Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bartolomeo Silvestro Kunibert (ital. Bartolomeo Silvestro Cuniberti; 3. decembar 1800, Saviljano, Kraljevina Pijemont-Sardinija - 13. mart 1851, Saviljano, Kraljevina Pijemont-Sardinija) bio je pijemontski lekar koji je od 1828. do 1839. bio lični lekar srpskog kneza Miloša Obrenovića i njegove porodice. U Beogradu je 1827. sa tastom Vitom Romitom otvorio prvu apoteku, a knez Miloš ga je 1832. odredio za prvog lekara okruga i varoši beogradske. Pri kraju Miloševe prve vladavine služio je kneza i kao prevodilac i poverljivi poslanik britanskom konzulu u Beogradu Hodžizu[1]. Posle abdikacije kneza Miloša 1839. napustio je Srbiju i vratio se u svoje rodno mesto gde se posvetio pisanju istorije Srpske revolucije i vladavine kneza Miloša Obrenovića. Do kraja života je pisao i uređivao svoje delo Istorijski ogled o ustancima i samostalnosti Srbije 1804-1850 na francuskom jeziku koje su posthumno dovršila i objavila njegova braća Feliče i Mikelanđelo. Kunibertovu istoriju je 1901. godine preveo na srpski jezik Milenko Vesnić pod naslovom Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804-1850. Delo je doživelo i reizdanje u dva toma 1988. u Prosvetinoj biblioteci Baština sa pogovorom Dušana T. Batakovića.[2] Po Kunibertu se i spomenik kulture od velikog značaja Doktorova kula u Beogradu ponekad naziva i Kunibertova kula. Bartolomeo Kunibert rođen je 3. decembra 1800. u Saviljanu u Kraljevini Pijemont-Sardiniji. Školovao se u rodnom mestu, a zatim je pohađao medicinske studije u Torinu, interesujući se posebno za hirurgiju. Po okončanju studija stekao je zakonsko pravo da može i sam da predaje medicinske nauke. Tokom studija je, najverovatnije, pristupio karbonarima, tajnom udruženju koje se zalagalo za ujedinjenje Italije. Pod pritiskom policijskih vlasti Kunibert je 1824. napustio Kraljevinu Pijemont-Sardiniju i otisnuo se u Carigrad, prestonicu Osmanskog carstva. U Carigradu je upoznao kapućehaju beogradskog paše koji ga je primio u službu i uputio u Beograd gde je Kunibert stigao u leto 1824. godine [5][1]. U službi kneza Miloša Kao lekar beogradskog Abdurahman-paše (1821—1826) Kunibert je radio za platu od hiljadu groša mesečno i imao je pravo i na stan, kola, tri konja, dvoje slugu i hranu za sebe i porodicu. U Beogradu je zatekao Napolitanca Vita Romitu, lekara i izbeglog karbonara, koji je kao lekar neizmenično služio beogradskog vezira i srpskog kneza Miloša. Romiti je knez 1823. takođe poverio i vaspitanje svoje ćerke Savke. Kunibert se 1826. oženio Romitinom ćerkom Antoanetom. Romita i Kunibert su 1827. otvorili prvu apoteku u Beogradu, ali su se ubrzo poslovno razišli. Romita je otišao u susednu Vlašku gde je nastavio sa lekarskom i apotekarskom praksom. Kunibertu je ostavio na ime miraza Doktorovu kulu sa vinogradom[6].[7] Pre Kunibertovog dolaska u Beogradu i Srbiji su radili samo dva diplomirana lekara: Romita i Jovan Stejić. Kunibert je svojim radom skrenuo pažnju na sebe i knez Miloš ga je pozvao da leči članove njegove porodice. Miloš je, zadovoljan kako se Kunibert starao o zdravlju njegovih sinova Milana i Mihaila, ljubavnice Jelenke i vanbračnog sina Gavrila, je u tokom 1827. u nekoliko navrata bogato darovao pijemontskog lekara. Najzad, Kunibert je 1828. potpuno prešao u kneževu službu i kao doktor knjažeski dobio je platu od 500 talira godišnje[6]. Putujući po Srbiji Kunibert je brzo naučio srpski jezik i počeo je da se potpisuje kao Vartolomej. Pored brige o zdravlju bolešljivog prestolonaslednika Milana, Kunibert je bio zadužen da obilazi banje i vojne bolnice u Kragujevcu i Požarevcu i radi na održavanju opšteg zdravlja. Bio je zagovornik vakcinacije. Knez ga je u leto 1832. imenovao za prvog lekara okružja i varoši beogradske sa platom od 360 talira godišnje uz obavezu da siromašne leči besplatno. Zatim, Miloš Obrenović mu je 1833. dodelio penziju, a 1835. ga je uvrstio u zaslužne penzionere dodelivši mu 150 talira koliko je tom prilikom dodeljeno i Vuku Karadžiću. Kunibert je bio rado viđen gost u domovima najviđenijih ljudi u Kneževini poput Dimitrija Davidovića i kneževog mlađeg brata Jevrema Obrenovića.[8] Ipak, Jevremova ćerka Anka je u svom dnevniku Kuniberta sumnjičila da u ime Kneza dolazi da špijunira Jevrema i njenu porodicu. Kunibertovu suprugu Antoanetu optuživala za dvoličnost i sklonost ogovaranju[9] Kunibert je bio osoba od kneževog poverenja što je bilo jasno i savremenicima. Francuski diplomata Boa le Kont je 1834. u prepisci sa ministrom spoljnih poslova grofom de Rinji predlagao da, kada Francuska otvori konzulat u Beogradu, Kunibertu poveri položaj konzula.[10] Kunibert se uglavnom nije mešao u političke razmirice u Srbiju, u borbu između kneza Miloša i ustavobranitelja. Ipak, kada je u Srbiju 1837. stigao prvi britanski konzul Hodžiz Milošu je zatrebao poverljivi poslanik i prevodilac za česte kontakte sa diplomatskim predstavnikom Velike Britanije. Kao karbonar, neprijatelj politike Svete alijanse, Kunibert je bio protivnik Habzburške monarhije i carske Rusije. Podržavao je Miloševu apsolutističku politiku i pokušaje da istisne ruski uticaj bližim povezivanjem sa Velikom Britanijom. Međutim, Hodžizova diplomatija je doživela neuspeh i ubrzala je pad kneza Miloša koji je 1839. bio nateran na abdikaciju pod pritiskom ustavobranitelja koji su uživali rusku podršku [11] Po odlasku iz Srbije Kunibert je iz austrijskog Zemuna pratio događaje koji su neposredno doveli do Miloševe abdikacije. U pratnji svrgnutog kneza napustio je Zemun pošto je svojom podrškom Milošu i anglofilskom politikom stekao dosta neprijatelja u Srbiji. Miloš mu je platio put do rodnog Saviljana. Sa Milošem se poslednji put sastao u Beču 1843. godine. Tu je sa bivšim knezom proveo nekoliko meseci. Miloš Obrenović je u to vreme planirao povratak na srpski presto uoči Katanske bune. Miloš je želeo da uz sebe ponovo ima doktora Kuniberta tako da je dogovoreno da se ponovo sastanu u Milanu. Do ovog susreta, međutim, nikada nije došlo.[12] Iz Kunibertove prepiske sa Vukom Karadžićem iz 1844. poznato je da je sa brojnom porodicom živeo vrlo skromno i bez stalnih primanja. Razmišljao je da ponovo sreću potraži u Carigradu ili da posao nađe, uz Miloševu preporuku, u Vlaškoj.[13] Preminuo je u rodnom mestu 13. marta 1851. godine[14][15] Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804—1850 Tokom boravka u Kneževini Srbiji Bartolomeo Kunibert je počeo da prikuplja istoriografsku i etnografsku građu o Srbiji i njenom stanovništvu. Nije poznato kada je počeo da piše svoje delo o istoriji Srpske revolucije i vladavini kneza Miloša. Na rad ga, delimično, je podstaklo pojavljivanje dela Siprijana Robena Sloveni u Turskoj (franc. Les Slaves de Turquie) koje se pojavilo u Parizu 1844. godine. Roberova knjiga je privukla veliku pažnju evropske javnosti, ali je u njoj knez Miloš Obrenović bio prikazan najtamnijim bojama .[16] Kunibert je počeo da piše sa ciljem da pobije Roberove tvrdnje i opravda kneza Miloša. Pisao je na osnovu ličnih sećanja, literature na francuskom i srpskom jeziku, prepiske (uključujući i pisma britanskog konzula Hodžiza), kao i srpskih pravnih akata. Veći deo njegovog dela ima memoarski karakter. I pored određenih slabosti, zbog Kunibertove sklonosti da pravda Miloševe mane i postupke, njegovo delo je, prema rečima Dušana T. Batakovića, jedinstveno među narativnim izvorima o prvoj vladavini kneza Miloša .[17] Prvi deo Kunibertovog memoarsko-istorijskog dela objavljeno je u Parizu 1850. godine. Kunibert je nastavio da radi na drugom delu, ali je preminuo 1851. godine. Prema njegovim uputstvima drugi deo su završila njegova braća Feliče i Mikelanđelo i objavila ga u Lajpcigu 1855. godine[15]. Kunibertovu istoriju je 1901. godine preveo na srpski jezik Milenko Vesnić pod naslovom Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804-1850. Delo je doživelo i reizdanje u dva toma 1988. u Prosvetinoj biblioteci Baština sa pogovorom Dušana T. Batakovića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žozef Kalmet, rođen u Perpinjanu (Pirenees-Orientales) 1. septembra 1873. i umro u Tuluzu (Haute-Garonne) 16. avgusta 1952. godine, bio je francuski srednjovekovni istoričar. Biografija Nakon studija na Ecole des chartes (teza o Luju KSI i Aragonu), bio je član Francuske škole u ​​Rimu od 1900. do 1902. Zatim je predavao srednjovekovnu istoriju na Univerzitetu u Monpeljeu, od 1903. godine, zatim na Univerzitetu u Dižonu. 1905. i konačno u Tuluzu od 1911. do 1946. godine. Francuska akademija mu je dodelila nagradu Šarl Blan 1921. godine, nagradu Sentur 1927. i Montjonovu nagradu 1929. godine. Godine 1948. sa profesorom Ivom Renuarom (Univerzitet u Bordou) ponovo osniva arheološki, istorijski i filološki pregled Annales du Midi. U Akademiju natpisa i lepote izabran je 1934. godine. Feudalizam je naziv društvenog odnosa[1] koji je prevladavao u srednjem veku, u kome su vazali služili seniora-feudalca (zemljoposednici - naslednici robovlasnika u robovlasničkim društvima odnosno plemenskih poglavara u plemenskim zajednicama), a on im je pružao zaštitu i zemlju. Pored toga feudalizam čine i zakupnici i feudi - zemlja koju su seljaci zakupljivali od feudalaca. U feudalnoj hijerarhiji na čelu države je kralj, zatim visoko plemstvo - feudalci, pa niže plemstvo - vitezovi i poslednji stalež su činili seljaci (kmetovi).[2][3] Nastanak Društveno raslojavanje je u novim germanskim državama teklo vrlo brzo. Nakon seobe plemenske starešine i ugledniji članovi zajednice dobili su veće posjede. Tokom 8. i 9. veka na takvim velikim posjedima radi raznolika radna snaga. Uređeni zemljišni posjed nazivao se feud i bio je podijeljen na dva dijela. Veći dio je vlasnik feuda, feudalac, dao u zakup seljacima (naseljenik, zakupnik), a manji deo na kome se nalazio i feudalčev dvor, ostavio je za sebe. Seljaci-zakupnici bi se obavezali da će uz zakupljenu parcelu, određeni deo dana u godini raditi na feudalčevom dijelu posjeda s kojeg je sav prihod pripadao feudalcu. U nemirnim vremenima sitni su posjednici tražili zaštitu moćnijih, a isto bi se događalo i za nerodnih godina kakve su bile česte u uslovima slabo razvijenog načina zemljoradnje. Predajući se u zaštitu veleposjedniku, seljak bi mu predavao svoju zemlju. Odmah bi je i dobijao nazad, ali ne više kao svoje vlasništvo. Tako bi stekao zaštitu, a veleposjednik ga je pomagao sjemenjem, alatom i ostalim potrepštinama. Iako je ostao lično slobodan, postao bi zavisan o gospodaru. Takvi seljaci su nazvani kmetovima. Vremenom su i seljaci zakupnici pretvoreni u kmetove, pa je nestalo razlika u njihovom položaju. S dijela posjeda što ga je sam obrađivao, kmet je bio dužan vlastelinu davati određeni deo proizvoda u obliku stalnih davanja. Veličina davanja zavisila je o pogodbi između feudalca i kmeta. U ranom srednjem vijeku Evropa je bila slabo naseljena, smrtnost stanovništva je bila velika, a česte epidemije kuge te provale osvajačkih naroda poput Mađara i Normana su stvarale dodatne probleme. Nerijetki su bili sukobi velikaša i pretendenata na kraljevsko prijestolje, pri čemu su najviše stradavali seljaci. Zbog toga je na vlastelinstvima često nedostajalo kmetova, pa su feudalci nastojali privući kmetove susjednih vlastelina, nudeći im bolje uslove. Do kraja 11. vijeka proces feudalizacije je bio uglavnom dovršen u zapadnoj i velikom dijelu srednje Evrope, pa se razdoblje od 9. do 11. vijeka naziva razdobljem klasičnog feudalizma....

Odlično stanje Latinka Perović (Kragujevac, 4. oktobar 1933 — Beograd, 12. decembar 2022) bila je jugoslovenska i srpska istoričarka, političarka i aktivistkinja. Od 1968. do 1972. godine, bila je sekretarka Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (SKS), kada je smenjena s Markom Nikezićem, tadašnjim predsednikom CK SKS, u tzv. čistki srpskih liberala. Tada se smatrala jednom od najmoćnijih žena u Srbiji.[1] Bavila se poboljšanjem prava žena, a sa 27 godina je postala predsednica Antifašističkog fronta žena Srbije.[2] Radila je na Institutu za istoriju radničkog pokreta — Beograd od 1976. do 1998. godine. Od 1993. do 1998. godine bila je glavna i odgovorna urednica časopisa Tokovi istorije.[3] Tokom ratova devedesetih Latinka Perović se zalagala za mir u regionu i demilitarizaciju.[3] Latinka Perović je ponekad nazivana „majkom Druge Srbije”.[4][5] Njen rad naišao je na podeljenu recepciju. Pojedinci su cenili njen istoriografski i politički rad. Milo Lompar je posvetio nekoliko publikacija kritičkoj analizi njenog rada, koji je ocenio kao ukupno negativan i izneo nekoliko faktografskih grešaka. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] U Beloševcu, selu kod Kragujevca je provela vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata. Veliki broj članova njene porodice bili su partizani, njeni ujaci i stričevi. Kao prvi traumatičan događaj koji pamti, ona navodi streljanje u Kragujevcu. Taj događaj pamti jer je ubijen veliki broj članova njene porodice sa očeve strane, njeni stričevi i braća, kao i zbog opasnosti koju je njen otac izbegao tokom ovog perioda.[3] Obrazovanje[uredi | uredi izvor] Srednju školu je započela u ženskoj gimnaziji, a u poslednjoj godini stvorena je zajednička gimnazija što navodi kao tada najveću reformu. Tokom svog školovanja bila je naklonjena predmetima iz društvenih nauka. Proglašena je za najbolju učenicu generacije, a tada je jedan od profesora rekao: „To je pravedno, ali možda će nam neko zameriti što smo to dali devojci, a ne mladiću.” Tokom školovanja učestvovala je u radnim akcijama, što je bilo uobičajeno za to vreme. Ona je isticala da je to bio duh vremena u kojem su se oni osećali da učestvuju u izgradnji i obnovi zemlje. Završila je Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu 1954. godine, a dve godine kasnije je na istom fakultetu magistrirala. Tokom studija prve dve godine je stanovala kod ujaka i hranila se u studentskoj menzi. Ostale dve godine je boravila u studentskom domu. Te pedesete opisuje kao najveće siromaštvo, a osećala se opasnost u čitavoj Jugoslaviji zbog sukoba sa Sovjetskim Savezom. Intelektualni život tada opisuje kao značajan uz isticanje časopisa Nova Misao. Uskoro je došao I Slučaj Milovana Đilasa čini je slučaj za nju bio „jedinstven”. Na njena levičarska uverenja uticalo je odrastanje u toku rata tokom kojeg su bile jasno polarizovane strane „dobra i zla”. Takođe i ruski pritisak koji se tada dešavao za nju je bio jedno veliko iskustvo za nju. Završila je i drugu magistraturu 1965. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a 1975. godine je na njemu doktorirala.[3] Radila je na Institutu za istoriju radničkog pokreta — Beograd od 1976. do 1998. godine.[3] Preminula je 12. decembra 2022. godine. Nakon njene smrti Dubravka Stojanović joj je, pored ostalih, posvetila tekst.[6] Sonja Biserko je tada napisala „Njena smrt ostavlja ogromnu prazninu u političkom i naučnom životu Srbije”.[7] Politička karijera[uredi | uredi izvor] Početak njenog političkog angažmana bio je u predsedništvu Centralnog Komiteta omadine Srbije 1953/1954 godine gde je bila najmlađa članica. Tu joj je bilo jako zanimljivo obzirom da je tu bilo ljudi iz čitave Jugoslavije. Perovićeva je redovno tada radila, išla na teren, organizovala razne događaje. Nakon toga je prešla u Centralni Komitet Jugoslaviji 1956. godine. Tu je provela četiri godine kao predsednica Konferencije za drustvenu aktivnost žena Jugoslavije. Tada je završila drugu magistraturu i ujedno je bila trudna. Kada je ušla u politiku, to je prihvatila ali nije mislila da je to njena sudbina.[3] Latinka Perović je 1969. godine postala sekretarka Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, sve do događaja pod nazivom „čistka liberala” 1972. godine. Smatrala se jednom od najmoćnijih žena tog vremena. [1] Marko Nikezić joj je govorio „Ti se uvek pomalo stidiš što si sekretar CK!” Period čistke levičara 1972. opisuje kao dramatično vreme. Ipak ističe da je bila na strani gde su bili ljudi koje je poštovala poput Marka Nikezića, Koče Popovića, Predraga Ajtića, Dobrivoja Radosavljevića i Mirka Tepavca. Period od 1972. Do 1975 je provela u sobi, završila doktorat, distancirala se. Tada je napisala Zatvaranje kruga. Tada je Nikezić pogledao to delo i rekao joj da to objavi. „ Znate šta, ja sam sigurno neka mešavina liberalne i levičarske osobe, ja nikad ne bih porekla princip socijalne pravde iako mislim da to nije isto što i socijalno jedinstvo koje je uvek zagovarano u nacionalnoj ideologiji…–Ja sam, naravno, Jugoslaviju videla kao veliku mogućnost, i za srpski narod i za druge narode, kao jednu sjajnu ideju, liberalnu ideju u osnovi. ” Jugoslaviju je smatrala „našom prvom Evropom” koja se sastojala od različitih naroda. Ona se verbalno obrušavala na srpski identitet u sklopu obračuna komunista sa srpskom tradicionalnom i nacionalno orijentisanom inteligencijom.[8] Kada se zaposlila u Institut za istoriji radničkog pokreta Srbije, nije joj bilo dozvoljeno 8 godina ništa da objavi. „ Nikad nisam bila unitarista! Ja se deklarišem, naravno, kao Srpkinja, ja sam tu roñena, moji roditelji su bili Srbi, govorim srpski jezik, studirala sam srpski jezik i književnost, bavila sam se srpskom politikom, srpskom istorijom, nikad nisam smatrala da je moja zasluga što je moj deda bio solunac, što je imao Karañorñevu zvezdu iako sam u detinjstvu o tome slušala, ali ja moram da kažem da se moj identitet ne iscrpljuje u tome. ” Bila je članica Političkog saveta Liberalno-demokratske partije[9] i Građanskog demokratskog foruma.[10] Aktivizam[uredi | uredi izvor] Feminizam[uredi | uredi izvor] Ona je bila predsednik Antifašističkog fronta žena Srbije. [2] Rad u ženskoj organizaciji je predstavljao za nju zanimljivo iskustvo. U njoj su učestvovali i muškarci. Mnogo je žena tada ušlo u politiku, a Latinka Perović navodi i da je Narodna skupština tada imala najveći broj poslanica. Pokrenuta su pitanja prosvećivanja žena, zdravstva, kontracepcije, pomoći zaposlenim ženama, osobama sa invaliditetima… Od žena koje su bile u toj organizaciji navodi Milku Minić, Bosu Cvetić, u Sloveniji Vida Tomšič, Lidija Šentjurc, u Hrvatskoj Marija Šoljan. Angažovane su i lekarke, inženjerke i pokretale su nove aspekte vezene za prava žena. Ona navodi da je taj sistem učinio mnogo za emancipaciju žena. „ Komunistički pokret je nezamisliv bez žena. ” Mitru Mitrović je nazivala ženom od „velikog formata” kao i jednom od značajnih u srpskoj istoriji. Kada je Mitra preminula, Vukica Đilas je zamolila Latinku da napiše nekrolog o njenoj majci.[3] Govorila je u dokumentarcu „Ona se budi” prikazanom na televiziji N1 2022. godine čiji je autor Mia Bjelogrlić.[11] Ona je bila član međunarodnog sudskog veća Ženskog suda za zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije održanog u Sarajevu 2015. godine. [12][13] Devedesetih[uredi | uredi izvor] Perovićeva je smatrala da je rat u Jugoslaviji dugo pripreman na različite načine, ističući ulogu nacionalnih ideologija u tome. Bila je protivnica ratova. Ona je od kraja šezdesetih godina tvrdila da Srbiju najviše politički ugrožava nacionalizam koji bi kao konzervativni činilac u Srbiji ugušio prvo levicu pri čemu na takvim idejama stvorena država ne bi bila napredna. [3][14] Isticala je da je rat na kraju 20. „veka pojeo srpsku intelektualnu elitu”.[3] „ Dugo sam odbijala da se negde angažujem i da rata nije bilo, da nije bilo tih dramatičnih situacija, možda ja i ne bih uzela bilo kakvo učešće u ovoj vrsti javnog života, ali tu su već na probi bile druge stvari, vaš moral, vaše stanovište, neću da delim odgovornost za nešto što mi je duboko tuñe, tako da sam počela da se angažujem, da iznosim svoje mišljenje u Republici, Helsinškoj povelji, onda sam, kad su ljudi počeli da zovu, prihvatila predavanja, zajedničke projekte… ” Pred početak oružanih sukoba 1991. godine pisala je da na kraju žrtve destrukcije i represije postaju i oni koji su ih imali kao oruđe u borbi. Godinu dana kasnije je isticala da Srbiji sledi intenzivna militarizacija, dugo ratovanje i ekonomsko propadanje. 1993. godine je naznačila da međunarodna zajednica neće dozvoliti da se srpske zemlje ujedine što bi značilo prelaženje „preko tuđih teritorija i leševa”, a 1994. o snu ujedinjenja srpskih zemalja je pisala da će „završiti u dubokoj podeljenosti samog srpskog naroda“. Tvrdi se da se to pokazalo sve kao tačno.[3] Bila je jedna od prvih intelektualaca koja je osudila Genocid u Srebrenici, kako ga je nazvala.[1] Ona je učestvovala u obrazovnim programima Žena u crnom, pisala je Staša Zajović.[12] Zbog svog aktivizma i angažovanja bila je predmet napada.[12][3] „ Za autonomnost se svuda plaća neka cena. ” [3] Ona je bila odgovorna urednica časopisa Tokovi istorije.[3] Osvrt na delo[uredi | uredi izvor] Dobrica Ćosić je pisao za Latinku Perović da je „lažni liberal” kao i da je Titov obračun sa njom i drugim „liberalima” iz Srbije poslužio za postizanje simetrije sa Hrvatskom, koja je bila uvređena zbog ranijih političkih akcija.[15] Deo svoje i dokumentacije Marka Nikezića zaveštala je arhivu u Sloveniji, što je istoričar Predrag J. Marković interpretirao kao negativan stav Latinke Perović ka sopstvenoj zemlji.[16] O njenom delu je kritički negativno pisao je dr Milo Lompar. Za Lompara je Perovićeva jedan od ključnih ideologa današnje „okupaciono-kolonijalne moći” i u svome pisanju Lompar nalazi nekoliko faktografskih grešaka u njenom radu.[17] Mira Bogdanović je o njenom radu i delu 2016. godine napisala knjigu Elitistički pasijans: o nemislicama, nedomislicama, dvomislicama i besmislicama.[18] Dela[uredi | uredi izvor] Kultura u socijalizmu (1965) Savez komunista u novim uslovima (1967) Savremena uloga avangarde: idejho-politička praksa Saveza komunista Srbije (1969) Pera Todorović (1983) Od centralizma do federalizma (1984) Srpski socijalisti 19. veka: prilog istoriji socijalističke misli (1985) Planirana revolucija (1988) Zatvaranje kruga (1991) Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka (1994) Između anarhije i autokratije: Srpsko društvo na prelazima vekova (XIX—XXI vek) (2006) Snaga lične odgovornosti (2008) Zoran Đinđić i srpsko društvo (2013) Sarajevo atentat: 100 godina kasnije (2014) Dominantna i neželjena elita — Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX—XXI vek) (2015) Zatvaranje kruga: ishod paccepa 1971—1972. (2018) Ruske ideje i srpske replike (2019) Vidi još[uredi | uredi izvor] Čistka liberala u Srbiji Antimilitarizam Feminizam Tags: Revolucija u Srbiji Rusiji istorija Rusije Srbije srpski ruski revolucionari srpskog ruskog naroda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovano! Ostaci utvrđenog srednjevekovnog benediktanskog manastira Dombo nalaze se nadomak sela Rakovac na severnoj padini Fruške gore, gde ih često posećuju izletnici i planinari. Ali ono što većina ne zna, jeste to da je ovo mesto bilo naseljeno od vremena Rimljana pa sve do ranijeg gvozdenog doba. Neka mesta poput Beograda, ili Petrovaradinske tvrđave naseljena su od danvnina i jedino što se menjalo jeste njihov spoljni oblik, u zavisnosti od kulture i epohe. Ta mesta su posebno bitna ljudima, zbog svog geografskok položaja, mogućnosti za odbranu, ili nekog drukog razloga. Za neka od njih, koja su danas postala veći gradovi i naselja mnogi su čuli. Ali za neka, kakvo je i nekadašnja opatija Dombo, malo ko zna. Možda tek po neki arheolog, planinar, ili lokalni klinci, koji su tu odrastali. -Ne samo da smo istraživali ovo mesto kao klinci, nego smo išli u Maticu srpsku da tražimo dokumente, pisali smo skripte, a vodili smo i svesku, koju nažalost nismo sačuvali. Bilo je nas deset do petnaest klinaca, svi smo bili mlađi od petnaest godina. U to vreme bili su popularni filmovi o Indijani Džounsu, pa smo istraživali mnoga mesta na Fruškoj gori. Pošto tada nije bilo interneta, te do informacija nije moglo da se dođe klikom na dugme, bili smo uzbuđeni kad pronađemo neku sitnicu, poput ostataka ćupova – priča Leon Šurbanović, koji je odrastao u blizini Domboa, a danas se bavi istraživanjem podzemlja Petrovaradinske tvrđave. Kako kaže, prema pričama koje je ranije čuo, u davna vremena ovde se u neposrednoj blizini nalazila luka. Pošto je tada Dunav navodno bio visok, do Domboa se od Dunava dolazilo peške i to je navodno bilo značajno mesto okupljanja tadašnjih ljudi. -Kad smo bili mali, tada se od kuća nije moglo prići lokalitetu, pa smo se penjali uz padinu, tim starim putem. Tada smo na tom mestu pronalazili školjke. Jedan moj drug, inače sin akademskog vajara, je od tih školjki pravio i suvenire. Mi smo mislili da su te školjke, koje leže visoko na padini Fruške gore, ostaci nekadašnjeg Panonskog mora, mada mogle bi i da potvrđuju priču o visokom Dunavu i značajnoj luci iz starih vremena – priča Leon. Utisak koji se stiče prilikom posete ovom srušenom srednjevekovnom benediktanskom manastiru je impresivan, posebno ako se zna da se na jednom ovakvom mestu odigrala radnja čuvenog romana Umberta Eka – „Ime ruže“. Ipak, najfacinantnije je spuštanje u podzemnu grobnicu. Pravi ulaz na ovo mesto ne postoji. Onaj improvizovani je napravljen tako što je iskopana rupa neposredno uz zid grobnice, te je zid srušen da u nju može da se uđe. Unutra nema kostura ili bilo kakvih naznaka da je reč o grobnici. Ovde je takođe nabacana, ili bolje reći prinudno uskladištena, gomila kamenih ornamenata i ukrasa, kako ne bi bili odneti. Ipak, na sredini prostorije nalazi se rupa ispunjena peskom. Pesak navodno služi za konzervaciju, te je moguće da je neko i dalje sahranjen ispod njega. Kako bi smo saznali više o istoriji Domboa, inače poznatom i kao arheološkom lokalitetu Gradina, kontaktirali smo penzionisanog arheologa Muzeja Vojvodine – Nebojšu Stanojeva, koji je radio arheološka istraživanja na tom mestu. Međutim on nas je uputio na sačuvane arheološke zapise u Muzeju Vojvodine, u kojima je, kako smatra, rečeno bolje nego što bi on sada rekao. Zapisi iz Muzeja Vojvodine su zaista otkrili više od očekivanog. Prema jednom od njih, pod nazivom „Dombo – srednjevekovna opatija i tvrđava“ autora Nađi Šandora, na tom lokalitetu pronađeni su tragovi keltske i rimske kulture. Naime, ispod manastira Dombo, pronađeni su ostaci keltskog opiduma – što je naziv kojim su Rimljani opisivali veća urbana ili polu urbana naselja, koja su se uglavnom nalazila u Zapadnoj i Centralnoj Evropi. Postoji i zapis o postojanju naselja iz halšatskog perioda, odnosno perioda ranijeg gvozdenog doba, što zajedno sa već pomenutim školjkama ponovo upućuje na legendu o nekada značajnoj dunavskoj luci. Takođe pronađeni su i brojni ostaci iz rimskog perioda, poput rimskog zida, koji je otkriven ispod jedne kuće u Rakovcu u blizini Domba. Kako se navodi u pomenutom zapisu, severni zid srednjevekovne gotičke crkve, takođe potiče iz rimskog perioda, a piše i to da je po svemu sudeći na Gradini u rimsko doba postojala veća građevina. Pretpostavlja se da se ostaci drugih rimskih građevina nalaze ispod zemlje i da još nisu iskopani. Prema podacima koji se mogu pronaći na internetu, rimske građevine na tom lokalitetu imale su vodovod i uređaje za zagrevanje vode, koji su se u to vreme smatrali obeležjima civilizacije. Postoji scena u filmu o Atili Hunskom sa Džerardom Batlerom u glavnoj ulozi, kada on naredi Hunima da probaju da naprave kupatilo sa uređajem za zagrevanje vode, kakav je video u Rimu i što je zapamtio kao obeležje nivoa rimske civilizovanosti. Neki internet podaci, koji govore o kasnijoj hrišćanskoj epohi govore o dramatičnim događajima i neuspešnim pokušajima da se spasu relikvije i životi opsednutih. Prvi zapis o hrišćanskoj crkvi potiče iz šestog veka. -U prvim vekovima hrišćanstva u Sremu je bilo puno Hrišćana, koji su izbegli pred progonom. Oko 304. godine Fruška gora je napunjena Hrišćanima, uglavnom oko današnjeg Vrdnika. U toj godini spominju se i sremski mučenici – rekao je Antun Kopilović, župnik futoške katoličke crkve Srce Isusovo. Prema zapisu iz Muzeja Vojvodine, vizantijski car Justinijan je 535. godine poslao je poruku nadbiskupu iz Justinijane u blizini današnjih Lebana – Katlijanu, da mu poverava deo sremske Panonije, iz čega se, kako stoji u zapisu, vidi da je u to toba postojalo još jedno biskupsko središte osim Sirmijuma- današnje Sremske Mitrovice, što bi mogao biti Dombo. Tek od trinaestog veka, prvi put se spominje opatija pod imenom Dombo, koja je u petnaestom veku postala i tvrđava. Srednjevekovna crkva prošla je kroz dve arhitektonske faze – romaničku i gotičku. Manastir je kasnije opasan bedemom i šancem, a imao je i odbrambenu kulu, te je postao pravo utvrđenje. Ipak i pored toga Turci su ga zauzeli i delimično porušili u prvoj polovini šesnaestog veka. Konačno, potpuno je porušen početkom osamnaestog veka, prema jednoj od odredbi Karlovačkog mira. Danas se na Fruškoj gori nalazi dvadesetak uglavnom pravoslavnih manastira, zbog čega se ona često naziva i srpskom Svetom gorom. Međutim, ne treba zaboraviti da je ona i ranije bila stecište i raskršće predhrišćanskih kultura i civilizacija i pitanje je koliko o tome još postoji neotkrivenih tragova.

