je 2007. godine formirao svoju Zadužbinu i Biblioteku.[1] Bio je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde je 2014. godine formirao svoju zbirku. Detinjstvo, mladost i školovanje Vladeta Jerotić rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, u Zadarskoj ulici, kao sin jedinac u činovničkoj porodici. Prva dva razreda osnovne škole završio je u OŠ „Kralj Petar Prvi”, u istoimenoj ulici, a druga dva razreda u OŠ „Kralj Aleksandar I”, u Dečanskoj ulici. Nakon osnovne, upisao je Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade Politike. Gimnazija je srušena do temelja za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Kao dete, Vladeta je bio, kako sam sebe u autobiografiji opisuje, živahan, nemiran i neposlušan dečak. Bio je društven i razgovoran, voleo je sport i bioskope. U školi je najradije slušao veronauku i istoriju, želeći da po završetku gimnazije upiše Teološki ili Filozofski fakultet.[3] Međutim, pred kraj školovanja, pažnju mu je privukla medicina, a nakon što je Vladetinom dobrom prijatelju naglo dijagnostikovana šizofrenija odlučio je da medicinu upiše radi psihijatrije.[3] Drugi svetski rat Vladeta je poslednje godine gimnazije završavao u jeku Drugog svetskog rata. U tom periodu, živeo je sa svojom porodicom u stambenoj zgradi u Kondinoj ulici, gde se porodica zatekla i 6. aprila 1941. godine za vreme bombardovanja Beograda. U neposrednoj blizini, u Hilandarskoj ulici, bila je i zgrada Radio Beograda koja je tom prilikom pogođena. Tokom narednih nekoliko dana, prešao je sa porodicom prvo na Voždovac, a potom u Kumodraž, sklanjajući se od nemira i požara. Jerotić je, u svojoj autobiografiji, istakao užas koji je po prvi put osetio posmatrajući sa uzvišice svoj rodni grad u plamenu.[3] Sa ocem je, nakon ovih dešavanja, jedno vreme bio u vojsci u okolini Kraljeva, Užica i Čačka, ali se ubrzo vratio u Beograd i 1942. upisao i osmi razred gimnazije. Maturirao je 1943. godine. Nakon toga, do kraja rata radio je kao bolničar - volonter na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu, gde je bio građanski mobilisan. Po završetku rata, 1945. godine, upisao je Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Studije i karijera Na Medicinskom fakultetu diplomirao je 1951. godine. Specijalizaciju iz neuropsihijatrije stekao je 1957. godine i nakon toga, od 1958. do 1961, boravio je u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao psihoterapiju. Svoje prvo zaposlenje pronašao je na Univerzitetskoj nervnoj klinici u Beogradu, gde je radio kao asistent do 1963. godine. Tada prelazi u bolnicu „Dr Dragiša Mišović”, na prvo psihoterapeutsko odeljenje osnovano u Jugoslaviji kod primarijusa dr Vladislava Klajna. Radeći na razvoju psihoterapije u Srbiji, gotovo 20 godina bio je načelnik Psihoterapeutskog odeljenja. Tu je stekao veliko iskustvo u radu sa pacijentima i postao primarijus. Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, sociologije, socijalne psihijatrije i filozofije, kao i u oblastima teologije i filozofije hrišćanstva i drugih religija (poput judaizma, budizma i taoizma). Njegova interesovanja iznedrila su preko 70 knjiga i nekoliko stotina naučnih članaka. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije, a u poslednjim godinama u Beogradu i ostalim gradovima Srbije. Jerotića je zanimao i uticaj religije na psihu i ponašanje čoveka. U svojim radovima je pisao da se ljudska psiha sastoji od tri `paralelno i neprekidno aktivna` sloja koji se zasnivaju na verovanjima i običajima iz paganizma, Starog zaveta ili Novog zaveta.[4] Od 1984. godine Jerotić je bio član Udruženja književnika Srbije i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti). Bio je i član Srpskog lekarskog društva (psihoterapeutska sekcija), Psihoterapeutskog društva Jugoslavije, kao i Jungovog udruženja u Beogradu. Preminuo je u svojoj 94. godini, 4. septembra 2018. godine u Beogradu. Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela (bibliografija) Knjige Ličnost Mladog Narkomana – Beograd: Institut Za Alkoholizam I Narkomaniju, 1974. Psihoanaliza I Kultura – Beograd: Bigz (biblioteka Xx Vek), 1974 Bolest I Stvaranje – Beograd: Bigz (biblioteka Xx Vek), 1976. Između Autoriteta I Slobode – Beograd: Prosveta, 1980. Neurotične Pojave Našeg Vremena – Beograd: Kolarčev Narodni Univerzitet, 1981. Neuroza Kao Izazov – Beograd: Medicinska Knjiga, 1984. Psihodinamika I Psihoterapija Neuroza (sa Milanom Popovićem) – Beograd: Nolit, 1984. Darovi Naših Rođaka I Deo – Beograd: Prosveta, 1984, Ii Deo: Prosveta 1993. Čovek I Njegov Identitet – Gornji Milanovac: Dečje Novine, 1988. Jung Između Istoka I Zapada – Beograd: Prosveta, 1990. Mistička Stanja, Vizije I Bolesti – Gornji Milanovac: Dečje Novine, 1992. Putovanje U Oba Smera – Beograd: Plato, 1992. Kako Zamišljam Da Bih Razgovarao Sa Vladikom Nikolajem Velimirovićem – Šabac: Šabačko-valjevska Eparhija, 1993. Razgovori Sa Pravoslavnim Duhovnicima – Vranje: Književna Zajednica „borisav Stanković“, 1994. Psihološko I Religiozno Biće Čoveka – Novi Sad: „besede“, 1994. Vera I Nacija – Beograd: Tersit, 1995. Samo Dela Ljubavi Ostaju – Beograd: Manastir Hilandar, 1996. Posete, Odlomci – Vršac: Kov, 1996. Staro I Novo U Hrišćanstvu – Beograd: Istočnik, 1996. Učenje Svetog Jovana Lestvičnika I Naše Vreme – Beograd: Ars Libri, 1996. Učenje Svetog Isaka Sirina I Naše Vreme – Beograd: Ars Libri, 1997. Učenje Svetog Marka Podvižnika I Drugi Ogledi – Beograd: Ars Libri, 1998. Duhovni Razgovori – Valjevo: Glas Crkve 1997. Hrišćanstvo I Psihološki Problemi Čoveka- Beograd: Bogoslovski Fakultet Spc, 1997. slikarstvo Svetozara Samurovića – Valjevo: Valjevac, 1998. Individuacija I/ili Oboženje – Beograd: Ars Libri, 1998. Darovi Naših Rođaka, Iii Deo, Prosveta, Beograd, 1999. Moja Putovanja – Evropa I Evropljani, Partenon, Beograd, 1999. 50 Pitanja I 50 Odgovora Iz Hrišćanske Psihoterapeutske Prakse Beograd: Ars Libri, 2000. Mudri Kao Zmije I Bezazleni Kao Golubovi - Beograd: Gutenbergova Galaksija, 2000. Nova Pitanja I Odgovori Iz Hrišćansko-psihoterapeutske Prakse Beograd: Ars Libri, Banjaluka:besjeda, 2003. Darovi Naših Rođaka, Iv Deo – Beograd: Ars Libri, 2007. O Tajni, – Beograd: Ars Libri, 2017. Prevodi Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 5, iz kulture i umetnosti (preveli s nemačkog V. Matić, V. Jerotić, Đ. Bogićević), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 357 str.; 23 cm Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 8, Autobiografija; Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu (preveli s nemačkog – prvo delo – V. Jerotić i – drugo delo – N. Volf), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 295 str., 23 cm Pisma Sigmunda Frojda verenici – Psihoterapija, 1, Zagreb, 1975, 85-96.

Repata zvezda - Magazin - priče i fotografije staroga Beograda 7 brojeva Nekorišćene 2013g Svaki broj ima 15 strana Само један човек у стању је да буде писац, аутор, уредник и дистрибутер часописа „Репата звезда“, у којем упорно скупља приче и фотографије старог Београда. Овај ентузијаста живи у времеплову на улицама старог Београда Наш саговорник Драган Перић себе зове „намћором овдашњим“ и „капетаном времеплова“, а нама за љубав отворио је архиву својих фотографија, као и срце, и испричао неке несвакидашње приче. – „Репата звезда“ добила је име по кафани која се налазила на месту данашње Народне банке у Улици краља Петра – почиње причу Перић. – Поред те кафане налазила се и кућа у којој је рођен Бранислав Нушић, а затим је изградња банке отпремила ова здања у историју. Многа истраживања Перића су враћала у кафану, институцију у којој је настајала српска историја. За њега је најлепша она приповест о томе како је велики песник Војислав Илић написао Светосавску химну, коју малишани и данас сваке године рецитују о дану Светог Саве. Уредник и писац Наш саговорник је више од 30 година радио као технички уредник у различитим дневним и недељним новинама, у којима је и објавио значајан број текстова. Тренутно је незапослен, али уз огроман ентузијазам „живи“ на трговима старог Београда и у његовим кафанама. Аутор је романа „Обична прича“ у којем читаоца води улицама Београда из 1926. године. – Ова песма написана је у легендарној кафани „Дарданели“ која се налазила на данашњем Тргу републике у близини Народног позоришта. Песник је написао буквално за десетак минута, док је дечко којег су послали из штампарије цупкао поред стола стежући банку (десетодинарку), коју није смео да да Војиславу пре него што добије песму у руку. То је била наредба уредника, а банка је, узгред, већ увелико била попијена. Перић помиње и да је иницијатива за оснивање друштва „Цвијета Зузорић“ које је касније подигло велики уметнички павиљон на Калемегдану такође рођена у кафани, овог пута Позоришној кафани на Тргу републике, а не у Академији наука, како би неко помислио. – Кафане су биле и прави војни добровољачки штабови у доба балканских и Првог светског рата – наставља Перић.

