ZORA - OMLADINSKI ČASOPIS ZA KNjIŽEVNOST, god. 1.: br. 1-10, god. 2.: br. 1-12, Sarajevo, 1948-1949. Naknadni tvrdi kartonski platneni povez sa zlatotiskom na rikni i sa očuvanim originalnim meki kartonskim koricama za svaki broj unutar njega. Odlična očuvanost korice, poveza, zlatotiska, listova, originalnih korica, bez podvlačenja i zapisa po listovima. Sadrži pečat prethodnog vlasnika na prednjim forzecima. Jezik srpski, latinica, različita paginacija za svaki broj i svako godiše. Izdavač: `Zemaljsko vijeće NO BiH` Sarajevo. Štampa: `Št. Oslobođenje`. Odgovorni urednik: Ahmet Hromadžić. NAPOMENA: Ahmet Hromadžić (1923-2003) bio je muslimanski književnik iz Bosne i Hercegovine, rođen u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca, umro u Sarajevu. Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, a Tehničku i Višu pedagošku školu u Sarajevu. Posle Drugog svetskog rata, u kojem je učestvovao, radio je kao novinar i urednik `Oslobođenja`, `Krajine` i `Sarajevskog dnevnika`. Pisao je romane i pripovetke za decu i odrasle, književne kritike, reportraže, crtice i članke. Bio je član Društva pisaca BIH; jedan je od pokretača manifestacije `Sarajevski dani poezije`. Najpoznatija dela, zbog kojih ga često nazivaju `bosanskohercegovački Andersen, su mu: `Patuljak iz zaboravljene zemlje`, `Patuljak vam priča` i `Okamenjeni vukovi`. U BIH njegova dela su deo školske lektire, a jedna osnovna škola u Bosanskom Petrovcu nosi njegovo ime.

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! JVC RM-RK22 daljinski upravljac ORIGINAL za auto CD i radio. Model: RM-RK22 Part Number: QAL0075001 Genuine JVC RMRK22 remote controler NE RIZIKUJTE! sa kineskim zamenskim kopijama loseg kvaliteta i kratkog veka trajanja, vec kupite originalni daljinac! Potpuno ispravan i testiran. Radna garancija 30 dana. Podrzava sledece modele uredjaja: The JVC RMRK22 Audio Remote Control is originally supplied with Audio System models: JVC KDLX1, JVC KDS550, JVC KDS5730, JVC KDS600, JVC KDS730, JVC KDS730J, JVC KDS840, JVC KDSDX939, JVC KDSF939, JVC KDSSX939 JVC KDSX650 JVC KDSX750 JVC KDSX830 JVC KDSX840 JVC KDSX930 JVC KDSX939 JVC KDSX940 JVC KDSZ750 JVC KGS730 KENWOOD KRV5580 JVC KSES200 JVC KSFX430 JVC KSFX434 JVC KSFX440 JVC KSFX450 JVC KWXC770 The JVC RMRK22 Audio Remote Control is compatible with Audio System models: JVC CHPK11, JVC CHX11, JVC CHX200, JVC CHX200RF, JVC CHX99, JVC CHX99RF, JVC KDLX3, JVC KDMX3000, JVC KDMX3000J, JVC KDSX949 JVC KSRF40 JVC KSRF4OJ JVC RMRK22 JVC RMRK23 w/ Mount for KDSX830, KSFX430, KSFX450, KSFX440, KWXC770 KD-S730J KDS840 KDSDX939 KDSF939 KDSSX939, KDSX650 KDSX750 KDSX830 KDSX840, KDSX930 KDSX939 KDSX940 KDSZ750, KWXC770 KGS730 KSES200 KSFX430, KSFX434 KSFX440 KSFX450

Nova zastava, dimenzija 240x160cm, na svakom ćošku ima po jedan metalni prsten, pogodna za kačenje, kvalitetan materijal i print Nirvana (engl. Nirvana) je bio američki grandž bend koji su osnovali pevač i gitarista Kurt Kobejn i basista Krist Novoselić u Aberdinu, u državi Vašington. Nirvana je promenila nekoliko bubnjara, a najduže se zadržao Dejv Grol koji se pridružio grupi 1990. godine Zahvaljujući singlu `Smells Like Teen Spirit`, sa albuma Nevermajnd (Nevermind), izdatog 1991. Nirvana se probila u mejnstrim, donoseći sa sobom podžanrove alternativnog roka i grandža. Ostale grupe iz Sijetla kao što su Alice in Chains, Pearl Jam i Soundgarden su takođe postale popularne i kao rezultat ovoga, alternativni rok je postao dominantan žanr na radiju i muzičkim televizijama u Sjedinjenim Američkim Državama sve do sredine 1990-ih. Kao frontmen Nirvane, Kurt Kobejn se našao u ulozi „glasnika generacije“, a Nirvana je postala predvodnik „Generacije Iks“. Kratak vek Nirvane se okončao Kobejnovim samoubistvom aprila 1994. Popularnost grupe je nastavila da raste tokom godina koje su usledile. Više od osam godina kasnije, `You Know You`re Right`, nedovršeni demo sa poslednjeg okupljanja u studiju, našao se na radio plejlistama širom sveta. Od nastanka, grupa je prodala više od 75 miliona albuma širom sveta, što potvrđuje njen status jedne od najvećih i najuticajnijih rok grupa svih vremena.

