Tip Boombox Prava potrošača Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača Razno - Bluetooth, AUX ulaz, USB za MP3, CD player, FM radio - Napajanje na kabal ili na baterije 4x 1.5 V - Metalna rešetka preko zvučnika sa led osvetljenjem - Zvučnici 2 x 2W izlaz - Dimenzije 26.10 x 13.00 x 22.50 cm (ŠxVxD) Zvučnici Ugrađeni zvučnici Broj ugrađenih zvučnika 2 RMS snaga 4 W Radiji Digitalni tjuner Podržani opsezi FM Tip antene Spoljašnji Broj antena 1 Karakteristike Tip uređaja Prenosivi CD plejer Boja proizvoda Crno, Plavo Reprodukcija MP3 CD izmenjivač Portovi i interfejsi Bluetooth Mogućnost povezivanja slušalica 3,5 mm Broj USB 2.0 portova 1 AUX ulaz Izlazi za slušalice 1 Menadžment potrošnje Izvor napajanja AC, Baterija Broj podržanih baterija 4 Ulazni napon AC adaptera 230 V Težina i dimenzije Dubina 261 mm Visina 225 mm Širina 130 mm Težina 1,19 kg Podaci o pakovanju Širina paketa 283 mm Dubina paketa 250 mm Visina paketa 155 mm Sadržaj pakovanja Količina 1 Logistički podaci Količina po ISO kontejneru (20 stopa) 2384 kom. Količina po ISO kontejneru (40 stopa, HC kontejner) 5500 kom. Baterije Napon baterije 1,5 V Podaci o dobavljaču Zemlja porekla Danska Deklaracija Model Denver TCL-212BT bluetooth Boombox plavi Naziv i vrsta robe Radio CD Uvoznik REFOT B DOO BEOGRAD Zemlja porekla Tačan podatak o zemlji porekla će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Poslednje pregledani proizvodi (2) Denver TCL-212BT bluetooth Boombox plavi 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD (0) Commel (C235-102) 3u1 produžni kabl+USB A i USB C 16A 250 V 2m crni 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD (0) Gembird (CCA-404-5M) kabl 3.5mm (muški) na 3.5mm (muški) 5m crni 249 RSD MP cena 20% (2) Tefal FF 215D friteza 20% 14.722 RSD 11.777 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 10.599 RSD (0) Dahua PFA122 nazidna dozna 2.299 RSD MP cena (0) Outright Games (XBOXONE/XSX) Dragons: Legends of The Nine Realms igrica 2.499 RSD MP cena

Upton Sinclair - Metropola Nolit, Beograd, 1929 209 str. tvrdi povez stanje: dobro, rikna je nešto labavija. PRVO IZDANJE NA SRPSKOM JEZIKU. Tvrdi originalni uvez, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu od Pavla Bihalya., knjiga sadrži fotografiju autora, 199 str, 13x19 cm Pavle Bihali, Bihali Pál Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina.Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Izdanje Nolit 1929. godine. oštećenja.Ex Yugoslavia (1910-1945) avant – garde . Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Preveo Bogdan Bilbija The Metropolis

Podvlačena u većoj meri, meki orig. povez i naknadni polukožni, potpis pravnika Save M. Šapčanina. Аутор - особа Јовановић, Слободан, 1869-1958 = Jovanović, Slobodan, 1869-1958 Наслов Основи јавног права Краљевине Србије. Књ. 1, Уставно право / од Слободана Јовановића Врста грађе књига Језик српски Година 1907 Издавање и производња Београд : Г. Кон, 1907 (Београд : `Доситије Обрадовић`) Физички опис VII, 320 стр. ; 25 cm ШАПЧАНИН Сава М. – преводилац (Београд, 1869 – ?). Син је Милорада Поповића Шапчанина (в). По занимању је био правник. Г. 1920. био је један од предлагача Закона о одређивању правних односа поводом ратова. Потом је у међуратном периоду радио као судија Касационог суда у Бгду. Његов превод дела О туђем хлебу Ивана Сергејевича Тургењева изведен је у СНП 1901, а превод комада Част Хермана Зудермана приказиван је у београдском НП 1892, у СНП 1910. и у НП у НСаду 1919. и 1924.

Retko Odlično stanje S posvetom Dušana Matića Ilustrovao Vladimir Veličković Dušan Matić (Ćuprija, 31. avgust 1898 — Beograd, 12. septembar 1980) bio je srpski pesnik, prevodilac, pisac i univerzitetski profesor.[1] Jedan je od pokretača nadrealizma u srpskoj književnosti i jedan od trinaest osnivača beogradske grupe nadrealista.[2] Bio je pesnik sa intelektualnim i filozofskim težnjama. Radio je kao profesor gimnazije pre rata i profesor Akademije za pozorište, film i televiziju Beograd posle rata. Kratko vreme, odmah posle rata, radio je u redakciji izdavačkog preduzeća „Prosveta“. Kao gimnazijski profesor predavao je 13 godina, a onda posle dva politička hapšenja biva bez osude penzionisan. Biografija[uredi | uredi izvor] Školovao se u Francuskoj - Grenoblu i Nici, Filozofski fakultet započeo u Parizu, završio u Beogradu. Kao mladić preživeo je povlačenje preko Albanije.[3] Godine 1922. diplomira na Filozofskom fakultetu u Beogradu i objavljuje prve tekstove u časopisu „Putevi“. Vraća se u Francusku, zatim putuje u Nemačku (Drezden, Vajmar, Berlin), Austriju, Belgiju, Holandiju i Dansku.[3] On je bio saradnik u avangardnim časopisima „Zenit“ i „Putevi“. Bio je jedan od osnivača grupe beogradskih nadrealista i potpisnik manifesta i jedan od osnivača, pokretača i urednika almanaha „Nemoguće-L`Impossible`. Tu je objavio fotokolaž Mutan lov u bistroj vodi. Sa Oskarom Davičom i Đorđem Kostićem napisao knjigu „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“. Početkom rata je uhapšen i neko vreme proveo u Banjičkom logoru.[3] Bio je saradnik Radio-Beograda od 1944. do 1948, od 1952. do 1953. jedan od urednika lista Svedočanstva, od 1955 do 1968. sa Eli Fincijem uređuje Književnost.[4] Godine 1945. je kratko vreme bio urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[3] Bio je član redakcije bibliotke Srpska književnost u sto knjiga.[4] Postavljen je za direktora Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu 1948. godine gde je i predavao savremenu književnost sve do odlaska u penziju 1966. godine.[3] Sarađivao je sa Aleksandrom Vučom - fotomontaže i roman Gluvo doba. Značajna je njihova saradnja na Vučovoj poemi za decu Podvizi družine „Pet petlića”, za koju je Matić napisao predgovor i uradio naslovnu stranu i ilustracije - pet tabli narativnih kolaža. U ovom predgovoru praktično je dao definiciju tehničke i semantičke logike kolaža beogradskih nadrealista.[5] Nakon nadrealističkog eksperimenta, Matić je svoj poetski izraz pronašao u misaonoj i intelektualnoj poeziji. Njegovi eseji odlikuju se preciznošću izraza, širokom erudicijom i stilskom jasnoćom. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti“ (1952), objavio je tek u pedesetčetvrtoj godini života. Prvu pesničku knjigu, `Bagdala` (1954), u pedesetšestoj. Kasnije, sve do smrti, bio je plodan u obe oblasti, i u poeziji i u esejistici. Kao nadrealista, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. U prvoj fazi obeležja njegove poezije su: antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme, eksperimentalizam. Razračunavao se ne samo s određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Tako su nastale njegove najpoznatije, „antipesme“ – Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i dr, u kojima se pesnik igra jezikom i smislom, pravi duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči.[6] Godine 1969. je izabran za profesora emeritus Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.[3] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) izabran je 16. decembra 1965, a za redovnog člana 28. maja 1970.[1] 12. septembra 1980. godine umire u 82. godini na internoj B klinici u Beogradu.[3] Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Dušan Matić je dobitnik više nagrada i priznanja:[3] Nagrade Udruženja književnika NR Srbije (1953., 1957.). Sedmojulske nagrade Izvršnog veća NR Srbije za zbirku pesama „Buđenje materije“ (1960.), Zmajeve nagrade Matice srpske u Novom Sadu (1965.), Zlatne značke Sterijinog pozorja u Novom Sadu (1965.), Sedmojulske nagrade Izvršnog veća SR Srbije za životno delo (1966.). Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem (1968.), Plakete Univerziteta umetnosti u Beogradu (1974.), Nagrade AVNOJ-a (1975.), Ordena Republike sa zlatnim vencem (1978. Oktobarske nagrade grada Beograda za zbirku pesama „Munjevit mir“ (1978.) Nasleđe[uredi | uredi izvor] U Ulici Vojvode Dobrnjca u Beogradu postavljena je spomen-ploča na zgradi u kojoj je Dušan Matić dugo živeo.[3] Obeležje je postavljeno u sklopu velike akcije “Vratimo dug piscima” koju vode Ministarstvo kulture i “Večernje novosti” “Zavojitim stepeništem koje vodi do drugog sprata zgrade u Vojvode Dobrnjca 26, gde je stolovao, sanjao, pisao i razgovarao Dušan Matić, znameniti srpski i evropski pesnik, romansijer, esejista, prevodilac, na prstima su se uspinjali, gotovo ritualno, mladi pesnici, glumci, putnici namernici, boemi i mondeni... Dolazili su u ovu jedinstvenu pričaonicu sa uzbuđenjem iščekujući taj neopisivi razgovorni dril jer - ovde se učilo razgovoru...” Rekao je dr Draško Ređep, prilikom otkrivanja spomen-ploče na ulazu zgrade u kojoj je Matić proveo 39 godina, od 1941. do smrti 1980. godine. Gradska biblioteka u njegovom rodnom gradu, Ćupriji, nosi njegovo ime.[7] U Ćuprijskoj biblioteci se nalazi Legat — spomen-soba Dušana Matića, u kojoj se čuvaju lični predmeti velikog pesnika.[8] Matićevi dani[uredi | uredi izvor] U Ćupriji se godinama održavaju “Matićevi dani”. U okviru ove tradicionalne manifestacije od 8. do 15. septembra odvijaju se mnogobrojna zanimljiva kulturna dešavanja, okrugli stolovi, pozorišne predstave, izložbe slika, kao i dodela nagrade „Matićev šal“. Cilj manifestacije je promocija i afirmacija mladih literarnih stvaraoca kao i sećanje na delo i rad Dušana Matića.[3] Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Belgijska rok grupa T.C. Matic u svom nazivu nosi prezime ovog književnika. Dela[uredi | uredi izvor] „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“ sa Oskarom Davičom i Đ. Kostićem „Gluvo doba“ sa Aleksandrom Vučom (1940) „Jedan vid francuske književnosti“ (1952) Knjiga pesama „Bagdala“ (1954) „Buđenje materije“ - pesme (1959) „Laža i paralaža“ (1962) Izbor ranije objavljenih tekstova (1966) „Knjiga rituala` „Prošlost dugo traje“ (1977) Veliki broj eseja, filozofskih rasprava, kritika i scenarija za radio emisije Nadrealizam mediala avangarda