Mirko Tepavac - Drzave, drzavnici i stradalnici Ogledi iz `Republike` (1991-2008) Sluzbeni glasnik, Res publica, Beograd, 2009. Mek povez, 328 strana, posveta i potpis Mirka Tepavca. Ilustracije Corax. Mirko Tepavac `Beli` (Zemun, 13. 8. 1922 – Beograd, 28. 8. 2014) je bio aktivista komunističke omladine u vreme kraljevine Jugoslavije, partizanski borac i ilegalac u drugom svetskom ratu, te visoki državni funkcioner SFRJ. Obavljao je funkciju jugoslovenskog ministra spoljnih poslova, sa koje je smenjen tokom čistke `liberala` u Srbiji 1972. godine. Od 1990-ih godina piše knjige. Predratna biografija Glavni članak: SKOJ Rođen je 13. 8. 1922. godine u Zemunu. Kao šesnaestogodišnjak je 1939. prvi put uhapšen i batinan od strane policije, zbog veza sa komunističkom omladinom. Gimnaziju je učio u Zemunu, ali nakon odluke ministarstva Prosvete o `isterivanju iz svih škola na teritoriji Uprave grada Beograda` (zbog komunizma!) morao je nastavi školavanje u Sremskoj Mitrovici i Beloj Crkvi.[1] Drugi svetski rat Glavni članak: Narodnooslobodilačka borba Jugoslavije Ulazak jedinica 36. vojvođanske divizije u oslobođeni Irig novembra 1944. U Partiji, koja je bila na čelu antifašističkog pokreta, vladao je partizanski, vojnički moral, a u domenu partizanskog uticaja – “ratni komunizam”. Bila su stroga merila požrtvovnosti i lične hrabrosti, rigidne discipline preuzete iz iskustva doratne ilegale. Na vrhu te skale vrednosti bilo je “držanje pred neprijateljem”. Sve po cenu života. Surovo, ali da tako nije bilo, teško da bismo pobedili.[2] Nakon napada Nemačke na SSSR, u julu 1941. godine iz Zemuna prelazi u okupiranu Srbiju i pridružuje se prvoj četi Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga po zadatku SKOJ-a ponovo prelazi u Zemun da radi na organizovanju pokreta otpora kao ilegalac. Odlazio je na ilegalne sastanke, smeštao i krio ljude, tehniku i oružje. Član je Komunističke partijae Jugoslavije od 1942. godine. Uhapšen je u noći 12. avgusta 1942. upadnom ustaške policije u porodični stan.[1] Isledovao ga je lično Nikola Francetić, veteran zagrebačke antikomunističke policije, brat Jure Francetića, komandanta zloglasne `Crne legije`.[1] Od njega je traženo da otkrije identitet vođe gradskog komiteta Skoja, `Cvikeraša`, što nije učinio: Čula sam da se Tepavac Mirko na istragama držao odlučno i da je bio drzak prema referentima koji su ga saslušavali... Francetić Nikola takođe mi je pričao jednom zgodom da mu je Tepavac Mirko prilikom saslušanja pljunuo u lice i da se sa ljudima koji su ga fizički zlostavljali prilikom saslušanja upuštao u borbu i vraćao im udarce... pričao mi je Juratović, da je Tepavac bio dva puta vođen na strijeljanje, samo da bi od njega iznudili priznanje, ali da je on uporno šutio.[1] – Zapisnik sa saslušanja službenice ustaškog prekog suda Zdenke Vagnes pred organima UDB-e, juna 1952. Nakon nekoliko meseci strahovitog mučenja u ustaškim zatvorima po Sremu, pušten je krajem decembra 1942, na intervenciju brata domobranskog oficira, koji potom i sam prelazi u partizane.[1] Početkom 1943. godine preko Srema je otišao u Bosnu u vojvođanske partizanske jedinice. Tepavac je, zbog `nejasnoća` oko njegovog puštanja, prvo raspoređen kao puškomitraljezac u sastavu vojvođanske brigade u Bosni. Potom je unapređen na dužnost zamenika političkog komesara odreda, brigade, a na kraju i 36. vojvođanske divizije. Njegova divizija je tokom 1943-1944. godine vodila teške borbe sa elitnom nemačkom SS divizijom Princ Eugen po Bosni, a septembra 1944. godine prelazi u Srbiju gde sa lakoćom razbija Kalabićeve četnike, `potpuno nesposobne da se suprotstave`.[1] Njegova jedinica je potom prešla Savu i nastavila sa oslobađanjem mesta po Vojvodini, nakon čega je učestvovala na Sremskom frontu. Nosilac je `Spomenice boraca 1941`. Period SFRJ Glavni članci: Savez komunista Vojvodine i Čistka liberala u Srbiji Posle rata se nalazi na funkcijama člana Glavnog odbora Saveza socijalističkog radnog naroda Srbije, člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije, sekretara Okružnog komiteta KPJ u Zrenjaninu i Pančevu, člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, sekretara Saveta za prosvetu i kulturu NR Srbije. Sredinom 1952. godine predao je izveštaj o `nacionalnoj politici` i represivnoj politici UDB-e u Vojvodini, u kojem je naveo i neselektivno streljanje nekoliko stotina pripadnika nacionalnih manjina, najviše Mađara u nekoliko sela u Bačkoj, nakon oslobođenja. Ubrzo potom, o njemu je provedena opsežna policijska i partijska istraga kojom se pokušavala otkriti njegova `izdaja` u ustaškom zatvoru. Decembra 1952. godine oslobađajućim nalazom Centralnog komiteta KPJ odvačene su sve takve sumnje kao neosnovane.[1] Bio je direktor Radio Beograda u periodu od 1955. do 1959. godine. Ambasador FNRJ u NR Mađarskoj i pomoćnik državnog sekretara za inostrane poslove, od 1959. do 1969. godine. Direktor i glavni urednik lista „Politike“ i član CK SK Srbije, od 1965. do 1967. godine. Predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, od 1965. do 1967. godine i ministar inostranih poslova od 25. 4. 1969. do 1. 11. 1972. godine. Početkom sedamdesetih godina 20. stoljeća, Tepavac je u 50. godini života, nakon `čistke liberala`, odnosno srpskog republičkog rukovodstva, otišao u penziju, zajedno s Markom Nikezićem.[2] Tito je 1971. godine odbio njegovu prvu ostavku, a nakon druge ostavke, oktobra 1972. godine, tražio mu je da ostane na dužnosti do kraja mandata, na šta Tepavac nije pristao.[1] Postjugoslovenski period Glavni članak: Raspad SFRJ Povodom uloge Srbije u ratu u Hrvatskoj 1990-ih je rekao: Srbija je očistila Hrvatsku od Srba. Sama Hrvatska, ako je i želela, to ne bi smela ni mogla da učini da Srbija nije podigla Srbe protiv njihove hrvatske domovine... Hrvatska ne može jedina odgovarati za taj greh Srbije, ali može i mora ispraviti vlastite grehe prema Srbima.[3] Nakon raspada Jugoslavije i početka oružanih sukoba 1991. godine sudjelovao je na više ex-jugoslavenskih antiratnih skupova u zemlji i inozemstvu. U tom je vremenu objavio više članaka u beogradskom časopisu Republika, Našoj Borbi i Danasu. Za predsjednika Evropskog pokreta u Srbiji bio je izabran 1994. godine. 2012. godine, u 91. godini života objavio je knjigu sećanja pod naslovom `Moj drugi svetski rat i mir`. Muž je glumice Renate Ulmanski. Dela Mirko Tepavac je autor više članaka u novinama i časopisima.[4] Objavio je sledeće knjige: `Demokratija ili despotija` (1994) `Mirko Tepavac - sećanja i komentari` (1998) (s Aleksandrom Nenadovićem) `Države, državnici i stradalnici` (2009) `Moj drugi svetski rat i mir` (2012)

Dragisa Lapcevic u radnickom pokretu Srbije Zbornik radova Uzice, 1984. Mek povez, 542 strane. Dragutin „Dragiša“ Lapčević (Užice, 13. oktobar 1867 – Beograd, 14.avgust 1939)[1] je bio srpski političar, novinar i istoričar. Bio je predsednik Srpske socijaldemokratske stranke[2] od njenog osnivanja, predsednik opštine Požega (1893.-1894.), narodni poslanik Kraljevine Srbije, opštinski odbornik u Beogradu i urednik Radničkih novina. Veliki međunarodni ugled stekao je glasanjem protiv ratnih budžeta uoči balkanskih ratova i prvog svetskog rata, zalažući se za Balkansku federaciju.[3] U posleratnom periodu je odbio da se priključi boljševicima, nakon čega se povukao iz radničkog pokreta, ne želeći da učestvuje u sukobima zavađenih struja.[4] Protivio se kako nacionalističkoj, tako i boljševičkoj politici, zalažući se za građanske slobode, parlamentarizam i socijaldemokratsku politiku.[5] Zastupao je politiku konkretnih reformi koje poboljšavaju život radnika. Život Dragiša je rođen u Užicu 1867. godine. Odrastao je u Požegi, gde je završio nekoliko razreda osnovne škole, nakon čega je nastavio da se sam obrazuje.[1] U početku je radio uglavnom nekvalifikovane fizičke poslove, prvo u pekari pa u mehani. Ubrzo su ga, kao pismenog čoveka, postavili za opštinskog delovođu. Tu je stekao takav ugled da su ga, kao opozicionara, izabrali za predsednika opštine 1893. godine, ali je srpska Vlada poništila taj izbor.[5] Krajem 19. veka je aktivno učestvovao u organizovanju radničkog pokreta u Kraljevini Srbiji.[6] Sarađivao u listovima Socijaldemokrat i Radničke novine, koje kasnije uređuje. Učio je ruski i nemački da bi čitao socijalističku literaturu. 1898. godine je potpisao prvu peticiju u kojoj su izneseni zahtevi socijalista, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora.[6] Lapčević na prvomajskoj proslavi 1905. u Beogradu. Lapčević je politički delovao kao protivnik obrenovićevskog režima, zajedno sa radikalima, socijalistima i drugim demokratski opredeljenim grupama. U masovnim hapšenjima nakon tzv. ivanjdanskog atentata na kralja Milana, i Lapčević je bio uhapšen i osuđen na robiju, ali je ubrzo oslobođen. Na poziv beogradskih prijatelja 1902. godine seli se u Beograd, kako bi pomagao u osnivanju radničkih organizacija.[5] Na osnivačkim kongresima Lapčević je izabran za predsednika Socijaldemokratske stranke (1903) i za sekretara Glavnog radničkog saveza (tadašnje sindikalne centrale). Zbog sukoba u stranci podneo je ostavku na predsednički položaj 1905.[6] Na VII kongresu SSDS 1909. ponovo je izabran u najviše stranačko rukovodstvo. Na tom položaju je ostao narednih nekoliko godina, sve do izbijanja prvog svetskog rata. Biran je za narodnog poslanika i za odbornika Beogradske opštine. U Beogradskoj opštini zastupao je interese periferije grada i zahtevao poboljšanje životnih uslova u sirotinjskim četvrtima.[5] Takođe je učestvovao u međunarodnom socijalističkom i sindikalnom pokretu. Dragiša Lapčević se isticao kao govornik, a svojim skupštinskim govorima kritikuje velike izdatke za vojsku, policiju, birokratiju i monarhiju, i protestuje zbog nedovoljnih izdvajanja za prosvetu, za narodno zdravlje i unapređenje privrede. Zahtevao je opšte pravo glasa, slobodu štampe, slobodu okupljanja i udruživanja, te druge demokratske slobode. Lapčević je kao dosledni anti-militarista u skupštini Srbije glasao protiv ratnih budžeta uoči balkanskih ratova, zalažući se za Balkansku federaciju. Radničke novine, glasilo srpskih socijaldemokrata. „ Deleći Balkan na pojedine male zemlje vi ćete stvoriti izvore za nova trvenja među balkanskim narodima i balkanskim državicama. ” — Govor u Narodnoj skupštini Lapčević je opominjao da niko ne može biti zadovoljan granicama koje će se postaviti i da svaki rat vodi samo u novi rat. Najteži trenuci njegovog političkog rada nastali su kada su izbili ratovi 1912, 1913. i 1914. godine. Srpski socijalistički poslanici – Dragiša Lapčević i Triša Kaclerović – su tri puta glasali protiv ratnih kredita, zbog čega su trpeli veliki pritisak sredine, koja ih je optuživala za podrivanje nacionalnih interesa.[7] Bilo im je naročito teško zato što isto nisu učinili socijalistički poslanici u parlamentima Austrije, Nemačke, Francuske, Belgije, Britanije.[5] Uoči prvog svetskog rata, u političkom životu Srbije se jako osećao uticaj Crne ruke, tajne oficirske organizacije. 1914. je u Bitolju došlo do incidenta povodom pitanja prioriteta građanske nad vojnom vlašću. Tada je Lapčević u Skupštini podneo interpelaciju na vladu, što trpi ilegalne organizacije. Međutim, njegova inicijativa je tada ostala bez većeg odjeka, a Skupština se zadovoljila odgovorom predsednika vlade. Dragiša Lapčević, vođa socijalističke stranke Nakon pobede boljševika u oktobarskoj revoluciji, mnogi u radničkom pokretu tadašnje Jugoslavije se okreću boljševizmu i njihovom autoritarnom modelu izgradnje komunizma, zahtevajući autoritarno-revolucionarni prevrat u vidu jednopartijske vlasti. Lapčević i drugi demokratski socijalisti su smatrali da bilo kakva revolucija u nerazvijenoj i zaostaloj zemlji nema izgleda na uspeh. Boljševički koncept revolucije zasnovan na jednopartijskoj vlasti je smatran devijacijom. Nakon stvaranja Kraljevine SHS, došlo je do kongresa ujedinjenja levih stranaka 1919. godine, kad je stvorena Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista), ali je Lapčević odbio da uđe u centralno rukovodstvo.[6] Na Vukovarskom kongresu Socijalističke radničke partije Jugoslavije 1920. godine, Lapčević je istupao protiv boljševika (autoritarnih komunista) i odbio da pristupi boljševicima.[8] Tada se jugoslovenski radnički pokret pocepao na autoritarno i demokratsko krilo, a Lapčević je postao jedan od vođa u demokratskom krilu.[6] Od 1926. godine Lapčević je pokušavao da stvori jedinstven sindikalni pokret na principima političke neutralnosti i distanciranja od jugoslovenskih boljševika i pristalica Topalovića.[8] U poslednjim godinama života je prestao s političkom delatnošću.[6] Nakon povlačenja iz politike, posvetio se pisanju i novinarstvu.[5] Izabran je za predsednika Udruženja novinara Srbije. Narodna skupština postavila ga je za svog bibliotekara. Sa tog radnog mesta je i penzionisan. Preminuo je u avgustu 1939. godine. Misli Lapčević je bio dosledan Drugoj internacionali i njenim marksistima, naročito Karlu Kauckom, dok su od ruskih teoretičara na njega uticali Plehanov i demokratski socijalisti 19. veka. Boljševike, Lenjina i delatnost Treće internacionale (Kominterne) nikada nije smatrao za prave izvore socijalističke teorije i prakse, jer je uvek naglašavao demokratsku stranu borbe za socijalizam. Od srpskih mislilaca, cenio je Svetozara Markovića.[8] Po Dragiši Lapčeviću, osnov nauke o društvu temelji se na poznavanju prirodnih zakona i `objektivnih faktora` specifičnog toka istorije i zakonitosti razvitka društvenih pojava, na prvom mestu ekonomskih. Celokupna radnička borba, koja bi trebalo da je evoluciono-demokratska (reformsko-demokratska) dok ne postane moguća kao revolucionarno-demokratska, mora se voditi za pojedinca kao samosvrhu.[8] A radnička revolucija podrazumeva postojanje političke demokratije. Kada se u budućnosti ispune ekonomski uslovi potrebni za realizaciju ekonomskog socijalizma, parlament i demokratski mehanizmi mogu postati oruđe demokratske radničke vlasti za korenitu promenu, kao što je sada parlament oruđe za vlast kapitala. Dela Najvažnija dela Dragiše Lapčevića su: Istorija socijalizma u Srbiji (1922) Rat i srpska socijalna demokratija (1925) Položaj radničke klase u Srbiji (1928) tags: socijalizam, dimitrije tucovic, zivko topalovic, dusan popovic, svetozar markovic, komunizam, komune, seljastvo...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Serbi: narod i rasa - nova vulgata „Ovo delo, pored ostalog, staje u odbranu istorije kao nauke, gde se ona ponovo stavlja na prvo mesto među naukama, te joj se kao takvoj vraća smisao istine kakav je ona imala u antičko vreme. Ovde se radi o jednom potpunom oslobađanju istorije, od robovanja političkim ciljevima pojedinih nacija...“ – Iz predgovora Jovan Ilić Deretić (ćirilica: Јован Илић Деретић; Donji Orahovac, 18. januar 1939. – Beograd, 6. juni 2021.), srpski pseudohistoričar[1] i publicista[2], zastupnik pseudonaučne teze o alternativnoj historiji Srba.[3] Po struci je bio inženjer, međutim najpoznatiji je po nizu nenaučnih, pseudohistorijskih teza i teorija zavere koje je propagirao u svojim delima. Biografija Rođen je 18. januara[2][4] 1939[2] ili 1937. godine[4] u Orovcu, opštini Trebinje u Kraljevini Jugoslaviji (današnja Republika Srpska, BiH).[2] Studirao je na Prirodno-matematičkom fakultetu 1961-62. godine, a 1963. godine je napustio Jugoslaviju i otišao prvo u Francusku gde je studirao 1964-66. godine na Tehničkom koledžu u Parizu, a potom je 1967-70. godine studirao istoriju u Lionu[2]. Stekao je počasni doktorat (LLD) u SAD[2]. Radio je u periodu između 1966. i 1997. u tehničkoj struci - inženjering u raznim firmama u Francuskoj i Americi, a poslednjih šest godina u Čikagu. Više godina je bio urednik Američkog Srbobrana[2]. Do 1997. godine živeo je u Čikagu kada se preselio u Beograd. Pored srpskog i engleskog jezika govori francuski i ruski, a služi se nemačkim, italijanskim, latinskim i starogrčkim.[2] Glavni predmet njegovog istraživanja jeste srpska antička istorija, koju zvanična istoriografija ne poznaje. Njegovi tekstovi govore o navodnom postojanju srpske antičke istorije od 2000. godine p. n. e, pa do 7. veka, kada su po zvaničnoj istoriji, Srbi došli na Balkan zajedno sa drugim slovenskim narodima. Pojavio se na skupu „Metodološki problem porekla Albanaca“ 21. juna 2007. godine u organizaciji SANU[5] Trinaest radova sa ovog skupa, među kojima i rad Jovana I. Deretića (Arbanasi, od Kavkaza do Srbije), objavljeni su u knjizi Albanci - Lažni Iliri, Pešić i sinovi, ISBN 978-86-7540-084-4.[5][6] Učestvovao je i na tri međunarodna kongresa u Sankt Peterburgu, na kojima je predstavio svoje radove: Prvi međunarodni kongres Akademije fundamentalnih nauka, održan je od 12. do 14. maja 2008. godine na kom je Deretić predstavio svoj rad „Doćirilovska pismenost“, i predstavio je srpsko-rusko (rašansko) pismo, zvano srbica;[7] Drugi kongres Instituta za staroslovenske i staroazijske civilizacije je održan od 12. do 14. maja 2009. godine, i tu je Deretić predstavio svoje izlaganje o doseljavanju Albanaca na Balkan;[8] Treći kongres Instituta za staroslovenske i staroazijske civilizacije je održan od 12. do 14. maja 2010. godine, i tu je predsedavao sekcijom o srpsko-rašanskoj kulturi.[9] Politička karijera Kasnije je bio na listi Demokratske zajednice Srbije Obrena Joksimovića.[4] U decembru 2009. godine, pokušao je da učestvuje na ponovljenim lokalnim izborima u opštini Voždovac, kao nosilac liste Pokret za Voždovac[10], ali ta lista nije ispunila neophodne uslove za učešće na izborima. Godine 2011. osnovao je udruženje građana Slobodna Srbija[11]. Deretićevo viđenje istorije Srba Deretić smatra da je istorija srpskog naroda izmenjena pod pritiskom Austrougarske i Vatikana na Berlinskom kongresu nakon čega u Srbiji počinje da se krije antička istorija srpskog naroda i srpskom narodu se nameće priča da je na Balkansko poluostrvo došao tokom Velike Seobe Slovena na Balkan. Deretić smatra da je današnja istorija o srpskom narodu napisana na osnovu odeljka Konstantina VII Porfirogenita „O narodima“. Po njemu ovaj odeljak je izmišljen i nekoliko vekova kasnije ubačen u njegovo delo „O upravljanju Carstvom“, kako bi se promenila istorija. Neke od tvrdnji o istoriji srpskog naroda koje promoviše Jovan I. Deretić su: Velike seobe Slovena na Balkan nije bilo već su Sloveni na Balkanu autohton narod koji su antički pisci drugačije nazivali. Tako da su Iliri, Tračani, Dačani idr. samo različita imena za srpski narod. Aleksandar Veliki je zapravo srpski vojskovođa Aleksandar Karanović i on je treći srpski vojskovođa koji je u svom pohodu na istok došao do Indije. Pre njega su to učinili Nino Belov i Serbo Makaridov. Ostali slovenski narodi su proistekli iz srpskog naroda. Hrvati su poreklom avarsko pleme koje je primilo srpski jezik. Srpsko pismo (srbica) je najstarije evropsko pismo iz koga su se razvila sva kasnija evropska pisma.[12] Srbi su dobili Kosovsku bitku 1389. godine. Dušanovo carstvo je obuhvatalo značajno veće teritorije. Deretić o srpskom imenu Deretić navodi da je Serbon poštovan kao vrhovni bog kod Srba koji je bio prisutan svuda gde je srpski narod dosegao. Da li je sam bog dobio ime po narodu, ili narod po bogu, kako kaže, još nije otkriveno. Serbon ima i svoje dvojnike kod drugih naroda, Grka i Rimljana, ali se njegova uloga ni kod njih nije promenila, obrazlaže Deretić. Serbon je bio bog rata, ratničkog staleža kod Srba. Deretić tvrdi da je prvi koji je dao pravilan toponim o srpskom imenu bio Herodot. Herodot kaže da se na Sredozemnom moru, tačnije na istočnom delu Sredozemnog mora nalazi jedan zaliv za koji su stari Grci mislili da je jezero. Herodot to jezero naziva „serbonidos limne“ na starogrčkom jeziku, što Deretić proizvoljno tumači kao „srpsko jezero“. Drugi oblik čistog srpskog imena Deretić nalazi kod rimskog pisca Plinija i geografa Ptolemeja. Obojica, tvrdi Deretić, upotrebljavaju ime „Serbi“ narod koji Deretić definiše kao Srbe u predelu Kavkaza. Što se tiče srpskog imena na predelu evropskog kopna, Deretić Ptolemejevo pominjanje grada Serbinon na Savi, današnji Zagreb, dovodi u vezu sa navodnim starovekovnim Srbima. Na predelu antičkog Epira Deretić nalazi tri toponima o navodnom srpskom imenu, Serbijani, Serbijana i Serbijane. Na predelu antičke Grčke, tačnije u Arkadiji navodi mesto koje se naziva Serbon. Deretić smatra da je mesto dobilo ime ako ne po samom bogu Serbonu onda po hramu tog boga koji se na tom mestu navodno nalazio. Zatim u Meseniji, nalazi mesto koje se zove Serbota, u Lakoniji mesto koje se zove Serbojka. U Engleskoj, na britanskom ostrvu, Deretić tvrdi da je postojalo mesto koje se zvalo Serberijam, i to ime je navodno očuvano kroz ceo antički i srednjovekovni period sve do 15. i 16. veka kada je taj naziv promenjen u Salzberi, ističe Deretić. To su nazivi u kojima je navodno očuvano „pravilno srpsko ime“. Pored ovih, Deretić nalazi nešto izmenjena srpska imena u kojima je došlo do zamene jednog od suglasnika, pa tako za grad Sofiju koji se u antičkom zvao Serdika, Deretić tvrdi da se zvao Serbika. Inače, što se tiče pravog, odnosno izvornog naziva za Srbe, Deretić tvrdi da on glasi „Serbi“...

