Naslov: Državna druga muška realna gimnazija u Beogradu : izveštaj za školsku 1934-35 godinu Pismo: ćirilica Br. strana: 89 Format: 23 cm Povez: meki Knjiga je vrlo lepo očuvana iako je stara skoro 90 godina: listovi su čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja i sl.; na zadnjoj strani korica stari, neupadljiv trag kvašenja. Te školske 1934-35 godine su u ovoj gimnaziji predavali Nikola Bešević, slikar, Josip Slavenski, kompozitor... Iz sadržaja (kompletan sadržaj možete da pročitate ukoliko treću sliku uvećate do pune veličine): ◾ Nastavno i službeno osoblje ◾ Klasifikacija redovnih učenika (spiskovi učenika po razredima i odeljenjima i uspeh) ◾ Klasifikacija privatnih učenika (spiskovi učenika po razredima i uspeh) ◾ Tečajni ispit (niži i viši) Štampano 1935. godine u štampariji `Radenković` Pavlovića i druga - Beograd, Kosmajska 35 Istorijat ove gimnazije: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B0_%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D0%B8%D0%BC%D0%BD%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0 Druga beogradska gimnazija, danas Filološka gimnazija, osnovana je ukazom Namesništva, a u ime maloletnog kneza Milana Obrenovića, 11. avgusta 1870. godine pod nazivom Palilulska polugimnazija. ... Državna Druga muška realna gimnazija (1930–1944) Škola je zajedno sa imenom menjala i lokacije na kojima se nalazila. ...Godine 1910, preseljena je u veoma lepu novopodignutu zgradu u Makedonskoj ulici, gde je ostala do 1941. godine. Zgrada je tada oštećena za vreme aprilskog bombardovanja, a škola preseljena u zgradu Realke u Uzun Mirkovoj. U međuvremenu, decembra 1938, zgrada je imala manji požar na tavanu. Posle Drugog svetskog rata škola je pola godine radila u prostorijama Prve ženske gimnazije kod Tašmajdana, a zatim u Trećoj muškoj u Njegoševoj. Zgrada u Makedonskoj je delimično obnovljena i gimnazija se vratila u svoju kuću septembra 1947. godine, ali je srušena 1961. godine i na njenom mestu je podignut soliter „Politike“. To je ponovo dovelo do serije seoba gimnazije. Jedno vreme se nalazila u zgradi Pete beogradske gimnazije na Tašmajdanu (1961—1964), potom u zgradi srednje elektrotehničke škole „Nikola Tesla“ u ulici narodnog fronta (1964—1965), da bi se na kraju preselila u zgradu Osnovne škole „Boris Kidrič” u Kameničkoj 2, na Zelenom vencu. Pogledajte i ostale izveštaje raznih predratnih prosvetnih ustanova koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=1&Pretraga=izve%C5%A1taj+za&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Nova, nekorišćena Bitka na Kosovu u albanskom epu / Ana di Lelio prevela s engleskog Slobodanka Glišić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2010 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 238 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Slobodanka Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek ; 185 Prevod dela: The Battle of Kosovo 1389 : an Albanian Epic / Anna Di Lellio Tiraž 1.000 Na poleđini nasl. lista beleška o autorki Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 219-230 Registar. Predmetne odrednice Albanska narodna poezija, epska -- Motivi -- Kosovska bitka 1389 Kosovska bitka 1389 Ana di Lelio je sociološkinja, novinarka i politicka analitičarka koja je prethodnih deset godina radila na Kosovu. Doktorirala je na Katedri za sociologiju Univerziteta Kolumbija i stekla diplomu mastera na Vagnerovoj skoli za javne sluzbe Univerziteta u Njujorku. Predaje na završnom programu studija o međunarodnim poslovima na Novoj skoli Univerziteta u Njujorku i na Kosovskom institutu za novinarstvo i komunikacije u Prištini. Uredila je zbornik Argumenti za Kosovo: put ka nezavisnosti (The Case for Kosovo: Passage to Independence, Anthem Press, London- New York, 2006). Našem izdanju Bitke na Kosovu u alnbanskom epu dodati su, uz saglasnost autorke, ogledi veselina Čajkanovića (“Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu”) i Alberta B. Lorda (” Kosovska btka u albanskim i srpsko-hrvatskim usmenim epskim pesmama”). Sadržaj: Uvod: Bio jednom sultan Murat.., – I. Istoričarevo svedočanstvo: albanski protagonizam u hrišćanskom taboru, -II.Miloš Kopilić protiv Miloša Obilića, -III. Institucionalizacija priče o autentičnosti albanskog porekla Miloša Kopilića, -IV. Zapadnjački identitet Albanaca, -V. Priča, -VI.Varijacije na teme otpora i prilagođavanja, -Zaključak. Dodatak I: Albanske varijante pesme o Kosovskom boju, – Dodatak II. Veselin Čajkanović i Albert B. Lord o albanskim pesmama o Kosovskoj bici. – Bibliografija, – Indeks imena. Autor - osoba Di Lelio, Ana Naslov Bitka na Kosovu u albanskom epu / Ana di Lelio ; prevela s engleskog Slobodanka Glišić Jedinstveni naslov ǂThe ǂBattle of Kosovo 1389 : an Albanian Epic. scc Omotni naslov Kosovska bitka u albanskom epu Hrptni naslov Kosovska bitka u albanskom epu Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2010 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 238 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Slobodanka Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek ; 185 ISBN 978-86-7562-087-7 (Biblioteka; broš.) Napomene Prevod dela: The Battle of Kosovo 1389 : an Albanian Epic / Anna Di Lellio Tiraž 1.000 Korični i hrptni naslov : Kosovska bitka u albanskom epu Na poleđini nasl. lista beleška o autorki Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 219-230 Registar. Predmetne odrednice Albanska narodna poezija, epska – Motivi – Kosovska bitka 1389 Kosovska bitka 1389 x2

Autor - osoba Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 = Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 Naslov Iz Srbije Kneza Miloša : kulturne prilike od 1815. do 1839. godine / Tihomir R. Đorđević ; [pogovor Bojan Jovanović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1983 Fizički opis 202 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Bojan, 1950- = Jovanović, Bojan, 1950- Zbirka Biblioteka Baština ; knj. 5 Napomene Đorđevićev pristup našem kulturnom nasleđu: str. 189-202. Predmetne odrednice Kultura -- Srbija -- 1815-1839 PREDGOVOR Ova je knjiga samo deo jednog većeg rada o prilikama u Srbiji za vreme prve vlade kneza Miloša. U tome se radu govori o stanovništvu, naseljima i kulturnim prilikama toga vremena. On je bio ne samo skiciran već u glavnome i izrađen još pre rata, ali je tek posle rata dobio definitivan oblik. Glavni izvor iz koga sam uzimao građu za ovaj rad bila je naša Državna arhiva. Sem toga, služio sam se i građom koju sam našao u pouzdanoj literaturi, koja se odnosi na prvu vladu kneza Miloša. Osobito sam se korisno poslužio klasičnim delom g. dr Mih. Gavrilovića „Miloš Obrenović (I–III)“, koje, iako pretežno govori o političkoj istoriji Srbije za vlade kneza Miloša, sadrži i vrlo mnogo i vrlo dragocenih izlaganja i o unutrašnjim prilikama i o kulturnom stanju tadašnje Srbije. Jedino žalim što mi je još jedan deo građe, koju sam iz Državne arhive bio ispisao, ali koju nisam stigao da unesem u ovaj posao, za vreme rata propao. Ta građa, istina, ne bi mnogo izmenila opštu sliku koju sam o prilikama u Srbiji za vlade kneza Miloša stvorio, ali su bez nje, na žalost, mnogi detalji ostali bez potrebnog punog reljefa. Namera mi je bila da ceo svoj rad o prilikama u Srbiji u vreme kneza Miloša naštampam u jednoj knjizi, čiji bi odeljci bili: 1. Stanovništvo, 2. Naselja, 3. Kulturno stanje. Kako je to, nažalost, sve dosad bilo nemoguće, ja sam pojedine glave iz njega, ogleda radi, štampao u našim povremenim spisima i časopisima. One su od strane publike, mislim da nije neskromno reći, simpatično primljene. Naročito su lepo primljene one glave u kojima se govori o kulturnom stanju Srbije za vlade kneza Miloša. To mi je dalo povoda da bezmalo sve glave koje o tome govore izdvojim, i da ih, do boljih vremena, ovako posebno, naštampam. T. R. Đ. Tihomir Đorđević (Knjaževac, 19. februar 1868 – Beograd, 28. maj 1944) bio je etnolog, folklorista, kulturni istoričar i profesor beogradskog univerziteta. Biografija Rođen je u patrijahalnoj porodici. Otac Raja je služio kao sveštenik u Brestovcu i Lužanu kod Aleksinca. O detinjstva se nalazio u neposrednom dodiru sa selom i narodom, što je uticalo da se još od mladosti, pa sve do smrti posveti proučavanju naroda, njegova života i kulture. Završio je istorijski-filološki odsek Velike škole u Beogradu, a zatim je studirao u Beču i Minhenu, gde je doktorirao 1902. godine. Izdavao je Karadžić (časopis). Đorđevićev opus je veliki – broj njegovih radova je oko sedam stotina. Đorđevićeva interesovanja bila su veoma široka i različita i kreću se od detaljnih analiza narodnog života Srba, preko etnografskih istraživanja života drugih naroda u Srbiji (Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza itd), do folklorističkih i socioloških studija ne samo Srbije, već i Balkana. Prvi je sistematizovao i izvršio opštu klasifikaciju narodnih igara i dao teorijske i istorijske poglede na narodne igre relevantne za vreme u kojem je radio. Postavio je i razradio metodska uputstva za sakupljače i opisivače narodnih igara. Održavajući je stalne veze s kolegama iz inostranstva, bila mu je dostupna najvažnija literatura tadašnjih pregalaca na polju etnologije i folkloristike. Imao je dobar uvid u najnovije naučne pravce, posebno je dobro poznavao tadašnju nemačku etnološku literaturu, u kojoj je narodna igra razmatrana iz više uglova. Zahvaljujući njemu i podršci koju je dobijao od kolega iz inostranstva, krajem 19. veka stvoreni su uslovi za sakupljanje narodnih igara u najširem njihovom značenju. Raspravu i klasifikaciju narodnih igara je objavio u knjizi „Srpske narodne igre” (kao devetu knjigu Srpskog etnografskog zbornika 1907. godine). Ona predstavlja nezaobilazno delo u proučavanju narodnih igara u širem smislu reči. Do objavljivanja ovog dela Đorđević nije objavio nijedan članak u izdanjima Srpske kraljevske akademije nauka u Beogradu, i tek nakon njegove objave je uspostavio tešnji kontakt sa akademijom, koju je inače veoma uvažavao. Iako nije bio antropolog, prvi je naučnik u nas koji je eksplicitno ukazao na značaj paleoantropologije za istoriju i etnologiju. Godine 1908. je kroz rad Neznano groblje u Žagubici, pokazao da su stara groblja, nekropole, izvor primarnih podataka za mnoge nauke. U knjizi Đorđević naglašava da podaci, do kojih se dolazi izučavanjem skeleta i grobnih priloga, praktično predstavljaju jedini izvor elemenata o građi, izgledu i načinu života ljudi u određenom periodu prošlosti. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921, a za redovnog 16. februara 1937 – pristupnu besedu je pročitao 2. januara 1938. Najvažnija dela: Iz Srbije kneza Miloša, I i II, 1922–1924 Cigani u Srbiji, doktorska disertacija Naš narodni život, I–X MG89 (N)

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Opisanije Srbije : izabrana književna proza / Vuk Stef.[Stefanović] Karadžić ; izbor i napomene Milorad Đurić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1987 Fizički opis 317 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Đurić, Milorad, 1937-2013 = Đurić, Milorad, 1937-2013 Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ80 ; ǂknj. ǂ527 Napomene Napomene: str. 313-317. Predmetne odrednice Srbija -- Istorija -- 19 v. Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I, Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG134

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Istorijski spisi. 2 / Vuk Stef. Karadžić ; priredio Radovan Samardžić Vrsta građe naučna monog. Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1969 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 670 str., [1] list sa slikom Vuka Karadžića, [8] str. sa tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Samardžić, Radovan, 1922-1994 = Samardžić, Radovan, 1922-1994 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića ; ǂknj. ǂ16 (Pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. 3 Podatak o autoru preuzet sa korica Napomene i objašnjenja: str. 289-552 Str. 555: Beleška o ovoj knjizi / R. S. [Radovan Samardžić] Str. 559-581: Istorijski spisi Vuka Stef. Karadžića / Radovan Samardžić Registri. Predmetne odrednice Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Srbija -- Istorija -- 19. v. -- Istorijski izvori Biografije -- Srbija -- 19. v. MG143 (L) Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I, Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG143 (L)

Harriet Tubman: Conductor on the Underground Railroad Paperback – by Ann Petry Novoizabrani američki predsednik Džozef Bajden obećao je da će nastaviti proces redizajna novčanice od 20 dolara, na kojoj bi umesto 7. predsednika SAD Endrua Džeksona trebalo da se nađe Harijet Tabman, koja je tokom života od robinje postala aktivistkinja i oslobodila više od tri stotine robova. U aprilu 2016. godine, Trezor SAD najavio je da će lik Harijet Tabman biti na redizajniranoj novčanici od 20 dolara, koja će biti predstavljena 2020. Lik Endrua Džeksona biće prebačen na drugu stranu. Međutim, administracija Donalda Trampa nije nastavila sa inicijativom, a bivši predsednik je rekao da je najavljena promena „čista politička korektnost“ i predložio da se Harijet Tabman nađe na novčanici od 2 dolara. Robinja i robovlasnik Harijet Tabman je rođena kao Araminta Minti Ros u Merilendu 1822. godine. Bila je robinja u vlasništvu Edvarda Brodesa i njen rani život je bio pun poteškoća. Brodes je prodao njene tri starije sestre i ona nikad više nije čula za njih. Kasnije je pokušao da proda i njenog najmlađeg brata, ali njena majka je hrabro pružila otpor dajući time moćan primer svojoj ćerki. Sa 12 godina doživela je i tešku povredu glave koja je izazvala vrtoglavice, glavobolju, epilepsiju i nakrolepsiju, koje su je pratile tokom celog života. Posledice su bile i čudne vizije i živopisni snovi koje je ona tumačila kao poruke od Boga. Do trenutka kada je odrasla oko polovina Afroamerikanaca na istočnoj obali Merilenda je bilo slobodno. Nije bilo neuobičajeno da se sklapaju brakovi između slobodnih i porobljenih crnaca. Takav je bio i brak koji je Harijet sklopila sa slobodnim crncem Džonom Tabmanom 1844. godine, i odmah posle venčanja promenila je svoje ime. Malo se zna o ovom braku, ali neki istoričari pretpostavljaju da su ovim potezom pokušali da kupe njenu slobodu. Pogledaj i: Rut Bejder Ginsberg – Dama koja se, uprkos diskriminaciji, borila za prava žena do poslednjeg dana života Harijet Tabman je na Sever pobegla 1849. godine. Koristila je tzv. „podzemnu železnicu“ – mreža koju su činili slobodni crnci i beli abolicionisti. Put je bio jako težak i mučan, dug čak 145 kilometara, a da bi izbegla goniče kretala se noću i spavala u močvarama. U Filaderfiju je stigla posle 26 dana hoda i umesto da uživa na sigurnom i gleda samo sebe, ona je mislila na svoju porodicu i sunarodnike koji su patili u ropstvu. Radila je neobične poslove i skupljala novac sve sa ciljem da ih izvuče i prebaci na slobodni Sever. Tokom jedanaest godina organizovala je 13 ekspedicija, i uspela da spasi svoju porodicu i još oko 300 drugih robova (neki procenjuju da ih je bilo i 3.000). Zahvaljujući ogromnoj hrabrosti koju je posedovala mnogima je postala simbol slobode i njihov crni Mojsije, kako su je kasnije nazvali.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! U evropskoj istoriografiji Dil je odigrao jednu od presudnih uloga u konačnom razbijanju nipodaštavajućeg stava ne samo prema vizantijskoj nego i prema sveukupnoj srednjevekovnoj istoriji kao periodu mračnjaštva i neprekidnog opadanja. Ovaj stav, koji su inaugurisali francuski prosvetitelji a praktično ga uobličio Edvard Gibon, vodeći istoričar XVIII stoleća, za dugo vremena je prekinuo razvoj vizantijskih studija. Dil je započeo svoj rad kada je moderna vizantologija, još uvek u senci nataloženih predrasuda, tek počela da se kreće stazom uspona. Stoga je on morao ne samo da osvetljava jednu gotovo nepoznatu granu istorijske nauke, nego da i kod širih krugova pobuđuje zanimanje za njene probleme. Podjednako je uspeo i u jednom i u drugom poslu. U modernoj vizantologiji Dil zauzima jedno od najuglednijih mesta kako zbog visokog kvaliteta svojih studija tako i zbog velikog uticaja na docnija pokoljenja istraživača širom Evrope. Istorija Vizantije nije dostojna zaborava. U knjizi su predstavljeni svi vizantijski carevi, sa svojim manama i vrlinama i svi hronološki događaji. S A D R Ž AJ: - Osnivanje Carigrada i postanak istočnog rimskog carstva (330-518) - Justinijanova vladavina i grčko carstvo u VI veku (518-610) - Iraklijeva dinastija. Arabljanska opasnost i preobražaj carstva u VI veku (610-717) - Isavrijanski (sirijski) carevi i ikonoborstvo (717-867) - Vrhunac carstva pod makedonskom dinastijom (867-1081) - Vek Komnina (1081-1204) - Latinsko carigradsko carstvo i grčko nikejsko carstvo (1204-1261) - Vizantijsko carstvo pod Paleolozima (1261-1453) Šarl Dil (franc. Charles Diehl; Strazbur, 19. januar 1859 — Pariz, 1. novembar 1944) je bio francuski vizantolog i istoričar.[1][2] Akademska karijera Posle završenih univerzitetskih studija nekoliko godina (1881 — 1885) radio je u Francuskoj školi u Rimu. Potom je izabran za profesora istorije u Nansiju, a 1899. na Sorboni u Parizu gde je pored predavanja iz opšte istorije držao i poseban kurs iz istorije Vizantije. Probuđeno zanimanje za povest romejske države uslovilo je da se 1907. na Sorboni osnuje specijalna katedra za vizantijsku istoriju. Dil je na ovoj katedri više od trideset godina držao nastavu i ostao je upamćen kao izvanredan i izuzetno duhovit predavač. Za svoje nesvakidašnje naučne zasluge stekao je veliko priznanje ne samo u Francuskoj nego daleko van njenih granica. Izabran je za dopisnog člana mnogih akademija i za počasnog doktora većeg broja univerziteta., između ostalih i Beogradskog. Dopisni član Srpske kraljevske akademije postao je 1936. godine. Naučni rad Pored radova iz klasične arheologije, kojom se uglavnom bavio u svojim ranim naučnim godinama i studija iz opšte istorije umetnosti, kao što su one o Botičeliju (1906) Dil je neizmerno zadužio istoriju vizantijske umetnosti. Naročito je važno njegovo delo Manuel d`art byzantin (prvo izdanje 1910, drugo u dva toma 1925/1926), a napisao je i niz radova o pojedinim spomenicima vizantijske umetnosti, među njima i o srpskim srednjovekovnim manastirima (Aux vieux monastères de Serbie, 1930). Još značajniji je njegov rad na polju vizantijske istorije gde se s podjednakim uspehom ogledao kako u minucioznim analitičkim istraživanjima tako i u oblikovanju širokih sinteza. Ove osobine pokazao je još u svojoj doktorskoj disertaciji o Ravenskom egzarhatu (Etudes sur l`exarchat de Revenne, Pariz 1888), kao i u opširnom delu o vizantijskoj upravi u severnoj Africi (L`Afrique Byzantine, Histoire de la domination dyzantine en Afrique, Pariz 1896). Veliku slavu donela mu je knjiga o Justinijanu I (Justinien et la civilisation byzantine au VIe siècle, Pariz 1901), a i popularna monografija o carici Teodori (Théodore,impératrice de Byzance, Pariz 1904). U knjizi Etudes byzantines (Vizantijske studije) sabrani su njegovi radovi koji se odnose na vrlo različita pitanja političke i kulturne istorije. Dil je napisao i nekoliko sinteza koja osvetljavaju pojedina razdoblja iz istorije Vizantije, najpre kratak pregled političke istorije Histoire de l`empire byzantin, Pariz, 1919. godine (srpski prevod Istorija Vizantijskog carstva, Beograd 1933), a zatim i istoriju kulture Byzance, Grandeur et Décadence. Obradio je i pojedina poglavlja kako iz političke tako i iz kulturne istorije u poznatoj engleskoj ediciji The Cambridge Medieval History. Kasnije je takođe u seriji za svetsku istoriju napisao prilično obimnu istoriju vizantijskog carstva. Dil je posedovao i nesvakidašnju obdarenost literate koja je na pravi način došla do izražaja u njegovim naučnim esejima. Čuvena je dvotomna zbirka Figures byzantines u kojoj se predstavio kao nenadmašan majstor istorijskog portreta. Ova zbirka je doživela veliki broj izdanja i prevedena je na mnoge jezike (srpski prevod: Vizantijske slike I–II u izdanju Srpske književne zadruge, Beograd 1927 — 1929, reprint 1991). Značaj U evropskoj istoriografiji Dil je odigrao jednu od presudnih uloga u konačnom razbijanju nipodaštavajućeg stava ne samo prema vizantijskoj nego i prema sveukupnoj srednjovekovnoj istoriji kao periodu mračnjaštva i neprekidnog opadanja. Ovaj stav, koji su inaugurisali francuski prosvetitelji a praktično ga uobličio Edvard Gibon, vodeći istoričar XVIII stoleća, za dugo vremena je prekinuo razvoj vizantijskih studija. Dil je započeo svoj rad kada je moderna vizantologija, još uvek u senci nataloženih predrasuda, tek počela da se kreće stazom uspona. Stoga je on morao ne samo da osvetljava jednu gotovo nepoznatu granu istorijske nauke, nego da i kod širih krugova pobuđuje zanimanje za njene probleme. Podjednako je uspeo i u jednom i u drugom poslu. U modernoj vizantologiji Dil zauzima jedno od najuglednijih mesta kako zbog visokog kvaliteta svojih studija tako i zbog velikog uticaja na docnija pokoljenja istraživača širom Evrope....