Retko Jako lepo očuvano Nolit Pavle Bihaly Ima malu posvetu iz 1941. ostalo unutra odlično Metropola : roman / Upton Sinclair ; [preveo Bogdan Bilbija] Beograd : Nolit, 1930 (Beograd : Jedinstvo) 209 str. : autorova slika ; 21 cm kao na slikama RETKO U PONUDI!!! Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina.Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit casopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda ... Nova literatura Apton Sinkler američka književnost ...

★★ MUZICKA LINIJA + SLUSALICE! ★★ ★ OBAVEZAN KONTAKT PRE POTVRDE KUPOVINE NA KUPINDU! ★ U KOMPLETU: 1. Nova RX-9UX Japan (Osaka) - Linija Radio Kasetofona sa 2 Zvucnika! 2. Aula Storm Slusalice u Kutiji * Napomena: LG Mali Zvucnik, koji je prikazan u klipu vise ne dolazi uz Komplet, jer je prodat. Cena je spustena! ★ OPIS UREDJAJA: - Cena za Ceo Komplet (Linija + Slusalice) je 11.000 dinara! - Nova RX Linija je uredjaj koji poseduje vise funkcija, kao sto su Radio, Kasetofon, Snimanje, kao i dosta konektora i ulaza za Mikrofone, Slusalice, Kasete, Telefone i slicno. - Nova RX Linija je Spolja u Veoma Dobrom Stanju tj. nije nigde Polomljena i Slicno. Pri povezivanju zvucnika se mora dobro pogoditi ugao zbog zica, ali se licno NE RAZUMEM u ove Audio Uredjaje pa nisam testirao kako radi sa Konektorima, niti sam dublje ulazio u materiju. Zato sam i Snimio Video da se uverite u to da je Uredjaj ispravan i o cemu tacno govorim! - Kada se zvucnici povezu preko zica i kada se pogodi pravi ugao zvuk je veoma glasan i kvalitetan. Verovatno postoji nacin da se sve to bolje poveze, ali mi je i Ovakav Sluzio Svrsi u nekim situacijama, pa ga nisam sredjivao dodatno. - AULA Storm Slusalice su Veoma Kvalitetne, sa dosta dugim kablom za povezivanje. Poseduju 3 Konektora, 3.5mm za Zvuk, Mikrofon i USB Konektor za Vibracije i Simluaciju Kvalitetnog Basa. Nisu previse Glasne, a zvuk je svakako bolji kada se povezu preko racunara. - AULA Slusalice takodje poseduju i mali Upravljac/Kontroler, preko kog se ukljucuju i iskljucuju vibracije i podesava zvuk. - AULA Slusalice imaju Lepo Plavo Osvetljenje, na delovima za Usi i Kontroleru. Sve to mozete videti na slikama. - Stanje Slusalica je Veoma Dobro. Nisu mnogo koriscene, a uglavnom su duzi period stajale bez ikakve upotrebe. Poseduju malo izguljen materijal na delu koji pritiska glavu i neke manje tragove koriscenja. Sve to mozete videti na slikama ★ NAPOMENE: - Za vise slika, informacija ili Video me slobodno kontaktirajte, pre kupovine. Ukoliko niste u mogucnosti da licno vidite uredjaje, mogu Vam poslati sta Vas interesuje. Nakon Kupovine, Reklamacije NE Primam! - Moguce je Slanje, ali je najsigurnije Licno Preuzimanje. Preporucujem Licno Preuzimanje!

U pakovanju idu 2 zvucnika (svaki ima vufer od 10`), jedan je aktivan (sa pojacalom u sebi), drugi je pasivan. Mogu da rade zasebno jer imaju radio i mogucnost pustanja muzike preko flesa i microsd kartice, kao i preko racunara ili telefona, uz direktnu vezu preko kabla ili preko blutut-a. Nemaju baterije, rade iskljucivo na 220v. Zvucnici su ukraseni i led rasvetom. Svaka od dve kutije je visoka 50, siroka 30 i duboka 24cm Zvucnici su novi, na njih ide garancija od 24 meseca. Cena je sa uracunatim PDV-om. Mogu se platiti i preko racuna firme. Ko zeli licno da ih preuzme ili isproba, moze to uciniti u nasem maloprodajnom prostoru u Beogradu. detaljnija specifikacija: Ailiang USBFM-298E-DT/2.0 10` inch woofer With USB/SD/FM/Bluetooth function/USB remote Big Volume control With two mics input Woofer and tweeters with colorful light Bass and Treble control Mic volume and Echo control Snaga: 50W*2 Velicina pakovanja: 54*32*53 cm

Podvala: komedija u pet činova a devet slika / Milovan Glišić Beograd 1885. Mek povez, ćirilica, 112 strana. Napomena: na koricama potpis prethodnog vlasnika; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. D4 Glišić je svoj književni rad započeo prevodima u satiričnim listovima, a potom prešao na originalnu pripovetku. Njegov originalni rad obuhvata dva pozorišna komada, „Dva cvancika“ i „Podvala“, i dve zbirke pripovedaka (1879 i 1882). U zbirkama su, pored ostalih, njegove popularne humoristične i satirične priče: „Glava šećera`, „Roga`, „Ni oko šta“, „Šilo za ognjilo“, „Šetnja posle smrti“, „Zloslutni broj“, „Redak zver`; Gatka „Posle devedeset godina“ i lirska skica „Prva brazda`. Glišić je najviše radio na prevođenju iz ruske i francuske književnosti i osamdesetih godina bio je glavni i najbolji prevodilac sa ruskog i francuskog. U svojim pripovetkama i komedijama Glišić je nastojao da što vernije prikaže stvarnost tadašnjeg našeg sela. `Starao sam se da u njima opišem naš život seoski, koliko sam umeo i bio kadar`, kaže on u predgovoru prvoj zbirci svojih pripovedaka (1879)

Na prodaju PanPoster sa likom Brus Lija dimenzija 67,5 x 97 cm. Kako mi je objašnjeno, u pitanju je test print koji je radio Litopapir iz Čačka sredinom osamdesetih godina, iz toga razloga je i logotip pan postera odštampan `u ogledalu`, navodno ovog postera nije bilo u redovnoj prodaji, odštampano je 50-tak komada za probu. Tražio sam spisak izašlih PanPostera i ovoga zaista nije bilo niti na jednom popisu. Samo stanje postera je vrlo solidno, presavijan na više delova, ima par zacepljenosti sa strane (1 cm i 3 cm), ostalo korektno. Stajao je u kutiji tako da nije bio izložen Suncu. Besplatna dostava za teritoriju Republike Srbije putem PostEkspresa u tubi. Eventualni kupci iz inostranstva - šaljem presavijen na osam delova između korica nekog magazina, uplata na WesternUnion + troškovi dostave unapred Plaćanje lično ili uplata na tekući račun/postnetom Ne šaljem pouzećem. Za sva pitanja stojim na raspolaganju Brus Li, Bruce Lee, Pan Poster, PanPoster