Autor - osoba Lukić, Dragoje, 1928-2005 = Lukić, Dragoje, 1928-2005 Naslov Dragoje Lukić - roditelj pokošenog naraštaja / [urednik Jovan Mirković] Ostali naslovi Dragoje Lukić roditelj pokošenog naraštaja Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Muzej žrtava genocida, 2008 (Beograd : Žig) Fizički opis 346 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Mirković, Jovan Rodić, Milivoj Kesar, Jovan, 1937- = Kesar, Jovan, 1937- Drugi autori - korporacija Muzej žrtava genocida (Beograd) Zbirka Godišnjak Muzeja žrtava genocida : tematski broj (karton) Napomene Autorove slike Tiraž 500 Str. 11-15: Predgovor / Jovan Kesar Biografska beleška: str. 345-346 Napomene i bibliografske reference uz tekst Str. 329-337: Bibliografija radova Dragoja Lukića / Milivoj Rodić, Jovan Mirković Literatura o Dragoju Lukiću: str. 339-340. Predmetne odrednice Lukić, Dragoje, 1928-2005 -- Biobibliografije Ustaše -- Zločini -- Nezavisna država Hrvatska -- 1941-1945 Žrtve rata -- Deca -- Nezavisna država Hrvatska -- 1941-1945 NAPOMENA UZ OVO IZDANJE Knjigom „Dragoje Lukić – roditelj pokošenog naraštaja“, Muzej žrtava genocida u saradnji sa udruženjem bivših logoraša Jasenovca i Stare Gradiške, posthumno se, na dostojan način i sa dužnim pietetom, odužuje svome dugogodišnjem saradniku, koji je pola veka predano istraživao genocid nad decom u Drugom svetskom ratu na našim prostorima, a posebno na prostoru NDH. Hiljadama smrtno stradalih i obezličenih mladih bića vratio je njihov identitet. Ostavština Dragoja Lukića čini najznačajniji deo među legatima u zbirkama Muzeja: Zbirka dokumenata, Biblioteka, a posebno Zbirka dokumentarnih fotografija, u kojima će istraživači naći vrednu građu za istraživanje i izučavanje. Pošto je iza Lukićeve smrti ostalo rasuto po listovima, časopisima i zbornicima mnoštvo publicističko-istoriografskih radova, zapisa i intervjua, te predgovora i pogovora pisanih za knjige drugih autora, Muzej je odlučio da prikupi, objedini i objavi izbor ovih radova, koji se ovde prvi put pojavljuju u zasebnom izdanju. Osnovna preokupacija u istraživačkom, istoriografskom i publicističnom radu Dragoja Lukića bilo je stradanje dece, stoga je neminovno da se u njegovim saopštenjima na naučnim skupovima, kao i u istoriografskim i publicističkim radovima, ponavljaju neki od rezultata istraživanja, te da u raznim prilozima nalazimo na podatke, posebno brojčane, koji se razlikuju, a što je uslovljeno vremenom objavljivanja i dotada dosegnutim spoznajama. Prilozi u knjizi su podeljeni u četiri grupe (Istraživanja, Zapisi i intervjui, Predgovori i pogovori knjigama drugih autora i O delu Dragoja Lukića), a unutar trupa su dati hronološki, po vremenu objavljivanja. Sačuvan je takođe izvorni oblik jezičkog izraza (ijekavski ili ekavski) i primenjena pravopisna pravila. U radovima su vršene tek neophodne ispravke štamparskih grešaka, a u svemu poštovani stavovi i zaključci autora. Knjiga je upotpunjena predgovorom Jovana Kesara, Dragojevog prijatelja i bliskog saradnika, i celovitom bibliografijom radova Dragoja Lukića, kao i prikazima njegovih knjiga, koji su takođe hronološki dati. Sa ovom knjigom i prethodno objavljenim naslovima, Dragoje Lukić ostaje trajno prisutan u našoj istoriografiji i istoriografskoj publicistici. Urednik i Redaktor Dragoje Lukić (Miloševo Brdo, kod Bosanske Gradiške, 1928 – Beograd, 8. septembar 2005) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, srpski istoričar, specijalizovan za proučavanje genocida nad Srbima u NDH. Posebno se bavio stradanjem djece sa Kozare u logorima NDH. Dragoje Lukić rođen je 1928. godine u selu Miloševom Brdu, kod Bosanske Gradiške, pod Kozarom. Ustaničke 1941. godine imao je četiri razreda osnovne škole i dvije godine kovačkog zanata. U ljeto 1942. za vrijeme njemačko-ustaške ofanzive na Kozaru, cijela Lukićeva porodica (osmoro odraslih članova i 20 djece) dotjerana je u logor Stara Gradiška, gdje je doživjela pravu golgotu. Sedmoro Lukića ubijeno je na jasenovačkim stratištima, među njima i petero djece. Učesnik Narodnooslobodilačkog rata (NOR) od 26. avgusta 1942, od dana kada su ga partizani, kao četrnaestogodišnjeg dječaka, oslobodili iz ustaškog logora za djecu u Jastrebarskom. Odrastao je u Petoj kozarskoj brigadi kao kurir, politički delegat voda, član Sreskog komiteta Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) i Okružnog odbora Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ) za Kozaru. U sedamnaestoj godini je postao član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ); u sedamnaestoj godini ratni vojni invalid. Posleratni period U junu 1945. godine, Dragoje Lukić je u kartoteci Diane Budisavljević u Zagrebu, pronašao svoj logorski karton i kartone brata Rajka i sestre Savke. Uz pomoć ove evidencije, uspio je da ih pronađe i dovede kući. Najmlađeg brata Marka pronašao je 1954. u Zagrebu, u porodici Eugenije Škrnjug, koja ga je usvojila i spasila. Radio je u Upravi državne bezbjednosti (UDB), odnosno u Službi za istorijsku dokumentaciju i informisanje Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove (SSUP), i Muzeju revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije (sada Muzej Jugoslavije). U međuvremenu, završio je školu Odeljenja za zaštitu naroda (OZN), maturirao u partizanskoj gimnaziji i diplomirao istoriju umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pisanjem se bavi od 1959. godine. Oblast njegovog naučnog i publicističkog interesovanja je egzodus civilnog stanovništva s područja Kozare za vrijeme njemačko-ustaške ofanzive u ljeto 1942. godine, zatim stradanje djece u NDH u Drugom svjetskom ratu 1941–1945, zločini genocida nad djecom u sistemu ustaškog logora Jasenovac i logorima za djecu u NDH, kao i učešće Bosanske Krajine u NOB. Bio je rezervni major JNA. Umro je u Beogradu, 8. septembra 2005. godine. Bibliografija Pored knjiga „Ranjeno djetinjstvo” (Rad, Beograd, 1961), „Sred Kozare tvrde ploče” (Rad, Beograd, 1962), „Kozarsko djetinjstvo” (Nacionalni park „Kozara”, Prijedor, 1976), „Kozara – istorijske fotografije” (Nacionalni park „Kozara”, Prijedor, 1978) i „Rat i djeca Kozare” (Narodna knjiga, Beograd, 1979) u trećem izdanju (1990) ova monografija je dopunjena sa spiskom 11.219. imena žrtava djece. Objavio je i znatan broj radova, feljtona, sjećanja, priloga, istorijskih i dokumentarnih zapisa u raznim listovima i časopisima. Takođe, kao stručni konsultant, Dragoje Lukić je učestvovao u snimanju nekoliko dokumentarnih filmova, rađenih na osnovu građe koju je on prikupio. Izložbe Autor je više stalnih izložbenih postavki na temu NOB i stradanja djece u ustaškim logorima: „Putevi pobjede” (Bosanska Gradiška, 1970), „Borbeni put Pete kozarske brigade” (Kasarna „Kozara”, Banja Luka, 1972), „Revolucionarna prošlost Podgradaca” (Gornji Podgradci, 1976), „Dječji logor Jastrebarsko” (Pionirski centar Jastrebarsko, 1982) i velike pokretne izložbe „Epopeja Kozare” (Beograd, 1982) i „Jasenovac 1941–1945” (Spomen područje Jasenovac, 1986). Kao stručni saradnik učestvovao je u realizaciji stalne muzejske postavke „Kozara” na Mrakovici (1982) i koautor je stalne izložbene postavke u Memorijalnom muzeju u Jasenovcu (1988). Odlikovanja i priznanja Nosilac je Ordena Republike sa srebrnim vencem, Ordena zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Ordena za hrabrost (dva puta), Ordena rada sa zlatnim vencem i Ordena rada sa srebrnim vencem. Dobitnik je nagrade „4. jul” Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije za publicistiku 1980. godine i dobitnik društvenih priznanja – Zlatne plakete opštine Bosanska Gradiška i Plakete grada Beograda. Za knjigu „Bili su samo deca”, dobio je Zlatnu plaketu „Večernjih novosti” za „Najplemenitiji podvig” u 2000. godini. MG114

U dobrom stanju Juraj Križanić: Politika Izdavač i godina: Matica hrvatska, 1947. Broj stranica: 364 Uvez: tvrdi Format: 20 x 14,5 cm Križanić se smatra jednim od najranijih pristaša panslavenstva. Idejama o ekonomskoj i političkoj nezavisnosti, o ubitačnosti vjerskog razdora i zloupotrebe Crkve, kao i pogledima na rad, ekonomiju i državnu upravu Križanić je jedinstvena pojava unutar hrvatske književnosti u 17. stoljeću. U svojim političkim istupima otvoreno je propovijedao opravdanost buna i ustanaka protiv okrutnosti i tiranstva ruskog cara i njegove vlade. Naime, Križanić je želio moćnu, u smislu kasnijeg prosvijećenog apsolutizma, organiziranu rusku državu kao protutežu i branu Nijemcima koje je smatrao glavnim i najopasnijim neprijateljima svih Slavena. *** Juraj Križanić (lat. Georgius Crisanius, tal. Crisanio) rodio se 1617. ili 1618. u Obruhu u Hrvatskoj. Humanističke nauke uči kod isusovaca u Ljubljani, filozofiju studira u Grazu, a teologiju u Bologni.[1] U Rimu stupa u Grčki zavod sv. Atanazija gdje proučava grčki jezik, književnost i teološke kontroverze između grčke i latinske crkve. Proučavajući istočnu liturgiju, posebnu pažnju posvećuje crkvenom pjevanju.[2] Nakon doktorata iz teologije 1642. dolazi na mjesto župnika u Nedelišće blizu čuvene čakovečke knjižnice Nikole Zrinskog koja je bila bogata raznim ekonomskim, političkim, lingvističkim i književnim djelima na raznim jezicima te odbija pozive uglednika i visoko obrazovanih plemića: poziv na dvor palatina Ivana Draškovića koji mu nudi biskupsku stolicu, poziv na dvor Petra Zrinskog i karlovačkoga generala Vuka Frankopana.[3] U Varaždinu, kamo je iz Nedelišća bio promaknut za župnika, 1646. ga je zatekla odluka Zbora za širenje vjere da krene put Rusije pa tako odlazi u Smolensk, tzv. ključ Moskve (lat. clavis Moscuae), kod biskupa Petra Parczewaskog. U Moskvu konačno stiže 25. listopada i ostaje u njoj do 19. prosinca 1647. godine.[4] Nedugo nakon povratka iz Rusije pruža mu se prilika da boravi u Carigradu (15. siječnja – 13. ožujka 1651.) kao kapelan bečkoga poslanstva i kao osobni tajnik Johana Rudolfa Schmida zum Schwarzernhorna, vrsnoga poznavatelja turskoga jezika, turske kulture i turske politike.[5] Povratkom u Rim prevodi „Kirilovu knjigu“ te pobija bogoslovne pisce pravoslavlja, počevši od Focija do svoga vremena. Godine 1658. napušta Rim protivno Papinoj volji i odlazi opet u Moskvu gdje ostaje u Nježinu kao gost protopopa Maksima te u jednom svom spisu nagovara Ukrajince da kao Mala Rusija ostaju sjedinjeni s Moskvom.[6] Zapovjednik ruske vojske, knez Trubecki, i glavar A. S. Matvejev koji su gušili bunu Ukrajinaca, šalju s preporučenim pismima zaslužnoga Križanića sa stanovitim Vasilijem Bezobrzovom u Moskvu gdje stiže 17. rujna predstavljen kriptonimom Jurij Biliš Srbin te nudi svoje usluge tajniku Propagande Ignoliju: „pisati historiju Rusije, biti carski knjižničar, prevesti Bibliju i raditi na pravopisu i gramatici koja je jedina i prihvaćena od svih ponuđenih.“[7] Nije točno poznato zašto no biva prognan u Sibir gdje stiže 8. ožujka 1661. u glavni grad Tobolsk gdje nastavlja rad Juraj Krizanic2na pravopisu i leksikonu te prevodi za cara, tumači političke pisce i piše neka svoja djela.[8] Nakon petnaest godina sin cara koji ga je izgnao, Fedor Aleksejevič Romanov, pomilovao je Križanića pa se 5. ožujka 1676. vraća u Moskvu gdje nalazi A. S. Matvejeva kao ministra i Makisma kao episkopa.[9] Cara je zatražio da mu dopusti odlazak iz Rusije te mu zauzvrat ponudio prijevod Aristotelove „Politike“ pa 1677. godine odlazi u Vilnius, stupa u dominikanski red i uzima redovničko ime fra Augustin.[10] Opet kreće putem Rima sa svojim rukopisima koje ondje želi tiskati, no nikada tamo ne stiže jer se na putu pridružio vojsci Jana Sobieskog kojemu je posvetio svoje djelo „Historia de Sibiria“ te 1683. pogiba kod Beča.[11] Značajna djela koja je napisao za života su kronološki sljedeća: „Razgovori o vladateljstvu“ (Razgovori ob wladatelystwu), zbornik „Politika“, „Gramatički prikaz ruskog jezika“ (Gramatičko izkazanje ob Ruskom jeziku), „O promislu Božjem“ (De providentia Dei)[12], „O svetom krštenju“ (Ob svetom kršćenju), „Tumačenje povijesnih proroštva“ (Tolkovanie istoričeskih proročevstv), „O kineskoj trgovini“ (O kitajskom torgu)[13], „Opovrgnuće molbe Solovčana“ (Obličeine na soloveckuju čelobitnu)[14], „Besjda o praznovjerstvu“ (O preverstvu beseda) .[15]

Knjigu Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera priredili su i izdali Joža Horvat i Zdenko Štambuk (Zagreb: Rožankowski, 1946, 520 str.). Knjiga sadrži preko 100 faksimila dokumenata i izjava istražnim i pravosudnim organima i materijala komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, preko 40 faksimila novinskih članaka iz vremena NDH, preko 70 fotografija i drugih izvora koji svedoče o teroru, upućivanju u logore, masovnom pokrštavanju Srba, zločinima nad srpskim stanovništvom i kolaboraciji dela katoličkog klera s ustaškim režimom, kao i direktnom učešću pojedinih pripadnika Rimokatoličke crkve u ovim zlodelima. Priređivači knjige, Joža Horvat i Zdenko Štambuk, bili su hrvatski književnici i publicisti, predratni članovi KPJ i prvoborci, posle rata prvi član Agitpropa CK KPH, zadužen za sektor kulture, a drugi član Agitpropa Oblasnog komiteta KPH za Istru.Prvi reprint izdanja iz 1946. objavljen je 1989. u Hanoveru, drugi 2007. u Banja Luci, a treći reprint objavila je Zaklada August Cesarec u Zagrebu 2008. Prema rečima profesora iz Zagreba, Svetozara Livade, štampanje ove knjige odbio je čak 21 hrvatski izdavač, a kardinal Božanić pretio je državnim tužilaštvom. Katolički teolog i novinar, Drago Pilsel, u predgovoru za ovaj reprint, piše između ostalog: „… Crkva (je) napadala samu sebe sadržajem onoga što je izgovarala, ne samo u doba NDH (i taj se napad nastavlja jer pravog ograđivanja i pravog kajanja kakvo su, primjerice, pokazali tijekom minulih desetljeća njemački katolici, ali i drugi kršćani, u nas nije bilo)…“. Objavljivanje reprinta 2008. izazvalo je burne reakcije u jednom delu hrvatske javnosti. Katolički teolozi i istoričari tvrdili su da se radi o „provali mržnje prema Katoličkoj crkvi“, da je knjiga „okrvavljeni komunistički propagandistički pamflet“, „Oznina izmišljotina i podvala“, „zbirka falsifikata i prepariranih izjava“, koje „nijedan suvremeni povjesničar, bez obzira na političku ili ideološku opredijeljenost, tu ’knjigu’ ne uzima kao relevantan povijesni izvor“, koja je postala „… modelom za ’historiografska istraživanja’, kao i za ’povijesnu istinu’ o Katoličkoj crkvi u cijelom komunističkom vremenu“. Urednik Glasa koncila napisao je i da se u Hrvatskoj „dogodila zlouporaba demokracije i da baš oni koji su svoje idejne protivnike i neistomišljenike bez suđenja ili na lažnim suđenjima osuđivali na smrt i robiju koriste demokraciju za ponovno buđenje opasne ideološke mržnje koja truje odnose među ljudima“. Doveden je u pitanje i celokupan rad komisija za ratne zločine, a zatim i istoriografskih studija koje su se na njihove nalaze oslanjale, istražujući delatnost Rimokatoličke crkve.Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera, kao celinu, svakako treba posmatrati u kontekstu priprema i suđenja kardinalu Alojziju Stepincu 1946. godine, kako kaže istoričar Ivo Goldštajn, ali to ne umanjuje važnost objavljenog materijala. Mnogo godina kasnije neki od članova Politbiroa KPJ i organizatora suđenja tvrdili su da se radilo o političkom suđenju, kao odgovoru vlasti na kontinuirani otpor biskupa i Pastirsko pismo. Milovan Đilas je u svojim sećanjima pisao da Stepinac sigurno ne bi bio izveden pred sud zbog svog ponašanja za vreme rata da nije nastavio da se opire novom režimu, ali dodaje da to ne znači da nije bilo osnova za optužbu protiv njega. A da je bilo, pored ove knjige, potvrđuje još čitav niz zbornika građe, članaka, studija i monografija, objavljenih u posleratnim godinama.Ponovno objavljivanje reprinta ove knjige važno je iz više razloga. Prvi i svakako najvažniji je da se ne zaborave žrtve. Drugi je da se, u talasu revizionizma, podseti na izvore koji svedoče o zločinima i omogući dalji rad na istraživanjima jer se istorijsko istraživanje, kako kaže Džon Toš, „ne svodi na pronalaženje jednog pouzdanog izvora da bi se iz njega izvuklo sve što on može da pruži“, već na analizu i upoređivanje što više različitih izvora, „najbolje iz svih izvora koji se odnose na temu istraživanja“, što podrazumeva i proveru autentičnosti, verodostojnosti i pouzdanosti. „Na taj način će se lakše uočiti sve netačnosti i iskrivljavanja određenog izvora i istoričar će potkrepiti svoje zaključke.“