Izdavač: Beograd : BIGZ, 1985 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Godina: 1985 Izdanje: 2. izd. 2 knjige. (391; 323 str.) : ilustr. ; 25 cm Zbirka Istorijsko-memoarska delaTiraž 25.000. Knj. 2, bibliografija: str.317-324 Tvrdi povez sa plastifikacijom Registar. Predmetne odrednice Putnik, Radomir, 1847-1917 Srpsko-turski rat 1876-1878 -- U uspomenama Srpsko-bugarski rat 1885 -- U uspomenama Balkanski ratovi 1912-1913 -- U uspomenama Prvi svetski rat 1914-1918 -- U uspomenama PREDGOVOR Vojvoda Putnik spada u red najvećih i najmarkantnijih ličnosti u srpskoj ratnoj prošlosti, ličnosti koje su neizbrisivo utkale sebe u nacionalnooslobodilačka stremljenja svoga naroda. Pedeset šest godina je nosio oficirski mundir u najburnijem periodu srpske nacionalne istorije, periodu u kome je zemlja pokidala okove vekovnog ropstva i napravila krupan korak na putu od zaostale seljačke zemlje do moderne države evropskog tipa. Udeo vojvode Putnika u tome je, tako reći, nemerljiv i to ne samo u šest ratova, od kojih su tri vođena pod njegovim neposrednim rukovodstvom, već i prethodno u miru kada je strpljivo i znalački stvarao vojsku koja će do nogu potući moderno opremljene armije osmanske i habsburške carevine, uspešno okončati stoletnu borbu srpskog naroda za svoje nacionalno oslobođenje i utrti put stvaranju zajedničke države svih jugoslovenskih naroda. Putnikov uticaj na mirnodopski razvoj srpskih oružanih snaga u celini, vidno se osetio znatno pre nego što je početkom juna 1903. godine postavljen za načelnika Glavnog generalštaba. On seže u šezdesete godine XIX veka kada je kao potporučnik napisao uputstvo za obuku trupa, da bi se nastavio neposredno posle završetka srpsko-turskih ratova 1876–1878, u radu komisije koja je imala zadatak da srpsku vojsku no organizacionoj strukturi što više približi savremenim evropskim armijama, zatim u objavljivanju priručnika „Artiljerija u gradskoj vojni“, a naročito početkom devedesetih godina toga veka kada je kao pomoćnik načelnika Glavnog generalštaba i profesor na Višoj školi Vojne akademije u program obuke starešinskog kadra uveo rešavanje taktičkih zadataka i kada je njegov uticaj, u smislu ujednačavanja pogleda na osnovne principe organizacije i upotrebe oružanih snaga, bio veoma snažan. To će se nastaviti čak i posle preranog i neopravdanog penzionisanja, jer je on, pripremajući kapetane za majorski ispit i završavajući svoje kapitalno delo o generalštabnoj službi u mirno i ratno doba, koje će decenijama služiti kao udžbenik za stručno usavršavanje generalštabnih oficira, produžio sa intenzivnim radom na jačanju borbene moći srpske vojske. Kada je posle gotovo punih sedam godina provedenih u penziji reaktiviran i postavljen za načelnika Glavnog generalštaba, srpska vojska se nalazila na ivici rasula. Uprkos tome, neumorni Putnik je, zahvaljujući besprekornoj moralnoj reputaciji i izvrsnom poznavanju vojne teorije i prakse, za samo ne- koliko godina uspeo da konsoliduje njene redove, odstrani iz vojske razoran uticaj unutrašnjih međupartijskih trvenja, naoruža je savremenim oružjem, saobrazi vojna pravila sa svojstvima tog naoružanja u specifičnim srpskim uslovima, lično obuči više generacija generalštabnih oficira i najtalentovanije postavi na ključne komandne položaje, uzdigne rezervni oficirski i podoficirski kadar svih rodova i službi, zameni kasarnski dril praktičnom obukom trupa, izgradi njenu sopstvenu vojnu doktrinu i osposobi je da se uspešno nosi sa najsavremenije opremljenim i obučenim armijama razvijenih evropskih zemalja, da bi je potom pobedonosno vodio kroz sva iskušenja. Ratni put ovog proslavljenog srpskog vojskovođe počeo je juna 1876. godine izgubljenim bojem kod Kalipolja, u kome je srpska Ibarska vojska, kojom je komandovao general Franjo Zah, pretrpela osetne gubitke. Ha taj neuspeh nadovezale su se nedaće u bojevima i bitkama na Adrovcu, Šiljegovcu, Krevetu, Đunisu i Nišoru, da bi tek posle toga bili zabeleženi prvi značajni uspesi u borbama za oslobođenje Pirota, Niša i Vranja, na koje su ubrzo pale senke poraza na Slivnici. Ti neuspesi su se duboko urezali u dušu srpskog oficirskog kora i označili korenit preokret u razvoju srpskih oružanih snaga i srpske vojne misli uopšte, u čemu je Putnik odigrao prvorazrednu ulogu. Mada je Putnik još u ratovima Srbije XIX veka stasao u izvanrednog vojnog starešinu, ispoljivši se ne samo kao sposoban i vrlo hrabar oficir, koji sa isukanom sabljom u ruci predvodi svoje trupe u jurišima, već i kao komandant bogate stvaralačke inicijative – njegov vojnički talenat je zablistao punim sjajem tek u balkanskim ratovima i prvom svetskom ratu, u kojima je srpska vojska, pod njegovim rukovodstvom, ispisala najslavnije stranice svoje bogate ratne istorije, izvojevala slavne pobede na Kumanovu, Bitolju, Bregalnici, Ceru II Kolubari i stala u red najboljih evropskih i svetskih armija svoga doba. Pa ipak, sticajem nesrećnih okolnosti blistava ratna staza vojvode Putnika završena je krajem 1915. godine na Albanskom primorju, posle gubitka cele državne teritorije, kada je nepobeđena srpska vojska stigla do dna svoje velike nesreće. I u toj tragičnoj ratnoj godini, Putnik je, savlađujući fizičku nemoć čudesnom duhovnom snagom, uspeo da izvuče svoje premorene trupe iz tri smrtonosna zagrljaja broj- no i tehnički znatno nadmoćnijih protivničkih snaga, ali nije dočekao oživotvorenje svoje poslednje strategijsko-operativne zamisli – trijumfalan povratak u otadžbinu, ujedinjenu sa svim jugoslovenskim zemljama. Putnik je, dakle, doista bio „najzaslužnija i najtragičnija figura među srpskim vojvodama`. U redovima koji slede govori se o svim tim i drugim pitanjima vezanim za život i pregalački rad vojvode Radomira Putnika. Posebna pažnja posvećena je njegovim operativnim odlukama, jer se on upravo kroz te odluke ispoljio kao nenadmašiv strateg i krupna istorijska ličnost, čije je ime ušlo u udžbenike ratne istorije gotovo svih zemalja sveta. Te kratke, razumne i nadasve kristalno jasne odluke, frapiraju dubinom misli i gvozdenom logikom, neposredno izviru iz konkretnih ratnih situacija i skladno se uklapaju u delotvornu celinu Putnikove strategije. Iako iskazane u samo nekoliko redaka, poput matematičkih formula, svaka za sebe predstavlja originalno, a u najvećem broju slučajeva i najcelishodnije rešenje. Vojvoda Putnik je no prirodi bio miran, povučen, metodičan. Ako je skromnost jedna od najvećih ljudskih vrlina, nje je kod Putnika bilo i napretek. Prezirao je svaku razmetljivost i poze na pozornici javnog mnjenja, na i preterano dekorisanje odlikovanjima. Kada je postao prvi vojvoda srpske vojske kategorično je odbio da njegova dnevnica bude veća od potporučničke, ističući da potporučnik ima zdraviji stomak na mu više treba. Od zemlje u čiju je budućnost ugradio svoju mladost, ogromnu radnu energiju, ceo svoj život nije tražio nikakvu posebnu nagradu, čak ni novac za banjsko lečenje, koje mu je bilo neophodno. Imajući u vidu sve te okolnosti, na ovoj knjizi sam radio više godina sa velikim zadovoljstvom, ali i uz neprestanu bojazan da mi ne izmakne neka od bitnih odrednica grandiozne Putnikove ličnosti.

Kosovo l`Italia in guerra udzbenički format italijanski jezik 143 strane Mislim da je izdato 1999g Tekstovi unutar knjige (prvela sam na srpski ali su na italijanskom) МИЛОШЕВИЋ ВИДЕН ИЗ БЛИЗИНЕ Ко је човек који држи Атлантски савез под контролом? Кроз поверљива сведочења оних који га добро познају, портрет господина из Београда између маске и лица. Тежина породичне афере и жениног утицаја. од Жана Тоскија Марацанија Висконтија Рад Лауре Канали (2019) КЛУБ САМОУБИЦА Уводник посебне свеске Лимеса 1/1999 Косово, Италија у рату ПУТ У РАТ ПУТ У РАТ Од марта 1998. године – атентата на два српска полицајца од стране ОВК – до марта ове године, када је покренут НАТО напад, аналитичка реконструкција пута који нас је водио у рат. Прекретница је америчка подршка косовским герилцима. Роберто Мороцо Делла Роцца ТЕХНИКЕ ЗА МАСАКР ТЕХНИКЕ ЗА МАСАКР Ваздушна интервенција НАТО-а пружила је Србима прилику за општу офанзиву против албанских герилаца. Али снаге Београда не могу да задрже цело Косово. Тешкоће интервенције западне пешадије. аутор Андреа Нативи СРБИЈА ИЛИ ТОРТУГА? ГЕОПОЛИТИЧКА ПАТОГЕНЕЗА ЗЛОЧИНАЧКЕ ДРЖАВЕ СРБИЈА ИЛИ ТОРТУГА? ГЕОПОЛИТИЧКА ПАТОГЕНЕЗА ЗЛОЧИНАЧКЕ ДРЖАВЕ Милошевићева парабола ризикује да се заврши разарањем његове земље, сада у рукама мафије. Кључно питање санџака. Економска и геостратешка структура `Мале Југославије`. од Андреа Цорти ШТА ХОЋЕ КОСОВАРИ ШТА ХОЋЕ КОСОВАРИ Порекло и изгледи косовског рата према Албанцима. Од Ругове до ОВК, широк спектар политичких и геополитичких позиција. Упорна популарност умерених. Разочарање због италијанских нејасноћа. Зашто је потребна НАТО пешадија. аутор Арјан Кономи МАФИЈА ДРЖАВА: ИЗА КУЛИСА БАЛКАНСКИХ РЕЖИМА МАФИЈА ДРЖАВА: ИЗА КУЛИСА БАЛКАНСКИХ РЕЖИМА Српска и албанска мафија су испреплетене и гнезде се у врховима својих држава. Прљави послови југословенског руководства и његових пријатеља у Европи. Трговина дрогом као подршка косовским герилцима. „Чудни пар“ Бериша-Милошевић. од Јохана Пелемана ЦРНА ГОРА НА ИВИЦИ СЕЦЕСИЈЕ Политички сукоб између Милошевића и црногорског лидера Ђукановића ризикује да изазове нови, крвави геополитички лом на Балкану. Подгорица, под НАТО бомбама, спрема се на најгоре. од Ницоло Царнимео МАКЕДОНИЈА, ЗАХТЕВ ЗА ДРЖАВУ КАСАРНЕ Независност Косова може само да поново отвори велико македонско питање, праву јабуку раздора на Балкану. Етничка поларизација између Словена и Албанаца сада је и политичка. Бугарски реваншизам поново диже главу. од Францесцо Страззари ШТА ИТАЛИЈА РИЗИКА ШТА ИТАЛИЈА РИЗИКА Од српских репресалија до ширења балканских мафија, од загађења Јадрана до пропасти туризма, каталог негативних последица које би рат на Косову могао да изазове по нас. од Алфонса Дезидерија ИТАЛИЈАНИ ДОБРИ ТРЕНЕРИ Балкански ратови су били полигон за неке спољне силе, почевши од Сједињених Држава, које су обучавале и снабдевале сукобљене стране. Италија је такође била укључена. Гласине и чињенице о наводној италијанској помоћи косовским герилцима. од Франца Густинчича АМЕРИКА БЕЗ СТРАТЕГИЈЕ ОКРУГЛИ СТО ДА ЛИ ЋЕ НАТО ПРЕЖИВЕТИ 21. ВЕК? ДА ЛИ СМО ТУ ИЛИ ТО РАДИМО? Недоследности и противречности америчког приступа Косову. Збрка између `светих принципа` и националних интереса. Подржите слабе или јаке? Неизвесности Европљана и италијанска драма. Како смо сами себе учинили смешним. од Пинокија РУСИЈА У ОГЛЕДАЛУ Москва напад на Београд види као директну претњу себи. Лажне илузије о руском препороду након распада Совјетског Савеза и проблем судбине Москве у униполарном свету. Оно што Америка не разуме. од Гиулиетто Цхиеса КАКО СУ АМЕРИКАНЦИ САБОТИРАЛИ МИСИЈУ ОЕБС-а КАКО СУ АМЕРИКАНЦИ САБОТИРАЛИ МИСИЈУ ОЕБС-А Чудни догађаји међународних верификатора који је требало да прате примену споразума Холбрук-Милошевић на Косову. Американци и Британци су користили ОЕБС да подрже ОВК, маргинализујући Италијане, Французе и Немце. од Уликса ШТА ОСТАЈЕ ОД НАТО-А Косовски рат изазива дубоку промену у Атлантском савезу. Ка интервенционистичком и самолегитимнијем НАТО-у. Четири сценарија за будућност. Члан или нечлан: у чему је разлика? Роберто Менотти КОСОВО, ИТАЛИЈА У РАТУ - ИНДЕКС АУТОРА Аутори издања Лимес Кс 1999, Косово, Италија у рату.

