MALI RADIO NA BATERIJE ISPRAVAN POVOLJNIO

Cena je za jedno staklo ima ih preko dvadeset komada. Imam i zadnje kartonske ploce od skoro svih modela koji su na slikama.

Lampe, elektronske cevi, za stare uredjaje ` lampaše`. Nekorištene, u kutijama, ali neispitane. MODELI: PY 88 PL 84 PCL 84 PCL 86 PLC 805 DY 802 PCH 200 PCF 200 PCF 201 PCF 801 PCF 802 PC 900 Neke modele imam po jednu na stanju, neke po više komada na stanju. Cena je po komadu, na više moguć dogovor oko cene.

Radio B92 1998 god.,420 str.,odlična. žr8 473g

IZDAVAC RADIO BEOGRAD,1972,564 STR,VECI FORMAT KNJIGA JE VRLO DOBRO OCUVANA

IZDAVAC RADIO BEOGRAD,1973,661 STR,VECI FORMAT KNJIGA JE VEOMA DOBRO OCUVANA

IZDAVAC RADIO BEOGRAD,1973,650 STR,VECI FORMAT KNJIGA JE VEOMA DOBRO OCUVANA

Daljinski je za radio za kola,nov, nikad upotrebljavan,bez baterije.Stanje kao na slikama.

IZDAVAC RADIO BEOGRAD,1971,468 STR,VECI FORMAT KNJIGA JE VRLO DOBRO OCUVANA,IMA MALO PODVLACENJA U TEKSTU

Thomas Nicholas Scortia je bio pisac naučne fantastike. Radio je u američkoj vazduhoplovnoj industriji do kasnih 1960-ih / ranih 1970-ih. Sarađivao je na nekoliko radova sa kolegom autorom Frankom M. Robinsonom. Ponekad je koristio pseudonime Skot Nikols, Džerald Mekdau i Artur R. Kurc. Scortia je rođena u Altonu, Ilinois. Pohađao je Vašington univerzitet u Sent Luisu, gde je 1949. godine stekao diplomu iz hemije. Radio je za brojne vazduhoplovne kompanije tokom 1950-ih i 1960-ih i imao patent za gorivo koje je koristila jedna od letećih misija Jupiter. . Scortia je pisao u slobodno vreme dok je još radio u oblasti vazduhoplovstva. Kada je industrija počela da bilježi povećanu nezaposlenost početkom 1970-ih, Scortia je odlučio da se okuša u pisanju sa punim radnim vremenom. Njegov prvi roman, Stakleni pakao (u saradnji sa Frenkom M. Robinsonom) bio je inspiracija za film The Tovering Inferno iz 1974. godine. Škorcija je takođe sarađivala sa Daltonom Trambom na romanu Ugrožene vrste. CORONET BOOKS 1975. 223 str. odlično očuvana

Kamacrown Stereo Radio Double Cassete Recorder - NEISPRAVAN !!! Model : K-3317 Ponekad (veoma retko) upali radio (treba mnogo pritiskanja izgleda da je negde naprsla ploca pa gubi kontakt) , gumice na kasetofonima se sigurno razvukle - treba ih zameniti Nedostaci : - antena - mehanicki brojac za kasetofon - jedno dugmence (vidljivo na slici) - zvucnici Slike autenticne od predmeta koji se prodaje Jako pogodno za popravak ili za rezervne delove za majstore Iz gore navedenog ide pod NEISPRAVNO bez prava na reklamaciju ili povracaj novca Napomena : tezina oko 4 kg Saljem nakon uplate na Postnet - kupac placa dostavu

Poeticki memoari Izdavac - Radio B92, Beograd Godina - 1995. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 20 cm,158 str. (77)

Poeticki memoari Izdavac - Radio B92, Beograd Godina - 1995. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,sa pecatom na par strana,mek povez,format 20 cm,158 str. (47)