Zločini vlasti (o Mesiću, Ćosiću, kravama i komunistima): članci i polemike / Borislav Radosavljević Beograd 1997. Mek povez, ćirilica, 320 strana. Knjiga je odlično očuvana. F1 Ovi napisi jesu jedno novinsko, a katkad i književno svedočanstvo. Ne govori li o tome i sam naslov ovog rukopisa? Isto onako kao što se o zločinima komunista može grvoriti u vreme kada su dograbili vlast, može se govoriti možda još i više danas kada zarad te vlasti, na izdisaju komunističke ideje, pokušavaju da spreče neminovne demokratske promene. Vojislav Koštunica Sadržaj: Uvodne napomene Izneverena očekivanja Kablovski lažni raj Zanosni sjaj iluzija Ne iz mržnje, već iz ljubavi Ceo Komitet u jednoj rečenici Kablovski sejači magle Kablovi u Rusiju, provizija na Kipar Kablovi u ambulanti Šta je Miladin radio u Italiji Boj Ćupričana i Jagodinaca Komunisti isti, isti ... Sutra, na žalost, oblačno Kašike Petra Stambolića Divovi i bubice Velika firma i mali ludi Otvoreno o Jugoslaviji Diverzanti su među nama Ko zamajava narod Razvoj kao zanimacija Ulica slika despotije Loto i Tito Srpski bidža u Parlamentu Majmunska pamet komunizma Zapomagali smo i Bog nas je čuo Čovek koga su mrzeli Profesorski ispeglana istorija Poslednja petokraka Evrope Igre sa Koviljkom Armijom komanduju izdajice Sramotni valcer Joža Smolea Laži i parade vode u smrt Kablovi - muzej komunizma Poslednja komunistička laž Koliko staju iluzije Generalske neprozirne magle Delegati pakla Strašna stvar, došao kralj Dostojanstvo srpskog čaira Pegokraka crkveno znamenje Veliki napori propadanja Priča o rođaku Marinku Mirelje sa porazom Takozvana prokleta vlast Metode Golog otoka Gde su srpski boljševici Vladino lepo vladanje Guliver zemlji divova Naši voljeni nas lažu Šta ne zna Raša Smiljanić Vitezovi nišči duhom `Đeneral Nedić` - politička podvala Saveznici za rat Vođa ide dalje Ko je ubio Marka Dalje zavlačenje naroda Poslednja smotra naroda Tamo neki popovi Miloševića će smeniti kamarati Sreća gospodina Panića Orhan Nevzati stupa na scenu Gospođa bez portfelja Ko odlikuje predsednika Parlament i ”Politika” Nove magle starih komunista Tenkovi su krenuli iz Beograda Upornost da se uništi Srbija Gde su granice Prevrat pretvoren u cirkus Tri priče o Srbima Kako da pobedimo Hrvate Greše i doktori agitpropa Naše izgubljene generacije Oružje, zlato moje! Srbija kao Tihov beli Narod izvršio zadatak Arkan brani Kosmet Tito i Sloba Novinarsko i književno svedočanstvo

Mek povez, 320 strana, izdanje Narodna knjiga Alfa 1997, dobro očuvana Ovi napisi jesu jedno novinsko, a katkad i književno svedočanstvo. Ne govori li o tome i sam naslov ovog rukopisa? Isto onako kao što se o zločinima komunista može grvoriti u vreme kada su dograbili vlast, može se govoriti možda još i više danas kada zarad te vlasti, na izdisaju komunističke ideje, pokušavaju da spreče neminovne demokratske promene. Vojislav Koštunica Sadržaj: Uvodne napomene Izneverena očekivanja Kablovski lažni raj Zanosni sjaj iluzija Ne iz mržnje, već iz ljubavi Ceo Komitet u jednoj rečenici Kablovski sejači magle Kablovi u Rusiju, provizija na Kipar Kablovi u ambulanti Šta je Miladin radio u Italiji Boj Ćupričana i Jagodinaca Komunisti isti, isti ... Sutra, na žalost, oblačno Kašike Petra Stambolića Divovi i bubice Velika firma i mali ludi Otvoreno o Jugoslaviji Diverzanti su među nama Ko zamajava narod Razvoj kao zanimacija Ulica slika despotije Loto i Tito Srpski bidža u Parlamentu Majmunska pamet komunizma Zapomagali smo i Bog nas je čuo Čovek koga su mrzeli Profesorski ispeglana istorija Poslednja petokraka Evrope Igre sa Koviljkom Armijom komanduju izdajice Sramotni valcer Joža Smolea Laži i parade vode u smrt Kablovi - muzej komunizma Poslednja komunistička laž Koliko staju iluzije Generalske neprozirne magle Delegati pakla Strašna stvar, došao kralj Dostojanstvo srpskog čaira Pegokraka crkveno znamenje Veliki napori propadanja Priča o rođaku Marinku Mirelje sa porazom Takozvana prokleta vlast Metode Golog otoka Gde su srpski boljševici Vladino lepo vladanje Guliver zemlji divova Naši voljeni nas lažu Šta ne zna Raša Smiljanić Vitezovi nišči duhom `Đeneral Nedić` - politička podvala Saveznici za rat Vođa ide dalje Ko je ubio Marka Dalje zavlačenje naroda Poslednja smotra naroda Tamo neki popovi Miloševića će smeniti kamarati Sreća gospodina Panića Orhan Nevzati stupa na scenu Gospođa bez portfelja Ko odlikuje predsednika Parlament i ”Politika” Nove magle starih komunista Tenkovi su krenuli iz Beograda Upornost da se uništi Srbija Gde su granice Prevrat pretvoren u cirkus Tri priče o Srbima Kako da pobedimo Hrvate Greše i doktori agitpropa Naše izgubljene generacije Oružje, zlato moje! Srbija kao Tihov beli Narod izvršio zadatak Arkan brani Kosmet Tito i Sloba Novinarsko i književno svedočanstvo

RATNI DNEVNIK 1915-1917: Bogoljub Konstantinović Naslov Ratni dnevnik : 1915-1917 / Bogoljub Konstantinović ; [priredio Žarko Dimić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2022 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2022 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 180 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Dimić, Žarko, 1962- = Dimić, Žarko, 1962- Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ISBN 978-86-515-2003-0 Napomene Tiraž 500 Str. 5-11: Ratni dnevnik (beležnica) karlovačkog Srbina - austrougarskog vojnika Bogoljuba Konstantinovića (1915-1917) / Žarko Dimić Napomene i bibliografske reference uz tekst. UDK 821.163.41-94 COBISS.SR-ID 74811657 Sredinom juna 1915. godine Bogoljub Konstantinović pozvan je od strane austrougarskih vojnih vlasti u vojsku. Od početka „vojevanja“ Bogoljub je počeo da vodi dnevnik o onome što je smatrao značajnim događajima iz vojničke svakodnevnice. Interesantno je da se na njegovoj vojničkoj fotografiji iz Velikog Varadina, na levom džepu vojničke bluze nazire ova sveščica i olovka. Ova beležnica ne donosi direktne ratne izveštaje sa fronta, već nosi priču jednog Srbina, austrougarskog vojnika, koji je tada imao oko 38 godina. Pisac je očito pratio vesti sa fronta iz austrougarskih izvora, komentarišući ih i pokušavajući da opiše i atmosferu prostora gde se i sam nalazio. Čitalac će saznati i da je Bogoljub često bio na bolovanju, da se bavio nekim pozadinskim poslovima. Primetićemo autorovu sistematičnost u praćenju vremena kao i vezama sa najužim članovima porodice i bliskim vezama sa prijateljima iz Karlovaca. Ovde se očituje veliki značaj čvrstih i patrijarhalnih porodica, redovna komunikacija između braće, sestre i majke, njihova finansijska podrška, kao i uredno vođenje organizacije i utroška novca koji dobija od kuće.Bogoljub je vodio intenzivnu prepisku sa svim članovima svoje porodice. Ovo je lep primer odnosa između najbližih rođaka u najtežim vremenima kakav je rat. Austrougarske vojne vlasti nisu bile baš blagonaklone i nisu imale previše poverenja u Srbe. Tako Bogoljub opisuje svoje događaje iz svakodnevice, razne nevolje sa kojima se susreće, pažljivo osluškuje dešavanja na ratištu, izražava svoja pozitivna nadanja. Zapisuje šta se dešava u ratu iz ugla austrougarske štampe i vojske. Izložen je raznim šikaniranjima, vojnim vežbama, preživljavanju i uopšte o atmosferi i prikrivenim osećanjima jednog Srbina koji u tuđoj vojsci ratuje protiv svog naroda i svoje ruske pravoslavne braće. Odlično očuvana knjiga.

