Radio FM imitacija kompjutera radi na baterije od 1,5 V

RÁDIO OSTROMA ( 1956 OKTOBER 23) HAVASI-HERCEG-KEREK KIADÁS 1957 OLDAL 93.

NOVO: Radio antena FM 87.5-108 MHz Zašto bolji prijem sa ovom radio antenom? Pročitaj... Radio antena može koristiti za: * radio * muzičku liniju * kućni bioskop * tuner Radio antena tehnički podaci: Radna frekvencija: 87.5-108MHz Rešenje za pojačanje signala može biti ovaj koji je u mojoj ponudi jer ova radio antena je iz kvalitetnog materijala. Sa ovim karakteristikom uspešno pojača FM signal, s time lepo hvata stanice u STEREO modu. U Subotici pored lokalne stanice hvata frekvencije iz: * Srbije * Slovenije * Hrvatske * Mađarske ODGOVARA ZA VEĆINU UREĐAJA * Aiwa * Panasonic * Pioneer * Kenwood * Yamaha * Sony * itd. ------------------------------- Da li znaš kako stiže glas od radio stanice do tvoj radio prijemnik? Pročitaj... Odašiljač na radio-stanici ima dugačku antenu kojom šalje radio-talase slušaocima udaljenim mnogo kilometara. Radio svakog slušaoca ima svoju, manju antenu u obliku pruta ili komada žice. Stanica u svim pravcima šalje signale radio-talasa, koje može da uhvati antena bilo kog radija koji im se nađe na putu. Stanice emituju svoje programe ili pomoću AM (modulacija amplitude) ili pomoću FM (modulacija frekvencije) talasa. AM talas, koji je duži od FM talasa, može imati 91 metar od jednog do drugog vrha talasa. Za razliku od AM talasa, FM talasi mogu imati od jedne trećine metra do jednog metra od jednog do drugog vrha talasa. Bilo da su u pitanju AM ili FM talasi, radio funkcioniše na isti način. Mikrofoni hvataju voditeljev glas i pretvaraju zvučne talase u električni signal. Taj električni signal vibrira prema istom obrascu kao i prvobitni zvučni talasi, pa se zove zvučni (audio) signal. Pojačalo stanice pojačava audio signal. U isto vreme, električno kolo u stanici, oscilator, neprestano proizvodi sopstveni električni signal, koji se zove noseći signal. Zvučni talas, vibrirajući po obrascu glasa (ili muzike), modulira noseći signal tako što menja i njegov obrazac. Zatim se ceo električni signal, i zvučni i noseći talas, još više pojačava i šalje se u antenu stanice. Električni signal pobuđuje atome metala u anteni. Njihovi elektroni počinju da vibriraju po obrascu električnog signala. Elektroni počinju da odašilju nevidljivu svetlost, tj. radio-talase, koji se iz antene šire u nebo. Pošto elektroni iz antene vibriraju prema posebnom obrascu koji stvara glas, u radio-talase koji se emituju takođe je utisnut taj obrazac. Kada radio-talasi stignu do antene na radiju, ponovo se pretvaraju u električni signal – zvučni signal plus noseći signal. Radio-prijemnik automatski razdvaja zvučni i noseći signal. Ono što je spojeno u radio-stanici razdvaja se u radiju, koji zatim ubacuje zvučni signal u zvučnik. Zvučnik ima ulogu mikrofona, samo što radi u suprotnom smeru – vraća električnom zvučnom signalu oblik zvučnih talasa. I tako se na radiju čuje glas voditelja (ili muzika). Sad već znaš kako hvataš radio stanice u tvoj radio prijemnik.

Novo , nekorišćeno. Cena je za jedno IC-TDA 7000. Tekst za pomoć pri izgradnji je na slikama. Pogledajte sve moje oglase ovde: https://www.kupindo.com/Clan/jvnvc_lksndr/SpisakPredmeta

