POLOVAN SKORO NEKORIŠĆEN RADIO BUDILNIK SA PLAVIM DIGITALNIM BROJEVIMA I UMESTO SKALE ZA STANICE JE PLAVA LAMPICA, NA ISTOM JE SVE ISPRAVNO.IMATE VIŠE SLIKA PA POGLEDAJTE I AKO VAM ODGOVARA PITAJTE I KUPUJTE.SREĆNO. PS.POGLEDAJTE MOJE OSTALE PREDMETE IMA SVAŠTA ZA SVAKOG PO NEŠTO. https://www.kupindo.com/Clan/Milenko75/SpisakPredmeta

SLUŠALICE-NOVE RADIO DIMENSIONE SUONO NETWORK-MADE IN ITALI.ISPRAVNE,NISU KORIŠĆENE STOJE U ORMANU 18 GODINA

Antenski adapter za Honda auto Model: AA-HONDA.02-RADIO Dostupan za modele Honda autmobila: Honda CR-V 2012->, Honda CR-Z 2011->, Honda Civic 2012->, Honda Insight 2009->, Honda Odyssey 2010-> Teina> 0.02kg

Wireless stereo slušalice Ugrađen radio prijemnik Daljinski za kontrolu jačine zvuka Domet do 30m Pogodne za korišćenje na većini CD / DVD / MP3 / MP4 player-a, kompjutera i ostalih uređaja sa standardnim 3.5-mm audio mini-jack 3.5mm Odličan zvuk Transmiter: radna frekvencija 88.3 ± 0.5MHz Baterija 2 x AAA (nisu uključene u isporuku)

Philips docking music system DCM129 - NEISPRAVAN ! Naime, uredjaj se ukljucuje, radi radio, radi CD ucitava i reprodukuje, ALI nemam takav prikljucak za zvucnike pa nije detaljno testirano, isto se odnosi na iPod/iPhone funkciju, a mozda je sve ok, ali eto nemam mogucnosti da ga testiram.... Zbog svega navedenog uredjaj ide pod NEISPRAVNO, a to znaci bez prava na reklamaciju sve je vidljiva sa slika i dobijate bas ovo sa slike, takoreci jnovo uz uredjaj ne ide nista saljem nakon uplate na Postnet - kupac placa dostavu

1m = 900 1,5m = 1000 2m = 1100 3m = 1200 Izgrađen od visokokvalitetnog optičkog jezgra, UGREEN optički kabl omogućava potpuno uklanjanje RF (smetnji radio frekvencija), EM (elektromagnetnih smetnji) i smetnji signala petlje uzemljenja, nudeći izuzetno čist zvuk i pružajući vam ultimativno iskustvo slušanja. Podržava nekomprimovani PCM audio i komprimovani 5.1 sistem surround zvuka, kao što su PCM 2Channel, LPCM 5.1, Dolbi 2.0, Dolbi Digital 5.1 i DTS 5.1. Napomena: Ne podržava Dolbi TrueHD, DTS-HD Master Audio. Napravljeni od premium zlatne pločice, optički konektori nude najbolji prenos audio signala i pružaju neuporediv zvuk.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

XO FM Modulator BCC03 18W Punjač + QC3.0 Fast Punjenje XO BCC03 FM transmiter Bluetooth, QC 3.0, 2x USB, 18W XO BCC03 FM transmiter je uređaj koji će biti od koristi svakom vozaču koji nema USB ili AUX port. Sa predajnikom u automobilu, ne morate da brinete o ispražnjenom telefonu, tabletu ili drugom prenosivom uređaju. Možete ih puniti brzo i efikasno zahvaljujući USB ulazu. Takođe možete da puštate muziku sa svog telefona, pa čak i sa USB fleš diska sa ovim proizvodom. Odgovarajte i odbijajte pozive, ponovo se povežite na poslednji broj, menjajte frekvenciju, upravljajte pesmama i podešavajte jačinu zvuka – sve to pomoću jednog predajnika. Specifikacija: Proizvođač: XO Model: BCC03 Materijal: ABS Boja: Crni Bluetooth verzija: 5.0 FM radio domet: 87,5 ~ 108 MHz Ulazni napon: 12V-24V Izlazna struja: USB1:5V/3A, 9V/2A, 12V/1.5A USB2:5V/1A Audio konektori: USB FLEŠ - 32 GB maks. Dimenzije: 81 x 53 x 41 mm

Opis proizvoda SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Dobro ocuvan vokmen sa tjunerom i kasetom, radi na baterije i ispravljac,ima dosta raznih podesavanja, sve je potpuno ispravno,osim Play dugmeta koje se iskljucuje i mora se drzati da bi radilo, mislim da se samo otkacio feder!!!

Autor: Olivera Katarina Povez: broširan Br. strana: 350 Format: 14x20 Autobiografija pisana pažljivo i polako sa mnogo fotografija žene, umetnice, majke. Olivera Katarina ili Olivera Vučo je srpska glumica i pevačica. Rođena je 5. marta 1940. u Beogradu. Studirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Svoju pozorišnu karijeru kao student počela je glavnom ulogom u Narodnom pozorištu u predstavi `Koštana`. Postaje supruga tadašnjeg pozorišnog kritičara Vuka Vuča. Igrala je u desetak domaćih i isto toliko inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu Skupljači perja (1967.) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik. Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića... Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa... Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicije Enia Morikonea, Šarla Demona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača... U čuvenoj francuskoj `Olimpiji` održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena.

Đorđo Vazari, italijanski slikar, arhitekta i pisac jedan je od osnivača istorije umetnosti. Mada je radio na mnogim građevinama, i naslikao veliki broj fresaka i slika po rimskim i firentinskim crkvama i palatama, najveći trag Vazari je ostavio upravo na polju istorije umetnosti Njegove biografije velikih italijanskih umetnika XIII i XIV veka, glavni su izvor za proučavanje italijanske umetnosti u doba renesanse SADRŽAJ Đorđo Vazari i njegovi Životi Uvod u delo Uvod u Živote Život Čimabuea, slikara firentinskog Život Đota, slikara, vajara i arhitekta firentinskog Život Jakopa dala Kuerča, vajara sijenskog Život Paola Učela, slikara firentinskog Život Mazača, slikara iz San Đovani di Valdarno Život Filipa Bruneleskija, vajara i arhitekta firentinskog Život Pjera dela Frančeska, slikara iz Borgo a san Sepolkro Život Donatela, vajara firentinskog Život Leona Batiste Albertija, arhitekta firentinskog Život Antonela da Mesina, slikara Život fra Filipa Lipija, slikara firentinskog Život Andree dal Kastanjo iz Muđela i Domenika Venecijana, slikara Život Jakopa, Đovanija i Đentilea Belinija, slikara venecijanskih Život Antonija i Pjera Polajuola, slikara i vajara firentinskih Život Sandra Botičelija, slikara firentinskog Život Andree del Verokija, slikara, vajara i arhitekta firentinskog Život Andree Mantenje, slikara mantovanskog Život Leonarda da Vinčija, slikara i vajara firentinskog Život Bramantea da Urbino, arhitekta Život Rafaela da Urbino, slikara i arhitekta Život Mikelanđela Buonarotija, slikara, vajara i arhitekta firentinskog Opis dela Ticijana da Kador, slikara Izdavač Libreto Povez tvrd Strana 349 Godina 2000 Pogledajte sve moje predmete: http://www.kupindo.com/Clan/s.javorina/SpisakPredmeta

