Stanje kao na fotografijama 49cm x 69cm Earthquake je dramski film američkog ansambla iz 1974. u režiji i produkciji Marka Robsona [3], a u glavnim ulogama su Charlton Heston i Ava Gardner. Radnja se odnosi na borbu za opstanak nakon što je katastrofalni potres uništio veći dio grada Los Angelesa u Kaliforniji. U režiji Robsona uz scenarij Georgea Foxa i Maria Puza, u filmu je glumio veliki broj poznatih glumaca, među kojima su Heston, Gardner, George Kennedy, Lorne Greene, Geneviève Bujold, Richard Roundtree, Marjoe Gortner, Barry Sullivan, Lloyd Nolan , Victoria Principal i (pod pseudonimom) Walter Matthau. Značajan je po upotrebi inovativnog zvučnog efekta nazvanog Sensurround, koji je stvorio osjećaj da stvarno doživljava potres u kinima. Directed by Mark Robson Written by George Fox Mario Puzo Produced by Mark Robson Starring Charlton Heston Ava Gardner George Kennedy Lorne Greene Geneviève Bujold Richard Roundtree Marjoe Gortner Barry Sullivan Lloyd Nolan Victoria Principal Cinematography Philip H. Lathrop Edited by Dorothy Spencer Music by John Williams Production company Universal Pictures Distributed by Universal Pictures Release date November 15, 1974 Running time 123 minutes 161 minutes (extended) Country United States Language English Budget $7 million Box office $79.7 million Charlton Heston as Stewart Graff Ava Gardner as Remy Royce-Graff George Kennedy as Lou Slade Lorne Greene as Sam Royce Geneviève Bujold as Denise Marshall Richard Roundtree as Miles Quade Marjoe Gortner as Jody Joad Barry Sullivan as Dr. Willis Stockle Lloyd Nolan as Dr. James Vance Victoria Principal as Rosa Amici Walter Matuschanskayasky as Drunk[4] Monica Lewis as Barbara Gabriel Dell as Sal Amici Pedro Armendáriz, Jr. as Emilio Chavez Lloyd Gough as Bill Cameron John Randolph as Mayor Lewis Kip Niven as Walter Russell Scott Hylands as Max Tiger Williams as Corry Marshall Donald Moffat as Dr. Harvey Johnson Jesse Vint as Buck Alan Vint as Ralph Michael Richardson as Hank John Elerick as Carl Leeds John S. Ragin as (Chief Inspector) George Murdock as (Colonel) Donald Mantooth as Sid Lionel Johnston as Sandy Alex A. Brown as Pool Player Bob Cunningham as Dr. Frank Adams John Dennis as Brawny Foreman Gene Dynarski as Fred Bob Gravage as Farmer Mr. Griggs Hard Boiled Haggerty as (Pool Player) Tim Herbert as Las Vegas Man Dave Morick as Technician Inez Pedroza as Laura Josh Albee as Boy with Radio (uncredited) Crew Mark Robson: director and producer Bernard Donnenfeld: producer (uncredited) Jennings Lang: executive producer George Fox & Mario Puzo: writers John Williams: music score Philip Lathrop: director of photography Dorothy Spencer: editor Alexander Golitzen: production designer E. Preston Ames: art director Burton Miller: costume designer Albert Whitlock: visual effects Fred Tuch: Assistant Art Director Originalan filmski plakat Morava Film

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vasa Stajić (Mokrin, 10. februar 1878 — Novi Sad, 10. februar 1947) bio je srpski filozof i pisac. Niz njegovih dela smatra se ključnim za poznavanje istorije Novog Sada. Biografija Gimnaziju učio u Velikoj Kikindi, Sremskim Karlovcima i Senju. Kao učenik bio je zbog socijalističke agitacije isključen i karlovačke gimnazije. Studirao je prava, a potom filozofiju u Budimpešti, Parizu i Lajpcigu, a diplomirao je 1902. godine u Budimpešti. Započeo rad kao učitelj u banatskim selima, potom je bio profesor u Pakracu, pa u Učiteljskoj školi u Somboru. Došavši iz Pakraca školske 1904—1905. godine počeo je sa radom kao profesor i suplent u Pljevaljskoj gimnaziji, gde je u istom periodu radio profesor i istoričar Gligorije Elezović. Godine 1938. objavljen je prigodni zbornik radova posvećen njegovom 60. rođendanu. U toj `Spomenici`[1] se ističe: Život profesor Stajića je bio uvek budna radinost i sveža delotvornost. Sadržinski se njegov život deli na dva perioda. U prvom, ranijem periodu on je revolucionar koji vrši veliki uticaj na omladinu. Delovao je u cilju oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda, koje se ostvarilo nakon završetka Prvog svetskog rata. Nastupa u novoj državi, u novim okolnostima njegove preusmerenje ka istorijskoj nauci, kada on ispisuje brojna istoriografska dela. Propagirao je Stajić ideje profesora Sandića i predvodio je Reformistički srpski nacionalni pokret mlade vojvođanske inteligencije. Kao poverenik Srpske narodne omladine propagirao je ujedinjenje svih Srba u državu Južnih Slovena.[2] Izdavačka delatnost Izdavao je predratne časopise Novi Srbin i „Srpska Prosveta”. Zbog svojih ideja bio je često proganjan i osuđivan, i za vreme Prvog svetskog rata a i u miru. Nakon rata pokrenuo je opet list, sada je to `Nova Vojvodina` u kojem iznosi vojvođanske probleme. Sarađivao je pišući za mnogo listova. Bio je jedno vreme sekretar Matice srpske i urednik „Letopisa” (1921. i 1936). Bio je i sekretar Matice srpske, ali je 1944. godine, na poziv svojih đaka prešao u Srem i pridružio se partizanima.[3] Napisao je preko 20 knjiga od kojih su mu najpoznatije „Novosadske biografije” u šest tomova, „Velikokikindski distrikt” i druge. Posebno se istakao studijama o Svetozaru Miletiću (1926, prepravljeno i doterano 1938), kao i Jovanu Jovanoviću Zmaju (1933). Napisao je preko 100 naučno-stručnih rasprava. Posle Drugog svetskog rata izabran je za doživotnog predsednika Matice srpske. Njegova kapitalna dela o istoriji Novog Sada ”Privreda Novog Sada”, ”Novosadske biografije”, ”Građa za kulturnu istoriju Novog Sada”, ”Građa za političku istoriju Novog Sada” su kapitalna dela na temu istorije grada.[4] Zaslužan je za pokret planinarstva i izletništva u Vojvodini. Godine 1923. aktivno učestvuje u organizovanju Novosadske podružnice Srpskog planinarskog društva, koja 1924. godine postaje Planinarsko društvo Fruška gora. Jedna osnovna škola u Novom Sadu i osnovna škola u Mokrinu nose njegovo ime

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Andrija Maurovic Špoljar, Zlatko, hrvatski pedagog i skladatelj (Miholec kraj Križevaca, 11. IV. 1892 – Opatija, 29. IV. 1981). Završio Učiteljsku školu,Višu pedagošku školu te Muzičku akademiju u Zagrebu. Radio kao učitelj u Podravini i Zagrebu. Šef Odjela za seljačku prosvjetu Banovine Hrvatske 1939–41. Nakon II. svjetskog rata bio je nastavnik na učiteljskim školama u Kastvu, Rijeci, Zadru i Puli. Urednik časopisa Savremena škola i Vrelo. Bavio se skupljanjem i obradbom narodnih napjeva. U njegovu skladateljskom opusu istaknuto mjesto zauzima glazba za djecu (dječji igrokazi s pjevanjem, zborne pjesme) te skladbe za tamburaške sastave. Pisao je i udžbenike za osnovnu školu, priče za djecu i dr. Andrija Maurović (1901 — 1981) bio je jugoslovenski i hrvatski crtač stripova, slikar i ilustrator. Delujući u maloj zemlji s nerazvijenom strip-tradicijom, zemlji neažurnih poslenika kulture, Maurović je, nažalost, iskusio sudbinu mnogih velikih umetnika i ostao je gotovo anoniman izvan njenih granica. Biografija Andrija Maurović, rođen je 29. marta 1901. godine u malom mestu Muo, kraj Kotora, kao sedmo dete Bokeljke i Slovenca, apotekarskog službenika austro-ugarske vojske. Nakon kratkotrajnog boravka u Krakovu, u Poljskoj, porodica Maurović se preselila u Dubrovnik, gde je Andrija proveo dane dečaštva i mladosti. Bio je slab đak, ali je od najranije mladosti pokazivao talenat za crtanje. U jesen 1920. godine prvi put odlazi u Zagreb u nameri da studira slikarstvo, ali se zbog besparice vraća kući. Prva izložba Kao osamnaestogodišnjak, 1919. godine, na jednoj zajedničkoj izložbi je u Dubrovniku izložio svoje prve radove. O uspehu tog prvog izlaganja nema nikakvih podataka, ali već sledeće 1920. godine Maurović ponovo izlaže i to 32 slike u tehnikama akvarela, ulja, pastela i ugljena. `Fali mu još dosta toga - osobito u tehnici; boje mu nemaju svježinu i prelazi su tvrdi ali se sve to dade postići školom i vježbanjem. Maurović je sada u 8. razredu gimnazije. Ovako mlad nas je začudio svojom prvom izložbom` - pisala je tadašnja kritika. Studije Kraće vreme (1921./1922) bavio se glumom u sarajevskom pozorištu, a glumio je i u nekoliko nemih filmova. Pokazalo se kasnije da je ovo kratko filmsko iskustvo uveliko odredilo njegov način kadriranja stripova i ilustracija. Nakon odsluženja vojnog roka u Nišu, po drugi put odlazi u Zagreb kako bi otpočeo sa studiranjem na `Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt`, što je bio tadašnji naziv za Akademiju likovnih umetnosti. Upisao se u klasu Ferde Kovačevića. Ovoga puta Finansijski problemi su manji jer ga je pripomogla dubrovačka opština. Ipak Maurović je zarađivao za život izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige. U to vreme pravila Akademije zabranjivala su studentima takav rad, pa Maurović ubrzo prekida studije. U arhivi Akademije nisu pronađeni dokumenti na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da je došlo do sukoba sa upravom i da je Maurović isključen sa Akademije. Profesionalac Nakon prekida školovanja u potpunosti se posvećuje ilustratorskom radu. Povremeno objavljuje karikature u dubrovačkom `Ježu`. Među sačuvanim brojevima `Ježa` prvi Maurovićev crtež naslovljen je Madam Pompadur i taj crtež možemo smatrati njegovim najranijim sačuvanim crtežom (`Jež`, Dubrovnik 1921., br. 4 od 1.5.1921). Od 1925. godine povremeno sarađuje i sa tada najznačajnijim humorističko-satiričnim časopisom u Hrvatskoj `Koprive`, a od 1928. dobija poverenje da radi naslovnice i zadnje strane za taj časopis i pokoji crtež unutar broja. Tokom 1930. godine većinu naslovnica je uradio Maurović što govori da je stekao ugled i status među ilustratorima i karikaturistima. Sarađivao je sa velikim brojem novina i časopisa među kojima su `Jutarnji list`, `Novosti`, `Koprive`, `Ženski svet` i `Kulisa`. Zlatno doba: 1935—1941 Uvozni strip, pretežno američki, sredinom tridesetih godina počeo je da osvaja čitaoce, pa su urednici zagrebačkih `Novosti` odlučili da otpočnu sa objavljivanjem domaćeg stripa, a taj veliki posao su poverili Andriji Mauroviću. Svoj prvi strip `Vjerenica mača`, prema delu francuskog pisca Paula Fevala, `Novosti` su počele objavljivati 2. maja 1935. godine. Reprint ovog Maurovićevog prvenca, u okviru biblioteke `Velikani hrvatskog stripa`, objavio je Osiječki `Format` 2006. godine. Posle `Verenice mača`, prvog `romana u slikama`, usledila su dva naučno-fantastična stripa, `Podzemna carica` i `Ljubavnica s Marsa`, a onda su se kao na pokretnoj traci počeli ređati stripovi: `Plen demona džungle`, `Razbojnikova verenica`, `Krvolok od Tanipura`, `Ognjem i mačem`, `Zlatarevo zlato` i mnogi drugi. Veliku slavu je stekao sa svoja prva dva vestern-stripa `Trojica u mraku` i `Sedma žrtva` za kojima slede `Gospodar Zlatnih bregova`, `Poslednja pustolovina Starog Mačka`, `Sablast zelenih močvara`... Strip junaci naprečac osvajaju publiku širom zemlje, a svom tvorcu donose ogromnu slavu - i isto toliko novca. `Zarađivao sam po sedamdeset-osamdeset hiljada tadašnjih dinara mesečno, a za taj novac je kuća mogla da se kupi`. - rekao je Andrija Maurović. `Ali, kako je dolazilo, tako je i odlazilo: piće, žene, lumpovanje, četa prijatelja koji se za tren okupe oko čoveka punog para; koliko god da ih ima, nikad dovoljno, i ništa mi od sveta toga nije ostalo...` Svoj stvaralački vrhunac Maurović je imao između 1935. i 1941. godine. U drugoj polovini pedestih godina (1956-60) nije objavio nijedan strip pokušavajući da se vrati na puteve čistog slikarstva. Često je govorio da ga slikarstvo odmara, a da je strip upropastio njegov život. U periodu 1970-76 takođe se uzdržava od crtanja stripova. U 1976. objavljuje svoj poslednji strip `Povratak Starog Mačka`. Drugi svetski rat Početkom rata (1941-43.) Maurović nije crtao stripove, ali je tokom 1943. i 1944. za `Zabavnik` nacrtao sledeće stripove: Grob u prašumi, Seoba Hrvata, Knez Radoslav, Tomislav, Zlatni otok i Ahuramazda na Nilu. Pred kraj Drugog svetskog rata Maurović je pristupio partizanima i bio u sastavu Osme kordunaške divizije. Uglavnom je radio plakate i zidne novine. Nakon rata je nacrtao opus od 6 kratkih stripova iz partizanskog života. Ti stripovi su objedinjeni u strip-albumu `Priče o odvažnim ljudima` (Izdavač: KIC `Privlačica`, Vinkovci 1989). Za naslovnicu je upotrebljena njegova slika (ulje na platnu) iz 1945. godine .[traži se izvor] Strip-album `Priče o odvažnim ljudima` sadrži sledeće stripove: `Brodolomci na otoku Mega` (Scenario Marcel Čukli. Prvo objavljivanje `Horizontalni zabavnik`, 1952) `Protiv smrti (scenario Vicko Raspor. Prvo objavljivanje `Omladina`, 1954) `Rankov odred` (Scenario: Mahmud Konjhodžić i Norbert Neugebauer. Prvo objavljivanje `Plavi vjesnik`, 1961) `Vreme odvažnih` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Strip magazin`, 1966) `Istinite priče o malim borcima` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Kekec`, 1967/68.), sadrži zbirku kratki stripova: `Prijeteći pozdrav`, `Zaslađeni benzin`, `Most je popravljen`, `Spašeno selo`, `Ruke uvis`, `Lekovi su nabavljeni`, `Spašena žetva`, `Snalažljivi kurir`, `Beg iz doma`, `Uništeni plakati`. Poslednji šesti strip iz partizanskog opusa pod nazivom `Sinovi slobode` nije objavljen u ovom albumu jer su originalne table izgubljene, a reprint iz `Modre laste` nije bio zadovoljavajućeg kvaliteta. Na ivici ponora `Pio sam po desetak litara vina dnevno, po dva litra najjače rakije od kukuruza, pušio po osamdeset cigareta, predavao se jednako neumerenim čulnim uživanjima - i tako preko dvadeset godina, dok nisam dospeo na rub ponora, na granicu potpunog rastrojstva i kraha. Tek onda, kad mi je već bilo četrdeset pet godina, uspeo sam da se trgnem, da bih koliko-toliko produžio menicu života.` - izjavio je Maurović za magazin `Start` .[1] Djelo Andrija Maurović je za života nacrtao preko 200 stripova. Veliki broj stripova je urađen po književnim delima među kojima je verovatno najpoznatija adaptacija `Gričke vještice` po motivima istoimenog romana Marije Jurić Zagorke. `Večernji list` je prvi započeo objavljivanje, u periodu 1960/62., ali je strip u celosti objavljen u ediciji `Strip-strip`, u izdanju `Lykos` (koji će kasnije promeniti ime u `Epoha`). Ediciju je štampao `Vjesnik` 1962. godine u 14 svezaka na ukupno 364 stranice. Po romanima Šenoe je uradio `Zlatarevo zlato` i `Čuvaj se senjske ruke`. `Ljubavnica s Marsa` je delo Alekseja Tolstoja, `Ognjem i mačem` Henrika Sjenkjeviča Kompletan opus možete pogledati ovde: Stripovi Andrije Maurovića Posthumno je NLC Media Grupa, Zagreb objavila Maurovićevu zbirku erotskih skica i crteža pod nazivom `Kandaul`. ISBN 978-953-98075-7-1. koja je štampana u nekoliko izdanja. Crteži su rađeni u olovci. Na pojedinim mestima olovka se razmazala, pa tekst nije dovoljno čitak. Na nekim tablama sličice su razrađene do najsitnijeg detalja dok su na drugima ostale samo kao proste skice. Maurović se nije previše trudio jer je stripove sa erotskom sadržinom radio iz razonode, samo za sebe. Smrt Poslednjih godina svog života Andrija Maurović je u svojoj okolini važio za čudaka i ekscentrika. Prihvatio je spartansko-asketski način života, opredelio se za najstroži vegetarijanski način ishrane, ustajao zorom a legao s prvim mrakom. Odrekao se poroka i društva ljudi i vratio se svojoj prvoj ljubavi - slikarstvu. Nakon kraće bolesti umro je u oskudici 2. septembra 1981. godine u vlastitoj kući u Zagrebu, na Pantovčaku 45. Maurović je 9 godina nakon svoje smrti sahranjen po drugi put 16. decembra 1990. godine. Piscu Maurovićeve biografije, novinaru Aleksandru Vojinoviću, pripada zasluga, pored pisanja biografije, što su Maurovićevi posmrtni ostatci premešteni iz grobnice koja je bila u katastrofalnom stanju u pristojnu grobnicu na zagrebačkom groblju Mirogoj.

