Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1930. god. 20. str Dr. Mirko Kus - Nikolajev - Nomadski motivi u Jugoslovenskoj seljackoj umetnosti Kus Nikolajev, Mirko, hrvatski etnolog i sociolog (Zagreb, 11. V. 1896 – Zagreb, 18. III. 1961). Studirao prirodoslovne znanosti i filozofiju na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1924. doktorirao. Na Sveučilištu u Berlinu slušao je predavanja iz etnologije, sociologije i ekonomije. Bio kustos Etnografskoga muzeja u Zagrebu (1925–33) i autor prvoga muzejskoga vodiča (Šetnja po Etnografskom muzeju u Zagrebu, 1927), potom radio u Radničkoj komori u Zagrebu, a tijekom rata ostao u knjižnici Glavnoga ravnateljstva za promidžbu NDH. Za Kraljevine Jugoslavije i NDH uhićivan i zatvaran zbog ljevičarskoga djelovanja, a na procesima 1946. i 1948. osuđen na dvije, odnosno na 11 godina zatvora zbog »političke suradnje s okupatorom« (pušten 1951. nakon intervencije američkoga pisca U. Sinclairea). Objavio je mnogobrojna djela s područja etnologije, antropologije, sociologije, muzeologije. Zauzimao se za istraživanje kulturne dinamike i kulturnih procesa u bližoj i daljoj prošlosti i originalno tumačio hrvatsku seljačku kulturu u okolnostima nastupajuće industrijalizacije. Inovativan je bio i njegov pristup istraživanju folklornoga likovnoga izraza (O podrijetlu licitarskog srca, 1928; Hrvatski seljački barok, 1929; Ekspresionizam u seljačkoj umjetnosti, 1929; Psihološka sadržina u seljačkoj umjetnosti, 1929., i dr.). Smatra se jednim od začetnika sociološke znanosti u Hrvatskoj. Bavio se temama iz opće sociologije, sociologije kulture, umjetnosti i književnosti, političke sociologije i dr. Posebice se ističu radovi koji tematiziraju odnos biologije i sociologije (Problemi biološke sociologije, 1924), problematiku funkcije u društvu (Sociologija milieua, 1929) i elitizam (Mostovi elita, 1940).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dozivljaji dvojice prijatelja Piotr Choynowski (Varšava, 27. kolovoza 1885. - 25. studenog 1935., Otwock) bio je poljski književnik, romanopisac i prevoditelj; izabran za člana prestižne Poljske akademije književnosti od 1933. godine.[1] Choynowski je prvotno studirao kemiju u Varšavi i Lwówu (danas Lviv), zatim od 1908. godine povijest i filozofiju u Zürichu i na Jagelonskom sveučilištu u Krakovu. Godine 1914. tijekom Prvog svjetskog rata pridružio se poljskim legijama (Legiony Polskie) u borbi za neovisnost Poljske, ali zbog lošeg zdravlja natjerao ga je da odustane. Od 1916. Choynowski je živio u Varšavi. Postao je glavni urednik časopisa Tygodnik Ilustrowany s kojim je radio do 1930. Od 1933. bio je član Akademije (Polska Akademia Literatury). Choynowski je bio vrhunski romanopisac koji je pisao u realističkom stilu utemeljenom na autentičnosti i istinitosti opažanja. U svojoj se prozi usredotočio na život poljskih viših slojeva, inspiriran spisima Henryka Sienkiewicza. Jedan od njegovih najznačajnijih romana, posvećen Varšavi 1920. godine, bio je Dom w śródmieściu (Kuća u središtu grada, 1924.).[2] Također je na poljski preveo Tuge mladog Werthera Johanna Wolfganga Goethea među ostalim djelima. Choynowski je bio gotovo zaboravljen u komunističkoj Poljskoj pod sovjetskom dominacijom. Godine 1953., za vrijeme poljskog staljinizma, oživljena je jedna od njegovih pozorišnih predstava privremeno nazvana Ruchome piaski (Promjenjivi pijesak, iz 1913.). Godine 1988. ponovno je tiskan njegov roman W młodych oczach (U mladim očima, 1933.), a 1991. još jedan pod nazivom Młodość, miłość, awantura (Mladost, ljubav i nemir, iz 1926.).

Naslov: Naše finansije 1918-1925 Autor: Dr. Slavko Šećerov Izdavač: Beograd : Izdavačka knjižarnica Napredak Pismo: ćirilica Br. strana: 204 ; tabele Format: 22,5 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) izuzetno lepo očuvana imajući u vidu da je stara skoro 100 godina: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja, `magarećih ušiju` i sl. s tim što su po ivicama poprimili žućkastu boju od starosti i zbog kvaliteta papira upotrebljenog za štampu; korice su kao na slici, u dnu prednje strane su minimalno pohabane po ivici. Godina izdanja je 1926. a knjiga je štampana u štampariji `Jugoslavija` - Beograd, Brankova ul. br. 7. O autoru možete da pročitate ovde: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BA%D0%BE_%D0%A8%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%B2 Slavko Šećerov (1888 – 1967), ekonomista i političar. Filozofski fakultet (prirodne nauke) završio u Beču, gde je doktorirao 1910. godine. Prešao je u Srbiju 1912. godine. Magistrirao je ekonomiju na Londonskoj ekonomskoj školi 1919. godine. Bio je poverenik agrarne reforme za Banat, Bačku i Baranju posle I svetskog rata i aktivan u finansijskim odborima kao višestruki poslanik. Radio je u ministarstvu finansija. Pisao je o uticaju ratova na privredu, o inflaciji u Jugoslaviji, smatrajući je rezultatom povećanja novčanog opticaja i nepovoljnog platnog bilansa, o agrarnoj krizi i ekonomskoj politici. Kritikovao je ministre finansija za deficite i analizirao agrarnu reformu i njene posledice. Finansije / Kraljevina SHS / Jugoslavija / 1918-1925 / Ekonomska politika Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Arhitektura i Skulptura u Dalmaciji od početka IX do početka XV veka Crkve Autor: prof. Miloje M. Vasić Štampana je na srpskom jeziku. Izdavač: Izdavačka Knjižarnica Gece Kona, Beograd, 1922. Miloje Vasić (Veliko Gradište, 3. septembar 1869 — Beograd, 4. novembar 1956) bio je srpski arheolog, profesor na Beogradskom univerzitetu i član SANU. Biografija Od 1896. do 1899. godine je studirao arheologiju u Berlinu i Minhenu. Diplomirao je kod profesora Furtvenglera. Iste godine se vratio u Srbiju gdje je predavao u Velikoj školi i na Filozofskom fakultetu od 1899. do 1941. godine, a potom, po završetku Drugog svjetskog rata opet od 1947. do 1955. godine. Arheološka istraživanja u Vinči je započeo 1908. godine. Neka svoja arheološka istraživanja je radio uz sponzorstva Ruskog carskog arheološkog instituta u Carigradu i Engleza ser Čarlsa Hajda. U periodu od 1932. do 1936. godine je objavio rezultate svojih obimnih istraživanja u monografiji „Preistoriska Vinča“ u četiri toma.[1] Za života je objavio preko 200 naučnih radova i smatra se ocem moderne srpske arheologije.[2] U mladosti se bavio likovnom kritikom. Smatra se jednim od najistaknutijih srpskih predstavnika humanističkih nauka.[2] Na osnovu iskopavanja praistorijskog lokaliteta u Vinči[3] došao je do zaključka da podunavska kultura potiče iz Sredozemlja (Egejska kultura) i prednje Azije, a ne iz nordijskih zemalja. Dopisni član SANU postao je 18. marta 1948, a redovni 27. maja 1952. Miloje Vasić je ubrojen u 100 najznamenitijih Srba u istoimenoj knjizi iz 1993. godine. Dana 20. aprila 2007. u Velikom Gradištu, rodnom mestu poznatog profesora, postavljena je spomen bista, ispred Velikogradištanske gimnazije. Po njemu je nazvana OŠ „Miloje Vasić” Kaluđerica. Vodio je prepisku sa nemačkim praistoričarem Gustafom Kosinom.[4] Nazivan je ocem srpske arheologije.

edicija KAIROS PROSVETA Novi Sad 1971 meke korice179 str odlično očuvana potpis autora retko u ponudi Domaja dodaje genealosku dimenziju prethodno napisanim i objavljenim elementima 1 i 2. Domaja je treca knjiga elemenata, mada bi mogla biti i prva, kao sto po svemu izgleda nece biti poslednja. Ovaj genealoski osvrt na dogadjeje pocev od pre 200 godina pa do danasnjih dana, bio je neophodan da bi se sve ono sto cini sadrzaj elemenata 1 i 2, kao i ono sto ce uslediti u buducem elementima, cistije i dublje upoznalo. Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović, rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) je bio srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Osnovnu školu pohađao je po raznim mestima u Vojvodini, a srednju je završio u Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu. Ekonomski fakultet u Beogradu upisao je 1946. godine. Posle dve završene godine studija upisao se na tek osnovanu Akademiju za pozorište i film u Beogradu, gde je diplomirao 1952. godine na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd. U književni život stupio je 1955. godine poemom Bačka zapevka, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972).