Potpis Mirka Damnjanovića i posveta upućena drugu Aleksandru Arnautoviću ! Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године. DETLEV FON LILIENKRON Ratne Novele / PORAZ - ADJUTANTSKI DOŽIVLJAJI - LETNJA BITKA S Nemačkog preveo: Mirko Damnjanović ` MALA BIBLIOTEKA ` Urednik: Risto Kisić Vlasnik: Izdavačka knjižarnica Pahera i Kisića Štamparsko umjetnički zavod Paher i Kisić - Mostar, 1906 godine -POSEBNO IZDANJE- Povez: Mek Format: 14,8 x 10 cm Broj strana: 64 -Hrbat lošiji i ima zacepljenosti i minimalnih oštećenja usled sečenja ( razdvajanja ) strana Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... Q

ODBLESCI U VODI velimir zivojinovic MASSUKA bgd,1928. tvrd povez. str 104, dim. 20 x 13,5 tiraz 100 knjiga. ovo je primerak broj 92. potpis autora Велимир Живојиновић Масука, Рођен је 21. новембра/3. децембра 1886. у Великој Плани. Годину дана по рођењу умрла му мајка, а са десет година остао је и без оца, кога су убили политички противници. Основну школу је завршио у Великој Плани, а гимназију у Смедереву и Другу мушку гимназију у Београду 1907. године. На Универзитет у Београду уписао се 1907. године, где је завршио студије германистике 1914. Од 1909. до 1912. боравио је на студијама германистике и естетике у Лајпцигу. Био је српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, као и преводилац. Велики део своје активности посветио је позоришту, па је наизменично био драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу. Радио је као сарадник и критичар дневног листа „Епоха`, а новембра 1919. са песником Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао`. У часопису „Мисао` објављивао је позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика. Умро је у Београду 24. августа 1974. године.

Svečana Proslava 350-godišnjice grada Karlovca sa predavanjem akademika Dr. Ferde Šišića Napisao profesor J. N. ( Josip Nikšić ) Karlovac / Knjigo-tiskara M. Fogina, 1929 godine Format: 21,5 x 11 cm Broj strana: 64 Korice sa slika, unutrašnjost očuvana ( listovi fabrički još spojeni ... ) Josip Nikšić se potpisao 1938 godine kao direktor ( za direktora učteljske škole u Karlovcu je postavljen 1932 godine ). Knjižicu je posvetio Aleksandru Arnautoviću - inspektoru ministarstva prosvete ( koji je postavljen na mesto inspektora 1937 godine ) ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... T1

ANTIKVITET: KOMODNI SAT VELIKOG FORMATA “INSA” Neobičan starinski komodni sat Antikvitet – iz “Insinog” dizajn-programa sedamdesetih godina XX veka Zemlja proizvodnje: Yugoslavia Proizvođač: “Insa” Godina proizvodnje: oko 1970. Vrsta: Analogni sat Tip: Stoni ili komodni sat Model: Mali broj eksponata Tehničke karakteristike: Mehanizam: Mehanički Oblik: Izduženi Materijal: Kombnovano: kućište drveno, konveksno staklo ispred ciferblata Boja: Kućište – braon boja drveta Dimenzije: Kućište: dužina: 40 cm, h: 8/20 cm, profil: 14 cm Prečnik: ….. cm, Ciferblat sa staklom: R: 18 cm Antikvitet: Kolekcionarski primerak… ovakvih satova je vrlo malo… najviše desetak Neobičan komodni sat “Insa” dizajn sedamdesetih godina XX veka, visokog kvaliteta i izrade ove poznate jugoslovenske fabrike satova i mernih instrumenata. Pravljen je da se uklapa u tadašnji enterijer građanskih kuća, kada je bio obavezan deo enterijera dnevnih soba kombinovani orman presvučen furnirom od … Detaljno stanje: Dobro očuvan retro stoni sat. S obzirom da je to sat sa mehaničkim mehanizmom, sat-navijač potrebno je redovno navijati jednom nedeljno. U kutiji je veliki ključ za navijanje satnog mehanizma. Sat je duže vreme bio van namene, izvađen je iz ormana, pa je potrebno očistiti da bi radio. Opis: Drvena kutija sata, konveksna staklo ispred cifera, krupne cifre na brojčaniku, vrlo uočljive arapske cifre.

Metalni kalup za izlivanje figurica, pretpostavljam da se radilo o olovnim vojnicima, a možda su koristili i druge materijale prilikom izrade.  Razaznaju se dve figure i dodaci. Dimenzija kalupa 9 x 9 cm. Figurice sa prve fotografije su uslikane zbog ilustracije, nisu predmet prodaje.

m6 Vlasnik Jeremija Zivanovic Jeremija Živanović je bio srpski književnik. Rođen je u Vražogrncu kod Zaječara 17. septembra 1874. godine, a umro u Beogradu 27. oktobra 1940. godine. U Zaječaru je završio osnovnu školu i gimnaziju, fakultetske studije u Beogradu (jedan deo u Beču i Lajpcigu). Radio je kao srednjoškolski profesor u Zaječaru i Nišu (profesor maternjeg jezika i književnosti u gimnaziji Kralj Milan I ) zatim kao profesor i rektor Više pedagoške škole u Beogradu. Bio je narodni poslanik (1912—1914), načelnik Ministarstva prosvete (1918—1919), predsednik Glavne uprave ujedinjenog profesorskog društva i urednik časopisa Nastavnik, a svoje službovanje završio na visokoj dužnosti bana Moravske banovine sa sedištem u Nišu (1931. do 1935). Stvaralaštvo Pokretač i glavni saradnik časopisa Gradina (1900—1901), pokretač ideje o izgradnji zgrade Narodnog pozorišta u Nišu. Bavio se književnom kritikom, književnom istoriografijom, pisanjem proze i prevođenjem. Objavio književni ogled Rat i književnost (pisan u ratnim uslovima u Solunu, objavljen 1917. u Velikoj Srbiji), takođe, oglede o našim istaknutim piscima Lazi K. Lazareviću, Đuri Jakšiću, Janku Veselinoviću, Lazi Kostiću, Bogoboju Atanackoviću, Iliji Vukićeviću i drugima. Bio je osnivač, vlasnik i urednik književnog omladinskog lista Venac, koji je počeo da izlazi u Beogradu 1910. godine, i sa prekidima u vreme Prvog svetskog rata izlazio do 1935. Svoju prozu objavljivao je i pod pseudonimom S. Nedić.

Šifra artikla: PCC 8432426427239 GENERAL 2.1 sound system with 45 W output power. Bluetooth v4.1 Class II. Up to 10 metres range. Frequency response: 40 Hz ~ 18 KHz. SPEAKERS 1 x Tweeter: 5 W, 1.5″. 2 x Full range: 10 W, 3″. 1 x Subwoofer: 20 W, 4″. BLUETOOTH CONNECTION A2DP and AVRCP protocols. Bluetooth® v4.1. Class II. Up to 10 metres range. PLAYBACK FROM EXTERNAL MEMORIES MicroSD card decoder (up to 64 GB cards). USB memory decoder (up to 64 GB units). Audio formats supported (USB / SD): WAV and MP3. 5 preset EQ for USB and SD modes. Repeat modes: REPEAT ALL, REPEAT ONE, RANDOM. RADIO Band: FM. Frequency range: 87 MHz ~ 108 MHz. Auto search function with up to 50 station presets. AUX INPUTS RCA audio-in (analog stereo input). Audio-In for 3.5 mm jack (analog stereo input). OTHER FEATURES USB charging port: 5 V, 2 A Remote control. Up to 10 metres range Two-band analogue equalizer Wooden cabinet speakers LED segment display Power supply: 100-240V/50-60Hz SIZE AND WEIGHT 13 x 17 x 100 cm. 5.210 kg Proizvođač ENERGY SISTEM Model Energy Tower 3 g2 Audio sistem 2.1 R. M. S. izlazna snaga 45W Frekventna karakteristika –Hz Kontrole Da Adapter za napajanje — Boja bela Tip pakovanja Retail Garancija 24 meseca

Nova, nekorišćena vunena uniforma JNA M-55 Komplet Bluza (54) + Pantalone (54) + Pantalone (48) Veličina JUS 54 ( Širina ramena između šavova-45cm ; Obim venca pantalona-98cm) Za dodatne informacije pozvati na kontakt telefon Napomena: Uniforma ne poseduje tabličnu etiketu jer se radila u vreme kada se takva vrsta etikete nije postavljala na odevne predmete.

