Персонални досије др Милорада Ђорђевића, министра у Краљевини Југославији. члана УО НБ Краљевине Југославије, са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Ђорђевић (Шабац, 16. јуни 1896 — Београд, 9. мај 1943) био је српски економиста и банкар, министар финансија 1931-1934. године Студије је завршио у Алжиру за време Првог светског рата, где је и докторирао 1919. тезом О аграрном кредиту у Југославији. Исте године се запослио у Министарству финансија, где је радио до 1931, када је краће време вицегувернер Народне банке. 19. новембра 1931. постао је министар финансија, на ком положају је остао до 20. децембра 1934. Касније је био председник управног одбора Београдске задруге. 1940. предводио је југословенску делегацију у преговорима о успостављању дипломатских односа са СССР-ом, што је вероватно довело до његовог хапшења од стране Немаца новембра 1941. и слања у Бањички логор, где је стрељан 9. маја 1943.

Mato Hanžeković Mato Hanžeković (Požega, 31. kolovoza 1884. – Zagreb, 12. kolovoza 1955.), hrvatski književnik. Završio je pravo u Zagrebu te je radio kao sudac u Bihaću i Žepču, odvjetnik u Bijeljini i Bosanskoj Dubici. Za službovanja kao odvjetnički perovođa u Bijeljini rodio mu se sin Fedor. Od 1927. godine živio je u Zagrebu kao profesionalni pisac i publicist. Objavljivao je i pod pseudonimom M. Gabrijel. Pisao je novele, dnevničku prozu i romane, a okušao se i u političkoj publicistici. Djela `Pisma iz Lumbarde`, `Sa zlatnih polja`, `Bijeli grijesi`, `Na prijelomu`, `Gospodin čovjek` (1932.) SA ZLATNIH POLJA - Slike iz Slavonskog narodnog života Zagreb 1910 Naklada pisca Povez: Tvrd Format: 19,4 x 13,5 cm Broj strana: 143 Stanje loše Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... Q

sat za raditi neispravan nema kljuca lep zvuk zvona...

sat za raditi neispravan nema kljuca lep zvuk zvona...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergeje Vornov - Presadjivanje Semnika (ogledi podmladjivanja) Serž Voronov (rus. Sergej Abramovič Voronov, transkribovan Sergej Abramovič Voronov; * pre 10. jula 1866. u blizini Voronježa, Rusko carstvo kao Samuel Voronoff; † 3. septembra 1951. u Lozani, Švajcarska) je bio francuski hirurg ruskog porekla i pionir oblast ksenotransplantacije. Serž Voronov je rođen kao Samjuel Voronov pre 10. jula 1866. godine (na dan njegovog obrezivanja u ruskoj sinagogi). Sa 18 godina, Voronov je emigrirao u Francusku da studira medicinu u Parizu. Godine 1895. postao je francuski državljanin. Budući nobelovac Aleksis Karel bio je jedan od njegovih učitelja, a kasnije i prijatelj. Od 1896. do 1910. Voronov je radio u Egiptu kao lični lekar na dvoru Hediva. Tamo je smatran jednim od pionira moderne medicine.[2] Između ostalog, proučavao je dvorske evnuhe, koji su kastrirani u detinjstvu. Otkrio je da kastracija osim seksualnih efekata ima i druge efekte na skelet, mišiće, nervni sistem i psihički razvoj. Ove studije će u velikoj meri uticati na njegov kasniji rad.[3] Kada se 1910. vratio u Francusku, Voronov se uključio u transplantacije, po uzoru na Karela. Prvo je presađivao jajnike i štitne žlezde, tokom Prvog svetskog rata vršio je i transplantaciju kostiju. Voronov je bio veoma bogat i osnovao je sopstvenu istraživačku laboratoriju na renomiranom College de France, koju je sam finansirao kao i druge svoje istraživačke institucije. Počeo je da se specijalizuje za transplantaciju testisa. Voronoff je bio impresioniran uspehom transplantacije štitne žlezde i želeo je da postigne „nespecifičnu revitalizaciju“ transplantacijom testisa.[4] Voronoff je izvršio preko pet stotina transplantacija testisa kod ovaca, koza i bikova. Preneo je testise sa mladih životinja na stare životinje. Otkrio je da se vitalnost starih životinja povećala. Zatim je 1920-ih radio sa implantatima testisa majmuna. Ohrabren rezultatima „podmlađivanja“ kod raznih vrsta, 12. juna 1920. godine, prvi put je pacijentu ugradio isečene testise šimpanze u skrotum. Tanke rezine treba da promovišu spajanje ksenotransplantata sa tkivom pacijenta. Godine 1926. objavio je knjigu Proučavanje starosti i moj metod podmlađivanja o svojim transplantacijama i (navodnim) postignutim uspesima.[5] Do 1930-ih, Voronoff je izvršio preko 500 transplantacija. Širom sveta — posebno u Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu, Brazilu, Čileu i Indiji — broj takvih intervencija se meri hiljadama. S vremena na vreme, potražnja za šimpanzama i babunima, čiji su testisi korišćeni za transplantaciju, teško je mogla da se zadovolji. U Engleskoj, gde je vivisekcija u to vreme bila strogo zabranjena, testisi su presađivani sa leševa. U Austriji je Eugen Steinach radio na varijanti Voronoffovih transplantacija.[6] Voronoff je izgradio specijalnu kuću za majmune u Mentonu. Kasnije je takođe transplantirao jajnike majmuna (neuspešno) ženama da bi sprečio menopauzu.[7][8] Na Međunarodnom kongresu hirurga u Londonu 1923. godine, kome je prisustvovalo preko 700, Voronovov rad na „podmlađivanju staraca“ je prepoznat.[9] Kada se efekti koje je Voronoff obećao nisu materijalizovali kod pacijenata – kratkoročni uspesi koji se danas primećuju u suštini se pripisuju placebo efektu – Voronovljev metod transplantacije je izašao iz mode i uglavnom je zaboravljen.[10][11] Nekoliko godina kasnije, kada je testosteron identifikovan kao aktivna supstanca u testisima, ponovo su proklijale nade u revitalizaciju i podmlađivanje muškaraca. Voronov se kockao da će otkriće testosterona potvrditi njegove teorije. Međutim, očekivani efekat se nije ostvario. Testosteron nije produžio životni vek ispitivanih životinja. Zbog pleiotropnog dejstva testosterona, slučaj je suprotan. Voronov je tražio sumu od 100.000 zlatnih franaka po intervenciji...