ČASOPIS ZA TEORIJU I SOCIOLOGIJU KULTURE I KULTURNU POLITIKU Broj 8 1970. godina / 245 str. : ilustr. ; 26x13 cm. - Latinica Crteži : DUŠAN OTAŠEVIĆ IZ SADRŽAJA Vladimir Petrić FENOMENI TELEVIZIJE Herbert Markuze O AFIRMATIVNOM KARAKTERU KULTURE NOVA NARODNA MUZIKA Razgovor vođen na III programu Radio Beograda Učesnici: Sveta Lukić, dr Zagorka Pešić-Golubović, Dragoslav Dević, Vojislav Đonović, dr Dragutin Gostuški, Prvoslav Plavšić KNJIGA JE VRLO DOBRO OCUVANA

H. Dž. Vels bio je više od običnog pisca naučne fantastike. Njega ne zanimaju samo tehnička otkrića i primena tih otkrića, već pre svega njihovo dejstvo na ljudski život. Da čovečanstvo zaista živi zatvoreno u krugu ovih praiskonskih strahova pokazalo se i tridesetog oktobra 1938. godine kada je čuveni glumac Orson Vels stao sa grupom glumaca tačno u dvadeset časova pred mikrofone njujorškog studija Radio kompanije Kolumbija. Imali su u rukama slobodno prilagođenu verziju romana Rat svetova. Uz pomoć ovog rukopisa i svog glumačkog dara izazvali su najveću paniku u istoriji novije Amerike. Hiljade ljudi širom zemlje poverovali su da je nastupila invazija Marsovaca, „da strahotna čudovišta naoružana smrtosnim zracima uništavaju sav otpor koji im Zemljani pružaju, da od proposti nema spasa – smak sveta je pred vratima”. Sledećeg jutra novine su pisale o „snažnom talasu straha koji je zapljusnuo naciju”. Očevidno dejstvo radio-emisije izazvalo je užas i paniku u toj meri da je jedan od članova vlade čitav ovaj događaj nazvao „vrednim žaljenja”. Čuveni režiser Stiven Spilberg, 2005. snimio je film po romanu Rat svetova, u kome su u glavnim ulogama Tom Kruz, Dakota Fening, Tim Robins i Miranda Oto.

42334) RAT SVETOVA , Herbert Džordž Vels , Prosveta Beograd 1981 , H. Dž. Vels bio je više od običnog pisca naučne fantastike. Njega ne zanimaju samo tehnička otkrića i primena tih otkrića, već pre svega njihovo dejstvo na ljudski život. Da čovečanstvo zaista živi zatvoreno u krugu ovih praiskonskih strahova pokazalo se i tridesetog oktobra 1938. godine kada je čuveni glumac Orson Vels stao sa grupom glumaca tačno u dvadeset časova pred mikrofone njujorškog studija Radio kompanije Kolumbija. Imali su u rukama slobodno prilagođenu verziju romana Rat svetova. Uz pomoć ovog rukopisa i svog glumačkog dara izazvali su najveću paniku u istoriji novije Amerike. Hiljade ljudi širom zemlje poverovali su da je nastupila invazija Marsovaca, „da strahotna čudovišta naoružana smrtosnim zracima uništavaju sav otpor koji im Zemljani pružaju, da od proposti nema spasa – smak sveta je pred vratima”. Sledećeg jutra novine su pisale o „snažnom talasu straha koji je zapljusnuo naciju”. Očevidno dejstvo radio-emisije izazvalo je užas i paniku u toj meri da je jedan od članova vlade čitav ovaj događaj nazvao „vrednim žaljenja”. biblioteka Plava ptica knjiga 1. , tvrd povez, format 13,5 x 19,5 cm , zlatotisak, ilustrovano, ćirilica,245 strana

Anastazija Šubić: SA ŠEKSPIROM - Eseji, Svjetlost Sarajevo 1979, str. 224. Očuvanost 3+. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame)