Prvo sto izgleda mocno, drugo sto je to nesto za neciji radni sto, desk, vitrinu, orman, krevet. Lik Cara Putina na originalnoj, validnoj i pravoj pravcatoj americkoj novcanici odnosno banknoti od U$ 2 dolara. Zamislite POKLON OBOZAVOCU LIKA I DELA V.V. PUTINA. U igri asocijacije odrednice bi bile Putin - Valuta - Dolar. Drugim recima, ova dva dolara koja je legalna upotrebljiva novcanica, sa sertifikatom autenticnosti, koja se doista mozete potrositi bilo gde u Sjedinjenim americkim drzavama, nosi lik ruskog predsednika Putina i ta dorada plus nabavka kosta razliku izmedju U$ 2 dolara i sume koju placate. Iako bi je mogli potrositi da platite Vas racun u iznosu od dva dolara njeno pravo mesto je na radnom stolu, desku, vitrini,...t.j. treba da bude izlozena negde. Serijski broj novcanice koju kupujete nije isti kao na novcanici sa snimka - sve ostalo jeste - uz nju dobijate sertifikat o originalnosti. 100% pravi dolari!!! Владимир Владимирович Путин (рус. Влади́мир Влади́мирович Пу́тин; Лењинград, 7. октобар 1952) руски је политичар и актуелни председник Руске Федерације. За председника Русије изабран је 26. марта 2000. године, у првом кругу председничких избора. Од 31. децембра 1999. до 7. маја 2000. године, по декрету председника у оставци Бориса Јељцина, вршио је дужности председника Русије. За други мандат је изабран 2004. године који је трајао до 7. маја 2008. када је га је на тој функцији наследио Дмитриј Медведев. Путин је изабран за други мандат на месту премијера, 8. маја 2008. године. На председничким изборима одржаним 4. марта 2012. победио је у првом кругу, освојивши 63,7% гласова.[1] Садржај 1 Детињство и образовање 2 Служба у КГБ-у 3 Политичка каријера 3.1 Први пут премијер (1999) 3.2 Први пут председник 3.3 Путиново обнављање Русије 3.4 Други пут премијер (2008) 3.5 Други пут председник (2012) 4 Популарност 5 Приватни живот 6 Галерија 7 Види још 8 Референце 9 Литература 10 Спољашње везе Детињство и образовање Родитељи Владимира Путина Владимир Спиридонович Марија Ивановна Путин је рођен у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 7. октобра 1952. Његова мајка Марија Ивановна Путина је била радник у фабрици, а отац Владимир Спиридонович Путин је био регрутован у Совјетску морнарицу да служи на подморници почетком 1930-их, а касније је служио у НКВД-у у саботерској групи током Другог светског рата.[2] Владимир Путин је имао још два брата који су рођени средином 1930-их; један је умро неколико месеци након рођења, а други је подлегао дифтерији током опсаде Лењинграда. Деда Владимира Путина, Спиридон Путин, је био лични кувар Владимира Лењина и Јосифа Стаљина.[3] Путин је у младости волео да имитира обавештајце које су у филмовима глумили глумци попут Вјачеслава Тихонова и Георгија Жижонова[4] Основну школу је уписао 1958. године и био је № 193. ученик те године. По завршетку основне школе 1966. уписује средњу хемијску школу као № 281 ученик коју је завршио 1970. године. По завршетку средње школе уписао је 1970. године Правни факултет. Дипломирао је 1975. године, међународно право на Правном факултету Лењинградском државном универзитету, а тема димпломског рада је био Принцип најповлашћеније нације (рус. Принцип наиболее благоприятствуемой нации).[5] На универзитету је такође постао члан Комунистичке партије Совјетског Савеза и остао је њен члан све до њеног распуштања децембра 1991.[6][4] Служба у КГБ-у Путин као официр КГБ. Након дипломирања, Путин је примљен у КГБ. Радио је у Директорату КГБ Лењинграда и Лењинградске области, где је упознао Сергеја Иванова.[7] Године 1975. завршио је курс КГБ-а у Окти код Лењинграда. 1977. године радио је у контра-обавештајној служби Лењинградског КГБ-а.[8] 1979. године заршава шестомесечни курс у Московској вишој школи КГБ-а а 1984. године са чином мајора студирао је постдипломске студије на КГБ институту Јуриј Андропов, где је стекао 1985. године диплому специјалисте контраобавештајне службе. У том периоду је изучавао немачки језик који течно говори. Од 1985. до 1990. Путин је био на дужности у Дрездену, Источна Немачка. Након пада Берлинског зида, враћен је у Совјетски Савез. У Дрездену је 1989. сам одбранио зграду КГБ.[9] Путин је званично дао отказ у државној безбедности 20. августа 1991. током државног удара који је предводио КГБ против совјетског председника Михаила Горбачова. У то време имао је чин пуковника. Политичка каријера Почетком 1990. године Путин је радио као асистент на матичном универзитету на ком је дипломирао. У јуну 1991. је преузео место у Одсеку за међународна питања на Лењинградском државном универзитету, где је вице-ректор био Јуриј Молчанов а ректор Станислава Меркурњева. Градоначелник Лењинграда у то време је био Анатолиј Собчак, асистент на Лењиградском државном универзитету из Путинових студентских дана и његов предавач. Меркурњев је касније преложио Анатолију Собчаку да ангажује Путина као помоћника за правна питања. Маја 1990. године Собчак ангажује Путина на место саветника председника Лењинградског Градског већа.[10] По избору Анатолиј Собчака, на место градоначелника Санкт Петербурга 12. јуна 1991. године, Путин постаје Председник Одбора за спољне послове града Санкт Петербурга чији је задатак био да као шеф комисије буде укључен за сва питања привлачење инвестиција у Санкт Петербургу, сарадње са страним компанијама и заједничка улагања. Путин је био домаћин у организацији прве берзе у Санкт Петербургу и помогао улазак неколико великих немачких компанија, међу којима је једна од првих банака са страним капиталом у Русији - БНП-Дрезднен банка. Такође је био један од организатора руско-америчких `Игара Добре Воље`, када се састао са великим америчким медијиским бизнисменом Тедом Тарнером.[10] Године 1993. због својих честих путовања по иностранству Собчак именује Путина за свог заменика.[11] У марту 1994. године, постављен је за првог заменика градоначелника Санкт Петербурга, задржавајући свој положај шефа Комитета за спољне односе. Дужности Путина као заменика председника Владе Санкт Петербурга, укључивали су координацију и сарадњу са регионалним телима већничке безбедности и са агенцијама за спровођење закона (полиција, Министарство одбране, Федерална служба безбедности, тужилаштво, судови и царински одбор), као и политичке и друштвене организације. Под надлежношћу Путина су били Регистрација градске коморе и менаџмент градске већнице: правда, односи са јавношћу, административне агенције и хотели.[11] Године 1995. постао је регионални лидер партије Наш дом - Русија.[12] У августу 1996. године се сели у Москву где постаје члан администрације председника Бориса Јељцина. Био је шеф руске обавештајне службе ФСБ (једне од наследница КГБ) од јула 1998. до августа 1999. године, а такође је радио као секретар у служби безбедности од марта до августа 1999. године. Први пут премијер (1999) Путина је Борис Јељцин поставио на место премијера у Влади Русије у августу 1999. године. Путин је постао пети руски премијер у мање од 18 месеци. Тада нико није очекивао да ће, јавности непознати, Путин на том месту остати дуже од његових претходника. Јељцинов главни опонент градоначелник Москве Јуриј Лушков и бивши премијер Јевгениј Примаков, су већ били у кампањи за председничке изборе. Тада нико није могао претпоставити да ће већ у септембру Путин постати најпопуларнији политичар у Русији. Иако није члан ни једне партије, Путин је подржао партију Јединство која је на изборима за Думу у децембру 1999. године освојила највећи број гласова. Индекс раста руске економије од распада Совјетског Савеза до данас. Први пут председник Борис Јељцин је 31. децембра 1999. године неочекивано поднео оставку и именовао Путина за привременог председника. Председнички избори су одржани 26. маја 2000, а Путин је победио у првом кругу, када је остварио убедљиву победу са 52,94 % победивши у већини гувернија осим у Чеченији. У неким гувернијама Путин је освојио и преко 80% гласова. После истека свог првог мандата Путин се поново кандидовао на изборима 2004. године и победио са 71,34 % гласова. Путиново обнављање Русије Владимир Путин радио је на препороду Русије, за време његове власти економија Русија расла је у просеку за 7% сваке године. Путин је радио и на учвршћивању централне власти у свим гувернијама. Тако је смањио ризик од отцепљења далеких области побуњених сепаратистичким осећањима. Други пут премијер (2008) Владимир Путин са Димитријем Медведевим. По завршетку свог другог мандата 2008. године Путин је подржао Дмитрија Медведева на изборима, притом је рекао да намерава да задржи важну политичку улогу у држави (уз додатак да ће то урадити само ако Медведев победи на изборима). После победе Медведева, Путин је изабран за премијера у новој влади. Он је 2008. прихватио да постане председник Јединствене Русије, владајуће странке у Русији. Други пут председник (2012) Владимир Путин је изабран за председника на изборима 2012. Наследио је Дмитрија Медведева који је њега након инаугурације наследио на месту премијера. Популарност Владимир Путин је први носилац Ордена Републике Србије на великој огрлици. Путин ужива популараност широм Русије и у многим државама света, нарочито у земљама у развоју [13], а у Русији он се сматра симболом оживљеног патриотизма.[14] У многим земљама са већински православним становништвом Путин се цени због својих дела учињених на рехабилитацији положаја православне цркве у Русији. Путин је популаран и у Србији, Републици Српској и Црној Гори због принципијелног става Русије у одбрани суверенитета Србије. Он је проглашен за почасног грађанина више српских градова: Новог Сада, Сомбора, Врњачке Бање, Рашке, Апатина, Врбаса, Пожаревца, Љубовије, Оџака, Свилајнца и Лознице.[15] Године 2007. проглашен је за „личност године“ у избору америчког часописа „Тајм“.[16] У очекивању посете Владимира Путина Републици Србији 2007. године, у својству председника Руске Федерације, тадашњи патријарх СПЦ Павле је предложио, а Свети архијерејски синод прихватио, да се Владимиру Путину додели највише црквено одликовање, Орден Светог Саве првог реда, у знак дубоке захвалности за љубав према тој цркви и за драгоцену подршку у настојању да Косово и Метохија остану у саставу Републике Србије. Овај орден је Владимиру Путину уручио патријарх Иринеј у Храму Светог Саве, 23. марта 2011. године. Одликован је и Орденом Републике Србије Првог степена. Орден му је свечано уручен 16. октобра 2014. године, приликом државне посете Републици Србији, поводом 70 година од ослобођења Београда и 100 година од почетка Првог светског рата.[17][18] Путин је вешт и у џудоу, Токио 2000. Приватни живот Био је ожењен Људмилом Путин са којом има две кћерке. Развели су се у јуну 2013. Верник је Руске православне цркве и често истиче заслуге своје мајке за своје верско опредељење.[19][20] Тренира бокс, самбо и џудо (црни појас 6. дан) и бави се скијањем. Воли животиње и имао је женку црног лабрадора ретривера звану Кони (Полгрејв).