RIZ veći zvučnici izvađeni iz radia 634 UKV. Dobro očuvani i ispravni.

narodne satiricno-zanimljive PODRUGAČICE skupio ih po boki ktorskoj,crnoj gori,dalmaciji,a najvise po hrcegovini Vuk vitez Vrčević u dubrovniku 1883 meki povez, str.142 Vuk Vrčević (Risan, 26. februar 1811 – Dubrovnik, 13/25. avgust 1882) je bio sakupljač narodnih lirskih pjesama i saradnik Vuka Karadžića. Njegovi originalni radovi, kao i sakupljene narodne umotvorine objavljeni su u petnaestak posebnih knjiga. Vuk Vrčević se rodio u Risnu 26. februara 1811 od oca Stefana i majke Tode. Otac Stefan je bio pisar i učitelj u Risnu, pa je prvo obrazovanje (italijanski jezik i matematiku) Vuk Vrčević dobio je od svog oca. Kao dječak je radio i pomogao svom ocu u opštinskoj pisarnici. Poslije jedne svađe sa ocem, prešao je u Budvu. Tu je počeo da se bavi trgovinom i naučio je njemački jezik. Novi crnogorski vladika Petar II Petrović Njegoš mu je ponudio posao vladičinog pisara na Cetinju, ali Vrčeviću roditelji nisu dozvolili da stupi u vladičinu službu. Upoznao se sa Vukom Karadžićem 1835. prilikom Karadžićeve posjete Crnoj Gori. Od tada se dopisivao i sarađivao sa Karadžićem na sakupljanu narodnih lirskih pjesama. Bio je trgovac, opštinski pisar i učitelj u Budvi, Grblju, rodnom Risnu i Kotoru. Godine 1836. Vuk Vrčević na poziv vladike Njegoša došao u manastir Maine gdje je prepisivao djelo Njegoševo „Slobodijadu“ koje je Njegoš namjeravao posvetiti ruskom prestolonaslijedniku Aleksandru. Svoje prvo djelo Vuk Vrčević je štampao 1839. godine u Srpsko-dalmatinskom magazinu. Godine 1852. Vuk Vrčević na Cetinju je posta sekretar knezu Danilu Petroviću. Pored sekretarskog posla knez Danilo ga je odredio i za svog učitelja za italijanski jezik. Vrčević je od 1855. do 1861. radio u Zadru kod guvernera Lazara Mamule. Od 1861. godine postavljen je za austrijskog vicekonzula u Trebinju. Sarađivao je sa Lukom Vukalovićem za vrijeme buna u Hercegovini. Bio je saradnik novina Crnogorac i Glas Crnogorca. Poslije austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, konzul u Trebinju nije bio potreban Austro-Ugarskoj, pa se Vrčević penzionisao i prešao da živi u Dubrovnik do kraja života. Umro je 13/25. avgusta 1882. godine u Dubrovniku. Vrčević je bio počasni član Srpskog učenog društva od 16. februara 1868. godine, vitez crnogorskog ordena Kneza Danila i ordena austrijskoga Franje Josifa.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potrebno koricenje, fali zadnja korica! Sve otalo u dobrom i urednom stanju! Upoznavanje samoga sebe - Dr. Ante Biankini Prvo izdanje! Zagreb 1913 g. Ante Biankini (Stari Grad, 31. kolovoza 1860. - Chicago, 9. veljače 1934.), hrvatski liječnik i političar. Brat je hrvatskog političara Jurja Biankinija i poznatog hrvatskog agronoma Petra Luke Biankinija.