Svi su losi,moze se naici na dobre listove koji nisu lepljivi,ima oko 900 slicica Za prebacivanje u drugi album ili pojedinacnu prodaju Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Vaza od topovske granate,tkz rovovska umetnost Izuzetna patina kao dokaz autenticnosti iz vremena Svaka ovakva vaza je unikatna i jedinstvena na sebi svojstven nacin i retko se kad srwcu dve iste vaze.. Uglavnom su ovakve stvari radili vojnici u rovu,pa se zato naziva rovovska umetnost. Visina 30cm

Losi svi albumi,strane neke lepljive od vec vadjenih slicica,upisao sam dobre slicice a njih je 900 i mogu se koristiti za dalje popunjavanje drugih albuma Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Stara keramicka vaza nemacki proizvođac Jasba Keramikfabriken West German Pottery Factory broj proizvoda utisnut na dnu vaze N 040 12 18. Fabriku keramike Jasba osnovao je Jakob Švaderlap 1926 godine u Ransbah-Baumbahu u zapadnoj Nemačkoj radila je veoma uspesno do 1971 godine. Vaza je dimenzija 19x12cm vrlo dobro je ocuvana.

Stara keramicka vaza nemacki proizvođac Jasba Keramikfabriken West German Pottery Factory broj proizvoda utisnut na dnu vaze N 608 1114. Fabriku keramike Jasba osnovao je Jakob Švaderlap 1926 godine u Ransbah-Baumbahu u zapadnoj Nemačkoj radila je veoma uspesno do 1971 godine. Vaza je dimenzija 14x10cm vrlo dobro je ocuvana.

Kolekcionarski drveni zatvarač za flaše sa mehanizmom. Pravila ih je italijnske firma Anri još od 1920 godine. Kada se povuče kanap sa strane, figura podiže kapu u znak pozdrava. Ovakve ručno rađene, drvene zatvarače kompanija Anri je radila do 60ih godina dvadesetog veka, potonji su mahom plastični. Dužina sa plutom oko 12 cm.

Subotica pre i posle oslobođenja : građa za istoriju Subotice / Joso Šokčić 1934 (Subotica : Štamparija jugoslovenskog dnevnika) 432 str., [25] listova s tablama., [1] presavijen list : ilustr. ; 24 cm Subotica - Kulturna istorija JAKO RETKA KNJIGA unutra je dobro očuvana, spolja je u lošijem stanju, hrbat je otpao pa je zalepljena izolir trakom, mogla bi se srediti kod knjigovesca Dionisije Josip Šokčić (17. travnja 1902. - 27. lipnja 1968.[1]) je bio bački hrvatski pjesnik, prozaik, publicist, nakladnik. iz Subotice i poznati kulturni djelatnik bačkih Hrvata.[2] Radio je kao novinar. Skupljao je zavičajne listove.[3] 1924. je objavio zbirku stihova «Pjesme». Uređivao je više listova i časopisa. Dugo je godina uređivao list Neven.[4] Uređivao je još Bunjevačke novine i druge. Objavljivao je radove u bunjevačkohrvatskom omladinskom književnom časopisu za kulturu iz Subotice Bunjevačkom kolu (1933.-1936.) Zastupao tezu da su Bunjevci posebna nacija. [5] Naposljetku je krajem 1939. objavio u Subotičkim novinama otvoreno pismo naslova Kraj jedne zablude. U njemu je javno priznao da je živio u zabludi `da su Bunjevci neka četvrta nacija`, a uređivanje i vlasništvo nad listom Nevenom predao je svećeniku Blašku Rajiću,[4] jer su mu zbog poricanja hrvatstva Bunjevaca pretplatnici, mahom bunjevački Hrvati, otkazivali pretplate.(`A posli 21 godine ja sam priznao jednu tešku zabludu. Zabludu - da smo mi Bunjevci nika četvrta nacija... Osim toga morao sam viditi kod otvorenih očiju da su se svi nezavisni Bunjevci priznavali Hrvatima, posićivali hrvatske priredbe, potpomagali hrvatsku štampu i svaku hrvatsku manifestaciju. To mi je dalo povoda za razmišljanje. Politika `Bunjevci ostanite Bunjevci` nije primljena u narodu i ona se drži i sada samo pomoću tankog konopca. `Mimonarodna` politika ne može da se održi i meni može dabude samo žao što to nisam i ranije opazio...`).[6] Nakon dolaska vlastiju NOB u Novi Sad 1945., radio je kao novinar u dnevniku Slobodnoj Vojvodini (listu koji je 26. kolovoza 1945. promijenio ime u Hrvatska riječ), suradnici su mu bili Blaško Vojnić Hajduk, Vladislav Kopunović, Stevan Kolar, Josip Kujundžić, Ljubomir Milin, Mileta Ognjanov, Đuro Kemenj, Antun Vojnić Purčar, Joso Kujundžić, a kasnije i Balint Vujkov. Njegov se rad pojavio 1947. u prvom i jedinom broju Njive, prvog poratnog hrvatskog književnog časopisa u Subotici, glasila subotičkog Hrvatskog kulturnog društva. Svojim djelima je ušao u antologije poezije i proze bunjevačkih Hrvata iz 1971., sastavljača Geze Kikića, u izdanju Matice hrvatske. Održavao je kontakte sa poznatom Subotičankom Ilonom Fülöp, poznatom filmskom scenaristicom. Zahvaljujući njenom pismu Šokčiću iz 1953., kojeg je našao književnik i knjižar Slavko Matković, uspjelo se spasiti od zaborava subotički dio njenog životopisa.[7] Autor je opsežne kronologije «Subotica prije i poslije oslobođenja» iz 1934. godine, dviju monografija, monografije o Agi Mamužiću «Život i rad Age Mamužića» i monografija o Miji Mandiću «Mijo Mandić, momenti iz njegovog života i rada». Djela Putokaz Bunjevcima u Vojvodini, 1925. (Dionisije Josip Šokčić) Subotica, 1934. Mijo Mandić. Momenti iz njegovog života i rada, 1934. Subotica pre i posle oslobođenja: građa za istoriju Subotice, 1934. životopis Age Mamužića (rukopis u Nadbiskupijskom arhivu u Zagrebu)