MEDICINA DIVINA (Božanstvena medicina): veština lečenja u svetlosti magije, filosofije i božanskog stvaranja Izdavač: Knjižarnica Milorada P. Milanovića, Beograd Godina izdanja: 1941 Povez: mek Broj strana: 335 Sadržaj priložen na slici. Potpis i pečat na prvom listu, 10-ak podvučenih rečenica crvenom bojicom i malo označavanja istom. Karakteristični tragovi starosti prisutni u sasvim maloj meri. Generalno, knjiga je veoma dobro očuvana. Prvo izdanje, izuzetno retko u ponudi. Petar Stanković je karijeru započeo kao seoski lekar. Suočen sa životnim izazovima shvatio je da znanje koje je poneo sa fakulteta može veoma malo da mu pomogne. Jer, kako je pirimetio, uopšte nije naučio šta je to život. Sa radoznalošću, a ne nadmenošću je prilazio svakom pacijentu i svakoj bolesti. Fascinirala ga je činjenica da prilikom porođaja žene u seoskim uslovima i majka i beba prežive, iako bi, po svemu što je na fakultetu učio, trebale ko zna čime sve da se zaraze i umru. To je bio početak njegovog učenja. Doktorirao je na psihologiji i radio u neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu. Autor je knjige Božanska medicina i zagovornik sasvim drugačijeg pristupa lečenju psihičkih bolesnika. Osnovao je ``Muzikalnu psihoterapiju``, koja se sastoji iz tri dela. Jedan deo je plavo osvetljenje u prostoriji u kojoj boravi pacijent. Drugi deo je disanje, koje je preuzeto iz joge. I treći deo je opuštajuća muzika. Zvuči tako jednostavno, a rezultati su bili odlični. Uveo je alternativne metode u zvaničnu medicinu. Nažalost, niko od mlađih kolega nije nastavio u tom pravcu. Od strane stručne javnosti je potpuno zapostavljen. (K-106)

Pripovetke Laze Kostića 1 (nije izašao broj 2 samo 1) Novi Sad : S. F. Ognjanović bez godine izdanja početak xx veka po svemu sudeći 64 str. ; 14 cm. extra retko u ponudi verovatno prvo izdanje, ne mogu da nađem više podataka Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); Pismo književnika Laze Kostića prijatelju Jovanu Miličiću, Sombor, 14. jula 1908. g. Pismo je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[8] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[9][10] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[11][12] Nasleđe Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [13]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku se dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[14] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Rekvijem Laze Kostića Srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović Ivanus napisao je marta 2017. godine lirsku, elegičnu pesmu „Rekvijem Laze Kostića”, zamišljenu kao nastavak poeme „Santa Maria della Salute” i omaž Lazi Kostiću. Stihove „Rekvijema...” javnost je prvi put čula u Čikagu, pre projekcije filma „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre u bioskopu „Century Centre”. Pred punom salom, govorila ih je novinarka nekadašnjeg Radio Sarajeva Milka Figurić.[15] Vokalno izvođenje „Rekvijema Laze Kostića” emitovano je u okviru emisije „Večeras zajedno” Prvog programa Radio Beograda aprila 2017.[16] U ulozi oratora ponovo je bila Milka Figurić, čiji se glas tada čuo na talasima Radio Beograda prvi put nakon raspada JRT sistema. aza Kostić je srpski pesnik, pisac, novinar, kritičar, mislilac i estetičar. Rođen je 12. februara 1841. godine u Kovilju kod Novog Sada, a preminuo je 26. novembra 1910. godine u Beču. Smatra se jednim od najvećih srpskih pesnika. Napisao je najlepšu srpsku ljubavnu pesmu XX veka čiji je naziv „Santa Maria della Salute“. Otac Petar je bio graničarski podoficir, a majka Hristina je bila poreklom iz trgovačke porodice. Prva dva razreda osnovne škole je završio u rodnom mestu, a podučavao ga je Gligorije Kaćanski. Posle majčine smrti se preselio kod rođaka u Đurđevo gde je nastavio školovanje. Gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, Pančevu i Budimu. 1864. godine je diplomirao, a 1866. godine je doktorirao na Univerzitetu Lorand Etvoš u Pešti. Odmah je postao profesor u Srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. Iste godine je učestvovao u stvaranju političkog pokreta „Ujedinjena omladina srpska“ čije je geslo bilo „Srpstvo sve i svuda“. Pokret je bio aktivan do 1871. godine. 1867. godine je posetio izložbe u Parizu i Moskvi. Izabran je za beležnika u Novosadskom magistratu gde je radio pet godina. Posle toga je počeo da se bavi književnošću, novinarstvom i politikom. 1869. godine je lažno optužen da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila zbog čega je bio uhapšen. Drugi put je završio u zatvoru zbog antiaustrijskog govora na proslavi na kojoj je obeleženo punoletstvo kneza Milana. 1873. godine je izabran za poslanika u Ugarskom saboru i bio je jedan od najbližih saradnika Svetozara Miletića, predsednika Družine za ujedinjenje i oslobođenje Srbije. 1878. godine je bio sekretar Jovana Ristića na berlinskom kongresu. 1880. godine je postao sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu, ali se posle četiri meseca vratio u Beograd. 1881. godine je počeo da uređuje novine Srpska nezavisnost. 1884. godine, zbog pritiska vlade, se preselio u Crnu Goru. Bio je saradnik kneza Nikole I Petrovića Njegoša i uređivao je Glas Crnogorca na Cetinju. Nakon sedam godina se vratio u Sombor. Radio je kao upravnik Srpske narodne čitaonice koja danas nosi njegovo ime. U prilog činjenici da je Laza Kostić bio cenjen i priznat u društvu u kome je živeo i stvarao, govori to što je 1883. godine postao član Srpskog učenog društva, a 1909. godine član Srpske kraljevske akademije. 1910. godine je otišao u Beč na lečenje, ali 26. novembra se upokojio. 11. decembra je sahranjen na Svetouspenskom groblju u Somboru. Nagrada Laza Kostića se dodeljuje za najbolje književno ostvarenje u okviru manifestacije Dani Laze Kostića koja se održava svakog 3. juna u Somboru. Književni rad Laza Kostić je jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog romantizma. Njegov opus se sastoji od 150 lirskih pesama: tragedije „Maksim Crnojević“ (1863.); drame „Pera Segedinac“ (1882.); drame „Uskokova ljuba“ / „Gordana“ (1890.); estetičke rasprave „Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme“ (1880.); filosofskog traktata „Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju“ (1884.); velike monografije „O Jovanu Jovanoviću Zmaju, njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu“ (1902.); pripovedaka: „Čedo vilino“, „Maharadža“ i „Mučenica“. Pošto je govorio latinski, grčki, engleski, nemački, francuski, ruski i mađarski, Laza Kostić je preveo mnoga dela. Najznačajnije su drame engleskog pisca i pesnika Vilijama Šekspira: „Romeo i Julija“, „Ričard III“ i „Hamlet“, kao i Homerova „Ilijada“. Dobro je poznavao filozofiju i antičku književnost koju je čitao u originalu. Lazine najvrednije lirske pesme su: „Među javom i med snom“ (1863.) i „Santa Maria della Salute“ (1909.). 1879. godine je napisao pesmu „Dužde se ženi“ u kojoj je osudio sečenje borova u Dalmaciji koji su bili namenjeni za izgradnju crkve Gospa od Spasa. U delu „Santa Maria della Salute“ se pokajao zbog toga i zamolio je Bogorodicu za oproštaj. 1909. godine Matica Srpska je objavila sve njegove pesme. Privatni život Laza Kostić je bio poznat po tome što je prkosio odevanjem, stavovima, kritikama i poezijom zbog čega su ga zvali „Ludi Laza“. 1884. godine je zaprosio bogatu miradžiku Julijanu Palanački, ali se nisu venčali jer njena majka to nije dozvolila. Ubrzo je otišao u Crnu Goru gde se zadržao sedam godina. U leto 1891. godine pesnik je došao u dvorac „Sokolac“ na prijem kod porodice Dunđerski. Tada je upoznao 30 godina mlađu Lenku Dunđerski i odmah se među njima rodila ljubav. Pristao je da mu njen otac Lazar postane dobrotvor i narednih godinu dana je boravio kod njih. Lenka i Laza su često zajedno šetali, a jednom prilikom ona mu je rekla da bi mogla da se uda jedino za čoveka kao što je on. Pesnik je bio svestan da njena porodica, zbog njegove materijalne situacije i razlike u godinama, to neće dozvoliti. Zato je 1892. godine otišao u manastir Krušedol. Tada je napisao pesmu „Gospođici L. D. u spomenici“. Iste godine Laza je sreo Nikolu Teslu u Pešti i postali su prijatelji. U jednom pismu koje mu je poslao, pesnik je napisao da želi da ga oženi Lenkom. Za nju je rekao: „Devojka koju sam vam namenio može da savlada svakog ženomrsca“, ali Tesla je odrično odgovorio. Pošto je bio uveren da će je zaboraviti samo ako se fizički udalje, Laza se 1895. godine oženio Julijanom Palanački i preselio se kod nje u Sombor. Lazar Dunđerski mu je bio kum. Dva meseca nakon njegovog venčanja, Lenka je umrla u Beču od tifusa. Sahranjena je na pravoslavnom groblju u Srbobranu. Laza je to saznao dok je bio na medenom mesecu u Veneciji. U crkvi Gospa od Spasa se pomolio za Lenku i počeo je da piše svoju najlepšu pesmu. Od Sime Matavulja je tražio da mu pošalje Petrarkine pesme koje je posvetio Lauri, kao i prideve kojima ju je opisivao. Delo „Santa Maria della Salute“ je stvarao više od deset godina. Pesma je objavljena 1909. godine, a pesnik je umro godinu dana kasnije. Na osnovu ove ljubavne priče je snimljen film „Santa Maria della Salute“ koji je premijerno prikazan u decembru 2016. godine. Pročitaj više na: https://www.biografija.org/knjizevnost/laza-kostic/