[1] Djelovao je u Starom Gradu, a od 1898. godine u Chicagu kao suradnik znamenita kirurga J. B. Murphyja te je bio docent kirurgije na sveučilištu Sveučilište Nordwestern. Bavio se i političkom djelatnošću među našim iseljenicima zalažući se za oslobođenje i ujedinjenje južnoslavenskih naroda. Bio je i predsjednik Jugoslavenskog odbora u SAD-u u Chicagu[2], a u Chicagu je izdavao listove Hrvatska zastava i Jugoslavenska zastava`. Biankini, Ante, hrvatski liječnik i političar (Stari Grad na Hvaru, 31. VIII. 1860 – Chicago, 9. II. 1934). Studij medicine završio 1886. u Beču. Tijekom studija bio je djelatan član Hrvatskoga akademskog društva »Zvonimir« (predsjednik od 1882 do 1883). Kao liječnik kraće je vrijeme najprije radio u Beču, potom u Starome Gradu. Nastanio se 1898. u Chicagu, gdje je do 1916. radio kao suradnik poznatoga kirurga J. B. Murphyja. Od 1900. do 1915. docent je na Sveučilištu Northwestern, a između 1904. i 1906. primarijus i glavni kirurg u bolnici Columbus. Osim medicinom, Biankini se intenzivno bavio i političkim radom među hrvatskim iseljenicima u SAD-u, zastupajući ideju o ujedinjenju južnih Slavena u zajedničkoj državi. Svoja je politička shvaćanja iznosio u listovima koje je sam financirao i izdavao u Chicagu između 1914. i 1918 (Hrvatska zastava, Jugoslavenska zastava). Izabran je 1915. za predsjednika Jugoslavenskog narodnog odbora, a 1916. za predsjednika Jugoslavenskog narodnog vijeća. Istodobno bio je i član Hrvatske bratske zajednice. God. 1916. postao je članom Jugoslavenskog odbora u Londonu. – Objavljivao je radove s područja medicine: Kriminalna sociologija (1909), Amerikanski način uzgoja i školstva (1910), Upoznavanje samoga sebe (1913). Autor je mnogobrojnih članaka o kulturnim i političkim pitanjima, koje je objavljivao u domaćim listovima i časopisima, a o političkoj djelatnosti iseljeništva u SAD-u objavio je posebnu knjigu Amerika za Jugoslaviju (1926).

PROTEKCIJA - Branislav Nušić (1924. godina) PROTEKCIJA ŠALA U PET ČINOVA Autor: Branislav Nušić Izdavač: POLET, Beograd Godina izdanja: 1924. Broj strana: 212 Povez: mek Format: 20cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice iskrzane. Korice i listovi požuteli od starosti. Ima potpis na prvoj strani. Prelepa ilustracija na koricama Piše sveska 3 jer je izlazila u numerisanoj ediciji Protekcija je Nušićeva komedija nastala tokom njegovog izdržavanja kazne u Požarevačkom kaznenom zavodu, a zbog pesme kojom je uvredio kralja Milana. Posluživši se tamo jednom naivnom laži, osetio je na sopstvenoj koži kako protekcija u životu može da pomogne, te je napisao ovo dramsko delo baveći se baš tim motivom, kombinujući ga sa temom dobre udaje. Galerija likova i nušićevska komedija nesporazuma nasmejaće vas do suza. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) je bio srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata.