Autor: Svetozar Matić Izdavač: Matica Srpska Broj strana: 333 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20cm Kritika tekstova objašnjava se Vukovom borbom za uvođenje narodnog jezika u književnost. Tom borbom su određeni i obrazloženi Vukovi postupci sa narodnim pesmama. One su imale da služe kao ugledi i obrasci književnog jezika, ako se htelo da se narodni jezik podigne na stepen književnog. Hoteći da svojoj rođenoj hercegovačkoj jekavštini da što veću ulogu u novom književnom jeziku, Vuk se trudio da sremske, ekavske pesme potisne što više u stranu, da ih koliko je moguće sakrije, i od srpske publike, i od Kopitara i Grima. To je radio na razne načine: proglašavajući hercegovačku teoriju o postanku skoro svih epskih pesama, i na osnovu te teorije jekavizirajući ih, pripisujući ih u računu jekavcima pevačima itd. Naša kritika Vukovih tekstova otkriva te načine kojima je Vuk sakrivao sremsko pevanje. To je glavna sadržina ove knjige. Korice malo slabije očuvane, unutrašnjost u odličnom stanju.

Ante Armanini : KRITIKA KNJIŽEVNOG UMA , Izdavački centar Rijeka 1982, str. 168. Eseji. Očuvanost 4-. Sadržaj na slici. Ante Armanini rođen je 1943. na otoku Rabu. Pjesnik, esejist, prozni i dramski pisac. Gimnaziju pohađao u Splitu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Profesionalno se bavio dramaturgijom. Dobitnik je nagrade za dramatizaciju djela Povratka Filipa Latinovicza Miroslava Krleže. Radio je kao dramaturg u HNK Varaždin. Prvim esejom predstavljen je u Mrkonjićevoj Hrvatskoj mladoj kritici (1970). Brojni eseji, kritike i recenzije obljavljivani su mu u časopisima (Forum, Republika, Delo, Dalje), između ostalog i veći eseji o Kafki, Dostojevskom, Batailleu, Nietzscheu, Heideggeru, Vjeranu Zuppi, Željki Čorak itd. Objavio je zbirku pjesama Maslinska gora (Split, Nakladni zavod Marko Marulić, 1971), zbirku eseja Kritika književnog uma (Rijeka, Dometi, 1982), filozofsku studiju Dostojevski i volja za moć: jedno viđenje braće Karamazovih (Zagreb, Ceres, 2003) te romane Nosorog i paradoksalna ruža (Beograd, Književne novine, 1987) i Predsjednik Tuki i grof Pizamann (Zagreb, Meandar, 2013).

Narodna knjiga, 1953. Видо Латковић (Цетиње, 27. јун 1901 — Београд, 21. јул 1965) био је српски књижевни историчар, књижевник и позоришни критичар.[1] Биографија Школовао се између 1911. и 1920. на Цетињу, студирао југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду од 1920. до 1925. године.[2] Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1939. године.[2] Од 1945. до 1965. године радио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду као професор теорије књижевности и народне књижевности.[1] Уређивао је цетињски часопис Записи и био један од обновитеља и главних уредника Прилога за књижевност.[2] Његова научна интересовања била су окренута ка значајним српским писцима XIX и XX века (Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Бранко Радичевић...).[1] На основу текста који је за штампу приредио са Радославом Бошковићем, припремљено је прво електронско издање „Горског вијенца“ са објашњењима и речником. Обредне и обичајне песме сврстао је у једну групу. Сматрао је да шаљиве песме припадају некој од већ издвојених група. Дела „Симо Матавуљ у Црној Гори“ 1939, „Чланци из књижевности“ 1953, „П. П. Његош“ (монографија) 1963, „Народна књижевност“ објављена након његове смрти. Видо Латковић аутор је другог допуњеног издања дела „Словеначко-српскохрватски речник“.