Italijanska stilska komoda kupljena u salonu exluzivnog stilskog italijanskog namestaja MONDLINE, replika bidermajera, malo povrsinski izgrebana i sa malim ostecenjem od selidbe u levom uglu do zida puno drvo masiv tresnje, spojevi lastinim repom kako su to radili stari majstori, bez eksera i raznih heftalica nova komada u prodaji kosta oko 58.000 din, tako da je ovo i vise nego povoljna cena zbog svojih dimenzija vrlo pogodna za manje prostore sir-dub-vis : 85cm x 45cm x 78cm LICNO IZNOSENJE I PREUZIMANJE U MIRIJEVU.ZGRADA IMA TERETNI LIFT

Ko zna o cemu se radi on i pazari -ova lutka datira iz perioda 18 veka ,naravno ovo je novija verzija iz 2006 god. i veoma retka u ovakvom stanju takoreci NOVA Iste ovakve su se radile u periodu od 1968 do 1990 god. Razglednica iz perioda 1957 godine ...RETKO !! Gumena glava ,telo platneno punjena slamom i vunom SVI MOJI PREDMETI NA KUPINDU : https://www.kupindo.com/Clan/180001/SpisakPredmeta ISTI PREDMET SAMO DODATA JOS JEDNA LUTKA : https://www.kupindo.com/Lutke/67847565_Steiff-Mecki-i-Micki-Jezevi-VEOMA-RETKO-