RADIESTEZIJA U PRIMJENI BORIS FARKAŠ RADIE S TEZIJA ZAGREB 1987 Ilustracije Broš Latinica 166 stranica Nekorišćeno

Eseji i članci / Ljubo Karaman Zagreb : Matica hrvatska, 1939 208 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm dobro očuvano bez oštećenja retko u ponudi deo sadržaja na slikama s druge strane koja nije uslikana još: juraj dalmatinac... barok... žrtvenik sv. duje u splitu, oko drevne kliške tvrđave, šetnjom kroz korčulu i njene spomenike, O UMJETNIČKOJ OPREMI KNJIGE U DALMACIJI, rani srednji vek, konac minijature, štampana knjiga, O Grguru Ninskome, s narodnim vodičem u srcu dioklecijanove palače... Klasičnu gimnaziju završio je u Splitu 1904[1], nakon toga studirao je od 1910. na Filozofskom fakultetu u Beču, historiju i geografiju. Od 1912. prebacio se na studij povijesti umjetnosti kod prof. Josefa Strzygowskoga , koji je završio 1914. Nakon Prvog svjetskog rata 1920. doktorirao je kod Maxa Dvořáka u Beču s tezom Die romanische Plastik in Spalato. Uz studij je i radio; 1911. bio je kraće vrijeme nastavnik na splitskoj klasičnoj gimnaziji, zatim u dubrovačkoj gimnaziji, a od 1919. radi kao asistent Pokrajinskoga konzervatorskoga ureda za Dalmaciju. Od 1926. direktor je Konzervatorskog zavoda u Splitu.[1] Zbog pritiska talijanskih okupacijskih vlasti, preselio se 1941. u Zagreb, u kojem je do umirovljenja 1950. radio kao direktor Konzervatorskog zavoda.[1] Njegov naučni opus obuhvaća desetak knjiga i oko 400 eseja, dijelom objavljenih i u knjigama (Eseji i članci, 1939; Odabrana djela, 1986). Najviše se bavio u spomenicima Dalmacije, od kasne antike do baroka, a pisao je i o srednjovjekovnoj umjetnosti Istre, sjeverne Hrvatske i Slavonije te Bosne i Hercegovine. Ljubo Karaman se osobito bavio predromaničkom umjetnošću u Dalmaciji od početka svojega naučnog djelovanja. (crkvica sv. Petra u Priku, reljef u krstionici splitske katedrale s likom kralja, sarkofag Ivana Ravenjanina Split, ranosrednjovjekovna pleterna ornamentika u Dalmaciji, predromanička crkvica sv. Mihajla kraj Stona). On je tvorac sintagme Starohrvatska umjetnost, koju je iznio u knjizi Iz kolijevke hrvatske prošlosti (1930). Po njemu je to orginalna umjetnost perriferije, a ne kako je Strzygowski iznio, samo ponavljanje uzoraka sjevernjačke drvene gradnje sa bizantskim uticajem. Karaman je bio i društveno angažiran, 1929. suprotstavio se postavljanju Meštrovićeva spomenika na Peristilu zbog narušavanja estetske ravnoteže. Kao kozervator zalagao se stvaralačko konzervatorsko stajalište, koje je glasilo - konzervirati, a ne restaurirati. Bibliografija Umjetnost u Dalmaciji, Matica Hrvatska, 1933. Iz kolijevke hrvatske prošlosti, 1930. Zagreb Živa stanina, 1943. Hrvatski izdavalački bibliografski zavod Pregled umjetnosti u Dalmaciji, 1955. Matica Hrvatska Eseji i članci, Matica hrvatska, 1939., Zagreb