Samsung YP-T10 - Bluetooth MP3 Player ... 4Gb u crno-sivom kućištu, u kompletu sa original Samsung USB kablom preko koga se puni i ostvaruje vezu sa računarom, polovan i provereno ispravan sa dobrom baterijom koja je poslednji put držala 9 sati u režimu slušanja muzike FM radia, detaljne karakteristike i uputstvo pogledajte na net-u po navedenom modelu, stanje kao na slikama ... slušalice nisu uključene u cenu i koristite sopstvene ! Lično preuzimanje : KOD MENE KUĆI u BG na Senjaku ! Slanje : Post Express-om o trošku kupca ! ***** Pogledajte i ostalu moju prodaju na Kupindu, možda nađete nešto interesantno : http://www.kupindo.com/Clan/nin2/SpisakPredmeta

Nekorišćeni primerak, još nerasečen tabak 1935 Retko u ponudi Mihailo Pupin Slavko Bokšan Izdavač: Srpska manastirska štamparija, Sremski Karlovci 1935; Mihajlo Idvorski Pupin (Idvor, kod Kovačice, 9. oktobar 1854 — Njujork, 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija i počasni konzul Srbije u SAD.[a] Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“ (engl. From immigrant to inventor).[1][2] Mihajlo Pupin Mihajlo Pupin.jpg Mihajlo Pupin, oko 1890. godine Puno ime Mihajlo Idvorski Pupin Rođenje 9. oktobar 1854. Idvor, kod Kovačice, Austrijsko carstvo Smrt 12. mart 1935. (80 god.) Njujork, SAD Polje matematika, fizika Škola Univerzitet Kolambija, Columbia School of Engineering and Applied Science, Columbia College Humboltov univerzitet u Berlinu Univerzitet u Kembridžu Poznat po Pupinov kalem Potpis Pupin signature.png Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimentalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Takođe je zaslužan i za pronalazak Pupinovih kalemova. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta. Biografija Uredi Majka Olimpijada (levo) Grob Mihajla Pupina u Njujorku Mihajlo Idvorski Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatu (tada Austrijsko carstvo, danas Srbija). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada.[3] Deda po ocu mu se zvao Arsenije, a Pupini su u Idvori zabeleženi od sredine 18. veka.[4] Po odlasku u Ameriku, dodao je prezime „Idvorski“ (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara, od toga su ostale tri sestre: Persida, Ljubica i Hristina.[5] Porodica Pupin je autohtona u Banatu, gde živi barem od prve polovine 18. veka. Pupini nose tipično slovensku/srpsku Haplogrupu I2.[6] Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Varvaru.[7] U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: „ Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[8] ” Preminuo je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu.[9] Postoji inicijativa da njegovi posmrtni ostaci budu preneti u Srbiju.[5] Obrazovanje Uredi Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u srpskoj pravoslavnoj osnovnoj školi, a potom u nemačkoj osnovnoj školi u Crepaji. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. U gimnaziji nastavlja druženje sa Orlovaćaninom Urošem Predićem, započeto u Crepaji.[10] Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske, koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872, odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. „ Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[11] ” Studije u Americi i doktorat Uredi Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Ujedinjeno Kraljevstvo (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije, na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“.[12] Akademska karijera i naučno-istraživački rad Uredi Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo Kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. godine. Kao rezultat toga, Pupin je izumeo električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak Х-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Uredi Prenos signala pomoću pupinovih kalemova Pupinovi kalemovi u PTT muzeju u Beogradu Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. „ Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[13] ” Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901. godine, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj.[14] Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899., razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radio-tehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Uredi Prvi sastanak Nacionalnog savetodavnog komiteta za vazduhoplovstvo 1915. (Pupin sedi prvi zdesna) Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za vazduhoplovstvo. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[15] Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Uredi Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. „ Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[11] ” Pismo Mihajla Pupina poslanstvu Kraljevstva SHS 1920. Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebalo da pripadne Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Spisak patenata Uredi Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[16] i 34 patenta.[17] Patenti objavljeni u Americi[18][19] Broj patenta Naziv patenta Engleski naziv Datum objavljivanja 519.346 Aparat za telegrafske i telefonske prenose Apparatus for telegraphic or telephonic transmission 8. maj 1894. 519.347 Transformator za telegrafske, telefonske ili druge električne sisteme Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems 8. maj 1894. 640.515 Tehnika razvođenja električne energije pomoću naizmeničnih struja Art of distributing electrical energy by alternating currents 2. januar 1900. 640.516 Električni prenos pomoću rezonantnih strujnih kola Electrical transmission by resonance circuits 2. januar 1900. 652.230 Tehnika smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. jun 1900. 652.231 Metod smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to Method of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. jun 1900. 697.660 Mašina za namotavanje Winding-machine 15. april 1902. 707.007 Višestruka telegrafija Multiple telegraphy 12. avgust 1902. 707.008 Višestruka telegrafija Multiple telegraphy 12. avgust 1902. 713.044 Proizvođenje asimetričnih struja pomoću simetričnog elektromotornog procesa Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process 4. novembar 1902. 768.301 Bežično prenošenje električnih signala Wireless electrical signalling 23. avgust 1904. 761.995 Aparat za smanjenje slabljenja električnih talasa Apparatus for reducing attenuation of electric waves 7. jun 1904. 1.334.165 Prenošenje električnih talasa Electric wave transmission 16. mart 1920. 1.336.378 Antena sa raspodeljenim pozitivnim otporom Antenna with distributed positive resistance 6. april 1920. 1.388.877 Zvučni generator Sound generator 3. decembar 1921. 1.388.441 Višestruka antena za prenošenje električnih talasa Multiple antenna for electrical wave transmission 23. decembar 1921. 1.415.845 Selektivna impedancija koja se suprotstavlja primljenim električnim oscilacijama Selective opposing impedance to received electrical oscillation 9. maj 1922. 1.416.061 Radio-prijemni sistem visoke selektivnosti Radio receiving system having high selectivity 10. maj 1922. 1.456.909 Talasni provodnik Wave conductor 29. maj 1922. 1.452.833 Aparat za selektivno pojačavanje Selective amplifying apparatus 23. april 1923. 1.446.769 Aperiodični pilotni provodnik Aperiodic pilot conductor 23. februar 1923. 1.488.514 Selektivni aparat za pojačavanje Selective amplifying apparatus 1. april 1923. 1.494.803 Električno podešavanje Electrical tuning 29. maj 1923. 1.503.875 Radiofonski prijemnik Tone producing radio receiver 29. april 1923. Književna delatnost Uredi Portret Mihajla Pupina, rad Uroša Predića, deo umetničke zbirke Matice srpske Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities; 1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine; 1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Zadužbine Mihajla Pupina Uredi Narodni dom Mihajla I. Pupina - Pupinova zadužbina u Idvoru Rodna kuća Mihajla Pupina u Idvoru Pupin je 1914. godine oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u Staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. U Idvoru je od sopstvenih sredstava podigao Narodni dom Mihajlo I. Pupin, sa željom da objekat dobije funkciju narodnog univerziteta, odnosno da bude baštovanska i voćarska škola, što se do danas nije ostvarilo. Danas se u Idvoru nalazi Memorijalni kompleks, osnovan u spomen na rad i zaslugeovog velikog srpskog naučnika, pronalazača, profesora i dobrotvora.[20] Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Fond Mihajla Pupina u okviru Narodnog muzeja u Beogradu, finansirao je izradu i štampanje prvih savremenih naučnih monografija o srpskim srednjovekovnim manastirima, poput Studenice i Manasije.[21] Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.[22] U Americi je 1909. godine osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez Sjedinjenih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa.[23] Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom.[24] Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Profesor Pupin je sam finansirao štampanje jedne srpske patriotske knjige o Prvom svetskom ratu, delo Milana Toplice. Prihod od prodaje te knjige, bio je namenjen `Društvu za pomaganje Srba begunaca i proteranih iz Austrougarske monarhije`.[25] Kolekcija od 12 vrednih slika poklonjenih od strane Pupina Narodnom muzeju u Beogradu danas čini Legat Mihajlo Pupin.[26][27] Bogati profesor Pupin je oko 1915. godine napisao svoj testament, u kojem je odredio da budu pomognute mnoge srpske nacionalne, obrazovne i kulturne ustanove. Nakon njegove smrti, 1935. godine međutim poslednju očevu volju pred američkim sudom je pokušala da ospori njegova kćerka gđa Smit. Umesto namenjenih 50.000 dolara, obaranjem očevog testamenta ona bi dobila čak milion dolara. Kćerka je imala šanse po američkim zakonima, jer da bi testament bio valjan moraju postojati dva istovetna primerka. Problem je nastao zbog nedostatka još jednog istovetnom primerka testamenta.[28] Ubrzo posle njegove smrti ćerka Varvara je prodala njegovu zaostavštinu na aukciji.[29] Počasti Uredi Spomenik Mihajlu Pupinu u Novom Sadu Spomenik Mihajlu Pupinu u Idvoru Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925—1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske kraljevske akademije Titule Uredi Doktor nauka, Univerzitet Kolumbija (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929) Bio je počasni građanin Zrenjanina od 1921. godine.[30], i Bleda, koji je njegovom zaslugom pripao Kraljevini SHS[31] Medalje Uredi Bista Mihajla Pupina koja se nalazi u holu Univerziteta Kolumbija. Bista Mihajla Pupina u pročelju iznad ulaza u Narodni dom, rad Ivana Meštrovića Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[32] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931. U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom,[33] kao i jedna mala planeta koja je otkrivena 2001. godine.[34] Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime.[35] Godine 1927, na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Univerzitetom Kolumbija.[36] Posebno priznanje Uredi Srebrnjak sa likom Mihajla Pupina iskovan povodom 125 godina od njegovog rođenja. U Americi je 1958. godine ustanovljena Medalja Mihajla Pupina koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI).[37][38][39] Mihajlo