SVEDOK PAKLA - Tvrtko Vujić Proglašavana za „izdavačku senzaciju godine“, prevedena na desetine svetskih jezika i prodata u milionskom tiražu, knjiga, „Svedok pakla“, autora Tvrtka Vujića, najzad je predstavljena i kod nas. Ova knjiga nam donosi priče iz najudaljenijih i najzabačenijih tačaka na planeti, govori o ljudima i njihovim životima na neočekivan način, o koloniji gubavaca, Černobilu, deci oboleloj od AIDS-a... Sve te priče nam je ispričao gospodin Tvrtko Vujić, rođen pre tridesetosam godina u Pečuju, TV reporter i jedan od osnivača kanala TV2, humanista i altruista, istraživač, čovek ogromne energije, najmlađi dobitnik Pulitzerove nagrade 1992. godine i član Međunarodne asocijacije novinara, 1998. dobio je i drugo prestižno priznanje, Hemingwayevu nagradu. Ovo nije klasična knjiga već serija reportaža pretočenih u pisanu formu, koje su u Mađarskoj izdate u deset tomova, prodatih u tiražu od 760.000 primeraka, a poslednja u 117.000, samo na mađarskom jeziku. Pre tri godine počeo je rad na odabiranju i prevođenju ove knjige na srpski jezik. Tri čoveka: gospodin Tvrtko Vujić, gospodin Vladimir Popin, prevodilac i gospodin Đeze Bordaš, najzaslužniji za realizaciju čitavog projekta, selektirali su izvestan broj reportaža koje su procenili za najinteresantnije za nas, tako da su nam prezentirali jedinstveno izdanje ove knjige. Da bi ispričao priču, autor je putovao po celom svetu, i u Etiopiju, i u Rumuniju, Severnu Koreju, Turkmenistan, Australiju, Južnu Afriku, Černobil, tragajući za najtragičnijim ljudskim sudbinama ne da bi ih opisao već da bi otkrio korene problema, istražio uzroke i ukazao na krivce. Veza autora sa akterima uspostavljena u toku istraživanja nije prekidana ni kada je priča formalno ispričana i upravo to otkriva duboku emociju i suštinski karakter gospodina Tvrtka Vujića. - Cilj mog novinarstva je dvostruki - kaže gospodin Vujić. - Jedan je da svojim reportažama pokažem da nama ovde, u srednjoj i istočnoj Evropi nije najlošije na svetu. Ovi problemi koje mi imamo ovde tipa, da je na izborima pobedila jedna patrija, a ne druga, da se ne slažemo sa našim šefom ili imamo lošeg komšiju, to nisu problemi. Na mestima koja sam ja obišao pravi luksuz je čaša čiste vode. Moja misija kao novinara je da objasnim ljudima, pojedincima da nije njima najteže na svetu i da ne budu pesimisti. Prema jednom istraživanju od pre tri godine sprovedenom u 120 zemalja širom sveta, Mađari su zauzeli 117. mesto na skali najpesimističnijeg naroda. Iza nas su bili samo Mozambijci, ljudi iz Ruande i Haitija. A kakve mi imamo probleme? Obišao sam čitav svet i zasiurno tvrdim da mi u ovom delu Evrope nemamo loš život. Kao ilistraciju spomenuću svoju porodicu koju uglavnom ne vodim sa sobom. Međutim, u Gambiju je sa mnom išao moj sinčić i pohađao je vrtić sa 49 crnih dečaka. Na osnovu jednonedeljnog iskustva moj sin je naučio više nego ja u čitavom svom detinjstvu. Saznao je da se ne mora igrati samo sa play stationom i računarom, već može i sa jednom jedinom loptom i da se može biri srećan i u Africi. Moj sin je napisao knjigu na engleskom jeziku i srećan je što je juče završio treći razred osnovne škole i što je danas mogao biti sa mnom. - Drugo cilj ovoga što radim je da hoću da pokažem ljudima heroje svakodnevnice. One ljude čije se slike ne nalaze na prvim stranicama bulevarskih časopisa, oni tihi heroji, koji zaista zaslužuju da budu primeri mojoj deci, mojim sinovima. Magičnost našeg novinarskog poziva je da uz pomoć medija biramo od koga ćemo da napravimo heroja, a od koga nećemo. Moja žena i ja smo ustanovili nagradu „Heroj svakodnevnice“ i svake godine dodeljujemo novčani iznos od oko 4.000 evra, stvarnim uzorima i herojima života. To je moj novinarski kredo, ali i snaga da nastavim da svoje znanje i energiju trošim u ime dobra. Nedavno je moja inspiracija bila devojka, pobednica takmičenja za miss Mađarske, koja je gluvonema. Pokrenuo sam akciju da se na sportskim stadionima ne tapše samo na način kako mi to radimo nego i na jeziku gluvonemih. To je samo jedna mala stvar koja nas podseća da hendikepirani ljudi žive sa nama, i da svako od nas može postati jedan od njih. Ta devojka je takođe bila moj heroj. - Uz moje ime se često vezuje epitet „hrabri“, ali ja ne mislim tako. Za boravak od manje od nedelju dana u Severnoj Koreji, pripreme su trajale duže od dve godine. Pripremali smo se dugo za kamp leproznih u Etiopiji, ali ja sam došao kući, a 7.000 njih je ostalo tamo. I ko je heroj u ovoj priči? Heroj je doktorica Agnješ Agsman koja bi mogla da živi u Budimpešti i radi kao doktor, ali ona je napustila blagostanje ovakvog života, i plaća da bi bila sa bolesnima, kako je regulisano našim zakonom, da pomaže ljudima koji nemaju nikakvu drugu pomoć. Ona je za mene heroj. Moj heroj je i moj komšija Šandor, koji odlazi u Severnu Koreju da daje hranu deci koja su na ivici gladi i sportistkinja koja je branila boje reprezentacije Mađarske u bobu, a istovremeno je bolovala od karcinoma. Njena najveća borba se nije vodila za medalju, nego za život. Posle te reportaže dobio sam nebrojano pisama od drugih ljudi koji su vodili sličnu bitku, sa porukama sadržaja: - ako je ona uspela uspeću i ja. - Pre deset godina dogodilo mi se čudo. Moj novinarski rad je pomogao da se poslednji ratni zarobljenik vrati u Mađarsku. Zamislite čoveka koji je odveden u Drugi svetski rat 1944. godine, a mi smo ga našli 2000. godine. Na budimpeštanskoj železničkoj stanici, 11. avgusta u 9 sati i 32 minuta dočekala nas je masa novinara. Onda sam imao 28 godina i bio zaslepljen svojim novinarskim uspehom, pričom koja je izazvala senzaciju, a ja status ekskluzivnog novinara. Ubrzo posle toga počela su da mi pristižu pisma sa raznih strana: Australije, Srbije, Slovačke, ljudi koji su tvrdili da je taj čovek njihov otac, muž, brat. On mi je kazao neke podatke, ali ne i svoje ime što je ličilo na Holivudske trilere. Posle dva meseca bolničkih ispitivanja poslednji zarobljenik je pronašao svoju porodicu. Od 1945 godine podignut mu je spomenik na kome je bilo uklesano njegovo ime, i njegova porodica ga je smatrala mrtvim. Kako je protekao susret sa porodicom posle više od pedeset godina ? Na pitanje da li su bili srećni, odgovor je: - Da, bili su srećni, jer su se sreli. Na pitanje da li je bio nesrećan, sigurno, jer ko bi posle 55 godina provedenih u tatarstanskoj mentalnoj bolnici mogao biti sretan. Posle ove priče dobio sam i više od 2.000 pisama sa molbom da nađemo njihovog nekog: baku, majku, bratića. Tada sam shvatio da za neke ljude Drugi svetski rat još nije završen, i da je nas Mađara preko 600.000 nestalo u ratu i da sada njihova rodbina očekuje da i njima pomognem. Na pitanje kako se oseća u Novom Sadu i šta misli o našem gradu, Tvrtko Vujić se zadovoljnio smeška. - Srećan sam što sam u Novom Sadu. Moj grad, Pečuj je 2010. godine bio evropska prestonica kulture zajedno sa Esenom i Istambulom. Imao sam čast da budem promovisan za ambasadora grada i nikada neću zaboraviti kada sam stajao na glavnom trgu i predstavljao, pred hiljadama mojih sugrađana Emira Kusturicu i najavljivao koncert Gorana Bregovića. Pečuj je grad pobratim sa Novim Sadom i ja ću biti najveći navijač da Novi Sad ponese laskavu titulu prestonice kulture, jer znam šta je to značilo za moj grad, kako je to otvorilo i vrata i prozor ne samo kulturi. To je pružilo priliku meni i mojim 160.000 sugrađana da zajedničkim snagama pokažemo svetu i mađarsku kulturu, i mađarsko gostoprimstvo, onaj multikulturalni miks koji imamo i koji negujemo. Verujem da će Novi Sad, ako uspe u tom naumu, biti još lepši. Ja sam vaš najveći navijač i kao službeni ambasador grada Pečuja pomoći ću koliko god to bude u mojoj moći – iskreno je poželeo Tvrtko Vujić. Forum, Novi Sad 2011 god, 382 str, 21 cm, tvrd povez, u odličnom stanju. K.D.S.2.3.

Tvrd povez, 200 strana, nova knjiga, izdanje Catena mundi 2023 Govori – kralj Petar I je knjiga koja se čekala blizu jednog veka. Ona sabira sačuvane govore kralja Petra od stupanja na presto do abdikacije 1914. i predstavlja jedinstvenu mogućnost da se upoznate sa autentičnim rečima omiljenog srpskog kralja. U ovoj knjizi pročitaćete šta je kralj mislio o ustavu, političkim slobodama, demokratiji, političkim partijama, ali i o Kosovskom zavetu, oslbođenju i ujedinjenju srpskih zemalja. Knjiga je nastala na osnovu zaboravljenog izbora kraljevih reči iz 1924, koja nikada nije bio objavljen u potpunosti, te sačuvane arhive Srpskih novina (službenog glasila Kraljevine Srbije) i Politike. Obogaćena je kraljevim predgovorom čuvenom delu Džona Stujuarta Mila O slobodi, biografskim esejem Jovana Dučića i uvodnim slovodom Nj. K. V. prestolonaslednika Aleksandra. Govori kralja Petra nastajali su različitim povodom: prilikom otvaranja sednica narodne skupštine, predstavljanja programa različitih vlada, putovanja po Srbiji i inostrantvu, ali i prilikom otvaranja veoma važnih ustanova i spomenika. Takođe, u knjizi su sve ratne proklamacije kralja Petra, kao i njegovi govori oduševljenim Beograđanima na povratku s fronta. Zajedno, oni čine jednu programsku, kulturnu i ideološku celinu – metaforu vrednosti kojima je Srbija težila u svom zlatnom dobu. Odabrane reči iz knjige Govori – kralj Petar I Mi, Ja i vi, gospodo ministri, bićemo odgovorni pred istorijom i pred uspomenom na dedove naše za sve zloupotrebe što se u ovoj zemlji sa slobodom ili protiv nje učinile budu. Karađorđe i svi oni junuaci iz 1804. godine tražiće od nas računa od amaneta koji nam poveriše, od slobodne Srbije koju su životom svojim iskupili. Ono što hoću da ostavim iza sebe sinu mome, i čime mislim da ću otadžbini svojoj najveću uslugu učiniti, to je primer jednog skroz ustavnog vladara. I ja sam stavio sebi u zadatak da sam na prvom mestu radim strogo u granicama Ustava na koji sam se zakleo, pa da to i od svakog drugog tražim. Dok je sećanja na Kosovo, biće i Srbin u stanju da odoleva svakoj najezdi, da s uspehom brani na svima tačkama prava svoja. Duh kosovski, duh onih junaka koji slavno padoše na braniku Otadžbine svoje, zadahnuće nas kad god nam bude trebalo da osiguramo nacionalni opstanak svoj, i on će sobom nadoknaditi ono što nam u broju bude nedostajalo. Srpski je narod malen, a njega nisu nikad ni raspinjali kakvi veliki zavojevački planovi. Ali je srpski narod u isto vreme i svestan svoje slavne prošlosti, svestan uloge, koju je nekad u istoriji igrao i koju je pozvat da igra u ovom kraju Evrope. Poštujući svačija prava, on će vazda najenergičnije tražiti da se i o njegovim istorijom zajemčenim pravima računa vodi, kad tome vreme dođe. Mi treba da gledamo jedni u drugima sinove iste Otadžbine koji joj svi podjednako iskreno dobra želimo, i da u načelnim razlikama vidimo samo razne puteve da se do toga opšteg dobra dođe. Ne dopuštajmo nikako da nas u političkoj borbi žučnost savlada, i da u bratu Srbinu gledamo neprijatelja zato što je druge političke partije. Iz predgovora Nj. K. V. prestolonaslednika Aleksandra „Kralj Petar I nije bio samo Kralj Oslobodilac, koji nam je doneo velike i slavne pobede u ratu i dugo čekanu slobodu. Bio je i prvi istinski ustavni vladar, zapamćen kao evropski liberal, sa demokratskim pogledom na svet. Jednakost svih, pravda i vladavina prava bili su ideali i principi koji su ga vodili. Njegovu vladavinu obeležile su mnoge poteškoće, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu, ali, on je uspeo da savlada sve prepreke i povede svoju zemlju i narod na put ustavnosti, parlamentarizma i demokratije. Vođen idejom oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda, predvodio je vojsku Kraljevine Srbije u njenim najslavnijim, herojskim danima. Sećanje na to junaštvo živo je i danas. Do poslednjeg časa bio je veran svojoj vojsci, čak i kada je, već star i bolestan, sa svojim vojnicima prošao albansku golgotu Prvog svetskog rata, kada se cela vojska povukla iz Srbije u Grčku, da bi potom stala na novi, Solunski front. Proboj tog fronta doneo je pobedu savezničkim snagama i mir Evropi i celom svetu.” Predgovor: Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar

Jovan B. Dusanic Lipljanski - Stradanja u Drugom svetskom ratu parohijana Stevana i Koste Dusanica Filip Visnjic, Beograd, 2022. Tvrd povez, 228 strana, ilustrovano. Pribinić je naseljeno mjesto u opštini Teslić, Republika Srpska, BiH. Prema popisu stanovništva iz 2013. u naselju je živjelo 1.441 stanovnika. Geografija Nalazi se u podnožju planina Borja i Javorova, na rijeci Maloj Usori. Udaljen je 15 km od Teslića, na putu koji povezuje Teslić sa Banjom Lukom. Središnji dio mjesta je na 280 do 460 mnv. Neki značajniji vrhovi ovih planina nalaze se na području sela Pribinić: Tajan (1.008), Brestovac (605) i Lipova Glava (520). Pribinić se nalazi u pojasu umjerene kontinentalne klime, bez velikih temperaturnih oscilacija. Prosječne godišnje temperature se kreću od 9,7 °C, a prosječne godišnje padavine od 992 mm. Područje je bilo naseljeno od davnina, ali procvat doživljava sa razvojem austrougarske mreže željeznica namijenjene iskorištavanju lokalnog drvnog bogatstva. Područje je bogato četinarskom i listopadnom šumom. Osim kao bitna tačka na željeznici, u to vrijeme Pribinić je bio poznat i kao „vazdušna banja“. Pravoslavne porodice koje danas naseljavaju Pribinić su Arsenići, Babići, Bijelci, Blagojevići, Bogdanići, Božići, Boštrunići, Bubići, Vasilići, Vukovići, Grabovci, Delići, Dimitrići, Dušanići, Ilinčići, Josipovići, Jotići, Kalamande, Kostići, Krunići, Lazići, Lipovčići, Malići, Marinkovići, Markovići, Miladići, Miljanovići, Mitrovići, Mišići, Momčilovići, Nikolići, Ostojići, Petrovići, Pešte, Popadići, Popovići, Radonjići, Stevići, Stojanovići, Stoljaci, Suvajci, Filipovići, Cvijetići, Cvijići i Škiljići. Muslimanske porodice koje su živjele u Pribiniću su Barići, Bešići, Kertići, Mašići, Sadikovići i Huskići. Većina muslimanskih porodica su starosjedioci u Pribiniću, nastali od lokalnih pravoslavnih porodica koje su primile islam. Oni uglavnom znaju od koje pravoslavne porodice su potekli, i do raspada Jugoslavije i rata u BiH imali su dobre međusobne odnose. Skoro svi Dušanići iz Republike Srpske vode porijeklo od pribinskih Dušanića. Ime naselja Do pred kraj 20. vijeka mještani su naselje nazivali Pribinjić. Ne zna se zasigurno kako je Pribinić dobio ime, ali najčvršća pretpostavka je da ime dolazi od nekog istaknutog seoskog kneza Pribina. Jedna anegdotska verzija kaže da su Pribiniću ime dali slovenački radnici koji su radili na uvođenju pruge. „Pribinić“, prema toj verziji, dolazi od slovenačkog „Pri bi nič“, što bi trebalo da znači da prije pruge tu nije bilo naselja. Pravoslavna crkva u Pribiniću Infrastruktura Osnovna škola »Stevan Dušanić« Pribinić ima devetogodišnju osnovnu školu „Stevan Dušanić“. Škola ima područna odjeljenja u Liplju, Šnjegotini, Parlozima i G. Buletiću. Prota Stevan Dušanić je svojevremeno mnogo činio na napredovanju naselja i prosvetljavanju stanovništva. Crkva Sv. Cara Konstantina i Carice Jelene izgrađena je 1899-1900. godine, a sultanov ferman za crkvu obezbijeđen je još 1857. godine. Ikonostas u hramu oslikao je oko 1900. godine akademski slikar Spiridon Špiro Bocarić iz Sarajeva.[2] Pribinić ima zgradu pošte (74276). U zgradi nekadašnje željezničke stanice danas se nalaze ambulanta i matični biro. Period razvoja Pruga i katolička crkva u Pribiniću Uskotračna pruga Usora-Pribinić podignuta je 1881. godine, a 1884. godine je izgrađen i put Doboj—Banja Luka (preko Pribinića). Za fabriku „Destilacija“ koja je decenijama bila nosilac privrede u Tesliću prvobitno je planirano da se podigne u Pribiniću, ali je naknadno odlučeno da se izmjesti 15 km bliže Doboju, gdje je time nastao grad Teslić. U Pribiniću je uspostavljena Šumska uprava, a podignute su pilana i sušara šišarki, trušnjača[3]. Za doseljene radnike podignute su dvije katoličke crkve, po jedna u Tesliću i Pribiniću. Crkva u Pribiniću je podignuta 1900. godine, bila je drvena, pa je nakon Drugog svjetskog rata uklonjena. Tek kada je odlučeno da se podigne katolička crkva i starosjedjelačko stanovništvo je dobilo dozvolu da se podigne pravoslavna crkva. Pravoslavna crkva i danas postoji u Pribiniću. Zanimljivosti Spomen tabla kod Principovog vrela Kod lokalnog stanovništva je popularna nepotvrđena priča da je Gavrilo Princip imao djevojku Pribinku. Sa svojom djevojkom se uglavnom nalazio na lokalnom izletištu kod jednog izvora. Danas mještani taj izvor zovu Principovo vrelo. Početkom 21. vijeka, uz finansijsku podršku Vlade Republike Srpske[4] i SO Teslić izvršeno je uređenje vrela i prilaznog puta. Kod samog vrela je podignuta oniža struktura u obliku inicijala GP (Gavrilo Princip) i postavljena je spomen-tabla.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Osnovne drustvene promjene u Jugoslavijii svijetu 1945 - 1973 Dr. Dusan Bilandzic Dr. Radovan Vukadinovic Dušan Bilandžić (Maljkovo kod Sinja, 20. srpnja 1924.[1] - Zagreb, 4. ožujka 2015.[2]), hrvatski povjesničar, akademik i političar. Niže razrede franjevačke gimnazije završio u Sinju, a više razrede u gimnaziji u Osijeku. Još prije rata stupio je u SKOJ (komunističku omladinu), a od 1942. godine sudjeluje u ratu kao borac i politički komesar u slavonskim partizanskim postrojbama. Također, te je godine stupio u Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ). 1955. g. je završio Pravni fakultet u Beogradu, a od 1945. g. do 1960. g. djelovao je kao predavač povijesti na Vojnoj akademiji u Beogradu. Nakon izlaska iz JNA, Bilandžić počinje novinarsku karijeru, no ubrzo je dobio posao u sindikatima, pa 1965. godine biva izabran u Predsjedništvo sindikata Jugoslavije kao predstavnik Hrvatske. Istodobno sa sindikalno-samoupravljačkim eksperimentima i praksom, Bilandžić se dalje školuje, te 1965. g. stječe doktorat znanosti na Zagrebačkom sveučilištu iz područja ekonomije. Godine 1967., nakon Tuđmanovog političkoga kraha, postaje direktorom `Instituta za historiju radničkoga pokreta` u Zagrebu. U sljedećim godinama obnašao je više političkih funkcija, a bio je i jednim od ključnih ljudi koji su sudjelovali u izradbi posljednjeg jugoslavenskoga ustava iz 1974. godine. Na Fakultetu političkih nauka postaje predavač i dekan koncem 1970-ih i početkom 1980-ih godina. Za člana suradnika JAZU/HAZU izabran je 1980. godine, a za redovitoga člana 1991. g. Stručni rad Dušan Bilandžić je možda najbolji hrvatski znalac i sintetski povjesnik razdoblja poslijeratne Hrvatske i komunističke Jugoslavije. Već od početka osamdesetih našao se na udaru unitarističko-centralističkih snaga zbog svoga protivljenja politici unitarnoga jugoslavenstva koja se zahuktala poslije Titove smrti. Budući da je javno osporavao validnost kategorije Jugoslaven` kao nacionalne odrednice u popisu stanovništva 1981. g., Bilandžić je sredinom 80ih doslovno razapet od beogradskih medija kao skriveni separatist i `ustaša`, u najmanju ruku neobična kvalifikacija za jednoga komunističkoga sindikalca. Kako se približavalo doba raspada SFRJ, Bilandžić se neuspješno reaktivirao na listi SDP-a, i brzo propao na prvim višestranačkim izborima. No, stare su veze i prijateljstva proradili, pa ga je Tuđman angažirao kao predstavnika u Beogradu u razdoblju poslije 1991. godine. U zadnjih preko 40 godina Bilandžić je zadržao čudan odnos simultanoga prijateljstva i netrpeljivosti s Tuđmanom, često radikaliziran Tuđmanovim eksplozivnim temperamentom i nezgrapnim eskapadama. Već je ušla u legendu situacija kada je poslije `Oluje` Tuđman, razbješnjen Bilandžićevim feljtonističkim zapisima i indiskrecijama po novinama, u jednom TV intervjuu proglasio Bilandžića za `čudovište`. Očito je da se radilo o lapsusu iziritiranoga Tuđmana, no smiješnost te scene je ostala jednim od označitelja Bilandžićeve političke karijere. Uskoro poslije javnoga ostracizma, Tuđman je opet zaposlio Bilandžića, kojega je nazvao `čudovištem`, na povijesno političkim zadatcima kao da se ništa nije dogodilo. Dušan Bilandžić je čest gost novinskih kolumni u kojima se baš nije iskazao političkom pronicavošću i dalekovidnošću. Iako eminentan povjesničar, unatoč prebogatom osobnom iskustvu, manjka mu političke vidovitosti i realizma. Glavna područje Bilandžićeva povjesničarskoga interesa ostaje komunistička Jugoslavija i položaj Hrvatske i Hrvata u njoj. Osim brojnih članaka u stručnim časopisima, te niza lakših feljtona u novinama, autorova glavna djela ostaju `Historija SFRJ`, 1978. g. i `Hrvatska moderna povijest`, 1999. g. Dok je prvo djelo, unatoč mnoštvu vrijednih dijelova, ipak zastarjelo zbog neslobode u ozračju u kojem je pisano i objavljeno (SFRJ), Bilandžić je u Hrvatskoj modernoj povijesti inkorporirao obilje materijala iz prijašnjega djela, no u drugačijoj vizuri i slobodnom diskursu. Javne dužnosti i priznanja Bio je član Upravnog odbora Hrvatske matice iseljenika,[3] član Komisije Predsjedništva SR Hrvatske za pomilovanja[4] i član Predsjedništva SR Hrvatske.[5] Odlikovan je Redom Danice hrvatske s likom Ruđera Boškovića za osobite zasluge u znanosti,[6] dobitnik je i godišnje Državne nagrade za znanost, koju je primio za istaknuto znanstveno djelo »Hrvatska moderna povijest« (Zagreb, 1999),[7] bio je i članom Državnoga povjerenstva za povijesne i ratne žrtve.[8] 2009. odlikovan je Redom hrvatskog pletera za osobit doprinos razvitku i ugledu Republike Hrvatske i dobrobiti njezinih građana.[9] Nepotpun popis djela `Historija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije` 1 1978., 2 1979., 3 1985. `Teorija i praksa delegatskog sistema` 1979. `Jugoslavija poslije Tita` 1985. `Hrvatska između rata i samostalnosti` 1991. `Hrvatska moderna povijest` 1999. `Rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini` 1999. `Propast Jugoslavije i stvaranje moderne Hrvatske` 2001. `Povijest izbliza` 2006.

Говори – краљ Петар I је књига која се чекала близу једног века. Она сабира сачуване говоре краља Петра од ступања на престо до абдикације 1914. и представља јединствену могућност да се упознате са аутентичним речима омиљеног српског краља. У овој књизи прочитаћете шта је краљ мислио о уставу, политичким слободама, демократији, политичким партијама, али и о Косовском завету, ослбођењу и уједињењу српских земаља. Књига је настала на основу заборављеног избора краљевих речи из 1924, која никада није биo објављен у потпуности, те сачуване архиве Српских новина (службеног гласила Краљевине Србије) и Политике. Обогаћена је краљевим предговором чувеном делу Џона Стујуарта Мила О слободи, биографским есејем Јована Дучића и уводним словодом Њ. К. В. престолонаследника Александра. Говори краља Петра настајали су различитим поводом: приликом отварања седница народне скупштине, представљања програма различитих влада, путовања по Србији и инострантву, али и приликом отварања веома важних установа и споменика. Такође, у књизи су све ратне прокламације краља Петра, као и његови говори одушевљеним Београђанима на повратку с фронта. Заједно, они чине једну програмску, културну и идеолошку целину – метафору вредности којима је Србија тежила у свом златном добу. Одабране речи из књиге Говори – краљ Петар I Ми, Ја и ви, господо министри, бићемо одговорни пред историјом и пред успоменом на дедове наше за све злоупотребе што се у овој земљи са слободом или против ње учиниле буду. Карађорђе и сви они јунуаци из 1804. године тражиће од нас рачуна од аманета који нам поверише, од слободне Србије коју су животом својим искупили. Оно што хоћу да оставим иза себе сину моме, и чиме мислим да ћу отаџбини својој највећу услугу учинити, то је пример једног скроз уставног владара. И ја сам ставио себи у задатак да сам на првом месту радим строго у границама Устава на који сам се заклео, па да то и од сваког другог тражим. Док је сећања на Косово, биће и Србин у стању да одолева свакој најезди, да с успехом брани на свима тачкама права своја. Дух косовски, дух оних јунака који славно падоше на бранику Отаџбине своје, задахнуће нас кад год нам буде требало да осигурамо национални опстанак свој, и он ће собом надокнадити оно што нам у броју буде недостајало. Српски је народ мален, а њега нису никад ни распињали какви велики завојевачки планови. Али је српски народ у исто време и свестан своје славне прошлости, свестан улоге, коју је некад у историји играо и коју је позват да игра у овом крају Европе. Поштујући свачија права, он ће вазда најенергичније тражити да се и о његовим историјом зајемченим правима рачуна води, кад томе време дође. Ми треба да гледамо једни у другима синове исте Отаџбине који јој сви подједнако искрено добра желимо, и да у начелним разликама видимо само разне путеве да се до тога општег добра дође. Не допуштајмо никако да нас у политичкој борби жучност савлада, и да у брату Србину гледамо непријатеља зато што је друге политичке партије. Из предговора Њ. К. В. престолонаследника Александра „Краљ Петар I није био само Краљ Ослободилац, који нам је донео велике и славне победе у рату и дуго чекану слободу. Био је и први истински уставни владар, запамћен као европски либерал, са демократским погледом на свет. Једнакост свих, правда и владавина права били су идеали и принципи који су га водили. Његову владавину обележиле су многе потешкоће, како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану, али, он је успео да савлада све препреке и поведе своју земљу и народ на пут уставности, парламентаризма и демократије. Вођен идејом ослобођења и уједињења српског народа, предводио је војску Краљевине Србије у њеним најславнијим, херојским данима. Сећање на то јунаштво живо је и данас. До последњег часа био је веран својој војсци, чак и када је, већ стар и болестан, са својим војницима прошао албанску голготу Првог светског рата, када се цела војска повукла из Србије у Грчку, да би потом стала на нови, Солунски фронт. Пробој тог фронта донео је победу савезничким снагама и мир Европи и целом свету.” Предговор: Њ. К. В. престолонаследник Александар А5 формат, тврд повез, 200 страна