8 godina u najtežem zatvoru Tajlanda Maksim Klasanović Novosti, 2022. u vrlo dobrom stanju Maksim Klasanović, rodom iz Bijeljine, kao mlad i sposoban čovek, iz Nemačke, gde je odrastao i školovo se, zaputio se na Tajland, „raj na zemlji”, gde je lepo živeo i uspešno radio godinama. Ali, 30. april 2011. godine, 20:13 sati po lokalnom vremenu, u Puketu, kao grom dogodio se trenutak kada sam zeznuo svoj život – ispoveda u ovoj izuzetnoj ispovesti svoje dramatično iskustvo i život koji je proveo iza rešetaka u strašnim i surovim uslovima. Svako osećanje, brutalnost, bezizlaz, slom, gubitak nade da će ponovo grliti ćerkicu, zagrliti majku, opisani su sa tolikom snagom i sugestivnošću, da je Maksimova sudbinska priča više od filma! Ovo je bio stvarni život. Pakao! U Bombat Piset Klangu, najtežem zatvoru u Bangkoku, zvali su ga „stranac”. Kao Evropljanin nalazio se na najnižoj lestvici među zatvorenicima. 17 sati dnevno provodio je na nepunom kvadratnom metru betonskog poda, a noću naslanjao glavu na praznu plastičnu flašu. On opstaje jer čeličnom voljom održava svoje telo u formi. Kako bi sačuvao svoje fizičko zdravlje odlučuje se za duhovni put. Oko mene je bio pravi horor i shvatio sam da prava sloboda počinje samo u meni. Zvuči čudno, ali zatvor je od mene napravio boljeg čoveka i uvek ću biti zahvalan na tome. Osam godina je Maksim Klasanović proveo u paklu, da bi upravo tamo pronašao raj. Ovu je misao utkao i u naslov svoje ispovesti, knjige u koju je pretočio svoje dramatično iskustvo, godine provedene u najtežem zatvoru u Tajlandu - `Bio sam u paklu i pronašao sam raj`. 395g

- Ovaj mini stoni držač za tablete pruža bezbednost i sigurnost za vaše pametne telefone i tablete, - Pametan izbor za postavljanje mobilnog uređaja u portretni ili pejzažni režim, pružajući rukama odmor kad uživate u video zapisima, čitanju ili gledanju filma, - Od 15 ° do 100 °, možete se prilagoditi željenom uglu i gledati video zapise u ugodnijem položaju, jednostavnom za upotrebu, - Ovo postolje za tablete nema otvor za punjenje, - Kada radite sa većim tabletom, kao što je iPad Pro 11 `, preporučuje se da uređaj postavite vodoravno na ovo postolje, - Dimenzije nosača 120mm x 107mm x 26mm.

- Ovaj mini stoni držač za tablete pruža bezbednost i sigurnost za vaše pametne telefone i tablete, - Pametan izbor za postavljanje mobilnog uređaja u portretni ili pejzažni režim, pružajući rukama odmor kad uživate u video zapisima, čitanju ili gledanju filma, - Od 15 ° do 100 °, možete se prilagoditi željenom uglu i gledati video zapise u ugodnijem položaju, jednostavnom za upotrebu, - Ovo postolje za tablete nema otvor za punjenje, - Kada radite sa većim tabletom, kao što je iPad Pro 11 `, preporučuje se da uređaj postavite vodoravno na ovo postolje, - Dimenzije nosača 120mm x 107mm x 26mm.

Univerzalni držač UGREEN LP113 dizajniran za telefone i tablete 3,7-10,6″ će raditi u mnogim različitim situacijama. Mogućnost podešavanja njegovog ugla nagiba i rotacije olakšava prilagođavanje vašim potrebama. Uz pomoć praktične kopče sigurno ćete ga pričvrstiti za nameštaj, a zahvaljujući dobro osmišljenom dizajnu udobno ćete ga koristiti u svakoj situaciji. Držač je dizajniran da vam pruži mogućnost da slobodno podesite njegovu poziciju. Savitljiva ruka se odlikuje izuzetnom fleksibilnošću i snagom. Jedan deo ruke je napravljen od tvrdog materijala koji obezbeđuje neophodnu stabilnost, a drugi od mekog materijala koji vam omogućava da slobodno podešavate njen položaj. Držač telefona ili tableta je rotirajući za 360°. Dakle, možete ga postaviti tačno onako kako želite i gledati filmove iz bilo kog ugla. Ništa vas ne ograničava - prilagodite položaj dodatka svojim željama i uživajte u slobodi! Opremljen neklizajućim silikonskim preklopima, izdržljiva stega vam omogućava da bezbedno pričvrstite držač na policu ili sto debljine do 7,6 cm. Ovo praktično rešenje vam daje izuzetnu slobodu. Možete lako da montirate držač tamo gde vam je potreban i uživaćete u udobnosti iz snova. Držač je dizajniran sa velikom pažnjom na detalje. Rupe na postolju vam omogućavaju da povežete kabl za napajanje i slušalice za praktično punjenje telefona ili tableta dok gledate i uživate u odličnom kvalitetu zvuka. Silikonske kapice štite vaše uređaje i nameštaj od oštećenja, istovremeno obezbeđujući stabilan nosač i sigurnost. Koristite ovaj funkcionalni držač da oslobodite ruke i udobno gledate filmove, dok se odmarate ili radite nešto drugo. Postavite ga u kuhinju kada kuvate ili u spavaću sobu kada želite da se opustite pre spavanja. Na vama je kako ćete koristiti ovaj univerzalni dodatak - mogućnosti su beskrajne! Brend:UGREEN Model:LP113 Dužina:80 cm Pogodno za telefone i tablete Boja: Bela

Naziv: Knjiga o Mikelandjelu Autor: Miloš Crnjanski Godina izdanja: 2022 Izdavač: Sumatra, Beograd Povez: Mek Pismo: Ćirilica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: „„Radim svoj težak posao, preko dana, a čitam, uveče, do duboko u noć. Kroz Mikelanđela pratim put jednog čoveka, u prošlosti — njegovu mladost, njegove ljubavi, njegov rad, njegova razočaranja, starost i smrt. Na taj način, vidim prošlost i tražim u njoj, kao i ljudskom životu, smisla. Na taj način proučavam i Rim, vreme renesanse, papa, veličine Italije. A što sam izabrao takvog giganta u umetnosti, to je zato, što, na taj način, vidim prošlost, jasnije, uveličano, kao kad se uveličavajuće staklo spusti, na geografskoj karti, na neko manje mesto, pa se uveliča. Rim se, za mene, proširi, čak do polarnih krajeva. Ima ih nekoliko (Mikelanđela), kao nekoliko ljudi u svakom čoveku. Neki znaju, možda — bolje od drugih — Mikelanđela Sikstinske kapele, drugi, skulptora grobnice Medičija, treći, onog čiji se crteži nalaze u Oksfordu, neki možda onog iz Luvra? Ima eksperata i za onog Mikelanđela, kojeg je bilo, a kojeg više nema — čija su dela bila, pa su izgubljena. I toga ima. Ja govorim samo o onom Mikelanđelu, koga sam svojim očima video, čitao, i koga, kao što rekoh, smatram, pored Sokrata, za utehu, u životu.” Miloš Crnjanski