Radio antena FM 87.5-108 MHz minimum 24.5 cm maximum 105 cm CENA PO KOMADU. --------------------------------- Da li znaš kako stiže glas od radio stanice do tvoj radio prijemnik? Pročitaj... Odašiljač na radio-stanici ima dugačku antenu kojom šalje radio-talase slušaocima udaljenim mnogo kilometara. Radio svakog slušaoca ima svoju, manju antenu u obliku pruta ili komada žice. Stanica u svim pravcima šalje signale radio-talasa, koje može da uhvati antena bilo kog radija koji im se nađe na putu. Stanice emituju svoje programe ili pomoću AM (modulacija amplitude) ili pomoću FM (modulacija frekvencije) talasa. AM talas, koji je duži od FM talasa, može imati 91 metar od jednog do drugog vrha talasa. Za razliku od AM talasa, FM talasi mogu imati od jedne trećine metra do jednog metra od jednog do drugog vrha talasa. Bilo da su u pitanju AM ili FM talasi, radio funkcioniše na isti način. Mikrofoni hvataju voditeljev glas i pretvaraju zvučne talase u električni signal. Taj električni signal vibrira prema istom obrascu kao i prvobitni zvučni talasi, pa se zove zvučni (audio) signal. Pojačalo stanice pojačava audio signal. U isto vreme, električno kolo u stanici, oscilator, neprestano proizvodi sopstveni električni signal, koji se zove noseći signal. Zvučni talas, vibrirajući po obrascu glasa (ili muzike), modulira noseći signal tako što menja i njegov obrazac. Zatim se ceo električni signal, i zvučni i noseći talas, još više pojačava i šalje se u antenu stanice. Električni signal pobuđuje atome metala u anteni. Njihovi elektroni počinju da vibriraju po obrascu električnog signala. Elektroni počinju da odašilju nevidljivu svetlost, tj. radio-talase, koji se iz antene šire u nebo. Pošto elektroni iz antene vibriraju prema posebnom obrascu koji stvara glas, u radio-talase koji se emituju takođe je utisnut taj obrazac. Kada radio-talasi stignu do antene na radiju, ponovo se pretvaraju u električni signal – zvučni signal plus noseći signal. Radio-prijemnik automatski razdvaja zvučni i noseći signal. Ono što je spojeno u radio-stanici razdvaja se u radiju, koji zatim ubacuje zvučni signal u zvučnik. Zvučnik ima ulogu mikrofona, samo što radi u suprotnom smeru – vraća električnom zvučnom signalu oblik zvučnih talasa. I tako se na radiju čuje glas voditelja (ili muzika). Sad već znaš kako hvataš radio stanice u tvoj radio prijemnik.

D-r Predrag J. Dimitrijević, RADIO I TELEVIZIJA U MEĐUNARODNOM JAVNOM PRAVU (DOKTORSKA DISERTACIJA), Beograd, 1939. Originalni meki kartonski povez. Odlična očuvanost, bez oštećenja. Jezik srpski, ćirilica, 269 str. Štampa: `Štamparija Grafika` Beograd. Ispitna komisija: pretsednik Velizar Mitrović, članovi Mileta St. Novaković, Ilija A. Pržić.

kao na slici, ok unutra, čista

ŠAH - 20 PARTIJA RADIO MATCHA BIBLIOTEKA ŠAHOVSKE CENTRALE ZAGREB 1946 STRANA 71 MEKI POVEZ ILUSTROVANO DOBRO OČUANO

MP4 Player Nexon 4 GB/FM sa slike. * memorija 4 GB * FM radio 87.5-108.00 MHz CENA PO KOMADU.

MP3 Player 4 GB/FM 87.5-108 MHz sa slike Nexon MP3-05 USB za skladištenje muzike, slike, video klipove. * USB 4 GB * FM radio * Voice recorder Jednu AAA 1.5V bateriju koristi. CENA PO KOMADU.

Милета Јакшић: МИРНА ВРЕМЕНА Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, Београд, 1935.год. Тврди повез, 179 страна, ћирилица. Одлично очувано. `Милета Јакшић, синовац Ђуре Јакшића, потиче из свештеничке породице. Деда Дионисије и отац Јован су били свештеници у Српској Црњи. Мајка Емилија је умрла кад је имао 7 година. Основну школу је завршио у Српској Црњи, па га је отац уписао у Велику српску гимназију у Новом Саду, коју је похађао од 1880. до 1889. године. Осми разред и матуру је завршио у Осијеку школске 1888/89. године. Од следеће, 1899, учио је богословију у Карловцима и тада је био и председник књижевног друштва Слога, а када је завршио богословију 1893. уписао се на Филозофски факултет у Бечу на коме је кратко време слушао професора Јагића, Минора и друге, али је факултет убрзо напустио због материјалних разлога. Радио је од 1896. до 1899. као наставник монашке школе у Хопову у којој је предавао српски језик, историју и хомеолитику. После укидања монашке школе боравио је у Црњи од 1899. до 1891, па је тражећи ново запослење, из Црње отишао и Темишвар на дужност конзисторијалног подбележника, где је радио од 1901 до 1903. године. У Темишвару није остао дуго, па се 1904. вратио у Црњу, примио парохију преминулог оца и ту остао до 1920. године. За време балканских ратова је скупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст, због чега је 1915. осуђен на 15 дана затвора. После рата 1919. напустио је свештенички позив и отишао у Нови Сад, где је радио као библиотекар Матице српске, па је почетком 1922. отишао у Београд, где је радио као секретар Министарства социјалне политике. У Новом Саду је 1928. склопио грађански брак са Зорком Андрејевић, учитељицом из Кларије. Са њом је имао ћерку Емилију (1949. погинула у саобраћајној несрећи). Јакшић је по молби 1923. пензионисан. У Београду је живео повучено, готово сиромашки, са породицом, далеко од очију јавности. Болујући од шећерне болести остао је у Београду до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу поред свог стрица, а 1970. је постављена плоча на родној кући у Црњи.`