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost knjige u dobrom i urednom stanju! Prvo Izdanje! Jako retko u ponudi!!! Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd), dekorater i slikar (Srbija); zaslužan sakupljač narodnih ornamenata i rukotvorina; na osnovu njih pokušao da osnuje nacionalne dekorativne stilove, naročito srpski. Rođen je u Splitu pod imenom Karlo Inkiostri (Carlo Inchiostri), a po dolasku u Beograd menja ime u Dragutin, kada očevom prezimenu dodaje i majčino prezime Medenjak.[1] Svršio je osnovnu školu i pet razreda realke, a zatim se dao na slikarstvo koje je prvo učio kao samouk (1885—1892.) a zatim u Firenci. Posle toga je putovao po južnoslovenskim zemljama i radio na prikupljanju narodnih šara i živopisanju crkava. Krajem 1905. godine dolazi u Beograd i tu je ostao do 1911. gde je radio na ukrašavanju mnogih značajnih zgrada. Od 1912. godine nalazi se u Bosni gde je radio patriotske plakate i bio gonjen od austrijskih vlasti. Za vreme Prvog svetskog rata bio je u Italiji i Trstu. Jedno vreme je živeo u Ljubljani, a zatim je 1923. godine ponovo došao u Beograd. Radio je na osnivanju originalnih jugoslovenskih dekorativnih stilova, naročito srpskog. Svoje nazore je izlagao u člancima i knjigama. Inkiostri je, pored Slovenca Ivana Jagra, prvi dekorativni umetnik u ovim krajevima. Njegovo glavno teoretsko delo je „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ (1925.). Jedno od njegovih najznačajnijih dela je uređenje enterijera Doma Vukove zadužbine (tada zgrada Ministarstva prosvete) u Beogradu, 1912. Dragutin Inkiostri Medenjak 1866. - 1942. Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd) Dragutin Inkiostri je rođen 18. oktobra 1866. u Splitu. Njegov otac, Antonio Inkiostri, poreklom je iz Venecije, dok je majka, Marija Medenjak, bila Srpkinja. Iz tog mešovitog braka, Inkiostri je bio vezan za Italiju zbog školovanja, ali se u jeku panslavističkog pokreta uvek osećao kao Srbin. Ocu, po profesiji arhitekti, Dragutin je još od malih nogu pomagao u poslu. Tako se vremenom razvila i njegova velika ljubav prema arhitekturi i umetnosti uopšte. Rano je prekinuo svoje školovanje kako bi se posvetio slikarstvu, jer se pokazalo da ima izuzetan dar za crtanje. Sa svega devetnaest godina napušta rodni Split i započinje svoje umetničko putovanje, postepeno gradeći likovni izraz. Prva stanica mu je bila Zadar, gde je u izlogu krojačke radnje izložio nekoliko slika. Takav vid reklame doneo je i prve porudžbine, mahom oltarske slike za crkve po okolnim mestima. Posle nekoliko godina, put ga vodi do Rijeke, gde dobija i prve porudžbine za oslikavanje prostorija bogataških kuća. Shvativši da dalje neće moći bez školovanja, odlučuje da ode u Italiju kako bi stekao adekvatno slikarsko obrazovanje. Pre toga se oženio kontesom Marijom iz zadarske italijanske porodice De Lupi, koja je bila izuzetno obrazovana žena. Govorila je nekoliko jezika, ali srpski nije znala. Imali su devetoro dece, od kojih se troje kasnije posvetilo slikarstvu. ZA NACIONALNI PREPOROD U UMETNOSTI Izabrao je Firencu i profesora Filadelfa Simija, ali je daleko više na Inkiostrija uticao arhitekta i teoretičar umetnosti Alfred Melani, koji je i sam bio zainteresovan za folklornu umetnost. Tokom boravka u Italiji, Inkiostri je savladao i fotografski zanat, koji će mu do kraja života biti glavni izvor prihoda. Njegov životni put nastavlja se u Zagrebu, gde otvara fotografski atelje. Biva angažovan da za „Milenijumsku izložbu” u Budimpešti pripremi album fotografija istorijskih spomenika. U Zagrebu stupa u kontakt i sa Vlahom Bukovcem, tada već nadaleko čuvenim slikarom, od kojeg je mnogo naučio. No, mladi umetnik se nije zadržao ni u Zagrebu. Godine 1900. odlazi u Karlovac, prvo mesto u kojem radi dekoraciju enterijera baziranu na narodnim motivima. Potom je u Sarajevu, gde se već čulo za njega, ali ne odlučuje ni tu da se skrasi. Nastavlja putovanje, počevši da skuplja etnografski materijal, koji će mu kasnije biti od velike koristi. Tokom celog tog perioda „lutanja i traženja” Inkiostri se zapravo pripremao da dođe u Beograd i Kraljevinu Srbiju, želeći da srpskoj umetničkoj sceni prikaže svoj program umetničke obnove. U potrazi za autentičnim narodnim motivima, prošao je celo Crnogorsko primorje, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Južnu Srbiju. Proputovao je Balkan, prikupivši i obradivši preko dve hiljade motiva iz narodnog veza, tkanja i rezbarije. Odmah po dolasku u Beograd 1905. dobija posao na dekoraciji Narodnog pozorišta, gde će i ostati da radi kao scenograf, dekorater i kostimograf. Da je bio uspešan i u toj oblasti umetničkog stvaralaštva svedoči činjenica da je pozvan da dekoriše bugarski Narodni teatar. Među prvima koji je angažovao još uvek nedovoljno afirmisanog umetnika bio je bogati industrijalac Đorđe Vajfert. Inkiostri je za njega dekorisao veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici portretima ličnosti iz srpske istorije, dok su zidovi bili ukrašeni narodnim ornamentima. Ta sala je uskoro postala centar kulturnog i društvenog života Beograda. Ovi prvi uspesi u srpskoj prestonici doneli su mu pohvale velikih stručnjaka za nacionalni stil Mihaila Valtrovića i Andre Stevanovića. Ubrzo su stigle i velike porudžbine, poput dekoracije Ministarstva finansija, Narodne banke i Ministarstva prosvete, gde je u saradnji sa Petrom Ubavkićem radio dekoraciju hodnika ulaza i ministrove sobe. Do danas su sačuvane alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti u hodniku. Tom prilikom se Inkiostri prvi put upustio u projektovanje nameštaja i pokazalo se da ima smisla i za ovu granu primenjene umetnosti. Iako je u tom periodu bio veoma tražen, finansijski je uvek bio na ivici egzistencije. ISPRESECANO RATOVIMA Inkiostrijev dizajn nameštaja dolazi do punog izražaja na „Balkanskoj izložbi” u Londonu 1907, gde je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, kao i dve keramičke peći. Pre nego što je nameštaj poslat za London, bio je izložen u Beogradu, gde ga je prvog dana videlo čak 1.500 posetilaca. Narednih godina oslikava Svečanu salu tada tek podignute Treće beogradske gimnazije. Međutim, pojavljuju se i prve negativne kritike i zainteresovanost za njegov rad postepeno počinje da slabi. Njegova teorija o srpskom dizajnu naišla je na osudu arhitekata, najviše Branka Tanazevića. Polemika između dva zastupnika nacionalnog preporoda u umetnosti dugo je trajala preko novina. I pored tih nesuglasica, bili su primorani da sarađuju na Srpskom paviljonu za „Svetsku izložbu” u Torinu 1911. Tanazević je, naravno, gledao da na svaki način sputa Inkiostrijevu kreativnost, ali su ovome ruke bile odrešene pri dekorisanju Turskog i Mađarskog paviljona, gde je takođe bio angažovan. Dragutin Inkiostri se nadao poslu na dekorisanju enterijera Narodne skupštine, čija je gradnja tada započeta, pa je jednom prilikom posetio Jovana Ilkića, autora projekta. Ovaj mu je obećao učešće, ali uzalud, jer su radovi na Skupštini nastavljeni tek posle Prvog svetskog rata. Usled sve veće neshvaćenosti, Inkiostri je čak pomišljao da se preseli u Budimpeštu, gde bi njegov rad bio više vrednovan, ali ga je u realizovanju te ideje sprečio Prvi balkanski rat. Iz tog vremena potiču i njegove prve patriotske slike: Orao i gusle, Sokolovi, Na oprezu, Soko i zmija... Vođen patriotizmom, u ratnom periodu krenuo je u obilazak južnoslovenskih zemalja, ostavljajući replike svojih patriotskih slika svakoj kući u kojoj mu je pruženo gostoprimstvo. Prvi svetski rat provodi u Italiji. Pošto je ostao udovac, ženi se po drugi put bivšom učenicom, Slavkom Korenjak, i nakon završetka rata boravi u Ljubljani. Radi plakate za Prvi jugoslovenski svesokolski slet. Tek se 1923. vraća u Beograd, gde biva postavljen za upravnika akcionarskog društva za izradu nameštaja u nacionalnom stilu. Narednih godina se u potpunosti posvećuje projektovanju nameštaja i izrađuje stolice od orahovog drveta za „Poštansku štedionicu”, ali i artdeco garnituru za tada tek otvorenu fabriku nameštaja braće Đorđević. Po njegovim nacrtima izrađivani su i ćilimi u fabrici Dunđerski. UVOĐENjE TOTALNOG DIZAJNA Krajem dvadesetih godina stari umetnik postepeno pada u zaborav, ali i dalje uspeva da ostvari remek-dela, poput paravana sa slikama na svili za Olgu Smederevac iz Pančeva, čiji je salon bio stecište umetnika između dva svetska rata. I Muzej Nikole Tesle bi sada krasila jedna soba po Inkiostrijevom nacrtu da kuću, tada u vlasništvu Đorđa Genčića, nije pogodila bomba u Drugom svetskom ratu. Pokušao je da skrene pažnju dvora na sebe poklonivši kralju Aleksandru I Karađorđeviću sliku Straže na Jadranu. Međutim, iz nepoznatih razloga poklon je bio odbijen. Umire 16. septembra 1942, u 76. godini. Dragutin Inkiostri je svoja najvrednija dela ostvario upravo u Beogradu i može se reći, iako je sam to poricao, da je bio pripadnik secesije. Kao potpunu novinu u Srbiji, uveo je tendenciju ka ukrašavanju celokupne životne sredine, što je za njegove evropskesavremenike bilokarakteristično. Nastojao je da ostvari ono što danas zovemo totaldesign, prenoseći tim putem narodnu mitologiju i magijsku simboliku oblika pretočenih u ornament. Upravo je zbog toga bilo teško kačiti slike na zidove koje je on oslikao, jer su oni već bili umetnička dela za sebe. Nažalost, tokom života nije naišao na mnogo razumevanja i ostao je usamljen u svom pokušaju da se tada formira srpska dizajnerska scena. Učenici Svoje veliko znanje na polju narodne ornamentike uspeo je da prenese đacima Umetničko-zanatske škole, gde je jedno vreme predavao. Kod učenika je najviše cenio individualnost, iako je to možda rezultiralo time da niko od njih nije nastavio njegovim putem u reformaciji nacionalnog stila. Kuća Jovana Cvijića Veliko priznanje bila je odluka Jovana Cvijića da poveri Inkiostriju ukrašavanje enterijera sopstvene kuće. S pravom se može reći da je to najbolje Inkiostrijevo delo u Beogradu. Deo tima bili su i dekorativni vajar, majstor za kaljeve peći, umetnički stolar i duborezac. Posao je teško napredovao, budžet je više puta bio prekoračen i nacrti menjani. Ideja vodilja je bila da svi motivi koji se budu pojavili u enterijeru ukazuju na Cvijićev poziv, pa je tako reljef orla sa čekićem predstavljao oštrinu geografove misli, dok su sova sa čekićem i knjigom aludirali na naučni rad. Istančanost i savremenost U projektovanju nameštaja, Inkiostri je bio vrlo istančan. Imao je smisla za funkcionalizam i udobnost, uvek koristio hrastovinu i orahovinu, koje se i danas smatraju za najkvalitetnije vrste drveta. Takav pristup, razume se, nije mogao da proizvede ni jeftinu, ni serijsku proizvodnju. Rado je i oslikavao nameštaj, što mu je, kao i rezbarija, davalo unikatnost. Ostavljao je uvek prirodnu boju drveta, smatrajući je najlepšom. Koliko je savremen bio njegov pristup govori činjenica da je uvek vodio računa o korisniku, projektujući tako da sve bude u skladu sa njegovim potrebama.