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Pruža izuzetnu zaštitu tvog Vivo Y01 telefona od svakodnevnih ogrebotina i udaraca. • DIZAJN: Elegantan crni dizajn koji se savršeno uklapa sa stilom tvog uređaja. • MATERIJAL: Izrađena od kvalitetnog materijala koji garantuje dugotrajnost i otpornost. • FUNKCIONALNOST: Omogućava lagan pristup svim dugmićima i funkcijama telefona bez potrebe za skidanjem maske. • INSTALACIJA: Jednostavna za postavljanje i skidanje, bez rizika od oštećenja telefona. Zaštiti svoj Vivo Y01 sa stilom uz MERCURY Masku za telefon. Ova maska nije samo praktična, već i doprinosi elegantnom izgledu tvog uređaja. Crna boja maske daje sofisticiranu notu, a kvalitetan materijal osigurava da je tvoj telefon zaštićen od neželjenih ogrebotina i udaraca. Maska je dizajnirana tako da ne ometa korišćenje telefona, omogućavajući ti da bez problema koristiš sve funkcije i dugmad. Bez obzira na to da li fotografišeš, šalješ poruke ili obavljaš pozive, MERCURY Maska za telefon omogućava ti da to radiš bez ikakvih smetnji. Instalacija maske je brza i jednostavna. Možeš je postaviti ili skinuti u trenu, bez straha da ćeš oštetiti svoj telefon. Osim toga, maska je izdržljiva i napravljena da traje, što znači da nećeš morati često da je menjaš. Uz MERCURY Masku za telefon, tvoj Vivo Y01 će biti zaštićen i stilizovan. Ne dozvoli da svakodnevno korišćenje ostavi trag na tvom uređaju. Nabavi svoju masku danas i uživaj u kombinaciji funkcionalnosti i stila!