BESNILO - Borislav Pekić Izdavač: Novosti, Beograd Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2004 Format: 21 X 12,5 cm. Povez: Tvrdi, zaštitni omot Pismo: Ćirilica Bro strana: 576 Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Niko nije bezbedan. Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili. Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogada londonski aerodrom Hitrou u jeku letnje sezone. Usled mutacije virusa besnila u jednoj naucnoj laboratoriji, epidemija se širi zastrašujucom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje. U karantinu, koji obuhvata ogroman kompleks, zateklo se na desetine hiljada putnika i nameštenika aerodroma... U ovoj univerzalnoj metafori, cije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj Kugi ili Saramagovom Slepilu, zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim psecim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajuci tako zastrašujucu istinu o ljudskoj prirodi: nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rodenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja. Apokalipticna vizija sveta koja se bavi ljudskom vrstom i prirodom naše civilizacije. Borislav Pekic, jedan od najznacajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, roden je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Beceju, Mrkonjic-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohadao Trecu mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuden je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom gradanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišic, sestricinom dr Milana Stojadinovica. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovcen film“. Godine 1959. pocinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kucu, a iste godine sa Ljiljanom dobija cerku Aleksandru. Na pocetku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za razlicita filmska preduzeca. Prema njegovom tekstu „Dan cetrnaesti” snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu. Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme cuda”. Od tada se posvecuje iskljucivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Clan je uredništva „Književnih novina” od 1968. do 1969. godine i saradnik u casopisima „Stvaranje”, „Književnost”, „Savremenik” i „Književna rec”, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, „Hodocašce Arsenija Njegovana” (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekic nije uspeo da pronade izdavaca koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela). Rukopis sotije „Kako upokojiti vampira” izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavaca i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman „Odbrana i poslednji dani” (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekic 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine. Žanr-romanom „Besnilo” (1983), svojevrsnom apokaliptickom vizijom sveta u kojem živimo, Pekic je odstupio iz istorijske tematike „Zlatnog runa” i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujuci svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu citalaca, „Besnilo” je, pored „Godina koje su pojeli skakavci”, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledecem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naucnu fantastiku, Pekic ostaje na tragu te uzbudljive fantasticne utopije. Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekiceva „Odabrana dela” u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Casopis „Književnost” dodeljuje mu 1986. godine, povodom cetrdesetogodišnjice izlaženja casopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih prica „Novi Jerusalim” 1988. godine. Za roman-epos „Atlantida” (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza „Godine koje su pojeli skakavci” (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju „Argonautika”. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralacke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomovic“ iz Podgorice. „Pisma iz tudine” (1987), „Nova pisma iz tudine” (1989, nagrada Sent-Andreje „Jakov Ignjatovic“ u Budimpešti 1990. godine) i „Poslednja pisma iz tudine” (1991, godišnja nagrada Grafickog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekicev publicisticki stvaralacki domen. Esejisticka proza „Sentimentalna povest britanskog carstva” objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Pocasnu nagradu BIGZ-a. Borislav Pekic je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” beleži 300 izvodenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Izmedu ostalih dramskih dela izvodena su „Generali ili srodstvo po oružju” (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 189. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami „Kako zabavljati gospodina Martina” dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pecat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge. Dela su mu prevodena na engleski, nemacki, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, ceški, slovacki, madarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenacki, albanski, grcki, švedski i ukrajinski. Godine 1990. postaje jedan od osnivaca Demokratske stranke, potpredsednik i clan Glavnog odbora. Ucestvuje u uredivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije. Pekic je bio dopisni clan Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, clan Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, clan Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je clan Udruženja književnika Srbije, clan Udruženja filmskih umetnika i clan Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karadordevic posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Pocasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovacke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma. Borislav Pekic je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih gradana u Beogradu. Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekic“, ciji su osnivaci Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekic, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekicevih dela, staranje o pišcevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekic našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekic“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju „Anali Borislava Pekica”. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekic“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U „Analima Borislava Pekica” svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekicevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagradenih pisaca i iscrpna Pekiceva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Nakon pišceve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt http://www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekic i cerka Aleksandra Pekic. , jedan od najznacajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, roden je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Beceju, Mrkonjic-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohadao Trecu mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuden je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom gradanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišic, sestricinom dr Milana Stojadinovica. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovcen film“. Godine 1959. pocinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kucu, a iste godine sa Ljiljanom dobija cerku Aleksandru. Na pocetku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za razlicita filmska preduzeca. Prema njegovom tekstu „Dan cetrnaesti” snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu. Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme cuda”. Od tada se posvecuje iskljucivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Clan je uredništva „Književnih novina” od 1968. do 1969. godine i saradnik u casopisima „Stvaranje”, „Književnost”, „Savremenik” i „Književna rec”, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, „Hodocašce Arsenija Njegovana” (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekic nije uspeo da pronade izdavaca koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela). Rukopis sotije „Kako upokojiti vampira” izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavaca i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman „Odbrana i poslednji dani” (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekic 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine. Žanr-romanom „Besnilo” (1983), svojevrsnom apokaliptickom vizijom sveta u kojem živimo, Pekic je odstupio iz istorijske tematike „Zlatnog runa” i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujuci svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu citalaca, „Besnilo” je, pored „Godina koje su pojeli skakavci”, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledecem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naucnu fantastiku, Pekic ostaje na tragu te uzbudljive fantasticne utopije. Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekiceva „Odabrana dela” u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Casopis „Književnost” dodeljuje mu 1986. godine, povodom cetrdesetogodišnjice izlaženja casopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih prica „Novi Jerusalim” 1988. godine. Za roman-epos „Atlantida” (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza „Godine koje su pojeli skakavci” (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju „Argonautika”. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralacke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomovic“ iz Podgorice. „Pisma iz tudine” (1987), „Nova pisma iz tudine” (1989, nagrada Sent-Andreje „Jakov Ignjatovic“ u Budimpešti 1990. godine) i „Poslednja pisma iz tudine” (1991, godišnja nagrada Grafickog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekicev publicisticki stvaralacki domen. Esejisticka proza „Sentimentalna povest britanskog carstva” objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Pocasnu nagradu BIGZ-a. Borislav Pekic je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” beleži 300 izvodenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Izmedu ostalih dramskih dela izvodena su „Generali ili srodstvo po oružju” (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 189. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami „Kako zabavljati gospodina Martina” dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pecat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge. Dela su mu prevodena na engleski, nemacki, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, ceški, slovacki, madarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenacki, albanski, grcki, švedski i ukrajinski. Godine 1990. postaje jedan od osnivaca Demokratske stranke, potpredsednik i clan Glavnog odbora. Ucestvuje u uredivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije. Pekic je bio dopisni clan Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, clan Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, clan Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je clan Udruženja književnika Srbije, clan Udruženja filmskih umetnika i clan Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karadordevic posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Pocasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovacke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma. Borislav Pekic je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih gradana u Beogradu. Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekic“, ciji su osnivaci Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekic, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekicevih dela, staranje o pišcevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekic našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekic“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju „Anali Borislava Pekica”. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekic“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U „Analima Borislava Pekica” svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekicevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagradenih pisaca i iscrpna Pekiceva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Nakon pišceve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt http://www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekic i cerka Aleksandra Pekic. ***Odlično očuvano***