3OO.OO KILOMETARA U SEKUNDU SA DOKTOROM SVUGDIĆEM DEČJA BIBLIOTEKA NOLIT BEOGRAD MEKI POVEZ DOBRO OČUVANO TAGS: DOKTOR SVUGDIĆ Brzina Telefon Telegraf Radio-talasi Nepoznati zraci Prvo putovanje oko sveta Put u nepoznato Najviši vrh zemlje Let u stratosferu Svetlost Sunce Starost Zemlje Putovanje u vasionu

Sacuvana knjiga , unutrašnjost u urednom stanju, pecat i paraf vlasnika na prvoj stranici! SADRŽAJ: - Dalmacija - Na Jadranu - Dubrovnik - Na otoku Lokrumu - Put Boke Kotorske - Herceg-Novi - Jadranski „intermezzo` - Spljetske starine - Trogir i Kaštela - Uspomene s Hvara - Šibenik - Zadar - Planinski zalijev `Marko Car (Herceg Novi, 30. avgust 1859 — Beograd, 1. novembar 1953) bio je srpski književni kritičar, esejista i putopisac. Car je radio u Kraljevini SHS 1921. godine kao inspektor umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete. Odlikovan je tada Ordenom Sv. Save III reda.

IZDANJE 2002 NARODNA I UNIVERZITETSKA BIBLIOTEKA `IVO ANDRIĆ` PRIŠTINA Pera Stefanović Rođen je u starosedelačkoj porodici u Prištini gde je završio osnovno obrazovanje, gimnaziju i Višu upravnu školu. Između dva rata, kao gimnazijalac, pripadao je naprednom omladinskom pokretu. Učestvovao je u NOB-u od 1941. godine. Posle rata bio je učesnik omladinskih radnih akcija „Brčko-Banovići“ i „Šamac-Sarajevo“ 1946. Bio je na značajnim funkcijama u politici i kulturi Kosova i Metohije. Radio je kao novinar i urednik u Radio Prištini (1951 – 1963), potom bio direktor Muzeja Kosova i Metohije (1963 – 1966), kada je otišao u penziju. Bio je član Saveta Republike Srbije. Prištinu je morao da napusti početkom septembra 1999. godine pod pritiskom albanskih terorista. U književnosti se javio krajem sedamdesetih godina prošloga veka najpre dramom `Tragovi tetoviranja` (Stremljenja, 1968), potom nizom pripovedaka iz života stare Prištine, oživljavajući ljude i događaje iz vremena kada je ovaj grad još bio orijentalna palanka. Ogledao se gotovo u svim književnim žanrovima od poezije, pripovetke, drame, romana do putopisa, aforizma i poezije za decu. Njegovo delo je bilo predmet dva magistarska rada. Dragan Lilić,na Filološkom fakultetu u Beogradu, 1985, bavio se jezikom njegovih pripovedaka, a Danica Radunović-Stolić, na Filološkom fakultetu u Prištini, 1996, pripovedačkim opusom vezanim za svet stare Prištine. Zastupljen je u brojnim izborima i antologijama srpske pripovetke. Knjiga pripovedaka `Svilene niti` bila je u lektiri za osmi razred osnovne škole po programu SAP Kosova. Dela su mu prevođena na albanski i turski jezik.