U dobrom stanju Kosmološko traganje za novom školom : modernizacijski izazovi u sistemu srednjoškolskog obrazovanja u Beogradu 1880-1905. / Arsen Đurović Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 1999 Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1999 (Beograd : JP PTT saobraćaja `Srbija`) Fizički opis 394 str. : ilustr. ; 24 cm Zbirka Posebna izdanja / Beogradski izdavačko-grafički zavod ISBN 86-13-00937-9 Napomene `Knjiga predstavlјa dopunjenu verziju magistarskog rada pod naslovom `Modernizacijski izazovi XX veka u sistemu srednješkolskog obrazovanja u Beogradu 1880-1903.` koji je [na Filozofskom fakultetu - Odelјenje za istoriju u Beogradu] odbranjen 9. juna 1999. godine` --> str. 15 Tiraž 500 Skraćenice: str. 373 Slika autora i beleška o autoru na presavitku korica Summary Bibliografija: str. 374-388 Registar. Predmetne odrednice Obrazovna politika -- Srednje škole -- Beograd -- 1880-1905 Obrazovanje -- Istorija -- Srbija Arsen Đurović (rođen 1959, umro 22. aprila 2012, Beograd) je bio srpski istoričar. Bavio se temama vezanim za modernizacijske procese u Srbiji s kraja 19. i početkom 20. veka, istorijom modernog srpskog i evropskog obrazovanja, metodikom nastave istorije i arhivistikom. Đurović je diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1983. godine. Magistrirao je 1999. godine sa temom Modernizacijski izazovi XX veka u sistemu srednjoškolskog obrazovanja u Beogradu 1880—1903. a doktorirao je 2003. godine sa temom Modernizacija obrazovanja u Kralјevini Srbiji 1905—1914. Od 2001. do 2003. bio je na studijskom boravku u Institutu Georg Ekert u Braunšvajgu. Prvobitno je radio u srednjoškolskoj nastavi u Beogradu da bi se zatim zaposlio na Filozofskom fakutletu u Beogradu. Godine 1999. postao je asistent za za Metodiku nastave istorije a 2004. docent za užu naučnu oblast Opšta istorija novog veka. Pored istoriografskog rada Đurović je veliku pažnju posvećivao arhivistici kao posebnoj naučnoj oblasti, istraživanjima u oblasti metodike nastave istorije, unapređivanju nastavnog procesa i udžbeničkog materijala. Ovih nekoliko klјučnih tema determinisale su umnogome njegov istraživački i stručni rad. Bio je član više stručnih i naučnih udruženja: Internationalen Gessellschaft für historische und systematische Schulbuchforschung (član od 2001, potpredsednik od 2007), IARTEM , Komisija za viša zvanja u oblasti arhivistike u Arhivu Srbije (2005—2007), Naučno veće Istorijskog instituta u Beogradu, ISCHE, History of Education Society (od 2007), The Editorial college of the Contributions to the Historical and Systematic Research on Schoolbooks University of Augsburg. U okviru Ministarstva prosvete Republike Srbije obavlјao je dužnost predsednika komisije za dobijanje licence za rad u obrazovanju (od 2007) a u okviru Arhiva Srbije predsednika komisije Fonda Andrija Arnautović za dodelјivanje nagrade Zlatna arhiva. Od 2008. bio je recenzent za jugoistočnu Evropu međunarodnog udruženja za izdavanje udžbenika EEPG, član komisije Ministarstva prosvete za evaluaciju udžbenika i član Komisije za izradu nastavnog programa za predmet istorija za 7 i 8. razred. Ministarstvo prosvete. Đurović je bio i član redakcije časopisa Nastava i istorija i Šumadijski anali (oba od 2006. godine). Preminuo je u Beogradu 22. aprila 2012. godine. Naučni rad Istraživačka interesovanja Arsena Đurovića mogu se svrstati u nekoliko tematskih celina: modernizacijski procesi u Srbiji u 19. i početkom 20. veka, istorija modernog obrazovanja u Evropi i Srbiji, arhivistika, metodika nastave istorije i proučavanje udžbenika. Prve svoje istraživačke radove Đurović je posvetio praktičnim problemima izvođenja nastave istorije (Situaciona analiza strukture učenika prvog razreda gimnazije kao osnova za postavku diferenciranog nastavnog metoda u nastavi istorije, Nastava istorije, 1996. godine i Strukturna analiza uspeha učenika u nastavi istorije u gimnazijama kao osnova za postavku diferenciranog nastavnog metoda, 1998). Ubrzo je svoju istraživačku pažnju usmerio na istoriju obrazovanja i istoriju ideja u obrazovanju u Srbiji na razmeđi 19. i 20. veka. Ova istraživanja zaokružio je magistarskom tezom koja je objavlјena kao knjiga Kosmološko traganje za novom školom: modernizacijski izazovi u sistemu srednjoškolskog obrazovanja u Beogradu 1880—1905. (Beograd, 1999). Ova monografija koja se bavi idejama koje su vodile reformatore i organizatore srednjoškolskog (pre svega gimnazijskog) obrazovanja u Beogradu predstavlјala je važan doprinos ne samo u istraživanju istorije obrazovanja već prilog složenoj oblasti društvene istorije gde je omogućila da se mnogobrojni raniji stavovi o neuklapanju srpskog obrazovanja u glavne evropske obrazovne tokove pokažu kao zablude. Više kraćih radova posvetio je pojedinim ustanova i mogućnostima njihovog uklјučivanja u obrazovni proces: Pedagoški muzej u nastavi istorije (Nastava istorije, 2000) i Arhiv Srbije u savremenoj nastavi istorije u osnovnom, srednjem i visokom obrazovanju (u Arhivska građa kao izvor za istoriju, 2000). Nјegov najznačajniji rad predstavlјa knjiga Obrazovanje u Kralјevini Srbiji krajem XIX i početkom XX veka proistekla iz doktorske disertacije a objavlјena u Beogradu 2004. godine. Pored spomenutih radova naučni opus Arsena Đurovića čine i radovi o prosvetnim ustanova u Srbiji, arhivističkoj teoriji i praksi (objavlјivanih pretežno u časopisu Šumadijski anali) i nekim pitanjima iz društvene istorije Srbije krajem 19. i početkom 20. veka: Engleski zavod za srpsku siročad (1999), Svetosavska večernja škola: uloga u očuvanju nacionalnog identiteta srpskog naroda u evropskoj Turskoj (1887—1891) (2003), Uloga humanitarnih organizacija u društvenom životu Kralјevine Srbije početkom XX veka (2004), O časopisu Šumadijski anali (zajedno sa Mihailom Vojvodićem, 2005), Kolo srpskih sestara Požarevac (2007), Dinastija Obrenović u sećanjima Božidara Nikolajevića (2008), Obrazovanje u vreme vladavine kralјa Milana (2008), Obrazovanje u Portugalu u 19. veku sa osvrtom na obrazovanje u Srbiji (2009), Istoriografija o obrazovanju u Evropi u 19. veku (2011). Monografija Obrazovanje u Kralјevini Srbiji krajem XIX i početkom XX veka najobimniji je i najznačajniji rad Arsena Đurovića kao i jedan od najznačajnijih priloga istoriji srpskog obrazovanja. Kako Petar Krestić napominje Đurović je bio najpozvaniji među istoričarima da se pozabavi ovom temom. Hronološki tema je obuhvatila period od osnivanja Beogradskog univerziteta 1905. godine do izbijanja Prvog svetskog rata 1914, kada se usled ratnih dešavanja proces modernizacije obrazovanja privremeno zaustavio da bi, u drugačijim okolnostima, bio nastavlјen u novoformiranoj Kralјevini Srba, Hrvata i Slovenaca po okončanju rata. U pisanju ove knjige Đurović je koristio mnoštvo neobjavlјenih izvora iz Arhiva Srbije, Arhiva SANU, Istorijskog arhiva Beograda, Novog Sada i Kotora, Arhiva Šumadije u Kragujevcu kao i Arhiva Pedagoškog muzeja i Narodne biblioteke Srbije. Za sagledavanje jedne ovakve teme od velikog značaja su bili i štampani izvori: državni šematizmi, statistički godišnjaci, godišnji izveštaji, stenografske beleške i drugi. U ovom istraživanju Đurović je sebi zadao dvojaki cilј: da pokaže kako je tekao proces modernizacije obrazovanja u Srbiji početkom 20. veka ali i da upečatlјivim primerima ilustruje kako je ovakvo obrazovanje povratno uticalo na celokupni razvoj srpskog društva. Vrhunski obrazovana, neretko na stranim univerzitetima, srpska prosvetna elita okuplјena uglavnom oko Profesorskog društva i Učitelјskog udruženja videla je u korenitoj reformi obrazovanja na svim nivoima jedan od klјučnih naconalnih cilјeva. Nosioci ovih težnji, kako je Đurović pokazao, suočili su se velikim brojem uutrašnjepolitičkih i spolјnopolitičkih izazova: velika nepismenost stanovništva (u gradovima oko 45% a u selima čak 85%), teško stanje državnih finansija, patrijarhalni okviri položaja žene koji su onemogućavali njeno uklјučivanje u obrazovne tokove i slaba svest o značaju obrazovanja kao zaloge sopstvene budućnosti. Teška iskušenja koja su postavlјale spolјnopolitičke krize (Carinski rat, Aneksiona kriza, Balkanski ratovi) takođe su bili kočnice modernizacijskih procesa u obrazovanju. Ipak, kako Đurović pokazuje, i pored otpora konzervativnih krugova u Ministarstvu prosvete i drugim državnim strukturama nosioci reformatorskih težnji u obrazovanju su uspeli da na originalan način primene strana iskustva (pre svih nemačka, austrijska, ugarska, ruska, francuska i engleska) i unesu korenite promene na svim nivoima obrazovanja u Kralјevini Srbiji, od predškolskog do univerzitetskog. Ova reformska nastojanja podrazumevala su i široku zakonodavnu delatnost i donošenje niza didaktičko-metodičkih uputstava. Nјihov nastanak, uticaj i značaj takođe su pažlјivo prikazani u ovoj monografiji. Zakonom o osnovnim školama tako je bilo predviđeno obavezno i besplatno osnovnoškolsko obrazovanje i za mušku i za žensku decu, dok je za reformisanu srednju školu predviđan veći broj učenika iz nižih društvenih slojeva. Istrajnost intelektualne elite, pobolјšanje nastavnog kadra i obrazovnog procesa, razvijena zakonodavna delatnost vodili su, kako je Đurović prikazao, korenitom preobražaju srpskog obrazovanja, njegovim većim uticajem u celokupnom društvenom životu i približavanju obrazovnoj praksi razvijenijih evropskih država.

VLADIMIR JOVANOVIĆ - Mihovil Tomandl Prilog kulturno - političkoj istoriji Srbije Autor: Mihovil Tomandl Izdavač: Istorijski arhiv, Pančevo Godina izdanja: 2010 Broj strana: 274 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 24x17 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Predstavljeni su život i rad Vladimira Jovanovića (1833–1922), začetnika srpskog liberalizma, novinara-urednika „Slobode” i „Srpske slobode”, saradnika „Zastave”, naučnika i profesora na Velikoj školi u Beogradu, člana Društva srpske slovesnosti i predsednika Srpskog učevnog društva. Jovanović je kao ministar finansija bio zaslužan za donošenje Zakona o srpskim narodnim novcima i Zakona o osnivanju Srpske narodne banke. Od 1890. bio je doživotni senator. Publikacija je podeljena na deset poglavlja, u okviru kojih je Tomandl, između ostalog, opisao stvaranje Liberalne stranke i Jovanovićevo angažovanje u Londonu na polju ostvarivanja nezavisnosti Srbije, zatim Jovanovićevu emigrantsku delatnost u Ženevi, njegovo hapšenje u vezi s ubistvom kneza Mihaila, te njegovu delatnost kao ministra finansija i predsednika Srpskog učenog društva. Autor je posebnu pažnju posvetio Jovanovićevom delu „Srpski narod i istočno pitanje”. Knjiga sadrži i osvrt na naučne i publicističke radove Vladimira Jovanovića, kao i na samu njegovu ličnost. „Nizu objavljenih radova Mihovila Tomandla nedostajao je dragulj koji se sada nalazi pred čitaocima. Biografija Vladimira Jovanovića četiri decenije nalazila se, kao rukopis, u Arhivu SANU u Beogradu. Sada, na stogodišnjicu Tomandlovog doseljavanja u Pančevo, njegov Istorijski arhiv predstavlja je kao knjigu koja će biti dragocen doprinos političkoj i kulturnoj istoriji Srbije 19. i početka 20. veka”, navela je u predgovoru ove knjige mr Ivana B. Spasović. Kada je pre punih devet godina istoričarka Ivana Spasović, preturajući po Arhivu SANU, tražeći materijal za magistarsku tezu o Vojnoj granici, naišla na rukopis Mihovila Tomandla „Vladimir Jovanović, prilog kulturno-političkoj istoriji Srbije”, istinski je bila iznenađena i obradovana. Znala je da stručnjaci pančevačkog Arhiva istrajno tragaju za neobjavljenim rukopisima poznatog istoričara, u nameri da ih objave. U ovom slučaju rad je bio zanimljiv i zbog činjenice da je reč o ocu Slobodana Jovanovića, koji je vazda bio, iako je njegov značaj u istoriji Srba značajan, u senci sina. Ivana Spasović koja je bila spremna da o svom otkriću obavesti direktora pančevačkog Arhiva, poseban podsticaj je dobila pošto je o Tomandlovom rukopisu zatražila mišljenje akademika Vasilija Krestića. Bio je, kaže, veoma povoljan. Godine 1988. akademik Krestić je za štampu priredio memoare Vladimira Jovanovića, koji su izašli pod nazivom „Uspomene”. Sticajem okolnosti, sada magistar Ivana Spasović, zaposlila se 2009. u pančevačkom Arhivu, zatraživši od akademika Krestića dozvolu da 332 strane rukopisa Mihovila Tomandla pančevački Arhiv izda kao knjigu. Kako je renome Arhiva u Pančevu kao izdavača već bio poznat i priznat, akademik se nije mnogo premišljao. Odobrenje je stiglo a ubrzo i kopija rukopisa. Predat je u štampu prošle godine, a pre dva meseca stigla je i knjiga. Milan Jakšić, direktor pančevačkog Arhiva, kaže da se mišljenje akademika Krestića još čeka, ali pretpostavlja se da zamerki neće biti. – Ovo je šesta knjiga Mihovila Tomandla, koga smatramo pančevačkim istoričarem. Namera nam je da objavimo sve neobjavljene rukopise ovog pravnika po obrazovanju, koji je bio istoričar od formata, pa je kao takav postao i vanredni član SANU. Već su u pripremi još dve knjige ovog plodnog istoričara – kaže Milan Jakšić. Knjiga donosi mnoge zanimljivosti iz života Vladimira Jovanovića, novinara i urednika „Slobode” i „Zastave”, člana Društva srpske slovesnosti i predsednika Srpskog učenog društva, predavača na Visokoj školi, u nekoliko mandata ministra finansija Srbije i doživotnog senatora. Magistar Ivana Spasović u predgovoru knjige o ocu Slobodana Jovanovića kaže da je spis tim dragoceniji što Tomandl, pišući o Jovanoviću, očigledno nije znao da u rukopisu postoje njegovi memoari, pa ih stoga nije mogao ni koristiti. Čovek kojeg Tomandl naziva „najvećim ekonomistom na slovenskom jugu”, rođen je 1833. godine u Šapcu. ,,Jovanovićeva politička delatnost bila je patriotska, nacionalno-liberalna sa revolucionarnim težnjama”, piše Mihovil Tomandl. Zahvaljujući tome, bio je kao buntovnik i propagator liberalizma uklonjen sa katedre Velike škole, a zatim je odležao sedam meseci u kazamatima Petrovaradina i Pešte, kao jedan od osumnjičenih za ubistvo knjaza Mihaila 1868. godine. U vrednom rukopisu, koji je zahvaljujući pančevačkom Arhivu stigao do čitalaca (svoja izdanja Arhiv deli besplatno) Tomandl piše: ,,Jovanović spada u onu valjanu generaciju koja je s punom snagom duha i sa najvećom požrtvovanošću radila na izgrađivanju moderne srpske države u drugoj polovini prošlog stoleća”. Vladimir Jovanović, čija je veličina ostala u senci sina Slobodana, umro je u Beogradu 1922. godine.

U dobrom stanju, reprint. Po ravnom Banatu : letopis sela i škola kovačičkog sreza / Svet. D. Milovanović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1992 Kovačica : Galerija Babka, 1992 (Beograd : Zavod za izradu novčanica i kovanog novca) Fizički opis 130, [6] str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Sladeček, Mihal Dević, Milan Zbirka Edicija Monografije naselja ISBN 86-82035-02-2 (broš.) Napomene Tiraž 2.000 Str. [131]: Umesto predgovora / Sladeček Mihal Str. [133]: [Beleška o autoru] / Milan Dević. Fototipsko izd. iz 1935. Predmetne odrednice Školstvo -- Banat Banat -- Monografija Kovačica -- Monografija Predgovor O Banatu, jugoslovenskom Misiru, našoj bogatoj riznici, o njegovom vrednom i naprednom narodu, o njegovom odličnom rataru, o izvrsnom proizvođaču, sposobnom poljoprivredniku i privredniku uopšte, majstoru od zanata, nije mnogo pisano. Međutim, Banat u svakom pogledu, pa i u ovom, pretstavlja pravu riznicu. Banat je samo veliki, prostran, pa je potrebno i mnogo vremena za njegovo upoznavanje. Građu i materijal treba tražiti u njemu sa produbljivanjem, pa će se naći i stvoriti toliko polje rada da će zadovoljiti svakog istraživača. U svakom mestu, na poljani, pored reka i kanala, kraj stada, na domu, salašu, kolibi, njivi i livadi, nađe se uvek nešto novo, interesantno, korisno za svakoga, što pruža mogućnost da se razradi, prihvati i izvuče otuda pouka. I ova knjiga, koja nosi naslov »Po ravnom Banatu«, u stvari je jedan pokušaj na ovom polju rada. Namera, da se o Banatu sazna nešto više, nagnala nas je da mu poklonimo veću pažnju, uokivljujući se u njegov život, da bi izlaganje oživeli i priveli u delo na ovaj način. Sve što je pisano o Banatu u ovoj knjizi, izneto je iz njegovog sadašnjeg života, lično doživljeno i opaženo ili crpljeno iz opštinskih, crkvenih i školskih zapisnika. Posebnih knjiga o Banatu nema, odakle bi se upoznao njegov život i..njegova prošlost, kako bi se našla polazna tačka za ddžlje stvaranje onoga što smo i sami započeli. Sa prikupljanjem građe, kao što se vidi, išlo je dosta teško i sa natezanjem. Nešto više od dve godine crpljen je materijal i posmatran život u Banatu da bi se došlo do ovoga. Za, ovo vreme istraživano je sve ono što je trebalo kao interesantno da uđe u knjigu. Najzad, celina je zaokrugljena tako da se u prvom delu iznosi živoŠ Banata, a u drugom, kroz letopis sela i škola Sreza kovačičkog, u kome je, uglavnom, knjiga je stvarana, obuhvaćena je cela prošlost i istorija Banata. Knjiga je zaokrugljena tako da se čitaocima prikaže što potpunija slika Banata, njegovog života, rada, pokreta. Što je najglavnije, trudili smo se da izlaganje ilustrujemo slikama i time prikažemo donekle Banat u reči i slici. Kroz letopis, u koliko je prikupljena građa, pruženo je sve što se moglo u prilikama pod kojima se radilo. A prilike su takve da dovoljnih podataka nije bilo, jer ni jedno mesto skoro nema sačuvane arhive od postanka do danas. Blagodareći učiteljstvu Sreza kovačičkog, naročito upraviteljima škola, koji su svesrdno prihvatili akciju za prikupljanje građe, zajedno sa piscem, po njihovim mestima službovanja, stvorena je ova knjiga, sa željom da i sama bude građa za nova stvaranja. U ovoj prilici, za svesrdnu saradnju i pomoć, pisac knjige »Po ravnom Banatu« tako se isto svesrdno zahvaljuje i odaje priznanje i hvalu svima trudbenicima i saradnicima na stvaranju ove knjige. I ne samo to. Saradnja i pomoć učiteljstva ovoga sreza u ravnom Banatu vidno je ispoljena i pokazana u svakoj zajedničkoj akciji i poslu. Svaki poduhvat na prosvetno-kulturnom, nacionalnom i privrednom podizanju naroda, poveden ma od koga u ovom kraju, bio je sa najboljom voljom pomognut od svih prvih i pravih narodnih prosvetnih pionira, narodnih učitelja. Ta uzajamna saradnja i razumevanje skoro uvek su urađali plodom i donosili željene rezultate na opštu korist narodnu i državnu. Želeti je da se i dalje produži ovim tempom i pravcem širom »blagoslovene zemlje banatske« od svih prijatelja narodnih. Tako bi se upotpunio ovaj pokušaj širom naše zemlje i Banata, bogate ravnice, koja potseća na prekrasan ćilim, po kome se svetlucaju bezbrojne kolibe, sela i tornjevi. Aprila 1935 godine, Kovačica Pisac