Stara keramicka vaza nemacki proizvođac Jasba Keramikfabriken West German Pottery Factory broj proizvoda utisnut na dnu vaze N 602 10 16 glazura Fat Lava. Fabriku keramike Jasba osnovao je Jakob Švaderlap 1926 godine u Ransbah-Baumbahu u zapadnoj Nemačkoj radila je veoma uspesno do 1971 godine. Vaza je dimenzija 16x11cm vrlo dobro je ocuvana.

Miša Dimitrijević - Diletanti (IV pozorisna komada) I - Jadac - Porodična šala iz bosanskog života u jednom činu. II - Srbinove gusle (alegorijska scena) III - U gluho doba - sala u jednom cinu. IV - Pijanica i pas - Saljivi monolog po prici Nusicevoj Stampa srpske stamparije, Zagreb, 78. strana. Knjiga je odlicno ocuvana. Рођен је у Шапцу 1854. године од оца Косте и мајке Драгиње. Као младић учио је молерски занат, али се касније придружио једној путујућој уметничкој дружини. Први пут је ступуо на сцену 1870. године у трупи Стевана Велића, а затим је био члан уметничких дружива Михаила Димића, Лазе Поповића, Гавре Милорадовића и Ђуре Протића (1873). У септембру 1873. у Убу учествовао је у извођењу представе „Мара Србијанка“. Био је члан Народног позоришта у Београду 1880—85 и 1887—92, Српског народног позоришта у Новом Саду 1885—87, а од 1892. је био у Хрватском казалишту у Загребу, где је остао до смрти. Радио је и као педагог у Хрватској драматској школи у Загребу 1898, где је предавао глуму, маску, шминкање и костимирање. Миша Димитријевић је један од првих српских реалистичких глумаца. Миша Димитријевић је претежно играо карактерне и комичне ликове, углавном из руских драма и дела класичног репертоара. Написао је позоришне комаде: Кобни спомен, Јадац, Домаћи пријатељ, Љубав их измирила, Образ пред светом и заједно са А. Фијаном У добар час. Његова супруга била је глумица Мила Димитријевић рођ. Јовановић (1877-1972).

Sjajna fotomontaža i omot nepoznatog autora iz 1940. godine u stilu omota koje je radio Pavle Bihalji. Roman. Prevod Ante Rojnić. Omot kao na slici, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Castro, Ferreira de, 1898-1974 Naslov Iseljenici : roman / Ferreira de Castro ; [preveo Ante Rojnić] Jedinstveni naslov Emigrantes. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : A. Velzek, 1940 Fizički opis 256 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Rojnić, Ante Napomene Prevod dela: Emigrantes. Ferreira de Castro rodio se 24. svibnju 1808. u jednom selu sjevernoga Portugala. Oca je izgubio vrlo rano, te ostao siroče s čitavim jatom braće, ali bez sredstava. Baka mu je znala reći: „Ti treba da pođeš u Brazillju...“ U Braziliji je taj bijedni momčić morao da teškim radom napuni ne samo želudac, nego i sam steče svoje obrazovanje. Početak njegove karijere pada u seringal na rijeci Madeiri, gdje je proživio svoje mladenačke godine u znoju lica svoga. Kasnije je oslobodivši se kao nekim čudom iz zelenoga pakla postao novinski reporter, a zatim i književnik. Danas je neosporno priznat prvakom portugalskih romanopisaca a i širom je svijeta stekao zavidan glas, tako da ga pravom uvrštuju među prvake svjetske književnosti. Roman „Emigrantes“ (Iseljenici) priznat je remek djelom na tom području umijeća, a kao dokaz služi i to da je preveden na šest stranih jezika. Potanku studiju o životu i radiu De Castra donijeli smo u našem izdanju njegova romana „Kaučuk-zeleni demon“. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. MG30