U dobrom stanju, bez godine izdanja (verovatno 1922) Naslov Marjan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : [s. n., s. a.] (Zagreb : Tipografije) Fizički opis 52 str, 7 listova s tablama : 3 geogr. karte ; 20 cm Sadržaj Misli i pogledi sa Marjana . Dio 1 / Ivo Dellalle . Priroda Marjana . Dio 2 / U. Girometta. DELALLE, Ivo, povjesničar umjetnosti i publicist (Trogir, 13. XI. 1892 — Trogir, 31. I. 1962). Potječe od trogirske plemićke obitelji, koja se prvi put javlja u dokumentima potkraj XVI. st. pod imenom Gregliutica (Kreljutić po krilima koja su se nalazila u njezinu grbu), a na poč. XVII. st u talijaniziranom obliku Dell Ale, Delalle. Klasičnu gimnaziju završio u Biskupskom sjemeništu u Splitu 1911, a teološke studije u Zadru 1915. Kao svećenik službuje 1916–18. u Trogiru, zatim je od 1919. na dužnosti pri katedrali Sv. Dujma u Splitu. Za službovanja u Splitu predaje u biskupskoj gimnaziji. Od kraja 1926. pitomac je Zavoda Sv. Jeronima u Rimu i na poticaj F. Bulića studira kršćansku arheologiju u Papinskom institutu (Pontificio istituto di archeologia cristiana). Diplomirao 1929, doktorirao 1930. temom Kapela solinskih mučenika u Sv. Ivanu Lateranskom. Iste godine vraća se u Trogir na dužnost upravitelja župe, 1933. imenovan kanonikom zborno-opatskoga Kaptola u Trogiru te povjerenikom Galerije umjetnina u Splitu za grad Trogir. God. 1936. predsjednikom je prvoga Interdijecezanskoga liturgijskog odbora, a 1955. članom istoga obnovljenog odbora pri Biskupskoj konferenciji. — Pisao je eseje, studije, prikaze, književne i likovne kritike, ponajviše o trogirskim i splitskim spomenicima, crkvenoj arhitekturi, umjetničkim izložbama. Objavljivao putopise iz Italije i Nizozemske, a u svojim napisima bavio se i drugim kulturnim, društvenim i političkim pitanjima. U Splitu je 1921. pokrenuo književnu reviju Renesansa, a u Trogiru osniva društvo za proučavanje i zaštitu starina »Radovan«, kojemu je od 1930. predsjednikom. Urednik je revije Život s crkvom, koja je pokrenuta 1936. Sudjelovao je u mnogim kulturnim i društvenim akcijama u Splitu. Jedan je od inicijatora prvoga izložbenog salona »Galić« te društva »Marjan«. Nakon II. svjetskog rata uz potporu splitskoga Konzervatorskog zavoda radio na zaštiti splitske katedrale i ratom oštećenih spomenika u Trogiru. Prilozima surađivao u novinama i časopisima Luč (1913–14), Jadran (1919–20), Novo doba (1919, 1921, 1929, 1932–33, 1936–40), Renesansa (1921), Jutarnji list (1925–26), Jadran (kalendar, 1927, 1933), Narodna politika (1927–29), Hrvatska straža (1931, 1936, 1938), Selo i grad (1931, 1933), Katolička riječ (1935–36, 1940), Život s crkvom (1936–37, 1939), Dom i svijet (1939–40), List Biskupije splitsko-makarske (1941), Blagovest (1948) i Službeni vjesnik Biskupije splitsko-makarske (1964). Njegov vodič Trogir izišao je 1936; dva skraćena izdanja izlaze 1953. i 1966. na više stranih jezika, a ono iz 1973. prerađeno je, skraćeno i prevedeno. DJELA: Misli i pogledi na Marjana (u knjizi: Marjan. Zagreb 1922, 1–18). — Trogir. Vodič po njegovoj historiji, umjetnosti i životu. Trogir 1936, Beograd 1952, Trogir 1963; Trogir i okolica (suautori: M. Slade-Šilović i S. Geić). Zagreb 1973.

Upton Sinclair – Metropola Nolit, Beograd, 1929 209 str. meki povez, korice u lošijem stanju (v. slike), unutra dobro očuvano, potpis bivšeg vlasnika u vrhu najavnog lista, inače bez podvlačenja, pečata, pisanja, kompletno... PRVO IZDANJE NA SRPSKOM JEZIKU. Nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu od Pavla Bihalya, knjiga sadrži fotografiju autora, 199 str, stanje odlično, 13x19 cm Pavle Bihali, Bihali Pál Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Izdanje Nolit 1929. godine. oštećenja.Ex Yugoslavia (1910-1945) avant – garde . Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Apton Bil Sinkler, autor romana sa socijalnim temama, političkih i socijalnih spisa. Dela: `Džungla`, `Metropola`, `Kralj ugalj`, `Džimi Higins`, `Kraj sveta`, `Između dva sveta`, `Aždajini zubi`, `Široka je kapija`, `Predsednikov agent`, `Svet koji treba osvojiti`, `Predsednička misija`. Preveo Bogdan Bilbija Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... KC (L)

JEZIK NAŠ NASUŠNI - Stanislav Vinaver (1952. godina) Autor: Stanislav Vinaver Izdavač: MATICA SRPSKA Godina izdanja: 1952. Broj strana: 188 Povez: mek Format: 21cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice iskrzane. Korice i listovi požuteli od starosti. Tekst podvlačen na par mesta. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) bio je srpski pesnik, književni kritičar i prevodilac. Vinaver je rođen u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona, a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Školovanje je privremeno prekinuo da bi učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa. Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine. Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine. Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine. Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja. Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine. Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande. I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet. Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine. Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj, cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću. U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine. Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru. Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine. Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine. Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije. Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora. Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića. Prilikom posete francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Jugoslaviji 1937. godine, Vinaver je odlikovan IV stepenom ordena Legije časti. Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik. Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Poslednje godine (1945—1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama), Čika Staša, Džim Dim Presni, Profesor Sveznanov. U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću. Nasleđe Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.

ROLOFF / HUTSCHENREUTHER - Ručno oslikan dezertni tanjir Dimenzije Prečnik: 19 cm Visina: 2 cm Težina: 210 g Nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu. Prvi žig na dnu, zelenim: Hutschenreuther Selb (Inicijali) LHS (za “Lorenz Hutschenreuther Selb“, u elipsi, ispod crteža lava) BAVARIA GERMANY US ZONE „Porzellanfabriken Lorenz Hutschenreuther AG Selb“ koristila je žig između 1946. i 1950. godine, kada se Selb nalazio u američkoj okupacionoj zoni. Drugi žig, crvenim: Roloff (Ispod grba münsterskih anabaptista) handarbeit (ručni rad) Deutsche Wertarbeit (Nemački kvalitetan rad) Prema izvorima, radionica za oslikavanje porcelana ”Porzellan-Manufaktur August Roloff G.m.b.H. ” u Konstanci, na Bodenskom jezeru, koristila je žig od 1927. oo 1932. godine. To se ne poklapa sa vremenom kada je fabrika Hutschenreuther proizvela tanjir, tako da je verovatno ovaj žig korišćen i znatno kasnije. Porodica Hutschenreuther (Hučenrojter) počela je proizvodnju porcelana u nemačkoj severnoj Bavarskoj još 1814. godine. Osnivač Carolus Magnus Hutschenreuther(Karolus Magnus Hučenrojter, 1794-1845), koji je prethpodno radio u fabrici „Lichte“ (Lihte) u Wallendorfu (Valendorf), pokrenuo je fabriku u gradu Hohenberg an der Eger (Hoenberg na Ergeru). Zaposlio je umetnike, zanatlije i vajare iz čitave Evrope, i proizvodi `Porzellanfabrik C.M. Hutschenreuther A.G.` postigli su visok kvalitet. Nakon njegove smrti 1845. godine fabriku su vodili njegova udovica Johanna Hutschenreuther (Johana Hučenrojter) i dva sina. 1857. godine, Lorenz Hutschenberger (Lorenc Hučenrojter), sin Carlousa Magnusa, osnovao je nezavisnu fabriku u gradu Selb (Zelb): „Porzellanfabriken Lorenz Hutschenreuther AG Selb“, koja je svojim rastom i ugledom daleko prevazišla fabriku koju je osnovao otac. Brz rast ostvaren je kupovinom nekoliko manjih fabrika porcelana širom Nemačke: “Jaeger, Werner & Co.” (u Selbu, preuzeta 1906. godine), “Paul Müller” (takođe u Selbu, 1917.), “Bauscher” (u Weidenu, 1927.), “Porzellanfabrik Tirschenreuth” (1927.), “Porzellanfabrik Königszelt” (1928.). Za sve to vreme, fabrike oca i sina su bile međusobni konkurenti, i nisu sarađivale. 1969. godine Lorenz Hutschenreuther je kupio i svu imovina koja je bila u vlasništvu prvobitne kompanije koju je osnovao Carolus Magnus, i “Hutschenreuther” je postala jedinstvena kompanija. 2000. godine priključila se kompaniji “Rosenthal”, podružnici “Waterford Wedgwood Group”. August Roloff (August Rolof, 1897 – 1931) osnovao je 1919. godine nemačkom gradu Münster (Minster)svoju radionicu porcelana, što je bilo u pravom trenutku, jer je po završetku I Svetskog rata potražnja bila velika. Kao svoju oznaku izabrao je grb münsterskih anabaptista. U početku je poručivao neoslikan porcelan od fabrika Thomas, Rosenthal, Schumann, Tettau, Gräf & Krippner, Königszelt, a u posleratnom periodu od fabrika Heinrich, Johann Haviland, Eschenbach, Krautheim, Pirkenhammer, kao i drugih. Mnogi od tih predmeta proizvedeni su prema dizajnu samog Roloffa. Takođe, u radionici su oslikavani i stakleni predmeti. Radionica je počela rad sa tri slikara, ali se broj saradnika brzo uvećavao. 1928. i 1929. godine Roloff je postao suvlasnik i radionice za oslikavanje porcelana u nemačkom gradu Konstanz, na Bodenskom jezeru: ”Porzellan-Manufaktur August Roloff G.m.b.H. ” Posle smrti Augusta Roloffa 1931. godine kompanijom je upravljao Ludwig Wiesner (Ludvig Vizner). U toku II Svetskog rata o fabrici je brinuo majstor za oslikavanje porcelana Otto Fuldauer (Oto Fuldauer), koji kao holandski državljanin nije pozivan u vojnu službu. U toku bombardovanja 1944. godine pogoni su skoro potpuno razrušeni. U sledećim godinama zgrade, peći i mašine su postepeno obnavljani. 1949. godine kompanija je pretvorena u akcionarsko društvo, u kojem su najveći udeo imali udovica Augusta Roloffa, Ida Roloff, i ćerka Edith Wiesner (Edit Vizner), rođena Rolloff. U ranim 1950-im godinama fabrika je svoje proizvode isporučivala u Belgiju, Norvešku, Holandiju, Švedsku, Italiju, Švajcarsku, Portugal, Luksemburg, Tursku, Južnu Afriku, Meksiko, Kubu, Peru, Panamu, SAD, Australiju i Novi Zeland. Ipak, fabrika nikada nije uspela da se u potpunosti oporavi. Dugovi su rasli, plate su slabo ili nikako isplaćivane. Mnogi slikari na porcelanu, koji su godinama radili za fabriku, napustili su je i otvorili svoje radionice. Fabrika je konačno zatvorena 1955. godine. (121/45-45/148-kp/1394)

U dobrom stanju, na koricama sitne fleke, kao na slici Ernest Bauer - Štampa evropskih velevlasti i Amerike Autor: Ernest Bauer Izdavač: Matica hrvatska Godina izdanja: 1940. Mjesto izdanja: Zagreb Broj stranica: 110 Format: 17x12.5 cm Uvez: tvrdi Ernest Bauer rođen je u Zagrebu 1910. godine. U Zagrebu je zavšio pučku školu, gimnaziju i diplomirao na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Poslijediplomski studij je nastavio kao stipendist francuskog Ministarstva vanjskih poslova u Parizu i Strassbourgu. Službovaoje kao gimnazijski profesor u Varaždinu (1934.), Zagrebu (1935.) i Vinkovcima (1935.-1937.). Godine 1937. dobiva njemačku stipendiju (Alexander v. Humboldt-Stiftung), odlazi u Leipzig i doktorira filozofiju 1939. godine. Nakon povratka u Hrvatsku postaje ravnateljem njemačke novinske agencije `Europa-Press`. Nakon Simovićeva puča 1941. godine biva uhićen, ali dolaskom NDH oslobođen i imenovan pročelnikom Ureda za novinstvo Ministarstva za vanjske poslove. Nekoliko mjeseci poslije biva premješten za savjetnika i novinskog atašea u poslanstvu NDH u Bukureštu. Sljedeće godine vraća se ponovno u Zagreb i radi u različitim službama u Ministarstvu za vanjske poslove, između ostalog i kao pročelnik za germanske zemlje u političkom odjelu. Godine 1943. Bauer je imenovan docentom na slavistici na Sveučilištu u Zagrebu.[1] Od 1945. do 1954. godine živi u Austriji. Studirao je u Grazu i ovaj put doktorirao iz političkih znanosti (1948.). Nakon toga preselio se je u München, gdje je bio imenovan višim činovnikom njemačke savezne vlade i radio do umirovljenja, 1975. godine, otkad se više bavi publicistikom i znanošću. Bio je glavni urednik hrvatskog časopisa na njemačkom jeziku Kroatische Berichte u Mainzu, predsjednik Društva za proučavanje hrvatskog pitanja te vijećnik Hrvatskoga narodnog vijeća u New Yorku i predsjednik Hrvatskoga narodnog odbora u Münchenu. Bauer se desetljećima plodno bavio znanstvenim i publicističkim radom napisavši više od četiri stotine različitih rasprava i prikaza u brojnim publikacijama na hrvatskom, njemačkom, engleskom, francuskom, talijanskom i španjolskom jeziku. Brojna djela koja je zasebice objavio većinom su povijesno-političkog sadržaja, ali su protkana nedvojbenim literarnim crtama. Njihovi naslovi najbolje predočuju problematiku kojom se bavio. Današnja Njemačka, Zagreb, 1937. Štampa europskih velevlasti i Amerike, Zagreb, 1940. Hrvati u Tridesetgodišnjem ratu, Zagreb, 1941. Novo lice Rumunjske, Zagreb, 1943. Die Entwicklung der Publizistik in Kroatien, Zagreb, 1944. Glanz und Tragik der Kroaten, Wien-München. 1969. Zwischen Halbmond und Doppeladler: 40 Jahre österreichischer Verwaltung in Bosnien und Herzegowina, Wien-München, 1971. Drei Leopardenkoepfe in Gold: Oesterreich in Dalmatien, Wien-München, 1973. Slava i tragika Hrvata, Wien-München, 1973. Joseph Graf Jellachich, Banus von Kroatien, Wien, 1975. (na hrv. jeziku Hrvatski ban Jelačić, München, 1981.) Aloisius Kardinal Stepinac. Ein Leben fuer Wahrheit, Recht und Gerechtigkeit, Recklinghausen, 1984. Der Löwe vom Isonzo. Feldmarschall Svetozar Boroević de Bojna, Graz, 1985. (2. izd. 1986.; tal. izd. Boroevic il leone dell`Isonzo, Gorica, 1986., 2. tal. izd. 1987., 3. tal. izd. 2006., 4. tal. izd. 2010.[2]) Život je kratak san (sjećanja), München-Barcelona, 1987. Der letzte Paladin des Reiches. Stjepan pl. Sarkotić, Graz, 1988. (tal. izd. L`ultimo paladino dell`impero: il colonnello generale Stefan Sarkotić barone von Lovćen, Trst, 1989.[2]) Sjaj i tragika hrvatskog oružja, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1991.

