Eleonora Nilson je radila na kontroli kvaliteta hrane, u fabrici keksa, u Nojsu pored Šamburga. Bila je stručna i vrlo cenjena. Njene analize su bile detaljne i precizne. Nikada do sada nije dozvolila da iz njihove proizvodnje izadje u prodaju proizvod koji nije dostizao postavlje-ne standarde ispravnosti kvaliteta. Bila je pobornik zdrave ishrane i nije dozvoljavala upotrebu emulgatora u proizvodnji slatkiša, koji narušavaju zdravlje ljudi, posebno što su najveći uţivaoci njihovih proizvoda bila deca. Džastin Kristoferson je imao veliku farmu koja se graničila sa kompleksom fabrike. Rano je ustajao, jer su poslovi na farmi to zahtevali. Skoro svakog jutra je vidjao Eleonoru kako ţurnim korakom ulazi u fabriku, i svaki put bi ga proţeo isti osećaj uzdrhtalosti kada bi je vi-deo. Eleonora je imala sedamnaest godina kada su se Džastinovi roditelji doselili i kupili staru, zapuštenu farmu. Svi su mislili da su uludo bacili novac, jer je trebalo uloţiti mnogo rada i novca, da se gazdinstvo dovede u red. Pri prvom njihovom susretu zapalila se iskra uzajamnih simpatija koja je pretila da se rasplamsa. Po završenoj srednjoj školi, Eleonoru su roditelji poslali u Čikago na studije. Uplašena od velikog grada, sa nedovoljno vere u sopstveni uspeh ali i zbog razdvojenosti od Džastina, Eleonora je pokušala da ubedi roditelje da je mnogo bolje da se zaposli u fabrici keksa kao la-borant. MeĎutim, svi njeni argumenti, ma kako ubedljivi bili, nisu mogli da pokolebaju odlu-ku njenih roditelja, koji su bili ponosni na svoju lepu jedinicu. Eleonora je bila najbolja u generaciji, i zaista bi bio greh da nije upisala studije. Njeni vi-dici su bili širi od onoga što joj je pruţala škola u Šamburgu. Željna novih znanja čitala je sve što joj je došlo pod ruku. I sama je imala veliku želju da nastavi školovanje, sve do momenta dok se nije pojavio mladi Kristoferson. Ipak, sledeće jeseni se obrela u Čikagu kao student tehnološkog fakulteta. Kada se našla jednom u velikom gradu, sama bez roditelja, sa obavezama koje nameće visoko školstvo, Ele-onora se svesrdno prihvatila knjige. Nije štedela sebe, u ţelji da što pre završi fakultet i vrati se u rodno mesto, gde će je čekati lepi Kristoferson. Tako se bar ona nadala u prvim bruckoš-kim danima i jedva je čekala ferije. Na trećoj godini fakulteta veoma se promenila. Kao da je preko noći odrasla i shvatila da je njeno maštanje o Dţastinu Kristofersonu detinjasto. On je u njoj gledao klinku iz susedstva, koju je iz pristojnosti pozdravljao pri svakom susretu, pritom je pitajući kako napreduju njene studije. Nikada je nije pozvao da izadju, niti je duţe vreme provodio u njenom društvu, viđala ga je često sa devojkama koje su izgledale kao da su sišle sa naslovnih strana modnih časopisa. Pored njih osećala se kao Pepeljuga. To otrežnjenje od mladalačkih snova pod staklo je njenu želju da što više nauči, da bude najbolja. Da bar nečim Džastinu skrene pažnju na sebe. Po završenim postdiplomskim studijama dobila je fantastične ponude za zaposlenje, ali ih je ona sve odbila i vratila se u Nojs. Sa ocenama i preporukama koje je dobila, odmah je bila primljena u fabriku. Svoje znanje je maksimalno koristila, pri tom ne štedeći sebe. Želela je da sve ono što je naučila primeni u praksi. Zato je noću sedela dokasno, praveći beleške o svim bitnim otkrićima tog dana u laboratoriji, Eleonora nije samo ispitivala kvalitet i ispravnost proizvoda, već je laboratoriju koristila za nova naučna istraživanja u oblasti ishrane. Knjigu potražite OVDE