Postdejtonska vlast i bezvlašće ili hronika jednog vremena Rajko Dukić Boksit Milići Autorsko izdanje, Beograd, 2014. 702 strane, tvrd povez, udžbenički format. Odlično očuvana sem što ima jednu žutu flečicu na bočnoj strani ( ništa strašno). Četvrta knjiga mr Rajka Dukića, predsjednika Kompanije `Boksit` , pod naslovom `POSTDEJTONSKA VLAST I BEZVLAŠĆE ili HRONIKA JEDNOG VREMENA` danas je, u prisustvu velikog broja zvanica, promovisana u Milićima. Prethodne tri knjige: `Tri uspješne priče` (2009) – vanžanrovsko kazivanje o autorovom angažamanu i sprezi `trnovitog`, ali uspješnog, razvoja `Boksita` i Milića; `Veliki brat` (2011) – dokumentovana priča o prinudi i nasilju nad ljudima koju uz pomoć apsolutne vlasti sprovodi nedefinisani, a dobro znani Veliki brat i `Milići u pet priča` (2013) – činjenicama potkrijepljena sveopšta lična karta opštine Milići u prošlosti i sadašnjosti – izazvale su veliko interesovanje pa su imale i više izdanja. Na promociji najnovije knjige, koja je iz štampe izišla prije nekoliko dana, njen autor je, između osatlog, rekao: `U knjizi sa preko 700 stranica i više stotina dokumenata, odnosno pisama koja su upućena na adrese institucija i ličnosti različitog nivoa vlasti, pokušavam da oslikam ovo vrijeme, na jedan, možda, poseban način. Sadržaj tih dokumenata odslikava kako nam je funkcionisala vlast, prije svega u Republici Srpskoj, počevši od Dejtonskog mirovnog sporazuma do danas, pa oni mogu da posluže kako sadašnjim, tako i budućim generacijama, kao svojevrsna dokumentarna hronika jednog vremena, odnosno putokaz kakvu smo društvenu zajednicu stvorili i kako je ona funkcionisala nakon građanskih ratova koji su pratili raspad Jugoslavije. Na prednjoj strani knjige koja je posvećena Republici Srpskoj, za koju su građani Milića dali oko 340 žrtava, a Kompanija `Boksit` 130 i nešto, je karta sa nekakvim granicama Bosne i Hercegovine, ali je naglašena Republika Srpska, jer ja BiH ne tretiram baš mnogo kao državu. Na zadnjoj korici je Kalemegdan, odnosno Pobjednik, i to je simbolika, da ne objašnjavam čega i zašto. Kroz pisma i komentare, komunicirajući sa organima vlasti, nastojao sam da ukažem, da molim, da predlažem, da sugerišem, da prijetim, kako god hoćete, da kažem ono što nije, i što jeste dobro, da bismo stvorili bolje društvo, bolji privredni ambijent, bolju Republiku Srpsku. Kad budete pročitali knjigu sami ćete procijeniti koliko sam u tome uspio. Ja Dejtonski mirovni sporazum gledam na svoj način, što nećete naći nigdje drugdje, kroz prizmu Velikog brata, jednog običnog građanina, odavde iz Milića, ali evo sada putevi svile dolaze uskoro u Evropu i nadam se da će Veliki brat da se povuče tamo gdje treba da se povuče. Posebno sam obradio Dejtonski sporazum, jer to je početak priče, i određene anekse iz kojih se može vidjeti da je po tom mirovnom sporazumu trebalo da bude tri ministarstva na nivou BiH, a danas ih ima 11 i 56 agencija sa preko 22 000 zaposlenih koji ne rade ništa a primaju naše pare. Tu ćete naći podateke ko je prenio te nadležnosti, kako ih je i zašto prenio, pa neka ljudi ostrašćeni politički, stranački, kako god hoćete, neka to čitaju i vide ko je ko i šta je uradio dobro, ili loše, ne samo za danas nego i za buduće generacije, jer kad se igramo i bavimo politikom onda moramo da znamo šta činimo za buduće generacije. U knjizi sam dao mnoštvo podataka o ministarstvima, skupštinama, vladama, sastavima i strukturama, s mojim komentarima, iznio sam svoje viđenje sudstva, pravosuđa, drugih organa sile i prisile kroz prizmu `Boksita`. Bavio sam se i problemima privatizacije, lopovluka, kriminala, reagovanja vlasti na takve stvari i njihovu spregu, organima koji u takvim slučajevima treba da reaguju, a to ne rade, pa da li je to sud, tužilaštvo, policija... Dakle, nisam bio previše hrabar, ali sam smatrao da je to moja dužnost, i obaveza, jer tu već 47 godina radim i stvaram i onda kada vidite kako nam je bilo juče, kako nam je danas, šta očekujemo sutra, onda sam i kao građanin, i kao čovjek, koji je na čelu jedne značajne privredne institucije, imao i moralnu i profesionalnu obavezu da učinim bar koliko mogu, da kažem bar koliko treba da kažem, i osećam što treba da kažem – rekao je na promociji knjige `Postdejtonska vlast i bezvlašće ili Hronika jednog vremena` njen autor mr Rajko Dukić.

Kao na slikama AutorIngersoll, Ralph Nakladnik Beograd : Kultura, 1948 Materijalni opis488 str. ; 20 cm Nakladnički nizBiblioteka Trideset dana NapomenaPrijevod djela: Top secret. Ćir. Predmetna odrednicaDrugi svjetski rat <1939/1945> - vojne operacije - Europa, zapadna Drugi svjetski rat <1939/1945> - Sjedinjene Američke Države Ralph McAllister Ingersoll (December 8, 1900 in New Haven, Connecticut – March 8, 1985 in Miami Beach, Florida) was an American writer, editor, and publisher. He is best known as founder and publisher of PM, a short-lived 1940s New York City left-wing daily newspaper that was financed by Chicago millionaire Marshall Field III.[1] Biography[edit] Ingersoll went to Hotchkiss School, graduated from Yale University`s Sheffield Scientific School and became a mining engineer in California, Arizona and Mexico. In 1923 he went to New York with the intention of becoming a writer.[2] He worked as a reporter for the New York American from 1923 to 1925, and then joined The New Yorker where he was managing editor from 1925 to 1930. He had been hired by the New Yorker founder and editor Harold Ross a few months after the magazine commenced publication; Ross inadvertently spilled an inkwell on Ingersoll`s new light suit (various sources claim it was either white or pale gray) during the job interview, then, in embarrassment, offered him the job. As Ingersoll left his office, he heard Ross mumble to his secretary: `Jesus Christ, I hire anybody.`[3] According to his biographer, Roy Hoopes, Ingersoll `was one of the original guiding spirits of The New Yorker. He held it together during its first five years.`[4] In 1930 Ingersoll went to Time Inc. as managing editor of Time-Life publications, and devised the formula of business magazine Fortune,[5] eventually becoming general manager of the company.[2] One of his most important assignments at Fortune was a detailed history of The New Yorker and its business. The scrutiny that Ingersoll gave Ross and his employees, which included mention of their foibles and salaries, initiated a feud between Ross and Henry Luce, publisher of Time and Fortune, culminating in a famed profile of Luce by Wolcott Gibbs that ran in The New Yorker in 1936, which lampooned both Luce and `Timestyle`, the inverted writing style for which Time was (in)famous. Luce retaliated by having caricaturist Al Hirschfeld draw an image of Joseph Stalin over a picture of Ross.[6] PM started on June 18, 1940 with $1.5 million of capital, a fraction of the $10 million that Ingersoll initially sought. Unlike in usual U.S. practice, PM ran no advertising, and editorials did not appear every day; when they did, they were signed by an individual, initially Ingersoll himself, instead of anonymously coming from the paper itself. Sometimes these editorials took over the front page. His first editorial took a forthright stand on World War II which was already under way in Europe: `We are against people who push other people around,` he wrote, demanding material U.S. support for the nations opposing Nazi Germany and Fascist Italy.[1][5] Ingersoll visited Britain in October and wrote a series for the paper that was published as an instant book fixup.[7] The papers` first year was an overall success, although the paper was in some financial trouble: its circulation of 100,000–200,000 was insufficient. Marshall Field III had become the paper`s funder; quite unusually, he was a `silent partner` in this continually money-losing undertaking.[1] The 41-year-old Ingersoll was drafted into the military; when he returned after the war, he found a paper that was less lively and well-written than it had been under his leadership, and with the pro-communist and anti-communist liberals writing at cross purposes. The paper never quite recovered and in June, 1948, with PM on the brink of folding, Field sold a majority interest to attorney Bartley Crum and editor Joseph Fels Barnes, who renamed it the New York Star. It ceased publication eight months later, in February, 1949. Ingersoll later wrote numerous books about his service in World War II.[1] It has recently been suggested, based on research, that Ingersoll may have been the originator, chief advocate and mission planner of the tactical deception unit formed by the US Army during the war and deployed in the European Theater of Operations known formally as the 23rd Headquarters Special Troops and colloquially as the Ghost Army of World War II.[8] In the 1950s Ingersoll acquired and managed several newspapers. His company, Ingersoll Publications, founded in 1957,[9] was taken over by his son Ralph M. Ingersoll Jr. in 1982 after he had bought his father out in a deal that left them no longer on speaking terms.[10] Further reading[edit] Hoopes, Roy (1985). Ralph Ingersoll. A Biography. New York: Atheneum. Ralf Mekalister Ingersol ( 8. decembar 1900. Nju Hejven, Konektikat — 8. mart 1985. Majami Bič, Florida) je bio američki pisac, urednik i izdavač. Najpoznatiji je kao osnivač i izdavač PM, kratkotrajnih levičarskih dnevnih novina u Njujorku iz 1940-ih koje je finansirao milioner iz Čikaga Maršal Fild III.[1] Biografija[uredi] Ingersol je otišao u školu Hočkis, diplomirao na naučnoj školi Šefild Univerziteta Jejl i postao rudarski inženjer u Kaliforniji, Arizoni i Meksiku. Godine 1923. odlazi u Njujork sa namerom da postane pisac.[2] Radio je kao reporter za Nev Iork American od 1923. do 1925., a zatim se pridružio The Nev Iorker-u gde je bio glavni urednik od 1925. do 1930. godine. Unajmio ga je osnivač i urednik Nev Iorker-a Harold Ross nekoliko meseci nakon što je časopis započelo objavljivanje; Ros je nehotice prosuo mastilo na Ingersolovo novo svetlo odelo (razni izvori tvrde da je bilo belo ili bledo sivo) tokom intervjua za posao, a zatim mu je, u stidu, ponudio posao. Dok je Ingersoll izlazio iz kancelarije, čuo je Rosa kako promrmlja svom sekretaru: „Isuse Hriste, ja unajmljujem svakoga.“[3] Prema njegovom biografu, Roju Hupsu, Ingersol je „bio jedan od prvobitnih duhova vodilja The Nev Iorker-a. Držao je zajedno tokom svojih prvih pet godina.“[4] Godine 1930. Ingersol je otišao u Time Inc. kao glavni urednik publikacija Time-Life, i osmislio formulu poslovnog časopisa Fortune,[5] da bi na kraju postao generalni direktor kompanije.[2] Jedan od njegovih najvažnijih zadataka u Fortuneu bila je detaljna istorija The Nev Iorker-a i njegovog poslovanja. Ispitivanje koje je Ingersoll dao Rosu i njegovim zaposlenima, a koje je uključivalo pominjanje njihovih slabosti i plata, pokrenulo je svađu između Rosa i Henrija Lusa, izdavača Time and Fortune, što je kulminiralo slavnim profilom Lucea Volkota Gibsa koji je objavljen u The Nev Iorker-u. 1936. godine, koji je ismevao i Luce i „Timestile“, obrnuti stil pisanja po kojem je Tajm (ne)čuven. Lus je uzvratio tako što je karikaturistu Al Hiršfeld nacrtao sliku Josifa Staljina preko Rosove slike.[6] PM je počeo 18. juna 1940. sa kapitalom od 1,5 miliona dolara, što je samo delić od 10 miliona dolara koje je Ingersol prvobitno tražio. Za razliku od uobičajene američke prakse, premijer se nije oglašavao, a uvodnici se nisu pojavljivali svaki dan; kada jesu, potpisao ih je pojedinac, u početku sam Ingersol, umesto da anonimno dolazi iz samog lista. Ponekad su ovi uvodnici zauzeli naslovnu stranu. Njegov prvi uvodnik zauzeo je jasan stav o Drugom svetskom ratu koji je već bio u toku u Evropi: „Mi smo protiv ljudi koji guraju druge ljude okolo“, napisao je, zahtevajući materijalnu podršku SAD za nacije koje se suprotstavljaju nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji.[1] ][5] Ingersol je posetila Britaniju u oktobru i napisala seriju za novine koja je objavljena kao trenutna popravka knjige.[7] Prva godina izdanja novina je bila ukupan uspeh, iako je list bio u finansijskim problemima: njegov tiraž od 100.000–200.000 nije bio dovoljan. Maršal Fild III je postao finansijer lista; sasvim neobično, on je bio „tihi partner“ u ovom poduhvatu koji je neprestano gubio novac.[1] 41-godišnji Ingersol je pozvan u vojsku; kada se vratio posle rata, pronašao je list koji je bio manje živ i dobro napisan nego što je bio pod njegovim rukovodstvom, a sa prokomunističkim i antikomunističkim liberalima koji su pisali suprotno. List se nikada nije potpuno oporavio i u junu 1948. godine, dok je PM bio na ivici raspada, Fild je prodao većinski udeo advokatu Bartliju Kramu i uredniku Džozefu Felsu Barnsu, koji su ga preimenovali u Nev Iork Star. Prestao je da izlazi osam meseci kasnije, u februaru 1949. Ingersol je kasnije napisao brojne knjige o svojoj službi u Drugom svetskom ratu.[1] Nedavno je sugerisano, na osnovu istraživanja, da je Ingersoll možda bio začetnik, glavni advokat i planer misije jedinice za taktičke obmane koju je formirala američka vojska tokom rata i koja je bila raspoređena u Evropskom teatru operacija, formalno poznatom kao 23. štab Specijalne trupe i kolokvijalno kao Vojska duhova Drugog svetskog rata.[8] Pedesetih godina prošlog veka Ingersol je kupio i upravljao nekoliko novina. Njegovu kompaniju, Ingersoll Publications, osnovanu 1957. godine,[9] je preuzeo njegov sin Ralf M. Ingersoll Jr. 1982. nakon što je otkupio svog oca u dogovoru koji ih je ostavio da više ne razgovaraju.[10]

DOKUMENTI IZ ISTORIJE JUGOSLAVIJE Miodrag Zečević DOKUMENTI IZ ISTORIJE JUGOSLAVIJE , Miodrag Zečević , Jovan P. Popović - Arhiv Jugoslavije Beograd 1996 , Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača iz Drugog svetskog rata ; Mek povez, format 17 x 24 cm ilustrovano, 482 strane -dobro ocuvano ,ima salotejpa na ivicama korica ,ima tragova presavijanja korica ,knjiga je bila nekada malo vlazna ,pa ima malo zutila na koricama i na par stranica uz korice -bokovi knjige su zuce boje SADRŽAJ Predgovor IZVEŠTAJ KOJI JE PODNEO PREDSEDNIK KOMISIJE Državna komisija za utrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Spisak skraćenica Uvodna napomena I. Osnivanje državne komisije II. Organizacioni sastav celokupne službe utvrđivanja zločina okupatora i njihovih pomagača III. Propisi formalnog i materijalnog prava kao pravni osnov službe utvrđivanja zločina okuopatora i njihovih pomagača IV. Rad državne komisije i celokupne službe te rezultati istoga. Istraživanje Utvrđivanje i registrovanje ratnih zločinaca i izdajnika Obrada dokaznog gradiva u drugim oblicima Privođenje ratnih zločinaca i izdajnika sudovima Privođenje sudovima Saradnja sa organima tužioštva i pravosuđa Pravno-politička delatnost na međunarodnom polju Publikaciona delatnost I JEDAN BROJ SAOPŠTENJA DRŽVNE I ZEMALJSKIH KOMISIJA ZA UTVRĐIVANJE ZLOČINA OKUPATORA I NJIHOVIH POMAGAČA Napomena priređivača I Saopštenja državne komisije Saopštenje br. 2 Saopštenje br. 4 Saopštenje br. 18 Saopštenje br. 20 Saopštenje br. 22 Saopštenje br. 26 Saopštenje br. 30 Saopštenje br. 33 Saopštenje br. 34 Saopštenje br. 39 Saopštenje br. 44 Zločinačka ustaško-četnička saradnja Saopštenje br. 69 Izdajstvo i zločini Dražinog popa Momčila Đujića Saopštenje br. 72 Ustaše su vršile zločine i u Sovjetskom Savezu Saopštenje br. 77 `Sajmište” – mučilište naroda Jugoslavije Saopštenje br. 87 Zločinačka aktivnost nadbiskupa vrhobosanskog dr. Ivana Šarića Saopštenje br. 88 II JEDAN BROJ SAOPŠTENJA ZEMALJSKIH KOMISIJA O ZLOČINIMA OKUPATORA I NJEGOVIH POMAGAČA 1. Saopštenje zemaljske komisije Bosne i Hercegovine Saopštenje br. 3 Saopštenje br. 4 Saopštenje br. 6 2. Saopštenje zemaljske komisije Hrvatske Saopćenje br. 3 Saopćenje br. 4.. Saopćenje br. 10 Saopćenje br. 15 Saopćenje br. 16 Saopćenje br. 17 Saopćenje br. 22 Saopćenje br. 25 Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Saopćenje br. 38 3.Saopštenje zemaljske komisije Slovenije Objava br. 1 Objava br. 2 Objava br. 11 Objava br. 40 ODLUKE O PROGLAŠENJU ZA RATNE ZLOČINCE JEDNOG BROJA JUGOSLOVENSKIH DRŽAVLJANA Napomena priređivača 1. Hrvati Dr. Pavelić Ante Dr. Artuković Andrija Kvaternik Eugen - Dido Kvaternik Slavko Luburić Vjekoslav - Maks Dr Šarić Ivan Majstorović-Filipović Miroslav Tomić Viktor 2.Srbi Nedić Milan Mihailović Dragoljub – Draža Jovanović Dragomir - Dragi Ljotić Dimitrije 3.Crnogorci Đurišić I. Pavle Stanišić Bajo Đukanović Blažo Jovović N. Jakov 4. Slovenci Rupnik Leon Dr Rožman Gregorij 5. Mađari Lapp Josef - Sepp Kelemen Ferenc Perepatić Pal (Perepatics Pal) 6. Muslimani Dr Kulenović Džaferbeg El-Huseini Muhamed Emin 7. Šiptari Deva Džafer Mahmutbegović Sanija (Sani Begoli) Maljoka Bećir DOKUMENTA O KONSTITUISANJU DRŽAVNE KOMISIJE Odluka o obrazovanju državne komisije Pravilnik o radu državne komisije DOKUMENTI NA OSNOVU KOJIH JE RADILA KOMISIJA I. Nacionalni propisi Zakon o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama zakona o konfiskaciji Odluka o prijelazu u državno vlasništvo neprijateljske imovine Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama zakona o krivičnim delima Zakon o krivičnim delima protiv naroda Zakon o oduzimanju ratne dobiti Zakon o nevažnosti pravnih propisa II. Međunarodni propisi 1. Statut Međunarodnog vojnog suda 2. Sporazum između Savezničkih vlada 3. Zakon o kažnjavanju lica odgovornih za ratne zločine 4. Spisak ostalih međunarodnih dokumenata OBAVEŠTAJNA SREDSTVA FONDA “RATNI ZLOČINI” Obaveštajna sredstva `Međunarodna demokratska javnost pritisnuta saznanjem o strašnim zločinima prema civilnom stanovništvu, ratnim zarobljenicima, imovini i nepoštovanja pravila međunarodnog prava od strane fašističkih zemalja (sila osovine) na okupiranim teritorijama, pokrenula je inicijativu o kažnjavanju učinioca takvih radnji. U toku ratne 1943. godine, sazrelo je kod saveznika uverenje o potrebi rigoroznog kažnjavanja za ratne zločine izvršene u toku II svetskog rata. U tom periodu doneto je niz deklaracija od strane savezničkih vlada, zaključeni medusaveznički sporazumi i date izjave, objavljene brojne publikacije sa dokumentima o učinjenim i zločinima koji se vrše, podneti apeli javnih ličnosti i demokratskog javnog mnjenja i sl. Opšti zahtev javnog mnjenja je strogo kažnjavanje lica za zločine koji su učinjeni do tada i koji se i dalje čine prema pripadnicima savezničkih oružanih snaga, pokreta otpora, civilnom stanovništvu i imovini od strane fašističkih zemalja na okupiranim teritorijama. Koncem 1943. godine savezničke države svaka posebno i u okviru međusavezničkih relacija obrazuje posebne organe pri svojim vladama, kao i posebnu Komisiju Ujedinjenih nacija za ratne zločine. Neposredno posle obrazovanja Komisije Ujedinjenih nacija u Londonu usledilo je donošenje Deklaracije o zverstvima koja je ostvarila veliki uticaj na ukupan rad na utvrđivanju i kažnjavanju ratnih zločina. Zločini učinjeni nad jugoslovenskim narodima od strane okupatora i njihovih pomagača bili su takvih razmera da je AVNOJ, odmah posle konstituisanja u najviši organ vlasti obrazovao Državnu komisiju za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Zadatak Komisije je bio utvrđivanje odgovornosti, pronalaženje i privođenje radi utvrđivanja kazne svih osoba odgovornih za zločine koje su u Jugoslaviji počinili ili čine u toku rata (čl. 1. Odluke). Komisija je bila organ sui generis. Ona nije bila organ pravosuđa jer nije imala funkciju optuživanja, suđenja i kažnjavanja što je bilo u nadležnosti vojnih i civilnih organa već organ koji prikuplja i utvrđuje činjenice koje se odnose na pronalaženje i privođenje učinioca zločina iz reda okupatora i njegovih pomagača. Podaci pokazuju da je Komisija preduzimala brojne i raznovrsne radnje jer u prvim godinama rada Komisije pravosudni organi Jugoslavije nalaze se u svom osnivanju i konstituisanju. Sa stabilizacijom sudova i javnih tužilaštava aktivnost Komisije se kreće u okvirima Odluke kojom je obrazovana.` (u hodniku ,desni ormaric)