PRLJAVI RAT HABZBURGA 1914-1918 Naslov Prljavi rat Habzburga : istraživanje o austrougarskom vođenju rata 1914-1918 / Hanes Lajdinger ... [i dr.] ; [preveo s nemačkog Miloš Kazimirović ; izrada registara Svetlana Zejak Antić] Jedinstveni naslov Habsburgs schmutziger Krieg. srpski jezik Vrsta građe prikaz URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2016 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 366 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kazimirović, Miloš, 1953- = Kazimirović, Miloš, 1953- Zejak-Antić, Svetlana Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 / [Prometej, Novi Sad] ISBN 978-86-515-1175-5 (Prometej; karton) Napomene Prevod dela: Habsburgs schmutziger Krieg Na oba spojna lista ilustr. Tiraž 1.000 Beleške uz tekst O autorima: str. 365-366 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 313-358 Registar. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Ratni zločini Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Logori Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Humanitarno pravo Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Ratna propaganda Kolektivno delo austrijskih istoričara novije generacije koji su se istakli kritičkim stavom prema ulozi Habzburške monarhije u pripremama za rat protiv Srbije i prema zločinima njenih armija na frontu, iza linija fronta i u okupiranim zonama. Ovo je suprotstavljanje tezi Kristofera Klarka o krivici za Veliki rat, koji tvrdi da postoji podeljena krivica čitave Evrope. Istoričari oko Lajdingera smatraju da je Austrougarska dosledno išla putem vojne konfrontacije fiksirajući se posebno na jugoistočne susede. Arčibald Rajs, došavši u Srbiju 1914, kao neutralni posmatrač rata. Bio je zapre pašćen zločinima Austrougara, i u svoj dnevnik beleži zločine - streljanje, uzimanja talaca i deportacije. („Beogradske bolnice su danas četiri puta bile bombardovane`, pisao je Rajs dodajući da Austrougarska „želi da izbriše čitav srpski narod`.) Ti zločini, kako je ukazao bečki list Prese, nisu bili nikada kažnjeni. Za sučeljavanje sa ratnim zločinima nije se našao nijedan pravi trenutak, te do toga nikada nije došlo, a izgovori su bili da Republika, koja je zamenila Dunavsku monarhiju, nije mogla da se krivi za zločine austrougarske vojske, a kasnije ni Druga Republika nije priznala zločine, kak ne bi nanelu štetu carskom ugledu koji privlači turiste. Potpuno nova, nekorišćena knjiga ls

Zaboravite na gomilu kablova da biste kvalitetno slusali muziku. Putem ovog audio blututa mozete sa telefona, tableta ili PC -a preneti kvalitetan zvuk na vasu mini liniji ili ostale komponente koje imaju pojacalo. On radi dvosmerno, prima i salje audio signal putem blutut veze (Transmiter i Resiver). Ima ugradjenu bateriju i moze neprekidno da radi do 4 sata. Moze raditi i non stop preko punjaca za mobilni. Specification: Output: DC 12V 30A Bluetooth Compliance: Bluetooth V4.2, A2DP and AVRCP Transmit Range: up to 33ft / 10m Supports: Dual Stream Codec: aptX Low Latency, aptX, SBC Working Time: ﹥10H Charging Time: 2 hours ; can be used while being recharged Charging input voltage: DC 5V Power Supply: 3.7V Dimension: 5 x 2.6x0.9cm(2x1x0.3inches) Package Includes： 1 x Bluetooth Transmitter/Receiver 1 x User Manual 1 x USB charging Cable 1 x 3.5MM Audio Cable

Зенон Косидовски: КАД ЈЕ СУНЦЕ БИЛО БОГ Издавач: НАРОДНА КЊИГА, Подгорица, 2013.год. Тврди повез, 325 страна, илустровано, латиница. Одлично очувано, уз посвету на предлисту. `Зенон Косидовски (пољ. Zenon Kosidowski; Иновроцлав, 22. јун 1898 — Варшава, 14. септембар 1978) је био пољски писац, есејиста и песник. Дела су му превођена на бугарски, кинески, чешки, литвански, летонски, молдавски, руски, румунски, српски, хрватски, словачки, украјински, мађарски језик. Зенон Косидовски је рођен у Иновроцлаву, син Антонија и Валентине (рођене Фидлер). Као младић служио је у немачкој војсци, коју је напустио да би могао да учествује у Великопољском устанку. Од године 1919 - 1922 студирао је хуманистичке науке и полонистику на универзитету Адам Мицкијевич у Познању и на Јагелонском универзитету у Кракову, где је дипломирао немачке и пољске студије. Након студија неколико година предавао је пољски језик у средњим школама. Уређивао је (1919—1920) експресионистички магазин (Zdrój) Извор 1919. где је дебитовао као песник књигом песама Луди ловац („Szalony łowca”). Настанио се у Познању. Затим је радио као пољски филолог у једној средњој школи у Лођу. Од 1928. до 1939. био је главни уредник и директор Пољског радија