Opis proizvoda • KVALITET: Visokokvalitetna Teracell maska za Samsung G780F - Galaxy S20 FE pruža izvanrednu zaštitu i dugotrajnost. • DIZAJN: Elegantan i moderan izgled maske savršeno se uklapa u tvoj svakodnevni stil. • MATERIJAL: Izrađena od laganih materijala, ova maska je izuzetno prijatna na dodir i neće dodati dodatnu težinu tvom telefonu. • PRECIZNOST: Precizno izrađena, maska savršeno pristaje tvom Samsung G780F - Galaxy S20 FE, omogućavajući lako pristupanje svim dugmićima i portovima. • ZAŠTITA: Otporna na svakodnevno habanje, maska štiti tvoj uređaj od ogrebotina, udaraca i prašine. Tražiš pouzdanu zaštitu za tvoj Samsung G780F - Galaxy S20 FE? Teracell maska je pravi izbor za tebe. Ne samo da štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom ličnom stilu svojim elegantnim dizajnom. Izrađena od kvalitetnih materijala, ova maska je lagana i udobna za nošenje, a istovremeno robustna i izdržljiva. Precizna izrada osigurava da maska savršeno pristaje tvom telefonu, omogućavajući ti nesmetan pristup svim funkcijama bez potrebe za skidanjem maske. Zaštiti svoj uređaj bez kompromisa na stilu ili funkcionalnosti. Ova maska je dizajnirana da bude tvoj pouzdani pratilac kroz sve avanture koje ti život donosi, čuvajući tvoj telefon sigurnim i stilizovanim. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjene ogrebotine ili udarce. Opremi ga Teracell maskom i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Klikni i dodaj masku u korpu - tvoj Samsung G780F - Galaxy S20 FE će ti biti zahvalan!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka. Pozorišna karijera Pozorišni počeci Nakon pohvala koje je dobio za Ukroćenu goropad, sedamnaestogodišnji Olivije je upisao dramsku školu Central School of Speech and Drama, da bi se nakon završetka 1927. pridružio glumačkoj družini Birmingham Repertory.[5] Sledeće godine prihvatio je ulogu kapetana Stenhoupa u predstavi Kraj putovanja koju mu je ponudio Apolo teatar. Pohvale kritike dobio je 1930. za ulogu u Privatnim životima Noela Kauarda i 1935. za Romea i Juliju.[7] U Romeu i Juliji menjao je uloge Romea i Merkucija sa Džonom Gilgudom. Olivijeu se nije dopadao način Gilguldove glume Šekspirovih dela i smetalo mu je što je Gilgud dobijao bolje kritike od njega.[7] Njegova netrpeljivost ka Gilgudu kulminirala je 1940, kada je Olivije predložio londonskom producentu Binkiju Bomontu (engl. Binkie Beaumont) da finansira četiri Šekspirove tragedije — Hamleta, Kralja Lira, Otela i Magbeta — u kojima bi on bio u glavnim ulogama, na šta mu je Bomont odgovorio da bi pristao jedino pod uslovom da Olivije povremeno menja uloge sa Gilgudom, kao i da Gilgud režira barem jednu od njegovih produkcija, što je Olivije glatko i bez razmišljanja odbio.[8] Nakon uloge u Romeu i Juliji pozvala ga je Lilijan Bejlis iz Old vik teatra da tumači glavnu ulogu u njihovom Hamletu 1937. godine. Olivije je rado prihvatio ponudu, ali je njegova izvedba naišla na loš prijem kod gledalaca i kritike. Ni Magbet nije prolazio bolje, sve do Koriolana, Henrija Petog i Dvanaest noći sa kojima je trijumfovao kod kritičara i postao jedan od najpopularnijih glumaca iz Old vikove svite. Iako je u međuvremenu debitovao na filmu i čak snimio deset filmova, Olivije je nastavio da izbegava ponude te vrste i govorio da mu je mesto na daskama.[9] 1940—1959: Vivijen Li i rat Lorens Olivije je upoznao Vivijen Li 1937. Iste godine su počeli da se zabavljaju. Uspeo je da je dovede u Old vik gde je igrala Ofeliju. Dve godine kasnije njih dvoje sele se u Njujork — on da bi snimao Orkanske visove, a ona jer se nadala ulozi Skarlet O’Hare u obećavajućem Prohujalo sa vihorom. Tamo su zajedno nastupali u predstavi Romeo i Julija u koju su uložili gotovo svu svoju ušteđevinu. Iako raskošna, predstava je bila poslovni promašaj.[8] Kada je izbio Drugi svetski rat, Olivije je želeo da se pridruži kraljevskom vazduhoplovstvu. Uzeo je dvesta časova letenja i dobio čin poručnika, ali nikada nije učestvovao u pravom ratu.[5] On i Ralf Ričardson su 1944. bili otpušteni iz vojske kako bi formirali novu postavu Old vik teatra.[10] Noćni repertoar su činile predstave Čovek i oružje od Džordža Bernarda Šoa, Per Gint Henrika Ibzena i Šekspirov Henri Treći. Probe koje su trajale deset meseci uz zvuke nemačkog bombardovanja, isplatile su se u obliku pet uspešnih sezona.[5] Godine 1948. Ričardson, Olivije i Vivijen Li krenuli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu.[11] Njih dvojica su igrali u pomenutim predstavama, a Lorens i Vivijen u Ričardu Trećem, Školi skandala kao i u The Skin of Our Teeth. Turneja je trajala šest meseci i bila je veoma uspešna, međutim brak poznatog para jedva je izdržao višegodišnju krizu. Olivije je kasnije rekao da je Vivijen izgubio u Australiji.[12] Druga sezona novog Old vik teatra počela je po njihovom povratku iz Australije i ona se danas smatra jednim od najblistavijih perioda britanskog pozorišta.[13] Olivije i Ričardson nizali su uspehe sa svojim proverenim predstavama.[13] Lorens je jedne večeri odigrao Sofokleovog Edipa i Šeridanovog Kritičara. Ta tranzicija iz grčke tragedije u klasičnu komediju postala je legendarna.[14] Ovu sezonu završio je ulogom Astrova u Ujka Vanji Antona Čehova. Za vreme rata, Lorens Olivije i Ralf Ričardson bili su pozvani u Pariz, da svoje popularne predstave odigraju u čuvenom pozorištu Komedi franses (franc. Comédie-Française). Bili su ushićeni i počastvovani pozivom. To im je bio prvi nastup u Francuskoj, i bio je uspešan.[10] Početkom pedesetih Olivije i njegova supruga su igrali u Njujorku. Na njihovom repertoaru bili su Antonije i Kleopatra od Šekspira, Cezar i Kleopatra od Bernarda Šoa, i na zahtev Lijeve, - Antigona. Godine 1953. psihičko zdravlje Vivijen Li naglo se pogoršalo, međutim vrlo brzo se oporavila za predstave koje je Lorens spremao za Stratford na Ejvonu (Engleska). Osim Dvanaest noći i Magbeta, Lorens je pripremao i Tita Andronika. Za predstave je vladalo veliko interesovanje i bile su veoma dobro posećene. Bračni par je tada sa Titom Andronikom krenuo na evropsku turneju. Komad je naišao na izuzetne pohvale kritičara, i bio je komercijalni trijumf, ali njihov brak je još jednom prolazio kroz krizu koju ovaj put nije izdržao. Iako je njihova veza okončana po povratku u London, razveli su se u decembru 1960. godine. Poslednje predstave Olivije je bio jedan od osnivača Britanskog nacionalnog teatra. Postao je njegov direktor još dok je bio u Old viku.[15] Tokom posleratnih godina, a i kasnije, svoju glumačku karijeru posvetio je uglavnom filmskoj industriji. U pozorištu je uglavnom radio kao reditelj, a ređe je prihvatao uloge.