Kao na slikama Ispod omota lepo očuvana KRONIKA O VLADAVINI KARLA IX Prosper Merime Prosveta Beograd 1964 francuska književnost prve polovine 19. veka biblioteka Svetski klasici tvrd povez, format 14 x 19,5 cm zlatotisak, zaštitni omot, ćirilica, 285 strana Prosper Merime (franc. Prosper Merimee; Pariz, 28. septembar 1803 — Kan, 23. septembar 1870) je bio francuski književnik. Biografija[uredi | uredi izvor] Merime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860). Problem klasifikovanja[uredi | uredi izvor] Merime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista. Romantičar[uredi | uredi izvor] Merime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj. Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života. Klasicista[uredi | uredi izvor] Kada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti. Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti. Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin. Realista[uredi | uredi izvor] Pored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista. S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljjavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima. Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje. Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija. Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela. Književni rad[uredi | uredi izvor] Pozorište Klare Gazul[uredi | uredi izvor] Merime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla). Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu. U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie). Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu. Gusle[uredi | uredi izvor] I dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine). Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi. Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama). Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju. Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca. Hronika o vladavini Karla IX[uredi | uredi izvor] Zadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata. Novele[uredi | uredi izvor] Pored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista. Rana faza[uredi | uredi izvor] Zauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam. Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja. Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte. Središnja faza[uredi | uredi izvor] Duše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave. Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao. Zrela faza (Kolomba i Karmen)[uredi | uredi izvor] Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik. Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci. Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije. Pozna faza[uredi | uredi izvor] U jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala. Istorija francuske knjizevnosti

Odlično očuvano. Autor - osoba Popović, Koča, 1908-1992 = Popović, Koča, 1908-1992 Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 = Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 Naslov Razgovori s Kočom / [razgovor vodio] Aleksandar Nenadović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1989 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 223 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus (karton s omotom) Napomene Tiraž 10.000 Umesto pogovora: (iz dnevničkih i drugih beležaka): str. 211-222 Potpis vlasnika na prelim. str.: Svetozar Stojanović: UBKG: ML L 5930 Predmetne odrednice Popović, Koča, 1908-1992 – Intervjui Jugoslavija – Unutrašnja politika – Intervjui U razgovoru novinara Aleksandra Nenadovića sa legendarnim komandantom Prve proleterske Kočom Popovićem, dobivamo naknadnu intelektualnu refleksiju o jednom intelektualcu i „tipičnom vojniku“ partije. Ovaj je upokojio svoj intelektualizam, svoje sumnje i svoj duh radi viših ciljeva i sretnije budućnosti. Knjiga „Razgovori s Kočom“ je intimna refleksija o pojavama i događajima, o ljudima i grupama koje su se ukrštale s njim i u njegovu životu. Knjiga naknadno jedno stanje neslobode, političke i ljudske otuđenosti tumači kroz oslobađanje od partijskih stega samooslobađanjem od ličnosti koja je njega i sve relevantne pojedince za njegova života činila važnim ili nevažnim. Oslobođen svih funkcija i samoga partijskog života, Popović je u sebi i u svom životu imao prezentnu cjelokupnu strukturu realnog dogmatizma i diktature partijnosti i ostalih momenata koji su priječili slobodan život jednom intelektualcu. Ti isti momenti su bili razlogom zašto je društvo, pod vlašću takve jedne ideologizirane snage priječilo slobodu i slobodan razvitak društvenih snaga. Iz svoga, kadikad intimnog i subjektivnog vidokruga, iz svoga odnosa kao intelektualca i partijskog revolucionara, on je izložio i onu sliku partije u kojoj se jasno mogu otčitati staljinističke metode i jedna osebujna psihologija nasilja. (iz recenzije Zvonka Lerotića) Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković. Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj (zanimljivo je da je zbog toga najpre naučio francuski, pa tek onda srpski jezik). Gimnaziju je završio 1926. godine, maturiravši u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Posle završetka služenja vojske ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine. Tamo se se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Inače, general Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. Španski građanski rat Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata, bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine, Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala-armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Bio je u braku sa Veronikom Verom Bakotić i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića. Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime. Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988. 1 Nadrealista među komunistima 2 Dileme i raskoraci oko nesvrstanosti (1956–1963) 3 Ratnička i druga iskustva: 1940–41 4 Sin buržuja na čelu proletera 5 Srbija 1941: Uspesi i iluzije 6 Ratne godine: Vojnik i političari 7 Sutjeska: Osumnjičeni podvig 8 Sutjeska: Povratak odbačenog ratnika 9 1948: Kraj iluzija 10 Otpor Istoku: Otvaranje prema Zapadu 11 Josip Broz: Autoritet i kult 12 Brionski plenum: Izneverene nade 13 Razlaz 1972: S Titom u četiri oka 14 Naličje utopije: Vlast i samoupravljanje 15 Kosovo: Demokratizacija i nacionalizam 16 Intelektualac u KP: Integritet i pokoravanje MG76 (L)

Kao na slikama Komitet državne bezbednosti ili KGB, (rus. Комитет государственной безопасности O ovom zvuku slušaj?/i), je bilo ime glavne sovjetske službe bezbednosti i obaveštajne službe, kao i glavne tajne policije od 13. marta 1954. do 6. novembra 1991. godine. Zaduženja KGB-a se okvirno mogu porediti sa zaduženjima američke Centralne obaveštajne agencije (CIA), protiv-obaveštajne službe, odseka za unutrašnju bezbednost Federalnog istražnog biroa (FIB), i bezbednosti Savezne službe za zaštitu i Tajne službe. Sadržaj 1 Istorija 2 Zadaci i organizacija 3 Značajne operacije KGB-a 4 Organizacija 5 Reference 6 Vanjske veze Istorija[uredi | uredi kod] Marta 1953, Lavrentij Berija je ujedinio MVD i MGB u jedno telo, takozvani MVD ili «to jeste Министерство внутренних дел СССР». Iste godine ubrzo nakon Staljinove smrti je nad Berijom izvršena smrtna kazna[1], i MVD je podeljen. Reformisani MVD je zadržao svoje funkcije unutrašnje bezbednosti (policija i pravosuđe), dok je novi KGB preuzeo funkcije unutrašnje i spoljašnje bezbednosne funkcije. KGB je bio podređen savetu ministara. 5. jula, 1978. KGB je preimenovan u „KGB SSSR-a“ a direktoru KGB-a je dato mesto u savetu. KGB je raspušten zbog učešća njegovog šefa, general-pukovnika Vladimira Krjučkova, u pokušaju puča u avgustu 1991. čiji je cilj bilo svrgavanje Mihaila Gorbačova i sprečvanje raspada Sovjetskog Saveza.[2] On je koristio značajne resurse KGB-a da pomogne puč. Kriučkov je uhapšen, i general Vadim Bakatin je postavljen za predsedavajućeg 23. avgusta, 1991, sa mandatom da rasformira KGB. KGB je zvanično prestao da postoji u novembru 1991.[3] Njegove službe su bile podeljene u nekoliko različitih grana: Unutrašnja bezbednost (Služba unutrašnje bezbednosti SSSR-a — budući FSB), Centralna obaveštajna služba SSSR-a (budući SVR) i služba granične bezbednosti. FSB funkcionisala na način vrlo sličan KGB-u. Dana 3. decembra 1991., KGB je zvanično raspušten.[4] Belorusija je jedina post-sovjetska zemlja, gde se organizacija naslednica još uvek zove KGB. U Belorusiji je takođe jedan od osnivača KGB-a, Feliks Dzeržinski — koji je rođen u gradiću koji je danas na teritoriji Belorusije — i dalje narodni heroj. Neki članovi KGB-a su ga zvali imenom „Komitet“ dok su ga ostali zaposleni zvali Kontora Grubih Banditov - „udruženje grubih bandita“. Zadaci i organizacija[uredi | uredi kod] Zadaci KGB-a su bili špijunaža, kontra-špijunaža, likvidacija antisovjetskih i kontra-revolucionarnih formacija unutar SSSR-a, zaštita granica, i zaštita vođa partije i države i ključne državne imovine. KGB je takođe istraživao i procesuirao one koji su krali državnu ili socijalističku imovinu. Za razliku od zapadnih obaveštajnih službi, KGB (u teoriji) nije bio zainteresovan za otkrivanje namera neprijatelja, već samo njegovih sposobnosti. Koristeći ideološko privlačenje, Sovjeti su uspešno regrutovali veliki broj špijuna na visokim funkcijama. Najznačajniji su uspesi KGB-a u sakupljanju američkih atomskih tajni, i Kembridž pet, posebno Kim Filbi u UK. Ova ideološka metoda vrbovanja je zakazala nakon slamanja Mađarske revolucije, 1956. Umesto toga, KGB je morao da se osloni na ucene i podmićivanje kod većine svojih špijuna. Ovaj metod je takođe doneo značajne uspehe, poput krtice CIA, Oldriha Ejmsa i krtice FIB, Roberta Hansena, ali su ovi uspesi bili znatno ređi nego ranije. Značajne operacije KGB-a[uredi | uredi kod] Yasser Arafat, je bio tajni agent KGB-a.[5] Vladimir Putin[6][7] Alger His je bio špijun KGB-a. Robert Hansen je opskrbio KGB informacijama o američkim kontra-obaveštajnim naporima. Oldrih Ejms je bio krtica KGB-a u CIA. Etel i Džulius Rozenberg su osuđeni na smrt zbog zavere čiji je cilj bila krađa tajni američkih nuklearnih programa za KGB. Džejms Džizus Englton, šef kontra-obaveštajaca CIA se navodno smrtno plašio da je KGB imao krtice na dve ključne pozicije: u kontra-obaveštajnom odseku CIA i u kontra-obaveštajnom odseku FIB. Sa te dve krtice, KGB bi imao kontrolu ili znanje o svim američkim naporima da uhvate špijune KGB-a, i mogao bi da ih zaštiti potkopavanjem svake istrage koja bi mogla da donese rezultate, ili barem da upozori svoje špijune; takođe, kontra-obaveštajci su imali zadatak da proveravaju strane obaveštajne izvore, tako da su krtice u toj oblasti mogle da daju ovlašćenja dvostrukim agentima koji bi radili protiv CIA. Hvatanjem Oldriha Ejmsa i Roberta Hansena, izgleda da su engltonovi strahovi, koji su ranije smatrani paranoičnim, bili utemeljeni. KGB je povremeno vršio atentate, kao što je antentat na ukrajinskog nacionalistu Stepana Banderu. Takođe je često pomagao bezbednosnim službama drugih zemalja u sprovođenju atentata; jedan od čuvenih primera je ubistvo Georgija Markova, u kome su bugarski agenti koristili KGB-ov kišobran. Organizacija[uredi | uredi kod] KGB je bio državna obaveštajna i bezbednosna agencija Sovejtskog Saveza i direktno je kontrolisao republičke nivoe KGB. Ipak, kako je Rusija bila središte Sovjetskog Saveza, sam KGB je takođe bio i ruski republički KGB. KGB je direktno kontrolisala KPSS i načelno je pratio njene smernice. Viši štab se sastojao od predsedavajućeg, jednog ili dvojice prvih zamenika predsedavajućeg, i četiri do šest zamenika predsedavajućeg. Kolegijum KGB-a, koji se sastojao od predsedavajućeg, opšteg zamenika predsedavajućeg (all Deputy Chairmen), određenih šefova direktorata i jednog ili dvojice predsedavajućih republičkih KGB-ova, je donosio ključne odluke. KGB je bio organizovan u direktorate. Neki od najbitnijih direktorata su bili: Prvi glavni direktorat (spoljne operacije) - odgovoran za spoljne operacije i aktivnosti u vezi sa skupljanjem obaveštajnih podataka. Drugi glavni direktorat - odgovoran za unutrašnju političku kontrolu građana i stranaca u Sovjetskom Savezu. Treći glavni direktorat (oružane snage) - koji je kontrolisao vojne kontra-obaveštajce i politički je nadzirao oružane snage. Peti glavni direktorat - koji se takođe bavio unutrašnjom bezbednošću. Prvenstveno je bio formiran da bi se borio protiv političkih disidenata, preuzeo je neke zadatke koje je prethono obavljao Drugi glavni direktorat poput verskih disidenata, praćenja umetničke javnosti, i cenzure publikacija. Sedmi direktorat (nadzor) - koji se bavio nadzorom, opskrbom opremom za praćenje i nadgledanje aktivnosti stranaca i sovjetskih građana. Osmi glavni direktorat - odgovoran za komunikacije. Bavio se praćenjem stranih komunikacija, i bio je odgovoran za kriptografske sisteme koje su koristile divizije KGB-a, odašiljanje ka prekomorskim stanicama KGB-a, i razvoj komunikacione opreme. Deveti direktorat (garda) - formacija od 40.000 ljudi koja je obezbeđivala uniformisane stražare i telohranitelje za vođe KPSS i njihove porodice, bitne vladine ustanove u Sovjetskom Savezu, uključujući skladišta nuklearnih bojevih glava. Takođe je upravljao VIP metro sistemom u Moskvi, i vladinim bezbednim telefonskim sistemom koji je povezivao visoke vladine i zvaničnike KPSS. Pod Borisom Jeljcinom, ovaj direktorat je postao Federalna zaštitna služba (FPS). Šesnaesti glavni direktorat (državne komunikacije) - unapređen od odseka. Bio je odgovoran za funkcionisanje vladinog telefonskog i telegrafkog sistema SSSR-a. Direktorat granične garde - ova formacija sa 245.000 ljudi je bila odgovorna za graničnu bezbednost i borila se protiv krijumčarenja preko dugačkih granica SSSR-a. Ovaj direktorat je takođe imao i velike mornaričke i vazdušne kontigente. U sastavu KGB-a su takođe bili i sledeće nezavisne formacije: KGB odsek za osoblje, sekretarijat KGB, KGB štab za tehničku podršku, KGB odsek za finansije, KGB arhiv, KGB administracioni odsek, i KPSS komitet. KGB OSNAZ (odred za specijalne operacije), Alfa grupa, Grupa beta, i Delfin, Vimpel itd. čija su tačna zaduženja nepoznata. Kremaljske gardijske snage - izvan kontrole devetog gardijskog direktorata. Kremaljske gardijske snage su pružale uniformisanu stražu za Kremlj i telohraniteljske usluge predsedništvu. Kasnije su od njih postale Predsedničke bezbednosne snage ili PSS.