U dobrom stanju, osim mrlja na koricama, kao na slici Petrović Nјegoš, Petar II, 1813-1851 = Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 Gorski vijenac : istoričesko sobitije pri svršetku XVII vijeka / sočinenije Petra Petrovića Nјegoša Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1940 Beograd : Zadruga Profesorskoga društva, 1940 Fizički opis LXV, 197 str. : autorove slike ; 19 cm Drugi autori - osoba Kovačević, Božidar Zbirka Luča ; 37-38 Str. VII-XXXVII: Nјegoš / Božidar Kovačević Bibliografija: str. XL-LXV. Predmetne odrednice Petrović Njegoš, Petar, 1813-1851 -- `Gorski vijenac` `Ovo je treći komentar „Gorskoga vijenca“: prvi je Stjepana Mitrova Ljubiše (1868), a drugi M. Rešetara (1890; deseti put objavlјen i dopunjen 1940). Sem toga bilo je još nekih pokušaja tumačenja: Nepoznatoga (v. Jedan rani komentar G. v. od D. Vuksana, Prilozi P. Popovića 1936, `s. 299); takođe od Nepoznatoga, po Rešetaru, u izdanju Braće Popovića (1901) i U. Džonića, opet po Rešetaru (ženevsko izdanje 1917), a izgleda da je posle smrti moga neprežalјenoga školskoga druga i odličnoga znaoca Njegoševa jezika Dra Danila Vušovića ostala znatna građa za komentar koji je pok. Vušović nameravao da objavi (v. Sjećanje na. Dr. D. Vušovića, od LJ. Nikčevića, Slobodna misao, 12. maj 1940). Iz razgovora sa prof. Stankom Perunovićem (kome blagodarim što je usrdno pratio ovaj moj rad) doznao sam da je porodica Vušovićeva zamolila jednog njegovog zemlјaka da taj komentar sredi, te će po svoj prilici i Vušovićev rad biti objavlјen, što će svakoga, koji ga je poznavao, radovati. Svoja tumačenja ja sam radio, uglavnom za jugoslovensku omladinu i za šire redove čitalaca. Kao nastavnik video sam da i najbolјi učenici često ne razumeju stihove koji se čine jasni, pa sam se stoga trudio da ukratko i jasno objasnim sve što sam mislio da treba objašnjavati čitaocu obična obrazovanja. Prirodno je što sam se često slagao sa g, Rešetarem koji se pedeset godina bavi Nјegošem i kome neka je za to svaka slava, čast i hvala. Ali hotimičio nisam išao za njim, pa ako se na nekim mestima slažemo to je proizišlo iz same suštine stihova koji se drukčije nisu mogli ni razumeti nego kako su ih dosadašnji komentatori shvatili. Ali ima dosta stihova koje sam protumačio drukčije ili kojima sam ja jedini tumač, jer su ih raniji komentatori obilazili ili previđali. Danteovu „Božansku komediju“ tumačili su mnogi, i svaki je komentar koristio kojom novinom, pa se nadam da će i moja tumačenja olakšati čitanje i razumevanje „Gorskoga vijenca“. Namenjujući ga omladini i narodu, ja sam ga podelio na pojave radi lakšeg shvatanja, a uvod o životu i radu Nјegoševu dao sam u krupnim crtama, bez naučnoga balasta, da bi bio jasniji i čitlјiviji. Za one čitaoce koji hoće dublјe da proučavaju Nјegoša dodajem bibliografske beleške. Bilo bi ih mnogo više da se nisam ograničio na spise i građu o Nјegošu kao pesniku, vladaru i čoveku; i tako shvaćene, one su ipak dopuna ranijIm podacima (Dragović M. Pokušaj za bibliografiju C. G. Cetinje 1892; Chotch P. La Bibliografia del Montenegro. PHM 1925; Durkowicz- Jakszicz L. Petar II Petrović-Njegoš. Varšava 1938, c. XV-XXXII). Nјegoševa sva dela po hronološkom redu postanka popisao je D. Vušović (Cjelokupna djela P. II P. Nјegoša. Drugo izdanje. B. 1936; s. XI); ja ih zbog toga ovde neću navoditi.`

ERNST TEICHER, Meissen - Duboki tanjir (1901-1923) Dekor: Zwiebelmuster Dimenzije Prečnik: 24 cm Visina: 3 cm Težina: 510 g Na dnu mnoštvo sitnih tragova pribora i sitne mrlje od plave boje. Žig na dnu, štampan plavim: MEISSEN (polukružno, ispod crteža balčaka mača) Žig na dnu, podglazurno utisnuto: MEISSEN 5 Fabrika „Ernst Teichert GmbH.“ koristila je štampani žig od 1901. do 1923. godine, a utisnuti žig u prvoj četvrtini XX veka. Johann Friedrich Ernst Teichert (Johan Fridrih Ernst Tajhert) radio je kao nadzornik do 1868. godine u fabrici „Carl Teichert Meißen“ koju je osnovao njegov brat Carl (Karl) 1857. godine. Postao je nazavisan kada je 1869. godine otovorio svoju fabriku keramičkih pločica za peći u Cöllnu (Koln), tada u blizini Meißena. 1872. godine fabrika je prevedena u akcionarsko društvo pod nazivom „Sächsische Ofen- und Chamottewaaren-Fabrik vorm. E. Teichert“. 1905 godine odeljenje zidnih pločica prošireno je preuzimanjem fabrike peći Markowsky. 1884. godine osnovao je Ernst Teichert u Cöllnu još i fabriku porcelana. Kada je on umro u oktobru 1886. godine posao je preuzeo njegov sin Christian Teichert (Kristian Tajhert). U julu 1901. fabrika je pretvorena u društvo sa ograničenom odgovornošću pod nazivom „Ernst Teichert GmbH.“ Proizvodila je obojene i glazirane zidne pločice, kaljeve peći, građevinsku keramiku i posuđe. 1913. godine zapošljavala je 700 radnika. 1930. godine spojile su se fabrike „Meißner Ofen- und Porzellanfabrik vorm. Carl Teichert Meißen“, „Ernst Teichert GmbH“ i „Wandplattenwerke Saxonia GmbH“ u grupu pod nazivom „Teichert-Werke Meißen“. 1929. godine proizvodnja porcelana je zaustavljena, a u aprilu 1930. godine licencu i originalne modele za proizvodnju predmeta sa plavim dekorom Zwiebelmuster (Blue Onion, plavi luk), po kojima je Teichertova fabrika bila poznata, preuzela je kompanija „Porzellanfabrik Lorenz Hutschenreuther Selb“. Proizvodi Teichertove fabrike bili su poznati kao „Bürgerlich Meißen“ (građanski Meissen), dakle uglavnom namenjeni građanskom staležu u usponu, koji ipak sebi nije mogao da priušti skupe proizvode čuvene „Königlich Porzellan-Manufaktur Meißen“. Do danas, proizvodi ove dve fabrike se često brkaju, pa se Teichertov porcelan čak i reklamira i prodaje kao „Meissen-porcelan“. Verovatno zbog naziva „Meissen“ u Teichertovom žigu, iako on nije ni nalik ukrštenim mačevima u žigu čuvenije fabrike. Dekor “plavi luk”(blue onion, Zwiebelmuster ) prvobitno je nazivan “sijalica” . U Evropi prvi ga je upotrebio “Meissen Porzellan” u XVIII veku, ali je kopiran od strane drugih proizvođača još od XIX veka. Sličan dekor prvi su koristili kineski majstori slikanja na porcelanu. Najraniji primerci su plavo-beli porcelan sa dekorom oblika nara iz ranog perioda dinastije Ming. Kada je “Meissen Porzelan” počeo da kopira dekor, pošto je tada nar bio u Saksoniji nepoznata biljka, slikari su smislili hibride koji su više ličili na biljke poznate Evropljanima. Takozvani “luk” uopšte nije luk, već više liči na neku mešavinu breskve i nara, po uzoru na kineski original. Ceo motiv je genijalno zamišljeno grupisanje više cvetnih motiva sa stilizovanim božurima i lepim katama u centru, čije stabljike vetar povija oko bambusovog drveta. Pre kraja XVIII veka druge fabrike počele su da kopiraju Meissen-ov dekor, a u XIX veku gotovo sve evropske fabrike porcelana ponudile su svoju verziju ovog motiva. Dekor koji je Enoch Wedgwood počeo da koristi od 1870. godine čak je bio poznat pod nazivom “Meissen”. (124/40-48/159-kp/1502)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima podvucenih recenica obicnom olovkom i drvenom bojicom, sve ostalo uredno! Dr Aleksandar V. Solovjev - Postanak i značaj Dušanova zakonika, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd 1931 godine Mek povez. 31 strana Aleksandar Vasiljevič Solovjev (rus. Александр Васильевич Соловьёв; Kališ, 18. septembar 1890 — Ženeva, 15. januar 1971) je bio slavista, istraživač Dušanovog zakonodavstva, bogumila, heraldike, numizmatike, arheologije, prevodilac sa ruskog i francuskog jezika, profesor istorije slovenskog i vizantijskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu i u Sarajevu.[1] Biografija Otac Vasilij Fjodorovič Solovjev bio je sudija apelacionog suda u Varšavi, gde je Aleksandar proveo detinjstvo i stekao osnovno i srednje obrazovanje. 1912. diplomirao je pravne nauke na Univerzitetu u Varšavi, 1914. je postao docent. Potom odlazi u Moskvu za asistenta. 1915. završio je Istorijsko-filološki fakultet. Pripremao je i doktorsku disertaciju o ekstradiciji kriminalaca između Poljske i Rusije, koju nije stigao da odbrani i koja je izgubljena. Posle Oktobarske revolucije prihvatio je poziv Teodora Taranovskog da dođe u Beograd. Tu je predavao na Pravnom fakultetu. Počeo je da sprema novu doktorsku disertaciju o zakonodavstvu cara Stefana Dušana i odbranio je 1928. Na fakultetu je predavao Istoriju srednjovekovnog srpskog prava. 1930. izabran je za vanrednog, a 1935. za redovnog profesora univerziteta, ali je čekao do 1937. da izbor bude potvrđen. Godine 1925. oženio se Natalijom Rajevskom, koja je takođe bila ruska emigrantkinja. Dobili su najpre jednu ćerku koja je umrla kao beba i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, a 1933. su dobili i sina Aleksandra. Bili su sprijateljeni sa profesorom Georgijem Ostrogorskim, sa kojim su živeli u istoj ulici. Posle Drugog svetskog rata kao nepodoban nije smeo više da predaje na Beogradskom univerzitetu. Pozvali su ga na Pravni fakultet Univerziteta u Sarajevu, gde je izabran za dekana. Uhapšen je 1949. posle rezolucije Informbiroa, pod sumnjom da je od delegacije pravnika iz Bugarske primio tekst ove rezolucije. Uhapšena je i njegova supruga Natalija. Istraga je u Sarajevu trajala šest meseci. Potom je oteran u zatvor u Sremsku Mitrovicu gde je proveo skoro godinu dana bez suđenja. Njegova supruga je posle šest meseci istrage puštena na slobodu usled nedostatka dokaza, a za to vreme njihov maloletni sin Aleksandar bio je sam. Solovjev je 1951. godine osuđen na 18 meseci zatvora, koliko je već bio izdržao. Prilikom suđenja pozvao se na oficirsku reč oficira koji ga je saslušavao i kome je priznao da je primio tekst rezolucije, ali da ga je odmah i uništio zbog mogućih problema. Posle tog suđenja dobio je rok od šest meseci da napusti zemlju. Otišao je sa porodicom u Ženevu. Nakon mnogo komplikacija 1955. godine biva izabran za profesora slovenskih jezika i ruske literature na Univerzitetu u Ženevi. 1961. godine nasleđuje prof. Karcevskog na katedri za slovensku književnost i postaje profesor honoris causa. 1960—1962. u Lozani objavljuje francuske prevode sabranih dela Dostojevskog i Tolstoja. Bavio se heraldikom i 1967. bio je primljen u međunarodnu akademiju za heraldiku (Académie internationale d`héraldique). Bio je jedan od najznačajnijih poznavalaca heraldike Južnih Slovena. Objavljivao je radove o vizantijskoj i slovenskoj heraldici, ilirskim grbovnicima i poreklu srpskog grba. Umro je 15. januara 1971. u Ženevi, gde je i sahranjen. Sin Aleksandar Aleksandrovič Solovjev radio je u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu.