Izuzetna etno haljina lan i vez, stara, rucni rad tkana na razboju od lanenog prediva, iz nekoliko delova, kao sto se ranije radilo. platno je deblje, predivno. potom je vezena, i taj vez je zaista besprekoran, vanvremenski, pravo umetnicko delo. Na kraju je naheklana cipka. Jako je stara, ali za svoje godine lepo ocuvana. Jedno jedino ostecenje je na cipki, ali neprimetno. Odgovara velicini L. duz 115 grudi 52 rukav od dekoltea 60

stari print na papiru 56 x 83 cm urolan 1913. – Rodjen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaz na platnu). Sredwu strucnu skolu zavrsio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac). Svirao je violinu. 1931. – Dolazi u Beograd i od tada, bez prekida se bavi slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavacke kuce, „filmske kuce“, stamparije… 1931-1950. – Odlazi na specijalan tecaj kod slikara Mladena Josica i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelicem. Pohadja Akademiju Primenjenih Umetnosti, studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perica, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zastitnim znakovima, korice za knjigu, marke… Povodom izlozbe plakata u Muzeju Primenjenih Umetnosti, kustos muzeja J. Jeftic naglasio je u katalogu da se istice svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici sezdesetih godina. Postaje clan Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio ULUPUS, postaje i clan Saveza umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“, a kasnije u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao sluzbenik u „Obliku“ dobija vise uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne postanske marke (jubilarne postanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih resenja za rudarske znacke (Bor), Bilten JNA, jubilarna znacka CK,plakat za stafetu, kongres farmaceuta, prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. Brojna idejna resenja za filmske plakate Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. 1956-1958. – Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina).Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina) za „Zavod za izdavanje udbenika“ i drugih izdavackih kuca. Za preduzece Eksport Import „Seme“ niz idejnih resewa za ambalazu. Za preduzece „Takovo“, Gornji Milanovac radi na ambala`i, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. – Republicki sekretarijat za obrazovanje i kulturu priznaje mu svojstvo umetnika od 1931. Grupne izlozbe – Izlagao na svim izlozbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao clan udruzenja ULUPUS-a ucestvovao na mnogim zajednickim manifestacijama. 1968-1972. – Ucestvuje na svim izlozbama u okviru opstine Palilula: Narodni Univerzitet Bra}a Stamenkovi}, Likovni susret Palilule (sedamdesete), Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72, Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72, Nr. Univerzitet Braca Stamenkovic, Likovni susret 72, Pula, likovna grupa 72, „Tasmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masle{a 72, Sportski centar Beograd 73. 1973. – Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, ucestvuju najpoznatiji nasi slikari: Milovan Krstic, Bozidar Kovacevic, Sasa Nikolic, Dragan Rogic, Sip, Ratomir Pesic, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokic, Mica Popovic, Pedja Milosavqevic, Ivan Tabakovic, Stojan Celic, Marko Celebonovic, Zoran Petrovic, Milan Konjovic, Desa Kerecki, Branko Om~ikus, Mirjana Lehner Dragi} i dr. 1974. – Niz godina izlagao u galeriji „Kosancicev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3 – 15.oktobar. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobodjenja (otkupna nagrada). Exposition 66e. Salon D Hiver u Parizu (osnovan 1897. od Udruzenja francuskih profesionalnih slikara,vajara i graficara). Bio jedini izlagac iz Jugoslavije. 1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izlozbe – 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je uqa (mrtve prirode, pejsaze, portrete). Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama sirom Evrope: Francuske, Nemacka,Austrija… Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemacka obogatili su jos vise njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoskim radom. 1986. – Posle duge i teske bolesti umro u Beogradu.

stari print na papiru 56 x 83 cm urolan 1913. – Rodjen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaz na platnu). Sredwu strucnu skolu zavrsio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac). Svirao je violinu. 1931. – Dolazi u Beograd i od tada, bez prekida se bavi slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavacke kuce, „filmske kuce“, stamparije… 1931-1950. – Odlazi na specijalan tecaj kod slikara Mladena Josica i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelicem. Pohadja Akademiju Primenjenih Umetnosti, studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perica, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zastitnim znakovima, korice za knjigu, marke… Povodom izlozbe plakata u Muzeju Primenjenih Umetnosti, kustos muzeja J. Jeftic naglasio je u katalogu da se istice svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici sezdesetih godina. Postaje clan Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio ULUPUS, postaje i clan Saveza umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“, a kasnije u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao sluzbenik u „Obliku“ dobija vise uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne postanske marke (jubilarne postanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih resenja za rudarske znacke (Bor), Bilten JNA, jubilarna znacka CK,plakat za stafetu, kongres farmaceuta, prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. Brojna idejna resenja za filmske plakate Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. 1956-1958. – Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina).Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina) za „Zavod za izdavanje udbenika“ i drugih izdavackih kuca. Za preduzece Eksport Import „Seme“ niz idejnih resewa za ambalazu. Za preduzece „Takovo“, Gornji Milanovac radi na ambala`i, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. – Republicki sekretarijat za obrazovanje i kulturu priznaje mu svojstvo umetnika od 1931. Grupne izlozbe – Izlagao na svim izlozbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao clan udruzenja ULUPUS-a ucestvovao na mnogim zajednickim manifestacijama. 1968-1972. – Ucestvuje na svim izlozbama u okviru opstine Palilula: Narodni Univerzitet Bra}a Stamenkovi}, Likovni susret Palilule (sedamdesete), Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72, Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72, Nr. Univerzitet Braca Stamenkovic, Likovni susret 72, Pula, likovna grupa 72, „Tasmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masle{a 72, Sportski centar Beograd 73. 1973. – Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, ucestvuju najpoznatiji nasi slikari: Milovan Krstic, Bozidar Kovacevic, Sasa Nikolic, Dragan Rogic, Sip, Ratomir Pesic, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokic, Mica Popovic, Pedja Milosavqevic, Ivan Tabakovic, Stojan Celic, Marko Celebonovic, Zoran Petrovic, Milan Konjovic, Desa Kerecki, Branko Om~ikus, Mirjana Lehner Dragi} i dr. 1974. – Niz godina izlagao u galeriji „Kosancicev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3 – 15.oktobar. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobodjenja (otkupna nagrada). Exposition 66e. Salon D Hiver u Parizu (osnovan 1897. od Udruzenja francuskih profesionalnih slikara,vajara i graficara). Bio jedini izlagac iz Jugoslavije. 1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izlozbe – 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je uqa (mrtve prirode, pejsaze, portrete). Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama sirom Evrope: Francuske, Nemacka,Austrija… Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemacka obogatili su jos vise njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoskim radom. 1986. – Posle duge i teske bolesti umro u Beogradu.