у Познању, а од 1934 . - председник Синдиката пољских писаца у Познању и један од главних покретача трибине Књижевни четвртак. Тамо је остао све док није отишао у Варшаву 1937. године. У годинама 1939 - 1951 боравио је у САД-у, где је, између осталог предавао историју пољске културе на Универзитету у Лос Анђелесу од (1945-1949). У тој земљи уређивао је „Tygodnik Polski” (1942-43), а од 1950. - у пољској амбасади у Вашингтону, уређивао је часопис „Poland of Today”. По повратку у земљу године 1951. почиње најплоднији период његовог књижевног рада. Писање научно-популарних дела донело му је многобројне читаоце у Пољској и другим земљама. Написао је следећа научно-популарна дела о историјама старих цивилизација: Кад је сунце било бог, („Gdy słońce było bogiem”), (1956) Краљевство златних суза, („Królestwo złotych łez”), (1960) Библијске легенде, („Opowieści biblijne”), (1963) Лисипови коњи, („Rumaki Lizypa”), (1965) Приче јеванђелиста, („Opowieści ewangelistów”), (посмртно 1979) У својим књигама описао је живот у Старом Египту, Јудеји, Месопотамији и у многим другим ишчезлим цивилизацијама. У своје две књиге, „Библијске приче” и „Приче еванђелиста”, он је представио библијске догађаје у критичном и скептичном светлу (међутим, није доводио у питање историчност многих библијских ликова, укључујући Исуса из Назарета). Сахрањен на војном гробљу Повазки у Варшави (kw. B35-7-9).

Rukopis pod nazivom „Profesori i slušatelji Liceuma Knjažestva srbskog u Kragujevcu“ dr Dušana Markovića Prine, hemičara, koji je radio na PMF-u u Kragujevcu, nastao je pre oko četiri decenije a objavljen je u maju 2021. godine, u čast obeležavanja Dana Univerziteta u Kragujevcu u izdanju Univerziteta u Kragujevcu. Sretenjskim ustavom 1835. godine postavljeni su prvi prosvetni ministri (popečitelji) u Srbiji, a njihovi zadaci i obaveze, proistekle iz Ustava, odnosili su se na oblast prosvete i crkvenih dela odnosno „o svemu što se tiče škola i vospitanija dece, za koje da se zavedu male i velike škole, gimnazije i akademije” . Prvi prosvetni ministar Lazar Teodorović i Dimitrije Davidović, koji ga je nakon godinu dana zamenio na toj funkciji, 1835. godine su, zajedno sa Avramom Petronijevićem, ministrom inostranih dela, izradili plan o školama za kneževinu Srbiju, u kojem je bilo predviđeno osnivanje akademija (Liceja). Za finansiranje škola i bolnica 1837 godine osnovan je „Fundus školski i špitaljski”. Licej je zamišljen kao produžena gimnazija i to knez Miloš formuliše u pismu upućenom Ministarstvu prosvete 19. juna 1838. godine, u kojem izražava saglasnost na predlog ministra prosvete Stefana Stefanovića — Tenke o otvaranju Liceja: „da se sadašnja gimnazija srbska na stepen Liceja vozvisi”. Gimnazijsko školovanje je produženo sa četiri na pet godina, a godinu dana kasnije na šest godina, pa je Licej postao viša škola koja je imala, pored prvog, i drugi razred filozofskog smera, a 1840. godine pridodata mu je i treća godina, koja je bila stručno usmerena na izučavanje pravnih predmeta. Osnovna uloga Liceja sastojala se u obrazovanju budućih državnih službenika (činovnika), koji su bili deficitarni u oslobođenoj državi. Za razumevanje konteksta u kojem je Licej nastao treba istaći da je Srbija sve do početka 20. veka bila u grupi evropskih država sa najvećom stopom nepismenog stanovništva. U vreme donošenja Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine, među predsednicima sudova bio je samo jedan pravnik — trojica su imala nešto više od osnovne škole, trojica su bila nepismena, a desetorica su znala samo da se potpišu. Među sudijama, članovima suda, bio je dvadeset jedan nepismen, slabo pismenih je bilo četrnaest, a petnaestorica su imala završenu osnovnu školu. Među njima je samo jedan sudija bio pravnik. ✰Izdavač: Univerzitet u Kragujevcu, 2021. ✰Povez: tvrdi, 119 strana ✰Nepodvlačena, nema posvetu, na kvalitetnom sjajnom papiru, fotografije, faksimili, tabele, težina 600 grama