Filozofija medija IZDAVAČ: FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI, INSTITUT ZA POZORIŠTE, FILM, RADIO I TELEVIZIJU: ČIGOJA ŠTAMPA, BEOGRAD, 2007. GODINE BROJ STRANA: 137 FORMAT: 24 CM POVEZ: MEK „Knjiga dr Divne Vuksanović, Filozofija medija: Ontologija – estetika – kritika, predstavlja naučnu studiju koja interdisciplinarno ukršta opštu estetiku s teorijom kulture i medija, oslanjajući se na savremena istraživanja u ovim oblastima, kao i na aktuelnu estetsku, kulturološku i medijsku praksu, koja demonstrira načine instrumentalizovanja estetskog uma u današnjem vremenu, i to putem upotrebe tehnologije masovnog medijskog komuniciranja. S obzirom na činjenicu da je u današnjem diskursu nauke sve manje studija koje se na teorijski ozbiljan i utemeljen način bave problematizovanjem estetskih i medijskih fenomena, a unutar originalne teorijske paradigme istraživanja, s karakterističnim kritičkim otklonom i angažmanom, to smatram da je knjiga o filozofiji medija dr Divne Vuksanović, sudeći po navedenim kvalitetima, redak primer originalnog, refleksivno fundiranog i kritički aktuelizovanog rada u teorijskim oblastima estetike, teorije kulture i medija, kako u svetu tako i u nas.” Prof. dr Ratko Božović Odlično očuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, blagoizvolite poslati poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 14062022