[15] Ipak, od malobrojnih predstava u kojima je igrao u to vreme, izdvajaju se Ujka Vanja, Mletački trgovac, Mačka na usijanom limenom krovu, The Recruting Officer i izuzetno uspešna Dugo putovanje u noć, koja je kasnije ekranizovana i emitovana u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu. Filmska karijera Glumac koji ne voli film Olivije je debitovao na platnu 1930. sa filmom Privremena udovica. Iste godine imao je manju ulogu u Previše varalica, a već sledeće prvu glavnu u drami Žuta karta. Uprkos ponudama koje su stizale, u potpunosti se posvetio pozorištu i Šekspirovim dramama koje su mu donosile popularnost. Godine 1936. dobio je priliku da igra u filmskoj adaptaciji Šekspirove drame Kako vam drago. Iako je to bila prva uloga za koju je bio istinski zainteresovan, konačan proizvod mu se nije dopao i smatrao je da Šekspir jednostavno nije dobar na filmu.[16] Te godine je prvi put video već tada popularnu Vivijen Li, a sledeće godine snimali su ljubavnu dramu Požar nad Engleskom. Tada su počeli da se pojavljuju zajedno u javnosti, iako su oboje bili u braku.[12] Dve godine kasnije otputovali su u SAD, gde je Olivije snimao Orkanske visove. Bio je prvi put nominovan za Oskara za ulogu Hitklifa u Orkanskim visovima. Vivijen je pak osvojila Oskara za najbolju glavnu glumicu za ulogu u epskom Prohujalo sa vihorom, pa su dvoje mladih glumaca krajem četrdesetih bili najpoznatiji holivudski bračni par .[17][18] 1940—1959: Filmska zvezda Uspon u Lorensovoj karijeri nastavio se Hičkokovim hit-filmom Rebeka iz 1940. godine, u kom je Olivije tumačio lik zgodnog i bogatog udovca koji se ženi mladom devojkom ne rekavši joj da je indirektno odgovoran za smrt svoje supruge. Za ovu ulogu opet je bio nominovan za Oskara. Sledeće godine igrao je sa svojom suprugom u romantičnoj drami Ledi Hamilton koja je bila veliki bioskopski hit. Pošto se pokazao kao podjednako dobar i na filmu i u pozorištu, dvojica producenata su mu predložili da režira neke od Šekspirovih drama u kojima je uspešno igrao. Olivije je u početku mislio da nije dorastao zadatku, pa je nagovarao Vilijama Vajlera i Terensa Janga da preuzmu ulogu reditelja. Pošto su obojica odbili predlog[19] jer filmovi snimljeni po Šekspirovim dramama nisu bili popularni, Lorens je na kraju ipak odlučio da pokuša. Prvi film koji je počeo da snima bio je Henri Peti iz 1944. Tokom snimanja jedne scene u Irskoj, konj je udario u kameru koju je držao Olivije, te je ovaj zaradio veliku posekotinu na usni i povredu oka, ostavivši mu ožiljak koji će kasnije postati njegov zaštitni znak.[19] Kritičari su pohvalili film, koji je ujedno bio i komercijalni uspeh. Još je bio nominovan i za Oskara za najbolji film, a Olivije za najboljeg glumca. Međutim, Akademija mu je dodelila počasnog Oskara, za izuzetan rad na filmu Henri Peti. Olivije je odbio nagradu nazivajući je prevarom, i smatrajući da Akademija jednostavno nije bila spremna da Oskare uruči jednom strancu.[20] Sledećih nekoliko godina radio je kao zabavljač na frontu, zajedno sa Ralfom Ričardsonom. Godine 1948. snimio je Hamleta i glumio glavnu ulogu. Film je morao biti kraći od 153 minuta pa je Olivije bio prinuđen da iseče dobar deo teksta. Sa Hamletom je ponovo bio nominovan za Oskara u istim kategorijama kao i za Henrija, s tim što je ovaj put i dobio nagrade, i to u obe kategorije. Tako je Olivijeov Hamlet postao prvi britanski film koji je osvojio Oskara, a Olivije prva osoba koja je iste godine režirala film za koji je dobila Oskara za najboljeg glavnog glumca. Ostao je jedino bez Oskara za najboljeg režisera, što glumicu Etel Barimur, koja mu je uručila Oskara, nije iznenadilo jer je smatrala da filmska adaptacija Hamleta nije ni približno verna drami.[21] Poslednji šekspirovski film koji je bio dogovoren još četrdesetih, Olivije je snimio tek 1955. godine. U međuvremenu, njegova pozorišna karijera bila je na vrhuncu, te je do 1955. išao na turneje širom sveta. Film koji je tada snimio bio je Ričard Treći. Na snimanju filma, jedan od strelaca ga je pogodio u nogu, zbog čega je Olivije hramao nekoliko dana.[22] Pošto je u filmu Olivije trebalo da bude hrom, ova nezgoda nije se odrazila negativno na snimanje filma. Međutim, ovaj raskošni epski spektakl bio je komercijalni neuspeh, pa je Olivije bio prinuđen da odustane od planiranog snimanja Magbeta, koji je trebalo da bude poslednji u nizu dogovorenih filmova. Poslednji film u kome je Olivije igrao pedesetih, bila je romantična komedija Princ i igračica, gde se prvi put sreo sa Merilin Monro, tada najpopularnijom glumicom na svetu. Nakon završetka snimanja Olivije je strogo kritikovao Merilinino ponašanje i glumu,[23] što je tada privuklo veliku pažnju medija. Međutim, posle njene tragične smrti rekao je: „Ne mogu da verujem da tako glamurozan film nije postao hit. Ja sam bio dobar, ali Merilin... Merilin je bila zadivljujuća!”[24] 1960—1989: Doktor Zel Godine 1960. Olivije je snimio Spartaka i Zabavljača, dva filma koja su postigla veliki komercijalni uspeh. Zabavljač je takođe dobio i pohvale kritike i doneo mu još jednu nominaciju za Oskara. Usledili su Otelo sa Megi Smit u ulozi Dezdemone, koji je bio njegov poslednji film snimljen po nekom Šekspirovom komadu, zatim triler Bani Lejk je nestala i tri ratna filma: O, kakav divan rat, Bitka za Britaniju i Nedostižni most. Poslednja dva filma za koje je bio nominovan za Oskara bili su Momci iz Brazila i Maratonac. Uloga u Maratoncu mu je dobila odlične kritike i donela mu prvi Zlatni globus. Američki filmski institut je ovaj film proglasio za jedan od sto najuzbudljivijih filmova svih vremena,[25] a Olivijeovog sadističkog doktora Zela svrstao među pedeset najvećih filmskih negativaca.[26] Kada je 1967. godine saznao da boluje od raka, želeći da obezbedi svoju porodicu nakon smrti, Lorens je prestao da bude izbirljiv u izboru uloga i počeo je da prihvata skoro sve što mu se nudilo, pa je tako počeo da prihvata i uloge u televizijskim serijalima.[9] Čak je izjavio: „Pitaju me zašto glumim u nekom filmu. Odgovor je jednostavan — novac, dragi moj... Osećam da kraj dolazi. Nemam ništa da ostavim porodici osim novca koji zarađujem od filmova. Ništa mi nije ispod časti ako je dobro plaćeno. Zaradio sam pravo da zgrabim sve što mi se ukaže za ovo malo vremena koje mi je preostalo.”[27] Do kraja života pojavio se u brojnim filmovima, a za uloge u Inčonu i Džez pevaču nagrađen je Zlatnom malinom za najgoreg glumca. Umro je 1989, dok je snimao Ratni rekvijem. Olivije je i petnaest godina posle smrti glumio negativca u filmu Nebeski kapetan i svet sutrašnjice. Naime, materijal sa njim iz mlađih dana je uz pomoć kompjuterske grafike uklopljen u film, te je Olivije bio zločesti dr Totenkof.[28] Televizijska karijera Lorens Olivije je počeo karijeru televizijskog glumca kada je već iza sebe imao ostvarenu karijeru u pozorištu, i kada je bio jedan od najtraženijih filmskih glumaca. Međutim, od početka osamdesetih pa do smrti, uglavnom je igrao u TV–serijama ili mini-filmovima. Olivije se prvi put pojavio na televiziji ulogom u seriji John Gabriel Borkman 1958. Glumio je i u Dejvidu Koperfildu sa Idit Evans, kao i u mini-filmovima Mačka na usijanom limenom krovu i Vrati se, mala Šibo. Neke od poslednjih televizijskih uloga bile su mu u Poslednjim danima Pompeje, Izgubljenim kraljevstvima (sa Kolinom Fertom) i Vagneru. Najpoznatije TV serije u kojima je igrao i za koje je dobio nagradu Emi za najboljeg glumca jesu Kralj Lir, Dugo putovanje u noć i Ljubav kad joj vreme nije gde je glumio zajedno sa Ketrin Hepbern. Olivije je bio nominovan za devet, a osvojio je pet nagrada Emi.