Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Duško Trifunović BOMBONAL-Milicija trenira strogoću Izdavač - Književne novine, Beograd Mek povez 21 cm, 19 strana Lepo ilustrovano Duško Trifunović, književnik, pjesnik i televizijski autor, je rođen 13.9. 1933. godine u Sijekovcu kod Bosanskog Broda. Zasigurno jedan od najvećih književnika južnoslovenskih prostora sa dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Nije bio član sekcija, ni mladi pjesnik pionir. Prvu pesmu napisao je tek po povratku iz vojske, sa 22 godine. `...Sa dvadeset i dvije godine sam počeo da pišem. Svoju prvu zbirku pjesama napisao sam na vratima vagona, jer sam dvanaest godina radio u fabrici kao majstor-bravar. Pravio sam vrata za vagone i nikada nisam zakasnio na posao. Uvijek sam se ponašao po zakonu, nisam vikao: `Dajte mi slobodu`. Sam sam je obezbjeđivao tako što sam bio poslušan. Bojao sam se škole jer su me tamo ispitivali. Profesor te pita, a ti znaš da on to zna. Mislio sam, kako su blesavi, pitaju te ono što već znaju. Onda sam došao do zaključka da jedino ako budem pisao neću morati nikome da polažem račune.— ...U početku su piscu najveća inspiracija samoća i nesreća. Posle shvatiš da ne moraš robovati istoriji i teoriji književnosti. Nisam mogao ostati u pjesničkom jeziku koji se sastojao od vjetra, vode i magle. Nisu me interesovale te elementarne nepogode.—` U Sarajevo dolazi sa 24 godine i zanatom bravara, ali već sledeće godine 1958. izdaje prvu knjigu. Bio je jedan od najznačajnijih predstavnika takozvane estradne, govorne poezije, od svoje prve knjige `Zlatni kuršum` (1958) kojom je debitovao u književnosti i odmah bio nagrađen Brankovom nagradom, na Stražilovu. Svrstan je u talas nove urbane poezije sarajevskog kruga, gdje je najduže i stvarao. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Teorija ga nikada nije zanimala već samo praksa. Mogao je da napiše, i pisao je, pjesme na sve teme, situacije, osjećanja. U obilnoj produkciji za narod, najširu publiku, nije se stidio narudžbina. Od recitala, otvaranja izložbe, do jelovnika, šta i kad zatreba, kako za djecu tako i za odrasle, za pastire i akademike, a žalio je doktorske i doktrinarne pesnike. Pazio je jedino da `ne umre naše/njegovo slovo ljubve, da ne izneveri moć poezije i mesto pesnika`. Smatrao je da je poezija jedina nacionalna umetnost jer je jezik jedini što narod ima i što ga čini svojim. Sve drugo se može donijeti, pa i u vidu humanitarne pomoći.` Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo `Šta djeca znaju o zavičaju`. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rok-en-rol škola. Sarađivao je sa najpoznatijim muzičkim bendom bivše Jugoslavije Bijelim dugmetom u izradi njihovih pjesama. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pjesnik sarađuje sa rok bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su `Ima neka tajna veza`, `Šta bi dao da si na mom mjestu`, `Glavo luda` i mnogi drugi. Sem toga, pisao je tekstove i za `Indekse`, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, Gabi Novak, Seida Memića-Vajtu a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović (`Ima nešto`). Ukupno je preko 230 njegovih pesama komponovano i snimljeno. Po izbijanju rata 1992. godine prelazi da živi u Novi Sad gdje nastavlja da radi za TV Novi Sad. Preminuo je 28. januara 2006. godine u Novom Sadu. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, 30. januara 2006. gdje je imao kućicu u kojoj je boravio i radio.