Autor - osoba Dimić, Žarko, 1962- = Dimić, Žarko, 1962- Naslov Spomenica karlovačkog Sokola : 1904-2014 / Žarko Dimić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2014 Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Sokolsko društvo : Kulturni centar `Karlovačka umetnička radionica` ; Novi Sad : Malo istorijsko društvo, 2014 (Bački Petrovac : HL print) Fizički opis 247 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Njegovan, Drago ISBN (karton) Napomene Tiraž 500 Str. 237-241: Beleška o autoru / Drago Njegovan. Na nasl. str.: `Dragom i poštovanom Radovanu Popoviću, od srca Žarko Dimić, Sremski Karlovci 12. 9. 2014.`: NBU: Z 061.237(497.113) Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Sokolsko društvo -- Sremski Karlovci -- 1914-2014 Sokolski pokret se javlja u drugoj polovini devetnaestog veka kao društveni fenomen karakterističan za slovenske narode Austorugarske. U tom smislu, može se posmatrati i kao vid njihovog nacionalnog pokreta i težnje za emancipacijom od germanskog uticaja u mnogim sferama života. Sa nacionalnim predznakom u svom imenu, sokolska društva su bili nosioci nacionalne svesti i predvodnici borbe za oslobođenje i ujedinjenje slovenskih naroda. Godine 1904. u Sremski Karlovcima je osnovano prvo sokolsko društvo „Srpski soko“, a ubrzo potom, sledeće 1905., i prva „Srpska Sokolska Župa Fruškogorska“. Odatle, sokolski pokret se brzo širio dalje među Srbima i drugim balkanskim narodima – preko Save i Dunava, sve do Makedonije, Bugarske i Jadranskog mora. (Đorđe Bošković) Soko Kraljevine Jugoslavije je bila jedinstvena viteška organizacija čiji je cilj bio fizičko i moralno vaspitanje jugoslovenskih državljana. Osnovan je početkom decembra 1929. Uvod Osnivanje u Češkoj Sokolstvo kao ideologija i kao društveni nacionalistički pokret je nastalo polovinom 19. veka na teritoriji Austrijskog carstva. U krugovima češke buržoazije razvila se ideja o stvaranju jedne panslovenske države. Ističući svoju pripadnost velikoj slovenskoj zajednici, u želji da se odvoje od Austrijske carevine i pruže otpor germanizaciji, češki intelektualci, na čelu sa Miroslavom Tiršom, materijalno potpomognuti sredstvima češkog veletrgovca Jandrika Fingera, osnovali su 1862. godine „Gimnazijsko društvo praško”, iz koga je izrastao Sokolski pokret, sportskog karaktera, ali sa ideološkom suštinom da će ugušiti i pobediti „zlo samo onaj narod čiji članovi budu telesno i moralno krepki”. Dodatak imenu društva „Sokol”, nastao je na predlog Tiršovog bliskog saradnika Emanuela Tonera, kome se dopala simbolična predstava najboljih osobina junaka u obliku ptice sokola, kakvu je upoznao u srpskim epskim narodnim pesmama, koje je sakupio i objavio Vuk Karadžić i koje su u drugoj polovini 19. veka imale veliku popularnost u Evropi. Godine 1868. Tirš je izdao „Temelje telesnih vežbi”, u kojima je zajedno sa svojim saradnicima, češkim filozofima, izradio gimnastičku terminologiju. Naredne 1869. nastalo je i „Gimnastičko društvo za gospođe i devojke”. Iste godine je nastao Češki sokolski savez, a zatim i stručni časopis „Soko”. Sokolski gimnastički sistem su činili njegova organizacija, ideologija, sokolska vaspitna metodika, stručni kadrovi, sokolska prosveta i sokolska stručna štampa. Pokret se proširio i na druge slovenske teritorije, zapadnoevropske zemlje i SAD. Slovenija Među Južnim Slovenima, sokolske principe, kao kod Čeha su najpre 1862. godine prihvatili u Sloveniji, osnivanjem društva „Južni Sokol”, u Ljubljani, a čija su pravila prihvaćena tek neredne 1863. godine. Tadašnje vlasti su zabranile rad ovog društva. Već 1868. osnovano je novo „Telovadno društvo Sokol”, zatim „Žensko telovežbeno društvo” (1901), „Slovenačka sokolska zvezda” (1905) „Sveskovenska sokolska zvezda” (1908). Hrvatska Hrvati su sokolsku ideju prihvatili par godina nakon Slovenaca. Ideja o osnivanju sokolskog društva je potekla od članova pevačkog društva „Kolo”. U Zagrebu je 1867. osnovano odeljenje za gimnastiku, pod nazivom „Hrvatski soko”, a osnivač i vođa je bio Franjo Hokman. Od 1878. je izlazio mesečni časopis „Sokol”, prvi sokolski list na teritoriji Jugoslavije, koji je izdavan narednih godinu dana. U Zagrebu je 1884. sagrađena sokolana. Nakon toga je započeo brži razvoj sokolstva na teritoriji Hrvatske današnje, osnovani su „Primorski soko” i Savez hrvatskih sokolskih društava na Sušaku (1904), Sokolsko društvo „Dubrovnik” u Dubrovniku (1904), „Srpski soko” u Zagrebu (1905). Bosna i Hercegovina U Foči je 1883. Risto Jeremić, tada student medicine, osnovao srpsko sokolsko društvo, čiji je cilj bio fizičko i moralno uzdizanje u borbi protiv alkoholizma. Austrougarske vlasti su ga odmah zabranile i uništile sprave za vežbanje. Tek deset godina kasnije osnovani su viteško društvo „Obilić” u [[Mostar[[u (1903), zatim Društvo „Dušan Silni”, u Sarajevu (1906), „Srpsko sokolsko društvo” u Tuzli (1908) i Srpska sokolska župa bosanskohercegovačka u Sarajevu (1910). Godine 1909. pesnik Osman Đikić je osnovao „Muslimanski soko”, sa ciljem da se muslimanska omladina odvoji od hrvatskog sokola, anacionalnog karaktera. U Tuzli je društvo nosilo naziv „Islamski soko”. Na Sveslovenskom sletu u Pragu 1912. muslimani su učestvovali pod zastavom Kraljevine Srbije. Vojvodina Gimnastika u Vojvodini započela je da se razvija nakon osnivanja Društva za jahanje, veslanje i gašenje požara (1872). Dve godine nakon toga je oformljen „Srpski soko”. Nastava gimnastike u Vojvodini je postala obaveza predmet Srpskoj velikoj gimnaziji u Novom sadu 1875. godine. U Vršcu je 1878. osnovano gimnastičko društvo, „Venac, koje je kasnije preimenovano u „Srpski soko”, a zatim su osnovana i sokolska društva u drugim mestima u Vojvodini. Na inicijativu lekara Laze Popovića, osnovan je „Srpski soko” u Sremskim Karlovcima 1905. godine, koje je 1905. počelo sa aktivnijim radom. Godine 1906. osnovana je Fruškogorska župa, sa centrom u Sremskim Karlovcima. Nakon njihovog učešća na Hrvatskom svesokolskom sletu u Zagrebu, uspostavili su čvršću vezu sa ostalim sokolima, osnovali su sokolsku biblioteku sa arhivom, a zatim i list „Srpski Soko”. Patrijarh srpski Georgije Branković je kupio za sokolanu jednu od najlepših kuća u Sremskim Karlovcima. Laza Popović je uspeo da objedini srpsko sokolstvo u jedan savez, ali pošto je njegov rad bio otežan zbog austougarskih vlast, centar srpskog sokolstva je prebačen u Beograd. Laza Petrović je ugasio časopis koji je izdavan u Sremskim Karlovcima, i u Beogradu je 1911. pokrenuo „Srpski Sokolski glasnik”. U sokolske vežbe je uvrstio i srpske narodne junačke igre. Makedonija Na teritoriji Južne Srbije, odnosno Makedonije sokolstvo je započelo osnivanjem društva „Dušan Silni” (1908). Srbija U Kneževini Srbiji, u Beogradu Steva Todorović je na inicijativu svojih učenika, osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje. 1857. godine. Po nastavnom planu koji je nosio naziv „Raspored predmeta za muške i ženske osnovne škole i uputstvo kako će se predavati”, koji je donet Zakonom od 17. septembra 1871. godine uvedeno je obavezno telesno vežbanje u sva četiri razreda osnovnih škola, a Ukazom ministra prosvete u Srbiji je fiskultura postala obavezan predmet u srednjim školama školske 1878/1879. godine. Fizičko vaspitanje su tada propagirali oficiri, često u ulozi nastavnika, koji su u tu svrhu obučavani na posebnim kursevima. Nastavak rada prvog društva koje je osnovao Steva Todorovića, osnivanje velikog gimnastičkog društva za decu i omladinu, sa centralom u Beogradu i ograncima u većim gradovima Srbije predložio je Vladan Đorđević. Tako je 1882. osnovano „Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje”, a u narednih desetak godina su osnovana društva u mnogim gradovima Srbije. Vojislav Rašić, koji je imao prilike da se upozna sa radom prvog češkog gimnastičkog društva, predložio je da se beogradskom društvu doda naziv „Soko”, pa je društvo 1892. dobilo naziv „Beogradsko gimnastičko društvo Soko”. Ovo društvo se uključilo u sokolski pokret, ali je radilo po švedskom gimnastičkom sistemu. Iste godine Rašić je osnovao Beogradsko gimnastičko društvo „Dušan Silni ”, koje se više oslanjalo na srpsku prošlost. Odnosi između dva beogradska društva su bili jako loši, a borba se vodila preko štampe. Na predlog zaštitnika oba društva, princa Đorđa, kao i pod uticajem Jozefa Šajnera, starešine Češke sokolske zajednice u Pragu, ova dva društva su se ujedinila u Savez srpskih sokolskih društava „Dušan Silni” na Cveti 1908. godine. Sokolski pokret u Kraljeivini Srbiji, u to vreme jedinoj nezavisnoj zajednici slovenskih naroda, povezao se od tada sa Sokolima u Pragu, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Pomorju, Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji, Krajini i Dalmaciji. Vlada Kraljevine Srbije, posebno ministar prosvete Ljubomir Jovanović, kasnije osnivač Župe Beograd, pridavali su veliki značaj sokolskom pokretu u prvoj deceniji 20. veka. Nakon svesokolskog sleta u Pragu 1907. godine, na kome su prisustvovali i delegati iz Kraljevine Srbije, Ministarstvo prosvete Kraljevine Srbije je uputilo zahtev sokolskoj opštini u Pragu, da pošalje svoje „prednjake” (članove osposobljene da obučavaju druge), koji bi u Srbiji širili sokolske ideje i radili na fizičkom vaspitanju. Devetorica prednjaka su iz Praga stiglo u Srbiju 1911. godine i oni su raspoređeni u Beograd, Valjevo, Kragujevac, Kruševac, Niš, Pirot, Požarevac, Užice i Šabac. Tokom Aneksione krize, Sokoli su optuživani za velikosrpsku propagandu. Oko 1912. Srpski Sokoli su se organizovali u župe: Fruškogorska u Sremu, Dalmatinsku, Krajišku, Savez srpskih sokolskog društva „Dušan Silni” u Srbiji, i bosanskohercegovačku. Nakon sleta u Zagrebu 1911. su istupali zajedno pod istom sokolskom zastavom i organizovali u Sveslovenski sokolski savez. Osnivanje Uoči Prvog svetskog rata, 18. juna 1914. godine u Zagrebu je održan tajni sastanak predstavnika tadašnje Slovenačke sokolske Zvezde, Hrvatskog Sokolskog saveza i Srpskog sokolskog Saveza. Kao predstavnik srpskih sokola iz Srbije, Đura Paunković je na ovom sastanku održao značajan govor, u kome je predložio da se osnuje jedan Jugoslovenski sokolski savez, koji bi obuhvatao sve Južne Slovene, bez obzira da li žive u Srbiji, Austrougarskoj ili Bugarskoj. Nakon rasprave, predlog je jednoglasno usvojen. Ujedinjenje je trebalo da se proklamuje na prvom Jugoslovenskom sokolskom sletu u Ljubljani predviđenom za Vidovdan, deset dana kasnije, kada bi se dogovorili i o zajedničkim kostimima, vođama, sedište saveza. Ideja je bila da se dogovore Austrougarske vlasti, verovatno saznavši za zakazani slet su zabranile dolazak srpskih Sokola iz Srbije, zbog čega je odlučeno da se slet ne održi, slet se najverovatnije ne bi održao ni zbog Sarajevskog atentata, kao i ratnih događaja koji usledili. Nakon Prvog svetskog rata i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ponovo su se sastali predstavnici plemenskog sokolstva, na sednici od 26. januara 1919. u Zagrebu, na kome su ostvarena odluka o ujedinjenju u Sokolski Savez Srba Hrvata i Slovenaca, doneta još na tajnom sastanku od 18. juna 1914, što je zatim svečano proglašeno na Vidovdan iste 1919. godine, na sokolskom saboru u Novom Sadu. Naredne 1920. godine savez je promenio ime u Jugoslovenski sokolski savez. Nakon uvođenja diktature, donet je Zakon o osnivanju Sokola Kraljevine Jugoslavije”. Za starešinu je izabran prestolonaslednik Petar II Karađorđević, a njegovi zamenici su bili Engelbel Gangl i Đura Paunković. Prema tom zakonu sva postojeća društva morala su da se ujedine ili bi u suprotnom bila ukinuta. Kralj Aleksandar je sokolstvo uveo u državne institucije, školu i vojsku, a praktično čitava državna administracija imala je za cilj širenje jugoslovensnstva kroz sokolstvo. Savez je postao član saveza „Slovenskog sokolstva” i Međunarodnog gimnastaičkog saveza. Organizacija Cilj Sokola je bio da podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane Kraljevine Jugoslavije, a sve to uporednim vaspitanjem tela i duše po odomaćenom Tiršovom sokolskom sistemu. Član Sokola je mogao biti svaki „dorastao i neporočan“ državljanin, a postojala su i deca sokoli i sokolski priraštaj. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije postojalo je šest nivoa sokolske organizacije: Savez – vrhovni organ na nivou države, podređen Ministarstvu za fizičko vaspitanje naroda. Udruživala je sve sokolske župe Kraljevine Jugoslavije, a njeno sedište je bilo u Beogradu. Župa – udruživala je više sokolskih društava i imala sa sedište u privrednom i kulturnom centru regiona Društvo – osnovna mesna organizacija koja je neposredno vršila odgajivanje svih sokolskih pripadnika svoga područja. Obično je obuhvatalo jedan grad sa okolnim selima Četa – obično u seoski sredinama Bratstvo – najmanje 6 članova Povereništvo – najmanje 3 člana Sokolskim društvom je upravljala društvena uprava, koja se sastojala iz starešine društva, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odseka, načelnika i načelnice, 5–10 članova i njihovih zamenika i 3–5 revizora računa i njihovih zamenika. Sokolskom župom je upravljala uprava župe, koja se sastojala iz starešine, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odbora, načelnika i načelnice, sekretara, blagajnika, 5–10 članova i njihovih zamenika i 5 revizora i njihovih zamenika. Sokolski savez Sokolskim savezom je upravljala Uprava koja se sastojala od starešine, pet podstarešina, načelnika, načelnice, po tri njihova zamenika, predsednika prosvetnog odbora, 15–25 članova i 7–11 njihovih zamenika i 5–7 revizora i njihovih zamenika. Upravu Sokolskog saveza je imenovao i razrešavao ministar prosvete i ministar vojske i mornarice u saglasnosti sa predsednikom Ministarskog saveta. Starešina Sokolskog saveza je bio naslednik prestola Petar Karađorđević. Starešina i Uprava su upravljali celokupnim radom Sokola Kraljevine Jugoslavije i predstavljali celokupno sokolstvo. Savetodavni organi za proučavanje i rešavanje načelnih pitanja bili su: Glavna skupština, Odbor delegata župa i Odbor načelnika župa. Program Sokolske Petrove petoljetke je sprovođen u periodu koji se trebao završiti kraljevim sticanjem punoletstva 6. septembra 1941. Sokolane Sokolana je prostorija u kojoj se redovno održavaju vežbe članova društva. Kao glavno stecište članova, trebalo je da obezbedi mogućnost vežbanja i u zimskim uslovima, bez opasnosti po zdravlje. Još na samom početku sokolskog pokreta su uspostavljena određena pravila za izgradnju sokolana. Sokolane je trebalo da budu dovoljno prostrane, tako da svaki vežbač ima 4–5 m². Osim toga sokolane su bile površine najmanje 54 m² i visine 4–5 m. Za letnje mesece predviđena su vežbališta na vazduhu. Pod vežbališta je pravljen od nabijene zemlje, drveta ili nasipanog peska na dubinu 30–40 cm. Bilo je poželjeno da u sokolani postoje i prostorije za presvlačenje i kupališta za tuširanje. Vremenom su u prioritetne sokolske građevine uvršćena i sletišta. Prilaz sletištu je morao da ima dobrar raspored ulaza, tako da se učesnici mogu podeliti od gledališta, pre ulaza u sletište, a na ulazu u zbiralište razdeliti na muške i ženske učesnike. Sokolski objekti su bili izuzetno popularni i predstavljali su ideale panslovenskog kulturnog i sportskog pokreta. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije je izgrađeno preko 150 sokolskih objekata. Na teritorijama sa srpskom većinom građeni su objekti sa elementima moravskog stila inspirisan na arhitekturi iz 14. i 15. veka, u Sloveniji neogotička remniscencija, kao dom u Taboru, dok je u Makedoniji preovlađivao orijentalni stil. Sredinom četvrte decenije 20. veka, pod uticajem moderne, objekti su izgubili folklornu dekoraciju i postali su funkcionalnalniji. Jedan od najznačajnijih graditelja sokolskih domova je bio Momir Korunović. Bio je nadzorni arhitekta na svim sokolskim domovima u Jugoslaviji i predsednik građevinsko-umetničkog odseka Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Izradio je projekte za dvadeset sedam od čega je realizovano šesnaest projekata, među njima sokolski domovi u Prokuplju, Avtovcu, Visokom (1935), Jagodini (1935), Staroj Pazovi (1931), Loznici (1931) , Bijeljini (1929), Uroševcu (1929), Užicu, Kumanovu (1931), Sokolsku vežbanicu pri Drugoj muškoj gimnaziji u Makedonskoj ulici (1924), Sokolsko sletište - drveni stadion za Svesokolski slet (1930), Sokolski dom na Čukarici (1934), „Matica” u Deligradskoj ulici (1935) u Beogradu.[26] Značajan arhitekta sokolskih domova je i profesor Josip Driak, koji je uradio nacrt za sportski stadion u Zagrebu, tada najveće sokolsko sletište u Jugoslaviji, najveća građevina posvećena telesnom vežbanju u Jugoistočnoj Evropi. Izgrađena je 1934. povodom 60 godina Hrvatskog sokola, 30 godina od osnivanja Saveza hrvatskih sokolskih društava, 20 godina Jugoslovenskog sokolskog saveza i 10 godina Saveza Sveslovenskog Sokolstva. Sokolski sletovi Najznačajnije sokolske manifestacije su bili sokolski sletovi. Njihov cilj je bio da se kroz telesno vežbanje obeleži masovnost sokolskog pokreta. Održavali su se održavali na nivou jednog sokolskog okružja, jedne sokolske župe, na nivou jedne države ili jedne od njenih regija (pokrajinski sletovi) ili na međunarodnom nivou, takozvani sveslovenski sokolski sletovi, koji su se tradicionalno održavali u Pragu. Često se dešavalo da se sletovi održavaju na dane velikih crkvenih praznika, kao što su Vaskrs, Vidovdan, Duhovi i drugi. Osim gimnastičkih vežbi, na sletovima su organizovani svečani defilei, bakljade, koncerti i drugo. Prvi Jugoslovenski svesokolski slet je održan u Ljubljani od 23. jula do 16. avgusta 1922. godine i imao je međunarodni karakter. Drugi Jugoslovenski svesokolski slet je održan od 8. do 30. juna 1930, u Beogradu. Među najbolje sletove Jugoslovenskog Sokola spada pokrajinski slet održan u Ljubljani 28–29. juna 1933. soko sokoli sokolić sokolski pokret Sremski Karlovci istorija mesta topografija sremskih karlovaca Sport u kraljevini jugoslaviji Vitezi viteštvo MG118 (N)