Veselin Đuretić : RAZARANJE SRPSTVA U XX VEKU - Ideološka upotreba istorije , SANU - Balkanološki institut 1992 , tvrdi povez, str. 394. Očuvanost 4. ISTORIČAR, član Senata Republike Srpske, Veselin Đuretić (87) pridružio se minule sedmice srpskom `Besmrtnom puku`. Onom nebeskom, za koji se ceo život zalagao da bude ovozemaljski, onaj u kom bi `svi Srbi bili ujedinjeni, i četnici i partizani, u kom bi nestale sve nesloge podmetnute sa strane`. Razaranje srpstva u 20. veku, kako je i naslov jednog njegovog dela ovenčanog nagradom Srpske književne zadruge, bilo je po svemu okosnica njegovog naučnog rada. I više od toga - razaralo je, čini se, i njegovu dušu, koja, kako je govorio, nije živela od srpstva, već za srpstvo. Zato i nije štedeo sebe da u svom bogatom istraživačkom radu dokaže da su Srbi tokom prošlog veka, a naročito u Drugom svetskom ratu, `bili rastrgnuti na deset strana`, ali i tako ideološki razjedinjeni, svi uvek na strani pravde i borbe za slobodu. Baš zbog takvog svog stava ima onih koji ga smatraju začetnikom `akademskog istorijskog revizionizma` u vezi sa događajima iz Drugog svetskog rata. Iz njegovog pera izašlo je, 1985. godine, dvotomno delo `Saveznici i jugoslovenska ratna drama`, u kojem je, među prvima, javno četnike nazvao drugim antifašističkim pokretom. Zalagao se za rehabilitaciju generala Draže Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, isticao da su sve srpske ratne pozicije bile objektivno antifašističke, kao i da svi predvodnici srpskog otpora zaslužuju spomenike zahvalnosti. Delo nije dobro primljeno među tadašnjim istoričarima, kako je navedeno, zbog nacionalne netrpeljivosti i šovinizma. Zbog te knjige je isključen i iz Saveza komunista Jugoslavije, ali je ona ovekovečena nagradom `Slobodan Jovanović`. Veselin Đuretić je rođen 17. maja 1933. godine u Mojanovićima u Zeti, kod Podgorice. Đuretić je bio saradnik Balkanološkog instituta SANU, jedan od osnivača Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske (ANURS), a Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana SANU. Tokom devedesetih godina prošlog veka bio je blizak Srpskoj radikalnoj stranci, a potkraj poslednje decenije minulog veka angažovao se u radu Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Iskreno se zalagao za očuvanje državnog zajedništva Srbije i Crne Gore. Početkom 2001. radio je u Odboru za odbranu jednakih prava državljana Crne Gore, a 2005. godine postao je jedan od čelnih ljudi Pokreta za evropsku državnu zajednicu Srbije i Crne Gore. Nosilac je mnogobrojnih odlikovanja, među njima i Ordena Nemanjića prvog reda, Ordena Svetog Save prvog reda, Sretenjskog ordena trećeg stepena...

IZ CRNE GORE I HERCEGOVINE - Arsa Pajević Prema knjizi iz 1891 Iz Crne Gore i Hercegovine : Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje 1876. : Arsa Pajević Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje sa 32 slike 548 str STANJE KAO NOVO L. 1/2 Arsa Pajević Novi Sad, (1840 — Novi Sad, 13. oktobar 1905) bio je izdavač, knjižar i štampar. Počeo od slovoslagača i samouka, da bi tokom života stigao do vlasnika štamparije i urednika novina i književnika. Rođen je 31. avgusta 1840. godine u Novom Sadu, u Temerinskoj ulici. Počeo je Arsenije kao dečak siroče, da radi u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Tako je 1858. godine kao šegrt raznosio listove `Sedmica` i `Srbski dnevnik` po kućama u Novom Sadu. Svratio je kod pesnika Zmaja, i zamolio ga da mu za Novu godinu spremi `pečenicu`. Radilo se u stvari Zmajevoj novogodišnjoj pesmi, pod nazivom `Pozdrav na novo leto`. Šegrt Arsa je tu pesmu (podpisanu svojim imenom), uzgred odštampao u Fuksovoj štampariji, kao `čestitku`, i delio je uz novine. Zbog tog novogodišnjeg poklona, dobio je puno napojnica od čitalaca. Od tog novca se siromašni Arsa `obuo i odenuo`, i na Zmajev imendan - o Sv. Jovanu 1859. godine posetio pesnika u njegovom stanu, uparađen i dao mu pun zahvalnosti, flašu kvalitetnog vina `bermeta`.[1] Između 1863-1871. godine radio je u Beogradu u Državnoj štampariji. Tu se družio sa naprednim mladim ljudima - visokoškolcima. Po povratku iz srpske prestonice sarađuje sa viđenim Srbima Novosađanima na književnom polju. Arsa se javlja 1873. godine kao delovođa `Srpske narodne zadružne štamparije` u Novom Sadu.[2] Vremenom postaje najveći izdavač, koji podržava književna pregnuća mnogih autora. Veliki srpski narodni kalendar `Orao` urednika Steve Popovića Vackog, izdavao je Arsa Pajević pre 1875. godine. Radio je tada u novosadskoj `Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji`.[3] Primio se da preuzme odgovornost pred vlastima, i za Zmajev humoristički list `Starmali` 1879. godine. Godine 1880. poduhvatio se opet Arsa da bude izdavač Zmajevog dečjeg lista `Nevena`. Izdavao je crkveni list `Glas istine` 1884-1891. godine. Takođe crkveni `Srpski sion`, ali samo prve godine izlaženja - 1891. godine.