Izdavač: SNL, Zagreb, AKADEMISHE DRUCK- UND VERLAGSANSTALT, Graz Ilustracije: Ivan Kušan Godina izdanja: 1984. Povez: Tvrd Broj strana: 291 Stanje: Odlično Napomena: Originalni tekst i nemački prevod, složeni paralelno na neparnim odnosno parnim stranicama o autoru: Иван Кушан (Сарајево, 30. август 1933 — Загреб, 20. новембар 2012) био је хрватски писац, сликар, преводилац и редовни члан Хрватске академије знаности и умјетности. Рођен у Сарајеву 1933. у породици Јакше Кушана, власника продавнице књига и једног од најпоштованијих чланова локалне интелигенције. Породица се преселила у Загреб 1939. У својој 10. години Иван Кушан је открио свој списатељски таленат и написао први роман. Касније је открио укус за визуелне уметности. Током 1950-их је радио на Радио Загребу. Од 1980. до 1994. је предавао на Академији драмских умјетности Универзитета у Загребу. Иван Кушан је своју прву књигу објавио 1956. Његова специјалност су постали романи за децу, а неки од њих, попут „Лажеш, Мелита“ и „Коко у Паризу“ су постале врло популарне. У каснијим фазама своје каријере Кушан је открио склоност ка еротским бајкама. Такође је написао роман о познатом одметнику Јови Станисављевићу Чаруги, који је касније адаптиран у филм. Иван Кушан се женио два пута и има једног сина из првог брака. Дела за децу и омладину: Узбуна на Зеленом Врху Коко и духови (штампано у Београду) Коко у Паризу Загонетни дјечак (Београд) Домаћа задаћа Лажеш Мелита (Београд) Страшан каубој (Београд) Коко у Книну Романи: Разапет између (Београд) Мој Потоп Торањ (Београд) Наивци Чаруга пријети Медведградски голубови Новеле: Тренутак унапријед, Велики дан, Мој пријатељ Пет, Љуби сусједа свога Путописи: 89 славних Кад љубав и секс оду у вјетар Дуги промишљени гњев Прерушени просјак Антологије и извори Двадесет година југославенске прозе (са Чедом Прицом и Слободаном Новаком) Contemporary Croatian prose La Poesie Croate (са Славком Михалићем) Иво Кушан преводи са енглеског, француског, руског, чешког. Филмски сценарио: Тајна Николе Тесле Чаруга Злочин у школи Награда града Вршца за „Чаругу“ на Стеријином позорју Награда „Владимир Назор“ за животно дело Номинован за награду Х. Ц. Андерсон у Југославији Награда „Григор Витез“ Награда „Ивана Б. Мажуранић“ Орден „Даница“ са ликом М. Марулића Награда града Загреба (два пута)

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora ! Ilustracije: Zlata Zivkovic - Zilic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine.[4] Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Autor: Borisav Simić Izdavač: `Resavska škola`, Despotovac Broj strana: 168 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Borisav Simić je u prosveti radio 42 godine, a toliko ima i objavljenih knjiga o matematici. Njegove knjige su zanimljive, jer zadatke prate priče, odnosno njeni učesnici daju ideje kako da se stigne do rešenja, što nije slučaj u redovnim udžbenicima. Na taj način on drži pažnju đaka. - Matematički zadaci su kao mostovi. Može da se pođe na jednu stranu da bi se stiglo na drugu, ili da se krene od druge strane. Matematiku treba voleti. Ona je svuda. Svim naukama je osnova. Iako je i sluškinja svih nauka, u svakoj prilici njoj pripada prvo mesto, jer osvetljava put dolaska do rešenja - poetičan je Simić. Njegova želja je da pokuša da opovrgne uobičajeno mišljenje da je matematika suvoparna, apstraktna i dosadna. Nju, ocenjuje, ne čine samo brojevi. Matematika se primenjuje kad god neko traži strategiju koja ga vodi do pobede. Simić zato apeluje na profesore da pokažu zanimljivo lice matematike. Knjiga je vrlo dobro očuvana. RETKO !!! (tiraž 300 primeraka)