[29] Privatni život Propali brakovi Olivije se 25. jula 1930. oženio glumicom Džil Ezmond koja mu je šest godina kasnije rodila sina Tarkvina. Međutim, brak je na samom početku bio osuđen na propast. Naime, kako Lorens piše u svojoj autobiografiji, prva bračna noć bila je neuspešna, a ni kasnije nije bilo ništa bolje, tako da je na kraju Olivije postao impotentan.[30] Olivije je mislio da su za to bila kriva neka njegova religiozna shvatanja, pa je odbacio religiju i deklarisao se kao ateista.[30] Ali njegov odnos sa Džil sasvim je zahladneo, tako da su se razveli 1940. godine, kada se on oženio sa Vivijen Li. Njih dvoje su bili u vezi još od 1937. kad su snimali Požar nad Engleskom, ali je Džil odbijala da mu da razvod. Ipak, ostali su dobri prijatelji i Lorens je bio sa njom na Tarkvinovom venčanju 1965. godine.[9] Lijeva je ubrzo potom dobila ulogu Ofelije, u Olivijeovom Hamletu, u Old viku. Tu se Olivije prvi put susreo sa njenim naglim promenama ponašanja. Pred izlazak na scenu iznenada je počela da vrišti i viče na njega, a onda je odjednom ućutala, besciljno zureći u daljinu.[24] Ulogu je odigrala savršeno, i nikad nije pomenula incident. Nakon venčanja, mladi par se odselio u Njujork, gde su prvi put nastupili s predstavom Romeo i Julija. Zbog izuzetno lošeg prijema kod publike, umalo nisu bankrotirali jer su svu ušteđevinu uložili u produkciju ove predstave.[31] Godine 1944. Vivijen je obolela od tuberkuloze, pa je nekoliko dana morala da provede u bolnici. Na snimanju Cezara i Kleopatre otkrila je da je u drugom stanju, ali je veoma brzo pobacila. Pala je u duboku depresiju, koja je doživela vrhunac njenim fizičkim napadom na Olivijea.[11] To je bio njen prvi poznati nervni slom povezan sa maničnom depresijom. Olivije je posle toga shvatio da njeni napadi dolaze posle dana sa velikom aktivnošću, kao i nakon depresije. Problemi su se nastavili na turneji po Australiji, a vrhunac ovog stanja bila je medijski propraćena svađa u Krajstčerču, koja je nastala kada je Lijeva odbila da izađe na scenu. Lorens je ošamario, a ona mu uzvratila i opsovala ga, pa izašla na pozornicu kao da se ništa nije dogodilo.[32] Pedesetih su produkciju preselili u Njujork, gde je Lorensova filmska karijera bila u ekspanziji. Godine 1953. Vivijen je opet pobacila, nakon čega je pala u višemesečnu depresiju. Tada je priznala suprugu da je zaljubljena u Pitera Finča.[32] Kada se oporavila, krenula je sa Lorensom na evropsku turneju, igrajući u Titu Androniku. Jedan od najblistavijih trenutaka njegove karijere, bio je pomračen njenim čestim izlivima besa na ostale glumce.[32] Po povratku sa turneje, započela je vezu sa glumcem Džekom Merivejlom, čime je njen i Lorensov brak bio praktično okončan. Razveli su se u decembru 1960. godine. Godinu dana kasnije upoznao je glumicu Džoun Plourajt, s kojom se odmah oženio. Ovaj brak, u kom su se rodila tri sina, bio je mirniji i skladniji od prva dva.[33] Međutim, Olivijeovi prijatelji kažu da iako se oženio sa Džoun, Lorens se do kraja života kajao što nije znao da zadrži Vivijen Li.[34] Seksualno opredeljenje Posle Lorensove smrti, pojavile su se glasine da je on u stvari bio biseksualac, koje su potkrepili brojni Olivijeovi biografi. Jedan od njih, Donald Spoto, napisao je u svojoj knjizi da je Olivijeov ljubavnik bio glumac Deni Kej.[35] Lorens Olivije 1940. godine Olivijeovi dugogodišnji prijatelji Noel Kauard i Majkl Tornton su na pitanje o Lorensovoj seksualnosti samo rekli: „Voleo je da stiče nova iskustva.”[36] Još jedan njegov biograf, Teri Kolman, dovodio je u vezu Olivijea i starijeg glumca Henrija Ejnlija.[24] Olivijeov sin, Tarkvin, pokušao je da spreči izlazak te biografije.[37] Veliku pažnju javnosti privukla je izjava Dejvida Nivena, koji je sa Lijevom snimao Tramvaj zvani želja. Naime, glumac je rekao da je jednom, za vreme snimanja tog filma, video kako se Lorens i Marlon Brando ljube u bazenu Olivijeovih.[38] „Okrenuo sam im leđa i pošao kod Vivijen. Ona je znala šta se događa ali je ćutala. Kao i ja.”[39] Posle Lorensove smrti, njegova poslednja supruga, Džoun Plourajt, potvrdila je glasine o njegovoj biseksualnosti.[40] Krajem 2006, u jednoj radio–emisiji, na pitanje o Lorensovom seksualnom opredeljenju, ona je rekla: „Ako je čovek genije, onda nije obična osoba i ne vodi običan život, već ima ekstreme u ponašanju...”[40] Bolest i smrt Godine 1967, Lorens je saznao da boluje od raka prostate, a takođe je morao da provede izvesno vreme u bolnici zbog upale pluća.[41] Ubrzo je dobio bronhitis i upalu porebrice, kao i prve simptome amnezije. Sedam godina kasnije oboleo je od distrofije mišića koja ga je zamalo koštala života.[42] Umro je 1989. godine u Steningu (Engleska), od bubrežne insuficijencije.[43] Nakon smrti bio je kremiran, a njegov pepeo položen u Vestminstersku opatiju, pored kralja Henrija Petog, koji je obeležio njegovu karijeru.[44] Sahrani je prisustvovalo više od dve hiljade ljudi....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Maga Magazinovic, jedna od najznacajnijih zena svoga doba, napredna, obrazovana i slobodoumna prokrcila je put zenama u mnogim oblastima. Isla je ispred svog vremena, uvek prva... Prva je stekla diplomu Filosofskog fakulteta u Beogradu, bila prva zena novinar u tek osnovanom dnevnom listu Politika, osnivac je zenskog studentskog drustva, prevodila je Maksima Gorkog, bila uporan borac za zenska prava... U penziju odlazi kao profesor Prve zenske gimnazije u kojoj je cetrdeset godina predavala filozofiju, nemacki i srpski jezik. Marija Maga Magazinović (1882—1968) bila je srpska filozofkinja, koreografkinja, aktivistkinja i novinarka. Govoreći o dalekosežnom značaju rada Mage Magazinović, prve moderne srpske plesačice i teoretičarke plesa, Jelena Šantić, priređivačica njene autobiografije, konstatuje da je ona izgradila sebe kao osobu sa snažnim integritetom i velikim intelektualnim, pedagoškim i kreativnim potencijalom, da je pripadala intelektualnim i umetničkim krugovima Beograda koji su doneli nov evropski duh i da je prva donela modernistički pristup umetnosti čime je doprinela i modernizaciji srpskog patrijahalnog društva uopšte.[2] U monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791—1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević - Mir Jam.[3] Biografija Maga Magazinović je rođena u Užicu, a od 1896. godine je sa porodicom živela u Beogradu gde joj je otac radio u krojačnici Narodnog pozorišta. Imala je izuzetno uzbudljiv i profesionalni i privatni životni put, a kako nije poticala iz materijalno obezbeđene porodice često se susretala sa ekonomskim poteškoćama, koje je najčešće rešavala sopstvenim trudom i zalaganjem. Izuzetno uporna u procesima obrazovanja, kao i na profesionalnom planu uopšte, pionirski je krčila put na različitim poljima: od osvajanja prava na redovno univerzitetsko obrazovanje devojaka, preko dobijanja poslova u kojima je bila prva žena na tim radnim mestima, do inovativnih modernih plesnih tehnika koje je „uvezla“ iz Evrope, doprinoseći modernizaciji srpskog društva i kojima je podučavala generacije plesačica.