Стеван Симић (Кратово, 9. мај 1882 — Скопље, 25. јун 1962) био је српски географ, просветни и национални радник у Старој Србији и народни посланик у Краљевини Југославији. Школовање Родио се у Кратову 1882. године. Основну школу завршио је у месту рођења а гимназију у Солуну и Цариграду.По завршеној гимназији био је учитељ у селу Тураљеву код Кратова. Одлази 1902. године на студије географије, етнографије и историје у Београд, где дипломира 1906. године на Филозофском факултету код чувеног географа Јована Цвијића. Члан четничкога покрета Веома брзо упознао се са оснивачима Српске одбране Милорадом Гођевцом, Јованом Атанацковићем и Васом Јовановићем. Постао је члан револуционарнога одбора. Био је активан члан српске четничке организације, користан као добар познавалац прилика у Јужној Србији и Македонији. Од 1906. до 1912. године био је наставник у српским гимназијама у Битољу, Пљевљима, Солуну и Скопљу. Показао се као ревносни професор, добар предавач који се уз пут бавио писањем, пре свега етнолошких и историјских радова. Док је радио у Солуну започео је велики истраживачки рад по Јужној Македонији, по којој је често путовао. Обиман рукопис о антропогеографским одликама Кратовске области наводно пропао је током Првог светског рата. Боравио је под бугарском окупацијом прикривен у Скопљу. За време Првог светског рата као полиглота служио је као преводилац при Британској команди. Након Првога светскога рата После рата био је директор гимназија у Велесу (1920-), Охриду и Призрену, награђиван као управник најбољих школских установа у држави.Због неслагања са партијским котеријама пензионисан је 1929. године, након чега је изабран за народног посланика Кратовског среза. Био је 1931. године уредник бановинског службеног листа у Скопљу. Касније је присталица режима, политичар посланик владајуће ЈНС па ЈРЗ 1936-1938. године. По почетку Другог светског рата враћа се у Београд где остаје до краја рата. Након рата одбија да промени презиме и да се изјасни као Македонац, због чега је трпео разне притиске. Разочарао се и у Србију, због њене све веће незаинтересованости за Србе у Јужној Србији. Као пензионер написао је Успомене о људима и догађајима у Македонији од 1912. до 1941. године.Умро је у Скопљу јуна 1962. године, у великој беди.Његова заоставштина похрањена у архиву САНУ представља прворазредни извор за историју Срба у данашњој Македонији. Научни рад Аутор је више стручних расправа из области етнологије, историје и археологије. Познатији рани историографски радови су му: `Босна и Херцеговина` (1909), `Наши писци и преписивачи од 14. до 18. века` (1911), `Лесновски манастир Св. Гаврила` (1913), `Историја Кратовске области` (1914), `Срби и Бугари у прошлости и садашњости` (1918), `Велешки манастир Св. Димитрија` (1923), `Охрид` (1925), и други. По пензионисању, а нарочито након Другог светског рата више се посветио географским и етнолошким истраживањима. Објавио је 1940. године `Кратовске куле`, а 1955. године `Кундинско језеро`, затим `Злетово` (1955), `Кратово` (1957). По Јовану Трифоноском: Стеван Симић је много урадио, али се мало истицао и више је значио него што је то изгледало. Дела Историја кратовске области, Београд 1914. Комитско четовање у Старој Србији и Македонији 1903-1912 Stevan Simić - TEŠKA ISKUŠENJA U CARSTVU DEMONA - Skoplje, 1933. Štamparija ` Južna Srbija ` - Skoplje Format: 21,1 x 15,2 cm Broj strana: 24 Zacepljena zadnja korica 0,6 cm.Solidno za godine ... Pogledajte uveličane slike, pitajte... Slanje posle uplate na račun - postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može i vrednosnim pismo-poštarina u zavisnosti od vrednosti... Preporučena tiskovina na rizik kupca... 2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ruski poratni roman Vladimir Germanovič Lidin (Lidin, Vladimir Germanovič, Moskva, 3. veljače 1894. - 1979.) bio je ruski književnik i memoarist. Lidin je rođen kao Vladimir Gomberg u ruskiiziranoj židovskoj obitelji u Moskvi. Njegov otac je bio vlasnik izvozne tvrtke. Pohađao je Institut za orijentalne jezike Larazev i Moskovsko sveučilište, gdje je 1915. diplomirao pravo. Zahvaljujući nadahnuću ruskim neorealistima i zapadnim piscima kao što je Guy de Maupassant, objavio je svoju prvu kratku priču 1908. godine, a do 1912. je surađivao s pričama za različite časopise i novine. Godine 1916. objavio je svoju prvu zbirku proze, pod nihilističkim naslovom `Tryn-trava`, što u prijevodu znači `ništa nije važno`.[1] Tijekom Prvog svjetskog rata Lidin se borio na istočnom bojištu. Tijekom ruskog građanskog rata, koji je uslijedio, pridružio se Crvenoj armiji i služio u istočnom Sibiru. Njegovo iskustvo u tim sukobima poslužilo je kao inspiracija za dvije zbirke kratkih priča koje su objavljene 1923.: Daily Humdrum i Tales of Many Days. Nakon rata mnogo je putovao zapadnom Europom i Bliskim istokom, prije nego što se vratio u Moskvu, gdje je postao jedan od najvidljivijih sovjetskih pisaca 1920-ih. U tom razdoblju objavio je oko 20 knjiga, uključujući kratku i dugu beletristiku, putopisnu literaturu i eseje. Njegov veliki međunarodni proboj dogodio se 1931., kada je njegov roman Otpadnik iz 1927. objavljen na engleskom i nekoliko drugih europskih jezika i donio mu je međunarodno priznanje. U Sjedinjenim Državama roman je objavljen 1932. pod naslovom `Cijena života`.[2] Za to vrijeme toliko je putovao da se smatralo da je `djelomično boravio u inozemstvu`.[3] Njegov stil pisanja postao je moderniji 1930-ih, a društvena poruka njegova pisanja postala je očitija. Njegova najpoznatija djela iz tog razdoblja bila su Vrijeme ribarstva (1930.), O Dalekom istoku (1932.) i roman Veliki, ili Pacifik (1933.), napisan nakon putovanja na Daleki istok i svi posvećeni izgradnji novi život na istočnoj granici Rusije.[4] Nakon ulaska Rusije u Drugi svjetski rat, Lidin je između 1941. i 1942. radio kao ratni izvjestitelj za ruski dnevnik Izvestia, dokumentirajući prvu godinu njemačke invazije u zbirci eseja objavljenoj pod nazivom Zima 1941. [5]. Tijekom tog vremena napisao je i esej pod nazivom `Talnoe`, o istrebljivanju Židova od strane nacističke vojske u Ukrajini, koji je uvršten u Crnu knjigu: Nacistički zločin protiv židovskog naroda, zbirku svjedočanstava i iz prve ruke izvještaji o perpetuaciji holokausta, koji su korišteni kao dokaz tijekom Nürnberškog procesa, ali nikada nisu bili objavljeni u Sovjetskom Savezu.[6][7][8] Nezadovoljstvo Josipa Staljina jednom od njegovih reportaža učinilo je da Lidin padne u nemilost sovjetskih vlasti. Bio je degradiran na mjesto u regionalnim vojnim novinama i između 1943. i 1946. tamo nije imao objavljene radove, što je značajan nedostatak u njegovom inače plodnom i stalnom radu. Tek kasnih 1940-ih ponovno je mogao objaviti svoje djelo. Osim ranijih spisa koji su tek sada objavljeni – što je najvažnije, romana Izgnanstvo, koji se bavi prve dvije godine nacističke invazije, napisan 1942. i objavljen 1947. – njegovi su spisi uglavnom bili konformistički. Nakon Staljinove smrti, ponuđen mu je niz istaknutih pozicija u Savezu sovjetskih pisaca i predavao je na Književnom institutu Maksima Gorkog. 1957. objavio je književne memoare Ljudi i susreti. Nastavio je pisati i objavljivati ​​do kraja života.[1][6] Umro je 1979. u Moskvi u dobi od 85 godina. Obnovljeni interes za njegov rad u postsovjetskom razdoblju doveo je do toga da su njegove neobjavljeni bilježnice iz 1970-ih objavljene 1991. godine....

KOROND - Posuda s pokopcem (Jozsa Arpad) Dimenzije Visina: 13 cm Širina: 12 cm Prečnik dna: 8 cm Prečnik otvora: 9 cm Težina: 490 g Sitna oštećenja na rubu i telu poklopca, delom pod glazurom, kao i na obodu dna - sve je vidljivo na slikama. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: JOZSA ARPAD KOROND 1986 (ručno dopisano) Corund (mađarski: Korond) je opština u županiji Hargita, Rumunija. Nalazi se u etno-kulturnom regionu Szekeli (Sekeli) u istočnoj Transilvaniji. Ime Korond nerazdvojno je povezano s proizvodnjom keramike: područje je jedno od najvažnijih centara keramike u Evropi. Radi se o srednjovekovnoj tradiciji koja je postala industrija. Prvi pisani izvor u kojem se pominje proizvodnja keramike u Korondu potiče iz 1613. godine: tužba gilde keramičara iz mesta Udvarhely (Udvarhei) protiv meštana Koronda zbog neodobrene konkurencije. 1750. godine, grof Gyulaffy László (Đulafi Laslo, 1699-1754), kancelar Transilvanije, odobrio je da se godišnje održe četiri vašara u Korondu, na kojima meštani mogu da prodaju svoje proizvode. Tokom vekova, keramičari iz Koronda postali su poznati po proizvodnji posuđa bez glazure. 1820. godine postojalo je 50 keramičarskih radinica, 1893. godine 145, a 1900. godine čak 367. Krajem XIX veka počela je proizvodnja glazirane keramike. Fülöp Dezsö (Filep Deže) i Katona József (Katona Jožef) otvorili su prvu radionicu za ovakvu proizvodnju. Kasnije, uvedena je proizvodnja keramičkih pločica a 1962. godine i crne keramike. 1974. godine izgrađena je nova fabrika, broj radnika u proizvodnji keramike dostigao je 190, a 1992. godine oko 870 keramičara je radilo u mestu. Glavni proizvodi su lonci, šerpe, posude za maslac, tegle, svećnjaci, ukrasne pločice. Izvoze se u mnoge zemlje Evrope i sveta. (119/48-42/136-kp/1274)

Odlično očuvano! 1. izdanje izabranih pesama iz 1937! Autor - osoba Ujević, Tin, 1891-1955 = Ujević, Tin, 1891-1955 Naslov Pesme / Tin Ujević Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1937 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1937 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 176 str. ; 20 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ40, ǂknj. ǂ269 ISBN (Karton) Ujević, Tin (Augustin), hrvatski književnik (Vrgorac, 5. VII. 1891 – Zagreb, 12. XI. 1955). Studirao je hrvatski jezik i književnost, klasičnu filologiju i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Za studija se približio Matoševu književnom krugu, počeo objavljivati pjesme i kritike, ali se 1911. nakon oštre polemike razišao s Matošem. Napustio je i dotadašnja pravaška uvjerenja te se okrenuo jugoslavenskom integralizmu. S tih je pozicija nastupao u Beogradu 1912. pa je u Hrvatskoj uhićen i osuđen na desetogodišnji izgon. God. 1913. emigrirao je u Pariz, odakle je pjesme i članke slao hrvatskim časopisima pa mu je 1914. deset pjesma uvršteno u antologiju Hrvatska mlada lirika, a među mnogobrojnim političkim dopisima ističe se pomirljiv oproštajni članak Em smo Horvati u povodu Matoševe smrti. Nakon izbijanja rata priključio se političkim krugovima oko Jugoslavenskog odbora, ali je 1917. suradnja prekinuta, a Ujević ostao bez materijalnih sredstava i do 1919. živio u teškoj oskudici. Nakon povratka iz Pariza nakratko se zadržao u Zagrebu, odakle je otišao u Beograd, gdje je, s kraćim prekidima, ostao sve do 1929. i potpuno se integrirao u tamošnje književne i kulturne krugove. Ondje je objavio pjesničke zbirke Lelek sebra (1920) i Kolajna (1926), nastale u tzv. pariškoj fazi, najvjerojatnije 1916–19. U njima se profilirao kao pjesnik simbolističkog i esteticističkog usmjerenja, a odmak od Matoševe poetike najčešće se pripisivao utjecaju Ch. Baudelairea, P. Verlainea i A. Rimbauda. Zbirke su mu donijele književni ugled, ali se istodobno utvrdila i predodžba o njegovu nekonvencionalnom boemskom životnom stilu koji podrazumijeva materijalnu oskudicu i prekomjerno uživanje alkohola, a koja je postala neodvojiva od njegove pjesničke osobnosti. Od 1921. potpisivao se isključivo skraćenim oblikom imena (»Tin«). U različitim je časopisima 1920-ih objavio i niz pjesama koje formom (slobodni stih), stilom i kompozicijom označavaju otvaranje prema avangardističkim postupcima (simultanizam, asocijativni skokovi, eufonijske atrakcije) te će od tada različiti pjesnički rukopisi koegzistirati u njegovoj produkciji. Plodnu poetsku djelatnost pratio je i velik broj kritičkih i političkih napisa, a svoje tadašnje književne i svjetonazorske poglede iznio je u esejima Oroz pred Endimionom (1926) i Sumrak poezije (1929). Nakon odlaska iz Beograda živio je u Sarajevu 1930–37. U tom su mu razdoblju objavljene dvije zbirke pjesama koje pripadaju zreloj fazi stvaralaštva (Auto na korzu, 1932; Ojađeno zvono, 1933) i potvrđuju mu status jednoga od najvažnijih pjesnika toga razdoblja. Potom je tri godine proveo u Splitu, a od 1940. do smrti živio je u Zagrebu. God. 1938. objavio je knjige eseja Ljudi za vratima gostionice i Skalpel kaosa. Prvi put prihvatio je stalno radno mjesto u »glasilu hrvatskih namještenika« Pravica, a nakon uspostave NDH radio je kao prevoditelj u Ministarstvu vanjskih poslova. God. 1945–50. bilo mu je zabranjeno javno djelovanje pa mu je posljednja i najopsežnija izvorna zbirka pjesama Žedan kamen na studencu, pripremljena 1944., izišla tek 1954. Premda iznimno plodan i svestran književnik koji je neprestano radio na vlastitom obrazovanju, ostao je upamćen, a najčešće i vrjednovan, prije svega po lirskom opusu. Objavio je pet lirskih zbirki, a velik broj pjesama ostao je do pojave Sabranih djela (1963–67) neobjavljen ili razasut po zbornicima, časopisima i dnevnom tisku. I nekoliko ciklusa pjesama u prozi ostalo je izvan zbirki. S obzirom na četrdesetogodišnje stvaralačko razdoblje, odlično poznavanje europske pjesničke tradicije te otvorenost prema različitim suvremenim književnim pojavama (esteticizam, simbolizam, avangarda, socijalna književnost) njegov je lirski opus periodično trpio određene, katkad i radikalne promjene. Započeo je u okvirima Matoševe poetike, a prva je faza obilježena akcenatsko-silabičkim stihom, strogim formama i pasatističkim motivima, nerijetko povezanima s temom ugrožene domovine i religioznom simbolikom. Zbirkama Lelek sebra i Kolajna Ujevićeva je poezija stekla mnogobrojne i istaknute simpatizere, a poslijeratni književni povjesničari svrstali su ih na vrh poetskih dostignuća toga doba. Zbog velikoga broja pjesama tiskane su zasebno, iako su bile zamišljene kao jedinstveno djelo. Poetski diskurs te faze, formalno i dalje uređen akcenatsko-silabičkim stihom i tradicionalnom strofikom, iznimno kompleksna stila, usredotočen je na ljubavne i introspektivne sadržaje, ali je Kolajna dosljedno monotematski izvedena kao ljubavni kanconijer s mnoštvom intertekstualnih reminiscencija na europsku pjesničku tradiciju od trubadurske lirike do simbolizma, dok se u Leleku sebra potencira persona »ukletoga pjesnika« suprotstavljena masi (Maštovita noć). Za obje je zbirke karakteristična polarizacija materijalnoga svijeta i duhovnog iskustva koja završava u pesimističnom ozračju, a katkad i u potpunoj skepsi prema smislenosti egzistencije i povjerenju u onostrano (Duhovna klepsidra, Suvišni epitaf). Zrela faza obilježena je zbirkama Auto na korzu i Ojađeno zvono, u kojima su pjesme sa svim značajkama simbolističkoga rukopisa pomiješane s verlibrističkim kompozicijama u koje prodiru neortodoksno shvaćeni elementi ekspresionističke, futurističke, a potom i nadrealističke poetike pa kritika od tada govori o pluralnom i polifonom karakteru Ujevićeve poezije. Tridesetih godina pojavljuju se prvi put i tekstovi koji više ili manje izravno tematiziraju predodžbe o ljudskoj veličini i emancipaciji proletarijata (Visoki jablani, Čin sputanih ruku, Pogledi u praskozorju) te označavaju autorovo približavanje socijalističkim idejama, ali se u poetiziranim verzijama zadržava esteticizam iz rane faze ili se zamisli o bratstvu i jednakosti prožimaju kozmičkim spiritualizmom (Pobratimstvo lica u svemiru). Sa sve većim udjelom pjesama o društvenim pitanjima i određenim stupnjem angažmana raste i broj tekstova pisanih tzv. »oslobođenim stihom« (redcima različite duljine u prepoznatljivim strofičkim uzorcima). S obzirom na to da i posljednja zbirka okuplja tekstove od sredine 1920-ih a dijelom i one iz sljedećega desetljeća, Ujevićev se izraz nije bitno mijenjao. Uočljiva je tendencija da se, s jedne strane, sublimiraju i pozitivna i negativna individualna i svjetskopovijesna iskustva, dok se, s druge strane, Ujevićeva poezija otvara mnoštvenosti predmetnoga pola te otuda velik broj pjesama iz kasne faze opijeva različite fenomene i čovjekov odnos prema njima (Sklonidbe ruku, Ushiti cigarete, Legenda svijeća). Usporedno s lirikom u stihu nastalo je i nekoliko opsežnih ciklusa pjesničke proze (Crteži s kavanskog mramora, Mamurne jamatve, Badnjaci) također u tradiciji francuskih modernista. U rasponu od feljtonistički zabilježene crtice do autobiografskoga lirskoga zapisa ili analitičkoga minieseja ti tekstovi proširuju spektar ionako bogata i generički raznovrsna Ujevićeva proznog izraza. Uz dvije knjige ukoričenih eseja napisao je velik broj kraćih tekstova na razmeđu publicistike, autobiografske proze i književne kritike. U nekoliko tekstova (Ispit savjesti, Mrsko ja, Fragmenat), slično kao i u svojim simultanističkim pjesmama, problematizira koncepciju jastva kao homogena subjekta. U mladosti stečenu erudiciju širio je ustrajnim interesom za istočnjačku, ponajviše indijsku, filozofiju, koju je smatrao nadopunom zapadnjačkom racionalizmu i scijentizmu pa je mnoge članke posvetio alternativnim smjerovima religiozne duhovnosti. U književnokritičkim spisima najviše je pozornosti posvetio francuskoj književnosti od Baudelairea do avangarde. Zbog egzistencijalnih potreba bavio se intenzivno i prevođenjem: prevodio je pjesnike koji su ostavili značajan trag u njegovoj poeziji (Baudelaire, Rimbaud, É. Verhaeren, W. Whitman), veći broj pjesama iz talijanske i kineske lirike, a okušao se i u nekoliko proznih prijevoda (M. Proust, J. Conrad, F. Schlegel). Od pojave prvih zbirki do danas Ujević je predmet kontinuirana čitateljskog i kritičkog interesa, a prosudbu kako je posrijedi jedan od najzanimljivijih hrvatskih, ali i europskih pjesničkih opusa u XX. st., koju je donijela kritika prijeratnoga razdoblja (S. Šimić, R. Marinković), potvrđuju i književnopovijesne studije u posljednjoj trećini XX. st. (A. Stamać, V. Pavletić, D. Jelčić). Opće je mišljenje da je, premda kvalitativno neujednačen, njegov poetski opus pokušaj sinteze klasičnog i modernog u hrvatskoj književnosti, pri čemu bogatstvom i kompleksnošću poetskih svjetova s M. Krležom dijeli položaj na vrhu hrvatskoga modernističkoga kanona. MG81 (N)