Перонални досије Милорада Зебића, другог вицегувернера и члана УО Нар. банке Краљевине Југославије, са својеручним потписао, својеручно попуњен и са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Зебић (Лозница, 25. март/6. април 1883 — Београд, 3. јануар 1976) је био српски економиста, главни секретар Београдске берзе 1935—1937, вицегувернер Народне банке 1937—1939. Рођен је у Лозници од оца Уроша и мајке Милеве рођене Скорић. Четири разреда основне школе завршио је у Лозници. Гимназију, која је тада трајала 8 година, учио је у Лозници (прва два разреда), Ваљеву, Шапцу и Београду (последња три разреда). Матурирао је 1903. у 3. београдској гимназији која се тада звала Гимназија краља Александра I и налазила код Вазнесенске цркве. Завршио је економско-финансијски одсек на Правном факултету Универзитета у Београду 1907. године. Усавршавање је наставио 1912. и 1916-1918 на Правном факултету на Сорбони у Паризу. Од 1908. до 1930. године радио је у државној служби при Министарству финансија, Министарству народне привреде и Министарству трговине и индустрије, као инспектор, делегат у Паризу и начелник. Пензионисан је 1930. године, да би 1935. био изабран за главног секретара Београдске берзе. На том положају остаје до краја 1937. године када је изабран за вицегувернера Народне банке где остаје до 1939. године. Обављао је и друге дужности у банкарском сектору, био је експерт на Хашком избраном суду по споровима мађарских банака против Југославије. Био је члан више комисија за израду закона: о Занатској банци, о Ликвидационој банци, Закона о Каналу краља Петра, Закона о бродарству на Дунаву, Закона о земљорадничким дуговима, Закона о Државној хипотекарној банци итд. Током Балканских ратова 1912. и 1913. био је војни цензор. Током Првог светског рата радио је у Прес-бироу Министарства војске и био дописник белгијских, пољских и француских листова. Са војском је прешао Албанију и потом евакуисан у Француску. За свој рад награђен је од француске владе Академском палмом, а потом Орденом официра легије части. Током 1917. примљен је за редовног члана Париског статистичког друштва. У својој земљи одликован је орденима Светог Саве, Белог орла и Југословенске круне. У стручном раду бавио се питањем пореза, привредног развоја земље и унапређењем финансија. Објављивао је дела на српском, француском и немачком језику. Период током и после Другог светског рата провео је повучено, не учествујући у јавном животу. За то време се бавио научним радом и објавио неколико дела. Преминуо је у 93. години, 3. јануара 1976. у Београду.

Stanje: Upotrebljenо

NOUVELLE CARTE DE L`EUROPE CENTRALE CARTES ROUTIÈRES pour AUTOMOBILISTES, CYCLISTES, etc. Razmera: 1:4.200.000 Dimenzije karte: 103,5 x 86,5 cm Autor/Izdavač: A. Taride -Ima zacepljenja od korišćenja ali ništa alarmantno -Godina stavljena proizvoljno ? ( verovatno i starija ?) -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q

ХЕКЛАЊЕ УЗ ВЕТАР МИЛАН Д. ШПИЧЕК РТС издаваштво БЕОГРАД 2015 Библиотека КЊИГА СЕЋАЊА ... Новинар Радио Београда, Милан Д. Шпичек, написао је и роман и аутобиографију и оду Београду, све истовремено. Прича о необичним људима и чудесним догађајима и хроника Београда којег више нема, `јер су бетон, гвожђе и пластика покрили ону посебност и онај непоновљиви градски колорит` !!! Невероватна књига !!! Предговор легендарни ДУШАН ПРЕЛЕВИЋ `Преле` ........................................................... Р е ф е р е н ц е Душан Прелевић `Преле` Мира Траиловић Драган Гага Николић Орсон Велс Бата Животиња Павле Вуисић Зоран Радмиловић Роберт ДеНиро Бата Камени Џон Војвода Вејн Џон Форд Питер Богдановић Чукарица Јаша Гробаров Че Гевара Тито Ђина Лолобриђида Пуриша Два лађара Војислав Коштуница Милан Ст. Протић Љубиша Ристић Слободан Милошевић Бора Ђорђевић - Бора Чорба Питер Устинов Душко Радовић Љубивоје Ршумовић Ита Рина Нада Маринковић Џими Станић Фарук Беголи Љубинка Бобић Џозефина Бекер Мица Пица Момо Капор Лино Вентура Чарлс Буковски итд... ....................................................... Брош Ћирилица Тираж /с а м о/ 5OO 218 страница НЕКОРИШЋЕНО Е к с т р а !!!!!!!!!!!!