Laser Light Za Unutrasnje i Vanjske Prostore Sa Mnogo Raznih Motiva LED Laser Light Show - Odlican laser za dekoraciju-ukrašavanje objekata ili prostora za slavlja, praznike. U potpunosti prekriva objekte kombinacijom crvenih i zelenih zraka sa mnogo raznih motiva Pokriva do 300 m2 prostora 100% otporan na vremenske nepogode (sneg, kiša, magla) i može raditi besprekorno na temperaturi od -35do 40 stepeni U pakovanju se dobija: -LASER -dodatak za postavku u zemlji -postolje za sto, pod ili gde god zelite da ga stavite -uputstvo -daljinski upravljac -adapter za struju -usb kabl Cena je 2600 dinara Saljem Brzom Postom a Moze Preuzimanje kod mene na Novom Beogradu.

U dobrom stanju Godina dana : pripovetke / Petar S. Petrović Vrsta građe kratka proza Cilјna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1930 Izdavanje i proizvodnja Skoplјe : Krajčinac, 1930 Fizički opis 148 str. ; 20 cm ISBN (Broš.) Napomene Posveta autora: NBKG: LDP 1844 Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) bio je književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata.

Vesna Parun - Zore i vihori Drustvo knjizevnika Hrvatske, Zagreb, 1947. Mek povez, zastitni omot, 170 strana. EKSTREMNO RETKO PRVO IZDANJE PRVE ZBIRKE PESAMA VESNE PARUN! Vesna Parun (Zlarin, 10. travnja 1922.- Stubičke Toplice, 25. listopada 2010.) je bila hrvatska pjesnikinja, koja se smatra jednom od najistaknutijih ličnosti hrvatske poezije i književnosti za djecu u drugoj polovici 20. vijeka. Vesna Parun rođena je 10. april 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Otac Ante rodom je s otoka Prvića, a majka Antica sa Šolte. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942.). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gdje se udala, razvela i doživjela novi niz nedaća. Od tada je živjela uglavnom u Zagrebu i radila kao slobodni književnik. No nakon pola stoljeća u Studentskom gradu, u zagrebačkoj Dubravi, u Badelovoj ulici 15 (danas Vile Velebita), Vesna Parun svoj je skromni dom 2000., iz nevolje, zauvijek napustila i, vjerujući da je riječ o privremenom smještaju iz zdravstvenih razloga, smjestila se u Stubičkim Toplicama. Ondje je još krajem 1970-ih upoznala svoju najveću životnu učiteljicu, prosjakinju Magdicu. Njeno višegodišnja izolacija iz javnog života je prekinuta godine 2007. kada je na izborima podržala Demokratsku stranku žena. Za svoj pjesnički rad dobila je značajne i brojne nagrade i priznanja. Za zbirku `Pjesme` (1948.) dobila je Nagradu Matice hrvatske, za zbirku `Crna maslina` (1955.) dobila je Nagradu grada Zagreba, za stihovani dječji roman `Mačak Džingiskan i Miki Trasi` (1968.) dobila je Nagradu Grigor Vitez, 1972. dobila je kao najuspješniji dječji pjesnik Zmajevu Nagradu Matice srpske u Novom Sadu, a 1970. u Parizu je dobila Diplomu za poeziju. Njena zbirka `Zore i vihori` (1947.) po mnogo čemu označava važan datum u razvojnom tijeku novije hrvatske poezije. Poezija `Zore i vihori`, 1947., `Pjesme`, 1948., `Crna maslina`, 1955., `Vidrama vjerna`, 1957., `Ropstvo`, 1957., `Pusti da otpočinem`, 1958., `Ti i nikad`, 1959., `Koralj vraćen moru`, 1959., `Konjanik`, 1961., `Jao jutro`, 1963., `Bila sam dječak`, 1963., `Vjetar Trakije`, 1964., `Pjesme`, 1964., `Gong`, 1966., `Otvorena vrata`, 1968., `Ukleti dažd`, 1969., `Tragom Magde Isanos`, 1971., `Sto soneta`, 1972., `I prolazim životom`, 1972., `Stid me je umrijeti`, 1974., `Olovni golub`, 1975., `Apokaliptičke basne`, 1976., `Ljubav bijela kost`, 1978., `Čitač snova`, 1978., `Izabrane pjesme`, 1979., `Mapa Magdica`, 1979., `Šum krila, šum vode`, 1981., `Salto mortale`, 1981., `Izabrana djela`, 1982., `Grad na Durmitoru`, 1988., `Kasfalpirova zemlja`, 1989., `Indigo grad`, 1990., `Sonetni vijenci`, 1991., `Tronožac koji hoda`, 1993., `Začarana čarobnica`, 1993., `Izbor iz djela`, 1995., `Ptica vremena`, 1996., `Smijeh od smrti jači`, 1997., `Pelin basne`, 1998., `Spužvica i spužva`, 1999., `Političko Valentinovo`, 2000., `Grijeh smrti`,2000.. Proza `Pod muškim kišobranom`, 1987., `Krv svjedoka`, 1988., `Hrvatska kraljica`, 1999., `Noć za pakost - moj život u 40 vreća`, 2001. Dječja poezija `Patka Zlatka`, 1957., `Tuga i radost šume`, 1958., `Zec mudrijan`, 1958., `Kornjačin oklop`, 1958., `Mačak Džingiskan i Miki Trasi`, 1968., `Mačak na mjesecu`, 1969., `Miki Trasi i baka Pim Bako`, 1968., `Miki slavni kapetan`, 1970., `Karneval u Kukljici`, 1974., `Poznanstvo s danima malog Maksima`, 1974., `Igre pred oluju`, 1979., `Dvanaest slikovnica o psima`, 1983., `Hoću ljutić, neću mak`, 1983., `Roda u školi`, 1988., `Pokraj Kupe kad se vrapci skupe`, 1989., `Moj prijatelj šišmiš`, 1990., `Uspavanka za poljubac`, 1995., `Kroz prozorčić zime`, 1995., `Pčela, duga i mlin`, 1997., `Tri morske pustolovke`, 2000., `Morska kočijica`, 2001. Dramska djela (izvedena) `Marija i mornar`, `Apsirt`, `Magareći otok, oliti homo homini asinus`, `Škola za skitnice`. Nagrade i priznanja Poetum oliveatus na manifestaciji `Croatia rediviva: Ča, Kaj, Što - baštinski dani` 1995. nagrada `Tin Ujević` 2003., za zbirku soneta `Suze putuju` `Nagrada Vladimir Nazor` 1959. godišnja nagrada 1982. za životno djelo