Odlično očuvano! 1. izdanje izabranih pesama iz 1937! Autor - osoba Ujević, Tin, 1891-1955 = Ujević, Tin, 1891-1955 Naslov Pesme / Tin Ujević Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1937 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1937 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 176 str. ; 20 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ40, ǂknj. ǂ269 ISBN (Karton) Ujević, Tin (Augustin), hrvatski književnik (Vrgorac, 5. VII. 1891 – Zagreb, 12. XI. 1955). Studirao je hrvatski jezik i književnost, klasičnu filologiju i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Za studija se približio Matoševu književnom krugu, počeo objavljivati pjesme i kritike, ali se 1911. nakon oštre polemike razišao s Matošem. Napustio je i dotadašnja pravaška uvjerenja te se okrenuo jugoslavenskom integralizmu. S tih je pozicija nastupao u Beogradu 1912. pa je u Hrvatskoj uhićen i osuđen na desetogodišnji izgon. God. 1913. emigrirao je u Pariz, odakle je pjesme i članke slao hrvatskim časopisima pa mu je 1914. deset pjesma uvršteno u antologiju Hrvatska mlada lirika, a među mnogobrojnim političkim dopisima ističe se pomirljiv oproštajni članak Em smo Horvati u povodu Matoševe smrti. Nakon izbijanja rata priključio se političkim krugovima oko Jugoslavenskog odbora, ali je 1917. suradnja prekinuta, a Ujević ostao bez materijalnih sredstava i do 1919. živio u teškoj oskudici. Nakon povratka iz Pariza nakratko se zadržao u Zagrebu, odakle je otišao u Beograd, gdje je, s kraćim prekidima, ostao sve do 1929. i potpuno se integrirao u tamošnje književne i kulturne krugove. Ondje je objavio pjesničke zbirke Lelek sebra (1920) i Kolajna (1926), nastale u tzv. pariškoj fazi, najvjerojatnije 1916–19. U njima se profilirao kao pjesnik simbolističkog i esteticističkog usmjerenja, a odmak od Matoševe poetike najčešće se pripisivao utjecaju Ch. Baudelairea, P. Verlainea i A. Rimbauda. Zbirke su mu donijele književni ugled, ali se istodobno utvrdila i predodžba o njegovu nekonvencionalnom boemskom životnom stilu koji podrazumijeva materijalnu oskudicu i prekomjerno uživanje alkohola, a koja je postala neodvojiva od njegove pjesničke osobnosti. Od 1921. potpisivao se isključivo skraćenim oblikom imena (»Tin«). U različitim je časopisima 1920-ih objavio i niz pjesama koje formom (slobodni stih), stilom i kompozicijom označavaju otvaranje prema avangardističkim postupcima (simultanizam, asocijativni skokovi, eufonijske atrakcije) te će od tada različiti pjesnički rukopisi koegzistirati u njegovoj produkciji. Plodnu poetsku djelatnost pratio je i velik broj kritičkih i političkih napisa, a svoje tadašnje književne i svjetonazorske poglede iznio je u esejima Oroz pred Endimionom (1926) i Sumrak poezije (1929). Nakon odlaska iz Beograda živio je u Sarajevu 1930–37. U tom su mu razdoblju objavljene dvije zbirke pjesama koje pripadaju zreloj fazi stvaralaštva (Auto na korzu, 1932; Ojađeno zvono, 1933) i potvrđuju mu status jednoga od najvažnijih pjesnika toga razdoblja. Potom je tri godine proveo u Splitu, a od 1940. do smrti živio je u Zagrebu. God. 1938. objavio je knjige eseja Ljudi za vratima gostionice i Skalpel kaosa. Prvi put prihvatio je stalno radno mjesto u »glasilu hrvatskih namještenika« Pravica, a nakon uspostave NDH radio je kao prevoditelj u Ministarstvu vanjskih poslova. God. 1945–50. bilo mu je zabranjeno javno djelovanje pa mu je posljednja i najopsežnija izvorna zbirka pjesama Žedan kamen na studencu, pripremljena 1944., izišla tek 1954. Premda iznimno plodan i svestran književnik koji je neprestano radio na vlastitom obrazovanju, ostao je upamćen, a najčešće i vrjednovan, prije svega po lirskom opusu. Objavio je pet lirskih zbirki, a velik broj pjesama ostao je do pojave Sabranih djela (1963–67) neobjavljen ili razasut po zbornicima, časopisima i dnevnom tisku. I nekoliko ciklusa pjesama u prozi ostalo je izvan zbirki. S obzirom na četrdesetogodišnje stvaralačko razdoblje, odlično poznavanje europske pjesničke tradicije te otvorenost prema različitim suvremenim književnim pojavama (esteticizam, simbolizam, avangarda, socijalna književnost) njegov je lirski opus periodično trpio određene, katkad i radikalne promjene. Započeo je u okvirima Matoševe poetike, a prva je faza obilježena akcenatsko-silabičkim stihom, strogim formama i pasatističkim motivima, nerijetko povezanima s temom ugrožene domovine i religioznom simbolikom. Zbirkama Lelek sebra i Kolajna Ujevićeva je poezija stekla mnogobrojne i istaknute simpatizere, a poslijeratni književni povjesničari svrstali su ih na vrh poetskih dostignuća toga doba. Zbog velikoga broja pjesama tiskane su zasebno, iako su bile zamišljene kao jedinstveno djelo. Poetski diskurs te faze, formalno i dalje uređen akcenatsko-silabičkim stihom i tradicionalnom strofikom, iznimno kompleksna stila, usredotočen je na ljubavne i introspektivne sadržaje, ali je Kolajna dosljedno monotematski izvedena kao ljubavni kanconijer s mnoštvom intertekstualnih reminiscencija na europsku pjesničku tradiciju od trubadurske lirike do simbolizma, dok se u Leleku sebra potencira persona »ukletoga pjesnika« suprotstavljena masi (Maštovita noć). Za obje je zbirke karakteristična polarizacija materijalnoga svijeta i duhovnog iskustva koja završava u pesimističnom ozračju, a katkad i u potpunoj skepsi prema smislenosti egzistencije i povjerenju u onostrano (Duhovna klepsidra, Suvišni epitaf). Zrela faza obilježena je zbirkama Auto na korzu i Ojađeno zvono, u kojima su pjesme sa svim značajkama simbolističkoga rukopisa pomiješane s verlibrističkim kompozicijama u koje prodiru neortodoksno shvaćeni elementi ekspresionističke, futurističke, a potom i nadrealističke poetike pa kritika od tada govori o pluralnom i polifonom karakteru Ujevićeve poezije. Tridesetih godina pojavljuju se prvi put i tekstovi koji više ili manje izravno tematiziraju predodžbe o ljudskoj veličini i emancipaciji proletarijata (Visoki jablani, Čin sputanih ruku, Pogledi u praskozorju) te označavaju autorovo približavanje socijalističkim idejama, ali se u poetiziranim verzijama zadržava esteticizam iz rane faze ili se zamisli o bratstvu i jednakosti prožimaju kozmičkim spiritualizmom (Pobratimstvo lica u svemiru). Sa sve većim udjelom pjesama o društvenim pitanjima i određenim stupnjem angažmana raste i broj tekstova pisanih tzv. »oslobođenim stihom« (redcima različite duljine u prepoznatljivim strofičkim uzorcima). S obzirom na to da i posljednja zbirka okuplja tekstove od sredine 1920-ih a dijelom i one iz sljedećega desetljeća, Ujevićev se izraz nije bitno mijenjao. Uočljiva je tendencija da se, s jedne strane, sublimiraju i pozitivna i negativna individualna i svjetskopovijesna iskustva, dok se, s druge strane, Ujevićeva poezija otvara mnoštvenosti predmetnoga pola te otuda velik broj pjesama iz kasne faze opijeva različite fenomene i čovjekov odnos prema njima (Sklonidbe ruku, Ushiti cigarete, Legenda svijeća). Usporedno s lirikom u stihu nastalo je i nekoliko opsežnih ciklusa pjesničke proze (Crteži s kavanskog mramora, Mamurne jamatve, Badnjaci) također u tradiciji francuskih modernista. U rasponu od feljtonistički zabilježene crtice do autobiografskoga lirskoga zapisa ili analitičkoga minieseja ti tekstovi proširuju spektar ionako bogata i generički raznovrsna Ujevićeva proznog izraza. Uz dvije knjige ukoričenih eseja napisao je velik broj kraćih tekstova na razmeđu publicistike, autobiografske proze i književne kritike. U nekoliko tekstova (Ispit savjesti, Mrsko ja, Fragmenat), slično kao i u svojim simultanističkim pjesmama, problematizira koncepciju jastva kao homogena subjekta. U mladosti stečenu erudiciju širio je ustrajnim interesom za istočnjačku, ponajviše indijsku, filozofiju, koju je smatrao nadopunom zapadnjačkom racionalizmu i scijentizmu pa je mnoge članke posvetio alternativnim smjerovima religiozne duhovnosti. U književnokritičkim spisima najviše je pozornosti posvetio francuskoj književnosti od Baudelairea do avangarde. Zbog egzistencijalnih potreba bavio se intenzivno i prevođenjem: prevodio je pjesnike koji su ostavili značajan trag u njegovoj poeziji (Baudelaire, Rimbaud, É. Verhaeren, W. Whitman), veći broj pjesama iz talijanske i kineske lirike, a okušao se i u nekoliko proznih prijevoda (M. Proust, J. Conrad, F. Schlegel). Od pojave prvih zbirki do danas Ujević je predmet kontinuirana čitateljskog i kritičkog interesa, a prosudbu kako je posrijedi jedan od najzanimljivijih hrvatskih, ali i europskih pjesničkih opusa u XX. st., koju je donijela kritika prijeratnoga razdoblja (S. Šimić, R. Marinković), potvrđuju i književnopovijesne studije u posljednjoj trećini XX. st. (A. Stamać, V. Pavletić, D. Jelčić). Opće je mišljenje da je, premda kvalitativno neujednačen, njegov poetski opus pokušaj sinteze klasičnog i modernog u hrvatskoj književnosti, pri čemu bogatstvom i kompleksnošću poetskih svjetova s M. Krležom dijeli položaj na vrhu hrvatskoga modernističkoga kanona. MG76

Kao na slikama Prelepa ilustracija na koricama Knjiga je kompletna Piše sveska 3 jer je izlazila u numerisanoj ediciji 1924. Protekcija je Nušićeva komedija nastala tokom njegovog izdržavanja kazne u Požarevačkom kaznenom zavodu, a zbog pesme kojom je uvredio kralja Milana. Posluživši se tamo jednom naivnom laži, osetio je na sopstvenoj koži kako protekcija u životu može da pomogne, te je napisao ovo dramsko delo baveći se baš tim motivom, kombinujući ga sa temom dobre udaje. Galerija likova i nušićevska komedija nesporazuma nasmejaće vas do suza. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) je bio srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Branislav Nušić Branislav Nušić 1904.jpg Branislav Nušić 1904. godine, fotografija njegovog kuma i fotografa Milana Jovanovića. Puno ime Alkibijad Nuša Nadimak Ben Akiba Datum rođenja 20. oktobar 1864. Mesto rođenja Beograd, Kneževina Srbija Datum smrti 19. januar 1938. (73 god.) Mesto smrti Beograd, Kraljevina Jugoslavija Nacionalnost Srbin Škola Velika škola u Beogradu (Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu) Supružnik Darinka Đorđević Deca Strahinja Ban, Margita, Olivera[1] Roditelji Đorđe (Georgijas) Nuša Ljubica Nuša[2] Najvažnija dela Gospođa ministarka Sumnjivo lice Narodni poslanik Retorika Nagrade Orden Svetog Save, Orden knjaza Danila I, Orden belog orla Potpis Zvanični veb-sajt https://nusicfondacija.rs/ Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Biografija Privatni život Uredi Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[25] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[25] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[26] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[27] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[25] Odlikovanja Književna dela Uredi Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije Uredi „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1934)[30] `Svinja` (1935)[31] „Dr“ (1936)[32] „Pokojnik“ (1937)[33] „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[34]) `Put oko sveta` - nastavak (nezavršen[35]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani Uredi „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [36] Autobiografska proza Uredi „Autobiografija“ (1924) Drame Uredi „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Uredi Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije Uredi „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici Uredi „Retorika“ Putopisi Uredi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti U popularnoj kulturi Uredi Nušićevi dani, nagrada Ružici Sokić, deo njenog legata u Adligatu Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[37] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[38][39] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[40] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[41][42] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[43][44] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[45][46] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[47] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[48] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[49] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[50] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[51] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[52] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[53][54] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[55][56] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[57] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[58] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [59][60] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Ujež - TV film iz 1974, prema komadu prikazanom 1935.[61] Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Avant-garde design avangardni dizajn omoti korice knjiga avangardne ilustracija avantgarde

LJUBIŠA STEFAN MITROV (Budva, 29.02.1824 — Beč, 11.11.1878) Ljubiša Stefan Mitrov rodio se u Budvi poslednjeg dana meseca februara, 1824. Otac Ljubišin Mitar, proveo je gotovo sav svoj vek na moru; a Ljubiša, kod dobre majke, bio se je razmazio tako da, do svoje četrnaeste godine, još gotovo ni azbuke nije znao! Tek kad mu otac umre, Stevan se seti da mu mnogo treba, pa navali učiti se samoučki i, za nekoliko godina, toliko se spremi da je, godine 1843, već bio općinski sekretar u Budvi, a godine 1848 vidimo ga kao kandidata za bečki sabor (Reichstag). Posle je bivao na dalmatinskom saboru, u Zadru; u deputaciji dalmatinskoj, u Zagrebu; i u carevinskom veću, u Beču, čak do godine 1878. Radeći i boreći se po tim burnim skupštinama, Ljubiša je dospevao baviti se i knjigom srpskom. Godine 1862, štampao je, u Narodnom Listu, nekoliko prevedene satire; posle je preveo i Horacija `Hvale seljačkoga života`, pa je, u `Dubrovačkom Zabavniku`, štampao Smrt Ugolinovu, iz Danta. Tek iza tih prevoda, počeo je raditi sam iz svoje glave, i, posle nekolike godine, dao je čitaocima ove priče: 1. Lažni car Šćepan Mali; 2. Kanjoš Macedonović; 3. Pop Andrović; 4. Prodaja Patrijare Brkića; 5. Krađa i prekrađa zvona; 6. Prokleti Kam; 7. Skoči-djevojka; 8. Gorde, ili kako Crnogorka ljubi. Najposle 9. Pričanja Vuka Dojčevića. Te su priče došle srpskim čitaocima kao neka neobična novina, sa svim iznenada. Lepi stvorovi žive uobrazilje, priče ove doneše neznano dotle bogastvo srpskoga jezika, i gipkost srpske besede! I Ljubiša, u politici i dotle krupan sin kršne Boke, ovim svojim književnim delima, zauzme jedno od prvih mesta među srpskim književnicima! Ljubiša umre u Beču 11 novembra, 1878, i ukopan bi u mestu svoga preminuća. Docnije su kosti njegove izvađene, prenesene u Boku, i sahranjene u mestu rođenja njegova. prosveta 1949 broširani povez manji format odlično očuvana(odvojile se korice)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbirka pripovedaka Juliusz Kaden-Bandrowski (24. veljače 1885. u Rzeszówu - 8. kolovoza 1944. u Varšavi) bio je poljski novinar i romanopisac. Između 1933. – 1939. bio je glavni tajnik prestižne Poljske akademije za književnost (Polska Akademia Literatury) u Drugoj Poljskoj Republici. Juliusz Kazimierz Kaden-Bandrowski studirao je klavir na konzervatorijima u Lwówu, Krakówu i Leipzigu. Dok je studirao u Bruxellesu, svoje je interese prebacio na filozofiju. Tijekom Prvog svjetskog rata služio je kao pomoćnik Józefa Piłsudskog i kao kroničar Prve brigade poljskih legija. Godine 1907. počeo je raditi kao dopisnik poljskog tiska. Nakon Prvog svjetskog rata povezao se sa skupinom poljskih eksperimentalnih pjesnika Skamander osnovanom 1918., a 1933. pridružio se Poljskoj akademiji književnosti. Tijekom Drugog svjetskog rata, Kaden-Bandrowski je odbio napustiti Varšavu koju su okupirali Nijemci, u koju se preselio tijekom Interbelluma. Sudjelovao je u podzemnoj nastavi i držao sate glazbe. Gestapo ga je uhitio i ispitivao. Umro je 8. kolovoza 1944., tjedan dana nakon Varšavskog ustanka. Njegovi romani pokazuju prodorne uvide i vjernost činjenicama; bihevioristički i ekspresionistički elementi; te zapanjujuće neobične kombinacije raznolikih stilova i književnih tehnika. Obitelj Kaden-Bandrowski je bio sin Juliusza Mariana Bandrowskog i njegove supruge Helene, rođene Kaden. Juliuszov brat bio je Jerzy Bandrowski (1883–1940), novinar, romanopisac i prevoditelj s engleskog na poljski. Bio je član Poljske reformirane crkve. Od supruge Romane, rođene Szpak (1882–1962; imala je sina Kazimierza Lewińskog, inženjera koji je diplomirao na Pariškoj politehnici, iz prvog braka), Kaden-Bandrowski je dobio sinove blizance: Andrzeja (1920–43), potporučnik domobranske vojske koji je poginuo u akciji u Varšavi u lipnju 1943.; i Paweł (1920–44), poručnik domobranske vojske koji se borio u Varšavskom ustanku i pao u četvrti Czerniaków u varšavskoj četvrti Mokotów 15. rujna 1944. Juliusz Kazimierz Kaden-Bandrowski i njegovi sinovi pokopani su na protestantskom reformiranom groblju u Varšavi.