Katalog svjedoka istine Matija Vlačić Ilirik Zagreb 1960god 341 strana Udžbeniki format mek povez Tragovi prašine sa spoljašnje strane listova,na donjoj ivici zadnje korice i poslenja 4 lista manja bleda flekica, malo iskrivljena knjiga, na par stranica diskretno podlačenje grafitnom Generalno - dobro stanje Matija Vlačić Ilirik: Katalog svjedoka istine Koji su se prije našeg vremena opirali rimskom papi i zabludama papinstva te pismeno iznosili borbene misli Odabrana poglavlja preveo: Vinko Vitezica Priredio: Veljo Gortan Predgovor napisao Mijo Mirković Matiju Vlačića Ilirika (1520-1575), jednog od najplodnijih pisaca reformacije, smatrali su mnogi teolozi i znanstvenici utemeljiteljem protestantske dogmatike i začetnikom svetopisamske egzegeze. Radio je i na oblikovanju hrvatske abecede i pravopisa, smatrajući hrvatski jezik jednim od najvažnijih europsih jezika. Veliku je podršku dao protestantskom pokretu svojim djelima i zauzimanjem nakon sabora u Augsburgu 1555. zbog čega je bio ustrajno progonjen. U ovom opsežnom djelu nalazimo uistinu svjedočenja o mnogim ličnostima klera i položajima nekih zemalja u odnosu na Crkvu, te opća gledišta crkvene hijerarhije. Poredbeno je dokazao da se protestantske teze poklapaju s mnogim učenjima klasičnih teologa i filozofa toga vremena i ranije.

U dobrom stanju! Naslov: Naše finansije - 1918-1925 Jezik: Srpski Godina: 1926 god! Izdavanje i proizvodnja Beograd : Napredak, 1926 (Beograd : Jugoslavija) Fizički opis 204, IV str. ; 23 cm. Finansije - Jugoslavija - 1918-1925 Redje u ponudi! Slavko Šećerov, 1888 – 1967), ekonomista i političar. Filozofski fakultet (prirodne nauke) završio u Beču, gde je doktorirao 1910. godine. Prešao je u Srbiju 1912. godine. Magistrirao je ekonomiju na Londonskoj ekonomskoj školi 1919. godine. Bio je poverenik agrarne reforme za Banat, Bačku i Baranju posle I svetskog rata i aktivan u finansijskim odborima kao višestruki poslanik. Radio je u ministarstvu finansija. Pisao je o uticaju ratova na privredu, o inflaciji u Jugoslaviji, smatrajući je rezultatom povećanja novčanog opticaja i nepovoljnog platnog bilansa, o agrarnoj krizi i ekonomskoj politici. Kritikovao je ministre finansija za deficite i analizirao agrarnu reformu i njene posledice. Dela: 1925. Problemi agrarne reforme 1926. Naše finansije 1918-1925 1930. Iz naše agrarne politike 1935. Problemi svetske i naše privrede 1952. Istorija agrarne refrome (rukopis) kraljevina jugoslavija srbija između dva svetska rata vreme netrpeljivih andrej mitrovic srpska jugoslovenska ekonomija ... Slavko Šećerov

Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Tartalja, Gvido, 1899-1984 = Tartalja, Gvido, 1899-1984 Naslov Lirika / Gvido Tartalja ; s predgovorom od Jovana Dučića Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1924 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Vuk, 1924 (Beograd : Jugoslavija) Fizički opis 79 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Dučić, Jovan, 1871-1943 = Dučić, Jovan, 1871-1943 (Broš.) Napomene Predgovor: str. 3-5 Predmetne odrednice Tartalja, Gvido, 1899-1984 -- Poezija Gvido Tartalja. Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu“. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i „Pesma i grad“, „Lirika“, „Začarani krug“, „Srmena u gradu ptica“, pesme za decu: „Oživela crtanka“, „Šta meseci pričaju“, „Od oblaka do maslačka“, „Dedin šešir i vetar itd. Biografija Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj „Pravdi“ pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. II izd. 1937. Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. II izd. 1934; III izd. 1937. Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968. Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. S one strane duge, izd. „Nolit“ – „Prosveta“ – „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. Vesela zoologija, 1–6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. MG36 (N) avangarda srpska poezija književnost između dva rata, međuratna književnost, predratna izdanja

Izuzetno retko u ponudi. Spolja kao na slikama, unutra ima fleku u gornjem desnom ćošku, ništa strašno (v. sliku), dobro očuvano. Sjajna naslovnica nepoznatog autora iz 1946. godine. Poezija, posvećena izgradnji i graditeljima omladinske pruge Brčko – Banovići. Vrlo retko u ponudi. Autor - osoba Tartalja, Gvido, 1899-1984 = Tartalja, Gvido, 1899-1984 Naslov Poema o pruzi / Gvido Tartalja Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1946 Izdavanje i proizvodnja Beograd : NOPOK, 1946 (Beograd : `Omladina`) Fizički opis 27 str. ; 20 cm (Broš.) Napomene Tiraž 4.000. Gvido Tartalja. Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu“. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i „Pesma i grad“, „Lirika“, „Začarani krug“, „Srmena u gradu ptica“, pesme za decu: „Oživela crtanka“, „Šta meseci pričaju“, „Od oblaka do maslačka“, „Dedin šešir i vetar itd. Biografija Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj „Pravdi“ pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. II izd. 1937. Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. II izd. 1934; III izd. 1937. Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968. Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. S one strane duge, izd. „Nolit“ – „Prosveta“ – „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. Vesela zoologija, 1–6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. MG36 (N)