Lepo očuvano Retko Prvo izdanje Janko Kersnik (sloven. Janko Kersnik; 4. septembar 1852 — 28. jul 1897) bio je slovenački pisac i političar. Zajedno sa Josipom Jurčičem, smatra se najvažnijim predstavnikom književnog realizma na slovenačkom jeziku. Rođen je 4. septembra 1852. na Brdu pri Lukovici.[1] Njegov otac Jože Kersnik bio je okružni sudija, dok je majka Berta Hofern bila lokalna plemkinja. Kersnik je odrastao u dvojezičnom nemačko-slovenačkom okruženju. Pohađao je gimnaziju na nemačkom jeziku u Ljubljani, ali je izbačen pod optužbama za slovenački nacionalizam.[2] Studije je nastavio pod privatnim tutorstvom Frana Leveca, uticajnog mladog slovenačkog istoričara književnosti. Studirao je pravo na Univerzitetu u Beču i Gracu, gde je diplomirao 1874. Radio je u austrougarskoj administraciji u Ljubljani između 1874. i 1878. godine, gde je otvorio javnobeležničku kancelariju na Brdu pri Lukovici. Krajem 1870-ih, aktivirao se u politici, u liberalnoj mladoslovenskoj stranci. Godine 1883. izabran je za kranjsku stalež. Zajedno sa Franom Šukljem pripadao je umerenoj frakciji slovenačkih liberala i protivio se konzervativizmu Starih Slovenaca, centralizmu austrijskih liberala i slovenačkom radikalnom nacionalnom liberalizmu, za koji su se zalagali Ivan Hribar i Ivan Tavčar. Preminuo je u Ljubljani 28. jula 1897. Književno delo Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik na nemačkom jeziku. Pod uticajem slovenačkih post romantičarskih autora Josipa Stritara i Simona Jenkoa, počeo je pisanje na slovenačkom jeziku. Prvo je pisao u kasnom romantičnom stilu, ali je pod uticajem prijatelja Josipa Jurčiča prešao na književni realizam. Bio je plodan autor kratkih priča, feljtona i satira, u kojima je kritički ocenjivao zaostalost slovenačkih zemalja svog vremena i radikalizaciju političkog života. Bibliografija Na Žerinjah, 1876 COBISS.SR 62961664 Rokovnjači – završen nakon smrti Josipa Jurčiča, 1881 COBISS.SR 30308865 Lutrski ljudje, 1882 COBISS.SR 63837696 Ciklamen, 1883 COBISS.SR 34961408 Gospod Janez, 1884 COBISS.SR 75632128 Agitator, 1885 COBISS.SR 215794944 Mačkova očeta, 1886 Testament, 1887 COBISS.SR 37458176 Dohtar Konec in njegov konj, 1888 COBISS.SR 3350275 Kako je stari Molek tatu iskal, 1889 COBISS.SR 3350275 Kmetske slike, 1891 COBISS.SR 117854464 Jara gospoda, 1893 COBISS.SR 228680448 Očetov greh, 1894 COBISS.SR 26886145

BORBA PROTIV JEZUITA ili čovek bez predrasuda Sacher-Masoch **1934... Naslov : BORBA PROTIV JEZUITA ili čovek bez predrasuda FIGHTING Jesuit or a man without prejudice * istorijske pripovedke iz doba carice Marije Terezije * historical stories about the Jesuits from the time of Empress Maria Theresa autor: Leopold fon Zaher-Mazoh izdanje srpske knjižare i štamparije Braće M.Popović-a u Novom Sad-u 1900.g orginalan povez mek-prekoričen-mek karton-pvc omot.ćirilica.130+2.strane prilog izdanja knjižare,ćirillica,format 19 x 14 cm Sacher-Masoch,von Leopold von (1836-1895) Stanje : očuvana vrlo dobro,malo promena na nekim pojedinim listovima-10.-tak strana-providne fleke od stajanja-nema ispisivanja-odličan primerak STANJE KAO NA SLIKAMA Leopold fon Zaher-Mazoh (nem. Leopold von Sacher-Masoch; 27. januar 1836 — 9. mart 1895) bio je austrijski pisac istorijskih romana i romana sa temama iz alternativne seksologije. Pisao je pod pseudonimom, Šarlot Arand i Zoe fon Rodenbah. Po njemu je nazvan pojam u seksologiji — mazohizam. Počeo je sa pisanjem dela koja su vezana uglavnom za austrijsku istoriju. Njegove knjige su prevođene na ukrajinski, poljski, ruski i francuski jezik. U Galiciji njegove knjige su veoma čitane i cenjene. Njegovo najznačajnije delo je Venera u krznu objavljeno 1870. godine.[2] U romanu opisuje seksualne fantazije i fetiše, vezano za žene koje su dominantne i koje nose krzno. Kasnije, on je te svoje fantazije radio sa svojim ljubavnicama i suprugama. U Francuskoj je bio odlikovan krstom Legije časti za svoj doprinos književnosti Glavne podatke o životu Zaher-Mazoha ostavljaju nam njegov sekretar Šlihtegrol i njegova prva žena koja uzima ime junakinje `Venere u krznu`, Vanda. Vandina knjiga je jako lepa. Kasniji biografi su je oštro ocenjivali, pri čemu bi se često zadovoljili time da je potpuno otpišu. Po njihovom sudu, u toj knjizi Vanda daje odveć nevinu sliku o sebi. Priželjkivali su da ona bude sadistkinja, budući da je Mazoh bio mazohista. Međutim, možda problem nije bio dobro postavljen...

Kao na slikama Retko u ponudi Dizajn Pavle Bihalji Pisac ERIH MARIJA REMARK Izdavač NOLIT – BEOGRAD Izdanje 1929 Povez MEKI s omotom Strana 201 Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice

Gramatika i Stilistika Hrvatskog ili Srpskog jezika-1931.g *6786*02-2023 Dr.Prof.T.Maretić napisao,Tomislav (Tomo) Maretić, 2-popravljeno izdanje izdanje: Obnova Zagreb 1931.g, Naklada Jugoslovenskog nakladnog d.d. OBNOVA, Zagreb, 1931. Povez-broš-karton naknadno,latinica,stranica: 631. , Format: 24 x 16 cm. težina 880.grama Stanje: vrlo dobro-uredno-nema ispisivanja, korice naknadno ojačane kartonom i pvc omotom Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika Na izmaku 19. st., točnije 1899., Maretić je objavio dvije gramatike: 1. Gramatiku i stilistiku hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, 2. Gramatiku hrvatskoga jezika za niže razrede srednjih škola. Prva je spomenuta Gramatika veći dio 20. st. bila temelj jezične norme i glavni jezični priručnik generacijama učenika i studenata. Sadržava i Dodatak Stilistici (antibarbarus), u kojemu autor daje popis „običnijih barbarizama s naznakom, kako je mjesto njih bolje govoriti i pisati.” U skladu s time što je Maretić bio vukovac i mladogramatičar može se zaključiti da je njegova Gramatika, u koju nisu bila uključena djela hrvatske književnosti i u kojoj se nije obazirao na dotadašnji hrvatski jezični razvoj, tj. na tronarječnu dimenziju hrvatskoga jezika, u to doba bila najbolji i naopsežniji opis novoštokavskih govora. Tim je djelom, prema riječima M. Samardžije i A. Selaka, završio obračun s jezičnom koncepcijom hrvatskoga standardnog jezika zagrebačke filološke škole. Tomislav (Tomo) Maretić Tomislav (Tomo) Maretić (Virovitica, 1854. – Zagreb, 1938.) hrvatski je jezikoslovac. Pučku je školu pohađao u Virovitici, a gimnaziju u Varaždinu, Požegi i Zagrebu. Na Filozofskome fakultetu u Zagrebu diplomirao je slavistiku i klasičnu filologiju. Radio je kao gimnazijski profesor u Požegi (1879. – 1881.) i u Zagrebu (1881. – 1885.). Doktorirao je 1883. godine položivši doktorski ispit iz slavistike i filozofije te obranivši disertaciju O nekim pojavama kvantitete i akcenta u jeziku hrvatskom ili srpskom. Od 1886. predavao je slavensku filologiju na Filozofskome fakultetu u Zagrebu kao izvanredni profesor. Iste je godine bio u Leipzigu i Pragu na studijskome usavršavanju. Od 1890. postao je redoviti profesor zagrebačke slavistike. Umirovljen je 1914., ali se vratio na fakultet i od 1919. do 1924. predavao indoeuropeistiku. Pravi je član JAZU-a bio od 1890., a njegov predsjednik od 1915. do 1918. Godine 1892. na listi mađaronske Unionističke stranke izabran je za zastupnika gospićkoga, a 1900. slunjskoga kotara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pripovetka Janka Krsnika Sa Slovenackog preveo Aleksandar J. Curcic, Bogoslov Janko Kersnik (sloven. Janko Kersnik; 4. septembar 1852 — 28. jul 1897) bio je slovenački pisac i političar. Zajedno sa Josipom Jurčičem, smatra se najvažnijim predstavnikom književnog realizma na slovenačkom jeziku. Rođen je 4. septembra 1852. na Brdu pri Lukovici.[1] Njegov otac Jože Kersnik bio je okružni sudija, dok je majka Berta Hofern bila lokalna plemkinja. Kersnik je odrastao u dvojezičnom nemačko-slovenačkom okruženju. Pohađao je gimnaziju na nemačkom jeziku u Ljubljani, ali je izbačen pod optužbama za slovenački nacionalizam.[2] Studije je nastavio pod privatnim tutorstvom Frana Leveca, uticajnog mladog slovenačkog istoričara književnosti. Studirao je pravo na Univerzitetu u Beču i Gracu, gde je diplomirao 1874. Radio je u austrougarskoj administraciji u Ljubljani između 1874. i 1878. godine, gde je otvorio javnobeležničku kancelariju na Brdu pri Lukovici. Krajem 1870-ih, aktivirao se u politici, u liberalnoj mladoslovenskoj stranci. Godine 1883. izabran je za kranjsku stalež. Zajedno sa Franom Šukljem pripadao je umerenoj frakciji slovenačkih liberala i protivio se konzervativizmu Starih Slovenaca, centralizmu austrijskih liberala i slovenačkom radikalnom nacionalnom liberalizmu, za koji su se zalagali Ivan Hribar i Ivan Tavčar. Preminuo je u Ljubljani 28. jula 1897. Književno delo Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik na nemačkom jeziku. Pod uticajem slovenačkih post romantičarskih autora Josipa Stritara i Simona Jenkoa, počeo je pisanje na slovenačkom jeziku. Prvo je pisao u kasnom romantičnom stilu, ali je pod uticajem prijatelja Josipa Jurčiča prešao na književni realizam. Bio je plodan autor kratkih priča, feljtona i satira, u kojima je kritički ocenjivao zaostalost slovenačkih zemalja svog vremena i radikalizaciju političkog života. Bibliografija Na Žerinjah, 1876 COBISS.SR 62961664 Rokovnjači – završen nakon smrti Josipa Jurčiča, 1881 COBISS.SR 30308865 Lutrski ljudje, 1882 COBISS.SR 63837696 Ciklamen, 1883 COBISS.SR 34961408 Gospod Janez, 1884 COBISS.SR 75632128 Agitator, 1885 COBISS.SR 215794944 Mačkova očeta, 1886 Testament, 1887 COBISS.SR 37458176 Dohtar Konec in njegov konj, 1888 COBISS.SR 3350275 Kako je stari Molek tatu iskal, 1889 COBISS.SR 3350275 Kmetske slike, 1891 COBISS.SR 117854464 Jara gospoda, 1893 COBISS.SR 228680448 Očetov greh, 1894 COBISS.SR 26886145

Karađorđe: Tragedija u 5 činova / Miloš Perović Islamska dioničarska štamparija u Sarajevu Sarajevo 1907. Mek povez, ćirilica, 220 strana. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; rikna učvršćenja knjigovezačkim lepkom; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R1 Retko. Miloš Perović, pesnik, putopisac i dramski pisac, rođen je 1874. godine u Užicu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je u Beogradu, Beču i Lajpcigu. U Cirihu je 1905. godine odbranio doktorat iz psihologije i pedagogije o pedagoškim pogledima Dositeja Obradovića. Radio je kao prosvetni radnik u Užicu, Čačku, Skoplju i Solunu. Perović je objavio dve zbirke pesama pod istim nazivom „Pesme“. Prvu je štampao u štampariji Lazara Trišića i objavio u Užicu 1903. godine. Potpisao se pseudonimom Pjetro Kosarić. Zbirka je doživela veliki uspeh, a Bogdan Popović je 1911. njegovu pesmu „Našto misao“ uvrstio u svoju Antologiju novije srpske lirike. Druga je štampana u Beogradu 1909. godine. Za dramu u pet činova “Karađorđe”, dobio je nagradu 1906. godine od Srpske Kraljevske Akademije. Napisao je i pozorišnu šalu “Ženomrzac” 1914. godine. U zaostavštini Miloša Perovića sačuvan je veći broj pesama, veliki broj aforizama, dva putopisa, četiri dramska dela i tri dnevnika. Dušan Nedeljković je priredio knjigu filozofskih misli Miloša Perovića koja je štampana 1934. godine pod nazivom “Misli”. U stvaralaštvu Miloša Perovića se prepliću misao i emocije, a prožimaju filozofija i poezija. Poezijom se bavio tokom celog života, poslednjiih godina svog stvaralačkog rada više je pisao aforizme o postanku sveta, o životu i smrti, o ženi i čoveku, o ratu i mudrosti, o sreći i ljubavi, o mislima, strasti i rezignaciji. U stvari, sva ta pitanja, kao i pitanja časti, istine i bola sadržana su i u Perovićevoj poeziji… Oko 70 Perovićevih pesama objavljeno je u različitim književnim časopisima, a putopis i 4 drame objavljene su u godišnjaku užičkog Istorijskog arhiva „Istorijska baština“. Učestvovao je u oba balkanska rata kao rezervni kapetan i odlikovan je Srebrnom medaljom za hrabrost. U Prvom svetskom ratu bio je teško ranjen u bitci na Adi Kurjačici, zatim je zarobljen sa teškim ranjenicima u Peći. Iako mu je leva noga anputirana, u zarobljeništvu je proveo godinu dana. Godine 1916, posle razmene zarobljenih oficira dospeo je u Italiju, zatim u Francusku, u Pariz, gde je umro u bolnici Sv. Jovana Bogoslova. Sahranjen je na groblju Tije u Parizu, među srpskim ratnicima. Odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde 4. stepena.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! 79. str. 1931. god B. Sirola M. Gavazzi Milovan Gavazzi (Gospić, 18. ožujka 1895. – Zagreb, 20. siječnja 1992.) jedan je od najznačajnijih hrvatskih etnologa 20. stoljeća. Postavio je temelje etnološkomu znanstvenom radu u Hrvatskoj te odgojio mnoge naraštaje hrvatskih etnologa.[1] Životopis Studirao je slavistiku, germanistiku i filozofiju u Zagrebu i Pragu. Utemeljitelj je etnološkog znanstvenog rada kao i nastave etnologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu na Katedri za etnologiju. U razdoblju od 1923. do 1927. radio je kao kustos u Etnografskom muzeju u Zagrebu. Od 1927. godine profesor je na Katedri za etnologiju do umirovljenja 1965. godine. Nastavnim se je radom bavio još gotovo dva desetljeća nakon umirovljenja.[1] Bavio se poviješću etnologije, praslavenskom etnografskom baštinom, hrvatskom tradicijskom kulturom i kulturom drugih slavenskih naroda te ostalih europskih naroda kao i izvaneuropskim kulturama. Pored toga proučavao je folklornu glazbu, glazbala i ples. Uz nastavni i znanstveni rad pokrenuo je izdavačku i filmsku djelatnost te je započeo i etnološku kartografiju. Dobitnik je Herderove nagrade 1970. godine. Dvanaesti kongres Međunarodne unije antropoloških i etnoloških društava dodijelio mu je, kao etnologu svjetskoga značenja, 1988. posebnu plaketu. Autor je niza knjiga, studija i članaka.[2] Godišnja nagrada i nagrada za životno djelo Hrvatskog etnološkog društva koja se dodjeljuje za iznimna postignuća u etnologiji nazvana je njegovim imenom. Dr. Božidar Širola (Žakanje, 20. prosinca 1889. – Zagreb, 10. travnja 1956.), hrvatski skladatelj i glazbeni pisac, muzikolog i etnomuzikolog. U Karlovcu je završio pučku školu i pohađao glazbenu školu. Realnu gimnaziju, započetu u Karlovcu završio je u Zagrebu, gdje je nastavio i učenje violine kod Ladislava Miranova, a po završetku gimnazije upisao je studij matematike i fizike. Diplomirao je 1913. i odmah se zaposlio kao nastavnik, te nastavio kao privatni učenik Ivana pl. Zajca učiti glazbenu teoriju i instrumentaciju. Već tada je Širola skladao, i neke su njegove skladbe izvedene u Zagrebu. Kao zborovođa Akademskoga glazbenog društva Mladost putovao je po Austriji, Madžarskoj, Njemačkoj, upoznao značajne skladatelje, te nastavio glazbeno usavršavanje na Institutu za glazbene nauke Sveučilišta u Beču. Na osnovi disertacije Das istrische Volkslied stekao je 1921. naslov doktora filozofije, postavši tako prvi hrvatski školovani muzikolog. Božidar Širola bio je kustos, zatim ravnatelj Etnografskoga muzeja u Zagrebu. Poznat je kao skladatelj (gotovo svih glazbenih oblika), muzikolog (autor prvog sustavnog pregleda povijesti hrvatske glazbe) i etnomuzikolog (autor brojnih rasprava o hrvatskoj folklornoj glazbi). Umro je u Zagrebu 10. travnja 1956.