K. KRIEGEL & Co. Prag - Dva duboka tanjira (1837-1854) Dimenzije Prečnik: 24,5 cm Visina: 3,5 cm Ukupna težina: 890 g Nekoliko većih pukotina na dnu jednog, i mnošvo sitnijih na dnu drugog tanjira, vidljivih i na naličju. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: PRAG Fabrika „K Kriegel & Co.“ koristila je žig od 1837. godine, do, prema nekim autorima, 1854., a prema drugima do 1903. godine Fabriku, koja se smatra najstarijom češkom fabrikom keramike, i čiji su veoma kvalitetni i retki proizvodi među kolekcionarma poznati pod nazivom “Stari Prag”, osnovali su braća Karel i Václav Kunerla (Karel i Vaclav Kunerla), Josef Emanuel Hübel (Jozef Emanuel Hubel) i Josef Ignaz Lange (Jozef Ignac Lange). Ideja o osnivanju fabrike keramike postojala je još od 1791. godine, ali se izgradnja odužila zbog razumljivog straha stanovnika praške četvrti St. Peter od požara, jer su dimnjaci takvih fabrika visoko u vazduh izbacivali a vetar raznosio iskre, veoma opasne za tadašnje kuće sagrađene uglavnom od drveta. Konačno je fabrika počela sa radom 1795. godine, a krajem godine dobila je tzv. Privilegiju za područje Boemije i ostale k.u.k. države (kaiserliche und königliche, carske i kraljevske, dakle čitavu Austrougarsku monarhiju), uz obrazloženje da cilj fabrike nije samo bogaćenje njenih vlasnika, već i podrška osiromašenim ili neuspešnim fabrikantima i trgovcima, kao i njihovim udovicama i siročadi. Fabrika je mogla da isporučuje svoje proizvode na celoj teritorili carstva i da koristi u žigu grb sa dvoglavim carskim orlom. 1799. godine u upravi je braću Kunerla, koja su izašla iz posla, zamenio Grof Karl Clam-Martinitz (Karl Klam-Martinic) i fabrika je radila pod imenon „Hübel und Co.“ 1804. godine jedini vlasnik je postao grof Martinitz, koji je instalirao englesku mašinu za štampanje na keramici, prvu u nemačkom govornom području. 1810. godine prodao je kompaniju njenom prvobitnom vlasniku Josefu Emanuelu Hübelu. Nakon Hübelove smrti 1835. godine fabriku su zakupili Karl Ludwig Kriegel (Karl Ludvig Krigel) i Karl Wolf (Karl Volf). Pod nazivom „K. k. priv. Porzellan- u. Steingutfabrik von Kriegel & Co.“ (Carska i kraljevska privilegovana fabrika porcelana i keramike Kriegel & Co.) fabrika je počela sa proizvodnjom porcelana 1837. godine. Proizvodila je servise za ručavanje, kafu i čaj i ostali upotrebni porcelan. 1839. godine fabrika je imala zapažen nastup na II. Industrijskoj izložbi u Beču. Kada je 1841. godine zakup istekao, Kriegel ga nije obnovio već je umesto toga otklupio opremu fabrike i preselio je u nove prostorije. Zajedno sa novim partnerom, biznisenom Emanuelom Hofmannom (Emanuel Hofman) osnovao je kompaniju „K.Kriegel & Co.“ Budućnost fabrike u najvećoj meri je odredila Kriegelova odluka da 1845. godine angažuje tada 26-godišnjeg vajara Ernsta Poppa (Ernst Pop) kao glavnog dizajnera. Ernst Popp (1819-1883), sin nemačkog umetnika Avgusta Poppa (Avgust Pop), bio je student nemačkog vajara Ludwiga Schwanthallera (Ludvig Švantaler) na Minhenskoj Akademiji umetnosti. 1845. godine preselio se u Prag i zaposlio u fabrici „Kriegel & Co.“ 1851. godine postao je učitelj vajanja u „Tehničkoj školi za podršku češkoj industriji.” I pored toga što mu je maternji jezik bio nemački, toliko je savladao češki jezik da je sa učenicima komunicirao isključivo na njihovom maternjem jeziku. Među njegovim učenicima su mnogi kasnije poznati češki vajari i arhitekte, a među njima posebno mesto zauzima njegov sin Antonin Popp (Antonin Pop, 1850-1915), čije bronzane skulpture krase stubove mosta Svatopluka Čecha (ili samo Čechův most) u Pragu, na Vlatavi. Ernst Popp je najviše uspeha imao u oblastima malih skulptura i reljefa. Zajedno sa Schwanthallerom radio je na skulpturama za fasadu Mihenskog nacionalnog muzeja. Za fabriku „Kriegl & Co“ Popp je dizajnirao mnoge izvanedne figure, biste i druge predmete. Uglavnom zahvaljujući njegovom radu, praška fabrika porcelana je uspela da se probije do evropske elite, a figuralni porcelan postao jedna od najvažnijih proizvodnih linija fabrike. Unutar Austro-Ugarske monarhije, postala je dostojan konkurent tada već čuvenoj „K. k. priv. Porzellanmanufaktur Wien“ iz Augartena. Krajem XIX eka porcelan više nije bio tako popularan i proizvodnja je bila sve manje isplativa. 1894. godine pojavile su se ideje da fabriku treba likvidirati. Još jedan pokušaj održanja proizvodnje u Pragu bio je preseljenje proizvodnje u Prag-Radlice gde je kompanija „Kiovský i Trinks“ proizvodila porcelanske, keramičke i šamotne predmete. Kompanija je pokušala da obnovi proizvodnji program koji je zamro, ali bez mnogo uspeha. Posle tri godine, u kojima je fabrika je više puta prodavana i menjala vlasnike, konačno je zatvorena 1810. godine a zemljište i fabričke zgrade prodate su na licitaciji. Prodaju se bez držača za tanjire. (115/47-35/112-kp/1186)

tvrd povez - udžbenički format, 255 strana, izdavač: Geca Kon - Beograd, sitna oštećenja korica i knjiga je uredna i dobro očuvana Etiopija, zvanično Savezna Demokratska Republika Etiopija, država je u istočnoj Africi[3] u regionu poznatom kao Rog Afrike. Ova velika afrička zemlja ima populaciju od više od 100 miliona stanovnika i po tome je 12. zemlja na svetu i druga u Africi posle Nigerije . Nema izlaza na more, a graniči na severu sa Eritrejom, na zapadu sa Sudanom i Južnim Sudanom, na jugu sa Kenijom i na istoku sa Somalijom i Džibutijem.[4] Istorija Glavni članak: Istorija Etiopije Istorija Etiopije je po mnogo čemu jedinstvena među afričkim zemljama. Sa izuzetkom kratkog razdoblja uoči Drugog svetskog rata 1936—1941. kada je bila pod italijanskom okupacijom, zemlja nikada nije bila evropska kolonija. Praistorija Homo sapiens idaltu hominidna lobanja. Postoji široko zastupljeno mišljenje da je Etiopija mesto nastanka anatomski modernog čoveka, Homo sapiens, tokom Srednjeg paleolita pre oko 200.000 godina. Najranije poznate kosti modernog čoveka su nađene u jugozapadnoj Etiopiji i nazivaju se Omo ostaci.[5] Dodatno, ostaci kostura Homo sapiens idaltu su nađeni na lokaciji u Srednji Avaš u Etiopiji. Datirani na pre oko 160.000 godina, oni predstavljaju predstavnika jedne izumrle podvrste Homo sapiens, ili neposrednog prethodnika anatomski modernih ljudi.[6] Po tvrdnjama lingvista, prva populacija koja je koristila Afroazijski jezik je došla u ovaj region nakon Neolitske ere iz doline Nila,[7] ili Bliskog istoka.[8] Drugi naučnici smatraju da se Afroazijska familija razvila in situ u oblasti Afričkog roga, i da je naknadno došlo do migracije u Etiopski region.[9] Antika Prva zabeležena zemlja na području Etiopije bilo je kraljevstvo Aksum, koje se u prvom veku nove ere razvilo u pomorsku i trgovačku silu na Crvenom moru. Zemlja je primila monofizitsko hrišćanstvo u četvrtom veku, a vrhunac snage dosegnulo je u šestom veku kada je kontrolisalo i južni deo Arapskog poluostrva. Sa širenjem Islama od sedmog veka, važnost Aksuma se smanjila, a arapsko osvajanje crvenomorske obale je odseklo državu od trgovačkih puteva. Ipak, zemlja nije osvojena i uključena u arapsko-islamsku sferu uticaja kao Egipat i Sudan na severu.[10] Srednji vek U 14. i 15. veku etiopska država je uspela da održi premoć nad muslimanskim sultanatima koji su nastali uz njenu južnu granicu, ali nakon nekoliko poraza u početku 16. veka njen opstanak je doveden u pitanje.[11] Tada je Portugal uputio vojnu pomoć Etiopiji i nakon početnih neuspeha 1543. pobeđen je muslimanski vojskovođa Ahmad Gran. Sa portugalskim vojnicima stigli su i misionari pa je Etiopija u kratkom razdoblju na početku 17. veka bila katolička zemlja. Ipak, 1632. učvršćena je tradicionalna monofizitska doktrina, a svi kontakti sa Evropljanima su prekinuti. U području južne Etiopije opustošene ratovima sa muslimanima počeo je tokom 16. veka počeo je da se u sve većem broju doseljava stočarski narod Oromo čije su pripadnike etiopski starosedeoci smatrali varvarima, delom i zbog njihovih animističkih verovanja. U 18. i prvoj polovini 19. veka dolazi do slabljenja centralne države u korist regionalnih vladara među kojima se ističu i plemići naroda Oromo koji su se postupno uključili u amharski hrišćanski kulturni krug. Anton Emmerich Zischka von Trochnov bio je austrijski novinar i jedan od najuspješnijih pisaca publicistike u 20. stoljeću. Rođen 14. rujna 1904., a umro 31. svibnja 1997.) Pisao je i pod pseudonimima Rupert Donkan, Thomas Daring, Darius Plecha i Antal Sorba. Njegovih 40-ak knjiga koje su uglavnom pokrivale nefiktivne ekonomske i tehničke teme prevedene su na 18 jezika. Život Višejezična Zischka radila je za Neue Freien Presse od 1924. do 1929. i od 1930. u Parizu kao dopisnica za različite europske i američke novine. Njegov veliki uspjeh kao novinara omogućio mu je npr. kupiti i koristiti privatni zrakoplov, što mu je omogućilo međunarodno izvještavanje. Njegove tekstove o katastrofi poplave u Kini 1931. objavile su gotovo sve europske novine. Zischka je radio kao slobodni autor od uspjeha svoje prve knjige Le Monde en Folie 1933. i ostao je sa svojom suprugom Nizozemkom od 1935. do svoje smrti 1997. na vlastitoj kući u San Vicenteu, Mallorca. Dijelovi Zischkine privatne arhive sada se nalaze u Deutsches Museum Münchenu. [1] Opisivanje putovanja i iskustva u industriji Početkom 1930-ih, Zischka izvještava o stranim zemljama i globalnim industrijama (Zischka je radio pod krinkom u belgijskim rudnicima ugljena i rumunjskim naftnim poljima) promiče poznavanje i autentičnost. Našao je široku publiku u nacističkoj Njemačkoj, ali iu inozemstvu. Rast i uspjeh izdavačke kuće Goldmann iz Leipziga uglavnom se temeljio na uspjehu Zischkinih bestselera koji se razlikuju od, na primjer, de:Karl Aloys Schenzinger, fiktivnijeg bestselera o sirovinama napisanog za vrijeme Trećeg Reicha. Zischka je ostala u Španjolskoj (i nepokolebljivo se držala nefikcije) te je također naišla na međunarodne pohvale. Zischka je konačno pronašao (nakon uzaludnih pokušaja) sponzora unutar nacističke elite, Fritza Todta. Potonji je uveo Wissenschaft bricht Monopole (1936.) kao udžbenik u srednjim školama i učinio Zischku poznatim imenom unutar režima. Knjiga je prevedena na 18 jezika i prodana diljem svijeta.[2] Služeći propagandnim naporima Trećeg Reicha Slično kao u `Ölkriegu`, Zischka je pozadinu rata i oružanih sukoba objasnio kao jednostavne borbe za zemlju i sirovine. Zischka je predstavio njemačke tehničke razvoje kao što su fluidizacija ugljena ili Haberov proces koji mogu jamčiti mir. Suprotstavio je pohlepni kapitalizam britanskih ili američkih monopola njemačkom urednom radu, organskom `Volksgemeinschaftu` spremnom dijeliti svoju tehnologiju. Protiv anglosaksonske demokratske javnosti, društva kojim dominiraju masovni mediji i stranačka politika, Zischka je stavio svoj (vrlo njemački) ideal organske sinteze, zajedničkog Gemeinschafta temeljenog na širokom masovnom pokretu predvođenom tehnokratima koji odlučuju o kriterijima učinkovitosti. Zischka je služio široko rasprostranjenim njemačkim vjerodajnicama.[3] Zischka je izbjegavao otvoreni antisemitizam i otvoreni šovinizam, što mu je omogućilo da nacrta miroljubivu i `modernu` sliku Trećeg Reicha, služeći upravo predratnim propagandnim ciljevima potonjeg. To je također olakšalo Zischkin poslijeratni stav nepolitičkog, miroljubivog tehnokrata. Međutim, Zischka se pridružio NSDAP-u 1940. i bio je član Deutsche Arbeitsfronta. Također je obučavao i podučavao snage Legije Condor te dostavljao dosjee o španjolskoj političkoj situaciji vlastima nacističke vlade. Utjecaj na javnu raspravu u Trećem Reichu Zischkine publikacije pojačale su javnu raspravu o mjerenjima za povećanje energetske autarkije i dovele do izgradnje (protiv volje njemačke petrokemijske industrije) nekoliko postrojenja za fluidizaciju ugljena u Njemačkoj.[4] U stvarnom životu, te elektrane nisu služile za globalni mir, već su davale benzin za Wehrmacht Blitzkriegs. Ponovno pokretanje i daljnji uspjeh nakon 1945 Saveznička naredba za repatrijaciju dovela je do Zischkine internacije nakon 1945. Zischka se uspio vratiti pisanju s Bertelsmannom (prvo je koristio pseudonim) i ponovno je uspostavio legalno uporište u Španjolskoj 1948. Slijedili su daljnji bestseleri, Zischka je postao poznat iu javnosti predavanja u Njemačkoj. Glavne teme ostale su mu energija i industrija, ali je pisao i o ulozi dolara u globalnoj ekonomiji. Potonju temu Zischka je predstavio kao kontroverzu između komentiranog anglosaksonskog profiterstva i ratnog huškanja protiv mirovne sile (ne više njemačkog) nego europskog podrijetla.[5] Zischka kao izvor ideja za kritičare globalizacije Zischkin uspjeh nije bio samo zahvaljujući izvrsnom stilu pisanja, osobnoj predanosti i ambiciji te dobro istraženim činjenicama. Bio je izvrstan u odabiru tema od nadolazećeg širokog interesa (kao što je opskrba energijom) i opisivanju istih provokativnom i zanimljivom prozom. Njegove novinarske metode našle su različite nasljednike, od Güntera Wallraffa do Petera Scholl-Latoura. Njegove točke i argumenti još uvijek se mogu pronaći i aktivni su u različitim dijelovima njemačkog političkog spektra i debate.[6] Kao primjer, Zischkina paradigma odolarski imperijalizam i rat oko nafte mogu se naći kod današnjih njemačkih autora publicistike različitog podrijetla: [7] F. William Engdahl, novinar vezan uz Büso i autor knjige `Mit der Ölwaffe zur Weltmacht` (`Naftno oružje koje vodi do globalne moći`) Hans Kronberger, bivši član Europskog parlamenta za austrijsku desničarsku stranku FPÖparty, autor knjige `Blut für Öl` (Krv za naftu), predgovora knjige koju je napisao SPD-Solar Guru Hermann Scheer Franz Alt, bivši član CDU-a, predvodnik Mirovnog pokreta i autor knjige `Krieg um Öl oder Frieden durch die Sonne` (`Rat oko nafte ili solarni mir`) Sličnost sa Zischkom je postava navodne (židovske) američke plutokracije pohlepne za naftom i ratnohuškačke globalizacije protiv buduće miroljubive europske tehnokracije. Umjesto Zischkine strasti za fluidizacijom ugljena, današnji autori promiču prelazak na opskrbu solarnom energijom i vodikovu ekonomiju kao tehnokratski deus-ex-machina koji vodi globalnom miru.[8]