King odigrava svoj upad u svet zombija, tačnije, pseudo-zombija, pošto čudovišta sadržana u ovoj priči nisu mrtva, sama po sebi. Stvari u priči počinju sasvim nevino, gde je umetnik iz Nove Engleske Klej Ridel u Bostonu nakon što je uspešno predstavio svoj najnoviji ugovor o stripu jednoj kompaniji. Međutim, dok je na ulici, Klej je svedok „Pulsa“, signala koji se šalje širom globalne mreže mobilnih telefona koji dovodi do toga da svi koji su imali telefone na ušima bukvalno polude i počnu da napadaju netaknute ljude. Kao što možete zamisliti, priča veoma brzo prelazi u ludilo, haos i užas, a dok čitalac prati Kleja u njegovom očajničkom pokušaju da se ponovo spoji sa svojim malim sinom u Mejnu, upoznajemo se sa bezbroj likova i razvoja zapleta koji su osmišljeni da vas potpuno šokiraju, iznenade i angažuju, i to prilično efikasno. Budite svedoci trijumfalnog, krvavog povratka Stivena Kinga žanru koji ga je učinio poznatim. Ostavljajući po strani svoju ljubav prema složenim karakterima i gradskoj istoriji i sklonost ka odloženom zadovoljenju, King trgne čitaoce s nogu već na prvih nekoliko stranica, uvlačeći ih u borbu i ne nudeći nikakve šanse da dođu do daha do poslednje stranice. U ovom romanu, King u čitaoce uspeva da utisne strah od tehnološkog rata i terorizma. Mobilni telefoni isporučuju apokalipsu milionima ljudi koji ništa ne sumnjaju tako što im brišu mozak bilo kog čovečanstva, ostavljajući za sobom samo agresivne i destruktivne impulse. Oni bez mobilnih telefona, poput ilustratora Klejtona Ridela i njegove male grupe “normalnih“, moraju da se bore za opstanak, a njihovo putovanje da pronađu otuđenu Klejtonovu ženu i malog sina vodi knjigu ka rešenju. Pošto nije u ptianju neki nepostojeći virus koji je iznenada promenio svet, stvari koje su se desile u ovoj priči veoma delovaluju kao da imaju neki drugačiji nivo uverljivosti. Dodajte ovo činjenici da King definitivno ima komandu nad prikazivanjem različitih tipova ljudi, nisu svi njegovi likovi heroji čistog srca, niti su neki od njih potpuno zli, i dobićete priču koja zaista naglašava realistične aspekte i umanjuje skokove vere koje čitalac mora da prihvati verujući da bi se virus mogao širiti i cvetati preko mreže mobilnih telefona. Iako nije tako monstruozno ogroman kao mnoga Kingova pisana dela, na 355 stranica romana “Mobilni telefon” on i dalje pruža čitaocu dosta toga. Postoje trenuci u priči u kojima se oseti da je Kingova uobičajena taktika davanja detaljnih slika zapravo postala štetna za celokupnu priču, čineći da se određeni delovi priče osećaju previše izvučeno za širu publiku. Dok su mnogi uživali u kraju ove priče i bili zadovoljni čitanjem i završetkom ove virus-manije, sam autor je javno rekao da je dobio mnogo pritužbi na prirodu zaključka priče, čak je otišao toliko daleko da ga je promenio u scenariju koji je napisao za filmsku verziju. Iako u ovoj knjizi definitivno postoje neki veoma originalni koncepti, uključujući način na koji stvorenja pokazuju čudnu mentalnu evoluciju kako priča napreduje, sam King je priznao da veliki deo inspiracije za naraciju leži u pričama i idejama drugih autora i kreatora. U svojoj posveti na prednjoj strani knjige, King se zahvaljuje Ričardu Matesonu i Džordžu Romeru, jer postoje elementi Matesonovog “Ja sam legenda“, kao i Romerovih “Ludaci“ i filmova o zombijima koji se provlače kroz njegov roman “Mobilni telefon“. Romero i King su radili zajedno više puta, posebno na igranim filmovima “Creepshow” i “The Dark Half”, i može se reći da je njihova veza sasvim prirodna. Prepuna jednakih delova akcije, horora i intrigantnih ideja, i sa dovoljno iluzija i referenci na druga Kingova dela, “Mobilni telefon” je veoma prijatno čitanje od početka do kraja. “Mobilni telefon” adaptiran je u film iz 2016. – sa glavnim ulogama koje su pripale Džonu Kjuzaku i Semjuel L. Džeksonu – u fokusu obožavatelja svakako bi trebalo da bude originalna pisana verzija, koja je prvi put objavljena 2006. godine.

Čim joj je stigla vest o Alisinoj smrti, uzela je neograničeno odsustvo s posla u Darvinu, gde je radila kao lekar opšte prakse. Uspela je nekako da dođe do Mandarija zaobilaznim putem, zastrašujuće malim avionima, i konačno ju je povezla jedna meštanka, žena po imenu Maharija. Izgledalo je kao da su svi u Mandariju sebi odabra- li neka čudna imena. Džejni je zaključila da je to deo životne filozofije tog mesta – da sebi date šansu za nov početak sa novim, duhovnim imenom. Alis je postala Alanja, iako Džejni nikada o njoj nije mogla da raz- mišlja kao o osobi s tim imenom. Mali Feliks je na rodenju dobio ime Frensis Džejms, koje je njegov otac ubrzo skratio na Frenki Džej, prisetila se ona. U svakom slučaju… Svi ljudi iz Madarija su izgledali fini. Brižni. Veoma nežni i srdačni prema Feliksu, kako se Džejni privikavala da ga zove. A ipak su dozvolili da moja sestra umre. Da, u redu, pa ona je lekar, školovana za ono što ljudi iz Mandarija smatraju beskompromisnom naučnom ludačkom košuljom medicine Zapada, ali je činjenica da je Alisina jetra prestala da funkcioniše i „dijeta čišćenja“ sokom od šargarepe nije nikako bila dovoljno dobra da dovede do ozdravljenja. Alisi je bilo potrebno hitno bolničko lečenje, i verovatno transplantacija još u putu, a ljudi iz Mandarija, zbog arogancije ili naivnosti ili bogzna čega, nisu pozvali hitnu pomoć sve dok nije bilo suviše kasno. Prisećajući se svega, shvatila je da plače. Gnev i tuga i sumnja su bili pomešani. Da li je uradila pravu stvar? Feliks je mogao da ostane u Mandariju. Za to bi bilo potrebno malo duže natezanje s vlastima, ali jedna od onih žena – Maharija, ili ko beše ona druga s kojom je Feliks bio blizak? Raina? – mogla je biti određena za njegovog zakonskog staratelja i on bi i dalje živeo u mestu koje mu je bar bilo poznato. Mestu čija je neodgovorna, pogrešna filozofija isceljenja ubila njegovu majku. Ne, učinila je pravu stvar, odlučivši da ga odvede. Ali nije znala šta će sledeće uraditi, jer se ispostavilo da Feliks ima oca koji živi samo nekoliko sati vožnje odavde, a Džejni o tome nije imala pojma. Doživela je užasan šok kad je među Alisinim stvarima pronašla podatke o Luku Brešanu, i shvatila da je Krokodajl krik, po australijskim standardima, tako blizu. U unutrašnjosti autobusa sada je zavladala potpuna tama. Sloj teških oblaka nad njima nije propuštao mesečinu, a kiša je bila nemilosrdna, bučna i jaka i nošena vetrom. Daleko iznad mora lebdeo je ciklon, i ljudi su govorili da se približava i postaje sve jači, i nogao bi da pogodi obalu. U ovakvim okolnostim, čovek lako u to poveruje. Autobus je zaobišao krivinu, a Feliks je skliznuo ka Džejni, još uvek čvrsto spavajući. Namestila je njegovu glavu na svoje rame i ponovo se zapitala zašto odbija da govori. Nije to prkosno ćutanje, pomisli. Da nije u pitanju… strah? Ili tuga. Tek što mu je umrla majka. O bože, da li će ona moći da mu pruži ono što mu je potrebno? U trideset četvrtoj godini, ona još nije imala dece. Ona ga voli, ali ga ne poznaje jer su ona i Alis živele daleko jedna od druge otkad je on rođen, a Alis se nije nimalo potrudila da budu u kontaktu. – Ne mogu više da živim po gradovima – rekla je. – Potrebna mi je divljina. Luk Brešano je bio Feliksov otac. Trebalo je da Džejni bar razmotri mogućnost da on želi svog sina, uprkos svemu onome što je Alis govorila. I trebalo bi da razmisli o tome da je Luk možda najbolja osoba s kojom on treba da bude. Da li čini pravu stvar? Osećala je Feliksovu toplinu pored sebe, a mokri autobus se punio parom. Prošli su još jednu krivinu i autobus se iznenada zaneo, pa se začuše mnogobrojni uspaničeni uzdasi i povici. Knjigu potražite OVDE

Mark Tven Tom Sojer Meki povez Izdavač Kompanija Novosti Edicija Dečji klasici Tom Sojer obrađena lektira književnika Marka Tvena. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi. Analiza dela Tom Sojer je roman koji možemo da smatramo i autobiografijom jer je utemeljen na doživljajima samog Marka Tvena. Autor ga je pisao u nekoliko navrata: prvi deo napisan je u zimu 1872. godine, drugi deo u proljeće 1875. godine, a treći na leto te iste godine. Napisan je jednostavnim stilom i uz mnogo pripovedanja i humora pa je jednako interesantan i deci i odraslima. Tven je ovim romanom hteo da odrasle čitaoce podseti na detinjstvo. Pripovedanje u romanu Tom Sojer odvija se linearno, bez paralelnih radnji. Sva dešavanja u romanu vrte se oko jednog lika, a to je Tom Sojer. On se ističe svojom inteligencijom, neobuzdanošću i humorističnom naravi. Sposoban je snaći se u svakoj životnoj situaciji i za njega ništa nije nemoguće. Na nedaće koje mu se dešavaju u životu gleda kao na izazov i odmah pokušava da ih reši. Tom Sojer je pustolovni roman koji govori o pustolovinama dečaka koji tokom svojih lutanja doživi mnogo lepih i ružnih stvari. Glavna odlika ovog romana je uzbudljivost i zanimljivost radnje pa se zbog toga smatra pustolovnim. Tven u ovom delu ne piše samo o šaljivim dogodovštinama, on takođe suptilno kritikuje tadašnje društvo i okolinu. Premda se čini da je roman Tom Sojer jednostavan za čitanje i lako razumljiv, u suštini je kompleksan. Donosi mnoštvo ideja koje su osim kroz radnju, ispoljene i kroz likove. Likovi ne mogu da se odvoje od radnje, što se smatra jednom od glavnih karakteristika stila pisanja Marka Tvena. Autor je radnju ovog dela smestio u sredinu 19. veka, u malo mesto Sent Petersburg koji se nalazi na obali reke Misisipi. Likovi nigde u knjizi nisu detaljno opisani i Tven se nigde ne bavi isključivo njihovim opisima, već nam kroz radnju pomaže da spoznamo njihov karakter. Svaka pustolovina donosi neku novu osobinu određenog lika. Književni elementi Književni rod: epika Književna vrsta: avanturistički roman Vreme radnje: sredinom 19. veka Mesto radnje: Sent Petersburg, gradić na obali Misisipija Tema: pustolovine dečaka Toma i njegovih drugova Ideja: nepodoštine nekada mogu da budu i korisne, ako dolaze bez zlih namera Prepričano delo Tom je vragolasti dečak koji često izvodi nestašluke te se to već može videti na početku romana. Pisac nam opisuje radnju u kojoj se Tom sakrio u ostavi i krade pekmez iako mu je tetka zabranila da ga jede. Tom je lukav pa se vrlo uspešno izvlači iz situacije, ali tako da beži na kupanje, a ne u školu. Tetka ga je zbog toga sledeći dan, u subotu, stavila u kaznu, pa mora da okreči celu dvorišnu ogradu. No, Toma ništa ne može sputati niti zaustaviti u naumu da se izvuče. On svoje prijatelje uveri kako je krečenje jako zabavno te oni sav posao odrade umesto njega i još mu i plate za to. Kada je posao bio gotov, tetka Poli je bila jako iznenađena i nije mogla verovati da je Tom tako brzo i dobro uspeo sve to da oboji. Za nagradu ga pušta da ode da se igra i daje mu jabuku. Tom provodi vreme igrajući se sa svojim prijateljem Džo Harperom te u tom trenu ugleda predivu devojčicu imenom Beki Tačer. Tom se zaljubi u nju na prvi pogled. U nedelju Tom mora prisustvovati misi i to obučen u svečanu odeću, lepo odelo i svečane cipele. Tomu se nikako nije sviđao ovakav izgled koji ga je sa jedne strane sputavao. Na ulazu u crkvu dobijale su se ceduljice sa obzirom na to koliko je ko poznavao Sveto Pismo. Tom je zamenio svoj zarađeni novac sa ceduljicama i tako dobio svoj primerak Biblije. U ponedeljak je trebalo poći u školu, no Tomu se to baš i nije dalo pa je odlučio da glumi da je bolestan. Ipak, tetka prepoznaje njegovu glumu pa Tom mora da se zaputi u školu. Putem je sreo sina pijanice koji dane provodi ne radeći ništa jer ne ide u školu. Njegovo ime je Haklberi Fin. Njih dvoje se tada dogovore da će se naći uveče i ići na groblje. Pošto se Tom zapričao s Hakom, zakasnio je u školu. Učiteljica ga odluči kazniti i to tako da mora da sedi sa devojčicom u klupi. Srećom po Toma, radi se o devojčici Beki u koju je Tom zaljubljen. On joj odmah iskaže svoja osećanja i želi da se veri. Beki odmah pristaje, no kada saznaje da je Tom već bio veren sa drugom devojčicom, rasplače se i prekida veridbu. Uveče Tom se sastaje sa Hakom i po dogovoru odlaze na groblje. Ali ni sami nisu slutili da će tamo videti pravo ubistvo. Naime, došlo je do svađe i tuče između Mafa Potera koji je bio pijan, kriminalca Crvenog Džoa i doktora Robinsona. Crveni Džo je nožem ubo doktora, a u tom trenu dečaci od straha pobegnu i kažu jedan drugome da neće nikada nikome ovo reći. Informacija o ubistvu na groblju brzo se proširila mestom. No, kako je nož kojim je ubistvo počinjeno pripadao Poteru, on je glavni osumnjičeni. Ne pomaže mu ni ubica Crveni Džo, koji će čak i svedočiti protiv njega ne bi li još više sebe osigurao. Tomu proradi savest i muče ga noćne more oko celog događaja. Toma muče brojni problemi, svađa se sa tetkom, a tužan je i zbog toga što ga je Beki odbila te odluči iz svih tih razloga da pobegne od kuće. Putem sretne prijatelja Džoa Harpera koji je i sam odlučio isto pa se upućuju u gusarsku avanturu. Pridružuje im se i prijatelj Hak Fin te sva trojica ukradu splav i počnu plovidbu. Plovili su nizvodno rekom od St. Petersburga sve do Džeksonovog ostrva. Iako im se život na ostrvu činio idealnim i poželeli su nikad da se ne vrate, kod prijatelja se počela javljati čežnja. Tom ih ipak uverava da ostanu na ostrvu. U isto vreme saznali su da meštani pretražuju reku i traže ih. Tomu je bilo žao tetke Poli pa odluči jedne noći kada su njegovi prijatelji spavali, da se iskrade te joj ostavi poruku u kući da je dobro i da je živ. No prilikom posete, on zatekne tetku u društvu Džoove majke, Meri – sestrične i Sida kako plačući planiraju sahranu. Tada se Tom predomislio. Kada se vratio prijateljima na ostrvo, izneo im je novi plan. Oni provode dane uživajući u igri, a Hak ih je čak i naučio da puše. Nakon toga, obuzela ih je slabost i mučnina. Uskoro ostrvo zahvati oluja, pa su oni primorani da potraže zaklon. Kako je Tom čuo kada će se održati njihov pogreb, plan im je bio da se tada pojave tamo i sve iznenade. Planirano i učine, i razvesele sve prisutne svojim dolaskom. Kada su se vratili u školu Džo i Tom su bili pravi junaci. Svima su pričali svoje avanture, a zapalili su čak i lule. Jedino Tom se nikako nije mogao pomiriti sa Beki. Sve do jedne prilike kada Tom odluči uraditi dobro delo i na sebe preuzme krivicu oko pocepane stranice dnevnika. Naime, stranicu je pocepala Beki. Ubrzo je i školskoj godini stigao kraj, a tako je došao i ispit znanja, tj. završni ispit. Na njemu se Tom baš i nije iskazao jer mu se učiti nikada nije dalo. Praznici su počeli, a Beki odlazi iz grada. Tada Tom shvati da će mu biti jako dosadno. Da sve bude još gore, on se razboli. Počinje suđenje Poteru i Toma ponovo progoni osećaj krivice. Odluči da se pojavi u sudnici i razotkrije pravu istinu, tj. da je pravi krivac Crveni Džo. No, on tada beži. Tom i Hak odluče da pođu u potragu na skriveno blago u jednoj staroj kući. Tamo sreću i Crvenog Džoa i njegovog novog saputnika koji im beži sa pronađenim blagom. Sanduk koji je pun zlata nalazi se u Džoovim rukama, a dečaci odlučuju da ga prate kako bi ga se domogli. Malo nakon ovog događaja, Beki se ponovo vraća u grad. Organizovano je za svu decu poseta MekDugalovoj pećini. Tamo se Becky i Tom izgube pa svi organizuju potragu za njima. Pošto je Hak i dalje pratio zlikovca Džoa, saznaje da će on uskoro napasti udovicu Daglas pa odluči da ode na imanje i kaže sve vlasniku. Udovicu su spasili no Džo je ponovo pobegao. Njegov saputnik se utopio u reci. U isto vreme Beki i Tom su već na izmaku snaga u pećini. Pogotovo Beki koja je već skroz klonula. Tom odluči da sam ode u potragu za izlazom te na tom putu sreće Crvenog Džoa. Džo pobegne od straha, a Tom pronalazi maleni otvor za izlaz. Iako su se porodica i meštani već oprostili od Toma i Beki, oni se vraćaju živi i zdravi. Sudija Thačer je naredio da se zatvori ulaz u pećinu kako se ovakve stvari više ne bi događale. To nije bila dobra vest za Crvenog Džoa koji je ostao zarobljen u pećini te je od gladi umro. Tom i Hak u tajnosti odlaze u pećinu i tamo pronalaze sanduk pun zlata. Njega je tamo sakrio Crveni Džo. Njih dvojica su sada bogati, ali to im ništa ne znači. Hak ima novi dom, živi kod udovice Daglas. No, za njih je idealan život avantura i već jedva čekaju kada će se otisnuti na sledeću. Ovaj roman inspirisan je na istinitoj radnji samog pisca, njegov opis odrastanja i detinjstva pa se smatra i autobiografskim. Analiza likova Likovi: Tom Sojer, Haklberi Fin, tetka Poli, Beki Tačer, Džo Harper, Sid, Meri, Crveni Džo, Maf Poter, doktor Robinson, udovica Daglas… Tom Sojer – glavni junak romana koji je na početku prikazan kao nestašan i neobuzdan dečak. Čitaoci dobivaju dojam da je nevaspitan jer čini sve kako bi bilo po njegovom. On to postiže uz puno mašte i ambicije pa možemo da zaključimo kako je on itekako mudar i sposoban. Na početku romana se ne ponaša u skladu s pravilima, čini razne nepodopštine i izvlači se spletkarenjem. Uz to, manipuliranjem uspeva da pridobije ljude i navede ih da rade umesto njega, a onda on na kraju pokupi zasluge. Karakter Toma Sojera se tokom priče poprilično menja pa kada problemi postanu veći, na videlo izlaze njegove vrline – poštenje i dobrota. On tada počinje da svoje natprosečne sposobnosti koristi za dobro. Počinje da donosi razumne odluke i da radi za opće dobro, a ne samo za sebe. Haklberi Fin – Tomov najbolji prijatelj s kojim se uvek rado upušta u nove avanture. Odrastao je s ocem alkoholičarem koji nije mnogo brinuo o njemu pa je naučen biti slobodan i prepušten samom sebi. Njegova sloboda je mač sa dve oštrice: s jedne strane može da radi šta god želi, a s druge nema nikoga da brine o njemu i da bude tu kad mu je potrebno. Budući da je poreklom iz loše obitelji, ostali su ga smatrali jednakim propalitetom kakav je i njegov otac pa nisu želeli da se nalazi u njihovoj blizini. No, postojala je nekolicina ljudi koji su voleli Haka i koji su se rado družili s njim. On nije išao u školu pa su mnoga deca mislila kako je on sretan zbog toga, ali on je time mnogo toga propuštao. Unatoč teškom životu, Hak je bio dobar, pravedan i požrtvovan dečak koji je za svoje prijatelje spreman napraviti sve. Tetka Poli – dobrodušna žena koja je brinula o Tomu. Draga je i jednostavna. U njoj se često prelama ljubav prema Tomu i potreba da ga nauči lepom ponašanju. Beki Tačer – lepa devojčica u koju je Tom bio zaljubljen, a i ona je osećala isto prema njemu. Njihova ljubav naišla je na brojne prepreke. Džo Harper – jako dobar prijatelj s kojim je Tom provodio dane igrajući se. Pobegao je od kuće s Tomom jer je bio ljut zbog toga što ga je majka kaznila za nešto šta nije uradio. Sid – Tomov mlađi polubrat, ali je za razliku od njega uglađen i pristojan. Jedva bi čekao šansu da smesti nešto Tomu i tako da dovede u nepriliku. Zbog toga se Tom često služio šakama kako bi urazumio Sida. Meri – Tomova sestrična. Pristojna je i dobro odgojena, uvek je tu za druge i spremna je da pomogne ljudima. Crveni Džo – ubojica i kriminalac kojeg pokreće velika mržnja. Velika je opasnost za Haka i Toma. Maf Poter – alkoholičar i veliki naivac čiji je karakter najviše došao do izražaja kada je lažno svedočio. Doktor Robinson – ugledan mladi doktor kojeg svi cene zbog njegove stručnosti. Greška mu se potkrala kada je odlučio da unajmi Mafa i Crvenog Džoa da iskopaju telo na groblju kako bi sproveo medicinska istraživanja. Udovica Daglas – plemenita i dobrodušna žena. Jako voli deci i na kraju je usvojila Haklberija. Beleške o piscu Mark Tven ili Semjuel Langhorn Klemens (pravo ime) poznati je američki književnik i humorista koji je svojim delima postao poznat i cenjen među svim generacijama. Rodio se 30. novembra 1835. godine u mestu Florida kao šesto od sedmoro dece. Pošto nije bio baš uzoran učenik, već je u dvanaestoj godini odlučio da prekine školovanje. Radio je različite poslove. Svoj radni vek je započeo kao štampar, a neko vreme je radio i kao kormilar na jednom od parobroda na reci Misisipi. Nakon toga bio je i kopač zlata te novinar pa izdavač i na kraju je svoj radni vek završio kao književnik i predavač. Nije mogao da bude dugo na istom mestu i stalno se selio. Tako je i započeo novinarsku karijeru. Nakon što je neko vreme učestvovao kao dobrovoljac u građanskom ratu, odlučio se za posao izveštača gde je počeo objavljivati dela pod imenom Mark Tven. Smatra se kako je velik broj najboljih dela napisao tokom osamdesetih godina 19. veka. Od njegovih dela treba izdvojiti: „Kraljević i prosjak“, „Život na Misisipiju“, „Tajanstveni stranac“, „Doživljaji Toma Sojera“, „Avanture Haklberija Fina“, „Naivčine u inostranstvu“. U svim svojim delima zadržao je vedri duh te je poznat po humorističnim romanima. Promoviše slobodu, prava na jednakost te je izrazito dobro prikazao život američkog društva iako nije imao osnovnog obrazovanja. Umro je 21. aprila 1910. godine u Stormfildu.

Tom je uspešan autor sa prvim delom njegove trilogije Anđeli koji je postao bestseler, a drugi deo se željno iščekuje. Tako je pritisak na Toma gomilan dok se ističe rok za treću i poslednju knjigu Anđeli, ali zbog bolova u srcu zbog Aurore, Tom nije u stanju da piše. Sama pomisao da otvori svoj laptop dovodi ga u paniku, ali mora da pronađe način da dovrši svoj rukopis da ne samo ispuni svoj izdavački ugovor, već i da spase njega i njegovog najboljeg prijatelja Mila od finansijske propasti. Milo je Tomov najbolji prijatelj, ali je i njegov agent i glupo je izgubio sav njihov novac i imovinu. Obojica će izgubiti sve za šta su naporno radili ako Tom ne završi svoju knjigu. Jedne olujne noći, u Tomovoj kući pojavljuje se gola žena koja tvrdi da je Bili Doneli, lik iz njegovih romana. Jednom kada Bili uspe da ubedi Toma da je ona zaista lik iz njegovih knjiga, sklapa dogovor sa njim; ona će mu pomoći da povrati Auroru ako završi svoju treću knjigu u trilogiji, dozvoljavajući joj da se vrati kući. Ne smeta mi da suspendujem veru za dobru priču, pobegnem u svet gde se može desiti neverovatno. Svideo mi se način na koji je Bili stigla, ispala iz knjige kada je Tomu bilo potrebno vođstvo i motivacija. Pre nego što je Bili stigao, Tom je preživljavao na koktelu droge, pijući se do zaborava i upadajući u nevolje sa policijom. Bili mu nudi priliku da preokrene svoj život i zajedno kreću u avanturu. Voleo sam Billie. Bila je zabavna i žestoka, ali ranjiva ispod površine. Ona ne počinje baš dobro sa Tomom, koji samo želi da bude ostavljen sam. Ne dozvoljava čak ni prijateljima da mu pomognu, tako da nije zadovoljan kada se Bili buldožerom probija u njegov život i pokušava da to popravi. Počinju da se svađaju i sparinguju, ali polako počinje da se stvara prijateljstvo. Osim što završavaju treću knjigu, Tom i Bili moraju da pronađu poslednji preostali neispravan primerak druge knjige, onu iz koje je Bili pala i koja je slučajno bačena. Vidimo putovanje koje knjiga prolazi, kako se prenosi sa osobe na osobu i putuje po kontinentima. Ovo je verovatno bio moj omiljeni deo knjige, gledajući delove života čitalaca svaki put kada se knjiga prenosi dalje. Ako bih morao da izaberem jednu grešku za Devojku na papiru, to bi bio kraj. Nije bio loš kraj, samo ne onaj koji sam očekivao i u koji sam uložio više od 400 stranica. Bio sam pomalo razočaran, ali to ni na koji način nije uništilo knjigu i bio sam zadovoljan ishodom. Svideo mi se izgled prilagođen čitaocima sa velikim, podebljanim slovima koji čitaocu omogućavaju da tačno zna gde smo, u smislu priče i lokacije. Ali sama priča dosta skače i sumnjam da Muso želi da da osećaj hitnosti, osećaj frenetične energije povremeno. Oglas na zadnjoj korici je intrigantan, ali izgleda da postoji element fantazije koji nije jedan od mojih omiljenih žanrova. Za mene, malo fantazije ide dug, dug put. Tako da zaista nisam znao da li ću uživati u ovoj knjizi ili ne. Da bismo dali osećaj Tomovog centralnog lika u pisanju uspeha, postoji niz novinskih citata koji govore divne stvari o njegovim knjigama. Dobio je nalog da napiše trilogiju. Dve knjige iz ove Anđeoske trilogije su već napisane i progutane od strane obožavane čitalačke publike. Stvari idu od dobrog do veoma dobrog jer je Columbia Pictures, ništa manje, kupila filmska prava za trilogiju. Onda nema pritiska. Obično bi Tom seo i jednostavno ispolirao treću knjigu (kao što je uradio sa prve dve), ali sada postoji problem. Njegov lični život se pokvario, njegova prelepa devojka ga je prekinula i to je rezultiralo nečim mnogo gorim od smrti: blokadom pisca. Ne može da podnese da vidi Toma u takvom stanju. Uglavnom, svalio se u neopranu gomilu na sofi. On ne reaguje na spoljašnji svet. Dakle, e-poruke, poruke, telefonski pozivi se ignorišu. Očigledno je neodoljivi Milo skovao plan da spase svog prijatelja. Ali to je smelo i takođe prilično nategnuto. Hoće li uspeti? Ulazi lepa – i veoma usta – mlada žena po imenu Bili. Ona je žestoka i neustrašiva, ali nažalost nije stvarna. Ona je plod mašte – Tomova mašta. Ona je lik iz jedne od njegovih ranijih knjiga sada očigledno u telu. Da, zemlja fantazije napisana je velika. Muso je stvorio dopadljiv lik u Biliju. Ona je bila ta – jedina zaista, koja se istakla. Nije mi bilo teško da je zamislim u mislima. Šteta što nije bila prava. Brzo je privukla moju pažnju, ali i malo saosećanja. Tom je delovao kao slab (znam da je to deo njegove mane karaktera), ali je generalno bio slab. Da budem iskren, uživao sam u prvoj trećini knjige, ali sam onda izgubio interesovanje. Osećao sam da je knjiga predugačka i neke radnje su sve duplicirale, što je knjizi dalo podstavljeni osećaj koji nisam cenio. Tempo ponekad usporavaju gusti i prilično dosadni paragrafi tu i tamo. Za mene je Musovom stilu generalno nedostajao sjaj. Ali – evo problema. Kraj je iznenađujući, divan i veoma dobar. Ali morao sam da prođem oko 200 stranica da bih došao do nekog pristojnog pisanja što je bilo tako šteta. Dakle, sve u svemu, čitanje je manje od proseka za mene.