Odlično Izdavač: Knjiga Komerc Broj strana: 504 + deo sa ilustracijama Pismo: latinica Povez: meki Dimenzije knjige: 20x14.5cm Trusted Mole - A Soldier`s Journey into Bosnia Heart of Darkness Milosh Radomir Vladimir Stankovic MBE (born December 1962) is a former British Army officer and author of the Bosnian war memoire Trusted Mole. Early years[edit] Stankovic was born in Southern Rhodesia. His father, a naturalised British, was a Royalist Yugoslav during WW2. His mother was British and served with the 8th Army at the battle of El Alamein in Egypt 1942–43, Italy 1944 and in Yugoslavia in 1945. The family returned to London from Rhodesia in 1963. Stankovic was educated at Plymouth College in Devon, England, where he studied classics and was Head of School and head of the Combined Cadet Force. Military service[edit] He joined the Parachute Regiment in 1981, went to Royal Military Academy Sandhurst in 1982 and was sent to University by the Army to study Russian at Manchester University and at the Minsk State Pedagogical Institute for Foreign Languages in the Soviet Union. He completed the Standard Graduate Course at Sandhurst in 1986 and subsequently served with the British Army in Belize, Northern Ireland and Southern Africa, and with the United Nations forces in Kuwait, Iraq and Bosnia. A fluent speaker of Serbo-Croatian and Russian, he specialised in psychological operations and post-Cold War arms control. He retired from the British Army in 2000 with the rank of major.[1] Bosnian War[edit] Operating primarily as a Liaison Officer under the pseudonym `Mike Stanley`,[2] he was the longest-serving British soldier with the United Nations Protection Force during the 1992-95 Bosnian War. In the latter part of his service, he worked directly for General Sir Michael Rose[3] and General Sir Rupert Smith,[4] successive commanders of the United Nations Protection Force in Bosnia in 1994 and 1995. His functions mainly involved mediating, negotiating and troubleshooting ceasefires, hostage releases, and the 1995 Cessation of Hostilities Agreement with Bosnian Serb political and military leaders. Upon his return from Bosnia, Stankovic was appointed Member of the Order of the British Empire for his mediation work.[5] `Your liaison function in particular between BH Command and Pale was wholly indispensable to the peace process, and I always felt that I knew better than my predecessors the innermost thoughts of the Serbs…it was essential that we had someone who could gain their trust and demonstrate that as peacekeepers we really were impartial. All this came to a culminating point during the cessation of hostilities negotiations when you provided the `telephone through the window!’ Without this I doubt we would have got the necessary signatures.` General Sir Michael Rose KCB CBE DSO QGM, Adjutant General.[6] `Major Stankovic has been mine and my predecessor`s Liaison Officer with the Bosnian Serb Army since June 1994. He has worked for me for the past four months. The relationships he has established with key figures, not least the Bosnian Serb Army commander, his knowledge of the language and the background to the war has been invaluable...He has been under considerable pressure, operating alone in isolated circumstances where the threat of hostile activity is ever present and occasionally occurs. Major Stankovic has performed excellently. His mediation between the warring factions, his representation of me and his advice have all been of critical importance...As a character he is brave and enduring. He is calm and thoughtful under pressure. He is his own man walking his own path.` General Sir Rupert Smith KCB DSO OBE QGM, Deputy Supreme Allied Commander in Europe.[7] `I have no doubts whatsoever. In Bosnia he played an absolute blinder.` General Sir Mike Jackson KCB CBE DSO DL, Chief of the General Staff.[8] Spy Scandal[edit] In October 1997, while at the Joint Services Command and Staff Course, Stankovic was arrested by the Ministry of Defence Police on suspicion of breaches under Section 2b of the 1989 Official Secrets Act.[9][10] Although he was on police bail for over a year, during which time the MOD Police interviewed several hundred witnesses, no evidence of any wrongdoing was found with which to charge him. In April 1999 the Crown Prosecution Service concluded that there would be no further action against him for lack of evidence. Nonetheless, for a subsequent year, he was investigated by the Royal Military Police`s Special Investigations Branch to determine whether violations to the Military Services had been made. In March 2000, the Army concluded that no violations had been found. Meanwhile, Stankovic had resigned from the Army in order to pursue his case against the Ministry of Defence in the Civil Courts (see Litigation below). The events of those years were recorded by Tim Slessor in his book about dissembling and deception in Whitehall, Lying in State, in a chapter entitled: A Soldier’s Story. The Army Board reflected the lack of substance of the allegations and the failure of two investigations to find any evidence of wrongdoing in an unusual letter to Major Stankovic that is not normally written to officers retiring from the Services: `On the occasion of your retirement from the Army, I am directed by the Army Board to thank you most sincerely for the loyal service you have given since you were commissioned. The Army Board recognises that, in carrying out your duties as an officer, you will have had to make many sacrifices, putting the interests of your Country, the Army and your soldiers before your own. This is very much appreciated and the Army Board wishes formally to express its gratitude for the service you have given and for the excellent contribution you have made.` Major General Alistair Irvin, Military Secretary.[11] Litigation[edit] In October 2007, ten years after his arrest, Stankovic`s case against the Ministry of Defence Police finally came to trial in the Royal Courts of Justice. There were only three torts in law upon which he could rest his claim: Unlawful arrest; trespass to property; and malfeasance in public office (abuse of power) – a tort that had been heard only ten times previously in civil courts and had failed on seven of those occasions. Although the trial judge, the Honourable Mr. Justice Saunders, found that the MOD Police had not abused their power during investigation and held reasonable grounds for suspicion leading to Stankovic`s subsequent arrest, he did find that the trespass of Stankovic`s property had been inordinate. Furthermore, the trial process revealed additional hitherto unseen disclosure, which finally named Stankovic`s original accuser - a former British Army officer. In clearing Stankovic`s name, The Honourable Mr. Justice Saunders summed up as follows on 9 November 2007: `Looked at objectively, there is no doubt that what happened to the Claimant has been unfair and the consequences serious…he was an impressive and realistic witness. He did not overstate his case...He proved himself to be courageous and resourceful in Bosnia and suffered the effects of his time there more than most`.[12] Mr Justice Saunders awarded £5,000 for the MOD Police `seizing and removing items outside the terms of a search warrant`, but threw out the majority of to Stankovic`s case and made him liable for all costs (circa £500,000).[13] Writing[edit] On 14th April 2000, Stankovic published his own account of his experiences as a Liaison Officer, mediator and negotiator in the Bosnian War – Trusted Mole, A Soldier’s Journey into Bosnia’s Heart of Darkness.[14] Described by The Sunday Times as `By far the best book to have come out of the Balkan Wars` and critically acclaimed in the United States and Europe, this account of troubleshooting in the extreme environment of the Bosnian War informs the philosophical and methodological approach to the agile resolution of conflict and disputes. Recent years[edit] Consulting & Advisory. Since leaving the British Army, Stankovic has worked in over eighty countries on five continents as a risk management consultant, and has specialised in business intelligence and new market entry in the Russian Federation. He has been honoured three times by the Emmy Awards in Los Angeles for his work with CBS TV and advised the BBC on developing proactive protection measures for BBC teams in Iraq. His expertise in psychological operations and mediation in cross-cultural environments have led to the development of innovative approaches in the fields of mediation and negotiation using agile and iterative processes for Conflict Resolution and Alternative Dispute Resolution. He uses his expertise both in security and Health & Safety consulting in the creative and media industries with a focus on hostile environments. He is the Principle High Risk Advisor at 1st Option Safety Group as well as being an Accredited Mediator with, and Member of, the Chartered Institute of Arbitrators, specialising in the use of archetypal application in the mediation process. The Warrior & The Caregiver. Stankovic`s training in psychological warfare found extension and expression as a performance coach in civilian life combining his unusual experiences of overcoming adversity with depth psychology coaching systems such as the Pearson-Marr Archetype Indicator (PMAI). He trained as a coach in the US, principally in Hawaii, California, and Sedona, Arizona. Between 2008 and 2014 he suspended his working life to care for his elderly mother until her death in August 2014. He ascribes his transition from warrior to caregiver as the central experience that helped him to understand and cope with the unique psychological demands involved with caring for an elderly parent up to their death. Central to the psychological health of the carer are coping strategies for dealing with changes in personal core identity that occur when caregivers transition from their pre-caregiver identities into caregivers, and from that identity, once the care role has ceased, to a post-caring identity. The smoothness and duration of the transition into each phase is determined by psychological self-knowledge, which he believes plays a vital role in helping untrained family caregivers better understand themselves and their own reactions to the unique and challenging pressures that domestic caregiving creates. This issue becomes increasingly relevant as the population ages, the State is unable to fund care for the aged, and the duty of care falls to family members. Campaign. Having spent two-and-a-half years in bail custody, Stankovic supports the Justice Delayed Justice Denied campaign to restrict police bail durations.[15] Charity[edit] The MCC Centre of Excellence, Sri Lanka. In the wake of the 2004 Boxing Day tsunami, in 2005, Stankovic became the third person, and first solo person, to complete the Greystoke Mountain Marathon in under ten days. At 315 miles in length and incorporating 100,000` of ascent and descent, it is Britain`s toughest mountain marathon taking in 202 fell tops over 2000` in height within the Lake District National Park. In completing the challenge, he raised sufficient funds to initiate the building of a centre of academic and sporting excellence for children and young people in Seenegama, Sri Lanka, funded for the most part by the Marylebone Cricket Club. The Braveheart Programme Military Charity. In 2009 he co-founded The Braveheart Programme, a British military charity that funds scientific research using the very latest neuro-imaging technology at Oxford University`s Department of Neuro-Science to seek neurological markers for Combat Related Post Traumatic Stress disorder (PTSD) among the veteran population. It is ground-breaking research that promises not only to help further understanding of this age old wound of war, but will also have beneficial spin-offs to civilians suffering from PTSD. The Charity is currently funding a 60-month research project at Oxford University. Miloš Radomir Vladimir Stanković MBE (rođen decembra 1962.) je bivši oficir britanske vojske i autor bosanskih ratnih memoara Trusted Mole. Rane godine[uredi] Stanković je rođen u Južnoj Rodeziji. Njegov otac, naturalizovani Britanac, bio je rojalista Jugosloven tokom Drugog svetskog rata. Njegova majka je bila Britanka i služila je u 8. armiji u bici kod El Alamejna u Egiptu 1942–43, Italiji 1944. i Jugoslaviji 1945. Porodica se vratila u London iz Rodezije 1963. Stanković se školovao na Plimouth koledžu u Devonu, Engleska. , gde je učio klasiku i bio načelnik škole i načelnik Kombinovane kadetske snage. Vojna služba[uredi] Pridružio se Padobranskom puku 1981, otišao na Kraljevsku vojnu akademiju Sandhurst 1982, a vojska ga je poslala na Univerzitet da studira ruski jezik na Univerzitetu u Mančesteru i na Minskom državnom pedagoškom institutu za strane jezike u Sovjetskom Savezu. Završio je standardni postdiplomski kurs u Sandhurstu 1986. godine, a zatim je služio u britanskoj vojsci u Belizeu, Sjevernoj Irskoj i Južnoj Africi, te u snagama Ujedinjenih nacija u Kuvajtu, Iraku i Bosni. Tečno govori srpsko-hrvatski i ruski, specijalizovao se za psihološke operacije i kontrolu naoružanja posle Hladnog rata. Penzionisao se iz britanske vojske 2000. godine u činu majora.[1] bosanski rat[uredi] Delujući prvenstveno kao oficir za vezu pod pseudonimom „Majk Stenli“,[2] bio je britanski vojnik sa najdužim stažom u Zaštitnim snagama Ujedinjenih nacija tokom rata u Bosni 1992-95. U drugom delu svoje službe, radio je direktno za generala ser Majkla Rouza[3] i generala ser Ruperta Smita,[4] uzastopne komandante Zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija u Bosni 1994. i 1995. Njegove funkcije su uglavnom uključivale posredovanje, pregovaranje i rešavanje problema sa prekidima vatre, oslobađanjem talaca i sporazumom o prekidu neprijateljstava iz 1995. sa političkim i vojnim liderima bosanskih Srba. Po povratku iz Bosne, Stanković je imenovan za člana Reda Britanske imperije za svoj posrednički rad.[5] „Vaša funkcija veze, posebno između Komande BiH i Pala, bila je u potpunosti neophodna za mirovni proces i uvijek sam osjećao da bolje od svojih prethodnika poznajem najdublje misli Srba… bilo je bitno da imamo nekoga ko može zadobiti njihovo povjerenje i pokažite da smo mi kao mirovnjaci zaista bili nepristrasni. Sve ovo je došlo do kulminacije tokom pregovora o prekidu neprijateljstava kada ste dali `telefon kroz prozor`, sumnjam da bismo dobili potrebne potpise. General Sir Michael Rose KCB CBE DSO KGM, general-ađutant.[6] „Major Stanković je bio moj i oficir za vezu mog prethodnika sa VRS od juna 1994. Radio je za mene poslednja četiri meseca. Odnosi koje je uspostavio sa ključnim ličnostima, ne samo sa komandantom Armije bosanskih Srba, njegovim znanjem jezika i pozadine rata bio je neprocenjiv... On je bio pod znatnim pritiskom, delovao je sam u izolovanim okolnostima gde je uvek prisutna opasnost od neprijateljske aktivnosti i povremeno se javlja odlično zaraćene frakcije, njegovo predstavljanje mene i njegovi saveti su bili od kritične važnosti... Kao lik, on je miran i promišljen pod pritiskom. General Sir Rupert Smith KCB DSO OBE KGM, zamenik vrhovnog komandanta savezničkih snaga u Evropi.[7] `Ne sumnjam u to. U Bosni je igrao apsolutni blinder.` General Sir Mike Jackson KCB CBE DSO DL, načelnik Generalštaba.[8] Špijunski skandal[uredi] U oktobru 1997. godine, dok je bio na zajedničkom komandno-štabnom kursu, Stankovića je uhapsila policija Ministarstva odbrane zbog sumnje da je prekršio član 2b Zakona o službenoj tajni iz 1989. godine.[9][10] Iako je bio na kauciji više od godinu dana, a za to vreme je policija MORH intervjuisala nekoliko stotina svedoka, nisu pronađeni dokazi o bilo kakvom prekršaju koji bi ga teretili. U aprilu 1999. godine, krunsko tužilaštvo je zaključilo da neće biti daljeg postupka protiv njega zbog nedostatka dokaza. Bez obzira na to, sledeće godine je bio pod istragom Odeljenja za specijalne istrage Kraljevske vojne policije kako bi se utvrdilo da li su učinjeni prekršaji u vojnim službama. U martu 2000. Vojska je zaključila da kršenja nisu utvrđena. U međuvremenu, Stanković je dao ostavku u vojsci kako bi svoj slučaj protiv Ministarstva odbrane vodio pred građanskim sudovima (vidi Parnicu u nastavku). Događaje tih godina zabeležio je Tim Slesor u svojoj knjizi o prikrivanju i obmani u Vajtholu, ležeći u državi, u poglavlju pod naslovom: Priča o vojniku. Odbor Vojske je u neobičnom pismu majoru Stankoviću, koje inače ne piše, odrazio neosnovanost navoda i neuspeh dve istrage da pronađu bilo kakav dokaz o nepravednim postupcima. rat devedesetih

Prosveta Beograd 240 strana Друго издање - ОДЛИЧНО Uspon i pad Hazara, Preobraćenje opadanje Egzodus Rasa i Mit Izrael i Dijaspora Jevreji *** Šta kažu činjenice utemeljene u radovima samih „jevrejskih“, odnosno hazarskih autora Da li je istina zabranjena? Da li istina boli? Apostol Pavle je imao isti problem svedočeći o Hristu Jevrejima. Shvativši njihovu gluvoću, uzviknuo je: „Da li ću postati vaš neprijatelj zato što vam govorim istinu“! To bi danas moglo da se kaže i Hazarima. Povod za ovaj tekst je oštro reagovanje Saveza jevrejskih opština na tekst objavljen u Glasu javnosti pod naslovom „Hazari sude Srbiji“ koji je, iako nijedan podatak iz njega nije demantovan, ocenjen kao - antisemitski. Stvari, međutim, stoje sasvim suprotno. Taj tekst bi se, možda, mogao okarakterisati kao antihazarski i to samo ako je o jednog hazarskoj grupi reč (funkcioneri famozne organizacije MDRI), no nikako i kao antijevrejski. Da bi se ovo dokazalo potrebni su, naravno, argumenti koje smo, ovoga puta, potražili u radovima - hazarskih istoričara... Ko su, dakle, Hazari iliti Aškenazi? Za primarni izvor se može uzeti knjiga Artura Kestlera - „Trinaesto pleme“, a da se ne bi radilo o „srpskoj zaveri“ u koju je umešana beogradska „Prosveta“ (izdanje iz 1997), ja sam uzeo hrvatsko izdanje iz 2000. (izdavač MISL Zagreb). Artur Kestler, i sam Hazar, u svojoj knjizi, na strani 189, veli sledeće: „Jevreji našeg doba se dele u dve grupe: Sefarde i Aškenaze. Sefardi su potomci Jevreja koji su od davnina živeli u Španiji, sve do kraja 15. veka, kada su proterani i naselili se u zemljama Mediterana, na Balkanu i nešto manje u zapadnoj Evropi... 1960. ih je bilo oko 600.000...“ Dalje, za Aškenaze kaže: „U istom periodu Aškenazi su brojali oko 11 miliona... Tako je, što bi se reklo, Jevrejin praktično sinonim za Jevrejina Aškenaza“. Kestler na strani 188 navodi: „Glavnina jevrejskih migracija nije tekla od Mediterana preko Francuske i Nemačke ka istoku... Struja se zapravo kretala od Kavkaza kroz Ukrajinu u Poljsku, a onda u srednju Evropu...“ Dodaje i ovo, na istoj strani: „Brojčani odnos Hazara prema semitima nije moguće utvrditi. Ali kumulativni dokazi nas teraju da se složimo sa konsenzusom poljskih istoričara, da je u ranijim vremenima glavnina poljskog jevrejstva poreklom iz hazarske zemlje i da je u skladu sa tim hazarski doprinos genetičkom sastavu Jevreja značajan i dominantan“. U knjizi Kestler citira istoričara Poljakova. Ovaj aškenaski (hazarski) istoričar je dao nemerljiv doprinos hazarskoj istoriji svojom knjigom „Hazarija“, koja je prvi put objavljena 1944. u Tel Avivu. Da vidimo šta kaže „zaverenik“ Poljak: „... hazarsko jevrejstvo smatramo nukleusom velikog jevrejskog naseljavanja u istočnoj Evropi... Potomci tog naseljavanja - oni koji su ostali tamo gde su bili, i oni koji su emigrirali u SAD i druge zemlje, i oni koji su otišli u Izrael - čine sada veliku većinu svetskog jevrejstva“. Doprinos „antisemitizmu“ je dao i istoričar Danlop u „Encyclopaedia Judaica“ iz 1973, gde u odeljku koji govori o hazarskim Jevrejima kaže: „Karaiti (fundamentalistička jevrejska sekta) s Krima iz Poljske i drugih krajeva potvrdili su vezu sa Hazarima, koja je možda potvrđena dokazima iz folklora, antropologije i jezika. Izgleda da postoji poprilična količina dokaza koji potvrđuju neprestano prisustvo potomaka Hazara u Evropi“. Moramo pomenuti još jednog „antisemitskog“ zaverenika Bendžamina Fridmana. On je u svojoj knjizi „Facts are facts“ („Činjenice ostaju činjenice“, izdanje Ihtusa iz 2002) na strani 56 rekao sledeće: „Preobraćeni Hazari su bili prva populacija tobožnjih, takozvanih Jevreja u istočnoj Evropi. Tobožnji, takozvani Jevreji u istočnoj Evropi su potomci Hazara koji su posle preobraćanja prešli u ‘talmudizam’, ili, kako se danas naziva judaizam“. Današnje „zvanične“ informacije govore da u svetu ima oko 14 do 15 miliona Jevreja, od čega oko 90 odsto čine Aškenazi ili istočni Jevreji, koji su prema „jevrejskim“ istoričarima nesumnjivo Hazari! Međutim, ako ih u Americi ima gotovo 10 miliona (samo u NJujorku milion), Mađarskoj oko 400.000, Francuskoj 600.000, Britaniji 400.000... da ne nabrajamo dalje, cifra sigurno narasta do dvadeset miliona. Podsetiću da zvanični podaci iz perioda pre Drugog svetskog rata govore o 10 do 12 miliona, a Kestler kaže da ih je 1960. bilo oko 12 miliona. Pored ove „matematičke“ zavere, nameće se drugo pitanje. Zašto se Hazari predstavljaju kao semiti kada se iz navedenih radova aškenaskih-hazarskih istoričara jasno može zaključiti da nemaju nikakve veze sa semitskim poreklom?! Zašto se oni vekovima lažno predstavljaju, a sve one koji to uvide nazivaju - antisemitima? NJihov semitizam je, međutim, besmislen koliko i antisemitizam. Hazari su od mudrih Jevreja preuzeli običaje, kulturu, tradiciju, Bibliju... i zahvaljujući tome, baštine jevrejsku istoriju. Činjenice su tu. autor POMRAČENJE O PODNE

Odlično KNJIGA O DR RAJSU, IRO PROSVETA, BEOGRAD 1984. Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1] Живот и каријера[уреди | уреди извор] Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1] Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1] Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2] Ангажовање у Србији[уреди | уреди извор] Кућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану. Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду. Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4] Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1] Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6] Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7] У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је: „ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ” Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10] У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1] По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно) „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ Дела[уреди | уреди извор] Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11] У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13] Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14] Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15] О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17] Признања[уреди | уреди извор] Спомен-чесма у Крупњу Гроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду. Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18] Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име. У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19] У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част. У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20] Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда Рајса Кућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21] Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату. Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22] Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“.[23] Библиографија[уреди | уреди извор] Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Чујте Срби!, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes! Švajcarac na Kajmakčalanu - Knjiga o dr Rajsu. Zdenko Levental. Izdavač: Prosveta, Beograd 1984 Arčibald Rajs / Knjiga o Arčibaldu Rajsu

SRBIJA I JEZIČKI SUKOB U JUGOSLAVIJI 1967.: Slobodan P. Selinić Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Srbija i jezički sukob u Jugoslaviji 1967. / Slobodan P. Selinić Vrsta građe naučna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije, 2017 (Beograd : Colorgrafx) Fizički opis 473 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka `Studije i monografije` / Institut za noviju istoriju Srbije ; knj. br. ǂ103 ISBN 978-86-7005-137-9 (broš.) Napomene Tiraž 300 Prilozi: str. 429-450 Na koricama beleška o autoru i delu s autorovom slikom Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 451-461 Registar. Predmetne odrednice Srpskohrvatski jezik -- 1967 Nacionalno pitanje -- Jugoslavija -- 1967 Jugoslavija -- Jezička politika -- 1967 Monografija Slobodana Selinića o sukobu oko zajedničkog jezika u Jugoslaviji prvo je celovito monografsko istraživanje koje se tiče srpsko-hrvatskog spora oko jezika 1967. godine. U prvom planu analize jeste uloga srpske intelektualne i političke (partijske) elite u „jezičkom pitanju“ koje će se pokazati kao jedan od okidača i za međunacionalne sporove. Materija je izložena kroz širok istraživački fokus; autor ispituje društvene prilike u Jugoslavija u vreme eskalacije sporova oko jezika, političko-pravni okvir jezičkog pitanja u Jugoslaviji još od kraja Drugog svetskog rata i nesporazume posle Novosadskog dogovora (1954). U centru pažnje jeste Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika grupe hrvatskih intelektualaca iz marta 1967. kada je spor oko jezika prerastao u prvorazredno političko i nacionalno pitanje. Dokument su podržale vodeće hrvatske institucije kulture, na čelu sa Maticom hrvatskom i Društvom književnika Hrvatske, a podržao ga je i Miroslav Krleža. Potpisnici inicijative, njih 140, iza koje je stajalo 19 najznačajnijih hrvatskih institucija kulture, smatrali su da treba sprečiti nametanje srpskog jezika kao „državnog jezika“; tražili su da se svi akti federalnih organa objavljuju posebno, na četiri priznata jezika (srpskom, hrvatskom, slovenačkom i makedonskom); tražena je „dosljedna primjena“ hrvatskog jezika u javnoj upotrebi u Hrvatskoj, uz obavezu da ga upotrebljavaju i svi Srbi koji žive u Hrvatskoj, ali i svi drugi koji bi došli u Hrvatsku i radili u njenim javnim i državnim institucijama („službenici, nastavnici i javni radnici bez obzira otkuda potjecali“). Autor nam potvrđuje da je ova Deklaracija potkopala jedinu preostalu istorijsku vezu sa prvobitnim jugoslovenskim pokretima iz 19. veka, što je i bio njen osnovni cilj. Ilirski pokret se oslanjao upravo na težnju za jedinstvenim srpskohrvatskim književnim jezikom, a težnja za zajedničkim jezikom ostajala je jaka uprkos čestim političkim sukobljavanjima Srba i Hrvata. Hrvatski kulturni nacionalisti otvorili su vrata potpunom jezičkom odvajanju i tako doveli u pitanje svaku drugu vrstu srpskohrvatske saradnje.Selinić zatim prati i analizira oštar protest na srpskoj strani, jer je takav zahtev značio i otvorenu pretnju asimilacijom Srba u Hrvatskoj. Odgovor je došao veoma brzo, istog meseca, u vidu Predloga za razmišljanje, objavljenog u Književnim novinama, koji su podnela 42 člana Udruženja književnika Srbije. Za razliku od hrvatskog predloga, srpski nije imao podršku partijskog rukovodstva. Potpisnici su zatražili od Savezne skupštine da iz Ustava ukloni nazive: „hrvatsko-srpski“ i „srpskohrvatski“. Istovremeno su tražili da se Srbima u Hrvatskoj i Hrvatima u Srbiji omogući pravo na školsko obrazovanje na sopstvenom jeziku i pismu, „u skladu sa njihovim sopstvenim nacionalnim programima“, kao i pravo na korišćenje nacionalnog jezika i pisma „u odnosima sa svim organima, pravo da osnivaju kulturna društva, lokalne muzeje, izdavačke kuće i novine“ – pravo da neometano i slobodno neguju sve aspekte svoje nacionalne kulture.Usledio je obračun srpskog režima sa potpisnicima Predloga za razmišljanje, kada je pokrenut partijski mehanizam, pa su se SK Srbije i SK Hrvatske našli na istom zadatku. Autor prati najznačajnije događaje u tom procesu: sastanak Sekretarijata GK SKS Beograda od 22. marta, sednicu Gradskog komiteta SK Beograda od 24. marta, skupštinu Udruženja književnih prevodilaca Srbije od 26. marta, aktiv komunista pisaca od 31. marta, plenum Udruženja književnika Srbije od 2. aprila. Autor piše i o kažnjavanju potpisnika Predloga i Deklaracije, o odjecima „rata rečima“ u inostranstvu, kao i o stavu Josipa Broza oko „jezičkog pitanja“. U centru analize jeste i traganje za odgovorom na ključno pitanje komunističke Jugoslavije: ko su „Jugosloveni“ i šta je „jugoslovenstvo“ u Jugoslaviji? Osuda u javnosti i partijsko kažnjavanje nisu značili da su glavni protagonisti dokumenata o jeziku napustili svoje stavove. Naprotiv, autor pokazuje da su narednih godina mnogi od njih nastavili da šire nacionalističke ideje. U Hrvatskoj je nacionalistički talas ostao neprekinut do početka sedamdesetih godina, a u Srbiji su nacionalno orijentisani intelektualci nastavili da kritikuju partijsku politiku u nacionalnom pitanju, da se opiru ustavnim promenama koje su dovodile Srbiju u neravnopravan položaj u federaciji i nastojali su da vode nacionalnu politiku i među Srbima izvan Srbije. Nasuprot dominantnom hrvatskom naučnom diskursu – koji govori da je borba za hrvatski jezik 1967. bila odbrana nacionalnog jezika i kulture od unitarizma, da je u pitanju bila „posljednja linija obrane hrvatske kulture i Hrvata kao naroda“, otpor „srbiziranju“ države i „velikosrpskim ideolozima u redovima jugoslavenske Komunističke partije“ koji su hteli da slome Hrvate kako bi stvorili „velikosrpsku Jugoslaviju“, zapravo „Veliku Srbiju“ – kolega Selinić spor oko jezika posmatra bez ideološkog ili nacionalnog vrednovanja, držeći se osnovnih stavova iznetih u dokumentima i ocene njihovog značaja za društvene prilike i međunacionalne odnose u tadašnjoj Jugoslaviji. Spor oko jezika – koji nije bio samo to – posmatran je bez ideološkog ili nacionalnog vrednovanja. Otvaranjem ključnih pitanja kao što su odnos prema (kon)federalizmu i nacionalizmu i uloga intelektualnih elita u ovim sukobima, autor je dao značajan doprinos naučnim razmatranjima jedne veoma važne teme iz intelektualne i društvene istorije komunističke Jugoslavije. sd