Opis: 1. izdanje, Beograd 1925, meki povez, stanje vrlo dobro, str. 32, cirilica Izdavač: Zadruga štamparskih radnika Autor: Hamza Humo Hamza Humo (Mostar, Austrougarska, 30. decembar 1895 — Sarajevo, SFRJ, 19. januar 1970) je bio srpski, jugoslovenski i bosanskohercegovački pisac, novinar i istoričar umetnosti. Gimnaziju je završio u Mostaru. S početka Prvog svetskog rata bio je uhapšen i interniran u Mađarsku. Godine 1915. mobilisan kao tumač i pisar u bolnici u Đeru. Po završetku rata studirao je istoriju umetnosti (1918—23) u Zagrebu, Beču i Beogradu. Od 1922. godine bio je profesionalni novinar beogradskih listova „Novosti“, „Reč“ i „Politike“ i aktivni član Grupe sarajevskih književnika. Nakon kapitulacije Jugoslavuje 1941. odlazi u selo Cim kod Mostara gde ostaje sve vreme okupacije. Posle rata živi u Sarajevu, uređuje list Novo vrijeme, a zatim radi kao urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po romanu `Adem Čabrić` snimljena je TV serija „Kože“. Bio je stric Avda Huma, visokog državnog i partijskog funkcionera u SFR Jugoslaviji. Bibliografija: Nutarnji život, pesme, 1919. Strasti, pripovetke, 1923. Grad rima i ritmova, pesme, 1924. Sa ploča istočnih, pesme, 1925. Grozdanin kikot, 1927 Pod žrvnjem vremena, pripovetke, 1928. Slučaj Raba slikara, novele, 1930. Pripovijetke, 1932. Ljubav na periferiji, pripovetke, 1936. Zgrada na ruševinama, roman, 1939. Za Tita, 1946. Pjesme, 1946. Hasan opančar, pripovetke, 1947. Adem Čabrić, roman, 1947; 1951. Poema o Mostaru, 1949. Tri svijeta, drama, 1951. Perišićeva ljubav, pripovetke, 1952. Izabrane pjesme, 1954; 1968. Hadžijin mač, pripovetke, 1955; 1964; 1967. Sabrana dela I—VI, Sarajevo 1976. KC

52238) BORBA ZA HUMANISTIČKU GIMNAZIJU i borba protiv nje , Jovan Turoman , Srpska kraljevska akademija Beograd 1895 , Dr Jovan Turoman (Uštica, Gornja Кrajina, 18. januar 1840 – Beograd, 20. avgust 1915) je bio srpski filolog i profesor latinskog i starogrčkog jezika. Radio je kao profesor Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu od 1864. do 1875. godine. Period od 1865. do 1873/1874. obeležen je političkim delovanjem Svetozara Miletića i podelama među profesorima i učenicima na njegove pristalice i protivnike. Po osnivanju Ujedinjene omladine srpske, Turoman je proglašen za jednog od od satelita Svetozara Miletića.U to vreme došlo je do odvajanja crkve od države, što je bitno uticalo na promene u političkim odnosima. Gimnazija je u to vreme prolazila kroz veoma težak period u kome se izborila da postane potpuna osmogodišnja gimnazija i da sačuva svoju autonomiju, ali je spala na svega devet profesora. Do svoje tridesetpete godine bio je podanik Habsburške monarhije.Na poziv srpske vlade 1875. preselio se u Beograd.zabran je za profesora na novoosnovanoj Кatedri za klasične jezike i književnost Filološko-istorijskog odseka Velike škole i tokom gotovo celog svog rada bio je i jedini profesor klasičnih jezika.Predavao je u periodu 1875—1891.24) latinski jezik i književnost i grčki jezik i književnost, a od 1892. do maja 1893. predavao je samo latinski, dok je za grčki izabran Luka Zima.Zajedno sa Mihailom Valtrovićem spada među istaknute pionire u proučavanju antičke prošlosti kod Srba. Grob mu se nalazi na Alamškom groblju u Novom Sadu. Glas XLVIII , pristupna beseda u akademiji, RETKOST , mek povez , format 16 x 23,5 cm , ćirilica, 35 strana