Stanje kao na fotografijma ! 50cm x 70cm Originalan filmski plakat Stargate (Zvjezdana vrata ili Zvezdana kapija) je američki naučnofantastični film snimljen 1994. godine koga je režirao Roland Emmerich. Zaplet, temeljen na konceptu koga je Emmerich razvio sa svojim koscenaristom Deanom Devlinom, se odvija oko staroegipatskog artefakta za koga se ispostavi da predstavlja vanzemaljski uređaj za međuzvjezdano putovanje, odnosno eskpedicije koju je američko ratno zrakoplovstvo, koristeći isti uređaj, poslalo na udaljenu planetu. Iako sam film nije previše oduševio kritičare, doživio je solidan uspjeh na kino-blagajnama i s vremenom stekao kult-status. Najpoznatiji je, međutim, po tome što je kao njegov nastavak snimljena dugovječna TV-serija, te je tako postao temeljem popularne medijske franšize. Produkcija Stargate je nastao spajanjem dva različita filma koje su, nezavisno jedan od drugog, osmislili Roland Emmerich i Dean Devlin. Prvi je bio Emmerichov Necropol: City of the Dead, koji se trebao baviti vanzemaljskim svemirskim brodom pokopanim ispod Velike piramide u Gizi. Devlin je, pak, namjeravao snimiti ep o čovjeku koji postaje vođa porobljenih vanzemaljaca na dalekoj planeti, odnosno `Lawrence od Arabije u svemiru`. Emmerich i Devlin su na kraju odlučili oba motiva iskoristiti u jednom filmu. Emmerich i Devlin su pred snimanje osigurali budžet od $55 miliona dolara.[2] Pri tome je najveći dio išao na razvoj novih specijalnih efekata, pri čemu se posebna pažnja posvetila uređaju Zvjezdanih vrata, odnosno nastojanju da se na što uvjerljiviji način prikaže prolaženje glavnih junaka u prostornu crvotočinu. Za to je bio zadužen tim od 40 ljudi na čelu s Jeffom Kleiserom koji je razvio vlastiti softver za stvaranje i montažu slika na ekranu; također je razvijen komercijalni softver za CGI efekte koji je korišten u prikazivanju Zvjezdanih vrata, morfirajućih šljemova Ra i njegovih čuvara te za panoramu grada Nagade. Za snimanje eksterijera, odnosno pustinjskih scena na udaljenom planetu i u Egiptu su iskorištene lokacije oko Yume u Arizoni. Radi postizanja što boljeg ugođaja, snimanje na tim lokacijama je rađeno u tzv. čarobnom satu, odnosno u sumrak. Za piramide su korišteni digitalni efekti, isto kao i improvizirane lutke koje su `glumile` veliki broj egipatskih radnika. Dio materijala, prije svega scene Jacksonovog predavanja skeptičnim kolegama, su snimljene u Los Angelesu. U studijima u Long Beachu je, pak, napravljen izuzetno veliki set koji je glumio zrakoplovnu instalaciju, odnosno kontrolnu sobu iz koje se upravlja Zvjezdanim vratima. Među prvim snimljenim scenama su bile one koje prikazuju O`Neilla kao civila. Razlog je bio taj što je glumac Kurt Russell u njima nosio dugu kosu, koju je poslije ošišao radi scena u kojima njegov lik kao ponovno aktivirani oficir nosi kratku vojničku frizuru. Jaye Davidson je, pak, sve vrijeme snimanja nosio piercing na bradavicama, a koji je odbio skinuti. Emmerich je zbog toga odlučio vještim kadriranjem, odnosno korištenjem primitivne odjeće `sakriti` taj detalj u scenama kada njegov lik kao primitivnog mladića ugrabi vanzemaljsko stvorenje. Emmerich je prilikom snimanja angažirao egiptologa Stuarta Tysona Smitha kao stručnog savjetnika nastojeći egipatske hijeroglife i jezik korištene u filmu učiniti što vjerodostojnijim. Muzika Glavni članak: Stargate (soundtrack) Za autora muzike su Emmerich i Devlin angažirali mladog i nepoznatog britanskog kompozitora Davida Arnolda koji je prije toga radio samo na britanskom trileru Young Americans. U trenutku angažmana je Arnold radio u videoteci i, prema vlastitim riječima, bio je impresioniran kako s povjerenjem producenata, tako i sa scenarijem koji mu je ponuđen te čiji je soundtrack morao biti `što veći i što odvažniji`. [3] Nakon što je dobio posao, Arnold je nekoliko mjeseci proveo komponirajući u hotelskoj sobi, pri čemu je dodatno vrijeme dalo dugotrajno nadmetanje suparničkih holivudskih studija oko prikazivačkih prava. [4] Arnoldov soundtrack je izveo orkestar Sinfonia of London pod dirigentskom palicom Nicholasa Dodda.[5] Uvodna tema je kasnije korištena u uvodnoj špici TV-serije Stargate SG-1. Distribucija Stargate je svoju kino-premijeru imao na sjevernoameričkom tržištu 28. oktobra 1994. Tada je distribuiran pod cenzorskim rejtingom MPAA PG-13. Nekoliko mjeseci nakon toga je distribuiran u evropska u druga svjetska kina. Stargate je video-premijeru imao 1995. godine kada je izdan u obliku VHS video-kazete. 18. juna 1997. je izdano prvo DVD-izdanje, a 29. augusta 2006. je izdan na Blu-ray formatu. Komercijalni rezultati Stargate je za vrijeme originalne kino-distribucije zaradio 71,5 mil. US$ na američkom te 125 miliona US$ na svjetskom tržištu. U komercijalnom smislu je predstavljao neočekivani uspjeh za svoje producente, odnosno zaradio je više nego što su tadašnji pratioci holivudskih zbivanja predviđali. [6][7] To se prije svega odnosi na početni vikend u Sjevernoj Americi, kada je zarađeno 16,651.018 US$ što je godine 1994. predstavljalo rekord za kino-distribuciju u oktobru.[8] Mnogi upravo taj uspjeh tumače kao razlog što se Emmerich sredinom 1990-ih uspio etablirati u Hollywoodu, odnosno smatraju kako je upravo zahvaljujući Stargateu uspio pokrenuti još ambicioznije i spektakularnije projekte istog žanra kao što su Dan nezavisnosti i Godzilla. Directed by Roland Emmerich Written by Dean Devlin Roland Emmerich Produced by Joel B. Michaels Oliver Eberle Dean Devlin Starring Kurt Russell James Spader Jaye Davidson Viveca Lindfors Cinematography Karl Walter Lindenlaub Edited by Michael J. Duthie Derek Brechin Music by David Arnold Production companies Centropolis Film Productions Carolco Pictures Le Studio Canal+ Distributed by MGM/UA Distribution Co. (United States) AMLF (France) Release date October 28, 1994 Running time 121 minutes[1] Countries United States France[2][3] Language English[1] Budget $55 million[4] Box office $196.6 million Cast Kurt Russell as Colonel Jonathan J. `Jack` O`Neil, a career U.S. Air Force Special Operations officer, who suffers a period of suicidal depression after his son accidentally shoots and kills himself with O`Neil`s own pistol. When his commission is reactivated, he willingly enters the Stargate, fully aware that he will likely not survive to return to Earth.[7] James Spader as Dr. Daniel Jackson, an archaeologist and linguist whose theory that the pharaohs of the Fourth Dynasty did not build the Great Pyramid of Giza is not very widely accepted. Actor James Spader was intrigued by the script because he found it `awful`, but after meeting director Roland Emmerich got excited about it for he `realized that making this picture was going to be such an adventure that out of that would come an adventure on screen.`[8] Jaye Davidson as Ra, a powerful alien in human form. After voyaging across the universe, searching for a new host that could sustain his dying body, Ra took the form of a curious adolescent boy and enslaved the people of his planet (Earth). Using a Stargate, he transported people from Earth to another planet until the humans on Earth rebelled and buried their Stargate. Reluctant to continue acting after his debut in The Crying Game, Davidson was required to take the role after his request for $1 million in pay was accepted.[9] Stargate was the final major film for Davidson, who subsequently retired from acting. Kairon John plays the masked Ra and Dax Biagas plays the young Ra. Viveca Lindfors as Dr. Catherine Langford, the civilian leader of the Stargate project who was present when the Stargate was uncovered in Giza in 1928, where her father gave her the amulet depicting the Eye of Ra. Stargate was Lindfors` penultimate film.[7] Kelly Vint Castro portrays the young Catherine. Alexis Cruz as Skaara, the son of Kasuf and brother of Sha`uri. Skaara and his friends aid O`Neil and his men to fight Ra. Mili Avital as Sha`uri, the daughter of Kasuf. Kasuf offers Sha`uri to Daniel Jackson in marriage as a gift. Leon Rippy as Major General W. O. West, the commanding officer of the facility housing the Stargate device John Diehl as Lt. Colonel Charles Kawalsky, O`Neil`s second-in-command Carlos Lauchu as Anubis, the captain of Ra`s personal guard Djimon Hounsou as Horus, a personal guard of Ra Erick Avari as Kasuf, the local leader of the people living in a city near the Stargate, and the father of Sha`uri and Skaara French Stewart as Lt. Louis Ferretti, a member of O`Neil`s team Christopher John Fields as Lt. Freeman, a member of O`Neil`s team Derek Webster as Senior Airman Brown, a member of O`Neil`s team Jack Moore as Senior Airman Reilly, a member of O`Neil`s team Steve Giannelli as Lt. Porro, a member of O`Neil`s team Rae Allen as Dr. Barbara Shore, a researcher studying the Stargate Richard Kind as Dr. Gary Meyers, a researcher studying the Stargate