Naslov Jovan Rajić : život i delo / urednik Marta Frajnd Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Institut za književnost i umetnost, 1997 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 462 str., [5] str. s tablama : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Frajnd, Marta, 1938- = Frajnd, Marta, 1938- Vojinović, Staniša Zbirka Posebna izdanja / Institut za književnost i umetnost ; knj. 19 (Broš.) Napomene „Zbornik predstavlja rezultate rada istoimenog skupa koji je održan od 6. do 8. decembra 1994. godine u organizaciji Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.“ --> uvod. Slike J. Rajića. Tiraž 750 Bibliografija radova o Jovanu Rajiću / Staniša Vojinović: str. 391-436. Indeks imena / Marta Frajnd: str. 437-457. Bibliografija uz većinu radova. Rezimei na engl. ili rus. jeziku uz svaki rad. Predmetne odrednice Rajić, Jovan, 1726-1801 -- Zbornici Uroš, srpski car, 1355-1371 Branković, Đorđe, 1645-1711 UVOD Zbornik radova Jovan Rajić – život i delo (dvesta Godina Istorije, 1794–1994) sadrži četrdeset i dva teksta o Jovanu Rajiću i njegovim istorijskim, književnim i teološkim spisima. Zbornik predstavlja rezultate rada istoimenog skupa koji je održan od 6. do 8. decembra 1994. godine u organizaciji Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. Neposredan povod za organizaciju skupa i za izdavanje Zbornika koji se sada pojavljuje pred javnošću bila je dvestagodišnjica prvog i jedinog potpunog izdanja najznačajnijeg Rajićevoga dela – Istorije raznih slovenskih naroda (1794/5). Ova dvestagodišnjica nas je opomenula da je svestrano delo Jovana Rajića, uprkos ogromnom uticaju koje je imalo na savremenike i na srpsku kulturu sve do sredine devetnaestog veka, danas još uvek nedovoljno poznato i proučeno. Retke vrsne studije kao što je knjiga Nikole Radojčića „Srpski istoričar Jovan rajić“ (1952), samo podvlače obavezu naše nauke da se ovom velikom istoričaru, piscu i teologu dostojnije oduži, pre svega izdavanjem njegovih dela čija su sva izdanja starija od sto godina i teško dostupna, dok je veliki broj njegovih spisa još u rukopisu. Ovakav nemaran odnos prema radu jednog od najznačajnijih kulturnih pregalaca srpskog osamnaestog veka ometa stvaranje celovitije i istinitije predstave o srpskoj istoriografiji, književnosti i teologiji druge polovine osamnaestog i prve polovine devetnaestog veka. Zbornik „Jovan Rajić – život i delo“ je pokušaj da se ti propusti delimično nadoknade. Raznovrsnost Rajićevog dela uslovila je da pristup ovom poslu na skupu održanom 1994. i u Zborniku bude interdisciplinaran. Širina Rajićevog dela koje je obuhvatalo istoriju, teologiju, književnost, poeziju, prevođenje i pedagogiju, zahtevala je da se na okupu nađu istoričari, književni istoričari, teolozi, istoričari umetnosti i arhivski radnici. Okupljanje saradnika različitih interesovanja učinilo je da Zbornik prevaziđe svoju prvobitnu namenu (obeležavanje dvesta godina od pojave Rajićeve Istorije) i postane zbir radova koji svestrano osvetljavaju život i delo Jovana Rajića. U Zborniku nedostaju dva saopštenja podneta na skupu, izlaganja Dinka Davidova („Jovan Rajić i Zaharije Orfelin”) i Čedomira Denića („Pokušaj objavljivanja Sabranih dela Jovana Rajića”) koja nisu dostavljena uredništvu Zbornika. Predmet istraživanja dr Mirjane D. Stefanović u radu „Nepoznata (zaboravljena) pesma Jovana Rajića o Marku Kraljeviću i njegovoj ženi” – izazvao je živu diskusiju u toku skupa, zato što je izvestan broj učesnika izrazio sumnju u njegovu autentičnost. Pošto je dr Stefanović ostala uverena u to, uredništvo je (bez obzira što njegovi članovi dele sumnje izražene na skupu) odlučilo da se rad objavi onako kako je podnesen. Smatramo da je objavljivanje rada pravi način da se teze iznete u radu izlože sudu javnosti i potvrde ili opovrgnu daljim istraživanjima ili raspravama. Zbog toga smo uz njen prilog doveli i kratku belešku o Jovanu Rajiću Mlađem. Prijatna dužnost nam je da najlepše zahvalimo onima koji su nam pomogli u pripremanju skupa i objavljivanju Zbornika: prof. dr Borivoju Marinkoviću za sugestije prilikom pripreme skupa i za literaturu o Jovanu Rajiću koju nam je ustupio; ambasadoru SRJ u Češkoj, gospodinu Đoki Stojčiću, koji je pomogao da se prikupi prepiska Jovana Rajića u arhivima u Pragu; Njegovom preosveštenstvu vladici šumadijskom, dr Savi Vukoviću za učešće u pripremi skupa, Ivanu Gađanskom i saradnicima Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković” za organizaciju izložbe o Jovanu Rajiću koja je propratila skup u decembru 1994; a posebno Ministarstvu za nauku i tehnologiju Republike Srbije na pomoći da se ovaj Zbornik objavi. Beograd, maj 1996. Jovan Rajić (Sremski Karlovci, 21. septembar 1726 – Kovilj, 22. decembar 1801) bio je srpski kaluđer, istoričar, pisac i pedagog. Jovan Rajić je bio sin Radoslava Jankovića (rođenog 1699), koji potiče iz varoši Vidina. Jovan je rođen 11. novembra 1726. godine, u Karlovcima, kao prvi sin u „domu Raje Vidinca“. Po očevom nadimku „Raja“, izveo je Jovan kasnije svoje prezime - „Rajić“. U rodnom mestu je pohađao „slovensku školu“ (slovensko-latinsku) kod učitelja - sve Rusa - Emanuela Kozačinskog, Ivana Minackog i još trojice nepoznatih. Gimnaziju je on učio u Komoranu kod jezuita, pa kad su ga hteli prevesti u katolicizam, istu je napustio. Prešao je u Šopron, u tolerantniju protestantsku gimnaziju. Nakon mature krenuo je pešice u Rusiju; željan nauke je otišao u Kijev, gde je završio rusku duhovnu akademiju. Posle tri godine studiranja u Kijevu, četvrtu godinu je pohađao u Moskvi. Kada se vratio u rodne Karlovce nije mogao da nađe mesto, pa se povratio u Rusiju. Odande se on spremi, te preko Carigrada dođe na Svetu Goru, radi skupljanja po manastirima istorijske građe za svoju istorijsku knjigu. Po povratku 1758. godine je dobio mesto nastavnika, prvo u bogoslovsko-učiteljskoj školi u Karlovcima, pa pređe u Temišvar da sprema „klirike“ (buduće sveštenike). Na poziv bačkog episkopa Mojseja Putnika, došao je na rad u novosadskoj bogosloviji. Docnije se zakaluđerio 1772. godine u manastiru Kovilju, i tu kao arhimandrit (1772 –1801) je ostao do smrti. Sahranjen je u manastirskoj crkvi Sv. arhanđela, sa leve strane, „niže prestola Majke Božije“, i tu je tek 1891. godine na prigodnoj svečanosti postavljena kamena nadgrobna ploča. Obeležje je poručeno u Novom Sadu, a za tu priliku je epitaf sastavio prof. Aleksandar Sandić iz Novog Sada. Na ploči je bilo uklesano: „ovde leže kosti...učitelja bogoslovlja – braniča pravoslavlja, velikoga književnika srpskog.“ Lazar Tomanović je nakon posete manastiru Kovilj (1883. godine) u putopisu Na povratku s Brankove svečanosti, zapisao da je srpski narod dužan da ocu svoje istorije podigne pristojan spomenik i to što pre. Kao razlog je naveo skoru posetu stranaca manastiru, koji bi loše o nama sudili zbog naše ravnodušnosti prema svome velikanu. Dela Rajić je najviše radio kao bogoslovski pisac. Napisao je „Katihizis“, više hrišćanskih istorija, obrednih knjiga i polemičkih bogoslovskih spisa. Najznačajnije mu je, kapitalno delo: „Istorija raznih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov“, Beč 179–1795. godine. Radi istraživanja boravio je godinu dana u Rusiji, i dva meseca na Svetoj Gori. Bavio se u svetogorskim manastirima Hilandaru i Zografu, krajem leta 1758. godine. Mada je našao puno starih hrisovulja pisanih, od srpski careva i kraljeva, nisu mu ih hteli dati hilandarski monasi. U Hilandaru je tada bio „mešovit nacionalni sastav“, pored Srba, bilo je Bugara i Grka. U staroj srpskoj Nemanjićkoj zadužbini – svetinji Srbi kaluđeri su bili u manjini; vladalo je među pravoslavnom braćom, najblaže rečeno „nepoverenje“. Rajić je međutim mnogo uticao – pomogao proigumanu Hilandara, Pajsiju jeromonahu „bugarskog porekla“ sa kojim se tada, a i kasnije u Karlovcima opet sreo (1861). Pajsije Hilandarac se nakon upućivanja u temu pokrenuo; uspeo je da napiše i objavi prvu staru istoriju Bugarske nacije i države. U književnost više spadaju ovi njegovi radovi: „Boj zmaja s orlovi“, „Tragedija cara Uroša“, prerada s nemačkog jezika jedne srednjovekovne zbirke pripovedaka i dve zbirke prigodnih i pobožnih pesama („Vo spominaniju smerti“ i „Na gospodskija prazdniki“). Obrazovan u školi Emanuela Kozačinskog i kijevskoj duhovnoj akademiji, koja je važila kao središte pravoslavne skolastike i dogmatike, Rajić je postao najčuveniji teolog kod Srba; nazivan je srpskim Zlatoustom. Imajući poglavito na umu opasnost Srpske pravoslavne crkve u Vojvodini od unijaćenja, naročito se usavršio u pitanjima koja su isticala preimućstvo pravoslavnih dogmi nad unijatskim. U srpskoj istoriografiji je značajan kao jedan od prvih koji su se bavili istorijom sa naučnim pristupom. Istoriografija Rajić je mnogo originalniji i mnogo znatniji kao istoričar. Njegova istorija je vrlo obilno delo i prvi veliki i ozbiljan pokušaj da se prošlost Južnih Slovena prikaže u celini i uporedo sa istorijom okolnih naroda. Suprotno ranijim hronikama, koje počinju crkvenom istorijom i koje događaje i oblike društvenog uređenja tumače Božjim proviđenjem, njegova istorija počinje ranijom sudbinom Slovena i u prikazivanju događaja i državnih oblika oslanja se na pisana dokumenta i kritička razmatranja. Od ranijih istoričara on se obilato služi Hronikom Đorđa Brankovića, Danilovim Životima i nekim stranim istoričarima, ali mu srpski najvažniji pisani izvori nisu poznati. Čuda i kaluđerskih shvatanja ima i kod njega. Prema tome, pravog naučnog metoda u njegovoj istoriji još nema, mada ona nesumnjivo predstavlja napredak u razvitku srpske istoriografije. Iako on u izlaganju izbegava da kaže ono čime bi se, kao ispravan austrijski građanin, ogrešio o svoju podaničku vernost, on ipak uvek brani i veliča Srbe. Pomenuta tragedija je prerada drame Emanuela Kozačinskog, koju je Rajić kao đak gledao i prepisivao, a u starosti preradio i udesio za igru prema svojim nazorima, sasvim u duhu i ruhu srednjovekovnih misterija i mirakula, u kojima se, u doba renesanse, na čudan način prepleće hrišćanski moral sa grčkom mitologijom. To je jedini moralitet u srpskoj književnosti. – Boj zmaja s orlovi je Rajićevo najknjiževnije delo. To je alegorijska istorijska pesma o ratu Rusije i Austrije (orlovi) protiv Turske (zmaj) 1788 – 1790. Pesma je prožeta rodoljubljem i hrišćanskim osećanjima i pisana dosta čistim narodnim jezikom. Najvažniji radovi Istorija u četiri toma: Раичъ, Іоаннъ (1794a). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 1. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. Раичъ, Іоаннъ (1794b). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 2. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. Раичъ, Іоаннъ (1794c). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 3. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. Раичъ, Іоаннъ (1795). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 4. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. MG134

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rijeka 1969. Tvrd povez, zaštitni omot, 554 strane. Napomena: sitnija oštećenja zaštitnog omota; ako se to izuzme, knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. U PRVOM KRUGU, Aleksandra Solženicina, oni koji poznaju složene putove sovjetske literature ocijenili su, još od njegove najave, kao važnu etapu u piščevu opusu i kao jedan od najvažnijih tekstova napisanih u suvremenoj Rusiji. U PRVOM KRUGU predstavlja narativnu evoluciju autobiografskog materijala iz djela »Jedan dan u životu Ivana Denisoviča«. I ovdje se radnja zbiva u jednom staljinskom logoru, ali logoru na »višem nivou«, beskrajno dalekom od uobičajene razine sibirskih logora. To je logor koji je zapravo znanstveno-istraživački centar, zvan šaraška. U šaraški Mavrina, na vratima Moskve, pod neposrednim nadzorom Berijina ureda i Abakumovljeva resora, grupa znanstvenih radnika, uhapšenih bez nekih određenih razloga, za Staljinov račun radi na jednom visoko specijaliziranom projektu na izradi posebnih sistema šifrirane telefonije. Pošto je izrađena tehnika identifikacije glasova, tajna policija obraća se znanstvenicima Mavrina kako bi otkrila osobu koja je anonimnim telefonskim pozivom pokušala raskrinkati jednu lažnu optužbu za špijunažu. I tako se na zahtjev policijskog aparata u šaraški, u roku od nekoliko sati, rađa nova nauka — fonoskopija. Roman, sav zbijen u tijesnom vremenskom prostoru između Božića i Nove godine, lomi, međutim, svaku vremensku i prostornu barijeru preko doživljaja svojih mnogobrojnih ličnosti, muškaraca i žena, koje su podnijele strahote logora, uništavajuće iskustvo prisilnog rada, žestinu apsurdnih optužbi, ali se sveudilj drže svoje jezgre humanosti sačinjene od ljubavi i intenzivna duhovna života. Raspon akcije prema tome se otvara do opće vizije staljinske epohe i samoga sovjetskog društva, što implicira sadržaje i značenja koja daleko prelaze prostorno-vremenska ograničenja radnje, skokom izbijajući iz uskih granica šaraške. Šaraška je zapravo samo prvi krug, danteovski limb izabranih duhova, što ne spoznaše Boga ili smisao »dužnog obožavanja«. A kako je limb već u paklu, kako je to mjesto prokletnika, šaraška je osuda izabranih što su pogođeni staljinskom anatemom, prvi krug nad ponorołn logora; tu ne vlada zakon tjelesnih kazni, nema progona, čovjek radi svoj posao, »bez nade«, živi »u želji«. Ali onaj tko odbije da svu svoju sposobnost stavi na raspolaganje Staljinovoj igri, ponovo biva bačen u najdublje ponore logora. Kroz čvrstu i otpornu materiju svakodnevnog života zatočenika, što je data živim smislom za konkretno i odredeno i jezikom nadasve složenim i kontroliranim, Solženicin postiže visok poetski domet, stvara zdanje u koje se čitaocu čini da fizički ulazi, da se kreće njegovim krivinama, sreće njegove stanovnike i miješa se s njima. Aleksandar Solženjicin (rus. Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918 — Moskva, 3. avgust 2008), bio je ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko—matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Pruskoj, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanju. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970, čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974, vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najviši državni Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin. Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Odeljenje za rak“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva veka zajedno I-II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, ‘Parazit’. Vladivostok 1994, posle dvadesetogodišnjeg izgnanstva, Solženjicin kreće na putovanje po Rusiji Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabulacije ogledalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka“ (1963), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968), i „Prvi krug“ (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. „Odeljenje za rak“ je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. „Prvi krug“ (asocijacija na prvi, „privilegovani“ krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički „vernik“, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao „svetom“: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, „Arhipelag Gulag“, (1973-75), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz Sovjetskog Saveza. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev „Rat i mir“, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od „Avgusta četrnaeste“, 1971, prošireno 1983, preko „Oktobra šesnaeste“, 1984. i „Marta sedamnaeste“, 1986. do „Aprila sedamnaeste“, 1991. Zajednički im je naslov: „Crveni točak“. I dok u koncepciji „istorijske epopeje“ Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva „polifoničnim“ (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom „Ruskom rečniku jezičnog proširivanja“ (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Džona Dos Pasosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: „Kako da preuredimo Rusiju“ (1991), „Rusko pitanje krajem XX veka“, (1994), „Dva veka zajedno“, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Solženjicin je poricao optužbe anti-semitizma. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 20 tak recenica podvuceno hem olovkom, sve ostalo uredno! Knjiga „Zadužbinarstvo kod Srba” rezultat je višegodišnjeg istra¬živačkog rada. Ona predstavlja izraz želje autora da se u vidu sinteze ukaže na najznačajnije srpske zadužbine, koje na posebno upečatljiv način predstavljaju i objašnjavaju zadužbinarstvo kao bitnu, a, možda, i naj¬značajniju karakteristiku srpskog nacionalnog bića. Autoru nije bila namera da u knjizi prikaže sve srpske zadužbine, osnovane u daljoj i bližoj prošlosti, jer to naprosto nije ni moguće u ovakvom tipu dela. Impozantan je broj zadužbinara koji su zaveštali svoju imovinu i osnovali zadužbine. Ali, nažalost, još nije urađen njihov kompletan i jedinstven popis. Ipak, na osnovu raspoloživih podataka Univerziteta u Beogradu, SANU, Matice srpske, Srpske pravoslavne crkve i drugih institucija i organizacija koje imaju veći broj zadužbina, sa sigurnošću se može tvrditi da je njihov broj nekoliko stotina. Samo u Arhivu Srbije čuva se građa o više od 400 zadužbina. Veliki je broj zadužbina koje su u prošlosti osnivali mnogi ktitori, i ne samo pojedinci. Ali, o nemalom broju njih gotovo da i nema značajnijih podataka. O tom zadužbinarstvu govore, uglavnom, legende i narodna predanja. Ima pojedinaca, zadužbinara – ktitora, koji su osnivali i gradili i po nekoliko zadužbina, neki čak i po više desetina. Mnoge za¬dužbine su, nažalost, s vremenom uništene, ugasile se i nisu obnovile svoj rad, iako su u nekom proteklom vremenu imale značajnu ulogu u razvoju Srbije i srpskog društva. Knjiga je koncipirana tako da se celokupna problematika zadu¬ž¬binarstva kod Srba, koliko je god to bilo moguće, izloži što celovitije i preglednije kroz više posebnih poglavlja i celina: Zadužbinarstvo u prošlosti; Fruška gora – „Srpski Atos”; Darivali su svome rodu; Zadužbine u današnje vreme; Zadužbine u zagraničju i susednim zemljama i Zadužbine u dijaspori. Zahvaljujem svima koji su mi savetima, podrškom, dostavljenim poda¬cima i foto-materijalom pomogli da pripremim ovu knjigu. Autor U Beogradu, 2011. Najveća je zadužbina načiniti namastir, ili crkvu, kao što su Srpski carevi i kraljevi gradili; potom je zadužbina načiniti ćupriju na kakvoj vodi, ili preko bare; kaldrmu po rđavom putu; vodu dovesti i načiniti blizu puta (i to se kaže graditi i načiniti – sebi – zadužbinu); usaditi ili nakalemiti voćku blizu puta, gladnog naraniti, žednog napojiti, golog odjesti (no ovo se kaže činiti i učiniti zadužbinu) itd. Turci i današnji dan grade i čine sve te zadužbine. Mnogi begovi Bo¬sanski nadgledaju i opravljaju česme i ćuprije po Srbiji, koje su njiovi sta¬ri prije stotine godina gradili, kao n. p. Rustambegović iz Zvornika Dugu česmu u Tršićkom polju, i drugi nekakav (Bosanski beg) Jadransku ćupriju između Lješnice i Lipnice. Takove zadužbine drugi ne smeju nipo¬što opravljati, nego onaj čije su od starine. „Da vi znate naše manastire Slavni naši cara zadužbine – Da vidite divnu Studenicu, Nedaleko od Novog Pazara, Zadužbinu cara Simeuna – Prvu babo sagradio crkvu, Krasnu slavnu sebi zadužbinu.” Vuk Stefanović Karadžić, Srpski rječnik, 1818. ZADUŽBINARSTVO KOD SRBA Slavko Vejinović Počeci zadužbinarstva u Srba sežu duboko u srednji vek. Dinastija Nemanjića, visoka vlastela, kao i crkveni velikodostojnici, od XII do XV veka darivali su srpskom narodu neprevaziđene i neprocenjive vrednosti u oblasti kulture, duhovnosti, građevinarstva, arhitekture, likovne umetnosti. Kroz zadužbinarstvo može se sagledati ekonomska snaga, kulturna, prosvetna i sveukupna duhovna moć srpskog naroda, koji je bio sposoban da stvori tako velika i vredna dela. Naklonost i ljubav prema gradnji manastira karakteristična je za sve zadužbinare srednjovekovne Srbije. Njihove zadužbine nose notu ličnog obeležja ktitora, ali i pečat njegove individualne prepoznatljivosti. Oni koji su podigli manastir ili crkvu ili koji su ih obnovili, sticali su pravo da se nazivaju ktitorima. Kod velikog broja manastira i crkava, međutim, nema podataka o njima. Manastiri, građeni kao zadužbine, bili su ne samo molitvena i verska središta, već istovremeno i mesta okupljanja, u kojima je narod, predvođen sveštenstvom, donosio važne odluke koje su neposredno uticale na njegovu sudbinu. Zadužbinarstvo, nastalo u novom veku, ogleda se u trajnom darivanju privatne imovine za ostvarivanje društveno korisnih ciljeva. U tom smislu, između zadužbinara i društva uspostavlja se uzajamni odnos. Naime, zadužbinar daje svoju imovinu za ostvarivanje društveno korisnih ciljeva, dok društvo ima moralnu i pravnu osnovu da omogući ostvarivanje ciljeva kojima je zadužbinar bio motivisan u vreme osnivanja zadužbine. Polazeći od rečenog, Slavko Vejinović se latio odgovornog i složenog zadatka da sačini rad koji nas upoznaje sa najznačajnijim zadužbinama i zadužbinarima u srpskoj istoriji. Kao rezultat višegodišnjeg istraživačkog rada na izvornim dokumentima i bogatoj literaturi, sačinio je tekst koji se sastoji iz nekoliko celina, tematski i sadržajno povezanih. Najveću celinu čine sakralne zadužbine, nastale u srednjem veku, ali i u kasnijim vremenima. Prezentaciji manastira Vejinović je pristupio selektivno. Predstavio je najznačajnije, koji se nalaze u Srbiji, kao i u Crnoj Gori, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Rumuniji i Mađarskoj. Upoznao nas je i sa manastirima iz prekomorskih zemalja, SAD i Australije, nastalim u XIX i XX veku. Zadužbine koje su pojedinci i ustanove darovali „na polzu naroda svog” autor je predstavio u dve celine, kako u prošlosti, tako i u današnjem vremenu, u domovini i rasejanju. Govoreći o zadužbinarima, kao specifičnom soju ljudi, Vejinović zaključuje: „Raditi mukotrpno čitavog života i sticati bogatstvo i sve to odjednom i velikodušno ostaviti svome rodu, a ne svojim naslednicima – mogli su da urade samo ljudi dubokih patriotskih osećanja, svesni nacionalnih interesa, ciljeva, stremljenja i, nadasve, interesa i potreba svog naroda”. Kada je reč o ustanovama, autor je posebnu pažnju posvetio Karlovačkoj bogosloviji, Karlovačkoj gimnaziji, Srpskoj učiteljskoj školi u Somboru, Novosadskoj gimnaziji, Matici srpskoj i mnogim drugima. Zadužbine iz novijeg vremena, koje nam Vejinović predstavlja, prevashodno su posvećene velikanima naše prošlosti, kao što su: Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Petar Petrović Njegoš, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Desanka Maksimović. Kao zadužbinari, pominju se: Ilija Milosavljević Kolarac, Sima Andrejević Igumanov, Atanasije Gereski, Đorđe Vlajković i drugi. Autor je obuhvatio i zadužbine u dijaspori, prevashodno u Budimpešti – Tekelijanum, Zadužbina Jakova Ignjatovića, Zadužbina Nauma i Jelene Bozda, Angelineum. Predstavio je i zadužbine u Temišvaru – Makrin dom, Skarlatin dom, kao i Tekelijinu crkvu u Aradu. Ovome treba dodati zadužbine Srba u daljoj dijaspori, na čijem čelu stoji zadužbina Mihaila Pupina. Rukopis Slavka Vejinovića, koji je dosadašnjim publicističkim radom dao značajan doprinos izučavanju zadužbinarstva u Srba kroz vekove, zasnovan na validnim izvorima, izložen je na sintetičan način. Tako smo, na jednom mestu, dobili delo o zadužbinarstvu koje krasi srpsku istoriju kroz više od osam vekova. Ono podstiče da ovu tradiciju treba nastaviti, obogaćivati i prilagođavati savremenim uslovima; tim pre što afirmiše visoku nacionalnu svest i kulturu srpskog naroda na planu zadužbinarstva, kroz različite oblike i sadržaje. Recenzent, prof. dr Ljubivoje Cerović