Bluetooth v3. 0 + edr muzicki prijemnik, opseg prenosa do 10m. podrška za iphone, za android i i druge pametne telefone koji koriste bluetooth funkciju. podrzava hands free , moze da poveze mikrofon i podrzava telefonski poziv preko bluetooth prijemnika. rezim mirovanja za ustedu baterije. 3,5mm stereo audio kompatibilno sa kucnim stereo zvucnicima /, auto-radio, slusalicama. Specifikacija: tip: bluetooth muzicki prijemnik matehrijal: plastika bluetooth verzija : v3. 0 + edr, klasa 2 frekvencijа: 2,4 ghz prenosni opseg: do 10m mikro usb punjac za punjenje radno vreme: do 8 sati velicina: 5,5 * 2,5 * 1cm/ 2,2 * 1 * 0,4 ` neto tezina: 0. 013kg lista paketa: 1 * bluetooth audio prijemnik 1 * usb kabal 1 * 3. 5mm konektor 1 * uputstvo za upotrebu

Sposaljnjost kao na fotografijiama, unutrasnjost: Korice se odvojile od tabaka, ali jos uvek se drze, ponegde skromno ostavljane beleseke obicnom olovkom na marginama, ostalo u dobrom i urednom stanju! Latinska Gramatika za Gimnazije II deo: Sintaksa Napisao: Jov. Turoman Dr Jovan Turoman (Uštica, Gornja Krajina, 18. januar 1840 – Beograd, 20. avgust 1915) je bio srpski filolog i profesor latinskog i starogrčkog jezika. Radio je kao profesor Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu od 1864. do 1875. godine. Po prelasku u Beograd, bio je profesor klasične filologije na Velikoj školi, odnosno od 1905. Univerzitetu u Beogradu.[1] Posebno se posvetio pročavanju života i dela oratora Demostena prevodeći njegove besede. Od članaka se izdvajaju demostenovska odbrana starogrčkog jezika i književnosti (1863, Preodnica), potom kritika srpskohrvatskog prevoda Antigone (1879, Javor) i „Književna zajednica Srba i Hrvata” (1874, Javor), u kome se zalaže za plansko prevođenje kako bi se izbegli duplikati. Autor je više udžbenika za grčki i latinski jezik.[1] Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1894. godine. Sahranjen je na Almaškom groblju u Novom Sadu

Roman u dve knjige, tvrdi povezi, izdanje Geca kon 1939, antikvarna edicija Plejada, ukupno oko 500 strana, ponegde u manjoj meri oštećene korice kako se vidi, generalno dosta solidno stanje, posebno iznutra Konstantin Fedin rođen je 12. februara (24. februara po starom stilu) 1892. u Saratovu u porodici vlasnika prodavaonice konfekcije. 1911. stupio je u Moskovski trgovinski institut. 1914. godine poslan je u Nemačku da usavrši nemački jezik. Izbijanje Prvog svetskog rata prisililo ga je da ostane u Nemačkoj do prestanka neprijateljstava. Krajem 1918. vratio se u Rusiju i nastanio se u gradu Sazranu. U februaru 1919. organizovao je i uredio književno-umetnički časopis „Distinctions“. Sarađuje sa novinama `Izvestija Sizranskih Sovetov`, `Skarlet put` i `Sizran Communard`. U Sizranu je napisao svoje prve priče: `Sreća` i `Ujak Kissel`. Od 1921. godine učesnik je književnog kruga Braće Serapion. 1927. učestvovao je u pisanju kolektivnog romana Veliki požar, objavljenom u časopisu Ogoniok. Od 1933. do 1935. Fedin je radio na romanu Otmica Evrope, prvom političkom romanu u sovjetskoj literaturi. 1958. postao je akademik Akademije nauka SSSR-a. Od 1959. do 1971. bio je prvi sekretar, a od 1971 do 1977 predsednik Saveza pisaca SSSR-a. Konstantin Fedin umro je 15. jula 1977. godine. Sahranjen je u Moskvi na groblju Novodeviči.

Na prodaju Wireless FM Transmiter, koristi 2x AAA baterije ili na adapter. Koristio ga pre nekog vremena za puštanje muzike na radiu sa laptopa. Ima 4 frekfencije rada. Predmet prodaje odgovara datim opisima i slikama. Za sve sto vas zanima pitajte! Pogledajte i ostale mnogobrojne predmete koje prodajem: http://www.kupindo.com/Clan/Vladimir10/SpisakPredmeta