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Malo se izvitoperila knjiga zbog loseg polozaja na polici, nista strasno! Stranice jos uvek ne rasecene! GROF KOLER od Mite Kostića GROF KOLER KAO KULTURNOPROSVETNI REFORMATOR KOD SRBA U UGARSKOJ U XVIII VEKU SRPSKA KRALJEVSKA AKADEMIJA - Beograd 1932. god. 206 str. ( 24 x 16 cm ) Dimitrije Kostić − Mita (Sremska Mitrovica, 4. mart 1886 — Beograd, 11. april 1980), akademik, istoričar, univerzitetski profesor, direktor Istorijskog instituta u Beogradu. Osnovnu školu završio je u Sremskoj Mitrovici 1897., a gimnaziju u Sremskim Karlovcima 1905. godine. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču, gde je i doktorirao 1909. sa disertacijom Einflüse der Staatsbehörden durch die Kurzbeckşche Buchdruckerei auf das serbische Geistesleben im XVIII-ten Jahrhundert. [1] Od 1910. do 1920. radio je kao profesor u karlovačkoj gimnaziji. Aprila 1921. godine izabran je od strane Beogradskog univerziteta u zvanje docenta za narodnu istoriju na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Za vanrednog profesora izabran je 1923., a za redovnog 1932. godine. Od 1938. do 1941. godine obavljao je i dužnost dekana fakulteta. Bio je aktivni član Skopskog naučnog društva od 1921., a od 1938. do 1941. njegov predsednik i urednik časopisa Glasnik Skopskog naučnog društva. [2] Po izbijanju Drugog svetskog rata prešao je u Beograd, ostavivši u Skoplju svoju bogatu ličnu biblioteku, mnoštvo arhivskih ispisa i celokupnu ličnu prepisku sa mnogim poznatim naučnicima, poput Konstantina Jirečeka, Vatroslava Jagića, Jovana Radonića. Iako je penzionisan posle oslobođenja 1945. godine, Kostić je i dalje ostao aktivan. U Srpskoj akademiji nauka sarađivao je sa Istorijskim i Etnografskim institutom, Odeljenjem za društvene nauke i Odeljenjem za literaturu i jezik. Bio je i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu i Mađarskog istorijskog društva u Budimpešti.[3] Od 1954. do 1956. godine predavao je Nacionalnu istoriju novog veka na tek osnovanom Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Juna 1955. izabran je za dopisnog, a decembra 1963. za redovnog člana SANU. U martu 1958. postavljen je za direktora Istorijskog instituta SANU. Tu dužnost je obavljao do 1961. godine.[3] Na predlog Beogradskog univerziteta 1961.odlikovan je Ordenom rada sa crvenom zastavom prvog stepena. Sahranjen je u Sremskim Karlovcima. Istoriografski rad Mita Kostić se pretežno bavio istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji, ali i drugim temama vezanim za nacionalnu i opštu istoriju. Od preko 120 njegovih radova, najveći deo se odnosi na istoriju Vojvodine 18. veka. Prve radove objavio je 1908. i 1909., u časopisu Brankovo kolo a zatim u Srpskom književnom glasniku i Archiv für slavische Philologie 1914. Po prelasku iz Karlovaca na fakultet u Skoplju 1921., Kostić je u narednih nekoliko godina objavio petnaestak zapaženih radova, među kojima se ističe studija Srpska naselja u Rusiji: Nova Srbija i Slavenosrbija objavljena 1923. u izdanju SANU, a koja govori o velikoj migraciji Srba krajem 18. veka i njihovoj novoj naseobini. U periodu od 1931—1941. godine, objavio je još tridesetak naučnih radova u kojima se uglavnom bavio istorijom Vojvodine 18-tog veka i Srbije u austro-turskim ratovima, kao i istorijom Stare Srbije u 19. veku. Njegova studija Grof Koler kao kulturno-prosvetni reformator kod Srba u Ugarskoj u 18. veku objavljena 1932. predstavljala je izuzetno i originalno naučno delo u kome su prikazane kulturno-prosvetne reforme Marije Terezije, proces širenja zapadnoevropske kulture na Srbe i njihovog društvenog i političkog prilagođavanja životu u monarhiji. Posebno mesto u njegovom stvaralačkom opusu predstavlja studija Dositej Obradović u istorijskoj perspektivi 18. i 19. veka, iz 1952. godine, kojom je rasvetlio uticaj reformi Marije Terezije i Jozefa II na Srbe u monarhiji. Ovo knjiga je pobudila pažnju i u inostranstvu, jer je, pored pogleda na duhovni i intelektualni razvitak Dositeja Obradovića bacila svetlost i na razvitak srpskog građanskog staleža, sa osvrtom na ruski i srednjoevropski uticaj na srpsku prosvećenost u 18. veku.[2] Značajni su i njegovi radovi o srpskim privilegijama s kraja 17. veka, koje je objavio zajedno sa Jovanom Radonjićem, a u kojima je jasno i dokumentovano prikazao osnove verskog, društvenog i pravnog položaja Srba u Austriji. Zajedno sa Jovanom Tomićem postavio je temelje naučno-kritičkog proučavanja novije prošlosti Srba u Staroj Srbiji.[3] Baveći se pitanjima srpske istorije, Kostić je duboko zašao i u problematiku prošlosti susednih naroda : Arbanasa, Mađara, zatim austrijske i turske uprave na prostoru koji su naseljavali Srbi, povezujući nacionalnu sa širim kretanjima evropske istorije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi ustanak prema kazivanjima savremenika Božidar Kovačević Božidar Kovačević (Studenica, 26. avgust 1902 — Beograd, 21. maj 1990) bio je pesnik, esejista, prevodilac, profesor Druge muške gimnazije i upravnik arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegov legat i zaostavština nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija Rođen je u činovničkoj porodici koja se seli u Beograd kada je bio beba.[1] Njeogov otac Petar bio je činovnik u Upravi monopola. Petar je bio osuđen na 20 godina robije zbog veza sa Ivandanjskim atentatom na kralja Milana. Majka Leposava je završila domaćičku školu. Božidar je osnovnu školu završio u Beogradu, gde je 1921. godine završio i Treću mušku gimnaziju. Diplomirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao stipendista francuske vlade na Sorboni je studirao francusku književnost i rusku književnost, istoriju u sociologiju u periodu od 1930. do 1931. godine.[2] Za književnost se zanteresovao nakon što mu je komšija pisac Dragutin Ilić poklonio knjigu.[3] Kovačević je prvo radio kao pisar-dnevničar Narodne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1923-1928), a potom kao suplent beogradske Druge muške gimnazije (1928-1931) i muške realke u Kragujevcu (1931-1933). Godine 1933. postao je profesor Druge muške gimnazije. Od 1939. do 1941. bio je prvi put član uprave Srpskog književnog glasnika[2]. Bio je vaspitač prestolonaslednika Petra II Karađorđevića u periodu 1938–1939.[4] Za vreme nemačke okupacije, bio je u logoru na Banjici, zato što je odbio da potpiše „Apel srpskom narodu”.[4] O danima provedenim u logoru na Banjici zapisao je: Nisam osobito hrabar, ali pošto su 11 (jedanaest) Kovačevića pali u ratovima od 1912. do 1918. godine bio sam spreman i da izgubim život, ali nikako obraz. Bio sam uveren da pod jarmom neprijatelja ne treba svojim radom davati nikakav privid da je u zemlji sve normalno, a ovamo o kandelabrima nasred prestonice vise obešeni Srbi... Preživeo sam te godine veoma teško, uglavnom na kačamaku, pa i njega nije bilo dovoljno. Deca su mi jela i magareće meso, ali se nikad, mirno kažem, apsolutno nikad, nisam ogrešio o vernost otadžbini. Vodio me duh moga oca koji je, boreći se protiv tiranije kralja Aleksandra Obrenovića, osuđen na dvadeset godina robije, pošto je, u stvari izbegao streljanje samo intervencijom velikih sila.[5] Posle rata, tačnije 1946. godine, postao je referent za književnost i likovne umetnosti pri Ministarstvu prosvete. Dve godine kasnije postao je saradnik Instituta književnosti, a 1954. i saradnik Arhiva SANU. Od 1955. do 1968. bio je upravnik Arhiva SANU, noseći zvanje naučnog saradnika i naučnog savetnika.Po drugi put je postao član uprave Srpske književne zadruge 1945. godine i na tom položaju je ostao sve do 1958. godine. Bio je i sekretar Glasnika SAN, član Saveza književnika Srbije, član izdavačkog saveta Prosvete (1948-1956).[2] Još kao gimnazijalac bio je jedan od osnivača kluba beogradskih srednjoškolaca Novi naraštaj. Bio je i jedan od osnivača Akademskog pozorišta u Beogradu. Uređivao je sledeće časopise: Buktinja, Ferijalac, Srpski književni glasnik, Naša domovina, Književnost. Sarađivao je u gotovo svim književnim časopisima, često koristeći pseudonime. Pisao je pesme, pripovetke, romane, eseje. Njegov teorijski programski tekst Boj Apolonov sa Marsijem bio je vrlo zapažen između dva svetska rata. Prevodio je književna dela sa latinskog, francuskog, ruskog. Sa druge strane, njegova dela su prevođena na bugarski, češki, slovački, nemački, engleski, mađarski, ruski i slovenački jezik. Milan Bajšanski je komponovao melodije na tekst dve Kovačevićeve pesme: Mene je majka rodila i Dok ulica spi.[2][6][7] Pisao je o brojnim činostima iz kulturnog i književnog života, posebno o autorima koji su bili skrajnuti ili zaboravljeni. Pisao je i o: Đurđu Dragišiću, Marku Maruliću, Ahmetu Hercegoviću, Savi Vladislaviću, Stjepanu Zanoviću, mitropolitu Stefanu Stratimiroviću, Gerasimu Zeliću, Petru Runjaninu, Antunu Sorkovčeviću, Stefanu Stefanoviću, pretečama beogradskog stila (Stefanu Živkoviću, proti Mateji Nenadoviću i njegovom sinu Ljubomiru), Nićiforu Ninkoviću, Đorđu Markoviću Koderu, Sofiji i Svetozaru Vujiću, Jovanu Subotiću, Jovanu Iliću, Lazaru Komarčiću, Luki Sariću, Dragiši Stanojeviću, Ljudevitu Vuličeviću, čiča Iliji Stanojeviću, Tadiji Kostiću, Belušu Jakšiću, Jaši Prodanoviću, Živojinu Balugdžiću, Todoru Popoviću, Danici Marković, Stojanu Živadinoviću, Delfi Ivanić, Stevanu Jakovljeviću, Siniši Kordiću, Milanu Jovanoviću Stojimiroviću, Zvonimiru Šubiću.

Michele Piccirillo - Mount Nebo 110 strana Jerusalim engleski bogato ilustrovana Микеле Пиццирилло је рођен у Казерта Царинола, у 1944. Он је био веома везан за своју прелепу родном граду, у његовим бројним и бучне, срдачном породице, а када се вратио из Царинола у Јерусалиму, у свом манастиру у Флагеллатион који се налазио на Студиум Библицум Францисцанум , никада није успео да понесете леп валигиата свежег моцарелом у својој земљи. Али он никада није заборавио да је научник, и да се боље част Царинола, посветио је драгоцено издање путописа који је крајем КСИВ века је написао момка, нотара Ницола МАРТОНИ, који је лутао горе у Јерусалим. Интересовање у историји ходочашће у свети град и сакралних објеката у њему, почевши од Јерусалима Басилица Васкрсења и храма Светог Сеплоцро да је држи, био је велики део његовог рада као историчар, да филолог и археолог; што је интерес је позајмила од свог господара, Отац Беллармино Багатти, пажљив издавач ходочашћа текстова четрнаестом веку, као да је од његовог фрањевачког брата, Николе Поггибонси. И проучавање историје базилике окружен и оданост Светих места на Западу, где је велика црква зове Светог Гроба ?? ?? она је више пута репродукована, нарочито у средњем веку, на неколико начина и учинила предмет замјенског култа ходочашћа. Овај посебан аспект западне хришћанске духовности је привукла велику нарочито у последње време, и у овој студији је окружен својом сјајном италијански студент, Рената Салварани. Најновија књига Мицхеле Пиццирилло говори о томе, а то је занимљива књига, као и вредна: његов главни аргумент, у ствари, да је направљен од маслиновог дрвета и седефасте модела цркве и киоск Гроба, увек слава скромне и рафиниране израде палестинаца, посебно Бетлехема. Сада када су политичке околности су порасли све теже, и да туризам чами, куелл`артигианато ризикује епрдерси и са собом ризик од замагљује просперитет многих породица, већински хришћански, али и муслиман. То је само један пример, међу многим које се могло урадити, научне и интелектуалне страсти која никада није била одвојена од свештеничког посвећености, од фрањевачког апостолата који се пре свега схвата као исказ, од грађанске храбрости која је понекад и набавила неки проблеми у тешкој ситуацији у Јерусалиму у данашње време. Пиццирилло је био човек милосрђа, али је мрзео компромис и волео истину: због тога није било неуобичајено да се умеша у полемику са свима који су покушали да га прежене. Ипак, он није имао непријатеља: напротив. Радио је на веома широком географском подручју, између Израела, Либана, Сирије, Јордана и чак Египта. Он је увек слободно кружио, чак иу вријеме напетости: он је познавао све на граничним прелазима и на контролним пунктовима; Био је пријатељ арапских политичара и људи из израелске владе, и третирају их као једнаке, био дом на суду краља Јордана, био близак пријатељ незаборавне краља Хусеина и многи чланови краљевске породице су научили од њега елементи историје и археологије. Укратко, ко је био Мицхеле Пиццирилло? Да би се правилно одговорили, било би неопходно да се направи историју престижног фрањевачког притвору у Свету земљу, која је радом средином КСИВ века на Блиском истоку радили рад хришћанске сведока и милосрђа, проучавање, похађање локалне хришћане, ходочасници, болесне, и држећи у исто време блиски и срдачни односи са локалним хришћанским заједницама, са Јеврејима, са муслиманима. Полазећи од почетка прошлог века, научни рад у случају је прецисандоси и бити ригорозније. Главни заслуга за то је дивна патроле фратри научници и авантуристи, прави пионири Кристијан Холи Ланд археологије. Они воде фрањевачког рођена у Пизи, Беллармине Багатти, који је живео између 1905. и 1990. изузетном научнику археологије Новог завета на јудео-хришћанским заједницама хришћанства Блиског истока у патристичком старости. Поред њега, треба да урадите дуги низ имена: очеве Цорбо, Аллиата, Де Сандоли и многе друге, који је успео у многим и није увек лако деценија прошлог века, и настављају да то учине, невероватну количину открића археолошки и историјски поље. Мицхеле Пиццирилло, који је стигао веома младо у Терресанту, био је омиљени ученик Оца Багатија. У Пиццириллу дугујемо откриће неколико раних хришћанских цркава, посебно од В-ВИИИ вијека на Блиском истоку, па чак и читавог, сјајан, изгубљеног града у каравану, Цаструм Мефа`а, који је за Арапе био Умм ар-Разас. Најфасцинантније и тако рећи сценографски аспект открића Пиццирилло-а састоји се од стотина квадратних метара драгоцених тепиха мозаика, чија је публикација постала позната широм свијета. Али његова ремек-дело био поприште Моунт Небо, импозантне каменитом оутцроп погледом на јордански пустињу, у равницама Моаба ?? ??, а која гледа на прелепу оазу коју ствара реке Јордан која се улива у Мртво море. Одатле, у јасним вечерима, светла Јерусалима се могу видети из далека. То је било од Небо (Посланика ?? ?? Монте, у арапском ал-Јабал Ан-Наби), који је према предању, пророк Мојсије предвиђен пре затварајући очи обећану земљу. Тамо у константинском добу настала је велика базилика посвећена њему. Отац Пиццирилло је радио за више деценија да оживи базилике је направио величанствен Санцтуари-музеј, око које су прикупили десетине обновљених мозаика и уз који је организовао манастир-хосписе ЛАБ-библиотеку под виновом лозом поред које, током летњих вечери, Сећам се да сам обузет Мицхеле много дугих, једноставне, лепе вечере често оживљена Царинола моцарела, Пецорино сира и вина смо донели из Тоскане (подударност: велики пријатељ Мицхаел и мој отац, Родолфо Цетолони, постао је бискуп Пиенза и Монтепулциано, главног града сира и црвеног вина ...). Сећам дивне лета од пре много година на планини Небо, заједно са многим пријатељима као Гуидо и Анна Ваннини, Францесцо Бандини, Луиги Марино, Массимо Папи и других који ће сви бити достојни есссере сећам, али да ће бити овде дуже позивају на један дер; једном, моја кћерка Цхиара, тада деветнаест, дошла је с нама. Са Цларејем, касније се вратила у Јерусалим, заједно с њеним сином (и мојим нечаком) Дариусом, који је постао велики пријатељ Мишел. И Мајкл се састао са моја два драгим пријатељима Јевреја у Јерусалиму, Симонета Делла Сета (сада диретттрице Институт за Тел Авив) Култура и њен супруг Масимо Торрефранца, коме дугујем Седер вечеру која је и увек ће остати међу лепше сећања на мој живот. Било је у Небу да је једне вечери почетком септембра, касно, пре задње капи вина пре одласка у спавање (ујутру, око шест сати, буђење два израелска борца нас је пробудио до кога смо већ навикли ), Рекао сам Мајклу да, ако бих могао да изаберем место да проведем последње године мог старог времена, то би било право, на планини Мојсија, близу његовог грожђа и његових мозаика. Питао сам га: `Хоћеш ли ми помоћи да дођем овамо?` Види, озбиљан сам? Погледао ме је, осмехнуо се и одговорио: `Да ли морамо да идемо тамо где нас Бог шаље?` Бог ми је уредио да напустим овај живот овде, у мојој Тоскани, неколико километара од села Перигнано, гдје је, прије више од једног века, рођен његов Маестро Беллармино Багатти. Какав велики творац егзистенцијалних парцела, велики писац, је Господ! Али остаци Мајкла ће се вратити тамо, у Јерусалим. Верујем да ће Мицхеле посветити трговима и улицама. Радићу да се то деси. Али његов споменик ће увек бити на планини Небо. Сећате ли се писања о којем се Гиусеппе Погги памти на Пиаззале Мицхелангиоло? Окрени се. Ово је његов споменик? Када се попнете на Небо, када сте на врху планине Мојсије, окрените се. То је споменик Мицхелеу Пиццириллу, научнику, археологу, свештенику, фрањевачком. Отац Мицхеле Пиццирилло је рођен у Цасанови ди Царинола , у покрајини Цасерта , 18. новембра 1944. из породице скромних порекла. Од свог детињства осећао је занимање да постане луталица и да оде за Свету Земљу . Након студија у Риму и Перугиа , преселио у последњих 16 година у Свету земљу , где је започео своју новајлија у ` реда Фриарс Минор на кастоди , похађа средњу школу у Витлејему , а затим Богословског факултета у Јерусалиму . Постао је фриар, а 1969. године руководио је свештеником. Завршио у Риму формирање у Теологији и Светом писму на Понтифичким атенама, а дипломирао је на Археологији на Факултету за књижевност и филозофију. У 1974. повратка у Јерусалим, где је почео своје наставне активности [1] , на СТУДИУМ Библицум Францисцанум [2] , и археолог, радећи са својим оцем цонфрере Беллармине Багатти . Покренуо је прве кампање ископавања и именован за директора Археолошког музеја за означавање Јерусалима [3] . Археолошки радови се простире на многим земљама Блиског истока , а први велики откриће се одвија у Јордану на планини Небо 1976. године, када је, приликом обнове у рушевинама Санцтуари Мојсија , даље ископавање довести до упали Цхапел Баптистрије, са драгоценим мозаикама из 6. века [4] . Од 1978. године учествовао је у ископавањима у Јордану у Јебел Мисхнаки, а 1984. у Ен-Нитлу [5] . У 1986. почиње прву кампању археолошких ископавања [6] у Умм ал-Расас [7] , који идентификује са библијском граду Мепхаат, где цркви Сан Паоло ринвиене још племенитих мозаици и докази хришћанске вере популације и муслиманима. Ископавања у режији оца Мицхаел довести до светло археолошки комплекс толико велики и важни да ` УНЕСКО каже, 2004. године, међу Светске баштине . Од 1987. до 2000. био је професор Палестинологије на Понтифичком библијском институту у Риму [8] [9] Као епиграфиста, проучава и интерпретира натписи на грчком, латинском, арапском и сиријском језику, који се налазе на мозаикама или на новчаницама и другим артефакатима. Велики број његових научних публикација, есеја и чланака у часописима, у којем је изложио историјских и археолошких истраживања спроведено око 25 година; Организује и подржава културне активности, као што су школи мозаика из Мадаба и Јерихона , показујући и промовисање узајамног поштовања и сарадње између различитих култура и религија, у местима често су укључени у рату [10] .