Knjiga je dobro očuvana. ,,Dragoljub Jovanović je rođen u selu Gnjilan kod Pirota 8. aprila 1895. godine, kao treće od šestoro dece Stavre i Taske, koji su se u Pirot doselili iz Slavinje, sela sa obronka Stare planine. Dragoljubov otac je bio krojač, vredan i štedljiv zanatlija, a po ubeđenju socijalista. Majka Taska bila je domaćica. Rodila je dvanaestoro dece od kojih je šestoro preživelo. Porodica je bila siromašna a brojna, te su Stavre i Taska teško uspevali da obezbede osnovne uslove za preživljavanje. Uprkos tome, nastojali su da deci pruže dobro vaspitanje i omoguće solidno obrazovanje. Dragoljub Jovanović je rastao kao skroman „zanatlijski sin i učenik zanatlija“. Bio je odmalena „prožet mirisom materijala, prizorom ljudi nagnutih nad poslom“ koji se kroz život probijaju sopstvenim rukama i radom, i koji se odlučno bore za vlastitu egzistenciju. Osnovnu školu u Pirotu upisao je 1902/1903. godine. Izuzetno nadaren i radan, ubrzo je postao jedan od najboljih učenika i već od trećeg razreda osnovne škole, od svoje desete godine, posećivao je skupove radnika u Društvenom stanu gde je recitovao poeziju Koste Abraševića. O tome će sâm kasnije napisati: „Vrlo rano sam ušao u političku školu, skoro u isto vreme kad i u osnovnu“. Veoma mlad prihvatio je ideje istaknutih pirotskih socijalista – njihovim idejama socijalne pravde, jednakosti i bratstva ostao je veran do kraja života, a slike tegobnog rada pirotskih seljaka, radnika i zanatlija predstavljale su idejni i moralni kompas u njegovoj borbi za osnovna ljudska prava. U jesen 1911. godine umro je Dragoljubov otac i nakon toga nastupile su još teže godine siromaštva za porodicu Jovanović. Dragoljub Jovanović je u Pirotu završio osnovnu školu i Nižu gimnaziju, a Višu gimnaziju sa velikom maturom u Beogradu. Odličan i marljiv učenik izdvajao se svestranim interesovanjima. Posebno je bio nadaren i zainteresovan za istoriju, književnost, filozofiju. Sa istim oduševljenjem je čitao ruske klasike, francuske i srpske pisce. Višestruko talentovan, ali isto tako i vredan, ispoljiće to u osnovnoj školi, a kasnije samo potvrđivati. U Beograd dolazi 1912. godine, kao sedamnaestogodišnjak, i upisuje gimnaziju. I dalje vredno radi i objavljuje tekstove u Radničkim novinama i drugim listovima i časopisima. Pohađa nastavu u gimnaziji i na univerzitetu. Najčešće sluša predavanja i nadahnjuje se idejama Jovana Skerlića, Bogdana i Pavla Popovića, Jovana Cvijića. Ima veoma raznovrsna interesovanja, ali pod uticajem ideja Dragiše Lapčevića, Dimitrija Tucovića, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića i Jovana Cvijića sve više se bavi pitanjima modernizacije i socijalnopolitičkog preporoda zaostale Srbije. Stoga, Dragoljub Jovanović svoj rad usmerava na sociološka, politikološka i pravna istraživanja u kojima se ispoljavaju sva njegova širina, talenat i vrednoća. IV razred Pirotske gimnazije 1910 drugi red prvi s leva IV razred Pirotske gimnazije 1910 drugi red prvi s leva Djaci socijalisti u Pirotu 1911,prvi s leva Djaci socijalisti u Pirotu 1911,prvi s leva Maturanti II Beogradske gimnazije, 1914.godine, srednji red, drugi s leva Maturanti II Beogradske gimnazije, 1914.godine, srednji red, drugi s leva Prvi svetski rat je 1914. godine zatekao Dragoljuba u Pirotu i prekinuo njegovo školovanje. Vojne vlasti ga odatle šalju u Makedoniju, u manastir Lesnovo, za učitelja, gde će ostati do kraja te prve ratne godine. Od početka 1915. do povlačenja preko Albanije, novembra iste godine, radio je kao učitelj, a kasnije kao bolničar u vojnoj bolnici u Radovištu. Solun 1916. Solun 1916. Vojno uverenje 1916. Vojno uverenje 1916. Početkom 1916. godine srpska vlada ga je poslala u Francusku na školovanje. U Klermonu je završio studije filozofije a potom, oktobra 1917, upisao studije na uglednom Pravnom fakultetu u Parizu kod čuvenog profesora Buglea. U francuskoj prestonici je upoznao studentkinju Danicu Danu Milošević, kojom se oženio novembra 1919. godine Srpski student u Klermon-Feranu, 1917.godine Srpski student u Klermon-Feranu, 1917.godine Program 1918. Program 1918. Nakon završenih studija prava, 1923. godine je odbranio doktorsku disertaciju: glavnu „Les Rendements Optimum du Travail Ouvrier“ („Moderni stimulansi radničkog rada“). Budući da je bio veliki patriota, nije prihvatio ponudu da nastavi univerzitetsku karijeru u Parizu. Umesto toga, vraća se iz Francuske u Srbiju i uključuje u javni život, prvo u vidu stručno i naučnopublicističkog rada a kasnije i neposrednim političkim angažovanjem. Delovao je kao ubeđeni demokrata, bogate evropske kulture i velikog profesionalnog znanja, spreman da se stavi u službu svoje zemlje, da doprinese njenoj modernizaciji i demokratizaciji. Doktorska teza 1923. Doktorska teza 1923. img118 Ubrzo je na beogradskom Pravnom fakultetu za predmet Agrarna politika izabran za docenta (1924), a potom (1926) i za venrednog profesora. Jovanovićevo teorijsko shvatanje društva svojevrsna je kombinacija političkih, ekonomskih, moralno-filozofskih i drugih elemenata. Uviđao je da je selo jedinstvena društvena sredina, a seljaštvo, kao poseban homogen društeni sloj mistično vezan za zemlju, nosilac svega vrednog u društvu. Stoga, smatrao je, seljaštvo bi trebalo da ima odlučujući uticaj i vladajući položaj u društvu. Bio je pokretač i urednik nekoliko časopisa i listova i jedan od vodećih aktivista u Zemljoradničkom pokretu, koji se borio za socijalno, kulturno i političko uzdizanje sela i seljaka. Sa svojim istomišljenicima osnovao je Grupu za socijalnu i kulturnu akciju (1924), koja je oštro kritikovala autokratski režim i međunacionalne sukobe u zemlji. Pokrenuo je i uređivao listove Novi pravci (1924) i Rad (1926), u kojima su zastupane i popularisane levičarske, socijalističke ideje, sarađivao sa mnogim časopisima i listovima širom Jugoslavije. Od 1925. godine član je Saveza zemljoradnika i vođa leve frakcije tog saveza. Na međunarodnom kongresu socijalne politike u Pragu, 1924. godine, Dragoljub Jovanović, Miloš Đ.Popović, Božidar Adžija i Sreten Kuželj Na međunarodnom kongresu socijalne politike u Pragu, 1924. godine, Dragoljub Jovanović, Miloš Đ.Popović, Božidar Adžija i Sreten Kuželj 4rad Dragoljub Jovanović je u to vreme definitivno odlučio da pored profesorske karijere počne da se bavi i politikom. Cenio je da je to jedini delotvoran način da se bori za svoje ideje. Istinski je želeo da se konačno i kod nas „prime“ ideje slobode, demokratije, vladavine prava. Upravo krajem dvadesetih godina XX veka, te vrednosti su dovedene u pitanje kako u Evropi tako i u tadašnjoj Jugoslaviji. Delovao je kao autonomni kritički intelektualac i narodni tribun, protivnik autokratskog i centralističkog režima, što su i bili razlozi zbog kojih je 1929. i 1930. godine bio hapšen i osuđivan. Nažalost, bio je to tek početak hapšenja, izgona i robijanja Dragoljuba Jovanovića. Vendel o Dragoljubu Jovanoviću 1934. Vendel o Dragoljubu Jovanoviću 1934. Uprkos pritiscima i osudama, nastavio je 1930–1931. da, nezavisno od partijske pripadnosti, okuplja poznate intelektualce oko lista Novi pravci. Znao je da oni mogu doprineti kritici režima i vlade, borbi za bolji položaj sela i seljaštva i borbi protiv korupcije i nacionalnog ugnjetavanja. Maja 1932. godine biva uhapšen zbog dva letka, čiji je potpisnik lično bio: „Zadaci nove vlasti“ i „Šta nas košta svađa sa Hrvatima“. Ne osvrćući se na brojne proteste protiv njegovog hapšenja, a kasnije i suđenja, Državni sud za zaštitu države 6. oktobra 1932. osudio je Dragoljuba Jovanovića na godinu dana strogog zatvora i gubitak državne službe zbog, kako se navodi, „pisanja i rasturanja antidržavnih letaka, držanja ilegalnih sastanaka, napada na poredak i propagiranja federalnog uređenja“. Dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, odlučio je 12. oktobra da ga otpusti iz službe. Zatvorsku kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Posle povratka iz zatvora bio je prinuđen da se bori za golu egzistenciju. Upisao se u registar Advokatske komore u Beogradu i položio advokatsku zakletvu. Uspešno se bavio advokaturom, angažujući se posebno u političkim procesima. Ubrzo, 10. marta 1934, ponovo je uhapšen i osuđen na jednogodišnju robiju i internaciju u Tutin, a potom u Sjenicu. komora Sa suprugom Danom i ćerkama Bojkom i Dafinom, Internacija, Tutin, juli 1933. Sa suprugom Danom i ćerkama Bojkom i Dafinom, Internacija, Tutin, juli 1933. Tokom 1935. godine, po izlasku iz zatvora, potpuno se posvetio predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore. Na listi Udružena demokratska opozicija – dr Vlatko Maček, Dragoljub Jovanović je izabran za narodnog poslanika nadmoćno porazivši vladinog kandidata, osvojivši 62,02 posto glasova. Udružena opozicija je bila druga, iza liste vladine Radikalne stranke. Jovanović je zastupao ideje jugoslovenstva i zalagao se za međunacionalni sporazum Srba i Hrvata. Odlučno se suprotstavio ideologiji i pokretu fašizma i nacizma. Imao je odlučujuću ulogu u formiranju i delovanju Narodnog fronta Jugoslavije, ali je odbio saradnju sa zabranjenom Komunističkom partijom Jugoslavije na tom planu. Posebno se angažovao u pružanju pomoći španskim republikancima u borbi protiv Franka i 1938. godine je u tom cilju boravio u Španiji. Posle povratka u domovinu, nastavio je svoju borbu protiv režima i vlade. Nije propuštao nijednu priliku da napadne predsednika vlade Milana Stojadinovića. Novi povod za hapšenje Jovanovića, Stojadinović je dobio 30. septembra 1938. godine. Jovanović je napisao letak pod naslovom „Najveće izdajstvo posle Kosova“, u kojem je optužio vladu i režim za težak položaj u zemlji, reakciju, pritiske na opoziciju. Uprkos sopstvenoj izvanrednoj odbrani, osuđen je na četrnaest meseci strogog zatvora i novčanu kaznu od 2000 dinara. Ponovo se našao u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, u istoj ćeliji u kojoj je ležao i 1932. godine. Namesničkim ukazom pomilovan je 1939. godine. Sa zbora u Mojkoviću, avgusta 1938.godine Sa zbora u Mojkoviću, avgusta 1938.godine Krupanj, 1938.godine, policija i vojska rasteruju zbor Krupanj, 1938.godine, policija i vojska rasteruju zbor Doček u Pirotu, 1939. godine Doček u Pirotu, 1939. godine Nakon izlaska iz zatvora još žešće je nastupao protiv režima i vlade. Početkom 1940. godine, odnosi između Zemljoradničke levice i Saveza zemljoradnika sve više su se zaoštravali, te je Zemljoradnička levica istupila iz Saveza. Dragoljub Jovanović i njegove pristalice, u martu 1940. godine, održali su osnivački kongres Narodne seljačke stranke a on je izabran za generalnog sekretara. Svojim javnim delovanjem afirmisao je etos samosvojnog delatnika utemeljenog na jedinstvu mišljenja, govora i činjenja. Pored toga, krasila ga je lična hrabrost, požrtvovanost, istrajnost i beskompromisnost u borbi za liberalno-demokratska načela, za poštovanje ljudskih prava i sloboda. Nažalost, uviđao je da je tadašnja Srbija, ali i Jugoslavija, rastrzana primitivizmom, partijskim sukobima, bespoštednom borbom za vlast, grubo gazila građanske slobode i prava. Ispravno je zaključio da nema političke emancipacije i liberalno-demokratske države bez opšteg socijalnog i duhovnog preporoda naroda. Dragoljub Jovanović je tom preporodu srpskog naroda i Srbije posvetio najbolje godine svog života, stvaralačkog rada i angažovanja. 11 11a Aprila 1941. godine, kada je Nemačka napala Jugoslaviju, Dragoljub Jovanović se prijavio kao dobrovoljac, ali nije dobio vojni raspored. Nakon nemačke okupacije,Komunistička partija poziva narod na ustanak, međutim, Jovanović se ne odaziva na taj poziv. Ipak, kada je u zemlji otpočeo rat protiv okupatora, opredelio se za saradnju sa partizanima, pozvavši članove svoje Narodne seljačke stranke da se priključe Narodnooslobodilačkom pokretu. Progonjen od Nemaca i Specijalne policije uspeo je da preživi zahvaljujući dobroti brojnih prijatelja i poštovalaca koji su ga krili po Beogradu i Srbiji. Početkom 1942. godine, Dragoljub Jovanović odbija i poziv iz štaba Draže Mihajlovića da se priključi četničkom pokretu. Dodatnu hrabrost pokazuje odbijajući potpisivanje „Apela intelektualaca srpskom narodu“ protiv komunista, čime na sebe navlači dodatni bes Specijalne policije i Gestapoa. Letak sa preporukama kako da se bore za oslobođenje zemlje i kako da se odnose prema komunistima „Uputstvo članovima Narodne seljačke stranke koji odlaze u partizane“, Jovanović je napisao 12. septembra 1944. godine. Mesec dana kasnije, 15. oktobra 1944. napisao je pozdravni letak „Braćo seljaci“, u kojem je pozdravio dolazak sovjetske vojske kao oslobodilaca Beograda, odavši priznanje Narodnooslobodilačkoj vojsci na čelu sa Josipom Brozom Titom. Odmah po oslobođenja Beograda, 22. oktobra, Dragoljub Jovanović i njegovima supruga su uhapšeni. Po njih su došli Slobodan Penezić Krcun i Čile Kovačević. Povod za privođenje bio je upravo letak „Braćo seljaci“, u kojem je, kako je navedeno, „više naglašavao značaj NSS nego KPJ za oslobođenje zemlje“. Nakon iscrpljujućeg saslušanja, vraćeni su kući tek oko dva sata izjutra. Posle oslobođenja zemlje, 1945. godine Jovanović je prišao Jedinstvenom narodnooslobodilačkom frontu i postao poslanik u Privremenoj skupštini Demokratske Federativne Jugoslavije. Nakon mnogih sporenja i ubeđivanja, uspeo je da vođstvo Narodno seljačke stranke privoli da stupi u Narodni front, do čega je došlo 19. februara 1945. godine. U okviru Narodnog fronta bio je vođa opozicije koja je pružala autoritarnom, nenarodnom režimu. Delujući kao poslanik u Skupštini Jugoslavije, od početka 1945. do sredine 1947. godine, istupao je kao oštar opozicionar komunističkom režimu, istakavši se naročito u debatama o Ustavu FNRJ, agrarnoj reformi, zadrugama i o javnom tužilaštvu. poslanicka legitimacija img050 U Narodnoj skupštini FNRJ vodio je tešku, neravnopravnu borbu. Kritikovao je projekte mnogih zakona: Zakona o javnom tužilaštvu, Zakona o izborima narodnih poslanika u Ustavotvornu skupštinu i Zakona o Narodnoj skupštini. Skupštinsku govornicu koristio je da bi kritikovao jednopartijsku diktaturu komunista, boreći se za parlamentarnu demokratiju i višepartijski sistem. U svojim nastupima zagovarao je princip federativnog uređenja države, ravnopravnost svih federalnih jedinica u njoj. Posebno je isticao potrebu aktivnog učešća seljaka u organima vlasti, kako bi se onemogućila diktatura jedne partije, imajući u vidu pobedničku Komunističku partiju Jugoslavije. Smatrao je da Narodni front ne sme biti igračka u rukama jedne partije. DragoljubJovanovic Rukovodstvo Komunističke partije osudilo je takve stavove Dragoljuba Jovanovića i od sredine 1946. godine protiv njega je počela dirigovana hajka. Štampa je bila prinuđena da prećutkuje i da ne izveštava o govorima Dragoljuba Jovanovića. U Skupštini je doživljavao grube napade. Stvarana je atmosfera koja je trebalo da ga eliminiše iz političkog i javnog života. Skupština je donela odluku da se Dragoljubu Jovanoviću oduzme poslanički mandat zbog njegovog „protivnarodnog stava“, kako je stajalo u obrazloženju Mandatnog odbora. Predizbornu kampanju za Narodnu seljačku stranku vodio je ometan od komunističkih vlasti, uz neviđenu torturu skojevaca koji su ga maltretirali gde god bi se pojavio. Opštoj hajci na Dragoljuba Jovanovića, nažalost, pridružile su se i njegove kolege na Pravnom fakultetu u Beogradu, saradnici u Narodnoj seljačkoj stranci, čak i skojevci u rodnom Pirotu. odluka Budući da je Dragoljub Jovanović bio izuzetno čestit i pošten čovek, renesansnog duha i enciklopedijskog znanja, sjajan govornik i predavač, veoma cenjen i u zemlji i u svetu, intelektualno nadmoćniji od većine svojih kolega, predstavljao je veliku smetnju i prepreku komunističkim jurišnicima na Pravnom fakultetu, koji su nastojali da univerzitet stave pod tutorstvo vlasti. Savet beogradskog Pravnog fakulteta, u nastojanju da ukloni tu prepreku i da se dodvori Brozovom režimu, 31. jula 1946. godine doneo je odluku da svog kolegu, profesora Jovanovića, izbaci sa fakulteta zbog njegovog političkog opredeljenja i delovanja. U nastojanju da se Dragoljub Jovanović potpuno isključi iz političkog života, njegovi protivnici u Narodnoj seljačkoj stranci si bez njegovog prisustva organizovali partijski kongres 11. avgusta 1946. i, jedanaest dana pošto je uklonjen sa univerziteta, isključuju iz rukovodstva i iz stranke Dragoljuba Jovanovića i njegovog vernog saradnika Radomira Todorovića. Na Velikogospojinskom vašaru, 28. avgusta 1946, pirotski skojevci su svog, do juče omiljenog i najpopularnijeg, Piroćanca dočekali kamenicama i psovkama. Budući da je bio superiorniji i popularniji od njihovih komunističkih kandidata, Jovanovića je trebalo u potpunosti omaložavati i onemogućiti. Dragoljubu Jovanoviću, prekaljenom opozicionaru i robijašu, bilo je jasno da su svi ti napadi i diskvalifikacije samo priprema za konačni obračun, osudu i izgon, koji će doživeti naredne godine. Početkom 1947. godine nastavljene su teške optužbe protiv Dragoljuba Jovanovića na radiju, u štampi i javnom životu. Pri tome nisu birana sredstva. U noći 14/15. februara doslovno je izvučen sa slave svog prijatelja u selu Sivac i grubo pretučen. Na Titov predlog, a na osnovu naloga državnog tužioca, Dragoljub Jovanović je 13. maja 1947. godine, na Dan OZN-e, uhapšen „zbog krivičnog dela protiv naroda i države“. Dva dana kasnije, Prezidijum Narodne skupštine FNRJ dao je odobrenje za pokretanje krivičnog postupka protiv Dragoljuba Jovanovića. Suđenje je trajalo osam dana, od 1. do 8. oktobra; bilo je javno i pompezno je praćeno u štampi i na radiju. Zajedno sa Jovanovićem, suđeno je i Franji Gažiju, inženjeru agronomije, vođi Hrvatske seljačke stranke i poslaniku u Privremenoj skupštini. U optužnici je stajalo da su „Jovanović i Gaži išli (su) na to da se ugrozi i konačno obori narodna vlast u FNRJ. Vršili su niz nezakonitih radnji i sarađivali sa centrima jugoslovenske izdajničke emigracije u inostranstvu“. Optužbe protiv Dragoljuba Jovanovića grupisane su u dva dela: krivice za vreme okupacije i krivice posle rata. U prvom delu se navodi da je on stajao na strani „neprijatelja NOB-a“, a u drugom da mu se na teret stavlja „povezivanje sa agentima strane špijunaže i veze sa izvesnim licima iz jugoslovenske emigracije… usmerene na rušenje nezavisnosti, slobode i ugleda zemlje“. Presuda je doneta 8. oktobra 1947. godine. Dragoljub Jovanović je osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od devet godina, na gubitak političkih i pojedinih građanskih prava (prava na penziju i pomoć socijalnog osiguranja u trajanju od tri godine po izlasku na slobodu). Presuda je bila još jedna potvrda da je suprotstavaljanje politici Komunističke partije Jugoslavije, po pravilu, vodilo u zatvor i da je to bilo jedino mesto na kojem je opozicija mogla da postoji. Posle izrečene kazne, Jovanović je bio sproveden u Kazneno-popravni dom u Sremskoj Mitrovici. Dobio je zatvorski broj 7079 i smešten je u zgradu za najteže krivce. U tamnici, po sećanju, počeo je da piše medaljone – portrete o ljudima koje je poznavao i sa kojima je sarađivao. Izuzetno teški uslovi ga nisu omeli da napiše desetine hiljada stranica. U proleće 1953. završio je prvu verziju rukopisa koji je sadržao oko 400 portreta. Radio je bez odmora i predaha. Nakon toga, započeo je rad na rukopisu višetomne knjige Razmišljanja o moralu. U dva navrata pojavila se nada da će Dragoljub Jovanović biti pomilovan. Prvi tračak je bio nekoliko godina nakon izricanja presude, 1952, kada je vlast ukinula seljačke radne zadruge protiv kojih se Jovanović odlučno borio i zbog čega je i dospeo u zatvor. Strana štampa je učestalije počela da piše o sudbini Jovanovića. Pojedini političari, poput Entonija Idna i Oresta Rosenfelda, i razne organizacije (Međunarodna organizacija slobodnih sindikata i druge) zalagali su se za njegova prava, ali bez uspeha. Naredne, 1953. godine Tito je u jednom intervjuu stranom novinaru najavio da „Dragoljub Jovanović neće biti još dugo u zatvoru“. Naravno, to obećanje nije ispunjeno. Devetogodisnjarobija rukopis presuda Vrednosti Posle devet godina robije, Dragoljub Jovanović se vratio iz mitrovačkog zatvora, ali i tada kao da nije izašao iz tamnice. Ostrakizovan, odbačen i marginalizovan, pribežište je našao u svojoj porodici i veoma uskom krugu prijatelja. Po izlasku iz zatvora Po izlasku iz zatvora Na insistiranje prijatelja, počeo je 13. decembra 1962. godine da piše svoje memoarske zapise o događajima i zbivanjima u kojima je učestvovao: od Pirota, krajem XIX veka, do sredine pedesetih godina XX veka. Uz velike napore, 21. marta 1963. godine, završio je prvi od dvanaest tomova svojih Političkih uspomena. Jovanović je te tekstove pisao u vidu memoarskih zapisa i ti spisi su plod njegovih ličnih razmišljanja, ispovesti i uverenja, osvetljavanih doživljajima i iskustvom u godinama teških iskušenja, kada je stranice istorije neretko ispisivalo samo zlo. Rukopis je dopunio i obogatio brojnim izvodima iz novina, časopisa, oglasima, fotografijama, karikaturama iz domaće i strane štampe, dokumentima iz lične arhive i sličnim prilozima. Svaku knjigu je posebno naslovio, imenujući i glavna poglavlja svake knjige, obeležavajući pritom i period na koji se knjiga odnosi: 1) Zanosi (1906–1927), 2) Saznanja (1927–1933), 3) Propovedi (1933–1936), 4) Iskustva (1936–1938), 5) Iskušenja (1938–1940), 6) Uzlet u buri (1940–1943), 7) Mezza Voce (1943–1945), 8) Otpor i kazna (1945–1946), 9) Opozicija – robija (1946–1948), 10) Robijo, majko! (1948–1952), 11) Uspravno (1952–1956). U poslednjoj, dvanaestoj knjizi dat je Registar ličnih imena u kojem postoje objašnjenja u napomene o ličnostima i događajima koje je pominjao, objašnjenja skraćenica i slični podaci. Podrobno pripremljen rukopis završio je 1968. godine. I pored toga što su rukopisi Dragoljuba Jovanovića bili izuzetno zanimljivi i značajni za istoričare, sociologe, pravnike, filozofe i političare, niko od izdavača u Jugoslaviji nije se usudio da objavi bilo koji njegov tekst a kamoli knjigu, jer se nalazio na crnoj listi autora. Stoga je Dragoljub Jovanović odlučio da u samostalnom izdanju objavi deo svojih rukopisa i da ih na taj način učini dostupnim stručnoj i široj javnosti. Tokom 1970. i 1971. godine objavio je prve dve knjige Vedrina, u Beogradu: prvu knjigu medaljona pod naslovom Ljudi, ljudi, dok je knjigu Medaljoni 56 umrlih savremenika, objavio 1973. godine u Beogradu, a knjigu sa medaljonima 46 umrlih savremenika 1976. godine. Ugovor o otkupu knjiga Ugovor o otkupu knjiga Druga strana ugovora o otkupu knjiga Druga strana ugovora o otkupu knjiga Posle decenija izolacije i zabrane javnih istupanje, Dragoljub Jovanović je krajem 1973. godine dobio priliku da iznese svoje stavove u novinama. Krajem 1973. godine, tačnije 21. novembra dao je intervju novinaru Draganu Kalajdžiću iz Zagreba. U tom intervjuu izneo je svoja gledišta o politici, političarima, o intelektualcima, prelomnim događajima u prvoj polovini XX veka, kojima je bio svedok, u svojoj teškoj borbi u životu. Moglo bi se reći da je Jovanović u tom intervjuu, na kraju svog životnog puta sumirao svoje bogato iskustvo i još jednom potvrdio vernost sopstvenom životnom opredeljenju i doslednost političkim idejama i