Tvrd povez, 132 strane, format 20cm, original povez, ilustrovana, prilično dobro očuvana, posebno iznutra. Izdanje Matica hrvatska, Zagreb 1914 Vukelić, Zvonimir, hrvatski književnik i novinar (Senj, 14. VIII. 1876 – Zagreb, 18. III. 1947). Koristio se pseudonimom Zyr Xapula, Zyr Vukelić i dr. Nakon studija prava bavio se novinarstvom i književnim radom. Surađivao je u Hrvatskom pravu (od 1899), izdavao i uređivao Hrvatsku smotru (1906–10), pokrenuo satirički list Nos (1917). Radio je kao novinar u Tipografiji. Bio je prvi tajnik Hrvatskoga novinarskog društva. Od 1941. bio je u uredništvu dnevnika Hrvatski narod, a iste je godine pokrenuo i uređivao Polet: hrvatski slikovni časopis. Pisao je humoristične i satirične crtice, novele, kozerije i feljtone. Aktualnim temama pristupao je na humorističan način, obogaćen ironijskim i grotesknim efektima. S M. Ogrizovićem napisao je podulje satire Trgovina ideja (1901) i Nova trgovina ideja (1902), koje ironiziraju tadašnje umjetničke prilike, komediju Hrvati na Karpatima ili Gospođica od telefona (HNK, Zagreb, 1911), te roman iz hrvatskog života Stari plamen (s. a.). S R. Habedušom Katedralisom napisao je komediju Dr. Petricza Kerempuh ili Moglo bi se i danas dogoditi (HNK, Zagreb, 1944). Pisao je kazališne kritike, u kojima je popularnim pristupom želio i najširu čitateljsku publiku zainteresirati za hrvatski teatar. Ostala djela: Humoristične pripovijesti (1911), Kazalištna kronika (1913), Knjiga bez predgovora (1914), Joško Dundek izbornik i druge neke pripovijesti (1922), Pjesme nad pjesmama (1935).

Autor - osoba Strindberg, Johan August, 1849-1912 Naslov Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1939 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1939 (Beograd : Beletra) Fizički opis 294 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milović, Stevan Zbirka ǂBiblioteka ǂZenit. Beletristika ISBN (Karton sa omotom) Stanje: posveta na predlistu, inače dobro očuvano. August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 – Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnijih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestoro dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. avangarda MG3 (N)

Optužujem: Kada je vreme za nas radilo, Pol Muse Pol Muse (Paul Mousset, 1907-1981), francuski pisac,rezervni oficir, reporter i putopisac. 1941. nagrađen literarnom nagradom Renaudot za ovaj roman, čiji je originalni naslov `Quand le temps travaillait pour nous`(u ovom izdanju stavljen u podnaslov). Autor kritički govori o sposobnosti francuskih generala i britanske vojske da se uspešno suprotstave nemačkoj vojsci. Kod nas je roman izdat u vreme okupacije, očigledno u propagandne svrhe. Beograd 1943. Mek povez, ćirilica, 220 strana. Napomena: na koricama vidljivi tragovi stajanja; unutrašnjost knjige je veoma dobro očuvana.

ZAPADNA EVROPA I BALKANSKI NARODI-U PRVOJ POLOVINI XV VEKA-/753/ ZAPADNA EVROPA I BALKANSKI NARODI PREMA TURCIMA U PRVOJ POLOVINI XV VEKA -N I J E KOMPLETNA KNJIGA -IMA 160.STRANA OD 299.STRANA-KAKO JE U SADRŽAJU......IZGLEDA DA JE U PITANJU SAMO SVESKA/11. JOVAN RADONIĆ (autor) Izdavač: MATICA SRPSKA NOVI SAD Stanje: OČUVANO-SANIRANE KORICE-MEK POVEZ-NEPROSEČENI LISTOVI---NIJE KOPLETNA SAMO DO 160.-STRANE-DO SREDINE VIII-POGLAVLJA Izdanje, Novi Sad 1905, tvrdi + meki orig. povez, stanje dobro , str.160 OD 297, ćirilica Izdavač: Matica srpska -Jован Радонић (Мол, 9. фебруар 1873 — Београд, 25. новембар 1956) је био српски историчар, академик , ученик Александра Сандића и чешког историчара Константина Јиречека. Бавио се и изучавањем историје Срба у Војводини. О овој теми најзначајније је дело Срби у Угарској. Док је био у избеглиштву написао је већи број научних радова са намером да одбрани српске интересе у Војводини[1] Године 1902. написао је детаљан преглед свих студија о српској историји објављених те године што представља круну његовог рада као библиотекара у Матици српској. Ово дело и до сада је непревазиђен пример библиографије на српском језику. Значајан је и његов преводилачки рад. Преводио је са немачког а касније и са чешког и румунског језика. Ранији преводи углавном су из области књижевне историје а каснији из области историје. На првом месту је превод Јиречекове Историје Срба и његових студија о средњовековној Србији. Ове преводе је и допуњавао новим резултатима. Радио је и на објављивању архивске грађе из Дубровачког архива. Хронолошки његово интересовање обухвата готово целу српску историју—од изучавања племена која су пре Словена живела на Балканском полуострву па до бурних дешавања из 1848. године и догађаја блиских његовом времену. Његови радови такође се одликују и великом тематском разноврсношћу: од издавања историјских извора, научне критике па до стварања синтетичких прегледа прошлости као круне рада једног историчара.