[4] Imao je on uspeha naročito sa popularnim izdanjima za narod, a svojim izdanjima podizao je prosvetu u Srba. Glavna izdanja su mu listovi: `Ratna Hronika`, `Ilustrovane Novine`, `Starmali`, kalendar `Orao` i mnogi drugi. Osnovao je Pajević izdavačku štampariju 1876. godine, da bi 1891. godine otvorio vlastitu veliku, dobro snadbevenu izdavačku knjižaru i štampariju u svojoj kući, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Godine 1906. po Arsinoj smrti, knjižaru je preuzeo jedan od saradnika Svetozar Ognjanović. Pajević je bio prefinjeni gospodin ali i veliki avanturista, sklon putovanjima i putopisima. O svom trošku je tako bio na srpsko-turskom ratištu 1876. godine, kao svedok ali i izveštač novosadske `Zastave`. Objavio je na tu temu knjigu: `Uspomene iz Crne Gore i Hercegovine`. Izveštavao je i sa Vidovdanske proslave (500-godišnjice Kosovske bitke) u Kruševcu. Opet je o svom trošku putovao u Rusiju ne bi li pratio izbliza - učestvovao u velikim istorijskim događanjima. Iz Kijeva i Moskve gde se našao po najjačoj zimi, slao je upečatljive opise, pogreba ruskog cara Aleksandra III ali i krunisanja cara Nikole II. Od impresija sastavio je dvodelnu knjigu sa ilustracijama. Objavljavi je 1895. godine to delo pod naslovom: `Sa pogreba cara Aleksandra...` i `Utisci i slike iz Rusije`. Sav prihod od prodaje namenio je autor, Fondu Đorđa Natoševića koji je osnovan za pomaganje udova i siročadi učiteljskih.[5] Zbog svojih književnih radova i doprinosa primila ga je Matica srpska, iako nedovoljno obrazovanog, za člana njenog književnog odeljenja. Još 1890. godine govorilo se da je Arsa Pajević najveći književni i prosvetni dobrotvor, jer je poklonio do tada preko 4000 knjiga razne sadržine, pored 2000 primeraka ilustrovanog kalendara `Orla`.[6] Bio je poznat širom srpstva, kao `čika Arsa` veliki prijatelj i zaštitnik dece i omladine. Poklonio je tokom života veliki broj knjiga i slika siromašnim srpskim školama i dobrim učenicima. Takođe omogućio je pretplatu na `Školski list` mnogim srpskim školama.[7] Bio je član podpomagač Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu 1891. godine, sa prilogom od 50 f. Na tome nije stao već je godinama dodavao dodatne iznose, kao 1895. - 350 f. Srpski litovi su često pisali o njegovim dobročinstvima i izražavali zahvalnost na plemenitosti, kakva se retko sretala. Posle Jašinog ubistva, Miše Dimitrijevića urednika i vlasnika `Branika`, Pajević je raskinuo sve veze sa dotadašnjim prijateljima - srpskim radikalima, okupljenim oko konkurentske `Zastave`.[8] Principijelnost i poštenje odbili su ga od Jaše Tomića i njegovog kruga, ali su mu i doneli mnogo gorčine, jer je nailazio u svom okruženju na nezasluženo nerazumevanje i neprijateljstvo. Bio je oženjen Ankom, živeo u skladnom braku, ali sa kojom nije imao dece. Zato su odgojili dvoje siročadi i izveli ih na životni put. Posinio je Arsa - dr Paju Vujevića za svršenog filozofa i još mladog, Đuricu Subotića gimnazistu.[9] Pored svih dobročinstava i nesebične pomoći tokom života ostalo je da zablista na kraju ono najveće. Supružnici Pajevići su po svom testamentu (otvorenom 1905) ostavili u humanitarne svrhe svu svoju imovinu. Opredelili su za Fond Srpske Više devojačke škole u Novom Sadu, svoju kuću u Ćurčinskoj ulici kod `Tri kralja`, koja tada vredi 20.000 kruna. Za pomaganje sirotih učenica te škole, u odelu i knjigama ostavili su još 14.000 kruna u gotovini. Svoj preostali veliki imetak, procenjen na preko 200.000 kruna zaveštali su novosadskoj Velikoj srpskoj gimnaziji. Udova Anka je raspolagala sa tom imovinom do svoje smrti.

Kratke i upečatljive priče iz istorije Srba koje većina čitalaca nikada nije čula niti je o njima išta znala. Autor bez zadrške i argumentovano piše o ljudima i događajima koji su od javnosti namerno i sistematski vešto skrivani. • Koje su prodice pre sto godina stekle kapital iskorišćavajući decu kao robove? • Koji je svetac prodavao novine u Beogradu? • Kako se dogodilo da se podižu spomenici mešetarima koji su srpskoj vojsci u Velikom ratu liferovali trule opanke? • Šta su sveštenici radili u partizanima? • Koji su skandali obeležili komunističku revoluciju? • Jesu li se Srbi zaista surovo oslobađali svojih ostarelih članova porodice? • Da li rodoljubive pesme Jovana Jovanovića Zmaja zaslužuju podsmeh? • Koji je mladi srpski pesnik zbog sukoba sa najmoćnijim čovekom Kraljevine Srbije izvršio samoubistvo probovši se šestarom u oko? • Kako je snimanje jednog filma zloupotrebljeno da se u Tekiji sruši crkva? • Da li je istina da je legendarni pisac bio saradnik okupatora Beograda u Prvom svetskom ratu? Odgovori na ova pitanja i još mnogo interesantnih otkrića, od kojih su neka iznenađujuća i šokantna, nalaze se između korica ove knjige.