IZABRANE PESME LJUBIŠA JOCIĆ Srpska književna zadruga Beograd 1 9 8 1 KOLO LXXIV KNJIGA 491 Predgovor: ĐORĐIJE VUKOVIĆ 1. Izabrane pesme 2. San ili biljka (19309 3. Poema bez naslova (1934) 4. Sumorna pitanja (1940) 5. U zemlji Arastrata (1955) 6. Skriveni svetovi (1960) 7. Kurir na prozoru (1963) 8. Mesečina u terapaku (1975) 9. Koliko je sati (1976) 10. Nulti čas ........................................................ LJUBIŠA JOCIĆ punih 50 godina pisao i objavljivao poeziju, romane, priče i eseje, snimao dokumetarne, igrane i lutka-filmove, glumio i slikao. Jedna izuzetna i neverovatno /ž i v o p i s n a/ ličnost u zatvorenoj, patrijarhalnoj, beogradskoj sredini. Na jednom mestu Jocić kaže: `Podsmevali su mi se, ali ja sam uživao u onome što sam radio. Načinio sam krevet /k v a d r a t n i/, dao da se naPravi k v a d r a t n i jorgan, čaršav, sve što je potrebno za postelju u srazmeri tri metra sa tri. I u tom krevetu spavao sam sa onoliko žena koliko je u njemu moglo da stane. To je bila jedna divna klavijatura od ženskih nagih tela po kojoj sam ja svirao jednom /u d a r a lj k o m/ svake noći.`Jocićev život je bio oBeležen `etičko-seksualnim revoltom`, koji je nailazio na jak otpor u srpskoj kulturi patrijarhalno-pravoslavnoj... Jedno vreme priPadao nadrealistima... (Михајло Грушић) .......................................................... Књига из легендарног плавог Кола СКЗ Ćirilica, Tvrde korice, Šiven povez 235 stranica NEKORIŠĆENO КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 1981. Екстра за ПОКЛОН *********

Rukopis i potpis Jovana Hadži-Vasiljevića, na dopisnici iz 1939 godine, koju je uputio Aleksi Jovanoviću `Kodži`. Odlično očuvano. Jovan Hadži-Vasiljević (Vranje, 18. oktobar 1866 — Beograd, 29. mart 1948) bio je srpski istoričar, etnograf i književnik. Osnovnu školu završio je u Vranju, gimnaziju u Vranju i Nišu, a Veliku školu (istorijsko-filološki odsek) u Beogradu. Doktorat iz filozofije položio je u Beču 1898. Kao činovnik Ministarstva inostranih poslova službovao je od 1898. do 1904. u Bitolju, Skoplju i Beogradu. Državnu službu napustio je 1904. Od tada pa do 1940. godine bio je sekretar Društva Svetog Save. Sve vreme je radio na nacionalnom prosvećivanju Srba u Turskoj. Učesnik je Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Jovan Hadži-Vasiljević je napisao veliki broj radova iz istorije, geografije i etnologije. Vrednost njegovih radova je u tome što su zasnovani na terenskim istraživanjima, a posebno na prostorima Stare Srbije i Makedonije (Južne Srbije). Bio je urednik časopisa Brastvo, biltena Društva Svetog Save. Najvažniji radovi Jovana Hadži-Vasiljevića su: Prilep i njegova okolina, Beograd, 1902; Južna Stara Srbija, istorijska, etnografska i politička istraživanja I–II, Beograd, 1909, 1913; Bugarska zverstva u Vranju i okolini 1915-1918 , Novi Sad, 1922; Četnička akcija u Staroj Srbiji i Maćedoniji, Beograd, 1928; Hadži-Vasiljević, Jovan (1930). Skoplje i njegova okolina: Istoriska, etnografska i kulturno politička izlaganja. Beograd: Štamparija Sveti Sava. Autobiografija, Vranje, b. g. U gradskom parku u Vranju 2012. postavljena je spomen bista sa njegovim likom. Takođe i jedna ulica u Branju nosi njegovo ime.