Decja stara čaša za sok SOVA Prelepa edicija sa kraja 80ih godina koju je radila japanska fabrika HAKKO, proizvod se zove JOLLY CUP. Glanc stanje. Ovo je Jugo bootleg, sto je jos redje.

Albumi su losi svi i koristite se samo za vadjenje Ima 1.700 slicica Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

originalni potpis Rene Kasena na diplomi dodeljenoj momiru milojevicu 1970 god. u strazburu diploma : 28 x 38 cm, urolana autogram Rene Kasen (franc. René Samuel Cassin, 5. oktobar 1887-20. februar 1976) bio je francuski pravnik poznat kao koautor Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i dobitnik Nobelove nagrade za mir. Rođen je u Bajonu, u Baskiji, u francusko-jevrejskoj trgovačkoj porodici, i borio se u Prvom svetskom ratu kao običan vojnik. Posle rata osnovao je Federalni savez (franc. Union Fédérale), levičarsku, pacifističku organizaciju ratnih veterana. Tokom Drugog svetskog rata radio je za izbegličku vladu Slobodne Francuske u Londonu, i od 1944. do 1959. bio je član Državnog saveta Francuske republike. Izabran u komisiju Ujedinjenih nacija za ljudska prava 1946, sastavio je prvu verziju Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Za svoj rad dobio je Nobelovu nagradu za mir 1968. Iste godine dobio je Nagradu za mir od Generalne skupštine ujedinjenih nacija. Od 1972. godine bio je inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti. `Pošto sam imao privilegiju da preživim Prvi svetski rat, dozvolite mi da izrazim duboko priznanje onima koji nisu imali sreće da uspeju, ali su se suočili sa užasom pokušavajući do zadnjeg daha da sačuvaju mir.`

Mirko Banjevic- Pobune uma Pesme Braca Kavaja, Niksic, 1930. Mek povez, 63 strane, korice razdvojene, vidi slike. Ipak, kada se prekorici, bice to sasvim pristojan primerak. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Mirko Banjević (Pješivci, 28. mart 1905 — Beograd, 6. septembar 1968) bio je crnogorski i jugoslovenski pjesnik.[1] Život i rad Nakon završenog Filozofskog fakulteta u Beogradu radio je kao novinar i urednik lista Pobjeda i časopisa za književnost i kulturu Stvaranje u Podgorici.[1] Prkosno je zbog svojih ideja robijao u zloglasnom zatvoru Glavnjača. Imao je težak život i pjesničku sudbinu. Banjević je pisac o kome je mnogo pisano, a najpoznatiji esej o njemu, u kome je pjesnik Milo Kralj dao njegov pjesnički portret, nosi naziv „Do iskapi, do iskona“. U Nikšiću, postoji književna zajednica „Mirko Banjević“.[2] Književna zajednica “Mirko Banjević” je osnovana 1979. godine.[2] Oformljena je i književna nagrada “Mirko Banjević” koja se dodjeljuje za poeziju i prozu na nivou države Crne Gore.[2] Dela Objavljene knjige:[1] Pobune uma, Nikšić, 1930. Šume, Nikšić, 1930. Ognjena jutra, Paraćin, 1940. Njegošev spomenik, Cetinje, 1947. Zemlja na kamenu, Beograd, 1950. Zvjezdani voz, Zagreb, 1951. Bezdani, Cetinje, 1956. Sutjeska, Cetinje, 1961. Do iskapi, Beograd, 1964. Roždanici, Cetinje, 1968.