TAMNA LEPOTA BRISANOG PROSTORA - Proza Miroslava Toholja , Dom kulture Gračanica 2016, str. 396. Priredio i predgovor napisao Aleksandar Dunđerin. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Akademik Miroslav Toholj (1957-2021 Ljubinje - Beograd. Do 1992. živio je u Sarajevu, gdje je diplomirao na Filozofskom fakultetu (Grupa za istoriju jugo­slo­venskih književnosti). Na Filo­zof­skom fakultetu Univerziteta Komenskog u Bra­ti­­­slavi od 1980. do 1983. apsolvirao je lektorske stu­­dije slovačkog je­zika i kulture. Radio je kao sa­rad­nik u Izdavačkom preduzeću „Svjetlost”, a bio je i sekretar Udruženja književnika BiH (1984–1989). Živio je na Palama (1992–1997), a tokom građan­skog rata (od januara 1993. do decembra 1995) oba­vljao je dužnost ministra informacija u Vladi Re­publike Srpske. Po okončanju rata kraće vrijeme bio je generalni di­rek­tor Radio-televizije Republike Srpske. Na prvim poslijeratnim parla­men­tarnim izborima izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini RS. Nosilac je Ordena Njegoša I i II reda, Srebrnog grba Republike Srpske i Oktobarske spomenice 1991. Još kao student, objavio je roman koji mu je donio godišnju nagradu Izda­vačkog preduzeća „Svjetlost”. Dvije godine kasnije, objavio je knji­gu novela koja je nagrađena godišnjom nagradom „Svjetlosti” i godišnjom nagradom Književne omladine Bosne i Hercegovine. Godine 1986. objavio je roman Gospodar srca, za koji je dobio nagradu Udruženja književnika BiH i nagradu Zajednice kulture grada Sarajeva. U oktobru 1990. u Sarajevu je pokrenuo nacionalni nedjeljnik „Javnost”, ko­ji je uređivao do aprila 1992. godine. Sarajevski izdavač „Zadrugar” is­to­­­vremeno je štampao novo izdanje Toholjevog prvoobjavljenog romana, ali je većina tiraža uništena početkom građanskog rata u BiH. U ratu je ta­ko­đe nestala cjelokupna piščeva arhiva, književna građa, rukopis knjige eseja najavljivane pod naslovom Sumrak knjižnice, i rukopis nedovršenog romana sa istorijskom temom. Njegova dvotomna Crna knjiga – patnje Srba u Bosni i Hercegovini 1992–1995. nagrađena je specijalnim priznanjem za izdavački poduhvat u okviru Salona knjiga u Novom Sadu (2001). Za roman Ku­ća Pavlovića dobio je nagradu „Branko Ćopić” (2002), a za knjigu pri­pov­je­daka Mala Azija i priče o bolu nagradu Zadužbine „Ivo Andrić” (2003). Nag­radu „Borisav Stanković” dobio je za knjigu pripovjedaka Venčanje u vo­zu (2007), a roman Zvona za Tro­jicu nagrađen je nagradama „Svetozar Ćo­ro­vić” (2011) i godišnjom nagra­dom revije „Zbilja” (2012). Krajem decembra 2015. dodijeljeno mu je nacionalno priznanje „Vukova nagrada”. Pored književnih djela publikovao je veći broj kritičkih i eseji­sti­čkih tekstova u časopisima i novinama, te prevode i prepjeve sa ruskog i slovačkog jezika. Više od dvije godine pisao je redovne nedjeljne komen­tare u beogradskim dnevnim listovima „Glas javnosti” i „Pravda”. O književnom djelu ovog pisca objavljeno je više od stotinu studija, pri­­­kaza i osvrta, a Dom kulture u Gračanici je, povodom četiri decenije knji­­ževnog rada ovog pisca, 2016. organizovao u Prizrenu okrugli sto o To­ho­­ljevom književnom djelu i štampao zbornik radova pod naslovom Tam­na le­pota brisanog prostora – Proza Miroslava Toholja, koji je priredio Alek­sandar Dunđerin. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, izvan radnog sastava, Miroslav Toholj izabran je 4. decembra 2015. godine.