Magyar ipar és kereskedelem Magyar ipar és kereskedelem Magyar ipar és kereskedelem Magyar ipar és kereskedelem SZERZŐ Dr. Dobsa László Dr. Kovalóczy Rezső Dr. Tahy István Dr. Rézler Gyula Dr. Móricz Miklós Borotvás Nagy Sándor Dr. Bányász Jenő Magyar Ipar és Kereskedelem Kiadóhivatala (Budapest) , 1941 Vászon , 781 oldal Sorozatcím: Kötetszám: Nyelv: Magyar Méret: 24 cm x 17 cm ISBN: Megjegyzés: Fekete-fehér ábrákkal, fotókkal illusztrált kiadás. Sárik Gyula és Géza Könyvnyomdai Műintézete nyomása, Budapest-Cegléd. ELŐSZÓ ELŐSZÓ Részlet a könyvből: Nagyon jól tudóm, nagy merészség, mikor ezt a címet írtam dolgozatom fölé, mert a világ történetét, egyes nemzetek történelmét, akár egyes korok, időközök, városok, társadalmi osztályok, vagy nagyobbszabású események történetét a hivatásos történetírók egész sokasága igyekezett több-kevesebb sikerrel megörökíteni; de a kézművesipar történetéről az egész világirodalomban sem` találunk olyan munkát, amelyik ennek a gazdasági ágazatnak, ennek az értékes társadalmi rendnek a történetét - ha csak vázlatosan is, - de a különböző korokra, fejlődési fokokra és népekre kiterjedőleg elénk tárná. A feladat tehát igen nehéz kell, hogy legyen. Mivel hivatásos történetíró nem vagyok s ipartörténeti tanulmányokkal csak mellékesen, kedvtelésből, hivatásom1 betöltése során foglalkoztam és foglalkozom, korántsem tartom magamat hívatottnak a most említett történeti hiány pótlására; e könyv rendeltetéséből és gyenge felkészültségemből folyólag csak arra vállalkozom, hogy ennek a kiadványnak iparos olvasóit nagy vonásokban megismertessem a kézműves mesterségek kifejlődésének és történetének` egyes főbb mozzanataival, hogy felhívjam az olvasók figyelmét az ipartörténet érdekes és tanulságos (voltára s beigazoljam előttük, hogy a kézművesipar milyen fontos szerepet játszik az emberiség művelődésének történetéiben; mennyire büszke lehet minden iparos arra, hogy az ő kezemunkája, kézügyessége, találékonysága, szépérzéke, tudása és szorgalma révén létrejött alkotások nélkül az emberi kultúra sohasem jutott volna el a repülőgépek és a rádió korszakáig. Horváth Mihály, aki a magyar ipar és kereskedés történetét elsőnek megírta, e nagyszabású és eredeti kútfőkre támaszkodó munkájának második része (Az ipar és kereskedés története Magyarországon a három utolsó század1 alatt, Budán, 1840-ben) előszavában találóan mondja: »Sajátsága az embernek, hogy a rendkívüli és csillogó, a szokatlan és zajtütő, bár belérték nélkül, mindig élénkebben leköti figyelmét, mint a csöndes és lassú, de magasztos és boldogító működése az életnek. Vissza

Retko u ponudi. Korica kao na slikama, unutra potpis na najavnom listu, očuvanobez pisanja, podvlačenja, pečata… Dizajn: Pavle Bihalji Pisac: ERIH MARIJA REMARK Izdavač: NOLIT – BEOGRAD Izdanje: 1929 Povez_ MEKI s omotom Stranica: 201 Prevod: J. S. Marić Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Oprema Pavle Bihaly. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice KC (K)

Unutra dobro očuvano kao na slikama, spolja se vidi stanje na slici jedan, samo fali zadnja korica Bio bi baš lep primerak kad bi se prekoričila Bogato ilustrovano Mnogo kvalitetnije nego neke novije monografije o Studenici Dr Vlad. R. Petković - Manastir Studenica, Narodni muzej: Srpski spomenici II, Izdavačka knjižarnica Napredak, Beograd 1924 godine Vladimir Petković (Donja Livadica, kod Velike Plane, 30. septembar 1874 — Beograd, 13. novembar 1956) bio je srpski istoričar umetnosti i arheolog. Vladimir Petković Vladimir Petković.JPG Vladimir Petković, srpski istoričar umetnosti Rođenje 30. septembar 1874. Donja Livadica, kod Velike Plane,, Kneževina Srbija Smrt 13. novembar 1956. (82 god.) Beograd, Socijalistička Republika Srbija NR Srbija, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Biografija Uredi Rođen je 30. septembra 1874. godine u selu Donja Livadica, kod Velike Plane.[1] Prof. dr Vladimir Petković je diplomirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1897). Godine 1900. odlazi u na studije u Minhen, potom 1902. u Hale gde 1905. stiče doktorat. Po povratku u Srbiju 1911. postaje docent, 1919. vanredni, a 1922. redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Od 1921. do 1935. godine bio je direktor Narodnog muzeja u Beogradu. Od 1932. je član Srpske akademije nauka, a od 1947. do 1956. upravnik njenog Arheološkog instituta. Naučni rad Uredi Glavna oblast naučnog istraživanja Vladimira Petkovića bila je srpska srednjovekovna umetnost, posebno fresko-slikarstvo. U srpskoj istoriografiji postavio je temelje naučnog izučavanja spomeničke baštine. Znanja je sticao tokom velikog terenskog rada nakon koga je publikovao brojne članke i monografske studije o srpskim srednjovekovnim manastirima, crkvama i živopisu. Objavio je znamenite zbirke građe o srednjovekovnim freskama u Srbiji i Makedoniji, a posebno je značajan njegov pregled crkvenih spomenika. Pisao je o stilskim karakteristikama živopisa, posebno o ikonografiji kada je uočio postojanje posebnih škola u srpskom srednjovekovnom slikarstvu. Takođe je prvi obratio pažnju na značaj spomenika kasnog srednjeg veka - XVI i XVII stoleća, deo kojih istraživanja je i publikovao. Kao arheolog radio je u Stobima i Caričinom gradu. Bibliografija (izbor) Uredi 1906 „Žiča, arhitektura i živopis“, Starinar, Beograd 1908 „Freske iz unutrašnjeg narteksa crkve u Kaleniću“, Starinar, Beograd 1911 „Srpski spomenici VII-VIII veka“, Starinar, Beograd 1922 Manastir Ravanica, Beograd 1924 Manastir Studenica, Beograd 1926 Manastir Kalenić, Vršac 1933 Staro Nagoričino - Psača - Kalenić (ikonografija i živopis), Beograd 1937 „Antičke skulpture u Stobiju“, Starinar, Beograd 1939 „Iskopavanje Caričinog grada kod Lebana 1938. godine“, Starinar, Beograd 1941 Manastir Dečani, Beograd 1950 Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd Izvori Uredi „Vladimir R. Petković“, Starinar, V-VI, Beograd, 1954 — 1955 (kompletna bibliografija) Svetozar Radojčić, „Dr. Vladimir Petković“, Glasnik SAN, br. 2, 1957, Beograd Enciklopedija likovnih umjetnosti, knj. 3, pp. 662, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1964.

Izuzetno retko u ponudi!!! Naslov: ŠARENI OPNOKRILCI Stihovi: Vladimir Čerkez Prema crtežima L. V. Morpurgo Izdavač: „Polet“, Sarajevo Dimenzije: 11.5 x 13.5 cm Povez: tvrdi Broj stranica: 18 str. Stanje: korice malo iskrzane na rikni, potpis na predlistu, inače dobro očuvano. Vladimir Čerkez (Sarajevo, 26. novembar 1923 – 9. novembar 1990) bio je pesnik, romanopisac, dramski pisac, pisac za decu. Četiri razreda gimnazije i tri razreda Srednje tehničke škole završio je u Sarajevu. Od 1947. do 1952. radio je u listu Oslobođenje i bio urednik književnih časopisa Zora i Život. Od 1971. je savetnik Skupštine SR BiH. Prvu pesmu Braniocima Barcelone objavio je 1939. u listu Snaga. U partizanskim biltenima i listovima javljao se pesmama i aktovkama. Nakon rata bavio se književnim i publicističkim radom te objavljivao u Stvaranju, Republici, Životu, Književnosti, Kolu, Delu, Letopisu Matice srpske, Mogućnostima, Mostu, Književnim novinama, Odjeku, Forumu i dr. Jedan je od najplodnijih pisaca u BiH. Pisao je ljubavnu i rodoljubnu liriku, nastavio estradnim i revolucionarnim pesničkim ispovedima, te dodirnuo i neke probleme svakodnevnice. Objavio je više knjiga žanrovske proze za decu i omladinu s temama iz rata. Autor je više poučnih knjižica za decu. Pisao je i drame, a neke su i izvođene. Njegove su pesme uvrštene u više antologija svetske poezije. Prevodio je rusku liriku, od Puškina do savremenika. Bavio se i slikarstvom, a triput je samostalno izlagao u Sarajevu (1964, 1965, i 1966. godine). Umro je 9. novembra 1990. godine. Nagrade Nagradu Društva pisaca BiH za roman Sunce u dimu (1959) Nagradu Festivala Kurirček (1967. i 1976) Nagradu 4. jul za knjigu poema Sunčana zemlja (1976) Bibliografija Na livadama (pesme, 1948) Zastave Krajine (poema, 1949) Majska lirika (pesme, 1949) Ruže u oluji (pesme, 1951) Cvijeće (pesme, 1952) Poema o ljubavi 1953) Špijuni (drama, 1955) Dječja knjiga (stihovi, 1955) Bez povratka (kronika, 1955) 12 knjižica za decu (stihovi, 1956) Krv i ćudnje (pesme, 1958) Sunce u dimu (roman, 1958) Žuti zarobljenik (bajke, 1957) Arena (roman, 1961) Bajke (stihovi, 1964) Doba zrenja ( pesme, 1965) Orlovi i vuci (roman, 1965) Vino voća iz mog vrča (pesme, 1967) Breza među rovovima (roman, 1969) Stihovi (izbor, 1969) Svemir (poeme, 1971) San i život (pripovijetke, 1971) Hrabri vojnik Cvitan (roman, 1971) Zajedništvo/pojam i suština (separat, 1973) Lenjin o umjetnosti, umjetnost o Lenjinu (1974) Sunčana zemlja (poeme, 1975) Sjaj života, sjena smrti (pripovijetke, 1977) Zemlja sunca (poeme, 1979) Zlato iz stijene (pesme, 1981) Noć strepnje (drama, 1982) Espanja (poema, 1983) Brojevi i ljudi (poeme, 1984) MG75 (N)

Miško Međedović stihovi Buda Gudurić,crteži Radomir Perica *6008*07-2022 izdanje:Sreska Narodna štamparija Proleter Stari Bečej 1953.g, Tehnička redakcija Miroslav Borota Tvrd povez,latinica,32 stranice ,ilustrovana,format: 23,5 x17,5 cm, težina 200.grama Stanje: vrlo dobro, nema ispisivanja-stranice uredne Radomir Perica (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 20. septembar 1924 — Vašington, SAD, 23. decembar 2006) je bio srpski stripar, ilustrator, dizajner i slikar. Tvorac je prvih naučnofantastičnih parodija u srpskom stripu. Lik omladinca Kiće koji nosi tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina je oblikovan po Radomiru Perici. Profesionalno je debitovao u svojoj šesnaestoj godini stripom „Novi Tarcan“ (Mikijevo carstvo, br. 191, 8. januar 1941). Najpoznatiji stripovi su mu „Put na Mesec“, „Ivica i Marica“, „Doživljaji Džure Pacova“, „San mladog Jocka“, „Poslednji dani Pompeje“ i „Til Ojlenšpigel“. Sa početkom Drugog svetskog rata, Perica se sa nekoliko prijatelja pridružuje Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, sa kojim je inače bio u srodstvu po majčinoj liniji. Tokom ratnih godina crta lažne pasoše i ausvajse za američke pilote i saborce, ali i stripove od kojih su neki bili objavljeni u beogradskim novinama. Kada je partizanski pokret preuzeo vlast u Jugoslaviji, Perica nije uspeo da pobegne u Ameriku, već je uhapšen i suđeno mu je u okviru procesa Mihailoviću i saradnicima. Na robiji u Sremskoj Mitrovici je proveo šest godina, gde je često bio fizički zlostavljan i mučen. Nakon izlaska iz zatvora se bavi likovnim i primenjenim umetnostima, za šta je dobijao i međunarodne nagrade (nagrada „Rizoli“ za najbolju evropsku grafiku, Milano). Kao već formiran autor se 1960-ih seli sa porodicom u SAD, gde iznova počinje likovnu karijeru. Posle skoro sedam decenija zaborava, kulturna javnost u Srbiji se ponovo upoznala sa Peričinim opusom tek u septembru 2009. kada je izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada reprintovala njegova dva stripa u svesci „Put na Mesec“ i objavila u propratnom članku nepoznate detalje iz života ovog stvaraoca. Filmske reference Perica je imao višestruke veze sa filmskom umetnošću. U mladosti je radio stripove pod uticajem američkog animiranog filma, a deo karijere je proveo kao dizajner u beogradskom „Avala filmu“. U američkom filmu „Tesla: gospodar munje“ (engl. Tesla Master of Lightning, 2000) glumio je Nikolu Teslu. Ipak, široj publici je najpoznatiji lik Kiće, oblikovan po Radomiru Perici, koji nosi skrivenu tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina (bliskog Peričinog prijatelja). Ovo je zasnovano na anegdoti sa suđenja Radomiru Perici, kada je na pitanje komunističkog istražitelja u šta veruje, Perica odgovorio: „Verujem u Miki Mausa“. strip knjige za decu dečije knjige dečje slikovnice slikovnica antikvarne knjige