Mindenféle híres emberek. Aforizmák, magán- és közmondások, rövid életrajzok SZERZŐ:Feleki László. Kiadás:Buda,1984. Kiadó:Magvető Könykiadó 1984. Kategóriák:Magyar irodalom Adoma,aforizma Nyelv:Magyar. Terjedelem:646 oldal. Kötésmód:karton ISBN:9631402134 Tartalom: Feleki László nem tartozik irodalmunk legszabályosabb jelenségei közé. Ismert sportújságíró (erre máig büszke), de - saját kifejezését használva - vannak `melléktermékei` is. Írt regényeket, novellákat, szatíraköteteket, tévé- és rádiójátékokat, színpadi műveket, egy szatirikus mesekönyvet, két kötetre való verset, természetesen sportkönyveket, s a leghosszabb magyar könyvek egyikét: négykötetes Napoleon-életrajza kereken 2500 oldal. Ugyanakkor kedveli az irodalom legrövidebb műfaját, az aforizmát. Mostani gyűjteményében sajátos nézőszögből újította meg az ősi formát: szatirikus író szól az olvasóhoz, nem pedig prédikátor. Ehhez a Mindenfélé-hez csatlakozik Feleki szintén aforisztikus tömörítésű `Ki-kicsodája`: a világtörténelem közel 900 személyiségéről szóló Híres emberek. A Mindenféle Híres Emberek 1966-ban jelent meg először. Az új kiadás alapoan kibővült új gondolatokkal, továbbá új személyiségekkel. Egy kis portörlés a régieknek sem ártott. Az aforizma sem időt álló. Feleki példának említi azt az aforizmáját, mely szerint `Még nem tudni, ki lesz az első ember a Holdon és az utolsó ember a Földön`. Ma már tudjuk, hogy ki volt az első ember a Holdon, de hogy ki lesz Földünkön az utolsó ember, azt - reméljük - még a harmadik kiadás sem tudja megmondani. Aforizmi,lični i poslovice,kratke biografije poznatih ljudi,korice iskrzane po rubovima,sa tragovima pisanja i podvlačenja. Autor:Laszlo Peleki. Izdavač:Magveto Konikaido,Budimpešta 1984. Format:16,5cm x 11,5cm. Broj Strana:646 strana,tvrd povez,mađarski. Kategorije:Mađarska književnost Adoma,aforizmi. ISBN:9631402134. Sadržaj: Laslo Feleki ne spada u najredovnije pojave naše književnosti. On je poznati sportski novinar (i dalje se time ponosi), ali – po sopstvenom izrazu – ima i „nusproizvode“. Pisao je romane, pripovetke, tomove satire, TV i radio drame, scenska dela, knjigu satiričnih priča, dva toma poezije, sportske knjige, naravno, i jednu od najdužih mađarskih knjiga: njegovu četvorotomnu biografiju Napoleon ima oko 2.500 stranica. Istovremeno, voli najkraći književni žanr, aforizam. U svojoj sadašnjoj zbirci obnovio je antičku formu sa specifičnog stanovišta: satiričar se obraća čitaocu, a ne propovedniku. Ovom Mindenfeleu pridružuje se Felekijev takođe aforistički sažeti „Ko je ko“: Poznati ljudi o skoro 900 ličnosti svetske istorije. Sve vrste poznatih ljudi prvi put je objavljen 1966. Novo izdanje je temeljno prošireno novim idejama i novim ličnostima. Malo brisanje prašine nije škodilo ni starima. Aforizam je vanvremenski. Kao delimičan primer navodi svoj aforizam prema kome „Još se ne zna ko će biti prvi čovek na Mesecu i poslednji čovek na Zemlji”. Danas znamo ko je bio prvi čovek na Mesecu, ali se nadamo da ni treće izdanje ne može da kaže ko će biti poslednji čovek na Zemlji.

Kao nova, nekorišćena Suvremena suočavanja / Marko Oršolić Vrsta građe knjiga Jezik bosanski, hrvatski, srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : IMIC Zajedno, 2018 (Sarajevo : Blicdruk) Fizički opis 283 str. : ilustr. ; 21 cm Napomene Biografija autora: str. 286-287 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Religija -- Međureligijski dijalog -- Društvo Nauka -- Religija Fra Marko Oršolić, jedan od najobrazovanijih bh. franjevaca, koji je uz najviše teološke studije, diplomirao i političke nauke, kao i istoriju, a radio i doktorat iz filozofije, pa je logično da svaka njegova nova knjiga pokazuje svestranost filozofskog čitanja naše prošlosti, registraciju fenomena naše sadašnjosti, upućujući svoje čitatelje na evidentno posljedičnu budućnost. Vjerojatno najpopularniji, ali sigurno najumniji bosanski franjevac, Oršolić, nakon zapaženih knjiga Camilo Torres – kršćanin u službi revolucije, Zlodusima unatoč, te Zlodusima nasuprot i Zlodusima nasuprot II pojavljuje se intrigantno zanosnom, u svakom pogledu rijetko humanistički angažiranom zbirkom tekstova autorskog karaktera, ali i intervjua, koji su već pri pojavljivanju u medijima izazvali znakovite i pozitivno posljedične reakcije. Prvo poglavlje Oršolićeve knjige donosi teološko-filozofske teme, ali i razmatranja izrazito suvremene orkestracije društvenih i političkih neuralgija (Nacionalsocijalizam i religija, Političko-socijalni korijeni ateizma, Uloga religije u novom ustroju Istočne Europe, Europa i kršćanstvo, Teologija oslobođenja i marksizam…) a poglavlje je autor zaključio vrsnim esejom Međureligijski dijalog u Bosni i Hercegovini. Više nego intrigantan, a na znanstvenim temeljnicama dat je esej Josip Broz Tito i religija. Drugi, središnji dio Oršolićeve knjige najvećim dijelom posvećen je rodu katoličke crkve, čiji je jedan od najznačajnijih svećenika naše suvremenosti ovaj bosanski franjevac. Uostalom, uvodni esej ovoga dijela Suvremenih suočavanja je Sedam stoljeća djelovanja franjevaca u Bosni i Hercegovini. Najznačajnijim, a po našu suvremenost i budućnost življenja na bh. prostorima smatram esej Stoljetna samostojnost u samosvojnosti. Esej koji je fra Marko Oršolić izgovorio na sjednici teologijsko-svjetovne komisije za razvoj SDP BiH, Religija u javnom prostoru, zôran je primjer kako ovaj teolog sjajno pozicionira stvari u suvremenom diskursu. Treće, pak, poglavlje knjige donosi uistinu blistave intervjue koje je fra Marko Oršolić davao beogradskom Vremenu, Radiju Slobodna Evropa, splitskoj Slobodnoj Dalmaciji, portalu Prometej i portalu Bedrudina Gušića. Posebno je poticajan i po mnogo čemu indikativan intervju dat povodom 25. rođendana IMIC-a Svaki nacionalizam budi se kao uspavana ljepotica iz bajki, a završava kao monstruozno čudovište iz bezdana. Svjestan značaja nekih temeljnih dokumenata za shvatanje opće globalne, ali i svake lokalne situacije fra Oršolić knjigu okončava značajnim dokumentima: Ahdnama Mehmeda franjevcima, Upute franjevačkog reda franjevcima 24. juli 1941., i presuda Međunarodnog suda iz Strazbura u sporu Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine.