U dobrom stanju Umetnost i alhemija / Arturo Švarc prevela sa italijanskog Dubravka Rajh Jezik srpski Godina 2000 Čačak ; Beograd : Umetničko društvo Gradac, 2000 (Čačak : Nautilus) Fizički opis 82 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Rajh, Dubravka Zbirka Alef : biblioteka časopisa Gradac ; knj. 45 Napomene Prevod dela: Arte e Alchimia / Arturo Schwartz Bibliografija: str. 67-82. Predmetne odrednice Filozofija umetnosti Alhemija Alhemija je duhovno učenje koje u svojoj suštini sadrži „svetost kosmosa“ i koja se prenosila u vidu misterija ili inicijacija, što potvrđuje da je u sebi skrivala veliku tajnu koja je bila dostupna samo posvećenicima ili onima koji su tu tajnu mogli da transponuju u svome duhu, bilo kao grnčari ili metalurzi na početku, bilo kao učitelji- misionari ili umetnici kasnije. To što su sve i čovek, nauka i umetnost vremenom desakralizovani ne umanjuje značaj alhemije kao postupka ili odnosa prema stvarnosti savremenog sveta i čoveka. U tom smislu knjiga Artura Švarca Umetnost i alhemija izražava uverenje da alhemija, ta „Kraljevska umetnost”, ima najdublji mogući smisao za savremenost, a njeno prisustvo se danas najviše zapaža u umetnosti, budući da ona (pored snova) najdalje dopire u čovekove duboke tajne. Alhemijsko zlato je metafora za zlato duha. I u tome je njeno basnoslovno bogatstvo. Dakle, u alhemiji nikada nije reč o materiji kao strukturi, nego o materiji kao o simbolu preobražaja u tkivu unutrašnjeg života, kao o transmutaciji postojanja, o opusu magnum-u, o zlatu kao Kamenu mudrosti. Švarc (koji je ovaj tekst napisao za istoimenu izložbu na Venecijanskom bijenalu 1986. godine) na ubedljiv način dokazuje vezu savremene umetnosti (dakle, savremenog čoveka) sa alhemijom (slično je radio K. G. Jung), posebno podvlačeći ovu vezu sa nadrealizmom, čime je dokazao da nadrealizam niti predstavlja puko automatsko stvaranje, niti površno podražavanje nesvesnog, nego vezu donjih i gornjih slojeva čovekove ličnosti.

Knjiga kao sa slike C7 Maurice Nadeau (21. maj 1911. - 16. juna 2013.) bio je francuski učitelj, pisac, književni kritičar i urednik. Rođen je u Parizu. Bio je otac glumice Claire Nadeau i režisera filma Gilles Nadeau. Siroče tokom Prvog svetskog rata, Nadeau je prisustvovao a l`Ecole normale superieure de Saint-Cloud, gde je otkrio politiku. 1930. pridružio se Francuskoj komunističkoj partiji, gde je radio u Georges Cogniot. Izbačen je iz stranke 1932. Zatim je pročitao Lenjina i Leona Trockog, što ga je inspirisalo da se pridruži Ligue Communiste, trockističkoj partiji koju je stvorio Pierre Naville. U ovom periodu često se susretao sa Louisom Aragonom, Andreom Gideom, Andreom Bretonom, Jackuesom Prevertom i Benjaminom Peretom. Nazvan profesorom književnosti 1936. godine, predavao je do 1945., kratko vreme kao profesor književnosti u Pradesu, ali je nedugo preferirao da postane učitelj u Thiaisu kako bi se približio Parizu. Zatim je sarađivao sa Andreom Bretonom na pregledu Clea, koji je protestovao protiv internacije španskih republikanaca u Francuskoj u ranim fazama španskog građanskog rata. Nakon kratkog perioda njegove mobilizacije, ponovo se predavao pod nacističkom okupacijom i bavio se tajnim političkim aktivnostima. Njegova mreža otpora (koja je obuhvatala nemačkog vojnika koji će biti pogubljen) razorena je tokom racije. David Rousset i nekoliko njegovih drugih članova su deportovani. Roussetova supruga tada je pomogla Nadeauu da izbjegne deportaciju. Ovaj prvi deo njegovog života doveo je do objavljivanja 1945. njegovog Histoire du surrealisme (Istorija nadrealizma, objavljena u Sjedinjenim Državama 1965. i Velikoj Britaniji 1968.). Knjiga je dugo bila glavni referentni rad na nadrealizmu uprkos činjenici da mu se Andre Breton nije svidio. Nakon oslobođenja, Nadeau je postao kritičar časopisa otpora Combat u režiji Alberta Camusa, uz pomoć svog glavnog urednika Pascal Pia-e. Il je vodio književnu stranicu sedam godina i doveo do istaknutih autora kao što su Georges Bataille, Jean Genet, Rene Char, Henri Michauk, Claude Simon i Henri Miller. Takođe je započeo uređivanje dela markiza de Sadea. Zapanjio je savremenike dolaskom u odbranu Louis-Ferdinanda Celine-a.

FILOZOFIJA VINA - Bela Hamvaš Ko pročita vina drugačije će piti i drugačije razgovarati, ne samo o vinu. Još dok bude čitao, misliće na svoje prijatelje s kojima je pio vino i s kojima će opet piti i razgovarati. Neće odoleti - probudiće ih u nevreme telefonom - i pročitati nekoliko Hamvaševih misli o vinu, ženi, životu. Hamvaš je mudrac koji sasvim drugačije promišlja svet koji, misli on, zaslužuje bolju sudbinu, kao i čovečanstvo, zato on otkriva i nudi drugačije vrednosti od onih koje su vladajuće. Treba otkriti ljudsku suštinu i vratiti se istinskim i dubokim vrednostima koje se nalaze zanemarene u svakom čoveku. Da bi to potkrepio i čulno približio svakom čoveku, poslužio se vinom, i na tom sakralnom piću prikazao vrednosti kojima treba težiti, kojima se treba vratiti. Zaboravili smo suštine života, srljamo obuzeti marginalnim vrednostima i ne primećujemo gde se već sada nalazimo. Kažemo: kriza! A i dalje hoćemo da živimo lagodno kao da se oko nas ništa nije ni dogodilo. Hamvaš preporučuje da se zaustavimo, osvrnemo oko sebe, popijemo čašu dobrog vina: možemo se još spasiti. Sve je poljuljano, ali život može da se vrati pravim vrednostima. Čak nam i ne treba mnogo: istovremeno ne možemo pojesti dva ili tri ručka; ali možemo zapaziti velike istine i pokušati im krenuti u susret, sami, s prijateljima, porodicom. Hamvaševa misao je okrepljujuća, svima dostupna. (Ako nekome nije, vreme je da se zabrine za sebe.) Filozofija vina je prijatna ulaznica u čudesno delo Bele Hamvaša. Ko pročita Filozofiju vina, potražiće još koji primerak knjige i prvom prilikom je poklanjati najprisnijim prijateljima. Svako dobija po kap blagoslova. Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Stanje odlično kao novo

ZAKONI ŽIVOTA - Dimitrije V. Ljotić Imao sam prilike da ga jednom čujem u manastiru Žiči kada je rekao: `Srbski narod neće biti srećan dok sav svet ne bude srećan`. On je bio učitelj, koji je učio najpre delima pa onda tek rečima, upućivao je, i sam je bio primer. Nikad nije govorio a da delom nije pokazao. Ništa nije bilo da je govorio, a da nije delom ostvario. O da su takvi bili svi naši učitelji! Hristos je rekao: `Treba raditi pa učiti, a ne samo učiti`. Vladika Nikolaj Velimirović MESTO PREDGOVORA - IZGUBLJENI PUT - ČOVEK I ZAJEDNICA - SMISAO ISTORIJE - NARODNA ZAJEDNICA - OMLADINA I IDEALI - DRŽAVA I DRŽAVNIK - VLAST I VLASTODRŠCI - NARODNA SAMOSVOJNOST - ORGANSKA MASAO - KOJIM PUTEM? - ISKRE - ČOVEK - ČOVEK I RELIGIJA

ZAKONI ŽIVOTA - Dimitrije V. Ljotić Imao sam prilike da ga jednom čujem u manastiru Žiči kada je rekao: `Srbski narod neće biti srećan dok sav svet ne bude srećan`. On je bio učitelj, koji je učio najpre delima pa onda tek rečima, upućivao je, i sam je bio primer. Nikad nije govorio a da delom nije pokazao. Ništa nije bilo da je govorio, a da nije delom ostvario. O da su takvi bili svi naši učitelji! Hristos je rekao: `Treba raditi pa učiti, a ne samo učiti`. Vladika Nikolaj Velimirović MESTO PREDGOVORA - IZGUBLJENI PUT - ČOVEK I ZAJEDNICA - SMISAO ISTORIJE - NARODNA ZAJEDNICA - OMLADINA I IDEALI - DRŽAVA I DRŽAVNIK - VLAST I VLASTODRŠCI - NARODNA SAMOSVOJNOST - ORGANSKA MASAO - KOJIM PUTEM? - ISKRE - ČOVEK - ČOVEK I RELIGIJA P.P.

ZAKONI ŽIVOTA - Dimitrije V. Ljotić Imao sam prilike da ga jednom čujem u manastiru Žiči kada je rekao: `Srbski narod neće biti srećan dok sav svet ne bude srećan`. On je bio učitelj, koji je učio najpre delima pa onda tek rečima, upućivao je, i sam je bio primer. Nikad nije govorio a da delom nije pokazao. Ništa nije bilo da je govorio, a da nije delom ostvario. O da su takvi bili svi naši učitelji! Hristos je rekao: `Treba raditi pa učiti, a ne samo učiti`. Vladika Nikolaj Velimirović MESTO PREDGOVORA - IZGUBLJENI PUT - ČOVEK I ZAJEDNICA - SMISAO ISTORIJE - NARODNA ZAJEDNICA - OMLADINA I IDEALI - DRŽAVA I DRŽAVNIK - VLAST I VLASTODRŠCI - NARODNA SAMOSVOJNOST - ORGANSKA MASAO - KOJIM PUTEM? - ISKRE - ČOVEK - ČOVEK I RELIGIJA

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čovek je tvorac materijalističke teorije, a priroda posle određenog vremena počinje da ludi i stupa u štrajk. Tek ukoliko čovek prekine sa tim mehanicističkim pogledom na svet, priroda će se vratiti u svoje normalne tokove. Bajka o materijalizmu je drama sa uzbudljivim komičnim i tragičnim zapletima i zivanjima. Priroda je poludela od materijalističke nauke, te počinje da štrajkuje. Tek kad čovek, tvorac materijalističke teorije, napušta mehanicistički pogled na svet, priroda se, nakon uzbudljivih i dramatičnih zbivanja, komičnih i tragičnih zapleta, vraća u svoje uobičajene tokove. Priroda je i sama znala kako s njom stoje stvari. Stajahu dobro, naime. Večna mudrost, pramudrost, odredila je merila zemlje, utisnula u nju svoje stope, položila kamene - temeljce i podstakla ptice da iz vrelog peska iskopaju jaja koja je okotilo sunce. Jedna istina, jedno pouzdano znanje i pra - snaga uputili su divokoze kako da se rađaju na liticama i objasnila srnama trenutak kada treba da začnu. `Kada glad i mraz, potreba za krovom nad glavom i, možda, još i častoljublje bivaju zadovoljeni, šta preostaje? Nad ostalim delom egzistencije - kojeg li čudovišnog ostatka - navlači se koprena`. Alferd Deblin (nem. Alfred Döblin; Štetin, 10. avgust 1878 — Emendingen, 26. jun 1957) je bio nemački ekspresionistički književnik i dramaturg jevrejskog porekla. Njegova dela karakteriše snažna kritika društva i elementi fantazije. Najpoznatiji je po svom romanu „Berlin Aleksanderplac“ (Berlin Alexanderplatz).[1] Rođen je u jevrejskoj trgovačkoj porodici. U Berlinu je studirao medicinu, ali se istovremeno interesovao za filozofiju. Radio je kratko kao novinar, da bi kasnije otvorio psihijatrijsku ordinaciju u Berlinu. Prvi roman, „Tri skoka Vang Luna“, objavio je 1915.[1] Objavljivao je ekspresionističke pripovetke u časopisu Der šturm. Postao je predsednik Društva pisaca Nemačke 1924. Roman „Berlin Aleksanderplac“, o životu kriminalca, napisao je 1929. Kada su nacisti preuzeli vlast pobegao je u Pariz, gde je 1936. dobio francusko državljanstvo. „Amazonsku trilogiju“ napisao je 1937. Kada su Nemci okupirali Francusku preselio se u Holivud. Tu se 1941. preobratio u katolicizam citirajući filozofske inspiracije za taj čin.[1] Posle rata vratio se u Evropu i živeo u Nemačkoj i Francuskoj.

Delibašićeva ističe da je ključno ne samo razumeti prirodu zla, već i preoblikovati je iznutra. Knjiga postaje instrument u borbi za dublje razumevanje zla i njegovu transformaciju. Ona nas podstiče da ne samo da spoznamo tamne aspekte ljudske prirode, već i da aktivno radimo na njihovom prevazilaženju. Iz recenzije se može zaključiti da Delibašićeva uspeva da donese novi pristup temi zla, ne zadovoljavajući se samo analizom, već ističući važnost delovanja i promene iznutra. Knjiga nas podseća da su mnogi blistavi umovi bili zadovoljni samo pukom pojavom dobra nad zlim, dok je istinska transformacija zla iznutra nešto što zahteva dublje angažovanje i introspekciju. “Autonomna priroda zla: Predstave i senke” nije samo filozofska rasprava, već i poziv na akciju. Ova knjiga će biti inspiracija svima koji tragaju za dubljim razumevanjem ljudske prirode i borbe protiv zla u svetu.

Hese nam daje razmišljanje o paradoksu dokolice i stvaralaštva. On ističe da izuzetno kreativni i genijalni ljudi retko sleduju tradicionalnom konceptu konstantnog rada, već da su dokoličari u stanju da stvore umetnost iz dubokog unutarnjeg nadahnuća. Upravo u tim trenucima “praznine” ili “pauze”, Hese vidi prostor za istinsko stvaralaštvo koje izranja iz slobodnog i neopterećenog uma. Ovaj citat naglašava da su momenti dokolice, unatoč spoljnjem utisku neproduktivnosti, važni za kreativnost. Oni nam omogućavaju da se povučemo iz uobičajenih obaveza i pronađemo dublje uvide. Herman Hese nas podseća da nije nužno stalno raditi kako bismo stvorili vredne stvari; umesto toga, treba da razvijamo sposobnost da se prepustimo unutrašnjem nadahnuću i stvorimo autentične i duboke izraze. “Umetnost dokolice” poziva nas da promenimo svoj pogled na vreme koje provodimo u opuštanju i razmišljanju. Kroz Heseove misli, otvaramo vrata za razumevanje da duhovno obogaćivanje i kreativno izražavanje mogu proisteći iz trenutaka unutrašnje tišine i kontemplacije.

PUT PREDAKA I PUT BOGOVA Bela Hamvaš Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Opis Preci su napustili put bogova. Gde je proton pseudos? Ko je lagao prvi? Za proteklih pedeset ili stotinu, ili sto pedeset godina neko je lagao i nas je skrenuo s puta bogova. Ko je to bio? Gde se zbila prva laž? Kako se zbilo skretanje? Da li zabuna? Namerna prevara? Kada se zbila? Nasuprot lepoti iskrsla je korist. Ali pre nego što bi bilo ko mogao da načini prigovor, najodlučnije treba utvrditi da je lepota vrednost, a nasuprot tome korist nije vrednost. Kada zavlada misao o koristi, ljudi će početi da veruju da je država pogon. Čovek nije egzistencijalno biće, nego proizvođač, ili potrošač. Kada lepota ne kazuje šta je korisno, nego korist kazuje šta je lepo, to se zove propaganda. Smisao bića različitih nacija ne nalazi se u njima samima, nego u univerzalnosti celog čovečanstva. Nepodnošljivo je ako jedna nacija ne zna o sebi ništa drugo do da je ona najveća među svim narodima sveta. Pozvana je na najuzvišenije, ali ne čini ništa drugo do što se ogleda. Nacija je imala dve istorije: jedna se učila u školi, ali onaj ko se osvestio, pohitao je da je zaboravi... Istorija koja se uči jeste sve sam med i šećer i izborna propaganda, a prećutana je sve sam otrov, zavist i osveta. Svet se može izmeniti jedino unutarnjom obnovom čoveka. Politika samo naizgled menja, a suštinu ni ne dotiče. Jedino religiozno preobražen čovek može ostvariti socijalni poredak, svetski mir i samo tako je jednom i zauvek moguće ukloniti glad i oskudicu. Treba početi od metafizike. Težinu krize narod najjače oseća, to je istina. Ali je narod ponajvećma u situaciji da izdrži i podnese celu krizu. Narod ponajmanje ume da promeni sopstvenu sudbinu; ali stoji na nenarušivom tlu. To tlo je zemlja. Kako politika ubija naciju? Tako što umesto duhovne ideje postavlja korist. Tako što umesto duhovne delatnosti razglašava praksu. Tako što zahteva prosperitet umesto lepote. Tako što vrši propagandu, odnosno umetnost stavlja u službu koristi. Tako što kaže: preporod zavisi od spoljnjih sredstava. Tako što kaže: primer treba uzeti iz prošlosti; primer treba uzeti iz inostranstva. Tako što donosi spoljnje reforme i održava veru u spoljnje reforme.

Opis O autoru Dodatne informacije „Po kontraktualizmu, blagostanje pojedinaca moralno je značajno ne zato što je intrinzično vrijedno ili zato što je samoočigled­no da je unapređenje blagostanja pojedinaca is­pravnotvorna odlika, već jednostavno zato što bi pojedinac mogao razumno da odbaci argument koji njegovom blagostanju ne bi dao nikakav značaj.” T. M. Scanlon „Skenlon tvrdi da, ako bi odustao od indivi­dualističkog ograničenja, njegova kontraktu­alistička teorija ne bi više nudila ‘jasnu alter­nativu utilitarizmu’. Držim da to nije istina. Ako bi odbacio individualističko ograničenje, njegova bi formula mogla da pruži potporu različitim neutilitarnim principima. To bi ojačalo Skenlonovu teoriju i učinilo je bo­ljom alternativom utilitarizmu. ” Derek Parfit Derek Antoni Parfit (Derek Antony Parfit, 11. decembar 1942 - 1. januar 2017) bio je britanski filozof koji se specijalizirao za osobni identitet, racionalnost i etiku. Smatra se jednim od najznačajnijih i najuticajnijih moralnih filozofa s kraja 20. i početka 21. veka. Parfit se izdigao 1971. godine objavljivanjem svog prvog rada "Personal Identity". Njegova prva knjiga, Reasons and Persons (1984), opisana je kao najznačajniji rad moralne filozofije još od 1800-tih. Njegova druga knjiga, On What Matters (2011), široko je rasprostranjena i raspravljana mnogo godina pre njenog objavljivanja. Za celu svoju akademsku karijeru, Parfit je radio na Univerzitetu u Oksfordu, gde je bio viši naučni saradnik na sveučilištu All Souls College u vreme njegove smrti. Bio je i gostujući profesor filozofije na Univerzitetu Harvard, Univerzitet u Njujorku i Univerzitet Rutgers. Nagradu Rolf Schock za 2014. godinu dodelio je "za njegove revolucionarne doprinose u vezi s osobnim identitetom, poštovanjem budućih generacija i analizom strukture moralnih teorija." T.M. Skenlon (T. M. Scanlon, rođen 28. juna 1940) je odrastao u Indianapolisu, Indiana. Diplomirao je na Prinston Univerzitetu 1962, a doktorirao filozofiju na Harvardu pod mentorstvom Burtona Drebena. Godinu dana je studirao na Univerzitetu Okford na Fulbright stipendiji, a potom se vratio se na Univerzitet Prinston, gde je predavao od 1966. do 1984. Njegova disertacija i neki od njegovih prvih radova bili su iz matematičke logike, gde mu je glavno interesovanje bila teorija dokaza, ali se kasnije okrenuo etici i političkoj filozofiji, gde je razvio verziju kontraktualizma u liniji Džona Rolsa, Imanuela Кanta i Žan-Žaka Rusoa. Skenlon je objavio i važne radove o slobodi govora, jednakosti, toleranciji, osnovama ugovornog prava, ljudskim pravima, pojmovima blagostanja, teorijama pravde, kao i o temeljnim pitanjima u moralnoj teoriji. Težina 0,2 кг Dimenzije 115 × 175 × 3 cm Godina izdanja 2018 Pismo latinica Povez mek Broj stranica 136 ISBN 978-86-80484-11-2 Dimenzije 115x175

Autor: Alvin Tofler Izdavač: Prosveta Broj strana: 269 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm ALVIN TOFLER, JEDAN OD NAJPOZNATIJIH SVETSKIH FUTUROLOGA, UMRO JE 2016. GODINE U 87. GODINI, A JAVNOST SE UVELIKO BAVI STVARIMA KOJE JE USPEO DA PREDVIDI U SVOJIM NAJPOZNATIJIM KNJIGAMA `BUDUĆI UDARAC` I `TREĆI TALAS`. TOFLER JE U SVOJIM PREDVIĐANJIMA USPEO DA PREDVIDI USPON INTERNETA I KABLOVSKE TELEVIZIJE. - NAPREDNA TEHNOLOGIJA I INFORMACIONI SISTEMI DOPRINEĆE TOME DA ĆETE VEĆINU POSLA BITI SPOSOBNI DA RADITE OD KUĆE - NAPISAO JE ON. PREDVIDEO JE I GENETSKI INŽENJERING I KLONIRANJE, TVRDEĆI DA ĆE ŽENE BITI U MOGUĆNOSTI DA `KUPE MALI EMBRION, ODNESU GA KOD DOKTORA KOJI ĆE GA IMPLANTIRATI U MATERICU I RODE DETE`. - JEDNA OD NAJFANTASTIČNIJIH LJUDSKIH SPOSOBNOSTI BIĆE TO ŠTO ĆE ČOVEK BITI U STANJU DA NAPRAVI KOPIJU SEBE - NAPISAO JE TOFLER O KLONIRANJU. PORODICA KAO TRADICIONALNA ZAJEDNICA, TAKOĐE JE OPISANA U NJEGOVIM KNJIGAMA I ZA NJU KAŽE DA ĆE PROMENITI OBLIK U ŠIRENJU LGBT POPULACIJE I DOZVOLE ISTOPOLNIH BRAKOVA. SMATRAO JE DA JE KONZUMERIZAM GLOBALNI TREND I DA ĆE LJUDI U BUDUĆNOSTI NAJVIŠE PATITI ZBOG PREVELIKOG IZBORA ROBE NA TRŽIŠTU ČIJE ĆE POSTATI ŽRTVE. Tvrd povez. Knjiga je vrlo dobro očuvana. Na trećoj slici priložen deo sadržaja.

Dobro očuvano. Podvlačeno običnom olovkom. „Živimo u dobu u kojem je tržište preplavljeno knjigama za samopomoć, te na rafovima knjižara i biblioteka vidimo sve više djela iz oblasti nazvane „popularna psihologija“ (iako je od ta dva termina tačniji ovaj da se radi o nečemu popularnom nego da se radi istinski o psihologiji, čast izuzecima) koja nerijetko nude, kao da se radi o dijetama, savjete kako da poboljšate svoj poslovni, ljubavni, porodični ili generalni život za određen vremenski period. „Vrelo mudrosti“ nije takva knjiga. U tri stotine Grasijanovih maksima vi ćete naći pregršt dobrih savjeta o tome kako da se ponašate, šta da radite, kako da budete mudriji i da vas drugi percipiraju kao mudrije. Iako su pisane prije više od tri stotine godine, ove maksime su potpuno prikladne današnjem društvu, kao da su pisane za čovjeka trećeg milenijuma. Kao što su berzanski špekulanti prigrlili „Umijeće ratovanja“ Sun Cua kao svoju novu Bibliju, mogu da zamislim kako politički savjetnici i aktivisti prihvataju i upotrebljavaju „Vrelo“ kao svoju. To ne znači da ovo nije knjiga za apsolutno svakog čovjeka, jer praktična mudrost je nešto čemu svi treba da težimo.“ Izdavač: Akia Mali princ Broj strana: 165 Dimenzije: 18 cm Povez: tvrd

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karl Marks - Od filozofije do proletarijata - Izabrani tekstovi 1838-1843 Format: 21x14 cm Broj stranica: 283 Uvez: meki Godina izdanja: 1975 Izdavač: Školska knjiga, Zagreb Preveo(la): Stanko Bošnjak KRATAK OPIS Iz sadržaja knjige: Početno operdjeljenje, Pjesnički pokušaji, Studentsko preispitivanje savjesti, Kritika Hegelove filozofije..... Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova dva teksta o Don Kihotu nastala su, prvi, kao predgovor za Servantesovog Don Kihota, a drugi kao predgovor za Unamunovu knjigu Život Don Kihota i Sanča. Već sam taj povod pretpostavlja izvesnu lakoću. To je lakoća uma kadrog da neprestano pokreće nebeske sfere, lakoća servantesovska. „Don Kihot juče i danas“ je Marićev dijalog s Migelom de Unamunom, dijalog kroz prostor i vreme, kroz jezike i prevode, i njegov poziv da Don Kihota čitamo danas i ovde. Aleksandra Mančić Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.[3] Nagrade Oktobarska nagrada Novog Sada (1963);[1] Nolitova nagrada (1979);[1] Nagrada Društva književnika Vojvodine (1988)[1] Dela „Ogledi I“ „Glasnici apokalipse“, zapisi i eseji „Protejska svest kritike“ „Raskršća“, knjiga eseja; „Proplanci eseja“ „Ogledi II“. Nasleđe 2005. godine Biblioteka Matice srpske i Skupština opštine Kosjerić ustanovili su Nagradu „Sreten Marić”, koja se dodeljuje za najbolju knjigu eseja objavljenu u protekle dve godine. 2021. godine, jedan od glavnih puteva u selu Subjel, koji vodi ka srenjevekovnom Subjelgradu, dobio je ime Ulica akademika Sretena Marića. (Izvor: Milijan Despotović: `SUBJEL - škola, uglednici i akademci`, Svitak, Požega, 20221)

Izdavač: Gradac, Čačak Biblioteka Cveće zla, knjiga 12 Autor: Valeri Solanas Prevod: Jovica Aćin Povez: mek Broj strana: 75 Odlično očuvana. Buntovna i svojeglava, Valeri je odbila da se potčini roditeljima i odbila je da nastavi školovanje u katoličkoj gimnaziji. Deda ju je zbog tog izbičevao. Kad je imala petnaest godina, zatrudnela je s nekim mornarom. Dete je dato na usvajanje. A ona je, premda već beskućnica, ipak maturirala, izdržavajući se putem školskog prostituisanja, i upisala se na univerzitet Merilend, a izdržavala se radeći u laboratoriji sa životinjama na odseku za psihologiju i opet prostituisanjem. Bezmalo godinu dana je radila na svom diplomskom radu iz psihologije na univerzitetu Minesota. Posle studija prosjačila je i radila kao prostitutka, i tako se izdržavala. Putovala je po celom američkom kontinentu i naposletku došla u Grinič Vilidž 1996. godine. Tu je napisala komad Up Your Ass o muškarcu koji mrzi prosjake i kurve. Po izvorima iz druge ruke, po jednoj verziji te drame, žena ubija muškarca, a po drugoj – majka davi sina. Te godine, 1967, kad je Vorhol bio na putu po Evropi, Valeri Solanas je napisala i o svom trošku na šapirografu umnožila svoj SCUM Manifest. Delila ga je po ulicama. Bio je to takoreći traktat u duhu šok-feminizma. Tekst koji je obeležio početak drugog talasa u borbi za prava žena. Akronim njenog Društva (Society for Cutting Up Men) – SCUM – bio je već po sebi indikativan i izazivački u značenju „smeća“, „ološa“. A sam tekst je bio i ostao čisti vitriol sasut u lice muškaraca, polazeći od premise o muškarcu kao biološkoj zabludi i da je on nagonski uvek i jedino zainteresovan za seks sa bilo kojom ženom u svako vreme. Kako bilo, Manifest se može tumačiti svakojako, i tako je i bilo do danas. Izgleda kao da je autorka izabrala da se izrazi putem bestidnog parodiranja nekih krajnosti u odnosima žena i muškaraca u cilju svojevrsnog egzorcizma. Bilo je to takoreći pribegavanje ludilu da bi se iznela neka bolna istina u očima samog subjekta. Oni koji iole prate pisane napore feminističkih zatočnica i zatočnika, znaće da je ovde u pitanju ne samo jedan od najranijih i najduhovitijih, nego i najekscentričniji izraz takozvanog drugog talasa u feminizmu, znatno radikalnijeg od prvog, koji je obeležen militantnijim nabojem. Taj talas je, barem u SAD, idućih decenija tek dobijao na snazi, preplavljujući zemlju. A Valeri Solanas je svoje izvanredno delce punudila Morisu Žirodijasu da ga štampa. Žirodijas je imao izdavačku kuću Olympia Press, registrovanu u Parizu, u kojoj je objavljivao seksualno provokativna dela na engleskom jeziku koja se nisu mogla pojaviti u SAD. Izdao je, tako, između ostalog, Lolitu Vladimira Nabokova, Rakovu obrtnicu Henrija Milera, Gordona Edit Templton... Žirodijas je Valeri dao 500 ili 600 dolara kao honorar za roman koji je ona trebalo da napiše na osnovu svog Manifesta. S tim novcem je ona otputovala u San Francisko. Tih dana je Ultra Violet (pseudonim jedne od američkih publicistkinja) pročitala Vorholu Manifest, a on je prokomentarisao: „Ta ženska je boca ključale vode sa sisama. Znaš, ona piše neki scenario za mene. Ima puno ideja.“ (K-56)

Polovna knjiga, korice blago pohabane. Otpis biblioteke, ima par pečata u unutrašnjosti, dobro očuvana. Izdavač - Gradac, Čačak, 2005. god. Broširan povez, 17 cm. 73 str. Buntovna i svojeglava, Valeri je odbila da se potčini roditeljima i odbila je da nastavi školovanje u katoličkoj gimnaziji. Deda ju je zbog tog izbičevao. Kad je imala petnaest godina, zatrudnela je s nekim mornarom. Dete je dato na usvajanje. A ona je, premda već beskućnica, ipak maturirala, izdržavajući se putem školskog prostituisanja, i upisala se na univerzitet Merilend, a izdržavala se radeći u laboratoriji sa životinjama na odseku za psihologiju i opet prostituisanjem. Bezmalo godinu dana je radila na svom diplomskom radu iz psihologije na univerzitetu Minesota. Posle studija prosjačila je i radila kao prostitutka, i tako se izdržavala. Putovala je po celom američkom kontinentu i naposletku došla u Grinič Vilidž 1996. godine. Tu je napisala komad Up Your Ass o muškarcu koji mrzi prosjake i ku rve. Po izvorima iz druge ruke, po jednoj verziji te drame, žena ubija muškarca, a po drugoj - majka davi sina. Te godine, 1967, kad je Vorhol bio na putu po Evropi, Valeri Solanas je napisala i o svom trošku na šapirografu umnožila svoj SCUM Manifest. Delila ga je po ulicama. Bio je to takoreći traktat u duhu šok-feminizma. Tekst koji je obeležio početak drugog talasa u borbi za prava žena. Akronim njenog Društva (Society for Cutting Up Men) – SCUM – bio je već po sebi indikativan i izazivački u značenju „ smeća“ , „ ološa“ . A sam tekst je bio i ostao čisti vitriol sasut u lice muškaraca, polazeći od premise o muškarcu kao biološkoj zabludi i da je on nagonski uvek i jedino zainteresovan za seks sa bilo kojom ženom u svako vreme. Kako bilo, Manifest se može tumačiti svakojako, i tako je i bilo do danas. Izgleda kao da je autorka izabrala da se izrazi putem bestidnog parodiranja nekih krajnosti u odnosima žena i muškaraca u cilju svojevrsnog egzorcizma. Bilo je to takoreći pribegavanje ludilu da bi se iznela neka bolna istina u očima samog subjekta. Oni koji iole prate pisane napore feminističkih zatočnica i zatočnika, znaće da je ovde u pitanju ne samo jedan od najranijih i najduhovitijih, nego i najekscentričniji izraz takozvanog drugog talasa u feminizmu, znatno radikalnijeg od prvog, koji je obeležen militantnijim nabojem. Taj talas je, barem u SAD, idućih decenija tek dobijao na snazi, preplavljujući zemlju. A Valeri Solanas je svoje izvanredno delce punudila Morisu Žirodijasu da ga štampa. Žirodijas je imao izdavačku kuću Olympia Press, registrovanu u Parizu, u kojoj je objavljivao seksualno provokativna dela na engleskom jeziku koja se nisu mogla pojaviti u SAD. Izdao je, tako, između ostalog, Lolitu Vladimira Nabokova, Rakovu obrtnicu Henrija Milera, Gordona Edit Templton. . . Žirodijas je Valeri dao 500 ili 600 dolara kao honorar za roman koji je ona trebalo da napiše na osnovu svog Manifesta. . S tim novcem je ona otputovala u San Francisko. Tih dana je Ultra Violet (pseudonim jedne od američkih publicistkinja) pročitala Vorholu Manifest, a on je prokomentarisao: „Ta ženska je boca ključale vode sa sisama. Znaš, ona piše neki scenario za mene. Ima puno ideja. “

Naziv: Misli Autor: Božidar Knežević Godina izdanja: 2002 Izdavač: Gradska biblioteka Božidar Knežević, Ub Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: „Misli” (1902) Božidara Kneževića predstavljaju zbirku objedinjenih aforizama sa filozofskim, religioznim i moralističkim pogledima na svet. Postavljanjem i tumačenjem različitih egzistencijalnih pitanja, „Misli” čitaoca čine mudrijim i razotkrivaju mu pojedine tajne. * * * Današnje lažno društvo liči na biblioteku u kojoj su knjige raspoređene ne po unutrašnjoj vrednosti nego po formatu i povezu. * * * Najočitiji znak da je jedno društvo pokvareno i da propada, jeste taj da onda sve plemenito postaje smešno: pravda i ljubav, patriotizam i humanost, vernost i čistota, milosrđe i iskrenost. * * * Kao i svest, savest, plemenitost i ljubav, tako je i sloboda samo jedno malo ostrvo u okeanu moranja i neslobode. * * * Suma bolova ljudskih mnogo je veća nego suma radosti ljudskih. Pravi pošten čovek, ako nema snage da uveća ili umnoži radosti ljudske, on ne umnožava ni bolove i patnje ljudske. * * * Veliki bolovi traže velike duše, i samo velike duše trpe velike bolove. O autoru: Božidar Knežević (1862–1905) bio je filozof i profesor istorije. Iako je manje poznat, nepravedno zaboravljen, njegova dela su od značaja. Pisao je naučna dela iz oblasti filozofije, a iza sebe ostavlja i dela iz književnosti, i jedna i druga jednako važna. Knežević je rođen u Ubu, a u Beogradu je završio Veliku školu, Istorijsko-filološki odsek. Jedno vreme je radio kao profesor, da bi napustio kasnije taj posao. Bio je učesnik u srpsko-bugarskom ratu. Njegov život nije bio nimalo lak, susretao se sa finansijskim poteškoćama. Možda se u tome može pronaći razlog što je široj publici Božidar Knežević ostao manje poznat i što mu se nije pružila prilika za dalji napredak u naučnom smislu, odnos za dodatni razvoj u profesionalnom životu. Uprkos životnim problemima, ništa ga nije sprečilo da se obrazuje, pa je uspešno savladao jezike i posvetio se izučavanju istorije i filozofije. Najviše pažnje u svom radu posvećuje oblasti filozofije. Okrenuo se filozofiji pozitivizma, a evoluciju tumači na pesimističan način. Jedno od njegovih dela jeste „Principi istorije”, koje se pojavilo 1898. godine, a sastoji se iz dva toma. Za ovo delo Ksenija Atanasijević, filozof i prva žena koja je doktorirala u Beogradskom univerzitetu, kaže da „ovo delo među Jugoslovenima predstavlja prvi i jedinstven pokušaj izgradnje jedne filozofije istorije”. Iako se malo zna o Božidaru Kneževiću, s pravom se može reći da su njegove „Misli” dosegle visoki domet kod čitalačke publike. „Misli” su prvobitno izašle 1901. godine u Srpskom književnom glasniku, a zasebno su štampane 1902. godine. U ovoj knjizi su objedinjeni aforizmi sa filozofskim, religioznim i moralističkim pogledima na svet. Objavljena su i Kneževićeva dela „Zakon reda u istoriji” i „Istorijski kalendar”. S obzirom na to da je znao strane jezike, prevodio je sa engleskog jezika, a neki od njegovih prevoda su „Istorija civilizacije u Engleskoj” H. T. Berkla, „O herojima, heroizmu i obožavanju heroja u istoriji” Tomasa Karajla. Ovaj veliki mislilac i filozof, koji svojim nevelikim opusom postiže visoku vrednost, preminuo je u Beogradu 1905. godine. Danas njegove rukopise možemo naći u Narodnoj biblioteci Srbije.

Knjiga je u dobrom stanju. Svetovi,Novi sad,1992. 235 strana,17cm ,,Ролан Жерар Барт (франц. Roland Gérard Barthes; Шербур Октевил, 12. новембар 1915 – Париз 25. март 1980) био је француски теоретичар књижевности, филозоф, књижевни критичар и семиотичар. Његово поље интересовања било је широко. Извршио је снажан утицај на развој структурализма, семиотике, егзистенцијализма, марксизма, антропологије и постструктурализма. Барт је рођен 12. новембра 1915. у Шербуру у Нормандији као син Анријете и Луја Барта, поморског официра.[2] Отац му је погинуо 1916. на Северноме мору за време Првог светског рата. Са једанаест година заједно са мајком преселио се у Париз, но упркос пресељењу Барт је читав живот остао везан за свој родни крај. На париској Сорбони, коју похађа од 1935. до 1939, показује се амбициозним учеником. У том раздобљу боловао је од разноразних болести, укључујући и туберкулозу, због које је много времена провео у изолацији санаторијума.[3] Учестали здравствени проблеми негативно су утицали на његову академску каријеру и полагање испита. Због лошег здравља био је ослобођен војне службе. Од 1939. до 1948. радио је на добијању дипломе из граматике и филологије, издао је своје прве академске радове, суделовао је у медицинским студијима, али се и даље борио са лошим здравственим стањем. Године 1948. вратио се искључиво академскоме раду, те је добио неколико краткорочних послова на институтима у Француској, Румунији и Египту. Истовремено писао је за париски левичарски часопис Борба (Combat), а ти чланци су временом израсли у књигу Le degré zéro de l`écriture (1953). Наредних седам година провео је у Centre national de la recherche scientifique где је студирао лексикологију и социологију.[4] Такође, у томе периоду почео је да пише популарни серијал есеја за часопис Les Lettres Nouvelles у којима је побијао митове популарне културе (касније су есеји окупљени и објављени у збирци Митологије изданој 1957. године).[5] Познавајући у извесној мери енглески језик, Барт је предавао на Мидлбери колеџу 1957. године и спријатељио се са будућим енглеским преводиоцем великог дела његовог рада, Ричардом Хауардом, тог лета у Њујорку.[6] Ране шездесете провео је истраживајући семиотику и структурализам. Многи његови радови су критиковали постојеће традиционалне академске погледе књижевне критике. Његове идеје довеле су га у јавни сукоб са Ромоном Пикаром, који га је напао у тексту Нова критика због наводног недостатка поштовања према францускпј књижевној традицији. Барт му је одговарио у своме делу Критика и истина из 1966. где је оптужио стару грађанску критику за мањак бриге о нијансама и финоћи језика, те о селективној неукости у критици дијалектичких теорија (као што је на пример марксизам). До касних шездесетих Барт је стекао велики углед. Путује у САД и Јапан те одржава презентације. Своје најпознатије дело, есеј Смрт аутора, које служи као један од основних прелазних радова у истраживању логике структуралистичке мисли, објавио је 1967. године. Наставио је да доприноси заједно са Филипом Солером авангардном књижевном часопису Tel Quel, где се развијају сличне идеје Бартовим. Барт објављује књигу С/З 1970, у којој је анализирао Балзакову приповетку Саразин. Током седамдесетих наставио је градити књижевну критику, те развија појмове текстуалности и књижевничке неутралности. 1971. гостује као предавач на универзитету у Женеви. Године 1977. био је одабран за предавача на катедри за књижевну семиологију на Колежу де Франс у Паризу. Исте године његова мајка Анријета Барт, са којом је живео 60 година умире. Његово последње велико дело Мрачна комора је делом есеј о природи фотографије, а делом помирење са смрћу његове мајке. Дана 25. фебруара 1980. Барта је ударио аутомобил, након што је напустио забаву, коју је одржао Франсоа Митеран. Месец дана касније умиро је од последица повреде.``

U dobrom stanju! Autor Donat, Branimir Naslov Fantastične figure / Donat Vrsta/sadržaj type of material esej Jezik hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1984 (Pančevo : `6. oktobar`) Fizički opis 176 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka Kristali Napomene Tiraž 2.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Kafka, Franc, 1883-1924 Man, Tomas, 1875-1955 - `Mario i čarobnjak` Branimir Donat (Zagreb, 5. rujna 1934. - Zagreb, 15. travnja 2010.) rođen kao Tvrtko Zane, hrvatski književni kritičar, esejist, publicist, prevoditelj i nakladnik.[1] Objavio je više od 40 knjiga te brojne stručne i novinske tekstove. Rodio se kao Tvrtko Zane 5. rujna 1934. godine u Zagrebu gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu studirao je jugoslavistiku i komparativnu književnost, a defektologiju na Visokoj defektološkoj školi.[3] Bio je urednik mnogih listova i časopisa: - srednjoškolski časopis Polet, Naš glas (glasilo pitomaca đačkih domova), Studentski list, u kome je uređivao kulturnu rubriku od jeseni 1955. do jeseni 1956. Stara Gradiška U jesen 1956. Tvrtko Zane je od UDBe uhićen te je 1957. godine osuđen na godinu i pol zatvora zbog navodne povezanosti s hrvatskim intelektualcima emigrantima.[4] Kaznu provodi u Staroj Gradiški do kraja 1958. `Kako vas je formiralo vrijeme u zatvoru u Staroj Gradišci? – To su bile moje najvažnije formativne godine. Ondje sam shvatio da postoje hrabri i pošteni ljudi, zatim veliki i inteligentni, no i mali i glupi lopovi; uvidio sam da su ubojice uglavnom psihopati, da među privrednim kriminalcima ima puno nedužnih žrtava, ali i ljudi koji bi zahvaljujući svojim dobrim idejama danas mogli raditi velike stvari; upoznao sam ljude koji su preživjeli Bleiburg i bili suđeni tri puta na smrt, ljude koji su pred strijeljanje vezanih ruku skočili s automobila na cestu i spasili se. Znači, vidio sam svijet za koji većina ljudi misli da ne postoji. No on oduvijek postoji. Istodobno, u zatvoru sam upoznao i vrlo kulturnih ljudi, primjerice, Crnogorca Savića Markovića Štedimliju, koji je kao ljevičar u ratu inzistirao na crnogorskoj naciji.`[2] Poslije nekoliko godina prisilne šutnje 1960. pod pseudonimom Branimir Donat započinje vrlo živu djelatnost u brojnim književnim časopisima, potom i u Društvu hrvatskih književnika, PEN-u, Pagvašu, Hrvatskom društvu kazališnih kritičara.[3] Bio je jedan od osnivača, urednika i stalnih suradnika časopisa Kritika. Do umirovljenja radio je kao urednik u Nakladnom zavodu Matice hrvatske.[4] Književni rad Djelujući izvan institucija Donat nije robovao jedinstvenom i strogom interpretatorskom ključu odčitavanja književnoga teksta, dapače, svoju je slobodu koristio u pluralitetu tematskih preokupacija kao i metodičkih postupaka. Donatov esej `Tragičnom kermesu` o Krležinu Kraljevu smatra se jednim od najuspješnijih Donatovih eseja uopće, to je jedan od temeljaca u proučavanju Krležinih dramskih legendi.[4] Branimir Donat dao je i novo tumačenje romana `Planine` Petra Zoranića, te je prvi u hrvatskoj književnoj kritici upozorio na fenomen hrvatskih suvremenih fantastičara nazivljući ih borgesovcima.[5] Tijekom prve godine rata piše i potom tiska knjigu Zbiljski jadi, angažirane feljtone o teškoćama mlade hrvatske države. Kao djelo koje je revidiralo mnoga neprovjerena mišljenja krajem stoljeća objavljuje knjigu Politika hrvatske književnosti i književnost hrvatske politike (1995.). Iste godine izlazi mu značajna knjiga Društvo žrtvovanih hrvatskih pjesnika, knjiga književno-povijesnih istraživanja u kojoj obrađuje smrtopise mnogih nestalih i ubijenih hrvatskih pisaca.[3] Nakon što je kao urednik u Matici godinama uređivao `Pet stoljeća hrvatske književnosti`, po umirovljenju Branimir Donat 1994. godine u Zagrebu osniva privatnu izdavačku kuću Dora Krupićeva. S obzirom da nije bio zaštićen obručem fakultetske katedre, on nije živio paralelan svijet uz književnu produkciju, on je naprosto živio u njoj i od nje. Stoga se nerijetko libio ostaviti po strani svoju građansku erudiciju i naoštriti kritičarsko pero prema postojećem društvenom stanju. Branimir se Donat tako u godinama formiranja novoga hrvatskog identiteta s početka 90-ih postavio ne samo kao arbitar de gustibus, već i kao sveznajući moralni arbitar.[6] Što gornje rečenice zaista znače može se vidjeti npr. među koricama knjige `Usavršavanje pogrešaka` koja sadrži Donatove recentnije osvrte, Meni je bila potpuno neshvatljiva Araličina spremnost da u komunizmu bude zastupnikom u hrvatskom Saboru i tako dijeli mjesto s Milošem Žankom i drugim hrvatomrscima.[7] Promjenama političke klime neki su pomislili da su dobili potpunu aboliciju za svinjarije učinjene u doba komunizma. Premijer Račan je u oproštajnoj riječi Vladi Gotovcu u Saboru rekao kako je Gotovac u jednom trenutku vidio bolje od mnogih. Očito izgovorivši to priznanje nije tražio aboliciju za zbivanja prilikom gušenja maspoka, ali je priznao političko sljepilo... Ono što je priznao Račan, ne može priznati patentirani lovac na pogreške u `koracima` Puhovski i to me zabrinjava.[8] Nije šutio o prešućenima i progonjenima, nije pričao o spornima, jer, kako ističe predsjednica hrvatskoga PEN-a Nadežda Čačinovič nije bio zlopamtilo...Njegove knjige “Crni dossier” i “Društvo žrtvovanih hrvatskih pjesnika” ponovno ga potvrđuju kao književnog kroničara i istraživača koji je imao slonovsku memoriju i strastveno se bavio hrvatskim literarnim gubitnicima koji su baš u Donatu imali najvjernijeg saveznika.[1] Drugim riječima, u gore navedene dvije knjige analizirao je književni izričaj žrtava komunističkog režima i pisaca iz NDH.[2] Miroslav Krleža Miroslava Krležu upoznali ste pri potpisivanju Deklaracije o jeziku u Društvu hrvatskih književnika, a napisali ste i knjigu “O Miroslavu Krleži još i opet”. Kako ga pamtite? – Odmjerio me od glave do pete i zaokružio rukama dočaravajući moju krupnu figuru: “I vi ste okrugli kao ja!” Poslije sam ga sreo ispred Matice hrvatske kad je na čelu imao komad flastera i gaze. Kad sam ga upitao što mu se dogodilo, odgovorio mi je da ima rupu u glavi i otišao dalje. Ja sam krležijanac iz onog razdoblja kad Krleža nije bio ničija ikona osim ljubitelja književnosti. Krležu su poslije zloupotrijebili, a njemu je nedostajalo građanske hrabrosti da javno kaže: “Možda trebate majmuna, ali ja to neću biti!” No pokrenuvši 1950. Leksikografski zavod učinio je veliku stvar: udomio je desetke hrvatskih intelektualaca, koji su robijali po zatvorima, imali uništene egzistencije i bili proglašeni klerofašistima, ali koji su bili vrsni znalci. Krleža im je rekao: “Pišite i radite!” I oni su tamo pisali o žiru i o kukcima, a ako je neki tekst trebao biti pomalo lukačevski intoniran, onda je to netko iz redakcije nadopunio. Krleža nije dopustio da ti ljudi propadnu. Da nije bilo Krleže, naša akulturalizacija bi počela 30 godina prije i mi bismo svi bili sretni što je naš direktni predak krapinski pračovjek.[2] Nagrade Nagrada grada Zagreba, 1970. Nagrada Matice hrvatske, 1970. Nagrada Miroslav Krleža – za kritiku Nagrada Julije Benešić – za kritiku

Naziv: Second alcibiade, hippias mineur, premier alcibiade-euthyphron-lachés, charmide, lysis, hippias majeur, ion Autor: Platon Godina izdanja: 1967 Izdavač: Garnier-Flammarion, Paris Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: OBJAVA O ŽIVOTU I DELU PLATONA ŽIVOT Platon je rođen u Atini godine ~428~427 u demi Collitos. Prema Diogenu Laercijskom, njegov otac Ariston vodi poreklo od Kodrosa. Njegova majka Perictione, sestra Harmide i prva rođaka Kritija, tiranina, poticala je od Dropida, koga Diogen Laertije daje kao Solonovog brata. Platon je imao dva starija brata, Adeimanta i Glaukona, i sestru Potone, koja je bila majka Speusippa. Njegov otac Ariston morao je rano da umre; jer se njegova majka preudala za njegovog strica Pirilampa od koga je dobila sina Antifona. Kada je Platon umro, iz porodice je ostalo samo jedno dete, Adejmantus, koji je nesumnjivo bio unuk njegovog brata. Platon ga je učinio svojim naslednikom, a nalazimo ga i članom Akademije pod Ksenokratom; Platonova porodica je verovatno izumrla sa njim; jer o tome više ne čujemo. Bilo je uobičajeno da dete nosi ime svog dede, a Platon je trebalo da se zove Aristokle kao on. Zašto je dobio ime Platon, koje je takođe bilo uobičajeno u to vreme? Diogen Laertije izveštava da mu ga je dao njegov majstor gimnastike zbog njegove veličine; ali drugi to objašnjavaju drugim razlozima. Porodica je posedovala imanje u blizini Kefisije, na Kefizu, gde je dete nesumnjivo naučilo da voli mir polja, ali je za potrebe školovanja moralo da provede veći deo detinjstva u gradu. Bila je veoma dobro negovana, kako i priliči visokorođenom detetu. Prvo je naučio da poštuje bogove i da poštuje obrede religije, kao što se radilo u svakoj dobroj kući u Atini, ali bez misticizma ili sujeverja bilo koje vrste. On će održavati ovo poštovanje prema religiji tokom svog života i nametnuti ga svojim zakonima. Pored gimnastike i muzike, koji su činili osnovu atinskog obrazovanja, tvrdi se da je učio i crtanje i slikanje. U filozofiju ga je uveo...

Važno: Ovu knjigu možete lično preuzeti samo uz još jednu kupljenu knjigu. Nova, nekorišćena Godina izdanja: 2021. Broj strana: 134 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 18 cm Uvod Kolaže sam radila u periodu 1992-2003, u raznim prilikama. Započela sam sa čitanjem poezije Andrea Kalvosa, kome je grčki bio drugi jezik. Na greškama je gradio novi, izuzetni jezik, koji su docnije visoko cenili grčki nadrealisti. Sabirala sam greške u razumevanju sveta koji mi je bio blizak, grčkog, balkanskog, ženskog, životinjskog. Imala sam fazu zapletenih asocijacija, pa vrlo jednostavnih, pa crno-belih. Nisam uradila nijedan već nekih deset godina. Zato sam se odlučila da ih povežem sa tekstovima koji nisu pisani ni hronološki, ni smisleno, ni vizualno u povezanosti sa njima; da napravim još jedan sloj grešaka koje će me naterati da i dalje lepim i pišem. Taj spoj slojeva grešaka pokazao se u jednom značenjskom okviru, i nije se mogao nazvati drugačije nego Feminističke inscenacije. Sadržaj Uvod . 3 Misirče . 5 Srbenka, film po pozorištu . 11 Oprosti mi, Borka! . 17 Zadušnica .23 Pohvala Makavejevu: „Imaću te, mačkice!” . 25 Nisam tvoja svojina . 33 Femimen . 39 Ljubija . 45 Okupacija ponosa. 53 Žozefa. 59 Čavela Vargas . 67 O hijenama i ženama . 75 Doris Lesing . 81 Poziv na pobunu je otvoren . 87 Tha Trocks . 95 Albanska Lisistrata . 101 Režin Deforž . 109 Niki de Sen Fal . 117 Svetlana Bojm . 125 Žene u Akademiji . 133 Svetlana Slapšak je profesorka antropologije antičkih svetova, studija roda i balkanologije, rođena je u Beogradu, gde je na Filozofskom fakultetu doktorirala antičke studije, lingvistički smer. Preselila se u Ljubljanu 1991. Sastavila je knjigu o dečijim pravima, predložena je, u grupi 1000 žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir. Predavala je na jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Bila je glavna urednica časopisa ProFemina. Direktorka je Srpskog kulturnoga centra i Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Napisala je preko 40 knjiga i zbornika, 300 studija, 700 eseja, roman, prevode s grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od njenih novijih knjiga: Ženske ikone XX veka, Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu i Antička miturgija: žene.

U dobrom stanju! Želim da i ovaj letimičan osvrt na posebne vidove ethosa spoznaje zaključim još jednom usporedbom sa Kantom-njegovim priznanjem pouke koju je našao kod svoga preteče na ovom području Rusoa:`Ranije sam vjerovao da je želja za znanjem,koja nas iscrpljuje,ono što daje dostojanstvo ljudsom životu...Ruso je ispravio to moje shvaćanje...Tako sam naučio da poštujem ljude` Prevedena na Kantov jezik ta velika pouka koju je Kant dobio od Rusoa glasi:Moral je osnov onog dostojanstva koje je svojstveno samo čoveku.`(Č.Veljačić:Ethos spoznaje...) Ethos spoznaje u evropskopj i u indijskoj filozofiji - Čedomil Veljačić Beograd:BIGZ,1982-119 str. Čedomil Veljačić (Zagreb, 1915 - Kalifornija, 28. decembra 1997.) je jedan od najznačajnijih predstavnika jugoslovenskog budizma u drugoj polovini 20. veka. Rođen je 1915. godine u Zagrebu, u kojem 1939. godine završava i Filozofski fakultet (Zagreb). Poticaji ka budizmu Veljačić je užasnut dešavanjima u Drugom svetskom ratu. U toj atmosferi sredinom ratnog razdoblja čita italijanski prevod Bhagavad Gite koji na njega ne ostavlja dublji utisak. Uz to, Bhagavad Gitu je uvek smatrao manje-više ratno-huškaškim delom ranog, neuljuđenog i divljeg indijskog arijevskog plemstva koje opravdava ubijanje i dominaciju. Sličan utisak na njega ostavljaju i dela judeo-hrišćanske kulture. Zbog ovog razloga već ranije utehu nalazi u učenjima bliskim jainizmu i budizmu i Gandijevskoj etici nenasilja. Doktoriranje i predavanja Godine 1962. Veljačić doktorira s tezom „Komparativno izučavanje indijske i evropske filozofije“. Sledeće godine postaje voditelj kolegijuma azijskih filozofija na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. U tom razdoblju zajedno s kolegama profesorima Radoslavom Katičićem i Svetozarom Petrovićem sudeluje u osnivanju studija indologije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. U razdoblju od 1963. do 1965. boravi u Indiji kao gostujući profesor u okviru indijsko-jugoslovenske kulturne razmene i predaje na poznatim sveučilištima u Madrasu (južna Indija), Delhiju i Šantiketanu. Poslednje je locirano u istočnoj Indiji, pokrajina Bengal, i sveučilišna je ustanova osnovana od strane poznatog indijskog nobelovca Rabindranata Tagora). Vreme koje je proveo u Indiji Veljačić iskorištava za dalja proučavanja indijskih filozofija, naročito budizma, usavršavanje jezika (sanskrita, palija i ostalih prakrta, te intenzivno prevođenje nekih od temeljnih indijskih filozofskih dela, kao i za pisanje komparativnih studija istočnih i zapadnih filozofija. Po vlastitim rečima zgrožen je svetom, pravom Sartreovskom mučninom, i u njemu tinja iskra žudnje za budističkim povlačenjem iz sveta. Mladalačka zgroženost nad nasiljem i ljudskim zločinima, je kod Veljačića osnova koja je kasnije potaknuta dalje sa gađenjem ka konzumentskom materijalizmu socijalizma i kapitalizma podjednako. Dodatno ga odbija i najezda hipija sa „divljeg zapada“, kako ga je nazivao, čiju je masovnu navalu „u traganju za smislom života“ lično posvedočio u Indiji tokom 60-ih godina. Povlačenje u budistički hram S takvim pogledima na svet Veljačić početkom 1966. godine odlazi u Šri Lanku i ispunjava svoj san o zaređivanju u budistički teravadski prosjački red. Nakon dve godine pripravništva 1968. godine je potpuno zaređen i uzima monaško ime Bhikkhu (monah, prosjak) Nana-jiivako (koji živi znanje). U osami piše svoja glavna dela i nebrojene članke, pisma, kritike, i osvrte. Piše i objavljuje na engleskom, hrvatskom, i nemačkom jeziku. Odlazak u monahe Veljačiću daje svojevrsnu aureolu legendarnog i mističnog junaka ili sveca. I dalje ima značajnu akademsku aktivnost u jugoslovenskim i zapadnim akademskim krugovima, uprkos udaljenosti i boravku u Šri Lanki. Sa Šri Lanke se Veljačić, uprkos stalnom zapitkivanju znatiželjnih s područja Jugoslavije, nikada nije vratio. Pisanje Čedomil Veljačić uskoro postaje i naš najpoznatiji popularni predstavnik budizma i uopšte istočnih filozofija. U razdoblju druge polovine 20. veka postao je najpoznatije ime domaće filozofske indologije, i najplodniji domaći pisac na tom području. Pokrenuo je mnoge ljude i izvan akademskih krugova na traganje za smislom u okviru budizma i ostalih istočnih filozofija. Iako u osami na udaljenoj Šri Lanki, Veljačić je time postao najpoznatiji misionar budizma u Jugoslaviji. Pod njegovim uticajem i vođstvom nastavljaju delovati poznata imena domaće filozofske indologije, od kojih je najpoznatija svakako Rada Iveković, tadašnja profesorka zagrebačkog Filozofskog fakulteta, koja je uz Veljačića postala najplodnija domaća autorka komparativnih studija i prevodilac brojnih istočnih (posebno budističkih) filozofskih dela. Kraj života Ostaje sve do 1989. godine na „pustinjačkom otoku“ po sopstvenim rečima. Tada mu se zdravlje pogoršava, a ratna zbivanja koja su toliko snažno obeležila njegovu mladost ga sustižu u obliku građanskog rata i na njegovoj pustinjačkoj Šri Lanki. Tako na nagovor svoje ćerke Snježane Apnikar, s kojom je inače radio na istraživanju ostataka jainske kulture u predislamskoj Arabiji, prelazi živeti u SAD gde je poslednje godine života proveo u mahauanskom manastiru Deset hiljada Buda u Kaliforniji. Tu mirno umire 28. decembra 1997. godine.

Autor - osoba Supek, Ivan, 1915-2007 = Supek, Ivan, 1915-2007 Naslov Princip kauzalnosti / Ivan Supek Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1960 (Beograd : Kultura) Fizički opis 173 str. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂSavremeni pravci u filozofiji (Karton) Predmetne odrednice Kauzalnost Na nekoliko stranica beleške po margini, ne smeta čitanju. SADRŽAJ Predgovor Mitsko mišljenje Princip kauzalnosti Hjum i kauzalnost Termodinamička i statistička zakonitost Teleologija i evolucija Bolcman i kraj mehaničkog materijalizma Električna i magnetska polja Spoznaja „а priori“ Na granicama klasične fizike Plankova Ideja diskontinuiranosti Borovi postulati Kvanti svjetlosti De Broljijevi valovi materije Elementarne čestice Kriza klasične predodžbe objekta Relacije neodređenosti i princip kauzalnosti Dijalektički materijalizam i kvantna teorija Kvantna teorija i kemija Atomistika i biologija Psihoanaliza i determinizam Moralni imperativi Sintetski pogledi Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960, predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost „Ruđer Bošković“ (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), „društveno-povijesna freska“ više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova „intelektualna autobiografija“ Tragom duha kroz divljinu. MG14 (N)

Lukije Anej Seneka O gnevu Meki povez Izdavač Izdavačka organizacija Rad Edicija Reč i misao O gnevu: Lukije Anej Seneka (4.ne – 65. ne) jedan od najznačajnijih predstavnika rimskog stoicizma. Još kao dečak interesovao se za filozofiju, da bi joj se kasnije sasvim predao. Stekao je široko obrazovanje, te je kao besednik, pesnik, mislilac i državnik mnoge nadmašio. Godine 65. za vladavine Nerona ovaj ga osudi na smrt otkrivši zaveru. Kao posebnu milost dopusti mu da se sam ubije. Seneka je bio jedan od najplodnijih pisaca u rimskoj književnosti. Osim važnijih dela sačuvana su Prirodnjačka istraživanja u sedam knjiga, Dijalozi u dvanaest knjiga i čuvena Pisma Luciju u dvadeset tomova. Lukije Anej Seneka stekavši najbolje obrazovanje, okrenuo se asketskoj strogosti u duhu stoičara. Uz obuhvatanje ideja platoničara i novopitagorejaca. Pored pisane reči, istakao se i kao besednik. Sačuvana dela: Dijalozi u 12 knjiga, u kojima je prilično grubo grupisano njegovih deset dijaloga, i to nakon njegove smrti. Poznatiji “dijalozi” su: traktati O proviđenju, O postojanosti mudraca, O gnevu, O kratkoći života, O dokolici, i spis Pisma Luciliju (Pisma prijatelju). Senekina “životna oblast” bila je etika. Obilje Senekinih originalnih ideja i etičkih stavova nalazimo u spisu “Pisma Luciliju” (Lucilije je bio njegov prijatelj, obrazovani Rimljanin, prokurator na Siciliji). Pošto je voleo Platona, Seneka je usvojio staru podelu filozofije na logiku, fiziku i etiku. Nalazio je da upravo između fizike i etike postoji razlika kao između Boga i čoveka. On razlikuje silu od materije, a materiju od božanstva, koje kao duh kroz sve prodire. Pretpostavlja da u duši, pored racionalnog, postoji i iracionalni element (sposobnost za afekte i požude, čije obuzdavanje vodi sreći). Takođe, pravi razliku između duše i tela (koje je samo ljuska, okov, tamnica za “meso”). Uzimao je u obzir dve hipoteze o sudbini duše posle smrti: besmrtnost (o kojoj se ništa sigurno ne može tvrditi) i večno nepostojanje (koje je u delima vrlo sugestivno opisao). Po Seneki, cilj egzistencije je ostvarenje sreće, do koje se dolazi kad se pomoću vrline ostvari duševni mir, spokojstvo i nepokolebljivost duše. Vrlina je najveće dobro, jer vodi sreći; jedan od glavnih uslova sreće jeste živeti u saglasnosti sa prirodom. Seneka je uviđao negativna svojstva ljudi, mučnost i jad egzistencije, retkost vernosti i poštenja, ali je govorio da zbog toga ne treba očajavati. Čovek treba da više liči na Demokrita (koji se smejao prilikom izlaska iz kuće, uviđajući komediju u svemu što radimo), nego na Heraklita (koji je plakao kada je iz kuće polazio, uviđajući sveopštu bedu). Seneka je pisao i tragedije po grčkim uzorima (Medeja, Atamenon, Fedra, Edip), kao i epigrame. Današnje vreme zadužio je i svojim zalaganjem za ukidanje smrtne kazne, kao i preporukom ljubavi prema ljudima.