NOVOSADSKI SKUP - Srpsko pitanje i Srbistika : Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, Miroslav Beograd i drugi izdavači 2008, str. 252. Razgovore vodio Bojan Radić. Sadržaj na slici. Odlično kao na slikama Posveta autora Petar Milosavljević (Donje Svarče, Toplica, Kraljevina Jugoslavija, 1937) je srpski filolog, pedagog, filozof i književnik. Inicijator je Pokreta za obnovu srbistike i koautor Slova o srpskom jeziku (1998). Gimnaziju je učio u Prokuplju i Novom Sadu. Studirao je filozofiju u Beogradu (1957-58). Diplomirao je na Katedri za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1964). Boravio je 1969. na studijama u Parizu kao stipendista francuske vlade. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa tezom Poetika Momčila Nastasijevića (1974). Radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku (1958-59) i Sremskim novinama (1960-62). Bio je jedan od urednika književnog časopisa Polja (od 1958. do 1964, s prekidima) i glavni i odgovorni urednik Polja (1965—1968). Bio je jedan od urednika Letopisa Matice srpske (1969—1979). Od 1998. je glavni i odgovorni urednik časopisa Srbistika koji je počeo da izlazi u Prištini. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radio je od 1971. kao asistent, zatim kao docent (1975), vanredni profesor (1983) i redovni profesor (1988). Bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i Šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost (1976—1979). Na svom Fakultetu predavao je Metodologiju proučavanja književnosti od 1973. Predavao je i Teoriju književnosti (1986—1990). Održao je i više kurseva studentima postdiplomskih studija. Od 2003. je u penziji. Držao je kurseve iz metodologije proučavanja književnosti na postdiplomskim studijama na Filološkom fakultetu u Prištini, na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu (Pale) držao je nastavu iz predmeta Istorija srpske kulture i Teorija književnosti. Od godine 2002. drži i nastavu na postdiplomskim studijama na istom fakultetu. Delo Knjige Petra Milosavljevića posvećene nauci o književnosti: Tradicija i avangardizam (1968), Poetika Momčila Nastasijevića (1978), Metodologija proučavanja književnosti (1985), Triptih o Lazi Kostiću (1990), Teorijska misao o književnosti (1991), Teorija beletristike (1993) i Teorija književnosti (1997, 2006, 2009). Milosavljević je inicijator Pokreta za obnovu srbistike i jedan je od značajnijih književnih teoretičara.[1] Objavio je više knjiga posvećenih povratku srpskoj filološkoj tradiciji prekinutoj u periodu serbokroatistike: Sistem srpske književnosti (1996, 2001), Srbi i njihov jezik (1997, 2001), Srpski filološki program (2000), Uvod u srbistiku (2002, 2003), Srpska pisma (2006, 2009), Ideje jugoslovenstva i srpska misao (2007), Srpsko pitanje i srbistika (2007).[2] BIGZ i SKZ počele su 2004. da izdaju Antologiju srpske poezije u osam knjiga Petra Milosavljevića. Povodom Novosadskog skupa 2007. u organizaciji Pokreta za obnovu srbistike, koji je anulirao Novosadski dogovor iz 1954. objavljena je knjiga razgovora sa Petrom Milosavljevićem (Bojan Radić: O Novosadskom skupu „Srpsko pitanje i srbistika“ - Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, 2008). Objavio je i dve knjige filozofske prirode: Logos i paradigma (2000) i Obnova logocentrizma (2009). Istorija srba srpskog naroda gradjanski rat devedesetih balkan imaginarni todorova orijentalizam said