[2] Privatni život joj je bio izuzetno turbulentan, a posebno tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. U tom periodu Maga Magazinović se udaje za Gerharda Gezemana, umire joj majka, ginu joj braća, seli se u Kragujevac, angažovana je kao bolničarka. Takođe, u istom periodu Gazeman se povlači sa srpskom vojskom preko Albanije, Maga Magazinović dobija posao redovne profesorke u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji, a 1915. godine rađa sina Haralad-Rajka (koji 1916. umire), pa potom putuje u Švajcarsku gde u Lucernu 1917. godine rađa ćerku Rajnu i gde se nezvanično rastaje od Gezemana. Sa ćerkom se 1918. godine vratila u Beograd gde živi i radi do smrti 1968. godine. Njen suprug Gerhard Gezeman bio je čuveni slavista, univerzitetski profesor i izdavač Erlangenskog rukopisa, jedne od najznačajnijih zbirki narodnog stvaralaštva Srba i Hrvata, nastale na području nekadašnje Vojne granice. Upoznala ga je 1909. godine u Berlinu, a 1914. su se venčali, da bi se 1917. godine razdvojili zbog Gezemanovog neverstva, a 1923. i zvanično razveli. Nakon ovog razvoda nije se ponovo udavala. Posle veoma teškog ratnog perioda Maga Magazinović će mnogo više biti posvećena profesionalnom planu svog života, nego privatnom.[4] Od ćerke Rajne (1917-2006) imala je tri unuka: hirurg prof. dr Miloš Popović (1941-2012), Zoran Popović (1943) i saradnik Narodne opservatorije Branislav Gezeman (1951-2014).[5][6] Matine škole za ritmiku Mage Magazinović, održao se u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 1933. godine. Školovala se u Užicu i Beogradu, gde je nakon Više devojačke škole studirala filozofiju kao vanredna od 1898. do 1902, a od 1902. do diplomiranja 1904. godine kao redovna studentkinja. Tokom studija se zalagala za pravo devojaka na redovno studiranje. Početak 20. veka za Magu Magazinović predstavlja period obeležen socijalističkom borbom i zalaganjima za prava žena. Bila je aktivna u nastojanjima da se izbore što veća prava žena, među kojima se najviše govorilo o izjednačavanju muškaraca i žena u pogledu prava na školovanje, prava na zaposlenje izvan kuće i na jednake plate. Osnovala je 1903. godine Klub studentkinja čije su članice aktivno prevodile tekstove socijalistkinja i filozofkinja Elen Kej, Lili Braun, Klare Cetkin i drugih. Tada se u Beogradu formira veoma zanimljiva kulturna i intelektualna klima: dolazi nemačka feministkinja Kete Širmaher, danska književnica pobornica ženskih prava Karin Muhaelis, kao i engleske sufražetkinje. U nastojanjima da se izbori za pravo žena na univerzitetsko obrazovanje Maga Magazinović je pored Filozofskog, upisala i Pravni fakultet, kao prva studentkinja ovog fakulteta. Nakon diplomiranja na Filozofskom fakultetu kod profesora Brane Petronijevića, napustila je studije prava smatrajući da je otvorila vrata Pravnog fakulteta ženama i time ispunila svoju misiju. Pored aktivizma obeleženog feminističkim i socijalističkim tendencijama, Maga Magazinović se tokom studija i neposredno nakon njih aktivno bavila prevodilačkim radom. Prevodila je Maksima Gorkog, Henrika Sjenkjeviča i druge pisce uglavnom za potrebe Narodnog pozorišta.[7] Suočena sa nedostatkom novca nastojala je uvek da ima zaposlenje, što uopšte nije bilo jednostavan poduhvat za ženu početkom 20. veka. Radila je kao praktikantkinja u Narodnoj biblioteci, kao nastavnica na Višoj devojačkoj školi, pisala je za Politiku (1905—1906), gde je posebno bila angažovana u rubrici Ženski svet i kao urednica Feljtona. Maga Magazinović je bila prva zaposlena žena, kako u Narodnoj biblioteci, tako i u redakciji Politike. Njen prvi napis u listu bio je polemičan, a objavljen kao uvodnik, potpisan punim imenom i prezimenom, i burom je potresao patrijarhalni Beograd. Tadašnjem društvenom idealu žene-zaselnice, kojoj se životna snaga iscrpljuje u brizi oko toalete, dok im strane guvernante vaspitavaju decu, suprotstavila je ideal obrazovane matere ”neophodan za pravilno vaspitavanje podmlatka u jednoj naciji” (Politika, 20. 8. 1905).[8] Rubriku Ženski svet je, po sopstvenom svedočenju, snabdevala aktuelnostima iz ženskog pokreta pokazujući čitaocima i čitateljkama Politike novosti na tom polju, koje su dolazile prevashodno iz Engleske i Nemačke.[9] Pišući autobiografiju Moj život osvrnula se i na bogate trpeze dobrostojećih varošana u Užicu krajem 19. veka.[10] Maga Magazinović je jedna je od svega tri žene (pored Milice Jakovljević - Mir-Jam i Dese Glišić) koje su se našle među sto najznačajnijih srpskih novinara u monografiji Dva veka srpskog novinarstva (1791-1991).[11][12] Međutim, prelomna godina za profesionalni razvoj Mage Magazinović bila je 1909. kada je otputovala u Minhen sa namerom da doktorira. Ipak, već ranije izuzetno zainteresovana za ples, posebno nakon gostovanja čuvene kanadske plesačice Alan Mod u Beogradu, svoja interesovanja usmerava ka teatru i plesu. U Minhenu, a kasnije i u Berlinu, pohađa različite kurseve glume i plesa, poput škole Maksa Rajnharta, velikog reformatora pozorišta 20. veka, i baletske škole Isidore Dankan. Pohađajući i glumačko-pozorišne i plesne škole, shvata da njen izraz nije klasično pozorište, već moderan, slobodan ples, koji se bazira na tehnikama koje podrazumevaju igru kao proces samoiskazivanja i kao prikazivanje nesvesnog dela ličnosti. Po povratku u Srbiju, 1913. godine, u Balkanskom ratu, Maga postaje dobrovoljna bolničarka. Zapisivala je pakao ratne bolnice, kroz koji je prolazila. Kasnije, svoje zapise objavila je u autobiografiji „Moj život“.[13] Kasnije, vrativši se u Beograd, sa Zorom Pricom osnova školu za ritmičku gimnastiku, koja će postojati narednih 35 godina i izvesti na put veliki broj plesačica.[14] Nakon prvog boravka u Minhenu uslediće tokom druge i treće decenije 20. veka niz putovanja na kojima je Maga Magazinović upoznavala najznačajnije ljude svog vremena koji su se bavili plesom i sticala najsavremenija znanja iz ove oblasti. Sva znanja je, u najboljem pedagoškom maniru, prenosila u Beograd: tekstovima koje je objavljivala u tadašnjoj periodici, javnim predavanjima koje je držala i školama koje je osnovala i vodila. Postepeno je sticala sve veću podršku u domaćoj i inostranoj javnosti. Paralelno sa sticanjem teorijskih znanja, postavlja niz koreografija i koncerata. Između ostalog, postavila je i balete inspirisane heroinama narodne poezije i prva stilizovala srpsko folklorno nasleđe obogativši ga elementima savremenog talasa: Jelisavka, majka Obilića, Molitva Kosovke devojke i Smrt majke Jugovića. U periodu do penzionisanja 1941. godine Maga Magazinović se intenzivno bavila plesom, koreografskim poslom, gostovanjima po evropskim festivalima i pozorištima. Nakon Drugog svetskog rata radila je u društvu „Abrašević“, vodeći folklornu sekciju i predavala je u baletskoj školi folklor, ritmiku i istoriju igre.