Milan Begović Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Milan Begović Biografske informacije Rođenje 19. januar 1876. Hrvatska Vrlika, Hrvatska (tada Austro-Ugarska) Smrt 13. maj 1948. (dob: 72) Hrvatska Zagreb, Hrvatska (tada Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija) Obrazovanje Zanimanje romanopisac, dramaturg, dramatičar, libretist Opus Književni pravac modernizam Znamenita djela Bez trećeg Pustolov pred vratima Dunja u kovčegu Amerikanska jahta u splitskoj luci Giga Barićeva Milan Begović (Vrlika, 19. siječnja 1876. - Zagreb, 13. svibnja 1948.), hrvatski književnik. Milan Begović rođen je u Vrlici, malom gradiću Dalmatinske zagore od oca Ivana, malog posjednika i majke Filomene rođ. Bressan. Školovanje nastavlja u Splitu u kojem je neko vrijeme (prije odlaska u Hamburg i Beč gdje se bavi dramaturgijom i režijom) radio kao nastavnik. Dobar dio života provodi u Zagrebu gdje živi i radi. Ovima trima sredinama Begović se bavi u svojim djelima, a djetinstvo i kasniji boravci u Vrlici ostavljaju snažan i upečatljiv trag u nekim njegovim najboljim djelima. Znalac europske književnosti, te jedan od stvaralaca hrvatske moderne, intenzivnu književnu djelatnost razvija 20-ih i 30-ih godina kada nastaju njegova ponajbolja djela - drame `Božji čovjek`, `Pustolov pred vratima` i `Bez trećega`, komedija `Amerikanska jahta u splitskoj luci`, libreto za operu `Ero s onoga svijeta`, zatim opsežan društveni psihološki roman `Giga Barićeva` i povijesni roman `Sablasti u dvorcu` te veći broj novela, putopisa i feljtona. Svakako, Begović je prvenstveno dramski pisac, a tek potom romanopisac i pjesnik. Umro je u Zagrebu 13. svibnja 1948. godine. Milan Begović autor je jednoga od žanrovski najraznovrsnijih i količinom najopsežnijih književnih opusa u prvoj polovici 20. stoljeća. U pedesetak godina dugom stvaralačkom vijeku pisao je mnogo i raznoliko, iz nadahnuća i `po zadatku`: od poezije i kritike, preko novela i romana, eseja i prijevoda, do drama i libreta... kao rijetko tko u njegovo doba, s iznimkom dominantnoga Miroslava Krleže, u čijoj je sjeni, iz mnogih razloga, književnih i izvanknjiževnih, ostao do kraja života. Temeljitu književnokritičku interpretaciju i konačan književnopovijesni sud Begovićevo djelo čeka sve do naših dana: tek prije koju godinu počeli su izlaziti prvi svesci potpunoga kritičkoga izdanja Sabranih djela Milana Begovića. Kad taj golemi znanstveni i nakladnički posao bude priveden kraju, bit će posve jasno da Begoviću, po stilskoj, žanrovskoj i tematskoj razvedenosti njegova opusa, ali i po antologijskim stranicama (osobito u novelistici, s paradigmatičnom novelom `Kvartet`, ili u romanu s opsežnom, složenom `Gigom Barićevom`), pripada jedno od najviših mjesta u povijesti moderne hrvatske književnosti. dobro očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst JUN.21/4

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Moguce da je prvo izdanje! Branislav Nušić (pravo ime Alkibijad Nuša) (Beograd, 20. oktobra 1864. – Beograd, 19. januara 1938.), srpski pisac romana, drama, priča i eseja i začetnik retorike u Srbiji. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Nušić je rođen u Beogradu kao Alkibijad Nuša u cincarinskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve godine gimnazije. Preselio se u Beograd, gde je maturirao. Kad je napunio 18 godina,zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine. Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu. Nušić se borio u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu `Dva roba` u Dnevnom listu, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku monarhiju, a posebno kralja Milana. Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnjih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini. Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom.Pisao je pod pseudonimom `Ben Akiba`. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, ali je tokom balkanskih ratova, u februaru 1913 godine smenjen, jer je smatran isuviše umerenim, a na njegovo mesto je postavljen službenik bliži nazorima vojne frakcije i Crne ruke.[1] 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio je u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali zadnja korica, sve ostalo uredno. Napisao: Mita Neskovic Dimitrije Mita Nešković (Novi Sad, 7. novembar 1846 — Zagreb, 23. maj 1907) bio je srpski učitelj, pedagog i publicista. Porodica Otac Petar bio je advokat, majka Katarina (rođ. Jovanović). Kada je imao deset godina umire mu otac, a ubrzo i majka. Ujak mu je bio poznati pesnik Jovan Jovanović Zmaj.[1] Obrazovanje Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Novom Sadu, a više razrede gimnazije u Segedinu i Sremskim Karlovcima. Na nagovor ujaka upisao je 1867. Učiteljsku školu u Somboru. Po završetku školovanja odlazi u Drezden na stručno usavršavanje kao pitomac Narodno-crkvenog sabora, gde je završio gimnastički kurs (1870—1871).[1] Učitelj Radio je kao učitelj u Rumi (1867-1868), Zemunu (1868-1880), Pavlovcima (1880-1888) i Irigu (1888). Za školskog nadzornika bjelovarske županije postavljen je 1889. godine. Godine 1907. raspoređen je u Odsek za bogoštovlje i nastavu Zemaljske vlade u Zagrebu, i iste godine je naprasno preminuo.[1] Političar Pod uticajem ideja Svetozara Markovića sedamdesetih godina 19. veka pridružio se grupi socijalistički orijentisanih učitelja. Oni su januara 1873. u Zemunu pokrenuli list Učitelj, čiji je Nešković bio prvi urednik. Zbog političkih pritisaka list je od drugog broja izlazio u Vršcu, sve do marta 1874, kada je zabranjen. Već sledeće godine Nešković pokreće u Zemunu Novu školu. U njoj je iznosio ideje da narodne škole treba da budu nezavisne, da srpski učitelji u Karlovačkoj mitropoliji moraju imati strukovno udruženje, kritikovao je crkvenu hijerarhiju i buržoaziju. Zbog prevedenog članka Ko da vaspitava? osuđen je na mesec dana zatvora.[1] Publicista Prvu pesmu objavio je u Danici 1864. godine. Pisao je pripovetke, prikaze knjiga, rasprave iz književnosti, nacionalne istorije i pedagogije. Objavio je nekoliko pedagoških knjiga, od kojih je Matica srpska nagradila tri. Radove je objavljivao je u Danici, Prijatelju srpske mladeži, Učitelju, Novoj školi, Srbinu, Zastavi, Letopisu Matice srpske, Javoru, Novom vaspitaču, Zori, Brankovom kolu, Radu i imeniku Matice srpske. Bio je urednik Učitelja, izdavač, urednik i odgovorni urednik Nove škole, odgovorni urednik Dečjeg prijatelja, vlasnik, izdavač i urednik Novog vaspitača i Pčelice, vlasnik i urednik Književnog pregleda Novog vaspitača. Član Matice srpske postao je 1866, a član njenog Književnog odeljenja 1893. godine. Govorio je mađarski i nemački. Autor je više udžbenika i bukvara za osnovne škole, a pisao je i udžbenike za učitelje. Oženio se 1868. Marijom, ćerkom Steve Kritovca, sa kojom je imao tri ćerke i dva sina. Sahranjen je na groblju Mirogoj u Zagrebu.