Slava mrtvima NS pučistička značka Austrija 1938 `Ewig bleibt der Toten Tatenruhm, 25. Juli 1934 - 1938`, NS Putschversuch in Wien Zauvek slava mrtvima, memoarijalna značka za neuspeli pokušaj nacionalsocijalističkog puča 25 jula 1934 godine , u Beču ; tzv Julski puč ( Juliputsch ) Značka, bedž Material : laki metal, aluminijum Prečnik : 3,5 cm Nacionalsocijalizam, Austrija , 1934 godina , Značka je izdata 1938 godine. Julski puč je bio neuspeli pokušaj nacističkog udara u Austriji . Počeo je 25. jula 1934. upadom SS-ovaca prerušenih u vojnike Savezne vojske i policajaca u Saveznu kancelariju u Beču . U isto vreme, druga grupa pučista upala je u bečke radio-difuzne objekte RAVAG- a i emitovala lažni izveštaj da kancelar Engelbert Dolfus predaje vladine poslove bivšem guverneru Štajerske Antonu Rintelenu. Ova vest je bila dogovoreni signal da nacionalsocijalisti treba da počnu „ustanak“ širom Austrije. Puč je počeo sa izvesnim zakašnjenjem i to samo u nekim delovima Austrije. Naročito u Štajerskoj i Кoruškoj , kao i delovima Gornje Austrije i Salcburga , narednih dana je dolazilo do žestokih okršaja između nacionalsocijalista i oružanih snaga savezne vlade , odnosno Hajmvera . U drugim saveznim državama je, pak, ostalo uglavnom mirno. Puč, u kome su učestvovale i neke borbene trupe Austrijske legije stacionirane u nemačkom Rajhu , konačno je ugušen do 30. jula. Više od 200 ljudi je ubijeno tokom borbi, uključujući kancelara Dolfusa kao najistaknutiju žrtvu. Nakon što je julski puč ugušen, oko 4.000 nacionalsocijalista osuđeno je 26. jula od strane vojnih sudova ili poslato pravo u logore , a 13 pučista je pogubljeno. Mnogi drugi su izbegli hapšenje i osudu tako što su pobegli u Nemački Rajh ili u Jugoslaviju .

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1930. god. 20. str Dr. Mirko Kus - Nikolajev - Nomadski motivi u Jugoslovenskoj seljackoj umetnosti Kus Nikolajev, Mirko, hrvatski etnolog i sociolog (Zagreb, 11. V. 1896 – Zagreb, 18. III. 1961). Studirao prirodoslovne znanosti i filozofiju na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1924. doktorirao. Na Sveučilištu u Berlinu slušao je predavanja iz etnologije, sociologije i ekonomije. Bio kustos Etnografskoga muzeja u Zagrebu (1925–33) i autor prvoga muzejskoga vodiča (Šetnja po Etnografskom muzeju u Zagrebu, 1927), potom radio u Radničkoj komori u Zagrebu, a tijekom rata ostao u knjižnici Glavnoga ravnateljstva za promidžbu NDH. Za Kraljevine Jugoslavije i NDH uhićivan i zatvaran zbog ljevičarskoga djelovanja, a na procesima 1946. i 1948. osuđen na dvije, odnosno na 11 godina zatvora zbog »političke suradnje s okupatorom« (pušten 1951. nakon intervencije američkoga pisca U. Sinclairea). Objavio je mnogobrojna djela s područja etnologije, antropologije, sociologije, muzeologije. Zauzimao se za istraživanje kulturne dinamike i kulturnih procesa u bližoj i daljoj prošlosti i originalno tumačio hrvatsku seljačku kulturu u okolnostima nastupajuće industrijalizacije. Inovativan je bio i njegov pristup istraživanju folklornoga likovnoga izraza (O podrijetlu licitarskog srca, 1928; Hrvatski seljački barok, 1929; Ekspresionizam u seljačkoj umjetnosti, 1929; Psihološka sadržina u seljačkoj umjetnosti, 1929., i dr.). Smatra se jednim od začetnika sociološke znanosti u Hrvatskoj. Bavio se temama iz opće sociologije, sociologije kulture, umjetnosti i književnosti, političke sociologije i dr. Posebice se ističu radovi koji tematiziraju odnos biologije i sociologije (Problemi biološke sociologije, 1924), problematiku funkcije u društvu (Sociologija milieua, 1929) i elitizam (Mostovi elita, 1940).

Originalni bioskopski (filmski) plakat: DEČKO KOJI OBEĆAVA Dečko koji obećava je jugoslovenski igrani film snimljen 1981. godine u režiji Režirao ga je Miloša `Miše! Radivojević na osnovu priče koju je sam, zajedno sa Nebojšom Pajkićem napisao. Protagonista, koga tumači Aleksandar Berček, je Slobodan Milošević, mladić iz ugledne porodice tadašnjih komunističkih vlastodržaca koji se, iako ga čekaju siguran posao, karijera i lagodan život, počinje odavati nonkonformističkom i autodestruktivnom životnom stilu u kojoj važnu ulogu igra rok muzika. Dečko koji obećava se često navodi kao najbolja i najpoznatija uloga u karijeri Aleksandra Berčeka, ali je postao još poznatiji po tome što se u njemu pojavljuju i svoje pesme izvode neki od najpopularnijih i najvažnijih bendova tadašnjeg jugoslovenskog Novog talasa, a zbog čega će u kasnijim decenijama steći svojevrsni kult status. Sam izraz `dečko koji obećava` je postao popularan i izvan filmskog konteksta, te se koristio za mlade, ambiciozne ličnosti iz sveta politike, uključujući kako protagonistovog imenjaka Slobodana Miloševića, tako i hrvatskog političara Zorana Milanovića. Režija: Miloš Radivojević Producent: Milan Žmukić Scenario: Dušan Kovačević Uloge: Aleksandar Berček, Eva Darlan, Dara Džokić, Rade Marković, Dušica Žegarac, Milena Zupančić, Velimir Bata Živojinović Muziku je radio bend Šarlo Akrobata a u filmu se pojavljuju Dušan Kojić Koja (gitara) i Ivica Vdović Vd (bubnjevi) iz ovog benda sa Aleksandrom Berčekom (bas) kao grupa VIS „Dobri Dečaci“. Tri pesme (`Slobodan“, „Dosta mi je svega“ i „Depresija`) za koje je Koja napisao muziku su kreirane za tu priliku a materijal nikada kasnije nije objavljen. U filmu se pojavljuju i Vlada Divljan i Srđan Šaper iz ondašnjih Idola. Kao na fotografijama. Dimenzije oko 68 x 41 cm