*** PROLEĆNA AKCIJA NA LIMUNDU *** Pogledajte moje aukcije s početnim cenama znatno nižim nego na Kupindu! https://www.limundo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakAukcija *** BESPLATNA DOSTAVA AKO NARUČITE TRI ILI VIŠE PREDMETA NA KUPINDU *** !!! PROČITAJTE USLOVE PRODAJE !!! -> PREUZIMANJE, SLANJE, PLAĆANJE Veoma kvalitetan muzicki centar sa sledecim funkcijama: - bezicna mini linija - punjiva baterija - sat - radio prijemnik - mp3 player Mini-linije ja mala, sitna, ali DINAMITNA! Puni e kablom na 220 V, a baterija drzi punooooo... nisam jos izmerio, ali hocu ovih dana, pa cu dopisati. Zvucnici proizvode jak i kvalitetan zvuk. Zahvaljujuci dugoj, teleskopskoj anteni, prijem FM stanica je odlican. MP3 muziku cita s USB memorije, ili SD memorijske kartice. Idealno za svaku sobu, lokal ili drugi privatni ili poslovni prostor. Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388 Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388

1938 RETKO! odlično stanje Petar Krstonošić Slavija, 1938 Krajiškinja: slika iz narodnog života u 3 čina Pozorišna biblioteka 79 страница КРСТОНОШИЋ Петар КРСТОНОШИЋ Петар – глумац, редитељ, позоришни управник, драмски писац и преводилац (Велика Кикинда, 9. VI 1871 – Београд, 16. II 1963). У родном граду је изучио за трговачког помоћника и једно време је радио у трговини; затим је ступио у путујуће позориште Ђорђа Јовановића, па у дружине Ђ. Пелеша, П. Ћирића, М. Лазића-Стрица и Ђ. Протића. Члан СНП је био у сезони 1899/1900. и поново 1902. У међувремену је у два маха оснивао сопствено путујуће позориште које је давало представе по Србији и Војводини. Од 1905. је био управник штампарије „Браник“, а од 1906. номинални уредник Змајевог листа „Стармали“. Иако није имао урођеног глумачког дара, радо је приман у најбоља путујућа позоришта због озбиљности, интелигенције и сналажења у свим позоришним пословима. Нарочито је био цењен као организатор у СНП после Првог светског рата, када је у њему радио као глумац, редитељ и управник од 1921. до 1923. (изгледа да од руководећих послова није ни стизао да режира). Бавио се и новинарством прилозима у „Малом журналу“ (1901), „Бранику“ и „Застави“ (1905), а потом и у „Стармалом“. Написао је два некада веома популарна комада који су играни и у СНП: Крајишкиња (1896. и 1932) и Ускочница (1928). СНП је извело и три његова превода: Женидба на пробу Кароља Гереа (1899), Мали људи Карла Карлвајса (1900) и Ракија Гезе Гардоњија (1907). УЛОГЕ: Ланцелот Гобо (Млетачки трговац), Детре (Две љубави), Стеван Мргодић (Девојачка клетва), Селим-паша (Балканска царица), Јефта пандур (Циганин), Миша (Риђокоса), Фрања (Разбојници), Гласник (Краљ Лир), Баленштет (Златан паук), Стризе (Отмица Сабињанака). ЛИТ: А-м, „Крајишкиња“, слика из сеоског живота од П. Крстоношића, песме компоновао Хуго Дубек, Браник, 1896, бр. 82, с. 3; А-м, У суботу 22. јануара приказан је „Млетачки трговац“, Застава, 1900, бр. 17, с. 3; А-м, У недељу 13. фебруара гледасмо „Девојачку клетву“, Застава, 1900, бр. 34, с. 3; С., Крајишкиња, Позориште, НСад, 1900, бр. 3, с. 10-11; С., Риђокоса, Позориште, НСад, 1900, бр. 13, с. 51; Г., Женидба на пробу, Позориште, НСад, бр. 27, с. 106-107; С., Циганин, Позориште, НСад, 1900, бр. 34, с. 134; А-м, У недељу 20. фебруара приказан је „Циганин“, Застава, 1900. бр. 41, с. 2; Г., Мали људи, Позориште, НСад, 1901, бр. 18, с. 127; А-м, Крајишкиња, Ново позориште, НСад, 1909, бр. 33, с. 130; А-м, Скупштина Друштва за Српско народно позориште, Застава, 1921, бр. 261. с. 2; Г. Б., Српско народно позориште, Застава, 1923, бр. 126, с. 2; А-м, „Ракија“ од Гардоњија, Застава, 1926, бр. 131, с. 3; А-м, „Ускочница“ од П. Крстоношића, Застава, 1928, бр. 246, с. 3. antikvarne knjige krajina srpska drama predratna predratno srpsko pozorište