[15] Ipak, kontoverzan period njenog života predstavlja vreme Drugog svetskog rata kada objavljuje nekoliko tekstova u periodici, kojima zastupa ksenofobične stavove i promoviše koncept arijevske rase ostavljajući mogućnost da se njena aktivnost tih godina tumači u kontekstu kolaboracionističke propagande. Posebno je neobično ovakvo pisanje, s obzirom na izuzetno antimilitarističke i socijalističke stavove koje je zastupala kako u mladosti, tako i u svojoj autobiografskoj knjizi, pisanoj nekoliko decenija nakon Drugog svetskog rata. Ovaj nedovoljno osvetljen i uopšte retko pominjan period života Mage Magazinović predstavlja polje koje nužno podleže daljim istraživanjima i konstataciji motiva datog trenutnog i neobičnog ideološkog zaokreta.[16] U bioskopu Balkan otvorena je 7. marta 2023. izložba „Slobodan let: Maga Magazinović, kroz vremensku i prostornu disperziju”....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SKZ Knjiga br 343 Marin Držić (Dubrovnik, 1508 — Venecija, 2. maj 1567)[1] bio je dramaturg, pisac i pesnik iz Dubrovačke republike.[2] U srbistici se tretira kao srpski pisac i pripadnik srpske te potencijalno dvojno pripadajući, srpskoj i hrvatskoj književnoj baštini. Biografija Korice trećeg izdanja knjige Tirena Potiče iz dubrovačke plemićke porodice Držić,[2] koja je do tada već dala književnika Džora Držića. Ta porodica se u 12. veku preselila iz Kotora. Džorov sinovac Marin Držić je isto pripadao srpskoj književnosti i izučavao se u 6. razredu u okviru lektire za gimnazije u Kraljevini Srbiji.[3] Rođen je u Dubrovniku od roditelja Marina Nikolina i Anule (rodom iz Kutrilja). Marin je imao još četiri brata i dve sestre, a ime je dobio po dedi po majci. Nekad bitna i bogata porodica je u njegovo vreme bila siromašna, da su je smatrali `pučkom`.[4] Školovao se prvo u Dubrovniku, a jedan od učitelja bio mu je pesnik Ilija Crijević. Kao stasao mladić postao je 1526. godine `rektor` polovine katoličke crkve Sv. Marije. Stanovao je pod kiriju u zgradi ženskog Benediktanskog samostana. Živeo je u velikoj oskudici (1536), za razliku od braće, dvojice trgovaca i Vlaha slikara. Znao je više jezika i svirao više instrumenata pa je bio prinuđen da se prihvati bilo kakvog posla. Godine 1538. Veće umoljenih dubrovačke republike ga je izabralo za orguljaša stolne crkve Sv. Marije. Kao dramski pisac formirao se za vreme petogodišnjih studija u Toskani, u gradu Sijeni, kamo je otišao u tridesetoj godini života, posle materijalnog sloma svoje porodice. Učio se u Italiji, gde je otišao iste godine uz finansijsku pomoć republike, sa stipendijom od 30 dukata. Tokom studija književnosti ga 1541. godine opštinsko veće Sijene bira za vicerektora Univerziteta. Bio je uporedo i rektor `Kuće mudrosti`; radio sve - i posao rektora, jer ovaj nije tada biran. Policija ga je isleđivala već 1542. godine, zbog igranja u jednoj kućnoj pozorišnoj predstavi. Nastupao je kao protagonist u ulozi ljubavnika, tokom izvođenja u jednoj vili, ali nije bio kažnjen, zbog svog visokog društvenog položaja u tom gradu. Sa vremenom su njegovi nesporazumu sa ljudima rasli jer je bio svadljiv po naravi. Iako je napustio Sijenu 1543. godine, vratio se u Dubrovnik tek 1545. godine. U rodni grad vratio se bez diplome, bez zvanja, ali obogaćen životnim i književnim iskustvima kakva je u to vreme mogla pružiti samo kosmopolitska sredina renesansne Italije. U Dubrovniku je stupio u službu izvesnog problematičnog austrijskog grofa Kristofa Rogendorfa, i kao njegov pratilac boravio u Beču i na putu za Carigrad imao prilike da upozna Srbiju i Bugarsku.[2] Od 1550. godine on je katolički sveštenik u rodnom gradu.[5] Uporedo obavlja više dužnosti, jer nije imao mira, težeći ka promenama i putovanjima. Avanturističkog duha često od 1562. godine boravi u Italiji, naročito u Veneciji i Firenci. Umro je 1567. godine i sahranjen u Veneciji[2], u bazilici Sv. Ivana i Pavla. Pozornica Izvedena je 1548. godine predstava komedija `Pomet` na trgu pred dvorom. A sledeće 1549. godine na istom mesu se izvodi pastirska igra `Tirena`. Savremenici i građani Dubrovnika ga napadaju tvrdeći da je reč o plagijatu.[6] Pesnik je imao nadimak `Vidra`, kao drugi nadimak je bio `nadgrobnica` a odnosi se na njegov pokoj.[7] U mladosti je pisao ljubavne pesme koje se ni po čemu ne izdvajaju iznad tadašnjeg proseka pisanja petrarkističke lirike u Dubrovniku. Njegovo dramsko delo sastoji se od ukupno jedanaest poznatih komada, od kojih su neki izgubljeni a neki sačuvani nepotpuni. Svi su nastali za desetak godina, između četrdesete i pedesete godine autorova života. U pastirskim igrama idilično i romantično prepliću se s realističkim i komičnim, u svet kostimiranih pastira i vila upadaju seljaci iz duborovačke okoline (Tirena) ili smešne ličnosti iz grada (Plakir i vila). Držićev osnovni domen je komedija. Ova dinamična vrsta, najoriginalnija u čitavoj dubrovačkoj književnosti i najbliža stvarnom životu, našla je u njemu svog velikog majstora, koji po svojim stvarnim dometima može da stane u prvi red evropskih komediografa svog doba. Proizišao je iz eruditske ili plautovske komedije. Predstava „Mande` koja se održala u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 1951. godine. U komediji Skup dao je dubrovačku verziju Plautove komedije o tvrdici, koju su obrađivali i drugi pisci, između ostalih i Molijer i naš Sterija. Komedija Mande donosi obradu novele o nevernoj ženi iz Bokačova Dekamerona, prenesenu u ambijent grada suparnika Kotora. Kratka farsa Novela od Stanca, pisana u stihu za razliku od drugih komedija koje su sve u prozi, dovodi u Dubrovnik, za vreme jedne karnevalske noći, jednog tipičnog prostaka, „Vlaha“ iz unutrašnjosti, seljaka „s rijeke Pive“, i čini ga predmetom obesne šale dubrovačkih mladića i tobožnjih vila. U noveli Držić kritikuje moral građana Dubrovnika i njihove običaje.[8] U velikoj komediji Dundo Maroje, njegovom najboljem delu, [2]prikazani su, kako pisac kaže, „našijenci u Rimu“. „Našijeci“ su najpre Dubrovčani, stari trgovac Dundo Maroje koji juri rasipnog sina Mara, Marova ostavljena verenica Pera, zatim naši ljudi iz drugih krajeva, Tripče Kotoranin, Pavo Novobrđanin i njegov sin Grubiša, Gulisav Hrvat i dr. Predstava `Dundo Maroje` izvedena je 1550. godine. Tipičan proizvod renesansnog duha i razigranog mediteranskog smeha, Dundo Maroje prevladao je karakteristična ograničenja poetike svog žanra i u mnoštvu šarolikih epizoda i likova, među kojima su najživlji likovi sluga, nenadmašni dovitljivac i spadalo Pomet, spiritus movens komičnog zapleta, njemu potpuno ravnopravna u svim đavolijama sluškinja Petrunjela, nezasiti Bokčilo i dr, postigao raskošnu punoću u slikanju života i visoke domete u umetnosti komediografije, po kojima se može meriti s najvećim delima renesansne književnosti u Evropi.