IST7 06255) EUSTAHIJA ARSIĆ I NJENO DOBA , Vladimir Milankov, Aurora Novi Sad 2001 , Iz Uvoda Ovo je životna priča o jednoj izuzetno zanimljivoj ženi. Mnogi je smatraju prvom srpskom spisateljicom, a dosta je, opet, i onih koji joj to prvo mesto osporavaju. Nije, istini za volju, za ovih dvesta dvadeset i pet godina od kako se rodila, izazivala baš preveliku pažnju istraživača koji bi se bavili njenim životom i stvaralaštvom, ali je i medju onima koje je zainteresovala, bilo i takvih, koji su u rezultate svojih istraživanja, unosili nedopustivu dozu slobodnog zaključivanja. Ovo je, zato, prvi ozbiljniji pokušaj da se sakupe svi valjani kamenčići i slože u realnu sliku ove Srpkinje, koja je u mislima išla daleko ispred vremena u kome je živela. Ugledni profesor Andra Gavrilović je, negde sredinom aprila 1914. godine, držao javno predavanje na temu: Naše književne prilike pre sto godina. Izneo je tada kako smatra da 1813, 1814. i 1815. godina čine u srpskoj književnosti, u duhu jednu malu celinu i postavio sebi zadatak da ovu postavku dokaže. Najvažniji dogadjaj 1813, po njemu je, što su čitaoci tad dobili svoj prvi srpski list u devetnaestom veku — 1. avgusta su, naime, u carstvujućem gradu Vijeni počele da izlaze Novine Serbske koje su pokrenula dvojica mladih studenata medicine na bečkom univerzitetu, Zemunac Dimitrije Davidović, i njegov imenjak Dimitrije Fruščić, rodom iz Divoša. Medju značajnije književne dogadjaje u 1814. godini, Andra Gavrilogić navodi pojavu knjige Žitije Ezopovo, koje je, sa grčkog jezika, preveo Jovan Mioković, čovek koji je za vreme srpskog Ustanka bio u Beogradu učitelj mačevanja. Danas niko ne može potvrditi ni da li je Ezop zaista živeo — a ova je knjiga pre 100 godina dala srpskim čitaocima i sliku Ezopovu! — kaže Gavrilović. No, to po njemu nije najvažniji dogadjaj, pa na samom kraju predavanja iznosi: Konac delo krasi... Zato sam i ja ostavio da na samom kraju ovoga govora, u čast poštovanja slušateljkama svojim, saopštim, da se ove 1914. godine navršuje takodjer stogodišnjica od kako se u srpskoj književnosti prvi put javlja ženskinje, javlja Srpkinja, s perom u ruci — kao književnik. God. 1814. štampana je u Budimu Svojet Materni, knjiga koju je za vaspitanje srpske omladine napisala Jevstahija pl. Arsićka. Ona se kao devojka zvala Cincićeva, a udala se za Savu pl. Arsića. Koliko je uvaženje uživala kod srpske omladine vidi se i po tome što joj je Gligorija Jakšić, poeta onoga doba, ispevao Odu, `jako do ninje pervoj spisatelnici serbskoj.` Ovo Gavrilovićevo predavanje objavio je u celini mesečni časopis Žena, 1.maja 1914. godine. Urednica, Milica Jaše Tomića, kćerka još slavnijeg Vojvodjanina, Svetozara Miletića, pod zvezdicom, u fusnoti, objašnjava: Ovu književnu raspravu donosimo u toliko radije, što je istaknuta zasluga Savke Živkovićke kao saradnice Vuka Karadžića i što se dodiruje stogodišnjica od kako je izašla prva srpska knjiga koju je napisala Srpkinja. Milica Tomić je, eto, obazrivija, pa 1814. godinu smatra značajnijom jer je tada izašla prva srpska knjiga (podvukao V. M.) koju je napisala Srpkinja. Andra Gavrilović je, medjutim, konkretniji. On kaže da se te godine u srpskoj književnosti prvi put javlja ženskinja, javlja Srpkinja, s perom u ruci — kao književnik. Ne treba sumnjati da je poznati profesor, u svoje vreme veoma cenjeni književni istoričar i književni kritičar, dobro znao za suprugu despota Uglješe Mrnjavčevića, potonju monahinju Jefimiju (oko 1349-posle 1405) i oba njena lirska sastava: zapis na ikonici darovanoj manastiru Hilandaru, u koje je iskazan njen materinski bol za izgubljenim detetom, i Pohvalu knezu Lazaru, izvezenu svilom na pokrovu za knežev kivot, a, eto, ne navodi nju, nego Eustahiju pl. Arsić kao prvu Srpkinju — vrlo konkretno — s perom u ruci. Pišući na temu Naša žena u književnom stvaranju, Vlastoje D. Aleksijević se, sasvim prirodno, dotakao i Eustahije pl. Arsić pa na jednom mestu kaže: Mora se priznati da je povodilo za vremenom, jer je i to vreme imalo svoju modu u književnosti, pa i prva žena književnik u Srba iz Vojvodine (podvukao V. M.), Eustahija od Arsić, rodjena Cincićeva piše po maniru svoga vremena i jezikom toga doba. Ona je više slaveno-serbski, nego čisto srpski pisac.. Njeni ugledi nisu bili isti koji i usmenom narodnom predanju, već Orfelin, Julinac, Venclović, Žefarović i dr. Tek posle nje, kada se prebrode sve književne krize, kada se probudi puna narodna, srpska, svest i zapliva se vodama romantike, i naša književnost obogatiće se ženama književnicama u punoj meri... Vlastoje Aleksijević je, eto, precizno razvrstava kao prvu ženu književnika u Srba iz Vojvodine. Istovretna je i konstatacija Jožefa Senjeija, koji u svojoj enciklopediji Život i stvaralaštvo madjarskih pisaca, na str. 255 prve knjige, kaže: Arsić Eustahija, prva srpska književnica u domovini (podvukao V. M.). Ona To upravo jeste — prva Srpkinja koja piše knjige u državi Madjarskoj, čiji je podanik bila. Nema u tome ničega čudnog što je prva srpska spisateljica ponikla baš na prostoru današnje Vojvodine, jer žene iz ovih krajeva i čine prve kulturne redove u Srpstvu. One su, preko Novog Sada, Pešte i Beča dolazile u kontakt sa savremenom kulturom zapada, koja se, opet, zaustavljala na karantinskim graničarskim vojničkim kordonima stare austrijske granice. Sprema i obrazovanost vojvodjanskih Srpkinja bila je na glasu. U vreme Voždovog Ustanka, u samom početku XIX veka, Eustahija Arsić je prva kulturna Srpkinja novog vremena koju pominju putnici — pisci toga vremena — smatra Jelena Lazarević, u svom delu Engleskinje u srpskom narodu. I zaista je bila veoma obrazovana. Oto Dubislav plem. Pirh je 1829. godine putovao po Srbiji i, pored ostalog, zabeležio stanje u literaturi koje je, kasnije, opisao u svojoj knjizi Putovanje po Srbiji u godini 1829, u kojoj je zapisao i ovo: Pregled srpske književnosti, koji sleduje, ima samo taj smer da pokaže da se je već po raznim vrstama književnosti počelo ponešto raditi. Ja sam se u njemu držao poglavito Srpskog Letopisa i ponešto dopunio sam iz Šafarika... Eustahija Arsić razvrstava u odeljak Prevodi. Za njena Poleznaja razmišlenija piše da su prevod Tomsona (1816). Pripisuje joj da je prevela i Volterovog Zadiga (Budim, 1828), i Vilandovog Agatona. Spev Engleza Džemsa Tomsona, Četiri godišnja doba, u vreme kad Pirh putuje po Srbiji još uvek nije bio preveden na srpski jezik. Vilandovog Agatona i Volterovog Zadiga ili Opredeljenje — istočna pripovetka, Eustahija, takodje, nije mogla imati u rukama kad piše svoje knjige, jer ih je Pavle Berić objavio dosta kasnije — prvu 1820. (posvetio Eustahiji) a drugu čak 1828. godine. Ove knjige ne beleži ni Petrik u svojoj Bibliografiji Madjarske od 1712. do 1860. godine, pa ih Eustahija Arsić nije mogla pročitati ni na tom jeziku. Morala je, dakle, znati (pored srpskog, rumunskog i madjarskog) još i nemački, možda engleski, a neki biografi smatraju da je znala i grčki, francuski, pa možda i latinski jezik. Uz sve to, dobro je poznavala i literaturu naroda čiji je jezik govorila. O tome svedoči i ugledni Mladen Leskovac. On je jednu kratku pesmicu Eustahije Arsić, Slovo nadgrobnoje, uvrstio u svoju Antologiju starije srpske književnosti, jer ga je, kako sam kaže, ta kraćušna i vešto (ali ne samo vešto) načinjena pesmica od svega pet stihova /.../ zbog njene nekako suve i uzdržljive rezignacije u strogom i čistom klasičističkom stilu... Kasnije je Leskovac pronašao nekakvu antologiju latinske poezije, zapravo epigrafike, Bihler-Rize-ovu u kojoj je na 705. stranici našao pesmicu čiji je autor Lucije Anije. Pesmica je zaista Slovo nadgrobnoje Oktaviju Valerijanu i nalazi se na njegovom sarkofagu. Mladen Leskovac dalje navodi kako i ova pesmica ima svoj uzor u jednom grčkom epitafu koji je, naravno, stariji od latinskog. Profesor Leskovac nije siguran da je Arsićeva poznavala latinski ili grčki jezik, pa veruje da je morala pronaći u nemačkom uzor za ovu pesmicu. Kaže kako bi bilo dobro kad bi se ovi Eustahijini stihovi mogli uporediti sa uzorom kojim se koristila, da vidimo kako je taj posao obavila, i da li je u njega unela bar nešto svoga. Jer bi bilo lepo znati da je, godine 1816, jedna Srpkinja to umela i smela. Znatno manje učenjem u školi, a sigurno mnogo više čitanjem domaće i strane literature, stekla je Eustahija pl. Arsić i veoma solidno opšte kulturno obrazovanje. Korice svoje prve knjige, Sovet maternjij je, tako, ukrasila Grumerovom vinjetom Drvo života, na kojoj žena u oklopu deli voće deci koja su se okupila oko nje. I u svojoj drugoj knjizi Eustahija nam sasvim jasno govori da joj nije nepoznata ni jedna oblast kulturnog izražavanja. Devedesetu stranicu počinje medjunaslovom (Čovek obdaren razumom, bavi se naukom i umetnošću), ispod koga čitamo ove njezine misli: Jedini umilnim i harmoničnim glasom opevaju u poeziji vrline heroja. Drugi, pak, kistovima svojim pretvaraju obično platno u prekrasnu perspektivu. Drugi imajući u rukama nož i dleto, oživljava mramor i udahnjuje život metalu. Drugi podižu velelepna zdanja. Neki na mikroskopima koje su sami izumeli, traže nove svetove u nevidljivim atomima, ili nastoje da proniknu u skriveni rad nekog od organa. Sačinivši od mikroskopa teleskop, poneko se uznosi u sama nebesa i posmatra Saturna i njegove mesece. Vrativši se u svoje žilište, propisuje zakone nebeskim telima, označava njihove putanje, meri zemlju, meri sunce... I po ovakvom svom interesovanju Eustahija pripada `muškom` delu društva svoga vremena. Kod Avrama Mrazovića, u Poučiteljnom magazinu za decu, čast 3, koji je, kako sam Mrazović kaže, ot Gospoži Mariji le Prens de Bomant sočinjen, a sada na polzu slaveno-serbske junosti ustrojen Avramom Mrazovićem (Budim 1800), raspravlja se o postanku arhitekture i slikarstva. Georgije Zaharijević, opet, u svom prevodu sa grčkog Plutarha Zercalo supružestva (Budim, 1808), insistira na likovnom obrazovanju žena. Petar Runjanin, pak, u knjizi Teofan ili iskusnij Sovetnik za junost beziskusnu, koju je preveo sa nemačkog jezika i objavio u Budimu 1813. godine, ističe društvenu odgovornost umetnika. Ima takvih primera još, ali da navedemo samo Stefana Živkovića koji govori o vaspitnoj ulozi `hudožnika` u svojoj Blagodeteljnoj muzi, 1815. godine... mek povez, format 12,5 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 279 strana

Autor - osoba Elleinstein, Jean, 1927-2002 = Elenstajn, Žan, 1927-2002 Naslov Marx : život i djelo / Jean Elleinstein ; [preveo Krešimir Čvrljak] Jedinstveni naslov Marx sa vie, son oeuvre. hrv Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1986 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 285 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Čvrljak, Krešimir Mikecin, Vjekoslav Zbirka Plava biblioteka (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Marx sa vie, son oeuvre Tiraž 3.000 Str. 5-8: Predgovor / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske referene uz tekst Registar. Predmetne odrednice Marks, Karl, 1818-1883 MG140 Elleinsteinova biografija Karla Magha obiluje mnoštvom manje poznatih činjenica i podataka i brojnim izazovnim pitanjima i komentarima. Iz nje iskrsava doista gorostasna, no u isti mah sasvim ljudska figura Karla Magha. Bio je to enciklopedijski um, istodobno revolucionar i znanstvenik, „čovjek renesanse više od bilo kojeg istraživača 19. stoljeća“, koji je griješio u nizu stavova i ocjena, ali koji je kao nitko prije njega zadužio čovječanstvo nezaobilaznim spoznajama o svijetu u kojem živimo i putovima za njegovo mijenjanje da bi postao svijet po ljudskoj mjeri. Ova monografija potiče na kritičko mišljenje. Ona ne robuje nikakvim dogmatskim predrasudama, apologetici autoriteta, nikakvim kanonizacijama. Ona je u tom pogledu pisana doista u marksovskom duhu: ona savjetuje – upravo protiv svake dogmatske kanonizacije - medice cura te ipsum. Jean Eileinstein, do prije nekoliko godina istaknuti član rukovodstva Komunističke partije Francuske i poznati povjesničar, autor je niza značajnih historiografskih djela kojima se predstavio kao izuzetno oštrouman analitičar i istraživač marksističke orijentacije. Glavna su mu djela Historija SSSR-a, Historijat staljinskog fenomena, Svjetska historija socijalizma, Stanovita ideja komunizma te monografije Staljin i Marx. Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 – London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851–62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Detinjstvo Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, rimokatoličkom gradu, u rajnskoj pokrajini u Pruskoj, kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804. Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih. Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna. Njegov otac je postao javni tužilac 1821, bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore. Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija. Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici. Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu. U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino. U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost. U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržoaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[13] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičen da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. februara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapisao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841–1843. Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub „Freien“ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843, a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843–1845. Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka: Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao: Religija je uzdah potlačenog stvorenja... Ona je opijum naroda... Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odštampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je: Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u „Vorwarts“-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845–1847. Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista „Northern Star“ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi: Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa „Fraternal Democrats“ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad – program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest. Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti. Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma. Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike. Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak. Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan. Keln 1848–1849, Marks revolucionar u vreme revolucije U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj, u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju. Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i druge revolucionarne elemente iz zemlje.[24] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja. Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu. Život i rad u Londonu Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život [ikona] Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891) MG140

Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Autor - osoba Patton, George Smith, 1885-1945 = Paton, Džordž Smit, 1885-1945 Naslov Rat kakvog sam ja video / Paton ; [sa engleskog preveo Momčilo Đurić] Jedinstveni naslov War as i knew it. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Vojno delo, 1953 (Beograd : Kultura) Fizički opis 498 str., [12] presavijenih listova sa skicama : autorova slika ; 21 cm Drugi autori - osoba Đurić, Momčilo, prevodiilac = Đurić, Momčilo, prevodilac Vidović, Žarko S. = Vidović, Žarko S. Zbirka Vojna biblioteka. Savremenici ; ǂknj. ǂ7 (Karton) Napomene Prevod dela: War as i knew it / George S. Patton, jr. Tiraž 4.000 Predgovor našem izdanju / Žarko S. Vidović: str. 5-13. Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939-1945 -- Vojne operacije -- 1944-1945 -- U uspomenama Džordž Smit Paton (engl. George Smith Patton; San Gabrijel, 11. novembar 1885 – Hajdelberg, 21. decembar 1945) je bio američki general u Drugom svetskom ratu. U svojoj vojnoj karijeri, dugoj 36 godina bio je među prvim američkim oficirima koji su zagovarali stvaranje modernih oklopnih jedinica, komandovao je američkim jedinicama u severnoj Africi, Siciliji i u Evropi. U američkoj vojsci ostao je zapamćen po nadimku „Stari krv i petlja“ (Old blood and guts), koji je dobio zahvaljujući pogrešnom citiranju njegove izjave u kojoj je rekao da je za pobedu u ratu potrebna ne samo krv već i mozak (Blood and brains). Zvanična istorija stvorila je predstavu o generalu Patonu kao o briljantnom vojnom lideru koji je povremeno imao epizode neposlušnosti i nestabilnosti. Njegovi potčinjeni, kako oficiri tako i vojnici pamtiće ga ne samo po briljantnom komandovanju, ludoj hrabrosti i istrajnosti, već i po oštrim, često vulgarnim govorima kojima je podizao moral svojim jedinicama. Porodica Paton je rođen u mestu San Gabrijel u Kaliforniji, od oca Džordža Smita Patona i majke Rut Vilson, ćerke Bendžamina Dejvisa Vilsona, uglednog lokalnog zemljoposednika i političara i jednog od prvih pionira koji je krenuo 1840. god na zapad da bi tamo ostao i stekao značajan imetak. Rodio se u porodici čiji su muški potomci bili civili, advokati i političari, dok su vojnici postajali samo po pozivu. Njegov deda Džordž Paton učestvovao je u Američkom građanskom ratu kao pukovnik Konfederacije i poginuo je 1864. godine u bici kod Sedar Krika u Vinčesteru u Virdžiniji. Paton je od malih nogu čitao Ilijadu i Odiseju, Bibliju i dela Vilijama Šekspira. Odrastao je slušajući priče o podvizima vojnika Konfederacije u Američkom građanskom ratu i o svom dedi. Inspirisan ovim pričama mali Paton je još kao klinac maštao o tome da jednog dana postane general i heroj. Obrazovanje Paton je godinu dana pohađao Vojni institut u Virdžiniji, pre nego što je prešao u Vest Point. Po završetku prve godine pao je zajedno sa Kortnijem Hodžisom (zbog lošeg znanja iz matematike) ali se ponovo upisao i diplomirao 1909. god. Paton je bio inteligentno dete i intenzivno je proučavao klasičnu književnost i vojnu istoriju još od malih nogu, ali je najverovatnije patio od nedijagnostifikovane disleksije, što će mu u velikoj meri otežati njegovo školovanje. Vrlo kasno je naučio da čita, i nikada nije naučio osnovne veštine kao što je spelovanje. Zbog ovog poremećaja trebalo mu je pet godina da završi Vest Point. Dok je bio na školovanju u Vest Pointu, Paton je obnovio svoje poznanstvo sa prijateljicom iz detinjstva Beatris Ajer, ćerkom bogatog tekstilnog industrijalca. Njome se oženio nedugo nakon diplomiranja. Po završetku školovanja učestvovao je na letnjim Olimpijskim igrama koje su održane 1912. godine u Stokholmu. Predstavljao je SAD u novoj atletskoj disciplini, petoboju. U ukupnom plasmanu osvojio je peto mesto. Bio je na vrhu tabele sve do takmičenja u streljaštvu kada je jedan njegov hitac najverovatnije promašio metu, iako je Paton tvrdio da je prošao kroz rupu koju je napravi prethodni hitac. Kao i većina članova njegove porodice, Paton je često tvrdio da je imao žive vizije svojih predaka. Čvrsto je verovao u reinkarnaciju što se i manifestovalo u njegovom uverenju da je u prošlim životima bio kartaginski vojskovođa Hanibal, rimski legionar, Napoleonov feldmaršal i mnoge druge istorijske ličnosti. Rana vojna karijera Tokom sukoba na meksičkoj granici 1916. godine. Paton je bio u sastavu 13. Teksaškog konjičkog puka i pratio je brigadnog generala Džona Dž. Peršinga kao njegov ađutant tokom potere za Pančom Viljom. Tokom ovog sukoba Paton je uz pomoć deset vojnika iz 6. pešadijskog puka ubio „Generala“ Hulia Kardenasa, komandira Vilinih ličnih telohranitelja. Zbog ove akcije kao i zbog naklonosti koju je Paton pokazivao prema svom revolveru Kolt Mirotvorac (Colt Peacemaker), Peršing mu je dodelio nadimak „Bandit“ (Bandito). Prvi svetski rat Neposredno pre izbijanja Prvog svetskog rata general Peršing unapredio je Patona u čin kapetana. Po ulasku SAD u rat Paton je zatražio od Peršinga da mu poveri komandu nad nekom od američkih jedinica na prvoj liniji fronta. Peršing mu je poverio komandu nad novoformiranim Američkim tenkovskim korpusom. Pretpostavlja se, mada nikada nije tačno utvrđeno da je Paton učestvovao u bici kod Kambrea u kojoj su prvi put upotrebljeni tenkovi u značajnom broju. Pošto Američki tenkovski korpus nije učestvovao u oboj bici, a malo je verovatno da bi Englezi poverili komandu nad svojim oklopnim jedinicama američkom oficiru, Patonu je najverovatnije poverena posmatračka uloga. Zbog svoje uspešnosti u organizaciji obuke (formirao je školu za američke tenkiste u Lanžeru u Francuskoj) i komandovanju američkim oklopnim jedinicama, unapređen je dva puta. U činu potpukovnika postavljen je za komandanta Američkog tenkovskog korpusa koji je prvo bio deo Američkih ekspedicionih snaga, a zatim deo američke 1. armije. Učestvovao je u Sen Mišel ofanzivi 1918. godine kada je i ranjen metkom iz mitraljeza dok je pomagao da se zaglibljeni američki tenk izvuče iz blata. Metak mu je prošao kroz gornji deo butine. Paton je mnogo godina kasnije često, nakon što bi na nekim društvenim događajima popio malo više, svlačio pantalone pokazujući svoju ranu nazivajući podrugljivo sebe „generalom sa pola stražnjice“. Za zasluge u Meza-Argonskoj ofanzivi Paton je odlikovan Purpurnim srcem i Krstom za istaknute zasluge u službi i unapređen je u pukovnika. Dok se Paton oporavljao od rana Prvi svetski rat je završen. Između dva rata Dok je bio na službi u Vašingtonu 1919. godine. Paton je upoznao i postao blizak prijatelj Dvajta D. Ajzenhauera koji će igrati veoma značajnu ulogu u nastavku njegove vojne karijere. Godine 1920. uputio je peticiju Američkom Kongresu u kojem je zatražio da se popravi stanje u finansiranju američkih oklopnih snaga ali bezuspešno. Posvetio se popularizaciji ovog roda vojske pišući članke o taktici korišćenja oklopnih jedinica predlažući nove načine njihove upotrebe. Radio je i na modernizaciji tenkova. Međutim, zbog nedostatka finansijskih sredstava koja su bila neophodna za finansiranje oklopnih jedinica Paton je bio prinuđen da se ponovo vrati u konjicu. Jula 1932. godine. Paton je služio pod načelnikom generalštaba generalom Daglasom Makarturom kao major koji je predvodio američku konjicu u borbi protiv Bonus armije. Posle toga je bio raspoređen na Havaje odakle je ponovo pokušao da ubedi Kongres u ispravnosti finansiranja oklopnih jedinica. Pred kraj tridesetih godina poverena mu je komanda nad Fort Majerom u Virdžiniji. Odmah nakon uspeha nove nemačke taktike blickriga u Evropi, koja se bazirala na upotrebi snažnih oklopnih snaga, Paton je zahvaljujući nepobitnim argumentima koje su mu pružali nemački uspesi konačno uspeo da ubedi Kongres u potrebu osnivanja oklopnih divizija. Po dobijanju saglasnosti Kongresa Paton je unapređen u brigadnog generala i poverena mu je komanda nad oklopnom brigadom. Brigada je vremenom prerasla u 2. oklopnu diviziju, a Paton je dobio čin general-majora. Drugi svetski rat Tokom priprema za ulazak u rat Paton je formirao školu za obuku tenkovskih posada za ratovanje u pustinjskim uslovima u Indiju u Kaliforniji. Takođe je komandovao jednom od dve vežbovne armije u velikim manevrima koji su održani u Luizijani 1941. god. Kampanja u Severnoj Africi Godine 1942. general Paton komandovao je američkom 1. oklopnom divizijom koja se u sklopu savezničke Operacije Baklja iskrcala na obalama Alžira i Maroka. Paton i njegov štab stigli su u Maroko na krstarici USS Ogasta koja je prilikom ulaska u luku Kazablanka došla pod vatru francuskog bojnog broda Žan Bart. Posle poraza američkih snaga od strane Nemaca u bici za Kaserinski prolaz 1943. godine, Paton je unapređen u čin general-pukovnika i poverena mu je komanda nad 2. američkim korpusom. Iako je insistirao na obuci i disciplini, zaslužio je poštovanje svojih vojnika koji su ga uglavnom voleli. Ponovno uspostavljanje discipline u američkim redovima se isplatilo. U martu je započela nova kontra-ofanziva i američke jedinice potisnule su nemačke snage istočno od prvobitnih položaja. U isto vreme britanske snage pod komandom generala Montgomerija napale su Nemce sa juga. Posle žilavog ali bezuspešnog otpora nemačke snage u Tunisu su se predale 13. maja 1943. godine. Kampanja u Italiji Zahvaljujući uspesima koje je postigao u Severnoj Africi, Patonu je poverena komanda nad 7. američkom armijom koja je trebalo da učestvuje u iskrcavanju na italijansko ostrvo Siciliju. Dodeljen mu je zadatak oslobađanja zapadnog dela ostrva dok je Montgomeri imao zadatak da oslobodi istočni deo ostrva i oslobodi Mesinu čime bi nemačkim i italijanskim trupama na ostrvu bila odsečena odstupnica. Ne želeći da prepusti svu slavu svom suparniku Montgomeriju Paton je neverovatnim tempom oslobodio zapadni deo ostrva, oslobodio Palermo, a zatim i Mesinu. Njegove trupe ušle su u grad 17. avgusta 1943. godine samo dva sata pre dolaska prethodnica Montgomerijeve 8. armije. Patonov imidž surovog ratnika i krvožedni govori koje je držao nisu nailazili na dobar prijem u javnosti savezničkih zemalja. Njegova vojna karijera skoro je bila gotova kada je u avgustu 1943. godine prilikom posete vojnoj bolnici verbalno napao i ošamario dva američka redova koje je smatrao kukavicama zato što su u bolnicu smešteni zbog kontuzije ili ratnog zamora što je psihičko stanje, a ne rana stečena u borbi. Kasnije se pokazalo da je jedan od ovih redova imao malariju. Zbog ovog incidenta Paton je neko vreme bio izvan vidokruga i bilo mu je naređeno da se izvini vojnicima. Ma koliko to ironično zvučalo, danas postoji teorija po kojoj je i sam Paton bio žrtva borbenog zamora. Zbog samog incidenta u javnosti su se pojavili zahtevi za njegovom ostavkom ili otpuštanjem. U skladu sa tim oduzeta mu je komanda nad 7. armijom koja se spremala za operacije u Italiji. Iako je privremeno bio suspendovan Paton je svojim prisustvom stvarao lažnu sliku kod Nemaca o novim mogućim mestima savezničkih iskrcavanja. Dok je boravio na Korzici smatralo se da će očekivano savezničko iskrcavanje biti na jugu Francuske. Za vreme njegovog boravka u Kairu Nemci su smatrali da će savezničko iskrcavanje verovatno uslediti na Balkanu. Strah od generala Patona vezao je mnoge nemačke trupe na pretpostavljenim mestima iskrcavanja i odigrao je važnu ulogu u prikrivanju priprema za pravo savezničko iskrcavanje u Normandiji na severu Francuske. Normandija U periodu neposredno pred D-dan Paton je držao govore i javne nastupe širom Britanije kao komandant nepostojeće Prve armijske grupe koja je trebalo da izvrši iskrcavanje u rejonu Kalea. Bio je to još jedan od načina na koji su saveznici zavaravali nemačke obaveštajce u pogledu tačne lokacije i vremena iskrcavanja. Sve ove aktivnosti uključujući i stvaranje prividnih lažnih mesta koncentracija trupa uz pomoć gumenih i drvenih maketa desantnih čamaca, tenkova, aviona i dr. odvijale su se u sklopu Operacije Fortitud. Nakon iskrcavanja savezničkih snaga u Normandiji i početnog neuspeha u proboju nemačke linije fronta, Patonu je poverena komanda nad 3. armijom koja je trebalo da zauzme položaj na krajnjem desnom krilu savezničkog ratnog rasporeda. Pod njegovom komandom 3. armija je u sklopu operacije Kobra koja je počela 25. jula 1944. godine uspešno probila nemačku liniju fronta zapadno od Sen Loa odsekavši Šerbur od ostatka nemačkih snaga. Proboju 3. armije prethodio je snažan artiljerijski baraž i vazdušno bombardovanje. Do kraja avgusta meseca čitava Bretanja bila je oslobođena. Patonove jedinice oslobodile su Sen Malo i opkolile Brest, Loren i Sen Nazer. Treća armija uspešno je odbila poslednji nemački kontranapad u Francuskoj koji je krenuo iz Mortena u pravcu Avranša i koji je trebalo da ponovo uspostavi liniju fronta na mestu gde je probijena. Posle tri dana borbi Nemci su se povukli kako bi izbegli opkoljavanje samo da bi ih ista sudbina stigla u džepu kod Faleza. U toku avgusta meseca položaj savezničkih jedinica bio je idealan za izvođenje operacije sveobuhvatnog opkoljavanja jedinica nemačke 7. armije u Francuskoj. Patonovoj 3. armiji poverena je uloga južnog kraka kliješta dok je sa severa obruč trebalo da zatvore britanske i kanadske jedinice pod komandom feldmaršala Montgomerija. Patonove jedinice stigle su do Aržantana 13. avgusta. Iako je Paton želeo da nastavi dalje napredovanje ka Falezu i zatvori obruč, 14. avgusta je dobio naređenje da svoje prethodnice koje su već stigle do Faleza povuče u Aržantan i sačeka da obruč zatvore britanske snage. Krajnje besan nije mogao da učini ništa drugo nego da gleda kako kroz otvor u obruču koji u jednom trenutku nije bio širi od desetak kilometara prolaze kolone nemačkih vojnika i vozila. Britanske jedinice zatvorile su obruč 19. avgusta ali je tada već bilo kasno jer je većina nemačke 7. armije evakuisana. U obruču je zarobljeno 40.000 nemačkih vojnika, a u borbi je poginulo oko 10.000. Da je Montgomeri bio brži u obruču bi se našlo preko 100.000 nemačkih vojnika. Paton je u borbama u Francuskoj uspešno upotrebio taktiku „blickriga“ protiv njenih tvoraca prešavši 600 mi (970 km) za samo dve nedelje. Patonove jedinice oslobodile su veći deo severne Francuske i zaobišle Pariz dok su snage francuskog maršala Leklerka pomogle ustanicima u gradu da oslobode prestonicu. Lorena Patonova ofanziva je zastala 31. avgusta 1944. god. kada je njegova armija ostala bez goriva u blizini reke Meze, neposredno nadomak grada Meca u Francuskoj. Vreme koje je potrošeno na dopunu jedinica gorivom i municijom Nemci su iskoristili da bi utvrdili grad i pretvorili ga u tvrđavu. Grad koji je bio utvrđen još iz vremena Francusko-pruskog rata 1870. godine imao je preko dvadeset forova od kojih su najveći bili naoružani topovima kalibra 105 mm i 150 mm, uglavnom francuske proizvodnje. Borbe za Mec trajale su od početka oktobra do kraja novembra meseca prouzrokujući teške gubitke na obe strane. Garnizon u gradu kapitulirao je 23. novembra ali su posade nekih forova pružale otpor sve do sredine decembra. U ovim borbama gubici američke 3. armije iznosili su preko 7.000 mrtvih i ranjenih vojnika. Obilazeći ranjenike u obližnjoj bolnici nakon što se Mec predao, Paton je upitao jednog vojnika da li zna da je Mec pao. Vojnik mu je odgovorio da zna. Na to mu je Paton stegao ruku, nasmejao se i rekao: „Sine, sutra će u novinama osvanuti naslov ’Paton oslobodio Mec’, ali ti i ja znamo da je to prokleta laž. Mec ste oslobodili ti i tvoji drugovi.` Ardenska ofanziva Pred kraj 1944. godine nemačka vojska je po Hitlerovom naređenju učinila poslednji očajnički pokušaj kako bi porazila savezničke jedinice na Zapadnom frontu. Ardenska ofanziva je bila poslednja velika ofanzivna operacija nemačke vojske. 16. decembra 1944. godine u napad je krenulo 29 nemačkih divizija sa oko 250.000 vojnika. Napad je usledio na delu fronta između grada Monšaua na severu i grada Ehternaha na jugu, gde su savezničke snage bile najslabije. Nemačke jedinice sastavljene od 6. SS oklopne armije, 5. oklopne armije i 7. armije imale su zadatak da probiju američke položaje u oblasti Ardena, forsiraju reku Mezu između Liježa i Namira, zaobiđu Brisel i izbiju na obalu kod Antverpena. Hitler je smatrao da će u slučaju da ova operacija bude uspešna, zapadni saveznici biti prinuđeni da sklope separatni mir sa Nemačkom. Loše vremenske prilike i teška zima pogodovale su nemačkim jedinicama jer su maskirale kretanje tenkova i onemogućavale dejstvo savezničke avijacije. Patonova 3. armija koja je operisala u oblasti Sar, izbila je 15. decembra na Zigfridovu liniju. Na konferenciji u Verdenu 19. decembra, na kojoj je prisustvovao i Paton, saveznički komandanti razmatrali su težinu situacije na frontu koji je bio potpuno probijen. Konstatovano je da je hitno neophodno izvršiti napad na južno krilo neprijatelja. Međutim, jedina borbena formacija koja je mogla da izvrši ovaj zadatak bila je Patonova 3. armija čiji borbeni poredak je bio orijentisan ka istoku. Na opšte zaprepaštenje prisutnih Paton je izjavio da može da otpočne kontranapad na nemačko južno krilo sa tri divizije u roku od tri dana. Prisutni generali smatrali su da je nemoguće rotirati borbeni poredak čitave armije za 90° i izvršiti kontranapad u tako kratkom roku. Međutim, ono što je Paton prećutao bila je činjenica da je još 12. decembra naredio svom štabu da izuči situaciju u kojoj bi od 3. armije bilo zahtevano da izvrši kontranapad sa juga na nemački prodor u sektoru američke 1. armije. U trenutku kada je situacija bila najkritičnija, Paton je rotirao 3. armiju za devedeset stepeni i krenuo u proboj ka malom saobraćajnom čvorištu Bastonju u kojem su se nalazile opkoljene jedinice američke 101. vazdušno-desantne divizije. I danas je uvreženo mišljenje da ovakav manevar čitave armije, u tako kratkom vremenskom periodu mogao da izvede samo Paton. Do kraja februara Nemci su potisnuti na početne položaje, a Patonove jedinice nastavile su da napreduju u pravcu Sarskog basena na Nemačkoj teritoriji. Američka 3. armija je prešla reku Rajnu kod Openhajma 22. marta 1945. godine. Potom je poslao operativnu grupu Baum koja je imala zadatak da oslobodi američke ratne zarobljenike u logoru Hamelburg u kojem se nalazio i njegov zet Džon K. Voters. Paton je planirao da oslobodi Prag u Čehoslovačkoj kada je stiglo naređenje o obustavljanju daljeg američkog napredovanja. Bez obzira na to njegove trupe oslobodile su Plzenj (6. maja 1945. god) kao i najveći deo zapadne Češke. Posle nemačkog poraza Nakon završetka rata u Evropi Paton je bio veoma razočaran zato što je saveznička komanda odbila da mu poveri borbenu komandu nad nekom od američkih armija na Pacifiku kako bi nastavio da se bori protiv Japanaca. Nezadovoljan svojom ulogom vojnog guvernera Bavarske i siguran da za života više neće učestvovati ni u jednom ratu, Paton je počeo da se ponaša čudno. Njegova pisma upućena porodici u Americi bila su puna antikomunističkih i antisemitskih izjava. Paton se uskoro opet našao u nemilosti američkih političara i javnosti. U jednom razgovoru sa novinarima uporedio je nemačke naciste sa gubitnicima na američkim parlamentarnim izborima. Ubrzo po davanju izjave smenjen je sa dužnosti komandanta 3 armije. Prebačen je u 15. armiju u kojoj je imao zadatak da učestvuje u pripremi istorije Drugog svetskog rata. Ogorčen i ljut Paton je u oktobru 1945. godine preuzeo komandu nad američkom 15. armijom. Nameravao je da da ostavku na ovaj položaj, ali ga je u tome pretekla teška saobraćajna nesreća koja se dogodila 9. decembra 1945. godine. Mnogi teoretičari zavere smatraju da je vozaču koji je upravljao kolima naređeno da namerno izazove nesreću zato što je Paton navodno nameravao da se po povratku u SAD kandiduje za predsednika. Paton je preminuo u bolnici od posledica nesreće 21. decembra 1945. godine i sahranjen je na američkom vojničkom groblju u Hamu u Luksemburgu. MG47 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite. Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Biografija Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[1] a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845.[2] ili 19/31. decembra 1845. godine.[3] Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru.[4] Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju.[5] Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog[6] ili cincarskog[7] porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline[8], tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.[9] U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[10] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča[11]). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe. Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti. Politička karijera Nikola Pašić Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac. Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića. Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.[a] Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[14] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića. Vladavina Aleksandra Obrenovića Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891. Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud. „Ivanjdanski atentat” i preki sud Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana (`Ivanjdanski atentat`). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen. Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten.[15] Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom. Vladavina Petra Karađorđevića Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine. Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu. Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom. Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija. Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine. Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat. Prvi svetski rat Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916. Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.[16] Kraljevina SHS Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.[17] Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.[18] Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanlije i Orden Karađorđeve zvezde.[19] Nasleđe U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo. Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja. Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.[20] Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih: Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str) Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str) Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str) U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu. Porodični život Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina.[21] Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić Drugi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.[22] Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (*1894 – †1939) bio je načelnik ministarstva pravde.[23] Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (*1922 – †1997), čiji je unuk Marko Đurić (*1983), političar i diplomata. Kritike Nikole Pašića Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[24] Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega. — Otokar Keršovani (hrvatski komunista) Anegdote Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote. Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“. Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“ Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[25] U popularnoj kulturi U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.[26] Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.[27][28] U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović. Napomene Kralj Milan Obrenović pomilovao je neke stranačke prvake, u čemu je veliku ulogu odigrala dr Marija Fjodorovna Zibold, lekarka koju je Pašić upoznao još na studijama u Švajcarskoj, a koja je u Srbiju došla sa ruskom sanitetskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata i tu ostala do kraja života.[12] Po gušenju Timočke bune ona je širom Srbije prikupljala potpise podrške za njihovo pomilovanje i na kraju peticiju lično predala kralju Milanu. Stranački prvaci su oslobođeni, ali je Marija proterana iz Srbije, u koju se vratila tek 1903. kada se politička situacija u Srbiji promenila....