61068) ULICA MAČKA RIBARA , Jolanda Foldes , Binoza Zagreb 193? Jolanda Feldes (1902, Kenderes –1963, London) je bila mađarska spisateljica. Njen najpoznatiji roman je Ulica mačka ribara. Diplomirala je u Budimpešti (1921) i otišla u Pariz gde je radila kao radnica i službenica. Njen prvi roman, Maria jol erett (1932) doživeo je književni uspeh u Mađarskoj i nagrađen Mikšatovom nagradom. Njen roman A halaszo macska utcaja govori o teškom životu porodice mađarskih emigranata radničke klase u Parizu posle Prvog svetskog rata. Pobedio je na Konkursu za romane svih nacija 1936. godine Pinter Publishing Ltd (London). Naslov se odnosi na ime najkraće ulice u Parizu, Rue du Chat-kui-Peche (Ulica mačka ribara). Roman je preveden na 12 evropskih jezika. Godine 1941. Feldes je emigrirala u London i njeni kasniji radovi su napisani na engleskom. Jolanda Feldes je bilao popularna autorka međuratne ere. Njeni romani su zabavni, ali književni kritičari je smatraju autorom lake literature. Samo je Ulica Ulica mačka ribara.cenjena kao značajno književno ostvarenje. tvrd originalni povez, format 14,5 x 19,5 cm , zlatotisak, latinica, 236 strana