Originalna ilustracija Kosare Cvetković, na dopisnici iz 1902. godine, upućena koleginici iz Više ženske Škole Kraljice Drage. Razglednicu / dopisnicu uputile i potpisale: Kosara Cvetković i Kristina Kika Ristić. Kosara Cvetković (Gornji Milanovac, 15/27. februar 1868 — Beograd, 28. januar 1953) bila je srpska književnica, prevoditeljka, likovna umetnica, fotograf, pedagog, književna i pozorišna kritičarka. Rođena je u Gornjem Milanovcu 15/27. februara 1868. godine, kao sedmo dete. Rano je ostala bez majke, a neki od braća i sestara takođe su umrli u ranom detinjstvu. Otac Kuzman je najpre radio kao pisar u Okružnom sudu u Gornjem Milanovcu, ali je vremenom napredovao u službi, pa se porodica zbog njegovog posla često selila. Od 1871. su živeli u Aleksincu, tri godine kasnije su se preselili u Kruševac, a 1875. su u Čačak, gde je otac postao član suda, a kasnije i sudija i tu funkciju je obavljao sve do smrti. Kuzman je bio poreklom iz Sokola u Azbukovačkom srezu. Osim redovnog posla imao je široka interesovanja, posebno za tradiciju i narodne običaje, kao i za obogaćivanje kulturnog života u svim sredinama u kojima je živeo. Bio je dugogodišnji prijatelj sa književnim kritičarem Svetislavom Vulovićem, sa kojim se dopisivao. Kosara je započela školovanje u Kruševcu. U Čačku je kao odličan đak 1882/83. završila četvororazrednu gimnaziju, u generaciji sa Jašom Prodanovićem, sa kojim je ostala prijatelj. Još dok je živela u Čačku, pokazala je sklonost ka likovnoj i muzičkoj umetnosti, odlično je svirala violinu i flautu. Uz oca je naučila ruski jezik, a dobro je vladala i francuskim i nemačkim jezikom. U Beogradu je 1884. završila peti razred Više ženske škole, a odmah iste godine je položila i učiteljski ispit. Mada joj je po završetku studija u Višoj ženskoj školi ponuđen posao pomoćnice, najverovatnije u želji da bude bliže ocu, sa 16 godina je počela da radi kao učiteljica u Osnovnoj muškoj školi u Gornjem Milanovcu. Dve godine kasnije je tražila premeštaj u Guču, gde je kao učitelj radio njen brat Velimir. Zatim je radila u Osnovnoj ženskoj školi u Čačku. Međutim, i pored toga što je bila jedna od najboljih učiteljica, vrlo brzo se razočarala i revoltirana napustila službu, pošto su je pretpostavljeni loše ocenili, zbog toga što je pomagala koleginici Atanasiji Berbović-Majzner, kad je nakon samoubistva svog muža, ostala sama sa decom. Nakon napuštanja službe, nastavila je da živi sa ocem u Čačku, a vreme je provodila trudeći se da proširi svoja znanja stranih jezika, pratila je stranu literaturu i pretplaćivala se na brojna glasila. Crtala je portrete i pejzaže, političke ilustracije i karikature, koje je objavljivala pod pseudonimima. U tom periodu je izradila album sa preko 120 crteža, akvarela i grafika na kojima je zabeležila Čačak i okolinu. Ovaj album, osim likovne ima i naročitu dokumentarnu vrednost. Sarađivala je sa renomiranim srpskim listaovima i časovima, kao što su „Neven”, „Zorica”, „Bosanska vila”, „Ženski svet”, „Brankovo kolo”, „Venac”, „Golub”, „Brka”, „Misli”, „Srpče” „Vardar” i drugi, [1] u kojima je objavljivala likovne priloge, pesme, prozu,[7] priče i članke. Nakon očeve smrti 1889, vratila se u službu. Radila je kao nastavnica crtanja, po potrebi i zemljopisa i pisanja, često menjajući radna mesta. Radila je u Kragujevcu, Užicu, Čačku, Bijeljini, a na kraju je 1894. prešla u Višu žensku školu u Beogradu, gde je pored učiteljskog posla, godinama obavljala i poslove delovođe.[8] Nova sredina je delovala vrlo podsticajno na nju, pošto se našla u društvu izuzetnih ličnosti kao što su Katarina Milovuk, Nadežda Petrović, Isidora Sekulić, Milica Janković, Paulina Lebl-Albala.[9] Vodila je intenzivne prepiske sa mnogim značajnim predstavnicima kulture tog vremena. Svojim književnim radovima pripadala je grupi srpskih književnica iz doba realizma, koje su, nezadovoljne ženskim književnim likovima, kritikovale društvo, kulturu i politiku, posebno u oblasti obrazovanja, porodice i crkve, borila se protiv ustaljenih stereotipa i neznanja, nastojeći da ih promeni. Prva je književna i pozorišna kritičarka. O svom trošku je 1903. objavila zbirku „Pripovetke za devojčice i dečake”, a 1907. i zbirku „Sedam priča za devojčice i dečake”, sa prevodima dela ruskih književnika.[7] Objavljivanje ovih knjiga predstavljalo je značajan književni događaj, jer je do tada dečja literatura na srpskom jeziku, osim poezije, bila vrlo oskudna. Jedna je od dve žene, koje su tajnim glasanjem izabrane za članice Srpskog književničkog društva (1906). Nastavnički kolegijum Više ženske škole 1912-1913 Pred Prvi svetski rat je priredila spomenicu o „Pedesetogodišnjici Više ženske škole 1863—1913”, u kojoj je dala pregledan istorijat ove ustanove. Penzionisala se 1924. godine, kao profesorka Druge ženske gimnazije. Pred kraj službe i nakon penzionisanja potpuno se posvetila prevodilačkom radu. Prevodila je Aldanova, Saltikova-Ščedrina, Čehova, Dostojevskog, Turgenjeva. Mada je veliki broj njenih radova u ondašnjoj periodici nepopisan ili nerazrešen, prevashodno zbog korišćenja brojnih pseudonima, a njen život i rad su do sada ostali malo ili nedovoljno proučeni,[8] današnje preštampavanje njenih prevoda pojedinih remek-dela ruske književnosti, starih gotovo čitav vek, govore o tome da na srpskom jeziku do sada nisu urađeni bolji prevodi od njenih. Nije se udavala i nije imala dece. Umrla je u Beogradu, 28. januara 1953. godine. Odlično stanje. Kao na fotografijama.

Originalni pozorišni plakat za predstavu Ateljea 212: NE ŠETAJ SE GOLA Premijera: 16.1.1989. JDP Teatar `Bojan Stupica`, Beograd Broj izvođenja: 63 Poslednje izvođenje: 14.5.1990. Prevod: Ivanka Pavlović Režija: Zoran Ratković Scenograf i kostimograf: Petar Pašić Kompozitor: Vojislav Kostić Dramaturg: Ivana Dimić Igraju: Vlastimir Stojiljković (Vantru), Predrag Tasovac (Ošperde), Duško Premović (Romen de Ževal), Dragoljub Denda, Zoran Cvijanović, Nebojša Ljubišić, Svetozar Cvetković (Viktor), Svetlana Bojković (Klarisa Vantru), Zoran Ratković (Klemanso) Dizajn plakata: Ferenc Barat Ferenc Barat (Kanjiža, 1946) Završio srednju školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu (1966). Pohađao Likovnu akademiju u Beogradu, u klasi prof. Aleksandra Lukovića (1967-1969). Član UPIDIV-a od 1970. godine. Kao likovni i tehnički urednik sarađivao sa novosadskim omladinskim listovima Index i Uj Simposion (1965-1969), a potom kao grafički dizajner i urednik radio u izdavačkoj kući Forum (1969-1992). U isto vreme sarađuje sa brojnim pozorišnim kućama u Novom Sadu i Beogradu. Glavna delatnost kojom postiže društveno i umetničko priznanje je grafički dizajn – dizajn plakata i oprema knjiga. Tokom godina njegovi plakati, zajedno sa radovima drugih novosadskih umetnika i grafičkih dizajnera, postali su sinonim za Novosadsku školu kulturnog plakata. Seli se u Budimpeštu 1992. godine, gde osnova grafički i umetnički studio za dizajn Studio Barat Art. Njegovi plakatski radovi se nalaze u više galerija i muzeje u Njujorku, Konektikatu i Koloradu (SAD), Parizu, Pečuju i Budimpešti (Mađarska), Lahtiju (Finska), Vilnovu (Poljska), Tojama (Japan), Beogradu (MPU), Novom Sadu (Pozorišni muzej Vojvodine, MSUV). Samostalno izlagao na preko četrdeset izložbi, kao i na velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Barat se bavio i eksperimentalnom grafikom tokom čitave karijere a poslednjih se godina posvećuje skoro isključivo umetničkom radu. Po opštem mišljenju, Barat je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih grafičkih dizajnera sa ovih prostora. Dimenzije oko 98 x 67 cm Kao na fotografijama. Zacepljen na više mesta. Šalje se urolan u kartonskoj tubi.