aktivnostima, bez ikakvog žaljenja. O svojoj zlehudoj sudbini Dragoljub Jovanović je s puno gorčine napisao sledeće: „Kad je video da me često hapse u Jugoslaviji, kojoj sam pohrlio čim sam završio studije, moj profesor Bugle mi je pisao: ‘Ako niste potrebni Jugoslaviji dođite u Francusku; mi ćemo umeti da vas upotrebimo’. Nisam otišao, i ne kajem se. Ali izvesna gorčina je ostala – hapsila me monarhija, hapsila me republika. Za kapitaliste sam bio komunista, za komuniste sam bio reakcija. Trinaest najboljih godina proveo sam u tamnicama ili u internaciji, kao da sam najgori i najštetniji čovek“. Do kraja je živeo u oskudici, u političkoj izolaciji, sa zabranom javnog delovanja. U proleće 1977. godine, zdravlje Dragoljuba Jovanovića se pogoršalo, te ga je porodica 21. maja smestila u bolnicu. Umro je 23. maja iste godine. Sahranjen je u krugu svoje porodice i najbližih prijatelja na Novom groblju u Beogradu. Na taj način, sa istorijske scene otišao je samosvojni i neponovljivi profesor, narodni tribun, političar i večiti opozicionar, borac za slobodu bez straha. Ostao je veran i dosledan svojim ljudskim principima i idejno-političkim uverenjima. I pored toga što je 13 godina proveo u tamnicama i decenije u izolaciji, nije dopustio da mu strah ukalja obraz. Ostavio je veliki naučni, publicistički i memoarski opus: Agrarna politika, Učitelji energije, Vedrine, Političke uspomene I–XII, Medaljoni I–IV i druge spise. par Nakon presude 1947. godine, i smrti tri decenije kasnije, Dragoljub Jovanović je bio prokažen pisac a njegove knjige i rukopisi nedostupni i nepoznati široj javnosti. Narednih decenija njegove knjige nisu mogle biti objavljene u zemlji. Početkom osamdesetih godina, međutim, pojavili su se radovi u kojima su pojedini istraživači analizirali političke ideje i angažovanje Dragoljuba Jovanovića: pravnici Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Stranački pluralizam ili monizam (1983), istoričari Branko Petranović, „Politička ideologija levih zemljoradnika i komunista“ (1984), „Zemljoradnička levica i španski građanski rat“ (1987), Mirjana Stefanovski, „Zemljoradnička levica Dragoljuba Jovanovića i pitanje preuređenja Kraljevine Jugoslavije“ (1987), Đura Stevanović, „Sociologija sela u radovima Dragoljuba Jovanovića“ (1987), sociolog Milovan Mitrović, „Seljaštvo i građanski društveno-politički pokreti u Jugoslaviji do Drugog svetskog rata“ (1987). Božidar Jakšić i Nadežda Jovanović priredili su 1991. godine knjigu Sloboda od straha koja sadrži iscrpni predgovor o Dragoljubu Jovanoviću, izbor njegovih političkih radova i bibliografiju radova. Ubrzo je u Nišu organizovan prvi naučni skup posvećen Dragoljubu Jovanoviću. Referati sa tog skupa uvršćeni su u zbornik koji je 1993. godine izdat pod nazivom Čovek iznutra slobodan. Dragoljub Jovanović – naučnik, političar, stradalnik. U zborniku je objavljena i „Bibliografija radova dr Dragoljuba Jovanovića i radova o njemu“ Dobrila Aranitovića. U to vreme počinju pripreme za objavljivanje rukopisa iz bogate zaostavštine Dragoljuba Jovanovića. Izdavačka kuća Kultura i Arhiv Jugoslavije iz Beograda objavili si 1997. godine prvih sedam knjiga Političkih uspomena Dragoljuba Jovanovića. Sociološkinja Dragana Dinić uradila je magistarsku tezu i 1999. objavila knjigu Seljaštvo kao sudbina Dragoljuba Jovanovića. Profesorka Mirjana Todorović objavila je tekst „Dragoljub Jovanović – demokratija kao večno kretanje ka slobodi“. Najzad, 2000. godine dr Nadežda Jovanović objavila je rezultate svojih višegodišnjih istraživanja u knjizi Život za slobodu bez straha. Reč je o dosada najcelovitijoj i najtemeljnijoj studiji o Dragoljubu Jovanoviću. Povodom tridesetogodišnjice smrti, u Pirotu je, 28. avgusta 2007. godine, otkrivena spomen-bista Dragoljubu Jovanoviću, rad pirotskog vajara Pavla Ristića. Dejan A. Milić, publicista iz Pirota, objavio je esej „Dr Dragoljub Jovanović – čovek koji je disao borbom“. Godine 2008. Službeni glasnik, zajedničkim naporom i uz podršku Arhiva Jugoslavije, KIZ Kultura, Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, IP „Filip Višnjić“ i porodice Dragoljuba Jovanovića, uspeo je da pripremi za štampu i objavi Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića u XVI knjiga: Političke uspomene knj. VIII–XII i Medaljoni knj. XIII–XVI. Na taj način su memoarski zapisi Dragoljuba Jovanovića i portreti njegovih savremenika postali dostupni stručnoj i široj javnosti. Pozivajući se na Zakon o rehabilitaciji od 2006. godine, unuk i unuka Dragoljuba Jovanovića, Srđan Jovanović i Stela Damnjanović podneli su Okružnom sudu u Beogradu zahtev za rehabilitaciju svog dede. Po održanom ročištu 11. juna 2009. godine, Veće Okružnog suda u Beogradu donelo je rešenje kojim je Dragoljub Jovanović rehabilitovan.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac ostecen sa zadnje strane, sve ostalo uredno! Manastir Studenica je muški manastir Srpske pravoslavne crkve. Osnovao ga je 1186. godine srpski župan Stefan Nemanja.[1] Godine 1206. na mesto igumana dolazi princ Rastko — u monaštvu prvi arhiepiskop srpski, Sveti Sava — i pod njegovim starateljstvom Studenica postaje kulturni, umetnički, medicinski i duhovni centar srpske države. Starešina manastira je arhimandrit Tihon (Rakićević), na čelu od 2004. godine.[2] Nalazi se na 57 kilometara južno od Kraljeva, i na 44 kilometra severno od Raške. Pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkve. Manastirski kompleks sastoji se od konaka i četiri crkve — Bogorodične, Kraljeve (crkve Svetih Joakima i Ane), Crkve Svetog Nikole, i još jedne, očuvane u temeljima. Bogorodičina crkva u Studenici poznata je kao začetnica i najreprezentativniji nosilac raškog stila u arhitekturi, koji je nastao kao mešavina romaničkih i vizantijskih, tj. zapadnih i istočnih srednjovekovnih arhitektonskih uticaja. Crkvu i dan−danas krasi najbogatija romanička fasadna plastika u srpskoj kulturi.[3] Pored toga, manastir je poznat i po svojoj kolekciji fresaka iz 13. i 14. veka,[4][5] od kojih je daleko najpoznatija freska Raspeće Hristovo iz 1207. godine, jedno od najvećih dostignuća umetnosti srednjeg veka. Zamišljena kao svojevrsni mauzolej rodonačelnika dinastije Nemanjić, Bogorodičina crkva danas čuva mošti velikog župana Stefana Nemanje, velike županice Ane (Anastasije) Nemanjić, prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenčanog i kralja Stefana Radoslava. Kao jedan od najstarijih i najvećih srpskih srednjovekovnih manastira, Studenica predstavlja nepokretno kulturno dobro Republike Srbije i spomenik kulture od izuzetnog značaja. UNESKO je 1986. godine uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine čovečanstva. Često se navodi kao prvi u rangu, i najugledniji srpski manastir.[6] Istorija Vreme Nemanjića Manastirska crkva Uspenja Presvete Bogorodice nalazi se 12 kilometra od ušća Studenice u reku Ibar, Svetska baština (Unesko) od 1986. godine. Zadužbina velikog župana Stefana Nemanje, koja je izgrađena oko 1186. godine. Gradili su je najbolji majstori kamenoresci iz srpskih primorskih zemalja, odnosno sa jugoistočne jadranske obale dok su freske oslikali najbolji grčki majstori oko 1208. godine. Manastir Studenicu je gradio veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjića. Radovi su trajali od 1183. do 1196. godine.[7] Smatra se da je glavna manastirska crkva, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, izgrađena 1186. godine.[7] Gradili su je najbolji majstori romanike sa jadranske obale. Kompleks je nastao na severnim padinama Golije, u predelu „koji beše lovište zverova”.[8] Freska sa likovima Svetog Save i Svetog Simeona Kada su radovi zaokruženi u proleće 1196. godine, Stefan Nemanja je sazvao državni sabor, na kome je prepustio presto svom sinu Stefanu Prvovenčanom i povukao se u svoju zadužbinu.[9] Veliki župan je 1198. godine otišao u svoju drugu zadužbinu, manastir Hilandar, gde je primio monaški postrig i uzeo ime Simeon. Tu je i umro 1199. godine.[7] Za to vreme o Studenici se brinuo kralj Stefan. Studenički tipik (1208), detalj Nemanjin treći sin, Sava Nemanjić, preneo je 1207. godine mošti svoga oca iz Hilandara u Studenicu, gde su položene u već pripremljenu grobnicu. Sveti Sava je nad očevim moštima izmirio svoju zavađenu braću, Stefana i Vukana Nemanjića. Pod njegovim starateljstvom, Studenica je postala politički, kulturni, medicinski i duhovni centar srednjovekovne Srbije. On je upravo tu napisao Studenički tipik, u kom je zadao ustrojenje monaškog života u manastiru Studenica. U njemu piše da je iguman Studenice po starešinstvu iznad igumana svih drugih manastira i da vladar nema vlast nad manastirom, već je tu samo kako bi bratstvo zaštitio od napada neprijatelja.[10] Ovim su udareni temelji autokefalnosti buduće Srpske pravoslavne crkve.[10] U drugom delu, Žitije Svetog Simeona, ostavio je izvore o duhovnom i monaškom životu u njegovom vremenu. Zajedničkim ulaganjima Stefan i Vukan doveli su početkom 13. veka najbolje grčke slikare, koji su završili živopis Bogorodičine crkve oko 1207. godine. Kruna tih radova bila je već tada monumentalna freska Raspeće Hristovo, koja se nametnula kao jedno od najvećih dostignuća u srednjovekovnoj umetnosti Evrope.[7] Dve godine kasnije Bogorodičina crkva bila je u potpunosti završena, u celosti oslikana freskama koje su je činile jednim od najlepših hramova na svetu.[7] Sveti Sava je sredinom druge decenije 13. veka otišao iz Studenice. Iste godine, kako beleže letopisi, iz Simeonovog sarkofaga počelo je da teče lekovito miro, uz koje se beleže još i isceljenja i druga čuda, pa Stefan Nemanja postaje Simeon Mirotočivi. Priprata Bogorodičine crkve je zadužbina kralja Radoslava, koja je sagrađena oko 1230. godine. Studenica je uživala pažnju i drugih članova dinastije Nemanjića. Kralj Radoslav je 1245. dodao crkvi pripratu, a kralj Milutin je sagradio malu crkvu posvećenu svetim Joakimu i Ani. Vreme Turaka Od pada poslednje srpske srednjovekovne države 1459, Turci su često napadali manastir. Prva značajna restauracija je izvršena 1569, kada su freske Bogorodičine crkve ponovo naslikane. Početkom 17. veka, požar i zemljotres su oštetili manastir, a istorijski dokumenti i značajni delovi umetničke baštine su uništeni i izgubljeni zauvek. U okolini se nalaze Gornja Savina isposnica i Donja Savina isposnica. U manastiru se nalazi plaštanica Antonija Iraklijskog iz 14. veka.[11] Uz južni portal Bogorodične crkve u Studenici nalazi se najstariji srpski časovnik, u pitanju je sunčanik kod koga senka umesto na brojke pada na slova.[12] Moderno doba Početkom 19. veka Studenica je bila razorena i opustošena, ali tada postepeno počinje i njena rekonstrukcija. Najpre je, za vreme vladavine kneza Miloša, bila ograđena, da bi knez zatim 1839. godine podigao jedan konak,[6] a kralj Petar i drugi, 1912 godine.[8] Međutim, do prave obnove manastira dolazi i sa obnovljenim interesovanjem naučne javnosti prvom polovinom 19. veka, čemu su prvenstveno doprineli istraživački radovi Feliksa Kanica, i kasnije Mihaila Valtrovića i Dragutina Milutinovića, članovima Srpskog učenog društva.[6] Obavljena su prva snimanja Bogorodičine crkve i reprodukcije hramovne mermerne plastike. Manastir je tokom četvrte decenije 20. veka, neposredno pred rat, ponovo bio osiromašen i zapušten. U blizini je 1938. podignuta česma i zasađen orašar od 500 stabala i mešoviti voćnjak od 1.000, radilo se na opravci pristupnog puta.[16] Drugo razdoblje u obnovi manastira počelo je posle Drugog svetskog rata, kada država preuzima na sebe aktivnije staranje o kulturnom nasleđu.[17] Godine 1949. osnovana je Služba za zaštitu spomenika, na čiju inicijativu su započeta ponovna istraživanja oko manastira. Prema Popoviću, ona zapravo ni nisu bila prava arheološka istraživanja, koliko konzervatorski radovi.[17] Između 1952. i 1956. godine rekonstrusina je srednjovekovna studenička Trpezarija, obnovljeni su konaci i zalečena je kamena plastika glavne crkve. Povodom 800 godina manastira, 1986. godine su o Studenici objavljene dve monografije, dva zbornika radova, a 1988. i katalog izložbe Blago manastira Studenica. Julijan Knežević je bio iguman manastira od (1961—2001). Umetnost Arhitektura Crkva posvećena Bogorodičinim roditeljima Svetom Joakimu i Ani, zadužbina je kralja Milutina podignuta oko 1314. godine. Bogorodičina crkva je jednobrodna crkva s kupolom. Na njenom istočnom kraju je trostrana apsida, a na zapadnom je kralj Radoslav dozidao veliku pripratu. Na severnoj i južnoj strani su predvorja. Fasade su izgrađene od blokova belog mermera. Iznutra je crkva obložena tufom. Spolja gledano, u crkvi se skladno mešaju romanički i vizantijski stil. Mešavina ta dva stila će na kraju proizvesti poseban stil arhitekture poznat kao raška škola. Severozapadno od Bogorodičine crkve je crkva Svetog Joakima i Ane, poznata i kao Kraljeva crkva po svom ktitoru kralju Milutinu. Crkva je sagrađena 1314, u obliku sažetog krsta s oktogonalnom kupolom. Izgrađena je od kamena i tufa, a fasade su obložene gipsom. Kompleks manastira obuhvata i crkvu Nikoljaču, jednobrodnu crkvicu bez kupole, iznutra oslikana u 12. ili početkom 13. veka. Između crkve Nikoljače i Kraljeve crkve nalaze se temelji crkve posvećene Svetom Jovanu Krstitelju. Zapadno od Bogoridičine crkve je trpezarija, sagrađena od kamena za vreme arhiepiskopa Save. Na zapadnoj strani kompleksa je zvonik podignut u 13. veku. Nekada je u njemu bila kapela, a sada se mogu videti samo fragmenti fresaka. Ostaci fresaka, koji prikazuju rodoslovno stablo Nemanjića, mogu se takođe naći na spoljašnjem delu priprate. Severno od trpezarije su konaci iz 18. veka. Danas se u njima nalazi muzej, u kome su izložene brojne dragocenosti iz riznice Studenice, iako je ona znatno osiromašena čestim ratovima i pljačkama. Arheološkim istraživanjima 2012. godine otkrivene su ostaci još dve crkve iz 13. veka, a deo objavljenih nalaza otkriven je ranije. Višegodišnji proces obnavljanja starih fresaka u Studenici uspešno se sprovodi tokom 21. veka...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen (nista strasno) sve ostalo uredno! Manastir Studenica je muški manastir Srpske pravoslavne crkve. Osnovao ga je 1186. godine srpski župan Stefan Nemanja.[1] Godine 1206. na mesto igumana dolazi princ Rastko — u monaštvu prvi arhiepiskop srpski, Sveti Sava — i pod njegovim starateljstvom Studenica postaje kulturni, umetnički, medicinski i duhovni centar srpske države. Starešina manastira je arhimandrit Tihon (Rakićević), na čelu od 2004. godine.[2] Nalazi se na 57 kilometara južno od Kraljeva, i na 44 kilometra severno od Raške. Pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkve. Manastirski kompleks sastoji se od konaka i četiri crkve — Bogorodične, Kraljeve (crkve Svetih Joakima i Ane), Crkve Svetog Nikole, i još jedne, očuvane u temeljima. Bogorodičina crkva u Studenici poznata je kao začetnica i najreprezentativniji nosilac raškog stila u arhitekturi, koji je nastao kao mešavina romaničkih i vizantijskih, tj. zapadnih i istočnih srednjovekovnih arhitektonskih uticaja. Crkvu i dan−danas krasi najbogatija romanička fasadna plastika u srpskoj kulturi.[3] Pored toga, manastir je poznat i po svojoj kolekciji fresaka iz 13. i 14. veka,[4][5] od kojih je daleko najpoznatija freska Raspeće Hristovo iz 1207. godine, jedno od najvećih dostignuća umetnosti srednjeg veka. Zamišljena kao svojevrsni mauzolej rodonačelnika dinastije Nemanjić, Bogorodičina crkva danas čuva mošti velikog župana Stefana Nemanje, velike županice Ane (Anastasije) Nemanjić, prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenčanog i kralja Stefana Radoslava. Kao jedan od najstarijih i najvećih srpskih srednjovekovnih manastira, Studenica predstavlja nepokretno kulturno dobro Republike Srbije i spomenik kulture od izuzetnog značaja. UNESKO je 1986. godine uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine čovečanstva. Često se navodi kao prvi u rangu, i najugledniji srpski manastir.[6] Istorija Vreme Nemanjića Manastirska crkva Uspenja Presvete Bogorodice nalazi se 12 kilometra od ušća Studenice u reku Ibar, Svetska baština (Unesko) od 1986. godine. Zadužbina velikog župana Stefana Nemanje, koja je izgrađena oko 1186. godine. Gradili su je najbolji majstori kamenoresci iz srpskih primorskih zemalja, odnosno sa jugoistočne jadranske obale dok su freske oslikali najbolji grčki majstori oko 1208. godine. Manastir Studenicu je gradio veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjića. Radovi su trajali od 1183. do 1196. godine.[7] Smatra se da je glavna manastirska crkva, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, izgrađena 1186. godine.[7] Gradili su je najbolji majstori romanike sa jadranske obale. Kompleks je nastao na severnim padinama Golije, u predelu „koji beše lovište zverova”.[8] Freska sa likovima Svetog Save i Svetog Simeona Kada su radovi zaokruženi u proleće 1196. godine, Stefan Nemanja je sazvao državni sabor, na kome je prepustio presto svom sinu Stefanu Prvovenčanom i povukao se u svoju zadužbinu.[9] Veliki župan je 1198. godine otišao u svoju drugu zadužbinu, manastir Hilandar, gde je primio monaški postrig i uzeo ime Simeon. Tu je i umro 1199. godine.[7] Za to vreme o Studenici se brinuo kralj Stefan. Studenički tipik (1208), detalj Nemanjin treći sin, Sava Nemanjić, preneo je 1207. godine mošti svoga oca iz Hilandara u Studenicu, gde su položene u već pripremljenu grobnicu. Sveti Sava je nad očevim moštima izmirio svoju zavađenu braću, Stefana i Vukana Nemanjića. Pod njegovim starateljstvom, Studenica je postala politički, kulturni, medicinski i duhovni centar srednjovekovne Srbije. On je upravo tu napisao Studenički tipik, u kom je zadao ustrojenje monaškog života u manastiru Studenica. U njemu piše da je iguman Studenice po starešinstvu iznad igumana svih drugih manastira i da vladar nema vlast nad manastirom, već je tu samo kako bi bratstvo zaštitio od napada neprijatelja.[10] Ovim su udareni temelji autokefalnosti buduće Srpske pravoslavne crkve.[10] U drugom delu, Žitije Svetog Simeona, ostavio je izvore o duhovnom i monaškom životu u njegovom vremenu. Zajedničkim ulaganjima Stefan i Vukan doveli su početkom 13. veka najbolje grčke slikare, koji su završili živopis Bogorodičine crkve oko 1207. godine. Kruna tih radova bila je već tada monumentalna freska Raspeće Hristovo, koja se nametnula kao jedno od najvećih dostignuća u srednjovekovnoj umetnosti Evrope.[7] Dve godine kasnije Bogorodičina crkva bila je u potpunosti završena, u celosti oslikana freskama koje su je činile jednim od najlepših hramova na svetu.[7] Sveti Sava je sredinom druge decenije 13. veka otišao iz Studenice. Iste godine, kako beleže letopisi, iz Simeonovog sarkofaga počelo je da teče lekovito miro, uz koje se beleže još i isceljenja i druga čuda, pa Stefan Nemanja postaje Simeon Mirotočivi. Priprata Bogorodičine crkve je zadužbina kralja Radoslava, koja je sagrađena oko 1230. godine. Studenica je uživala pažnju i drugih članova dinastije Nemanjića. Kralj Radoslav je 1245. dodao crkvi pripratu, a kralj Milutin je sagradio malu crkvu posvećenu svetim Joakimu i Ani. Vreme Turaka Od pada poslednje srpske srednjovekovne države 1459, Turci su često napadali manastir. Prva značajna restauracija je izvršena 1569, kada su freske Bogorodičine crkve ponovo naslikane. Početkom 17. veka, požar i zemljotres su oštetili manastir, a istorijski dokumenti i značajni delovi umetničke baštine su uništeni i izgubljeni zauvek. U okolini se nalaze Gornja Savina isposnica i Donja Savina isposnica. U manastiru se nalazi plaštanica Antonija Iraklijskog iz 14. veka.[11] Uz južni portal Bogorodične crkve u Studenici nalazi se najstariji srpski časovnik, u pitanju je sunčanik kod koga senka umesto na brojke pada na slova.[12] Moderno doba Početkom 19. veka Studenica je bila razorena i opustošena, ali tada postepeno počinje i njena rekonstrukcija. Najpre je, za vreme vladavine kneza Miloša, bila ograđena, da bi knez zatim 1839. godine podigao jedan konak,[6] a kralj Petar i drugi, 1912 godine.[8] Međutim, do prave obnove manastira dolazi i sa obnovljenim interesovanjem naučne javnosti prvom polovinom 19. veka, čemu su prvenstveno doprineli istraživački radovi Feliksa Kanica, i kasnije Mihaila Valtrovića i Dragutina Milutinovića, članovima Srpskog učenog društva.[6] Obavljena su prva snimanja Bogorodičine crkve i reprodukcije hramovne mermerne plastike. Manastir je tokom četvrte decenije 20. veka, neposredno pred rat, ponovo bio osiromašen i zapušten. U blizini je 1938. podignuta česma i zasađen orašar od 500 stabala i mešoviti voćnjak od 1.000, radilo se na opravci pristupnog puta.[16] Drugo razdoblje u obnovi manastira počelo je posle Drugog svetskog rata, kada država preuzima na sebe aktivnije staranje o kulturnom nasleđu.[17] Godine 1949. osnovana je Služba za zaštitu spomenika, na čiju inicijativu su započeta ponovna istraživanja oko manastira. Prema Popoviću, ona zapravo ni nisu bila prava arheološka istraživanja, koliko konzervatorski radovi.[17] Između 1952. i 1956. godine rekonstrusina je srednjovekovna studenička Trpezarija, obnovljeni su konaci i zalečena je kamena plastika glavne crkve. Povodom 800 godina manastira, 1986. godine su o Studenici objavljene dve monografije, dva zbornika radova, a 1988. i katalog izložbe Blago manastira Studenica. Julijan Knežević je bio iguman manastira od (1961—2001). Umetnost Arhitektura Crkva posvećena Bogorodičinim roditeljima Svetom Joakimu i Ani, zadužbina je kralja Milutina podignuta oko 1314. godine. Bogorodičina crkva je jednobrodna crkva s kupolom. Na njenom istočnom kraju je trostrana apsida, a na zapadnom je kralj Radoslav dozidao veliku pripratu. Na severnoj i južnoj strani su predvorja. Fasade su izgrađene od blokova belog mermera. Iznutra je crkva obložena tufom. Spolja gledano, u crkvi se skladno mešaju romanički i vizantijski stil. Mešavina ta dva stila će na kraju proizvesti poseban stil arhitekture poznat kao raška škola. Severozapadno od Bogorodičine crkve je crkva Svetog Joakima i Ane, poznata i kao Kraljeva crkva po svom ktitoru kralju Milutinu. Crkva je sagrađena 1314, u obliku sažetog krsta s oktogonalnom kupolom. Izgrađena je od kamena i tufa, a fasade su obložene gipsom. Kompleks manastira obuhvata i crkvu Nikoljaču, jednobrodnu crkvicu bez kupole, iznutra oslikana u 12. ili početkom 13. veka. Između crkve Nikoljače i Kraljeve crkve nalaze se temelji crkve posvećene Svetom Jovanu Krstitelju. Zapadno od Bogoridičine crkve je trpezarija, sagrađena od kamena za vreme arhiepiskopa Save. Na zapadnoj strani kompleksa je zvonik podignut u 13. veku. Nekada je u njemu bila kapela, a sada se mogu videti samo fragmenti fresaka. Ostaci fresaka, koji prikazuju rodoslovno stablo Nemanjića, mogu se takođe naći na spoljašnjem delu priprate. Severno od trpezarije su konaci iz 18. veka. Danas se u njima nalazi muzej, u kome su izložene brojne dragocenosti iz riznice Studenice, iako je ona znatno osiromašena čestim ratovima i pljačkama. Arheološkim istraživanjima 2012. godine otkrivene su ostaci još dve crkve iz 13. veka, a deo objavljenih nalaza otkriven je ranije. Višegodišnji proces obnavljanja starih fresaka u Studenici uspešno se sprovodi tokom 21. veka...