Autor - osoba Dode, Alfons, 1840-1897 = Daudet, Alphonse, 1840-1897 Naslov Tartaren Taraskonac / Alfons Dode ; preveo s francuskog Dušan L. Đokić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1922 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Napredak, 1922 ([b. m. : b. i.]) Fizički opis 132 str. : ilustr. ; 18 cm Drugi autori - osoba Đokić, Dušan L. Priča govori o burlesknim avanturama lokalnog junaka Tartarena iz malog gradića Taraskona na jugu Francuske. Tartarena prati reputacija velikog megdandžije i on odlazi u lov na lavove. Umesto misterioznog orijentalnog tla nalazi na prozaični Alžir kao svet na sredini između Evrope i Bliskog Istoka, a tamo nema nikakvih lavova. Nekom slučajnošću, Tartaren ipak pronalazi jednog i ubija ga. Nažalost, to biva maskota lokalnog vojnog garnizona, zbog čega Tartarena izvode pred sud, ali ga brzo oslobađaju, nakon čega se on vraća u svoj rodni grad sa lavljom kožom kao dokazom herojstva. Alfons Dode je francuski književnik, rođen 13. maja 1840. u antičkom gradu Nimu, smeštenom na jugu Francuske. Dok je naturalizam bio uticajan na francuskoj književnoj sceni (prikaz tamnih vulgarnih prizora ljudskog života), Dode je već stekao priznanje kao zreli pisac. Ipak, njegov put nije bio jednostavan, iako je dolazio iz porodice iz buržoazijskih krugova, bio je depresivan u detinjstvu. Deda mu se bavio proizvodnjom svile i prisilno je izvlačio njegovog oca iz škole kako bi mogao da počne da radi već sa 16 godina. Tako je već rano krenuo da putuje kao trgovački putnik i prodaje svilu. Ipak, ti prihodi nisu bili dovoljni za dobar život. Na kraju je Alfonsov otac morao da proda svilaru i zapali su u siromaštvo. Alfons je tako odrastao u skromnoj sredini, a spas mu je pružala toplina i ljubav njegove porodice, ali i ljubav prema prekrasnoj prirodi Provanse koja ga je smirivala. Za vreme detinjstva bio je bolešljiv i slabog vida, pa ga je majka poudčavala kod kuće. Razvio je interes za španski jezik, sviranje gitare, a majka mu je prenela posebnu ljubav prema knjigama. Nastavak školovanja bilo je traumatičan jer je išao u školu kod velečasnika koji je često kažnjavao i tukao učenike. Siromaštvo ga je prisililo da bude kreativan i već kao mlad počeo je da se igra pozorišta, pravi kostime i priprema pozornicu što će kasnije raditi profesionalno. Sa 14 godina napisao je prvi roman. Pisac se školovao u Lionu, a posle je sa 16 godina u Arlesu radio kao učitelj do 1857. Posle je otišao u Pariz kod starijeg brata Ernesta koji je zarađivao od novinarstva. Prva zbirka pesama napisana je 1858. (Les Amoureuses). Zaposlio se u novinama Le Figaro gde je njegov talenat prepoznat, pa je tako započeo da piše drame (od 1857. počinje da piše predstave). Tada je upoznao i Frederika Mistrala koji je prepoznao njegov talenat i u njemu probudio ljubav prema Provansi. Sa 25 godina ministar Napoleona III imenovao ga je za svog sekretara. To je bio siguran posao koji mu je doneo bogatstvo ali i bolest. Drama iz 1862. koju je napisao u Parizu `Poslednji idol` doživela je uspeh, a već tokom zimovanja na Korzici počinje da piše `Pisma iz moje vetrenjače` koja je dovršio u mestu nedaleko od Pariza 1866. po uzoru na mlin iz Fontviljea u Provansi. Ipak, tada navedeno delo nije doživelo veliki uspeh. Proslavio se u Francuskoj dramom `Arležanka` i romanom `Mladi Fromont i stari Risler`. Tada je njegov uspeh bio veliki, dobio je nagradu Francuske akademije, a knjiga se štampala u hiljadama primeraka da bude dostupna za čitanje i bogatima i siromašnima. Neka druga dela (većinom romani) koja su doživela slavu su : humoristična proza `Tartarinova triologija“, `Nabob` (1877), `Sapho` (1884), `Besmrtnik` (1888)... Bitno je napomenuti da je Dode pisao i za decu i mlade, a u te priče unosio je često i autobiografske elemente. Smatra se da je u francusku književnost uveo burleskno-herojski roman ispunjen folklornim elementima u svom remek delu `Tartarinova triologija.` Zbog svoje socijalne osvešćenosti i opisivanja ljudi sa `ruba` društva (život u siromaštvu, na periferiji) upoređivali su ga i sa Čarlsom Dikensom. Sa 27 godina oženio je Juliju Aljard koja je takođe pisala knjige i književne studije, sa njom je imao dva sina i kćerku. Ipak nije joj bio veran pa je oboleo od sifilisa zbog kojeg je ostao polupokretan u stravičnim bolovima. Za vreme bolova, pre smrti vodio je dnevnik 10 godina što je objavljeno u knjizi 1930. (`La Doulou` / `Zemlja boli`). Zbog konstantne boli koja ga je pratila svaki dan, pojavile su se i suicidalne misli pa je počeo da pije snažan alkohol apsint i sredstvo protiv bolova kao što je morfijum. Tad se već lagano brisao njegov trag na francuskoj književnoj sceni, padao je u zaborav. Iako se kod slavnih književnika i umetnika često dogodi da tek nakon smrti postanu slavni, Dode je postajao sve marginalniji što se približavala godina njegove smrti, te je gurnut na rub francuske književne scene, a mnogi kritičari su oštro recenzirali njegova dela. Umro je 16. decembra 1897. godine u Parizu za vreme porodične večere, a jedan od lekara koji je došao da ga pregleda i oživi bio je Žil de Turet. MG67 (L)