Lokomotive Opšti deo V.Farmakovski, D.Vitas ,sa 278.slika *2564*05-2021 ilustrovana sa 278.slika , lokomotive-tipovi, sklopovi i delovi lokomotive Vladimir Farmakovski , Dušan Vitas autori Izdavač : Zadužbina Luke Trebinjca 1941.g. Povez : tvrd,ćírilica,Stranica: 303.,,ilustrovana sa 278.slika , format: 24,5 x 17,5 cm, težina 650.grama stanje: korice tvrde-vrlo blage promene ,stranice uredne i očuvane maksimalno dobro-nema ispisivanja iz sadržaja: - poglavlja- 1.- Diferencijalna jednačina za kretanje voza 2.-. Vučna sila Lokomotive 3.-Otpori pri kretanju voza 4.-Potrošnja Pare, Vode i Goriva 5.- Voz u Kretanju 6.- Kretanje voza pri Kočenju 7.- Izbor glavnih dimenzija Lokomotive 8.-Parne Lokomotive Visokog Pritiska 9.- Lokomotive sa pomoćnom Parom mašinom i Lokomotive sa posebnim pogonom vratila 10.- Parne Lokomotive bez Vatre 11.- Turbo Lokomotive 12.- Lokomotive `VELOX` 13-Lokomotive sa sabijenim vazduhom 14.-Lokomotive sa Dizelovim Motorima 15.-Računanje vremena vožnje 16.- Dinamika lokomotive 17.- Lokomotive u Krivini 18.- Ekonomika Lokomotive 19.-Ispitivanje Lokomotiva -TABLICE sa glavnim dimenzijama lokomotiva Vladimir Farmakovski (Simbirsk, 21. oktobar 1880 — Beograd, 5. jun 1954) je bio mašinski inženjer, konstruktor lokomotiva, univezitetski profesor, osnivač i upravnik Mašinskog instituta SAN i prvi redovni član Srpske akademije nauka (SAN) iz redova inženjera. Radna biografija Radio je u mornarici, industriji i na železnicama 1906. i 1907, zatim kao konstruktor lokomotiva u Hanomagu (Hanover), pa ponovo na železnicama u Rusiji. U periodu 1909—1920. je bio docent, a potom profesor na Politehničkom institutu u Kijevu. Bio je osnivač a od 1947. i upravnik Mašinskog instituta SANU kao dopisni član, a 1948. je izabran za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! SRPSKI PRAVOSLAVNI NAROD I CRKVA U SARAJEVU u 17. i 18. vijeku , Vladislav Skarić , Državna štamparija Sarajevo 1928. Vladislav Skarić (Sarajevo, 10/22. juni 1869 — Sarajevo, 6. avgust 1943) bio je srpski istoričar i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Rodio se u bogatoj srpskoj trgovačkoj porodici u Sarajevu. Njegov otav Kosta Skarić je bio trgovac duvanom koji se trgovinom obogatio i sagradio jednu od najvećih kuća u Sarajevu toga doba. U toj kući kod hotela Evrope se danas nalazi muzej savremene umjetnosti. U Sarajevu je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije, nakon čega ga otac šalje na školovanje u Sremske Karlovce. Nakon završene Karlovačke gimnazije odlazi na školovanje u Grac gdje je studirao istoriju i geografiju. Po povratku iz Graca je radio kao prvi profesor u Relnoj gimnaziji u Banjaluci, te kao profesor u Srpskoj školi u Sarajevu. Bio je aktivista srpskog narodnog pokreta toga doba, pisao je za srpski časopis Bosanska vila, i bio jedan od osnivača Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva Prosvjeta. Kao istaknutog srpskog intelektualca, austrougarske vlasti ga hapse zajedno sa velikim brojem Srba odmah nakon Vidovdanskog atentata 1914. Prvi svjetski rat je proveo u austrougarskom zatočeništvu. Ubrzo nakon oslobođenja 1919. postaje kustos Zemaljskog muzeja, čiji je bio direktor od 1926. do 1936. godine. Pred Drugi svjetski rat je izvršio popis predmeta Muzeja Stare srpske pravoslavne crkve na Baščaršiji, a 1939. je zajedno sa Đokom Mazalićem i Darinkom Despić otvorio nove prostorije i novu postavku muzeja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti je izabran na Izbornoj skupštini, 18. februara 1935. godine.