Autor - osoba Dode, Alfons, 1840-1897 = Daudet, Alphonse, 1840-1897 Naslov Tartaren na Alpima : novi podvizi taraskonskoga junaka / Alfons Dode ; preveo s francuskog Dušan L. Đokić Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1923 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Napredak, 1923 Fizički opis 208 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đokić, Dušan, 1869-1939 = Đokić, Dušan, 1869-1939 Stanje: veoma dobro očuvano s obzirom na starost, potpis na predlistu, inače bez podvlačenja, pisanja, pečata... Priča govori o burlesknim avanturama lokalnog junaka Tartarena iz malog gradića Taraskona na jugu Francuske. Tartarena prati reputacija velikog megdandžije i on odlazi u lov na lavove. Umesto misterioznog orijentalnog tla nalazi na prozaični Alžir kao svet na sredini između Evrope i Bliskog Istoka, a tamo nema nikakvih lavova. Nekom slučajnošću, Tartaren ipak pronalazi jednog i ubija ga. Nažalost, to biva maskota lokalnog vojnog garnizona, zbog čega Tartarena izvode pred sud, ali ga brzo oslobađaju, nakon čega se on vraća u svoj rodni grad sa lavljom kožom kao dokazom herojstva. Alfons Dode je francuski književnik, rođen 13. maja 1840. u antičkom gradu Nimu, smeštenom na jugu Francuske. Dok je naturalizam bio uticajan na francuskoj književnoj sceni (prikaz tamnih vulgarnih prizora ljudskog života), Dode je već stekao priznanje kao zreli pisac. Ipak, njegov put nije bio jednostavan, iako je dolazio iz porodice iz buržoazijskih krugova, bio je depresivan u detinjstvu. Deda mu se bavio proizvodnjom svile i prisilno je izvlačio njegovog oca iz škole kako bi mogao da počne da radi već sa 16 godina. Tako je već rano krenuo da putuje kao trgovački putnik i prodaje svilu. Ipak, ti prihodi nisu bili dovoljni za dobar život. Na kraju je Alfonsov otac morao da proda svilaru i zapali su u siromaštvo. Alfons je tako odrastao u skromnoj sredini, a spas mu je pružala toplina i ljubav njegove porodice, ali i ljubav prema prekrasnoj prirodi Provanse koja ga je smirivala. Za vreme detinjstva bio je bolešljiv i slabog vida, pa ga je majka poudčavala kod kuće. Razvio je interes za španski jezik, sviranje gitare, a majka mu je prenela posebnu ljubav prema knjigama. Nastavak školovanja bilo je traumatičan jer je išao u školu kod velečasnika koji je često kažnjavao i tukao učenike. Siromaštvo ga je prisililo da bude kreativan i već kao mlad počeo je da se igra pozorišta, pravi kostime i priprema pozornicu što će kasnije raditi profesionalno. Sa 14 godina napisao je prvi roman. Pisac se školovao u Lionu, a posle je sa 16 godina u Arlesu radio kao učitelj do 1857. Posle je otišao u Pariz kod starijeg brata Ernesta koji je zarađivao od novinarstva. Prva zbirka pesama napisana je 1858. (Les Amoureuses). Zaposlio se u novinama Le Figaro gde je njegov talenat prepoznat, pa je tako započeo da piše drame (od 1857. počinje da piše predstave). Tada je upoznao i Frederika Mistrala koji je prepoznao njegov talenat i u njemu probudio ljubav prema Provansi. Sa 25 godina ministar Napoleona III imenovao ga je za svog sekretara. To je bio siguran posao koji mu je doneo bogatstvo ali i bolest. Drama iz 1862. koju je napisao u Parizu `Poslednji idol` doživela je uspeh, a već tokom zimovanja na Korzici počinje da piše `Pisma iz moje vetrenjače` koja je dovršio u mestu nedaleko od Pariza 1866. po uzoru na mlin iz Fontviljea u Provansi. Ipak, tada navedeno delo nije doživelo veliki uspeh. Proslavio se u Francuskoj dramom `Arležanka` i romanom `Mladi Fromont i stari Risler`. Tada je njegov uspeh bio veliki, dobio je nagradu Francuske akademije, a knjiga se štampala u hiljadama primeraka da bude dostupna za čitanje i bogatima i siromašnima. Neka druga dela (većinom romani) koja su doživela slavu su : humoristična proza `Tartarinova triologija“, `Nabob` (1877), `Sapho` (1884), `Besmrtnik` (1888)... Bitno je napomenuti da je Dode pisao i za decu i mlade, a u te priče unosio je često i autobiografske elemente. Smatra se da je u francusku književnost uveo burleskno-herojski roman ispunjen folklornim elementima u svom remek delu `Tartarinova triologija.` Zbog svoje socijalne osvešćenosti i opisivanja ljudi sa `ruba` društva (život u siromaštvu, na periferiji) upoređivali su ga i sa Čarlsom Dikensom. Sa 27 godina oženio je Juliju Aljard koja je takođe pisala knjige i književne studije, sa njom je imao dva sina i kćerku. Ipak nije joj bio veran pa je oboleo od sifilisa zbog kojeg je ostao polupokretan u stravičnim bolovima. Za vreme bolova, pre smrti vodio je dnevnik 10 godina što je objavljeno u knjizi 1930. (`La Doulou` / `Zemlja boli`). Zbog konstantne boli koja ga je pratila svaki dan, pojavile su se i suicidalne misli pa je počeo da pije snažan alkohol apsint i sredstvo protiv bolova kao što je morfijum. Tad se već lagano brisao njegov trag na francuskoj književnoj sceni, padao je u zaborav. Iako se kod slavnih književnika i umetnika često dogodi da tek nakon smrti postanu slavni, Dode je postajao sve marginalniji što se približavala godina njegove smrti, te je gurnut na rub francuske književne scene, a mnogi kritičari su oštro recenzirali njegova dela. Umro je 16. decembra 1897. godine u Parizu za vreme porodične večere, a jedan od lekara koji je došao da ga pregleda i oživi bio je Žil de Turet. MG67 (L)